Људмила Поповић

Слависти поводом 80 година живота и рада Миодрага Сибиновића

Постоје научници који својим делом одређују области истраживања чинећи устаљене дисциплине обухватнијим, темељнијим, значајнијим, додајући им нову димензију, неочекивану перспективу. Међу такве можемо свакако сврстати Миодрага Сибиновића, дугогодишњег професора Катедре за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, истакнутог српског слависту, надареног преводиоца који је приближио српској култури дела најистакнутијих словенских песника и писаца учинивши их на тај начин саставним делом те културе, аутора оригиналне теорије превођења, учитеља бројним генерацијама слависта.

Професор Миодраг Сибиновић је аутор 18 објављених монографија (најновија 19. књига се тренутно налази у штампи), око 300 научних и стручних радова, приређивач 36 књига, од којих су већина — збирке његових превода поезије из различитих словенских књижевности, добитник бројних домаћих и међународних признања, међу којима су и три награде за животно дело — Удружења књижевних преводилаца Србије 2004. године, Удружења књижевника Србије 2012. године и Славистичког друштва Србије 2016. године.

Изнад свега, професор Миодраг Сибиновић је диван човек, принципијелан и искрен, спреман да притекне у помоћ сваком ко показује иоле дара за књижевни превод или научну анализу. Током вишедеценијске професорске каријере, кад год је био у стању да то учини, налазећи се на функцијама продекана и в. д. декана Филолошког факултета, проректора Универзитета у Београду, председника Просветног савета Србије, подржавао је даровите ученике — своје и туђе, уливао им је веру у сврсисходност непрекидног рада на свом усавршавању, отварао је пред њима нове перспективе. Управо професору Сибиновићу треба да захвале бројне генерације младих филолога и математичара који су се школовали и школују у гимназијама за даровите ученике — Филолошкој гимназији у Београду или Сремским Карловцима, као и у Математичкој гимназији у Београду, јер је он иницирао отварање или обнављање тих гимназија и спровео је ту племениту идеју у дело на челу Просветног савета Србије. Професору Сибиновићу треба да буду захвални и они који су први пут на његовим предавањима заронили у свет руске културе или открили за себе тајне уметности превођења. Његови курсеви из руске народне књижевности и теорије превођења први су курсеви из ових научних дисциплина на Београдском универзитету.

Захваљујући подршци професора Сибиновића српска академска славистика обогатила се новим предметима из области украјинистике и белорусистике, које су наставиле дугу традицију свестрано оријентисаних славистичких студија на Београдском универзитету. Од самог почетка те студије су биле оријентисане на комплексно изучавање словенских језика — руског и пољског, а касније и чешког и словачког. Сасвим је логично што је професор, који је школован на тој и таквој катедри, наставио да негује комплексност проучавања словенске разноликости бавећи се првенствено компаративним и типолошким истраживањима словенских књижевности, заснивајући свој научни опус на темељном познавању књижевног текста, откривајући његов скривени код. Тај метатекст за посвећене Миодраг Сибиновић је приближавао и данас приближава свим заинтересованима кроз разгранате и језгровите анализе књижевних дела у монографијама, студијама, расправама, есејима, као и на бројним јавним предавањима која редовно држи на Коларчевом народном универзитету, у Народној библиотеци Србије, Руском дому, Културном центру Београда, као и у другим културним институцијама Београда и Србије. Од Задужбине Илије М. Коларца у новембру 2000. године је добио „Плакету за изванредне заслуге у програмској делатности Коларчеве задужбине“, која сведочи о значају професорових предавања у дискурсу књижевних трибина.

Парафразирајући изреку Милорада Павића „Цео људски живот се своди на сутра“, могли бисмо рећи да се цео људски живот своди на одмеравање. Одмеравање свог места у универзуму, где човек позиционира себе као пролазно у односу на трансцендентно вечно, одмеравање снага са природом, одмеравање координата у сваком тренутку свог постојања, одмеравање себе у односу на друге. Тако се савладава страх од постојања — путем непрекидног позиционирања и препознавања оријентира. Све то упознавање, препознавање, распознавање у својој коначној инстанци има један циљ сазнање, стицање вештине оријентације у простору испуњеном знаковима. Зато човек стално преводи језик знакова на свој идиом, неартикулисано чини артикулисаним, мање препознатљиво препознатљивим, преводи себе у свет знакова. Преводилац, полазећи од унутрашње форме те речи у многим језицима, јесте тај ко преводи читаоца кроз њему непознате знакове путујући заједно с њим кроз простор текста.

Најпознатије дело професора Миодрага Сибиновића Нови живот оригинала. Увод у превођење (2009) настало је као плод дугогодишњег рада у тој области али и научних истраживања, чији су резултати са различитих аспеката изложени у претходним монографијама сличне оријентације — Оригинал и превод (1979), О превођењу (1983), Нови оригинал (1990) и др. У њима Миодраг Сибиновић излаже аутентичну теорију превода као новог оригинала, која пружа методолошко утемељење за такву концепцију, као и конкретне препоруке за приближавање савршеном преводу. Превођење са једног језика на други сагледава се у контексту кључног транслатолошког проблема — како учинити текст препознатљивим преводећи га са језика једне културе на језик друге. Оног ко истински жели да постане преводилац Миодраг Сибиновић уводи у тајне врхунског заната који захтева пре свега дар, али и дубоко познавање теорије, савршену оријентацију у дискурсима обеју култура — оне из које се узима и оне на чији се језик преводи. Аутор не нуди готова решења, која уосталом нису ни могућа јер је превођење креативни чин, а сваки превод је вечита клацкалица између приближавања језику оригинала и удаљавања од њега у настојању да се сачува верност аутентичном ауторском стилу и складност текста. Професор Сибиновић илуструје конкретним примерима како је сличне препреке савладавао он или други истакнути преводилац, књижевник, песник. Миодраг Сибиновић уопштава механизме своје преводилачке стратегије до нивоа једне теорије код чијих извора лежи позната теза о преводу као новом оригиналу. Није случајно што су први ту тезу формулисали управо песници — такав став проналазимо, рецимо, код Езре Паунда или Бориса Пастернака. Њима припада мисао да је превођење књижевног дела заправо фикција, а у стварности настаје ново дело које постаје неодвојиви део културе народа на чији се језик преводи. Пишући о неопходности разликовања превода књижевног дела и књижевног превода, Миодраг Сибиновић примећује: „За живот превода те чудне биљке која мора имати два корена са комплетним коренским системима — једним у изворној, другим у преводној књижевно–културној традицији, за нови живот оригинала у преводу неопходно је и знање и таленат. Свака развијена зрела национална култура данас би морала да буде заинтересована за пуну афирмацију управо такве концепције књижевног превода. Уз пуну свест о томе да уметност не трпи шаблоне, и без икаквих претензија на последњу реч, покушали смо да скицирамо обрисе модела који би младим преводиоцима могао бити од користи као увод у превођење, а преводиоцима и теоретичарима са искуством као подстицај за даља стваралачка промишљања.“

Тако је Миодраг Сибиновић дефинисао задатак који је настојао да реши у бројним монографијама и уџбеницима из теорије превођења, веома значајним у његовом научном опусу. У том ставу као кључни издвајају се следећи аспекти: 1) превођење је креативни чин, 2) нема превођења без темељног читања, „рашчитавања“, оригинала. Овде се Миодраг Сибиновић приближава начелима савремене херменеутике која је дефинисао Ханс Георг Гадамер у својим филозофским есејима. У есеју „Читање и превођење“ (1989) Гадамер види кључни проблем тумачења текста у удаљености читања оригинала од превођења. По његовом мишљењу, читање и превођење морају савладати растојање које постоји међу њима. Онај ко зна да чита, тј. да интерпретира, знаће и како да донесе ту интерпретацију читаоцу. Гадамерова херменеутика великим делом се ослања на учење његовог учитеља Хајдегера, пре свега када је у питању тумачење језика. Хајдегер, са своје стране, позивајући се на Фридриха Шлегела, каже: „За преводиоца није довољно да разуме садржај замршеног дела боље него што га је схватао аутор. Потребно је такође знати принципијелни разлог те замршености, моћи је одредити и реконструисати“.

На примерима превода многих књижевних текстова на српски језик, првенствено из руске књижевности, из које је и сам аутор највише преводио, Миодраг Сибиновић илуструје стратегију упознавања замршености ауторске замисли реконструишући је на свим нивоима — тематско–мотивском, метричко–ритмичком, фоничко–ритмичком. У поглављу монографије Нови живот оригинала које је посвећено анализи Винаверових превода Блокове поеме „Дванаесторица“ анализирајући успела решења до којих је долазио Винавер а која се потврђују детаљном деконструкцијом оригинала и превода, као и прецизном квантитативном анализом тако деконструисаног текста, Миодраг Сибиновић у једном тренутку пита: „Да ли је Винавер био тога свестан? Тешко је рећи да ли је у свему имао овако осмишљену представу структуре изворника у тренутку превођења. Али можемо наћи одиста непобитне доказе да је неке од ових чињеница имао у виду осмишљено, а да је друге на које није нашао за сходно да посебно указује осетио и својим преводом их, понекад можда и вођен само интуицијом, аутентично пренео“.

На тај начин Миодраг Сибиновић сугерише да није све у деконструкцији–реконструкцији приликом превођења, увек мора да остане онај део интуитивног који и аутора води у његовој жељи да подели своју замисао са читаоцем–слушаоцем. Само тако може да буде очувана хармонија, да се стално осећа одјек појединог фрагмента у целом и целине у фрагменту, тј. да се оствари прикривена хармонија која звучи снажније од отворене. Поредећи креативни чин превођења са неким другим процесима креирања у другим врстама уметности, професор Сибиновић запажа: „Ако је вредност солистичке вокалне интерпретације сразмерна степену уметникове надахнутости делом које се интерпретира, с обзиром на то да је књижевни превод као и солистичка музичка интерпретација заправо индивидуална конкретизација изворника — онда је и за резултат преводилачког процеса преводиочева надахнутост делом које преводи изузетно значајна компонента. Занимљиво је пре свега, прецизније одговорити на питање у којим конкретним саодносима је то преводилачко надахнуће са спољашњим и унутрашњим одликама оригинала“. Задатак савремене теорије превођења професор Сибиновић види у систематизацији облика преводилачке креације који су карактеристични за превод књижевних дела и сам нуди оквирну скицу основних облика креације у књижевном преводу које разврстава у седам група.

Теорија превођења као самостална филолошка дисциплина, на граници лингвистике и теорије књижевности али и филозофије, постаје популарна у другој половини двадесетог века. У томе видимо одраз једне опште тежње ка ширењу граница научних дисциплина и њиховом интердисциплинарном прожимању која је преовладала у науци у том периоду. У филозофији конкретно у исто време постају веома популарне две теорије од којих свака има много додирних тачака са превођењем — деконструктивизам, који се везује за име француског филозофа Жака Дериде, и савремена херменеутика, која је доживела свој процват почев од антологијске књиге Истина и метод Ханса Георга Гадамера. Могло би се рећи да су те две теорије узајамно супротстављене према својој основној тежњи. Једна настоји да измакне устаљену тачку ослонца испод посматрачевих ногу преводећи препознатљиве опозиције које чине основу наше цивилизације на нови ниво, а друга има за циљ посматрање сваког текста у тоталном семиотичком пространству људске културе, као део свеукупне комуникације која се истовремено одиграва у свим правцима — дијахронијском и синхронијском. Негде на месту укрштања свих тих кодова рађа се текст који тумачимо. Такав пораст интересовања за превођење на једном вишем, научно–филозофском нивоу, нагони високошколске институције да поклоне посебну пажњу теорији превођења. Професор Миодраг Сибиновић је низ година предавао овај предмет на Филолошком факултету у Београду, стога је његова књига одраз различитих курсева из тог предмета. Хиљаде преведених стихова, томове преведених књига, сате, дане и године својих промишљања, потраге за решењима мукотрпних преводилачких проблема сажео је он у књизи Нови живот оригинала. Увод у превођење.

* * *

Уколико би се целокупни опус Миодрага Сибиновића могао свести на заједнички именитељ, он би могао добити име словенска вертикала. Управо тако се зове књига књижевнотеоријских и књижевноисторијских расправа овог плодног научника и преводиоца — Словенска вертикала: српске, руске, белоруске и украјинске књижевне теме (2008). Наведено дело сублимира другу важну константу научног и стваралачког рада професора Сибиновића, поред оне која је посвећена теорији и пракси превођења. Обе константе су блиско повезане јер проистичу из једног идеала служења култури свог народа, али и културама других словенских народа.

Култура је сећање. Сећање као колективно памћење рода-народа о својим коренима, о својој историји, о прихватању у свој унутрашњи свет појава из прошлости и савремености, свих стваралачких импулса. Вероватно је управо у том смислу богиња памћења Мнемосина сматрана код старих Грка мајком свих девет муза. Данас се такав приступ култури посматра са тачке гледишта језичке слике стварности чија је основна јединица концепт — конгломерат културе. Концепт подразумева постојање асоцијативне мреже око једног вербализованог појма која дубоко задире у порекло речи а истовремено обухвата све синтагматске комбинације са том речи које се намећу као регуларне у једној средини. Словенска вертикала је пример таквог културног конгломерата, који, с једне стране, настоји да нас упути ка извору и још једном подсети на заједничке корене свега што сачињава особеност савремених словенских култура, а, са друге стране, на посебан начин осветљава тај континуум. Тај брушени дијамант чија свака раван рефлектује сјај и ствара хармонију одблесака задивљујуће лепоте. Лепота брушеног дијаманта се састоји у што већем броју његових равни, небрушени их има најмање. Није свако у стању да избруси дијамант, да га окрене, измакне даље од очију, за такво сагледавање неопходна је дистанца, а за дистанцу моћ синтетисања појединачног у целину, вештина мајстора или ум научника који попут птице у лету види и најмањи део терена не испуштајући из вида хоризонт.

Професора Миодрага Сибиновића одликује ширина погледа и индивидуалност приступа. Како у стручним круговима тако и у јавности он пропагира схватање славистике као научне дисциплине у којој се, полазећи од свога, прихвата и негује туђе, тако блиско, а тако различито. Професор Сибиновић је вичан да у тој подударности сагледава лепоту различитог. Он подједнако занимљиво пише о народној поезији и уметничкој, о српској, руској, украјинској или белоруској књижевности, о великим универзалним темама и специфичним националним мотивима.

Једној од таквих универзалних тема је посвећена најновија књига Миодрага Сибиновића Кроз гриву зене. Рашчитавање песама о коњу из поезије словенских народа (2017). Као што је било поменуто, Миодраг Сибиновић је приредио 36 књига. Једна од таквих књига — Ветар у гриви: коњ у поезији словенских народа (2011), заправо рад на њој, послужила је као основа за даље критичко промишљање текстова који су ушли у ову специфичну антологију, или пак за „рашчитавањe” текстова, како тај поступак тумачи сам аутор. На овај начин читалац добија јединствену прилику да после упознавања са стиховима у оквиру антологије песама о коњу у словенским књижевностима завири у стваралачку лабораторију уметника и научника који приступа процесу превођења као креирању новог оригинала у складу са постулатима аутентичне транслатолошке теорије.

Приликом рашчитавања текстова својих и туђих превода, али и стихова који су настали на српском језику, аутор полази од интерпретативне методе која обухвата како поступке поетске анализе књижевног текста и версологије тако и лингвистички приступ тексту с ослонцем у лексичко–семантичкој анализи.

Изазива дивљење ауторова ерудиција у чијој је основи дубоко познавање словенске поезије — како јужнословенских народа — српског, бугарског и македонског, тако и западнословенских — пољске, чешке и словачке, са најдубљим упориштем у источнословенској — руској, белоруској и украјинској. Аутор се с лакоћом премешта кроз разне хронолошке и стилске регистре непогрешиво бирајући у сваком од њих оно што најбоље репрезентује тему и тумачи одабрани текст у контексту времена у којем је настао, што помаже читаоцу да продре у суштину универзалне, али истовремено и веома специфичне — национално обојене и ауторски изнијансиране, симболике једног архетипског знака. У том калеидоскопу, кроз призму ауторског, националног и универзалног, проф. Сибиновић успева да формира словенску матрицу која повезује одређене националне обрасце поимања нечег што је у људској свести конкретно и материјално, али је уједно саткано од бројних митских представа и интертекстуалних наслага — алузија, цитата итд.

Користећи контекстуално–интерпретативну методу, Миодраг Сибиновић одређује место и статус поетске слике коња у дискурсу, схваћеном, у складу са тумачењем Фукоа, као скуп текстова сагледаних у контексту истог појма. Дијалошка природа дискурса намеће аутору поступак који обухвата анализу како гносеолошког тако и језичког дијалога. Први је представљен испитивањем сложеног односа између песника и реалног света који је категорисан у складу са индивидуалним и колективним искуством, док је други аспект приказан као дијалог колективног и индивидуалног кроз језик, песничку тежњу да се постигне непоновљиви начин изражавања помоћу речи чија је природа сама по себи стереотипна. Анализа ове врсте захтева широко познавање како словенске и светске књижевности, реалија које су пратиле настанак тих или других текстова, тако и суштине песничке слике, начина да се она непогрешиво транспонује из једног језика у други не изгубивши у новом руху ништа од своје свежине и дубине. Управо такав сплет знања које је логички повезано у целину путем разуђене и уједно језгровите интерпретације кључног појма одликује најновију књигу из пера Миодрага Сибиновића.

Монографија се састоји од краћег уводног дела и четири поглавља, свако од којих осветљава предмет истраживања са друкчијег аспекта у општем контексту словенске поезије.

У првом поглављу „О читању и рашчитавању песме“ аутор уводи читаоца у европски контекст мита о коњу путем детаљне интерпретације песме „Тракија“ Миодрага Павловића. Паралелно навођење у истом поглављу енциклопедијског текста исте тематике омогућује аутору да илуструје разлику између енциклопедијске и комплексне вишеслојне песничке слике света. Потоња је представљена као „опредмећена и асоцијативна, сликовна (пластична) и аудитивна, фиксирана али и динамична, денотативна и, истовремено, живо упечатљиво конотативна целина која је својствена уметничком начину мишљења“. Већ у овом поглављу аутор даје тумачење основног терминолошког појма своје монографије — рашчитавање, које види као „једно могуће индивидуално читање које је образложено сажетим објашњењима... или пак „ископавање смисла из постојећих слојева књижевног дела“.

Друго, најобимније, поглавље — „Општи поглед на тематско–мотивски план песама словенских народа о коњу“, доноси обилну анализу мотива коња код бројних словенских песника током дужег раздобља — од класицизма до словенске модерне и постмодерне. У непосредној близини нашле су се анализа текстова Державина и Крилова, „Пушкиново кроћење младог ждрепца зауздавањем“ и Љермонтовљево разигравање свога коња, које изазива прекоре Луне, коњ Цветајеве, који је одраз њене страствене природе, али и коњ који има „другу, тамну страну“, ону коју су наговестили Красицки, Њекрасов, Ракић, Зболоцки, Павликовска–Јасножевска, Шливјак и др.

Епитафи и панегирици коњима, као уљези из других дискурса са друкчијим жанровским карактеристикама које одређују поетику текста, нашли су се у анализи поред текстова пуних дубоког филозофског поимања коња као хтонског бића које одводи човека у онострано или, боље рећи, прати човека на путу у вечност. Таква визија је дочарана помоћу анализе Пушкинове песме „Таљиге живота“ или Гогољеве лирске дигресије из Мртвих душа. Није заборављен ни друштвени аспект доживљавања коњаника као вође који је послужио као подлога за анализу Пушкиновог „Бронзаног коњаника“ или песме „Споменици на коњима“ пољског песника Тадеуша Шливјака.

Посебна пажња је посвећена дихотомији дивљи versus припитомљени или поробљени коњ. Потоњи, према ауторовом мишљењу, послужио је као основа за слику коња — жртве социјалне експлоатације код Њекрасова, Дучића, Мајаковског, Ракића, пољског песника са размеђа 19. и 20. века Леополда Стафа и других словенских песника.

Треће поглавље „Дијахронијске карактеристике словенске уметничке поезије о коњу; Рашчитавање песама о коњу у књижевном контексту“ садржи суптилну поредбену анализу песме „Алхемичари“ бугарског песника Константина Павлова и песме „Пегаз“ српског поете Драгољуба Луне Симоновића. Затим следи поређење кантауторских остварења „Коњи хировити“ Владимира Висоцког и „Ратник паорског срца“ Ђорђа Балашевића, а на крају се доноси анализа Набоковљеве песме „Пегаз“ и песме „Ти ћеш јездити“ Јосифа Бродског. Свака од ових песама представља вишеслојан текст чијој свеобухватној анализи доприноси сагледавање водећег знака око којег су концентрисани сви остали мотиви у контексту сличних остварења која су поетски различита али су прожета аналогним доживљавањем стварности. Комплексност и инспиративност анализе која је изложена у овом поглављу, помоћи ће да дочара следећи одломак из књиге: „Многозначна је и песникова аргументација: да се не захтева од њега да ‘све... разуме’, јер ‘чак да Створитељ на иконама својим не живи, не снева, // нешто изненада у виду копита севнуће из твог сабора јела’. У Набоковљевој песми Пегаз већ смо на почетку овог поглавља видели шта се с Пегазом дешава у тами: ‘стрми траг копита самог’ препознаје се ‘у звезди, која се стрмоглави жива’, док ‘Млечни пут плови над том непрегледном тамом / к’о ваздушаста распуштена грива’. Управо то ‘копито’ у контексту са знаком о присуству Створитеља у том ‘сабору јела’ — открива да је и цела ова песма Бродског исплетена на матрици Пегаза као симбола стваралачког божанског поетског надахнућа.

Кад се ово осети, накнадно се осмисли и укупна поетска артистичност ове баладе Јосифа Бродског: троделно (трофазно) дочаравање обриса динамичне лирске фабуле са упечатљивим пластично отелотвореним сликама — и интонационо је оформљено у ритму пегазовског галопа. А скоковити галоп захтевао је и одговарајући метар — тросложну стопу са акцентом на последњем слогу, анапест. Та стопа, иначе, није превише честа ни у силабо–тонској поезији на руском језику чији је акценат, иначе, покретан...“

Наведени одломак дочарава не само комплексност анализе, већ и вештину њеног излагања, неусиљеност с којом аутор прелази са промишљања метафизичког у поезији на версолошку анализу.

У последњем поглављу „Врлине и мане полазног узорка“ Миодраг Сибиновић илуструје пажљив приступ преводилачком поступку наводећи основне постулате своје теорије превода као новог оригинала, али и разоткривајући замке које за интерпретатора крије погрешно тумачење знака на примеру једног мање успелог превода песме Јосифа Бродског.

Излагање је истовремено дубоко и приступачно читаоцима свих профила — од средњошколаца до филолога, од љубитеља коња до заљубљеника у поезију. Првима се отвара моћ поетске речи, док пред другима оживљава денотативни свет знака који се често губи у вишеслојним конотацијама и интертексту.

* * *

Човек који улаже у младост за уздарје добија вечиту младост. Професор Миодраг Сибиновић несебично је даривао својим ученицима искуство и знање, подржавао сваку њихову амбицију, сваку жељу да напредују у свету науке, храбрећи их и водећи својим примером. „Имате дара за превођење“, „Имате смисла за научну анализу“, то су речи којима је обично реаговао на прве невеште преводе или прва излагања младих колега. Сувишно је рећи колико значи такав ветар у леђа почетнику, колико је важно да га подржи еминентни зналац који ће му улити самопоуздање, што је подједнако значајно колико и природни дар или рад на свом усавршавању.

Професор Сибиновић и данас остаје млад духом, у пуном креативном залету, плоднији делима него икад. Његова мисао је луцидна а преведена реч прецизна и опојна у својој свежини. О томе сведоче нове књиге превода, нове монографије, нова поезија, јер професор Сибиновић ствара и своју поезију. Песник суптилног израза, годинама је крио свој дар иза превода поезије великих мајстора. Превод као нови оригинал, живот као стваралачки чин — то су путокази које верно прати Миодраг Сибиновић. Желимо му на том путу бројне нове успехе и заслужена признања, добро здравље и дуге године испуњене стваралаштвом, а изнад свега љубављу и поштовањем најближих и пријатеља, свих оних до кога је професору стало, свих који би желели да искажу своју искрену захвалност свом уваженом учитељу и драгом колеги. А таквих је заиста много. Примите, драги професоре, ову књигу Славистике, која је посвећена Вама, као знак признања њеног уредништва, али и свих српских слависта, поводом Вашег јубилеја. Нека Вам послужи као лепа успомена на многаја лета!

Београд, 6. септембар 2017.

Проф. др Људмила Поповић,
уредница часописа Славистичког друштва Србије Славистика

(Славистика XXI (2017) УДК 929:005.88)