ВИКЕНД СА МАРИЈОМ БРОЗ

игроказ за мртворођене

САДРЖАЈ ИГРОКАЗА:
ПРЕДИГРА: У Игроказ Нас Уводи Комесар Арлекин!
ДЕЈСТВО бр. 1: Свака Аветиња Своме Јату Лети
МЕЂУИГРА А: Слово К. Арлекина
ДЕЈСТВО бр. 2: Чекаоница за Усвојене
МЕЂУИГРА Б: Изјава Марије Б.
ДЕЈСТВО бр. 3: Љубав Жилетом Извајана
МЕЂУИГРА В: Три Сродне Душе
ДЕЈСТВО бр. 4: Звер у Мени је Ноћас Гладна
МЕЂУИГРА Г: Саосећај с Намером
ДЕЈСТВО бр. 5: Повратак у Жути Фотос
МЕЂУИГРА Д: Силазак са Жутог Фотоса
ДЕЈСТВО бр. 6: Шут у Бубрег Богу Еросу
МЕЂУИГРА Ђ: Праг Словенског Неба
ДЕЈСТВО бр. 7: Нежни Узмак у Ноћ
МЕЂУИГРА Е: Априлска Поверавања
ДЕЈСТВО бр. 8: У Трагању за Иконама Њеног Срца
МЕЂУИГРА Ж: No News - Good News!
ДЕЈСТВО бр. 9: Одлазак Богородице Умиленије

ЛИЦА И ПОЈАВЕ:
МАРИЈА БРОЗ, пацијент (24 године), бледа, лепоока, у свађи са усудом;
ПЕСНИК, пацијент (38), изрод оних који су га волели, пише песме; али је и КОМЕСАР АРЛЕКИН, ноћни и пролећни контролор;
ЦРНИ ДАНИЛО, пацијент (56), бивши богослов, последњи српски алхемичар; али је и ОЛГА, Маријина свекрва (54), мермерни стуб своје породице;
ДОКТОР, доктор својих пацијената (49), да се пре 25 година оженио, као што није, данас би био далеко лошији човек;
РАДЕ, Маријин муж (29), ни бољи од њега нису дошли на своје, а како би тек он;
МИЛУТИН, пацијент, добар рецитатор; али је и ТИНА, сестра Маријина (21), премлада да би јој се ишта замерило; (женска улога!)
ИНСПЕКТОР, познаник Песников;
ПАНДУР, одлучна и профињена личност;
БОЛНИЧАРИ и остали ПАЦИЈЕНТИ,
и као гостујућа појава: БЕБА, Маријина!

Радња се одвија у сали ваљевске душевне болнице и Васељенском Видиковцу где се живи и мртви одмарају у сну; током 3, 4. и 5. маја ветровите 1990. године.

ПРЕДИГРА: У ИГРОКАЗ НАС УВОДИ КОМЕСАР АРЛЕКИН!

(Аветињски живахна музика. Сцена се комплетира за Прво дејство: салу ваљевске душевне болнице. Полумрак. Комесар Арлекин, у циркуско-војној одећи, са шапком и маском, шеће се међу ликовима који уносе столове и намештај. Гестови и ход су му брзи и театрални. Својом официрском шапком он тера људе да брже раде. Онда се нагло окрене ка публици. Светло рефлектора га издвоји из гомиле. Он врисне од среће.)

АРЛЕКИН: Уважена господо! Љупке даме! Мила децо! Добро вам желимо ово вече пуно весеља, суза и тамјана! Спремамо се да вас водимо на дуго путовање кроз ноћ: на викенд са Маријом Броз! Њене ће нас тужне очи испитивати као два жилета током свих дејстава кроз које ћемо заједнички пролетети! Вечерас, поред драге нам Марије, уживаћете и у судбини невероватног Песника, Црнога Данила, Олге, Бебе, несрећног Радета, као и осталих сјајних ликова! (Сенке се роје на зиду.) Нека светац заштитник бди над њима! Наше путујуће позориште још ноћас напушта ваш љупки градић, али то не значи да се можете задовољити овим привидом стварности што вам вечерас овако штедро нудимо! Ноћ има дуге прсте. Свима нама ће се у сигурности постеља на леђа спустити приватни анђелчићи да би нам, као и увек, пијуцкали крв. За почињене грехове - и нас и наших отаца! Зато гледајте и памтите; умерено плачите, умерено уживајте! Водимо вас на викенд са Маријом Броз! (Јак трзај руком.) Музика крени!

(Музика се појачава. Светла се појачавају откривајући декор болнице. Комесар скида маску и униформу, облачи се као пацијент: Песник. Седа за свој сто у сали болнице, скидајући шминку са сузних очију.)

Крај предигре

ДЕЈСТВО БР. 1: СВАКА АВЕТИЊА СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ

(Сала ваљевске душевне болнице. У средини је дугачак сто, налик на касапски. Наоколо су разбацане столице. У углу је канцеларијски сто. На зиду су здравствено-оптимистички плакати, слике пацијената и Титов портрет. Прозор је отшкринут. Промаја. Неколико пацијената је забављено својим пословима. За канцеларијским столом седи Песник, мршав и блед. Данило, брадоња, мува му се иза леђа, пипајући зид. Да није чудног понашања неких пацијената, атмосфера би личила на ону у обданишту.)

ДАНИЛО: Знам да мислиш да сам стока, али дабогда ми душа иструнула, ако то није овај зид! Ту легенду је још Вук Караџић чуо од неке бабе из Грабовице. Речено му је да се на месту наше болнице налазила подземна кула. Њу је Фридрих Барбароса изградио 1189. по дозволи Стефана Немање, јер ово је... Имаш једну цигару?

ПЕСНИК: (Пише.) Немам.

ДАНИЛО: Не? Јутрос си имао три комада... Елем, почео сам ти нешто... Да, постоје још само три места на мапи свете мајке Србије кроз која се може ући у подземни свет. Сматрам да је овде четврто. (Смеје се.) Ваљево - проклет град! Је л' радиш сад нешто? Када бисмо скинули овај монтажни зид и копали у дубину, нашли бисмо Барбаросину подземну кулу. Стока није имао књига, био је неписмен. Злато га је ложило. Дакле, у кули је само благо. Али, нећемо га дирати, наставићемо кроз подрум куле до Подземних Простора. До визите ћемо се вратити. Схваташ? Не. Нит схваташ, нит слушаш. Имаш једну цигару?

ПЕСНИК: Мислиш ли да си ме већ питао?

ДАНИЛО: Мислим да јесам.

ПЕСНИК: И шта сам ти одговорио?

ДАНИЛО: Да немаш.

ПЕСНИК: Ето видиш.

ДАНИЛО: Смем да потражим сам?

(Крене руком ка његовом џепу.)

ПЕСНИК: Знаш да не смеш. (Насмеје се.) Па, сунце ти твоје, знам да не жалиш свој дуван, али могао би бар мене да не штетујеш.

(Даје му цигарету. У салу улази Пандур. Води Марију. Једном руком је држи за врат да би била погнута, а другом њену руку на леђима, и тако је гура испред себе. Она је навукла офуцани капут на спаваћицу. Пандур је висок и врло млад. Лице му је сурово продуховљено.)

ПАНДУР: Има ли кога? Докторе!?

(Песник и Данило се згледају. Узимају беле мантиле са чивилука, облаче их. Озбиљним ходом прилазе Пандуру.)

ПАНДУР: Ви сте доктор?

ПЕСНИК: Вероватно, чим сам овде. (Представља Данила.) Приправник Данило!

ПАНДУР: Приправник?!

ПЕСНИК: У најбољим годинама! (Загледа Марију.) А шта сте нам то лепо донели?

ПАНДУР: Мислим да ово припада вама.

(Песник подиже прстом Маријину браду да би је осмотрио.)

ПЕСНИК: И ја мислим. А где сте је добили?

ПАНДУР: Нисмо је добили. Позвали су нас из самопослуге. Покушала је да дрско изнесе брашно, уље, шећер - не плативши. Смирила се после пар шамара. Али.

(Пауза.)

ПЕСНИК: Слободно реците, нема овде устручавања.

ПАНДУР: Видите, она је... Она тврди да је кћерка, ванбрачна... (Пауза.) Титова. Јосипа Броза.

ПЕСНИК: Зар баш његова?

ПАНДУР: Убедљива је, продавачице су се збуниле. Показала им је новчаницу и рекла да је она девојка са слике!

ПЕСНИК: Па, је л' личи?

ПАНДУР: Ја бих рекао да личи.

ПЕСНИК: Значи тако. Онда је све јасно. Мирјана, (Хвата је за косу, подиже јој главу.) да те представимо господину?

МАРИЈА: Зовем се Марија.

ПЕСНИК: Да, без сумње. (Пушта јој главу.) Па, младићу, наши смо, зашто да се лажемо? Ово лепо, али мршаво чељаде - коју ви са братском одлучношћу држите - зове се Марија Броз, ванбрачна кћерка троструког народног хероја, покојног маршала!

ПАНДУР: Зајебавате ме, докторе?

ПЕСНИК: Зајебавам. Сви смо ми његова деца. Данило, одведите госпођицу да се одмори. Ињекције касније.

(Данило опрезно преузима Марију од Пандура. Одведе је и као врећу спусти на клупу. Пандур масира укочене прсте.)

ПАНДУР: Уплашили сте ме, докторе. У једном тренутку деловали сте на смрт озбиљни са том причом о очинству.

ПЕСНИК: Онда значи није било далеко од истине. Потпишите. (Даје му формуларе.) Ви сте се с њом ваљали по купинама?

ПАНДУР: (Пипа се по образу.) Огребала ме курва. Није хтела овамо.

ПЕСНИК: Свака аветиња своме јату лети, само Марија неће к нама.

ПАНДУР: Дозивала је и неко своје дете.

ПЕСНИК: Видите, нисмо сигурни да ли њена беба уопште постоји. Марија је тежак случај. Могуће је да она мисли да ми уопште нисмо стварни, већ да сања утваре.

ПАНДУР: Кошмарни солипсизам?

ПЕСНИК: А ви знате шта значи та реч?

ПАНДУР: Солипсизам: латински solus сам, без друштва, ipse сам, лично; схватање које верује само у постојање сопственог Ја, а све друго што је изван њега сматра приказама. Нарочити облик субјективног идеализма. (Пауза. Данило пљешће Пандуровој ерудицији.) Студирам филозофију. Апсолвент.

ПЕСНИК: Ви?

ПАНДУР: Због тога сам и дошао у полицију. Учвршћујем теорије у здравој пракси. Нагомилана енергија се преноси на друге да би ми душа у следећим животима била што чишћа. У ноћима када је станица пуна олоша, ја им са колегама ломим кости, гњечим лобање - експортујем лошу енергију. Док зној не прошикља из сваке поре. Преко дана контемплирам, медитирам...

(Пандур уморно седа на клупу.)

ПЕСНИК: Уморила вас је Марија или олош?

ПАНДУР: Није, јутрос смо рашчишћавали митинге у престоници...

ПЕСНИК: Левица или десница?

ПАНДУР: Зар је битно? Дељем по задатку и правној држави. Мада је могуће да су јутрос били левичари...

ДАНИЛО: Ово је, младићу, једина земља где су народ од фашиста бранили комунисти. Сад је дошао нови циклус и измена улога.

ПЕСНИК: Не слушајте га, он мрзи све. Сутра да нам дође Антихрист - а доћи ће, је л' - Данило ће му први руку пољубити.

ДАНИЛО: Коректно тумачење мог колеге.

ПАНДУР: Пустите то. Госпођица је заспала.

ДАНИЛО: Не спава, не спава. (Дрма дремљиву Марију.) Причајте ви само. (Марији.) Ако сад спаваш, шта ћеш ноћас? Иди, умиј се. Јеси ли плакала?

МАРИЈА: Док ме шамарао.

ДАНИЛО: Ја да сам млађи - и крвавије бих...

МАРИЈА: Мој ће вам отац ово стварно крваво наплатити.

(Марија излази.)

ПАНДУР: (Гледа около.) Фино вам је овде. Да се човек одмори овде пар седмица, као што је то био обичај и Даниила Ивановича Хармса, дечјег песника. Он би се, рецимо, радо одмарао у болници, у Тифлису. И тако све до '42, док га нису одвели у Лубјанку...

ПЕСНИК: Хармс је живео у Лењинграду, не у Москви.

ПАНДУР: Да не цепидлачимо. Али, још је жив доктор који га је лечио. Цитирам по докторовим мемоарима: (Уживи се у улогу Хармсовог доктора.) "Даниил Иванович, долазећи у наш санаторијум, доносио је са собом дах словенске туњавости и гротеске. Одећа му је увек била профињена и чиста, али никад испеглана, увек чудно спарена. Као да је управо испао из својих чудних прича. Ја их као провинцијалац, истина, нисам читао, али су ми детаљно препричавали. Дакле, Хармс је изгледао као пао с дуда. Ја бих га питао: "Је л' ви то опет фарбате бркове, Данииле Ивановичу?" - фарбао је, јадник, бркове - а он би се само смејао и смејао..." Крај овог лепог цитата. Нешто сте се разнежили?

ПЕСНИК: Хармс није носио бркове. И није био ни Словен.

ПАНДУР: Зашто ме тако гледате?

ПЕСНИК: Врло вам је чудно чело.

ПАНДУР: Пардон, господине?

ПЕСНИК: (Вади лењир. Мери Пандуру чело.) Прилично егзактно утемељих своју теорију о пропорцијама људских и животињских лобања. Уз дашчић математике могу одредити ваш духовни тип.

ПАНДУР: Зар ми је такво чело?

ПЕСНИК: Мирно! Ево, готово, лаком руком. (Песник рачуна на глас. Улази Марија. Брише мокро лице завесом.) Ево, само приближно: ви, мили мој, припадате типу лирског практичара, германска подваријанта. Имате неку бабу Немицу?

ПАНДУР: Можда прабабу.

ПЕСНИК: (Задовољно климне.) Но, ето! Али, авај, за Марију још не утврдих који је тип...

(У салу улази Доктор. Не примећују га.)

ДОКТОР: Песниче, Песниче, нисте човек. Зашто ми то радите?

(Сви се окрећу, изузев Песника који га са смешком игнорише.)

ДАНИЛО: Докторе, вас није било... Примили смо господина Пандура... Ви се увек тако изгубите...

ДОКТОР: Мир, Данило, неће те нико тући. Само сам љут због Песникових зјала...

(Песник ћутке скида лекарски мантил и присно га огрће на Докторова леђа.)

ПАНДУР: Зар господин није доктор?

ПЕСНИК: (Клања се.) Зову ме Песник, мада није примерено. Али ово јесте Данило. (И Данило се клања.) Последњи српски алхемичар.

ДАНИЛО: И више - будући бесмртник!

ДОКТОР: Доста! (Пандуру.) Ви сте довели Мирјану?

ПЕСНИК: (Пали Пандуру цигарету.) На својим ноћним крилима.

ДОКТОР: Песниче, платићете ми наметљивост будете ли се превише кредитирали.

ПЕСНИК: (Пандуру.) Реците му да сам према вама био озбиљан као икона.

ПАНДУР: (Загрли га.) Да је било обрнуто тукао бих вас до смрти.

(Доктор и Пандур одлазе у канцеларију. Марија вири иза завесе.)

ПЕСНИК: Ој, Марија, зашто плачеш? (Марија слегне раменима.) Дали смо ти сву нашу љубав. Чак и овај нежни Пандур, Доктор који ти је као отац. Љубав према теби нам избија на уши. (Данило се пипа за уши.) Видиш ли?

МАРИЈА: Видим. Двојицу сакатих гмизаваца...

ПЕСНИК: Ц-ц-ц, поган језик. Да се намах сече.

ДАНИЛО: Мала је ђавољи емисар. То мора да се лечи.

МАРИЈА: На гробу ћу вам заиграти!

ПЕСНИК: Марија?! Могу ја и престати да те волим. Како се тек понашаш према онима које мрзиш, кад си оваква према нама - ближњима?

МАРИЈА: Држи се ти свог Данила.

ПЕСНИК: А ти се држи мужа-алкоса. Ту је и беба-недоношче, свекрва која те мрзи, Данило који те воли, злураде комшије. Стварно имаш сву љубав планете.

ДАНИЛО: Још кад би доказала да је Брозова кћи, где би јој био крај?

ПЕСНИК: А шта ти је њен ћаћа скривио, последњи српски алхемичару?

ДАНИЛО: Ништа, био је прави човек на још правијем месту кад је Бог на рачун ове земље своје рачуне сређивао.

МАРИЈА: Мој Раде ће ти кичму за ово сломити.

ДАНИЛО: Оће, кад се отрезни. А боље за тебе да не дође, јер ћеш страдати, по обичају.

МАРИЈА: Јавио је да ће доћи. Да ме извуче одавде!

ДАНИЛО: Као што је и до сад долазио - кад нам те је враћао, и зато: пссст! (Песнику.) Луда је као пеликан. Иструнуће овде.

ПЕСНИК: Ајде, пусти је мало. Претучена је.

ДАНИЛО: (Марији.) Ти и не знаш какав ти поклон спремамо.

(Марија слегне раменима. Долази Доктор.)

ДОКТОР: Једва га испратих. Тај Пандур је луђи од свих вас заједно, хоће да живи с нама. Марија, ви још нисте легли?! Умор шкоди лепоти, а ви сте лепа жена.

ПЕСНИК: (Пакује јој завесу.) Лепа као војска испод застава...

ДОКТОР: Вас двојица, марш на спавање. Ако вам пошаљем болничаре, зна се репета...

(Доктор одлази.)

ДАНИЛО: Струја кроз главу, пријатељска реч у бубреге. Лака ноћ.

(Данило ипак не одлази.)

ПЕСНИК: (Марији.) Мислиш ли да те мрзим?

МАРИЈА: Не мислим ништа. Лаку ноћ.

ПЕСНИК: Да се успавамо заједно?

МАРИЈА: И да ти дам, шта би ти с тим?

(Марија изађе.)

ДАНИЛО: Парацелзус је то дефинисао још у 15. веку: "Јебачи су густо посијани, но ријетко ничу...". Мислим, пријатељу, да ћеш се код ње тешко омрсити...

(Тапше Песника по рамену. Овај му склања руку. Мрак.)

Крај првог дејства

МЕЂУИГРА А: СЛОВО КОМЕСАРА АРЛЕКИНА

(Васељенски Видиковац: мали круг светлости у свемиру. На гигантској зубарској столици седи Комесар Арлекин. У наручју му је голишава и успавана Марија Б. Он је облачи у лепу белу хаљину.)

АРЛЕКИН: Народ каже да је Ђаво несрећан. А шта би тек рекао за његовог шегрта? (Смеје се. Марији.) Прасе мало, па ти си стварно дрогирана... Елем, у неку руку, одужило се и шегртовање... Имао сам све, није се лоше живело. Али човек је уклета живуљка. Било је досадно, побегао сам. И сад сам ту где сам. Кад ти болница досади, седи у столицу и ето те очас-посла у рају, Васељенском Видиковцу. И посматрај. И разматрај.

МАРИЈА: (Буди се.) Где смо то, Комесаре?

АРЛЕКИН: Васељенски Видиковац, подручје чисте светлости.

(Облачи јој чарапе.)

МАРИЈА: Нешто си ми познат, Комесаре...

АРЛЕКИН: Лаж. Не знам ни самог себе.

(Ставља јој шешир.)

МАРИЈА: Ја сам...

АРЛЕКИН: Знам ко си. Газда управо разматра твоју молбу да уђеш у Клуб Бесмртних Обожаватеља.

МАРИЈА: Први пут чујем за то.

АРЛЕКИН: То сам и ја рекао кад су мени понудили.

(Мрак.)

Крај међуигре А

ДЕЈСТВО БР. 2: ЧЕКАОНИЦА ЗА УСВОЈЕНЕ

(Дубока ноћ. У салу, под светлошћу свећа и батеријских лампи, Данило доводи пацијенте, омамљене лековима и извучене из сна. Песник контролише ситуацију и издаје упутства. Ентеријер је преуређен да подсећа на кухињу неке сиромашне породице. Наредбе се издају у пола гласа. Данило навлачи женску одећу и перику старице. Милутин, пацијент, облачи се у младу плавушу. Остали пацијенти тихо и стрпљиво седе, чекајући почетак представе. И Марија је ту. Када је све спремно Песник позове Данила.)

ПЕСНИК: (Шапатом.) Јеси ли га довео?

ДАНИЛО: Ено га у ходнику. Не схвата ништа - мисли да сања.

ПЕСНИК: (Навлачи маску Арлекина. Марији шапне.) Све пажљиво гледај. После ћеш ми рећи јесам ли био у праву или не. И треба ли ичему да се надаш.

(Она тупо климне.)

ДАНИЛО: Сада ћу вам, драги моји камаради, приказати једну игру! Кратко ће трајати, занимљиво ће бити. А ако нас неко сутра буде издао Доктору, биће напојен киселином за клозете!

АРЛЕКИН: И бачен мачкама у контејнер. Ајд сад, са срећом!

(Пале се црвене лампе. Арлекин се повлачи у страну. Сцена представља кухињу Маријиног бившег дома:
Олга, Маријина свекрва (Данило) поспрема по кући. На зиду су леп Титов портрет; икона; и као треће: групна слика од пре четврт века покојног супруга, Олге, и сина јој Радета, Маријиног мужа. Из колевке се чује плач. Олга прилази и нежно узима бебу у наручје.)

ОЛГА: Гладно? Или се упишкило? Ниси? И тата ти је безвезе скичао кад је био толицни...

(Љуби бебу. У собу улази Тина (Милутин), врло тихо, да је старица не примети. Олга враћа дете у креветац.)

ОЛГА: Спавај, да те нисам чула! Досађуј тетка-Тини, кад ти дође.

ТИНА: Може већ да почне.

ОЛГА: Тина!?

ТИНА: (Стидљиво.) Ја.

ОЛГА: Чуди ме да си се сетила. Ја, бедница, те сваки дан погледам.

ТИНА: Знам, али мајка ми се разболела после оног са татом...

ОЛГА: Кад си се фарбала?

ТИНА: Јутрос. Да мама не би видела.

ОЛГА: Лепо ти је. Раде воли плаве. И ја сам некад била плава.

ТИНА: (Загледа бебу.) Као миш... А где је Раде?

ОЛГА: У кафани. Игра шах.

ТИНА: (Осврће се.) Овде је све исто као пре.

ОЛГА: Није, рано моја. Да је исто не бих те ја са сто километара звала. Пропаст је.

(Арлекин је ћушне по ушима, али га њих две "не примећују".)

АРЛЕКИН: Пређи на ствар!

ОЛГА: Пропаст ми је! Кад ти је отац ономад испустио душу, снаја ми, твоја сестра Мирјана, сиђе с памети скроз. Сад јесте у болници, срећна - особље је хвали. Али сад имам муке са мојим Радетом. Тридесет година је био најбољи син, а сад само што не крене секиром на мене. Плашим се да ми пијан не побегне са дететом негде! А шта ћу онда ја, сиња кукавица? Синоћ је вређао. Разбијао по кући ...

АРЛЕКИН: (Ћушне Тину.) "Боже, зар Раде?!"

ТИНА: Боже, зар Раде?!

ОЛГА: Па, није он, кћери, лош. Али ја не могу сама, па сам те звала...

ТИНА: Мене?

АРЛЕКИН: Добра риба је свуда драга.

ОЛГА: Ти си нам свима драга. Матора сам, ћеро, помози око детета. Раде са мном више и не прича. Разгалићеш га. Ваљда неће ни пити пред тобом.

ТИНА: Тетка Олга, моја мајка само мене има на услузи...

АРЛЕКИН: Одведеш у парк. Оставиш.

ОЛГА: Не остављаш је заувек! Јави јој да остајеш овде.

(Тина размишља, разгледа фотосе на зиду.)

ТИНА: А вратили сте покојног мужа у рам?

ОЛГА: Не копај ране. (Арлекин се намести у говорнички положај, те и "Олга" то исто учини. Значајна пауза.) Ја сам већ била баба-девојка, а он леп официр. Регистровали смо се, али ми је брзо све пресело. Био је два дана у кући, десет на терену. (Арлекин јој брише сузу.) Раде ми је напунио три, кад сам мужу рекла да овако више не иде. А он, онако подбуо од пића, зури и каже: "Променићемо, Олга, променићемо...". Сутрадан је отишао на терен и три деценије га нисам видела... (Дуга пауза, као поспрема по кући. Пацијенти се буне, чекају исход. Опет говорничка поза.) После су ми његови из КОС-а причали да је са неком курвом отишао четницима у Канаду... Али није било курве, он је био чисто политички.

(Клоне од пресвечаног трена.)

АРЛЕКИН: (Објасни пацијентима.) Курве са политиком мешати без потребе не треба.

ОЛГА: Радету сам забранила да помиње четника. Слике сам исекла. КОС је одшколовао Радета за ваког мајстора... Добро је било.

ТИНА: Зашто се нисте поново удали?

ОЛГА: Баба-Ксенија је говорила: "Брак да је добар и Бог би био ожењен.".

(Арлекин потврђује. На моменте их гурне у бржи темпо. Повремено осмотри како Марија реагује на реконструкцију стварности коју јој приказују. Она је у шоку, цело тело јој подрхтава.)

ТИНА: Јесте ли ишта чули о њему?

ОЛГА: Боље да нисам: пуно је лајао по Канади, па су наши послали двојицу. Мог мужа прождрао мрак.

АРЛЕКИН: (Пацијентима.) Па после кажу: буди туриста!

(Пацијенти одобравају.)

ОЛГА: Ови наши, да су били људи, довели би га овамо; па нек робија по реду.

(Арлекин Олгином руком брише прашину са Титове слике.)

ТИНА: А овог је Мира ставила?

ОЛГА: Раде. Каже: "Била си читав живот кадар, а сад кажеш да су ти живот посрали". Као да се нисам променила! Као да нисам више ни слепа, ни безбожна! (Прекрсти се.) А Мирјану пред Радетом не помињи.

ТИНА: Је л' се нешто десило?

ОЛГА: Не. Срећом, сестра ти је под стручном контролом. Али, свака свађа у овој кући почела је од ње. Волим је као кћер, али сам одмах видела да је тешко болесна. И Раде ми се променио, као да је то њено нешто заразно. (Арлекин потврђује, Тина негира.) Није? Па, добро. Али и боље је што је у болници. Има све што се пожелети може.

АРЛЕКИН: Стани!

(Тина и Олга се "замрзну" у покрету. Арлекин приђе уплаканој Марији и скутом униформе јој обрише сузе. Очински је потапше по глави.)

АРЛЕКИН: Али, душо-душо-душо, ово је само игра. Кобајаги итд. Истина, сами почетак игре. (Пацијентима.) Доведите га.

(Двојица уводе правог Радета, Маријиног мужа, који као да се налази у трансу. Убацују га у сцену. Он механички реагује. Арлекин их надахнуто контролише . Марија је избезумљена кад види мужа. Представа се наставља.)

ОЛГА: Здраво, сине! Види ко нам је дошао!

АРЛЕКИН: (Вришти.) Ја! Ја сам дошао!

(Не констатују га.)

РАДЕ: О, Тина!? Здраво, Тина! (Погледа у мајку, као да је први пут види.) О, Олга!? Здраво Олга!

(Грле се узајамно, као породица, са Арлекином приде.)

РАДЕ: (Благонаклоно.) Тина, мало си се курвински офарбала, али љупко ти стоји!

(Тина се збуни.)

ОЛГА: Не буди неукусан.

РАДЕ: Зар не видиш како ми се мајка променила, Тинче-здравче? Од онаквог руменог Спартанца сад само што не спава у цркви. Пости, окајава...

АРЛЕКИН: Ти би, сине, морао на језик да припазиш. Неко то од горе види све.

ОЛГА: Седите да једете.

РАДЕ: Хвала. Имам џигерицу, своју и приватну. (Тини.) А ко је тебе звао?

ОЛГА: Ја. Треба нам млађа женска рука у кући!

РАДЕ: (Ухвати Тину у болестан загрљај. Олги са осмехом.) Па зар нисмо имали млађу женску руку?!?

АРЛЕКИН: То хоћу од тебе, мушки и ударнички!

ТИНА: Мени је тетка Олга...

РАДЕ: Куш, дериште! (Олги. Урла.) Питам, је л' нисмо већ имали млађу женску руку у кући?

ОЛГА: У гроб ћеш ме отерати. И не дери се, мајка сам ти!!!

РАДЕ: Добро је, одлично. (Пушта поплавелу Тину.) И овај пут ћемо појести говно. (Мази Тину по глави.) Навукла си се тамо где не треба. Али, правимо се као да ништа није ни било. Слепци јесмо, слепци бар останимо!

(Леже у кревет обучен.)

ОЛГА: Бар се дете није пробудило. Лаку ноћ.

(Излази. Тина збуњено седи. Раде дубоко дише.)

ТИНА: Раде... Раде!

АРЛЕКИН: Покажи хришћанску душу. Позови је.

РАДЕ: Шта је?

ТИНА: А где ја... Мислим, где сте планирали да ја спавам?

РАДЕ: Нисмо планирали.

АРЛЕКИН: Поштено и отворено.

ОЛГА: (Стоји на вратима.) Душо, мој кревет је мали. Са Радетом ћеш.

РАДЕ: С ким?

ОЛГА: Па, са тобом.

АРЛЕКИН: О, зар?!?

РАДЕ: (Устаје.) Полудела си или шта...?

АРЛЕКИН: У болницу! У болницу с њом!

ТИНА: Па, ако мора...

РАДЕ: Шта, бре, "ако мора"?!? (Олги.) Је л' ти то мени подводиш свастику?

ОЛГА: Па, свастика, то је као сестра.

АРЛЕКИН: (Потврђује.) Као сестра.

ОЛГА: И не урлај! Због детета!

РАДЕ: То је дете моје Марије коју ти већ пола године сахрањујеш као да је већ мртва! А ја ти повлађујем! Пуна су ти уста Тине: "Тина завршила школу, Тина лепа као лутка..!". Шта је све ово?

АРЛЕКИН: Одговор после реклама.

ТИНА: Дошла сам, јер...

РАДЕ: (Хвата је за браду.) Не прави се блесава. Рођену сестру гураш под лед, говно мало. Добро те је Олга научила.

АРЛЕКИН: Таленат је то, видиш каку сису има.

ТИНА: Нисам ја ништа...

РАДЕ: Куш! Гркљан бих ти зубима чупао!

АРЛЕКИН: (Записује.) Много лепо речено.

ОЛГА: Раде!

РАДЕ: Очи гњечио као џанарике!

АРЛЕКИН: (Пише.) Сав сам се најежио.

ОЛГА: (Радету.) Остави је!

(Раде пушта Тину, ова почиње да плаче.)

ОЛГА: (Радету.) Ђубре без душе, то си пост'о! Тек јој је умро отац, а ти би да се на њој истресаш...

(Арлекин да знак руком да се Раде умири до отупелости.)

РАДЕ: (Тупо рецитује.) Треба ли да усвојим сироче у кревет? Ја нисам ни имао оца, побегао је због тебе! А сад причаш по комшилуку: "Комуњаре ми убиле мужа у Канади"!

(Арлекин руком указује Олги на следећу акцију.)

ОЛГА: И јесу! Јесу! Нисам крива!

(У бесу лупа главом о Титову слику.)

АРЛЕКИН: (Пљешће.) Мало пренаглашено, али врло сценично.

(Пацијенти одобравају.)

РАДЕ: После нема кајања. (Подиже слику.) Немој бар због Мирјане пљувати по њему. (Марија би да устане али не сме.) Од сада ме више нећеш спречити да је посећујем!

ОЛГА: Доктор је наредио!

РАДЕ: Твој пријатељ, а можда и животна узданица? Тај Доктор?

(Олга је занемела.)

РАДЕ: Да је отац жив, сутра бих код њега. Мора да је та његова курва била рај божији у односу на тебе.

АРЛЕКИН: (Одмахује главом док записује.) Мајка је светиња, није лепо то што причаш.

ОЛГА: Доста је! Тина, полази код мене у собу!

РАДЕ: Не треба, ја идем. Тина, нађем ли те опет овде - готова си! Раде је смрт за курве!

АРЛЕКИН: Пуно пијеш, бато, па си и насилан.

ТИНА: Немој тако!

РАДЕ: Можда и ниси курва, али ти овде није место...

АРЛЕКИН: (Рукама најављује велику одлуку.) Јен, два и три!

РАДЕ: (Олги.) Идем. Да. Доведем. Своју. Жену.

(Пауза. Публика нема даха.)

ОЛГА: Немој, сине. Њој није добро! Немој!

РАДЕ: И не треба да јој буде: тове је лековима, туширају на ладно, примењени Тесла у главу... И онда је Мира уистину мирна.

ОЛГА: Ти то мене плашиш? Нећеш је довести?

(Раде се само насмеши. У том тренутку Арлекин прекида и "замрзава" сцену. Актери се укоче.)

АРЛЕКИН: Водите га кући. Показао је оно што је умео.

(Двојица пацијената изводе омамљеног Радета.)

АРЛЕКИН: Вас две, довршите сцену!

(Њих "две" се покрену. Тина је у сузама, узима своје ствари.)

ОЛГА: Куд си наврла? Седи где си. И немој да цмиздриш, видела си да је пијан, неурачунљив. Ти одспавај, а ја ћу сутра све да средим. Никад није било да ме није послушао, па неће бити ни овог пута. То је мој син.

(Њих "две" се опет "замрзну". Пред публику излази Арлекин и поклони се показујући актере. Пацијенти учтиво пљешћу.)

АРЛЕКИН: По Фројду је породица "гробница осећања", али, све има и свој естетски аспект.

(Данило и Милутин скидају женске перике. Светла се појачавају, они се клањају. Песник скида Арлекинову маску и истерује задовољену публику. Данило распрема салу. Песник прилази Марији. Она га не примећује, аутистички загледана у неки свој свет.)

ПЕСНИК: Да ли је тачно оно што си видела? Да ли би могло да буде тачно? Хоћеш ли бити моја за промену?

(Марија зури "бело". Песник слегне раменима. Покрије је провидном завесом. Зева, вади четкицу за зубе из своје војничке чизме.)

ПЕСНИК: (Данилу.) Лаку ноћ. Кад почистиш, однеси и њу у кревет.

ДАНИЛО: Опет ниси успео?

ПЕСНИК: Лака и теби ноћ.

(Мрак.)

Крај другог дејства

МЕЂУИГРА Б: ИЗЈАВА МАРИЈЕ Б.

(Марија седи на зубарској столици, у лепој белој хаљини. Осветљена је јаким студијским рефлектором. Њен саговорник је у јакој сенци и окренут публици леђима. ТВ-саслушање.)

МАРИЈА: Да, ја јесам Марија Броз. Молим? Да, у роду сам. Ћерка... Да? Не, не мрзим никога. Свекрву? Не мрзим ни њу... Она вам је рекла да је мрзим? Немам појма... Питајте даље. (Пауза.) Чега се сећам из детињства? Мало, врло мало. Сећам се кад је тата донео мало афганистанско јаре. Звали смо га "мала Марија", а ја сам као била "велика Марија". А имала сам тек три године... Не, не знам шта је после било са јаретом. (Пауза.)
Ко ми је права мајка? Не знам. (Пауза.)
Да. Знам да је ово душевна болница. (Пауза.)
Мој отац је умро 4. маја, 15.05 часова. (Пауза.)
Не знам где сам била тада. (Пауза.)
Зашто сам одгајена у оној породици? Па, потурена сам, побогу. (Пауза.)
Жуљају ме ципеле... Нико ме није тукао, нисам се бунила. (Пауза.)
Не. Не верујем у Бога.

(Светло се гаси. Глас Арлекина.)

ОФ-АРЛЕКИН: Добро је, врло је добро. Примљени сте у Клуб.

Крај међуигре Б

ДЕЈСТВО БР. 3: ЉУБАВ ЖИЛЕТОМ ИЗВАЈАНА

(Дан. У болничкој сали Данило и Песник уређују бину за комеморативну приредбу поводом 4. маја 1990. Копија Аугустинчичеве, кумровечке, статуе Броза је склопљена од "природно" офарбане стиропорне главе, правог шињела и чизама. Иза њега је пано са фотосима и атрибутима СФРЈ.)

ПЕСНИК: Чини ми се да је стављено трунчицу превише звездица-смејалица.

ДАНИЛО: Нема везе. Можда само да их преврнемо, да би добили Ашмодејев пентаграм. А како теби - старом левичару - да сметају петокраке? Да ниси и ти одскорашња десна-рука-против-мука?

ПЕСНИК: Нијесам, но сам опрезан. Овај крај ти је, црни мој и добри, задихано срце Србије. Ти ако си баш носио петокраку, син ће ти кад порасте и ојача - турити кокарду. И обрнуто. Прави домаћин обавезан је да има добру залиху и звезди и кокарди за неколико следећих нараштаја, па шта се коме заломи.

ДАНИЛО: Наравно, први ће ти комшија увек носити супротан знак.

ПЕСНИК: По реду и домаћинском поштењу. Ето, зато треба бити опрезан, не изазивати веселнике.

ДАНИЛО: Боли ме, али репродуктивно... Изоловали су нас овђе, а и ми сами себе.

ПЕСНИК: Никад се не зна. (Улази Марија.) О, Марија, љубави!

МАРИЈА: (Гледа шта раде.) Ко ти је то дозволио? Зар ти није довољно мрцварење ноћу!?

ПЕСНИК: Не скарличи. Доктор је наредио да се направи приредба за десету годишњицу маршаловог Успења. А радим и зато што те волим и бринем се. И Данило те воли. Данило, иди по ексере! (Данило излази. Песник извињавајући слеже раменима.) Доктор је ово хтео, твом ћаћи у част....

МАРИЈА: Ти... У стању си да копаш по цревима покојног, да се спрдаш. Забављаш ли се бар добро?

ПЕСНИК: (Театрално.) Авај, зар стварно тако делујем, пун сете, пред космосом устрептао? Подметањем ме угризе, до Бога и свијех архангела...!

МАРИЈА: Зашто си пристао на овај циркус око 4. маја?

ПЕСНИК: Напокон и ти људски да се разговараш... Реци ми искрено, зар мислиш да ово само сањаш? Одавде нећеш изаћи, дете мило. Ево, ја се, бедник, упињем ко грешан да те припремим за буђење... Кад схватиш како је опипљив и љубак овај наш санаторијум, после све иде ко бистра вода, лаком руком однешено. Погледај мене! Данила! Ми смо задовољни, кад не може боље...

МАРИЈА: Имам мужа и дете. Нисам ово заслужила.

ПЕСНИК: Ма, јеси. Што скривимо, то и добијемо, осим ако не добијемо. И даље мислиш да си Титова кћерка?

МАРИЈА: Знам.

ПЕСНИК: Откуд знаш?

МАРИЈА: Очигледно је.

ПЕСНИК: Није очигледно. Данас нема очигледних ствари, кошмар влада. Видиш ли која је ово земља: овде се феминисткиње боре за женска, комунисти за људска, а фашисти за национална права! А ти би хтела да будеш Брозова кћи! Не може, нити ће икад моћи. Или бар буди у себи, да други не знају.

МАРИЈА: Није довољно. Не желим да будем овде.

ПЕСНИК: Немаш где. Муж те стварно више не сме да прима назад.

(Држи је око струка. Склања јој косу с лица. Нежно је љуби у уста. Она се дивљачки трзне, али је он чврсто држи.)

ПЕСНИК: Марија, пиле, где ћеш? Готово је, зазидали су нас овде. Не слажеш се, али какве вајде? Ја сам сироче универзума, а ти свога оца. Логично је да се привијемо једно уз друго.

(Љуби је у врат. Она се опире.)

МАРИЈА: Пусти ме, пусти ме!

ПЕСНИК: Нема разлога. Опусти се.

МАРИЈА: Мрзим те, пусти ме!!!

ПЕСНИК: Знам, ти сваког мрзиш.

МАРИЈА: Пусти ме, молим те!!!!

(Отима се и бежи из сале. Улази Данило.)

ДАНИЛО: Јебем вам таки медени месец.

ПЕСНИК: (Седа и пали цигарету.) Могу да ти кажем да је успела да своју нервозу пренесе и на мене. Осећам се и ја као Титово сироче, најмлађи царев син што у бајци увек побеђује.

ДАНИЛО: Одгајио нас је и бејаше отац нације.

ПЕСНИК: Али, плашим се и да наслутим, пријатељу, у какве смо то људе израсли ми, његова деца... Боже лека, ако не и правде.

ДАНИЛО: Доктор може да ти објасни: за сваку трауму нађе се и дијагноза.

ПЕСНИК: Питање је терапије, а не вивисекције, алхемичару и лудо.

ДАНИЛО: Извући ће се овај народ. Знај: Бог чува Југославију.

ПЕСНИК: Бог чува себе. Поуздано се зна.

ДАНИЛО: А ко чува Србе?

ПЕСНИК: Зна се да Србин увек иде у Небеску Србију, а не у рај, царство божије.

ДАНИЛО: Кад спомињеш свој народ изостави цинизам.

ПЕСНИК: То је стробизам. Разрок сам, па ми све изгледа накарадно. У злу ми је добро, а добру још нико не би, па да нам оприча.

ДАНИЛО: Теби је лако, знаш? Умрећеш, а нико неће остати за тобом да те пљује. Куд ћеш веће добро?

ПЕСНИК: Можда је и било некад... Криво ми је, све што је вредело, помрло је. Само шљам остао да се мучи.

ДАНИЛО: Као ти и ја.

ПЕСНИК: Шљамови пар екселанс. Добро је да немамо потомке, који би то тек шљамови били.

ДАНИЛО: Како немамо? Ево, ја на три места....

ПЕСНИК: Не занима ме. Причао си ми.

ДАНИЛО: Ово је друга верзија.

ПЕСНИК: После ручка!

ДАНИЛО: Чуј, ако си надркан због Марије Броз, знај да је мала ђавоље семе. Видело се од првог дана. За ког се закачи, тог ће и сахранити. Окани је се.

ПЕСНИК: Сахраниће она саму себе јер нема среће. И бар је ти, акрепу, остави на миру.

ДАНИЛО: Коју Миру? (Загрцне се од смеха због своје духовитости.) Стварно си омекшао. Накотило ти се сетних демончића по души.

ПЕСНИК: (Галантно.) Све су то моја деца.

ДАНИЛО: Дакле, Титови унуци?

ПЕСНИК: Не буди баналан. Ти си у овом игроказу алхемичар, велики окултиста. Али, ето, стил ти фали.

ДАНИЛО: А ти си ми можда духовник?

ПЕСНИК: Некад ти је Бог био, а сад ни он. Имај мало достојанства. Драмска фигура без достојанства нема ни будућности.

ДАНИЛО: ...Ни хемороиде, а ја их имам. Ерго: нисам драмска фигура. Два: камо достојанство, ако се управо спремам да крадем цигаре од болничарке, да бих теби вратио. Од некуд другде немам.

ПЕСНИК: Прави алхемичар би се снашао.

ДАНИЛО: Прави болесник не би писао песме.

ПЕСНИК: (После дуже паузе.) Ово није било поштено.

ДАНИЛО: Знам. Поштење је још '48. укинуо мој земљак, поп Зечевић.

ПЕСНИК: Кад је био министар саобраћаја. И није поп, него распоп.

ДАНИЛО: Ваљда.

ПЕСНИК: Срећна му ипак Небеска Србија.

ДАНИЛО: Ако је уопште тамо.

(У салу улази Доктор, загрливши Марију.)

ДОКТОР: Песниче, ово је била она кап што се прелила. Зар мислите да се космос око вас окреће?

ПЕСНИК: (Усхићено. Направи пируету.) И ви сте то приметили? И ви ? Онда је то већ ствар музике сфера, а не нас - трулежних буба.

ДОКТОР: Марија ми се жалила да сте је опет напали. Зар вас не боли душа кад је видите овако измучену?

ПЕСНИК: Међу нама, више ме и дубље боли гледајући како се упињете да је ви повалите.

ДОКТОР: (Врисне.) Не морам слушати ваше бљувотине!

(Улазе болничари.)

ПЕСНИК: Наравно, године су када се човеку не диже баш на сваки миг, али борите се, не дајте се злу...

ДОКТОР: Ипак сте ви ђубре, песниче.

ПЕСНИК: Без лекција, ујаче. Само вам храброст признајем, храброст да недужан свет смештате на терапију кад год вам републичке мудоње нареде...

(Доктор му слабићки удара шамар.)

ПЕСНИК: Али, џабе сте побегли у провинцију! Друг Ђаво се тек овде скрива.

(Доктор му удара други шамар. Песник га, смејући се, удара врло јако надланицом. Доктор пада на зид.)

ПЕСНИК: Није довољно да некоме ударите две ћушке па да постанете човек.

(Доктор је на поду, крвавог носа.)

ДОКТОР: Лимун чекате?

(Болничари бију насмејаног Песника, који се и не брани. Доктор припрема шприц.)

ДАНИЛО: (Марији.) Јеси срећна? Блисташ ли? Ово си хтела!

МАРИЈА: Не мрзим ја њега! Докторе, не дајте им да га бију! Докторе!

ДОКТОР: Марш! Марш из сале! Повечерје! Јеси глува, кобило?

(Данило и Марија се повлаче из сале.)

ДОКТОР: Држи га, шта блејиш?

(Болничари усправљају пребијеног Песника, Доктор му крвнички набија иглу у подлактицу.)

ДОКТОР: На сто, нек одлежи!

(Стављају Песника на сто. Бацају чаршаф на њега, као покров.)

ДОКТОР: Сад у дежурну, обојица. Ако буде проблема, зовите ме!

(Болничари одлазе. Доктор погледа тело на столу. Брише крв из носа марамицом.)

ДОКТОР: Стоко!

(Доктор одлази. Данило привирује у салу, а затим на прстима приђе столу. Задиже чаршаф да би осмотрио Песника.)

ПЕСНИК: Apage satanas!

ДАНИЛО: (Тргне се.) Не спаваш?

ПЕСНИК: Не. А ти?

ДАНИЛО: Издрогирали су те као стоку.

ПЕСНИК: Скоро сам имун. Навикло се тело.

ДАНИЛО: Није ти ово требало. Рекох ти ја да је онај курвичак ђавоље семе.

ПЕСНИК: А ко од нас није? Није она за ово крива.

ДАНИЛО: Бар не колико Доктор. Хоћеш да му навучем на врат оне ситније колубарске демончиће? Толико ти могу учинити.

ПЕСНИК: Пусти га, оно што има већ му је довољно.

ДАНИЛО: А да га урекнем, да му месо почне да трули?

ПЕСНИК: Не треба, рекао сам! (Марија опрезно улази.) Иди сад.

(Данило излази. Марија прилази Песнику, ставља му руку на чело.)

МАРИЈА: Је л' ме мрзиш?

ПЕСНИК: Не. Баш те волим. (Пауза.) Али ћу те ипак казнити.

МАРИЈА: И треба, заслужила сам. Ја... Опростила бих ти што си ме пољубио, али спрдали сте се са мојим оцем, и та шугава приредба коју спремате... Сви ме шутирате. Ако ти се све толико гади, како ћеш ме волети?

ПЕСНИК: Стомаком.

МАРИЈА: (Затвара му очи.) Спавај. Ти си бар довољан себи.

ПЕСНИК: А ти не? Знало се, од првог дана се знало...

МАРИЈА: Кад сам дошла, ти си једини још знао да смејеш, мада и то гадно... Спавај сад.

(Она одлази ка вратима, онда застане. Окрене се, чучне уза зид. Посматра Песника који плаче, смешећи се.)

МАРИЈА: Уши...

ПЕСНИК: Шта уши?

МАРИЈА: Сузе ти теку у уши.

ПЕСНИК: Тако и треба. Као у песми. (Пауза.) Марија?

МАРИЈА: Да?

ПЕСНИК: Поздрави мртваца и реци му: "Песник је срећан што је и он твоје дете."

МАРИЈА: Немој, он није твој...

ПЕСНИК: Знам, иди.

(Она устаје и одлази. Он рецитује.)

ПЕСНИК: Механичке куне моје и твоје вечности
ноћас још само сени воде
и ја,
ја ценим своју катарзу
мада слеп за брисани простор што ми је под руком
Ти
у дугином тону слећеш нам на раме
у благоме леду остављаш нас
као никад пре...

(Мрак)

Крај трећег дејства

МЕЂУИГРА В: ТРИ СРОДНЕ ДУШЕ

(Комесар Арлекин седи по "турски", разгледа страни женски часопис. Око њега неуморно у круг хода Марија. Долази Пандур у белом смокингу. Држи пендрек.)

ПАНДУР: Љубим руке.

АРЛЕКИН: (Марији.) Настави само. (Пандуру.) Ви не би требало да будете овде.

ПАНДУР: Знам, али толика ми је била жеља да отоич исекох вене.

АРЛЕКИН: Убисте се, црни полицајче? Па нисте морали. Наука је напредовала. Ево, Марија и ја смо доле на земљи, хвала Богу и светом Јовану, још живи. Само дух нам навраћа овде.

ПАНДУР: Ех, да се знало раније. Но, из своје се коже не може. Примате ли ме к вама?

АРЛЕКИН: То већ мора газда да дозволи. Ја нисам довољно овлашћен.

ПАНДУР: Да ли газда зна за мене?

АРЛЕКИН: Зна он за све вас. Док не дође, ви се изволите шетати.

(Пандур са Маријом хода у круг. Арлекин на глас покушава да чита рецепте на француском. Мрак.)

Крај међуигре В

ДЕЈСТВО БР. 4: ЗВЕР У МЕНИ ЈЕ НОЋАС ГЛАДНА

(Ноћ, сала болнице. Опет је реконструисан Маријин бивши дом. Али овог пута нема публике. Само Милутин и Данило, тј. "Тина" и "Олга", облаче се у женску одећу. Стављају перике. На столу, попут вране и ћутке, неко чучи прекривен чаршафом.)

ДАНИЛО: (Гласним шапатом упућује некога ко стоји иза врата.) Брзо ћемо завршити. После сте слободни. (Седне крај "Тине".) Почнимо.

(Уживели су се у улоге.)

ТИНА: Колико је сати?

ОЛГА: Сад ће.

(Раде и Марија улазе, као тифусари, у просторију.)

РАДЕ: Готово је. Вратио сам је.

(Марија се збуњено осврће. Тина се склања у угао. Олга укочене кичме привија Марију на груди у пародији љубави.)

ОЛГА: Добро нам дошла, кћерко.

МАРИЈА: Боље вас нашла, мајко.

(Марија се тетура до колевке. За трен је скрхана. Раде је посади на столицу.)

РАДЕ: Ала си омршала... Гладна? Жедна?

МАРИЈА: Воде ми дај.

(Раде сипа из бокала. Тина ставља Марији руке преко очију.)

ТИНА: Сад ћемо озбиљно да поразговарамо.

МАРИЈА: Не! Нећу још!

ТИНА: Шта то?

МАРИЈА: Нећу у болницу!

ТИНА: Лудице, много сам те пожелела!

(Склања руке да би је Марија видела.)

МАРИЈА: (Једва је препознаје.) Тина?

ТИНА: (Грли је.) Знали смо да није Грета Гарбо.

РАДЕ: (Поји је водом.) Тина, похвали се сестри како си је замењивала... Миро, можеш бити поносна на њу. Мада је могло и боље, зар не, Тина-душо-срце-и-остало?

ОЛГА: (Служи слатко.) Миро, Миро, ал пролете време... Да куцнем, и жгепче Дада нам се поправила - напредна. Личи на Радета... Ја нисам била при времену, ал бар ти је Раде долазио.

РАДЕ: Три пута за шест месеци. Скоро болнички инвентар.

ОЛГА: (Игнорише га.) Миро, како ти је тамо?

МАРИЈА: Па, добро је. Све је некако... Добро је. Сви су фини према мени. Имам и пар пријатеља са којима разговарам...

РАДЕ: Фини неки момци, тај Песник и Данило... Као да нису...

МАРИЈА: А и Доктор је фин...

(Привид породичне идиле.)

ОЛГА: Рекла сам ја: ако ће неко да се брине о нашој Мири, то ће бити доктор Ерцеговац! (Марији.) Много је фин, је л' да? Били смо комшије годинама. Увек смо се ослањали једно на друго...

РАДЕ: И превише, за укус јавног мњења... Осим оних немилих догађаја.

(Олга се штрецне.)

ОЛГА: Зашто то сад помињеш?

РАДЕ: Зато што сте обоје задужили отаџбину својом истрајном сарадњом. И ниси требала да замериш ако је човек одлучио да се мало одмори и прекине мисију надзирања непријатеља прогреса...

ОЛГА: (После дуже паузе.) Никад, никад више да ниси то споменуо. (Пауза.) Било вако ил' нако, добро је кад смо Миру дали у сигурне руке.

(Раде заусти нешто, али ипак не каже.)

МАРИЈА: (Тини.) Пролепшала си се.

ТИНА: Мислиш? Мало сам се угојила... А мама те је поздравила. Нисмо могле пре да те посетимо... Знаш, због...

МАРИЈА: Твоја... мама... мене... поздравља?!

ТИНА: (Збуњено.) Па и твоја је... И пуно те је поздравила.

РАДЕ: (Прекида их и наздравља.) Битно је да сам те вратио.

МАРИЈА: (Смеши се.) После шест месеци...

РАДЕ: Па, ја сам хтео... (Тини и Олги.) Да сте виделе кад сам дошао тамо: она каже Доктору "Добар дан", а мене не препознаје... Изгледа да сам се пуно променио. После је хтела да раздели своје ствари осталим пацијентима јер јој "не требају"?!? А Доктор јој онда каже да је само викенд у питању...

МАРИЈА: Изгледало ми је као да ме тамо више нећеш враћати...

ОЛГА: (Кроз зубе.) Сине, немој да те подсећам на наш договор.

РАДЕ: Присиљен сам на измене, без увреде. (Марији.) Затвори очи. Пожели нешто.

(Она затвара очи. Он вади пасош.)

РАДЕ: Јеси ли икад пожелела да одеш?

МАРИЈА: Цео живот.

РАДЕ: (Ставља јој пасош у руке.) Томбола!

МАРИЈА: Пасош? (Листа.) Мој! Ја немам пасош!

РАДЕ: Ваљевци ти могу направити и војну књижицу ако ти треба.

(Особа испод чаршафа се огласи - Арлекин.)

АРЛЕКИН: (Подигне значајно прст.) Фалсификувањето се казнува според законот!

МАРИЈА: Али, зашто? Не желим га... Не, не...

РАДЕ: Па, малопре рече да... Сутра увече идемо у Немачку, са дететом. Чека ме и посао. Знам, сад ће мама-Олга рећи "Само преко мене мртве". Али то би већ била формалност...

АРЛЕКИН: (Испод чаршафа.) Колубарска прагматичност.

МАРИЈА: (Стрпљиво.) Раде, побогу, па знаш ваљда да се не може побећи. Они те нађу. Све је то организовано. Људи не смеју ни да писну. Ово је све спремљено против мог оца. Њему мртвом се преко мене свете. Сместили су ме једном и у болницу, јер...

РАДЕ: (Хвата је за руку.) То те је Олгин швалер сместио. Не парај ми црева, кренимо. Бар ја знам да јеси здрава. (Пауза.) Миро?

МАРИЈА: Не Мирај ме! Зовем се Марија! Марија Броз! Хоће ли се то једном запамтити?

ОЛГА: Сине, Бог јој је већ дао дијагнозу, али ти то од ракије не видиш.

РАДЕ: Марш, ко је теби дао? Направила си од нас богаље! (Марији.) Миро, договорили смо се: сутра на воз, па у Немачку!

МАРИЈА: Зовем се Марија! (Тини.) Реците им како се зовем!

РАДЕ: Мислиш да те мала жали?

ОЛГА: Зашто се дереш?

РАДЕ: Ово је слободна земља! (Марији.) Ја ћу да ти објасним: моја драга мајка ти је обезбедила замену, кад је већ тебе утоплила у нове кошуље. А ево и срећне добитнице: твоје сеје - дуње ранке! "Тина завршила матуру. Тина се офарбала. Тина ће спавати са Радетом. Ко ће да чува бебу? Тина!". (Пауза.) Тини ћемо да ломимо кичму...

ТИНА: Миро, Марија... Не слушај га! Позвала ме је тетка-Олга!

МАРИЈА: Верујем. Ја нисам. И немој да плачеш.

РАДЕ: Као да су ме правили уклетог... (Марији.) Дакле, идемо ли или...?

МАРИЈА: Наиван си. Сачекаће нас на граници. (Пауза.) Не идем.

РАДЕ: Носим дете са собом.

ОЛГА: Сине, не будали.

МАРИЈА: (Поколебана је.) А да се ти не ожениш тамо? Можда никад и не дођем...

РАДЕ: Чекаћемо те.

ТИНА: (Марији.) Имаш пасош. Иди. Можда ће тамо бити више среће.

РАДЕ: Ћути, курво, бар се ти о срећи не брини...

МАРИЈА: (Ћути, размишља.) Одлучила сам. (Раде живне.) Вратићу се у болницу. Нисам спремна, плашим се тих полазака. Тамо живе Германи, узеће нам дете...

РАДЕ: (Ухвати је за косу.) Да нећеш можда да је Олга гаји?

МАРИЈА: Мислим да ћу дете да носим са собом, у болницу.

(Он јој пусти косу.)

ТИНА: Па, нема потребе... Ја ћу да се бринем о њој.

МАРИЈА: А због тебе ми је криво, била си ми као рођена сестра... А стало ти је до мог Радета?

ТИНА: Није истина!

МАРИЈА: На мораш да се стидиш, своји смо. Узми га, откако ме је оставио у болници више не могу да му верујем...

(Арлекин, испод чаршафа, хвата се за срце. Марија узима дете из кревеца.)

МАРИЈА: Нас две сад идемо. Остајте као добра и лепа породица...

(Олга јој отима дете и враћа у колевку. Марија опет покуша, али је Олга врло сурово гурне на зид.)

ОЛГА: Дете нећеш узети! Ниси га ти ни гајила!

(Марија се болно придиже. Крв јој је потекла на нос.)

МАРИЈА: А да сам је задавила на порођају? Идем, али сретаћемо се већ. Макар и где је сумпор.

(Марија истрчава напоље. Арлекин пљешће. Нико га не примећује.)

АРЛЕКИН: Браво! Врло сценично!

(Раде се залеће за Маријом, али га Олга грчевито спречава. Затим стане испред њега и полако закључава врата, да овај не би могао да изађе. Раде се склупчао на поду и пијано цвили. Тина клекне, помази га по коси. Он забије главу у њено раме. Плаче.)

ОЛГА: Курве, пијандуре, сирочад! Свега се накотило, а само је Бог осудио да их лечи Олга... А не зна да умем само бичем да лечим!

(Арлекин се тргне на звуке из ходника. Брзо скида чаршаф са главе, па маску - постаје Песник.)

ПЕСНИК: Растурај! Долазе!

(Данило и Милутин у трену "излазе" из својих улога.)

ПЕСНИК: Води га кући!

(Данило изводи Радета, а ова двојица брзо распремају сцену. Улази Болничар.)

БОЛНИЧАР: Шта је ово?

ПЕСНИК: Вежбамо за сутрашњу приредбу...

БОЛНИЧАР: Вежбате до мога. Распремај, па шибе на спавање!

(Болничар излази. Улази Данило.)

ПЕСНИК: Већ си га одвео кући?

ДАНИЛО: Наравно да нисам, ено га код капије. Кад се отрезни сам ће отићи. Ионако је навикао да ноћу обилази около као болесна џукела. А и Олга му је навикла...

ПЕСНИК: Зашто си ти правио све ово? Зашто их терати да опет проживљавају?

ДАНИЛО: Оћеш искрено или шта...? (Песник климне. Данило истера Милутина напоље.) Ја сам, као, неки алхемичар, је л' да? Последњи српски. Добио сам од Бога поруку - не блени - постаћу бесмртан! Али само уз помоћ Марије. И зато морам да је проверим у душу.

ПЕСНИК: Превршили смо меру. Близу смо тога да је сломимо.

ДАНИЛО: Пазићу.

ПЕСНИК: Немој да пазиш. Окани је се.

ДАНИЛО: Хоћу.

ПЕСНИК: Поломићу ја тебе, друже и сапатниче, будеш ли ти њу.

(Излази.)

ДАНИЛО: (Довикује.) Сутра ћу ти све објаснити... (За себе.) Будала растројена. Ја њему о бесмртности... Метафизици... И да трошим време... А нико да каже... Или бар да разуме... А ја, ето...

(Пали тамњан у кадионици и окађује целу просторију. Мрак.)

Крај четвртог дејства

МЕЂУИГРА Г: САОСЕЋАЈ СА НАМЕРОМ

(Комесар Арлекин доводи у Васељенски Видиковац завезаног и пијаног Радета. Посађује га на столицу. Арлекин одлази. Пауза. Арлекин нестрпљиво провирује из прикрајка.)

АРЛЕКИН: Шта бленеш? Рецитуј!

РАДЕ: (Рецитује кроз сузе и слине.)

Лепа, као касно лето, доћи ће да види
старим ли још.
Као мртав бићу, седети на трему,
гледајућ дубоко у степу.

Са тешком црвеном косом, жељом да се види агонија
изгледаће као тек стигла из Цариграда
Са тешко задиханим грудима, дрогирана сећањем
она не види себе
Ту су само давна десетлећа, кијевске мртве пријатељице

Сад кад је дошла нема разговора о старачком болу
само жеља да баш ја тај бол осетим
И зна да је опроштај за њу већ дат
једном и заувек или никад и закратко
Душо моја

Кад словенски апсурд, словенска туњавост,
кажу своје
Кренућемо са бескрајним разумевањем
руку под руку, низ руску степу,
Већ нас видим
Нема туге у мојим гестовима, нема напрслина у њеном нарцизму.

(Кад Раде заврши песму - пауза. Комесар Арлекин излази на сцену пљешћући и вичући "Браво!", наводећи публику да и она пљешће. Ако публика заиста прихвати, Арлекин ће се обрецнути на њих: "Марш, марш џукеле!" и утишати их што је оштрије могуће, а затим Радета извести ван сцене.)

Крај међуигре Г

ДЕЈСТВО БР. 5: ПОВРАТАК У ЖУТИ ФОТОС

(Јутро, 4. мај 1990. У полумраку сале пацијенти довршавају украшавање бине. Песник управља радовима. Милутин се припрема за рецитовање "Титовог напријед". Улази Данило, тек пробуђен, са великим подочњацима.)

ПЕСНИК: Из мртвих пристижеш? Помери се, људи раде...

ДАНИЛО: Скоро из мртвих! Ниси хтео синоћ да саслушаш, али ја, бајо, добих решење. После дугих петнес година.

ПЕСНИК: Решење... Да побегнеш?

ДАНИЛО: Говедо. Решење за бесмртност!

ПЕСНИК: Ако не будеш превише напоран, можеш се поклонити и почети.

ДАНИЛО: Прексиноћ ме је, у трећем сну по реду, посетио ватрени налетник, арханђел Михаило. Онај што вади душе на перце и копље, знаш фацу? И каже ми: (Глуми.) "Данило Црни, велики си грешник. У пет живота се нећеш окајати. Али, ето, могло би се и преговарати. Желиш ли или не, ону бесмртност?". Ја, је ли, климнем. А он ће: "Ова планета је малецки чир на Божјем телу. И ти си нездрава клица, али осетићеш Божји дах ако нађеш две ствари. Прво: место на чиру где избија Божја крв - чиста енергија - и тера сва зла. А друго, да нађеш недужно чељаде што ће твоју душу да искупи код Ђавола.". Ту он заћута. Онда почеше неки црни мачићи да му се купе око ногу. Михаилов мач сам полете из руке и покла шугаву мачкадију. Из мачијих црева устаде Сотона главом. Поклони се Михаилу, а мени рече: "Црни Данило, победићеш ме - друге нема!". А онда надође тама. Упишкио сам се од страха...

ПЕСНИК: Глупљи сан тешко да сам чуо.

ДАНИЛО: Ништа ниси схватио. Место на чиру где избија чиста енергија - то је ова наша болница. Знаш већ легенде. А невино чељаде што ће дати душу за ме, то је, види се, наша Марија. Ајде искрено - шта ће њој душа? А кад ми да, отићи ћу на место где је зрачење најјаче, где избија Свети Дах. Упићу енергију, зауставићу срце, а ви ме онда лепо сахраните. Устаћу из гроба након три дана. Човек будућности. Божји емисар!

(Уморно узима цигарету од Песника и пали је.)

ПЕСНИК: Још само да те узмем за свеца заштитника...

ДАНИЛО: На судњем дану правићу ти протекцију.

ПЕСНИК: И ред би био колико сам те дуванио за живота.

ДАНИЛО: Рај је пун дувана, нема да се гребеш.

ПЕСНИК: А хоће ли и Марија бити тамо ?

ДАНИЛО: Не. Шаљу је у пакао ако да душу за мене.

ПЕСНИК: Ти си га више заслужио.

ДАНИЛО: Друкчије ми писато. Није ти ваљда стало до ње?

ПЕСНИК: Радозналост је убила мачку, мој Данило...

ДАНИЛО: Не, стварно, могао би и ти у пакао за њом.

ПЕСНИК: Не вилени. Пунолетан сам. (Улази Инспектор.) Имамо госте.

ДАНИЛО: Дивно. Ја сам на реду.

(Облачи лекарски мантил, али га Песник хвата за руку, шокиран.)

ПЕСНИК: Данило, чуј - пусти опет мене!

ДАНИЛО: Али ти си са Пандуром последњи пут...

ПЕСНИК: Знам. Али ово је можда јако важно.

ДАНИЛО: (Даје му мантил.) Добро. Али нема протекције на судњем дану.

ПЕСНИК: (Слабо се насмеши. Инспектору.) Добро јутро, господине.

ИНСПЕКТОР: Добро јутро, добро јутро... Доктор?

ПЕСНИК: Ето, мало. У недостатку бољих...

ИНСПЕКТОР: Скромност није врлина... (Рукују се.) Инспектор.

ПЕСНИК: Одлично, врло добро. Одавно ниједног нисмо лечили.

ИНСПЕКТОР: Пардон, у инспекцији сам...

ПЕСНИК: И ви, колега? Ја такође, већ седамнаесто лето. Али зар се ви нисте пензионисали још прошле године?

ИНСПЕКТОР: У ствари, требало је. Али знате и сами какве су пензије... Станите, зар се познајемо?

ПЕСНИК: Не, не. Само сам претпоставио. Но, хоћете ли да вам одмах покажем шта вас занима?

ИНСПЕКТОР: Молим.

(Песник му представља пацијенте који уређују салу.)

ПЕСНИК: Ми се, ето, мало спремамо за десету годишњицу... Да почнемо: Милутин - кад је био мали мајка га је шутирала у лобању. Данас лоше говори, али како тај дечко лепо рецитује и глуми..! Видећете ако останете на приредби.

ИНСПЕКТОР: Дијагноза?

ПЕСНИК: Изузетна.

ИНСПЕКТОР: Каква?

ПЕСНИК: Изузетна! Не губимо време! Идимо даље! Загрлимо пролеће! Ово је Генерал, бивши генерал-потпуковник. Кад су га колеге сместиле овамо, није био болестан. Какав је данас, то Бог зна...

ИНСПЕКТОР: Станите...

ПЕСНИК: Тишина! Бићемо брзи. А, ево и Јелисавете! Алкохол јој је већ спустио бетон кроз мозак. Дивно је гледати како ноћу покушава да скине непостојеће таласоне са себе. Србијански фолклор; поджанр - делиријум тременс.

ИНСПЕКТОР: Хтео бих да...

ПЕСНИК: Да сте хтели, не би долазили! А ово је Данило, деца су га овде сместила. Ускоро ће бити бесмртан, али је иначе подношљив. (Поверљиво.) Ако тражи цигарете - не дајте! Ето тако. Овде нам није најлепши случај - Марија Броз, али доћи ће. Негде мора преспавати. Хоћете чашицу пића?

ИНСПЕКТОР: Никако. На дужности сам.

ПЕСНИК: Да, јетра вам је пропала. Седите ту. Како је код куће? Како ваша лепа жена?

ИНСПЕКТОР: Хвала на питању, добро је. А ви њу знате?

ПЕСНИК: Никако, одакле бих? А је л' вас још вара са вашом дозволом?

ИНСПЕКТОР: Молим?

ПЕСНИК: Па то - је л' вас још вара? Видим вам по лицу да сте добар човек. Кошуљу бисте за другог са леђа скинули.

ИНСПЕКТОР: (Суспреже бес.) Докторе, понашате се врло чудно.

ПЕСНИК: Али врло модерно, морате признати. А и нисам доктор.

ИНСПЕКТОР: Ви сте нови управник?

ПЕСНИК: Газда овдашњи већ седамнаест лета.

ИНСПЕКТОР: Немогуће, знам све досадашње управнике!

ПЕСНИК: Сиве зоне у памћењу су дозвољене. Али, питајте Доктора. Докторе! Докторе! Мора да опет уходи сестре док се пипају...

(Улази Доктор.)

ПЕСНИК: Молим вас, реците господину колико сам дуго ја средиште ваше мале васељене?

ДОКТОР: Више од шеснаест година.

ПЕСНИК: (Задовољно климне. Даје мантил Доктору.) Преузмите га, Докторе. Господин инспектор је у пролазу.

ИНСПЕКТОР: Ипак нисте Доктор?

ПЕСНИК: Не, а ви? Ни ви?!? Значи, општа пропаст, лаж и обмана. (Доктору.) Будите нежни са господином инспектором. И његова је ћерка је завршила у болници попут ове.

(Креће уморно напоље.)

ИНСПЕКТОР: (Дршће.) Вратите се, молим вас! Одакле ме познајете? Моју породицу? Одакле знате све те ствари?

ДОКТОР: Ма, он је обичан пацијент...

ДАНИЛО: Он је Витез Последњег Причешћа. Сенка сенке.

ИНСПЕКТОР: Куш! Не мешај се!

ДАНИЛО: Морам да се мешам. Ја сам врана са колубарског кеја, драго ми је...

(Хоће да се рукује.)

ИНСПЕКТОР: Марш. Да вас ја не бих склањао!

(Зури у Песника.)

ДАНИЛО: На судњем дану ја ћу теби да будем инспектор. Коначни.

ИНСПЕКТОР: (Смирује подрхтавање.) Реците ми, молим вас лепо, ви мене познајете?

ПЕСНИК: Ви сте инспектор и доктор Оршолић. Штросмајерова улица 32. Број личне карте не знам...

ИНСПЕКТОР: Али ја не познајем вас!

ПЕСНИК: Нико никога и не зна... Поред вас, у броју 34 је ваша стара комшиница. Њена кћер, Јасна, има тридесет и шест година, сина од седамнаест и лепу косу бакарне боје...

ИНСПЕКТОР: Јесте, тако је, али...

ПЕСНИК: Ко је отац Јасниног сина? Где јој је муж?

ИНСПЕКТОР: То више нико не зна. Ја сам га видео само једном, '73. године. Кажу да је он ишчезао усред меденог месеца...

ПЕСНИК: Да ли се јављао? Можда није ни жив?

ИНСПЕКТОР: Не би ме чудило ни да се убио. Био је туњав и отпадан. Писао је и песме. Жао ми је што је мала бацила младост и лепоту. Мада се још држи...

ПЕСНИК: Зар је битно? (Пауза.) Не, није се тај њен убио. Једноставно, није желео да се јави. (Накратко разбаруши косу и стави канап између усне и носа, као бркове. Пауза.) Лака вам ноћ, инспекторе...

ИНСПЕКТОР: Комшија, зар сте то ви?

ПЕСНИК: (Ставља прст на уста.) Шшшш! Ноћ је време сабласти. Зашто их будити мамурне?

(Излази тешког корака.)

ИНСПЕКТОР: Страшно је како је пропао... (Пауза.) Оде, а ја му нисам рекао. Дечак, тај њен син - сатрла га леукемија... Сахранили смо га на оно чудно ветровито пролеће...

(Данило се крсти. Сцена је залеђена. Мрак.)

Крај петог дејства

МЕЂУИГРА Д: СИЛАЗАК СА ЖУТОГ ФОТОСА

(Арлекин седи. Плаче и церека се истовремено. Држи у рукама плишаног меду. Долази Пандур.)

ПАНДУР: Ви сте се канда мало потресли?

АРЛЕКИН: (Баца меду далеко.) Наљутио ме мој медвед.

ПАНДУР: То, видите, није лепо. А мени је досадно овде. Радио бих нешто. Претукао некога или малчице философирао. А и тај Ђаво, има ли га уопште?

АРЛЕКИН: У томе и јесте штос. Причај ми причу.

ПАНДУР: Причу? Хоћу. Елем: 1914. три су мала медведа кренула из Ваљева преко Медведника...

АРЛЕКИН: Како досадно. И шта је било са њима?

ПАНДУР: Појели их Аустријанци. Све са крзном.

АРЛЕКИН: Имбецилна прича. Тако сам усамљен. Иди и реци Марији да се Газда лично заинтересовао за њен случај.

ПАНДУР: Је ли то добро?

АРЛЕКИН: Није. Иди сад.

Крај међуигре Д

ДЕЈСТВО БР 6: ШУТ У БУБРЕГ БОГУ ЕРОСУ

(Болница, 4. мај поподне. Нервоза пре почетка приредбе. Пацијенти седе на столицама испред импровизоване бине. Данило и Песник, организатори, стоје мало по страни.)

ДАНИЛО: Са чим се почиње?

ПЕСНИК: Милутин рецитује Назора: "Титов напријед".

ДАНИЛО: Па, где Назора - Хрвата - нађе? Ја сам Милутина научио нешто боље: моју "Борбену песму".

ПЕСНИК: Имаш нешто против Хрвата? Реци, да се размотри на време.

ДАНИЛО: Не дао Бог да сам против. Хрвати су нам браћа, а Словенци сестре.

ПЕСНИК: Али је време инцеста и перверзија заувек прошло! Задригла Европа једва чека да преко сателита посматра операцију без анестезије. Наша деца ће бити радост Европе кад нас више не буде. Цитирам: "клање је отац свих ствари...", Демокрит.

ДАНИЛО: Европа је ватиканска конструкција. Бре. Завера против човечанства. А децу не помињи. Ја их бар имам.

ПЕСНИК: Немаш, одрекли су те се. Сахранили живог. Боље ти је да си црко.

ДАНИЛО: Ако ми успе договор са арханђелом, ћу вас све, па и њих несрећнике...

ПЕСНИК: Умрећеш, умрећеш. Бар то није тешко. Већ видим како те чуме на силу одвлаче у Хад. Нећеш моћи ни да умреш као човек.

ДАНИЛО: Кладићу се у све твоје цигаре да успевам... А где ли нам је оно јаренце, Марија? Бринем се да се не узјогуни, па ми не да душу. Рећи ћу Милутину да ипак рецитује Назора. Њој ће бити мило због оца.

(Одлази. Песник пали цигарету.)

ПЕСНИК: Будала. Није ни помислио да му је можда сотона дошао у арханђеловом лику....

(Улази Марија, прљава и уморна.)

ПЕСНИК: Где се смуцаш? Данило те тражи.

МАРИЈА: (Усплахирена.) Осећаш ли шта према мени?

ПЕСНИК: (Смеје се.) Јеби га, волим те.

МАРИЈА: Али не било како? Сањала сам синоћ нешто врло ружно, морам да знам колико ти је стало до мене.

ПЕСНИК: Шта ја знам, имаш лепе сисе...

МАРИЈА: Говорио си да ме волиш. Да немаш другу?

ПЕСНИК: Мислим да немам. Мислим чак да си ми требала једном давно. Али и ја сам јутрос ружно сањао...

МАРИЈА: Значи: не требам ти? (Пауза.) Ја бих ипак желела да будем са тобом...

ПЕСНИК: Пре си ме мрзела. Имам сведоке.

МАРИЈА: Можда сам тада неког другог волела...

ПЕСНИК: Чуј, мислим да се чудно понашаш.

(Раскрили баде-мантил, са унутрашње стране су закачени лекови као да их продаје.)

ПЕСНИК: Јефтино, а укусно. Може?

МАРИЈА: (Узима једну кутију, разгледа.) Да им није прошао рок?

ПЕСНИК: (На трен ставља маску Арлекина.) Желиш да те узмем, али видим да више немаш избора! (Скида маску.) Нећу да користим твој онтолошки бол!

(Марија му удара шамар због његове театралности.)

МАРИЈА: То ти није сметало да ми захватиш под сукњу.

ПЕСНИК: Ни за разговор нисам расположен. Почиње приредба.

МАРИЈА: Правио си је да ме повалиш, и ево ме! Хајде да одемо. Или је приредба важнија?? Чујеш?

(Дрмуса га.)

ПЕСНИК: А?

МАРИЈА: Чуј: овде си добровољно. И ја бих. Нећу причати никоме ко ми је отац. Скупићу се, ћутаћу као хрчак. (Пауза.) Можемо бити срећни заувек!

ПЕСНИК: (Хвата је грубо за ревер.) Слушај ме, гуско: једном, давно, једна особа ми је то исто рекла. Није било ни заувек, ни срећно. Не желим да опет прођем кроз све то. И то не овде, на последњем месту где се човек може опустити.

(Он одлази брзим кораком на бину, где са још двојицом пацијената започиње приредбу песмом шпанских бораца. Марија је као дрогирана. После песме пацијенти пљешћу. Данило излази на бину.)

ДАНИЛО: По концепту наше уметничко-рекреативне комисије, ми смо за вас, драги наши камаради, спремили овај скроман, но искрен, програм. Посвећен је десетој годишњици од смрти нашег Маршала! Јен-два-три и: химна!

(Почиње "Хеј Словени". Пацијенти устају, помажу немоћнима да и они устану. Егзалтација. Крај химне.)

ДАНИЛО: Сада бих замолио нашег најбољег рецитатора да нам покаже свој дар. Милутине-срећо, изволи.

(Излази Милутин, сви пљешћу. Данило седа у публику.)

МИЛУТИН: Х-хала Д-дило... (Затим громким гласом, без муцања.) "Борбена песма".

ДАНИЛО: (Згрануто.) Не! Нећемо то! Променили смо, Милутине! "Титов напријед", Милутине!

МИЛУТИН: (Збуњено.) "Борбена песма"!

ДАНИЛО: Јебем ти свећу болесну! Назора рецитуј, скоте!

(Рецитација је већ почела. Песник свлачи Данила на столицу.)

МИЛУТИН: "Са Саборне цркве чула су се звона
Пролазник ми рече да је умро Бог
Стали су трамваји бродови и кола
Гледао сам сунце док се гасило

Два момка у парку трофејним пиштољем
Убијали су клинце што су певали
Тамо иза жбуна жена је сиктала на мужа
А он се упишо од притајеног бола

Туристи из бусева су пљували на споменик
Испио сам своје вино и стао на пругу
Пољубио сам први трамвај и пошао у вечност
Трамвајџија се насмешио и махнуо ми 'Борбом'"

(Пауза.) Ј-ја к-кадо Д-ди-иилову петму!

ДАНИЛО: Готово. Марија ће одбити нагодбу! Аој, судбо усрана, алхемичарска.

(Кроз општи аплауз публике, уплакана Марија прилази Милутину и удара га по глави и бубрезима. Он скамуче и грчи се по поду. Пацијенти и даље пљешћу. Данило клекне пред Марију.)

ДАНИЛО: Немој њега, ћеро! Удри мене, ја сам скот! Ја сам га научио! Нисам хтео да ти вређам оца, овога ми крста! Ја му реко Назора, а он моју... Мене удри, грешан сам ти...

МАРИЈА: (Удара и њега.) И хоћу, гаде! Јесам вам ја крпа за отирање? Понашате се као да сам згажена џукела! И после свега... (Застане.) Твоја посрана песма се рецитује на татином помену! Од стиропора га правите, сад кад је касно! Као да је он крив што је морао да умре...

ПЕСНИК: (Одваја је од Данила.) Побогу, зна се да није крив. Волео је живот и не би му се нимало свидело да овде бијеш људе због њега.

МАРИЈА: Само си ми ти још фалио! Мичи те прљаве руке!

ДАНИЛО: (Пузи јој око ногу.) Маро-душо, није тако мислио чика-Данило! Заслужио сам и више да ме бијеш! Никад више нећу писати песме! Туци ме још мало! Грешан сам! Треба ми твоја помоћ...

МАРИЈА: (Песнику.) Одмакни се од мене.

(Улази Доктор са болничарима. Силом смирују узбуђене пацијенте.)

ДОКТОР: Осетио сам да ће испасти неко срање. Песниче, шта сад брљате?

ПЕСНИК: Ја ништа. Ја сам само мировна армија, Уједињене Рације.

МАРИЈА: Ја сам крива, ваша милости, ако смем да приметим.

(Мук у сали.)

ДОКТОР: Марија, више нема одлагања за вас; зрели сте за електрошокове. Попуштао сам вам, јер ми је Олга пријатељица. Али, од ове болнице направисте ми циркус.

МАРИЈА: И треба струја, него шта. Све је то за моје добро. Олга ми је као мајка, ви као отац.

(Креће напоље.)

ДОКТОР: (Болничарима.) Прво је иглом смирујте. (Марији.) Не можеш ми се баш на главу пењати због слатке њушкице.

(Болничари хватају Марију. Песник хвата Доктора за руку.)

ПЕСНИК: Нема потребе за струјом. Какав сте ви то човек?

(Пацијенти добују по столовима и столицама, као по бубњевима чекајући расплет.)

ДОКТОР: Лош, као и увек. Пређе Дара Мејру.

(Милутин вуче Доктора за рукав.)

МИЛУТИН: Нете дотор! Труја трање!

ДОКТОР: (Насмеши се.) Милутине, шибе! (Болничарима.) Наставите.

(Болничари вуку насмешену Марију. Данило се поклони пред њима.)

ДАНИЛО: Немој, сине. Што је водиш? Добра је она, сине, хоће и душу да ми да. А како ће ако јој спржите?

(Болничар га гурне ногом.)

ПЕСНИК: Докторе, не пуштајте мржњи на вољу. Пустићете њој данас струју кроз главу, сутра мени, прекосутра Олги и болничарима, самом себи...! (Пауза. Тајац. Песник се окрене према њима, ставио је на трен маску Арлекина.) Будите ли се понекад у хладном зноју, мој Докторе? Плаше ли вас светови с оне стране?

(Сви су ућутали. Доктор нервозно ишчекује Песникову реакцију. Песник скида маску, пресавија је и ставља у џеп.)

ДОКТОР: Ја сам разуман човек...

ПЕСНИК: Сви смо, зато смо и прављени. Овде сам својом вољом, и размишљам како би било, уместо Бога да чекамо, да већ данас учинимо нешто за вас? Моји пријатељи су и даље утицајни, штампа балаво шени да сазна за егзотику по болницама. Или да позовемо родбину ваших жртава? Живот је маскенбал, мој Докторе, пун је опција...

ДОКТОР: Кад си је ти малтретирао, онда појела маца. А сад мене уцењујеш кад хоћу да уведем ред?

ПЕСНИК: Струју кроз главу јој још нисам пуштао.

ДОКТОР: Песниче, Песниче, дао сам вам превише слободе. (Болничарима.) Пустите је! Растерајте ову гамад, а њој ударите дуплу дозу оних нових.

(Доктор одлази. Болничари истерују пацијенте.)

ДАНИЛО: Маро, спасли смо те. Јеси срећна, Марице? Ја сам срећан, јер ми требаш. Чуј, реко аранђео, ако заложиш душу за мене - бићу бесмртан! Замисли! Хоћеш ли, Маро? Само реци "да"!

МАРИЈА: Могу рећи да мени лично баш и не треба...

(Гледа Песника.)

ДАНИЛО: Мислиш да Песнику треба? Ма не!!! Је л' да, Песниче, тебе Маријина душа не интересује?

МАРИЈА: (Песнику.) Изволи, част је и радост чути и твоје мишљење.

ПЕСНИК: Ако ми је сама даш, узећу је. Без мољења и виолина.

ДАНИЛО: И не треба! Немој да је молиш!

МАРИЈА: Само реци "Хоћу је".

ПЕСНИК: Не.

МАРИЈА: Данило, твоја је. Од данас, па навек!

(Данило занеми, а онда следи експлозија радости. Љуби Маријино лице, руке, ноге. Болничар истерује и њега и Песника из сале. Са њим остају само Марија и Милутин склупчан крај бине. Болничар је грубо хвата за руку.)

БОЛНИЧАР: Стани ту. (Припрема иглу.) Шта си се укочила, нећу ти ништа.

МАРИЈА: Знам. Бар не женама.

(Болничар јој удара шамар. Она се насмеје.)

МАРИЈА: Некад су мушкарци тукли друге мушкарце, а жене љубили. Данас је у моди обрнуто.

(Болничар јој удари пар шљага у низу. Милутин обиграва око њих да заштити Марију.)

МИЛУТИН: Нете ти! Нете ти!

БОЛНИЧАР: Шта је, рецитатор? (Удара му шљагу.) Сваки дан ћете примати по лобањи, па до смрти беседи стихове...

(Милутин бежи у угао. Болничар подиже онесвешћену Марију на сто и крвнички јој удара ињекцију. Одлази. Милутин је наслонио чело на зид. Удара главом. Једном, двапут. Удара песницама.)

МИЛУТИН: (Кроз зубе. Плаче.) Јебем вам песме - јебем вам песме - јебем вам матер - све ћу вас побити - песме вам јебем...

(Удара у зид и цвили све док се светло не угаси.)

Крај шестог дејства

МЕЂУИГРА Ђ: ПРАГ СЛОВЕНСКОГ НЕБА

(Потпуни мрак. чује се врло дуго и јако лупање на врата, а затим гласови.)

АРЛЕКИН: Ко лупа у врата у ова глува доба?

МАРИЈА: Ја, Марија Броз, што драгог тражи или барем оца свог.

АРЛЕКИН: Мандељштам каже:
"По Кијеву-Вију дуж улица
тражи мужа не знам чија жена
и ниједна не склизну сузица
са образа воштанога њена..."?

МАРИЈА: Да, то је о мени реч.

АРЛЕКИН: Па, покуцај онда - отвориће ти се...

(Мукла тишина.)

Крај међуигре Ђ

ДЕЈСТВО БР. 7: НЕЖНИ УЗМАК У НОЋ

(Сала после приредбе. Марија, делимично омамљена, седи на столу и посматра Црног Данила који црта кредом по поду. Улази Доктор, тихо стане иза Данила. Посматра цртеж. Данило вади висак из џепа и врло пажљиво прелази њиме изнад цртежа.)

ДОКТОР: Пре дневника хоћу тај под изрибан.

ДАНИЛО: (Тргне се.) А ви сте... Биће, биће. Хајте, померите се. Ваша аура ми омета висак.

ДОКТОР: (Помера се.) Нећеш ми рећи шта покушаваш?

ДАНИЛО: Овде вам је приказан духовни скелет болнице. Сад испитујем зрачење по просторијама. На благотворном смо терену. Нема подземних вода. Нема лошег зрачења.

ДОКТОР: Има, има... (Показује ногом на цртежу.) Ево, овде.

ДАНИЛО: (Збуњено.) Нема, сад сам проверио. То је болеснички клозет на спрату.

ДОКТОР: Управо тај. Да не користиш лекарски, знао би да ваш клозет није чишћен два дана. Много лоше зрачи. Ајд сад - хоп! Кад га очистиш, јави се дежурној сестри.

ДАНИЛО: Па, где мене нађосте, Докторе? Немам сад времена. И нисам га ја упрљао.

ДОКТОР: Знам, али ти си као паметан човек требао да објасниш оним твојим исписницима чему служи клозетска шоља. А успут: заслужио си казну због будалаштина са приредбом.

ДАНИЛО: То су биле Песникове идеје и Маријина хистерија...

ДОКТОР: Разговор и изговор касније. Прво клозет. (Данило крене.) Данило!

ДАНИЛО: Реците, Докторе...

ДОКТОР: Када си последњи пут мењао ту пиџаму?

ДАНИЛО: Скоро је било. Не знам.

ДОКТОР: Ја знам. Кад су долазили Мађари, делегација '86. Сутра пре визите, да си у новој пиџами. Јасно?

ДАНИЛО: Јасно. (За себе.) Ако будем ту.

(Данило излази. Доктор гаси светла, пали цигарету. Нуди Марију. Она млитаво одбија. Он седа на сто до ње.)

ДОКТОР: Да сам на вашем месту већ бих био у кревету. Боли вас глава?

МАРИЈА: Не знам. Главу и не осећам, али у очима као да ми је жидак бетон. Као да ће оба исцурети.

ДОКТОР: То ће још мало потрајати. Нисте се навикли на нове лекове.

МАРИЈА: Навикли сте ме већ и на занимљивије ствари. (Пауза.) А да ми дате мало јачу дозу?

ДОКТОР: После јаче дозе не бисте отишли чак ни свом оцу. Хибернирали бисмо вам душу, два метра ниже, под зелену траву.

МАРИЈА: Но, макар и под ливаду... Знате, понекад мислим да све ово не би смело да се дешава. Да сам ја у ствари на "Галебу" и кад се пробудим око мене ће бити само вода, светлост и со.

ДОКТОР: Будите чвршћи. Кад ја овако стар имам наду...

МАРИЈА: Зашто ме тешите? То значи да смо у истом срању.

ДОКТОР: Не би ваљало ако бих вам то потврдио...

МАРИЈА: Значи - јесмо. (Насмеши се умртвљено.) Мислила сам да бар ви имате свој део забаве.

ДОКТОР: Понекад. (Пауза.) Дошао сам да вам се извиним што сам вам претио струјом.

МАРИЈА: А за ињекције?

ДОКТОР: За ињекције нећу. Ионако сте већ требали да почнете са терапијом.

МАРИЈА: Олга вам је наредила да ме овде заувек задржите...

ДОКТОР: Није истина. А и ко је мени Олга? Бивша авантура из комшилука. Ја сам себи газда.

МАРИЈА: А зашто ме вечито лажете сви ви?

ДОКТОР: Ја вас не лажем... Вас не бих лагао.

МАРИЈА: Осим понекад.

ДОКТОР: (Ставља главу на њено раме.) Вас не бих лагао. (Пауза.) Чудно је све ово. Понекад бих се исповраћао на све што ме умара: болницу, пролазнике, гарсоњеру... Дао бих радо себе неком новом баналном почетку. Само кад бих могао да га видим, кад бих га ослушнуо... А њега нигде.

МАРИЈА: А зашто баш мени све ово...?

ДОКТОР: (Ставља јој руку на груди.) Зато... Зато што сте ту, Мирјана.

МАРИЈА: Зовем се Марија.

(Зева јој се. Он и даље држи руку на њој.)

ДОКТОР: Знам, рекли сте још првог дана. (Откопчава јој кошуљу.) Имате лепе очи.

МАРИЈА: Имам и лепу бебу. Шта то радите?

ДОКТОР: Тихо. Нас двоје имамо целу дугу ноћ пред собом.

(Мучи се са дугмадима њене кошуље. Она је све млитавија.)

МАРИЈА: Мислим да ми се спава. (Погледа га уморно.) Ви нисте нормални.

ДОКТОР: Та реч је овде забрањена.

МАРИЈА: (Гледа у свој деколте.) Више не знам. Ништа не знам.

(Клоне јој глава, наслања се на њега. Он је милује по врату, па кад види да је бесмислено, оставља је да лежи на столу. Покрива је мантилом. Она дубоко дише. Са радија се чују песме шпанских бораца. Он чачка уво, гледа кроз прозор у мрак.)

ДОКТОР: Мирјана? (Ништа.) Мирјана? Гледам вас целих дугих шест месеци. Могао бих вам бити отац, али не осећам да сам чвршћи од вас, старији... Понашате се као моја мајка оних година... Мирјана, па зар већ спавате? И боље... Волео бих да вас одведем негде, да се побринем о вама. У добру и злу. А не волим баш ни ову врсту климе овде... (Пауза.) Марија?

МАРИЈА: Реците.

ДОКТОР: Будни сте?

МАРИЈА: Реците.

ДОКТОР: Водите ме. Било где.

МАРИЈА: Ја вас да водим?

ДОКТОР: Кад бих могао ја бих вас водио...

МАРИЈА: А куда? Не знате чак ни толико.

ДОКТОР: Не знам. Изван добрих зрачења, наше велике породице. Бринућу се о вама. Обећавам. Као о кћери.

МАРИЈА: Кћери са лепим грудима.

ДОКТОР: Нисте схватили? (Пауза.) Не бих вам ја наудио... Такво је време.

МАРИЈА: Ни вама се не диже?

(Пауза. Марија се скупља у мантилу од зиме.)

ДОКТОР: Хладно вам је?

МАРИЈА: Јесте. Спава ми се од ових ваших лекова. (Смеши се.) Усвојена кћер...

ДОКТОР: Донећу вам ћебе.

(Он одлази напоље. Цигарету је оставио у пепељари. Марија је посматра. Узима је и врло лагано гаси о зглоб своје шаке. Равнодушно је баца у пепељару. Улази Доктор, огрне је ћебетом.)

МАРИЈА: Добар сте ви човек, Докторе.

(Доктор седа до ње, вади нову цигарету и пали је. Њен жар је једино што се види у мраку који надолази.)

Крај седмог дејства

МЕЂУИГРА Е: АПРИЛСКА ПОВЕРАВАЊА

(Кроз светлост корачају Марија и Арлекин.)

АРЛЕКИН: Реци ми, желиш ли нешто?

МАРИЈА: Цигарету.

АРЛЕКИН: (Даје јој и пали.) Јеси ли пушила пре? (Она одмахне.) Па зашто сад?

МАРИЈА: (Одбије дим.) "Пушити значи седети на облаку и гледати земљу под собом"...

АРЛЕКИН: То кажу Турци, а шта ти кажеш?

МАРИЈА: Ја кажем: "Нека буде".

АРЛЕКИН: Ако је тако, да кренемо. Први пут идеш у рај?

МАРИЈА: (Радосно климне главом.) Увек ме је занимало колико анђела може да заигра на врху једне игле.

АРЛЕКИН: То је и језуите занимало, па су опет сви завршили у паклу.

МАРИЈА: (Стане.) А где ти мене у ствари водиш?

(Арлекин се насмеши. Мрак.)

Крај међуигре Е

ДЕЈСТВО БР. 8: У ТРАГАЊУ ЗА ИКОНАМА ЊЕНОГ СРЦА

(Сала болнице, касније. Мрак. Разбацане столице, поцепани украси. Једино стабилно у целом кршу јесте Брозова статуа. Улази Раде, пијан и збуњен. Врло тихо дозива Марију. Нико се не одазива. Он седа очајан на бину, поред статуе. Улеће Данило, сав еуфоричан. Осврће се око себе, примећује Радета.)

ДАНИЛО: (Гануто и узвишено.) Успео сам! Је л' ме чујеш, сине!? Успео сам! Некад ми је само небо било граница, а сад...

РАДЕ: Где је она ?

ДАНИЛО: Не знам, сине, нисам одавде! Ускоро путујем.

РАДЕ: Где је Марија?

ДАНИЛО: Марија? Марија Броз, моја душа? Њу највише волим... Не знам где је. Још синоћ је нестала. А шта си јој ти сине? Брат?

РАДЕ: Чак ни то.

ДАНИЛО: Ајде, ајде, сви смо ми браћа и сестре у Христу. А шта ће ти она? Одговори, кад те Црни Данило пита!

РАДЕ: Ја... Хтео сам да убијем њу, па себе. Да се не мучимо.

ДАНИЛО: То ти је, сине, грех против Бога. Ал што се мене тиче - можеш. И себе и њу. Већ ми је дала душу. Бесмртан сам.

РАДЕ: Шта си ти?

ДАНИЛО: Бесмртан, бре! Данило вас оставља, покољите се, децо, сви по Србији, само без фушерења. Данило ноћас путује у вечност! Ајде, горе главу. Видећемо се ми на судњи дан. Немој да си тужан.

РАДЕ: Иди ти само. Нисам тужан због тебе.

ДАНИЛО: А ја мислио због мене. Добро, реци шта је проблем?

РАДЕ: Среће, среће немам.

ДАНИЛО: А то? Па добро. (Даје Радету руку да му овај пољуби.) Добар дечко. Црни Данило ти је овим скинуо све грехе. Иди па се убиј. Отићи ћеш одмах у рај.

РАДЕ: Не желим без Марије.

ДАНИЛО: Е, јеби га. Хоћеш и јаре и паре. Па не може. Мала иде у пакао. Својом вољом је дала душу уместо мене... Колико је сати? Добро је... И немој више да досађујеш, спремам се да кренем. (Вади висак, испитује тло.) Ево! Ево, држим га!

(Седа "по турски", баца висак Радету. Склапа руке. Спушта, па подиже главу.)

ДАНИЛО: Чуј, овим мојим гилиптерима реци да ме ујутру сахране. За три дана нека ме откопају, да бих се вазнео...

РАДЕ: Добро.

ДАНИЛО: Имаш некога на небу? Да га поздравим?

РАДЕ: Не знам, можда оца. И његову курву.

ДАНИЛО: Поздравићу. И не цмиздри, тешко да ће од овога бити античка трагедија. Ајд сад, видимо се...

(Данило се умири и потпуно престане да дише. Улази Песник, седа поред Радета. Пали цигарету.)

ПЕСНИК: Који си ти?

РАДЕ: Раде.

ПЕСНИК: Маријин?

РАДЕ: Мислим да нисам.

ПЕСНИК: Јеби га, помешао сам те. Имаш ли пића?

РАДЕ: Имам.

(Вади флашу из јакне. Пију. Песник примећује Данила.)

ПЕСНИК: Шта је с овим?

РАДЕ: Умро је. Снагом воље.

ПЕСНИК: Одлично. Преслатко. Управо је то и хтео. Живели. (Испија.)

РАДЕ: Треба да га откопате за три дана. Иде на небо.

ПЕСНИК: Ма, јок. То га је ђаво испалио, да га лакше под земљу одвуку. Ајде, живели.

РАДЕ: Живели.

(Светло се гаси. Из даљине се чује киша, дечји плач и промукли женски глас који певуши "по Кијеву-Вију...".)

Крај осмог дејства

МЕЂУИГРА Ж: NO NEWS - GOOD NEWS!

(Међу публику улеће Арлекин са свежњем новина које дели.)

АРЛЕКИН: Politika - The International Weekly!!! "Марија Броз гори у Паклу"! Politika - The International Weekly!

(Новине - "Политика", енглеско издање - поред оригиналног заглавља садрже још само огроман наслов, написан црним, масним словима: "Maria Broz Burns in Hell". Вести или другог материјала нема.)

Крај међуигре Ж

ДЕЈСТВО БР. 9: ОДЛАЗАК БОГОРОДИЦЕ УМИЛЕНИЈЕ

(У празну салу бесно утрчава Арлекин. Осврће се око себе.)

АРЛЕКИН: Није готово!!! Мора епилог да се понови, нико га није видео!

(Улазе болесници и намештају сцену Олгине кухиње. Светло се стишава, креће тихо оперска музика.)

АРЛЕКИН: Добро је. Почни.

(Он се склања у угао. Улази Марија. Одлази до кревеца у коме је дете.)

МАРИЈА: Дадо? Па они те оставили саму? (Узима је.) Кажеш: спремају се за Немачку! Значи хтели су да ти маму оставе болесну заувек! Знам да их мрзиш. И мама исто. Покушавала сам да ти набавим новог тату, али и он је полудео начисто. Свидео би ти се. Али ето... Да је деда-Јосип жив, знао би већ како би се све решило. Не би било ни болнице, ни Германије. А мучитеље - секиром за врат па у рупу, да се полију кречом... И, видиш, не могу те понети...

АРЛЕКИН: Не бој се. Учини што се учинити мора.

МАРИЈА: (Као да га не види.) Ко је то?

АРЛЕКИН: Ја сам.

МАРИЈА: А ти си... Па што ме плашиш тако невидљив? Шта ћеш ти овде?

АРЛЕКИН: Дошао сам да видим да ли ћеш се уплашити.

МАРИЈА: Марија се само једном у животу уплашила, а и то пре десет година. Више нема страха.

АРЛЕКИН: Докажи.

МАРИЈА: Није ваљда да си сумњао?

(Спушта дете. Узима бочицу и цуцлу. Сипа у њу млеко и целу кутијицу неког белог прашка. Промућка добро. Храни дете.)

МАРИЈА: Јеси ли се уверио?

АРЛЕКИН: Кад не буде даха.

МАРИЈА: Ипак те помало волим.

АРЛЕКИН: Знам.

МАРИЈА: Где би ти отишао да си на мом месту?

АРЛЕКИН: Назад, у пакао. Или напред, у празнину која лечи.

МАРИЈА: Патетично, банално, квазихамлетовски. Професионална деформација.

АРЛЕКИН: Навика је једна мука, а одвика две. А за Хамлета кажу да је улога коју глумац спрема целог живота, али заиграће је маестрално тек кад му отац умре. Ми се, ето, већ пола века спремамо...

МАРИЈА: Чему бриге, час је куцнуо. Заиграћемо га ускоро. Онако трагично како се само пожелети може.

АРЛЕКИН: Но, заиграј, ако си готова са формалностима.

МАРИЈА: Јесам.

(Завија дете у ћебе, ставља га испод кревета.)

АРЛЕКИН: Дакле, хоћеш ли...

МАРИЈА: Управо сам кренула.

(На вратима среће "Олгу", тј. маскираног Данила.)

ОЛГА: Шта ћеш овде, курво? Зар те нису струјом спржили?

МАРИЈА: Пелцер се није примио.

ОЛГА: Моја идеја, не стидим се. Ђаво се лечи и струјом. Иди сад. Нећемо се више сретати.

МАРИЈА: Нећемо, ако да Бог. А ви путујете?

ОЛГА: Твоја сестра ће нам радити по кући. И бринуће се око детета.

МАРИЈА: Око Радетовог и њеног нека само изволи, кад га направе. (Полази напоље.) Послала сам Даду код њеног деде.

(Одлази у мрак.)

ОЛГА: (Смеје се.) Којег деде? (Шок. Трчи до кревеца.) Чедоморко, убила си је!!! Где ми је дете?!? (Лелече на вратима.) Ајој, мене - кукавице! (Узима телефон.) Хало, СУП? Павле, ти си? Наравно да плачем, снаја ми је дошла и убила ми дете! Нисам пијана, пошаљи патроле, не занима ме! Убијте курву на лицу места! Нећеш одговарати, нема тог суда, ни закона! Заташкај, да...

(Спушта слушалицу, крши руке. У том моменту кроз собу одјекне јак дечији плач. Олга се саплиће, затварајући уши. Плач је надљудске снаге, физички неподношљив. Олга проналази дете испод кревета. Не може да верује. Плаче од среће. Прилази јој Песник у лекарском мантилу.)

ПЕСНИК: Добро вече, мајко.

ОЛГА: Послао вас Доктор? Не треба више, младићу. Тек што је све завршено.

ПЕСНИК: Није. Дошао сам да вас обавестим: Марија Броз је мртва.

ОЛГА: Хвала вам што сте се потрудили да ми то пренесете.

ПЕСНИК: Она лежи на прузи. Глава јој је одвојена од тела.

ОЛГА: Хришћанка сам. Помолићу јој се за душу.

ПЕСНИК: Не можете. Она је нема.

ОЛГА: Видите, мој син је постао пијанац због ње.

ПЕСНИК: Нисте ме разумели.

ОЛГА: Јесам. Кошмар је престао.

(Одлази у угао са бебом.)

ПЕСНИК: Престао? Боже, што је то детињасто...

(Почиње агресивна индустријска рок музика, с почетка тихо. Улази Пандур у белом смокингу, држећи пендрек.)

ПАНДУР: Шта је то детињасто?

ПЕСНИК: (Помало хистерично.) Па то: наше ноћне море, наше мале крпице, не добијају се и не губе! Не купују, нити продају! Наше очи виде само мрак, али мозак лаже, па чини нам се: има и дана! Ако је Марија умрла, како ће се онда сачувати сва љубав које смо за болне сне чували? А ако је жива, где ће онда мржња да оде да се весели, ако не на гроб покојног вође? (Скида мантил.)
Наши очеви леже унаоколо, склупчани под каменим дисковима. Мртвим сном спавају и ми не успевамо да их заборавимо. (Он се суочи, главу у главу, са великом Титовом сликом на зиду.) Бледе очи, челиком лавиране. Покушаш ли назрети божје царство у њима, наћи ћеш само празнину. Јер Бог је честица светла, фотон...

(Пандур скида чизме и шињел са Титове статуе. Сад се види да је само глава од стиропора, док је тело лабава конструкција од дашчица. Пандур навлачи Песнику чизме и шињел.)

ПЕСНИК: Кажу нам да је Бог празнина, а ђаво енергија! Од каме до љубави, са оца на сина, ми смо Хаду посветили све и не може се рећи да нам је досадно. Дабогда живели у занимљива времена!!! (Док урла ту реченицу, ставља на себе Арлекинову маску. Прелази на шапат.) И никад не жалите у вези бедног факта: умрећете, не знајући да мртви већ еонима пристајасте бити... Лаку ноћ, децо! Лаку ноћ, моје даме! Лака ноћ и вама, господо! И овај викенд је спокојно завршен!!! (Јак трзај руком.) Музика, оплети!!!

(Уз заглушујући индустријски рок бивши болесници, а сада здраве и праве маскиране особе, раскриљују сценографију. Пандур стаје до Броза, као да га чува. Арлекин уморно стаје до њих двојице. Бивши пацијенти им се придружују и намештају се такође око лутке, као да и они заузимају своје место за историјски снимак. Пандур мукло и бескрајно, без гласа, изговара: "Птичица. Птичица. Птичица..."
У мраку који надолази још се назире бели Пандуров смокинг.
Севају блицеви.
Музика разбија.
Марија Броз, насмејана, мења у филм у апарату.
Мрак.)

Крај игроказа

Јулијски Алпи - Дрина, од августа '89. до маја '90

Зоран Стефановић

Драмски писац, филмски и ТВ сценариста. Уредник и продуцент. Рођен у Лозници 1969. Дипломирао драматургију и сценарио 1994. на Факултету драмских уметности у Београду.

За своје филмове, приповетке, драме и стрипове добио десетак награда, од којих су неке на националном рангу. Радови превођени на македонски, енглески, румунски, словеначки и француски језик.

Оснивач подухвата "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету" 1997.

Више података: http://SOLAIR.EUnet.yu/~orfej

E-mail: orfej@eunet.yu

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]