ZORAN STEFANOVIĆ

VIKEND SA MARIJOM BROZ

igrokaz za mrtvorođene

SADRŽAJ IGROKAZA:
PREDIGRA: U Igrokaz Nas Uvodi Komesar Arlekin!
DEJSTVO br.1: Svaka Avetinja Svome Jatu Leti
MEĐUIGRA A: Slovo K. Arlekina
DEJSTVO br. 2: Čekaonica za Usvojene
MEĐUIGRA B: Izjava Marije B.
DEJSTVO br. 3: Ljubav Žiletom Izvajana
MEĐUIGRA V: Tri Srodne Duše
DEJSTVO br. 4: Zver u Meni je Noćas Gladna
MEĐUIGRA G: Saosećaj s Namerom
DEJSTVO br. 5: Povratak u Žuti Fotos
MEĐUIGRA D: Silazak sa Žutog Fotosa
DEJSTVO br. 6: Šut u Bubreg Bogu Erosu
MEĐUIGRA Đ: Prag Slovenskog Neba
DEJSTVO br. 7: Nežni Uzmak u Noć
MEĐUIGRA E: Aprilska Poveravanja
DEJSTVO br. 8: U Traganju za Ikonama Njenog Srca
MEĐUIGRA Ž: No News - Good News!
DEJSTVO br. 9: Odlazak Bogorodice Umilenije

LICA I POJAVE:
MARIJA BROZ, pacijent (24 godine), bleda, lepooka, u svađi sa usudom;
PESNIK, pacijent (38), izrod onih koji su ga voleli, piše pesme; ali je i KOMESAR ARLEKIN, noćni i prolećni kontrolor;
CRNI DANILO, pacijent (56), bivši bogoslov, poslednji srpski alhemičar; ali je i OLGA, Marijina svekrva (54), mermerni stub svoje porodice;
DOKTOR, doktor svojih pacijenata (49), da se pre 25 godina oženio, kao što nije, danas bi bio daleko lošiji čovek;
RADE, Marijin muž (29), ni bolji od njega nisu došli na svoje, a kako bi tek on;
MILUTIN, pacijent, dobar recitator; ali je i TINA, sestra Marijina (21), premlada da bi joj se išta zamerilo; (ženska uloga!)
INSPEKTOR, poznanik Pesnikov;
PANDUR, odlučna i profinjena ličnost;
BOLNIČARI i ostali PACIJENTI,
i kao gostujuća pojava: BEBA, Marijina!

Radnja se odvija u sali valjevske duševne bolnice i Vaseljenskom Vidikovcu gde se živi i mrtvi odmaraju u snu; tokom 3, 4. i 5. maja vetrovite 1990. godine.

PREDIGRA: U IGROKAZ NAS UVODI KOMESAR ARLEKIN!

(Avetinjski živahna muzika. Scena se kompletira za Prvo dejstvo: salu valjevske duševne bolnice. Polumrak. Komesar Arlekin, u cirkusko-vojnoj odeći, sa šapkom i maskom, šeće se među likovima koji unose stolove i nameštaj. Gestovi i hod su mu brzi i teatralni. Svojom oficirskom šapkom on tera ljude da brže rade. Onda se naglo okrene ka publici. Svetlo reflektora ga izdvoji iz gomile. On vrisne od sreće.)

ARLEKIN: Uvažena gospodo! Ljupke dame! Mila deco! Dobro vam želimo ovo veče puno veselja, suza i tamjana! Spremamo se da vas vodimo na dugo putovanje kroz noć: na vikend sa Marijom Broz! Njene će nas tužne oči ispitivati kao dva žileta tokom svih dejstava kroz koje ćemo zajednički proleteti! Večeras, pored drage nam Marije, uživaćete i u sudbini neverovatnog Pesnika, Crnoga Danila, Olge, Bebe, nesrećnog Radeta, kao i ostalih sjajnih likova! (Senke se roje na zidu.) Neka svetac zaštitnik bdi nad njima! Naše putujuće pozorište još noćas napušta vaš ljupki gradić, ali to ne znači da se možete zadovoljiti ovim prividom stvarnosti što vam večeras ovako štedro nudimo! Noć ima duge prste. Svima nama će se u sigurnosti postelja na leđa spustiti privatni anđelčići da bi nam, kao i uvek, pijuckali krv. Za počinjene grehove - i nas i naših otaca! Zato gledajte i pamtite; umereno plačite, umereno uživajte! Vodimo vas na vikend sa Marijom Broz! (Jak trzaj rukom.) Muzika kreni!

(Muzika se pojačava. Svetla se pojačavaju otkrivajući dekor bolnice. Komesar skida masku i uniformu, oblači se kao pacijent: Pesnik. Seda za svoj sto u sali bolnice, skidajući šminku sa suznih očiju.)

Kraj predigre

DEJSTVO BR. 1: SVAKA AVETINJA SVOME JATU LETI

(Sala valjevske duševne bolnice. U sredini je dugačak sto, nalik na kasapski. Naokolo su razbacane stolice. U uglu je kancelarijski sto. Na zidu su zdravstveno-optimistički plakati, slike pacijenata i Titov portret. Prozor je otškrinut. Promaja. Nekoliko pacijenata je zabavljeno svojim poslovima. Za kancelarijskim stolom sedi Pesnik, mršav i bled. Danilo, bradonja, muva mu se iza leđa, pipajući zid. Da nije čudnog ponašanja nekih pacijenata, atmosfera bi ličila na onu u obdaništu.)

DANILO: Znam da misliš da sam stoka, ali dabogda mi duša istrunula, ako to nije ovaj zid! Tu legendu je još Vuk Karadžić čuo od neke babe iz Grabovice. Rečeno mu je da se na mestu naše bolnice nalazila podzemna kula. Nju je Fridrih Barbarosa izgradio 1189. po dozvoli Stefana Nemanje, jer ovo je... Imaš jednu cigaru?

PESNIK: (Piše.) Nemam.

DANILO: Ne? Jutros si imao tri komada... Elem, počeo sam ti nešto... Da, postoje još samo tri mesta na mapi svete majke Srbije kroz koja se može ući u podzemni svet. Smatram da je ovde četvrto. (Smeje se.) Valjevo - proklet grad! Je l' radiš sad nešto? Kada bismo skinuli ovaj montažni zid i kopali u dubinu, našli bismo Barbarosinu podzemnu kulu. Stoka nije imao knjiga, bio je nepismen. Zlato ga je ložilo. Dakle, u kuli je samo blago. Ali, nećemo ga dirati, nastavićemo kroz podrum kule do Podzemnih Prostora. Do vizite ćemo se vratiti. Shvataš? Ne. Nit shvataš, nit slušaš. Imaš jednu cigaru?

PESNIK: Misliš li da si me već pitao?

DANILO: Mislim da jesam.

PESNIK: I šta sam ti odgovorio?

DANILO: Da nemaš.

PESNIK: Eto vidiš.

DANILO: Smem da potražim sam?

(Krene rukom ka njegovom džepu.)

PESNIK: Znaš da ne smeš. (Nasmeje se.) Pa, sunce ti tvoje, znam da ne žališ svoj duvan, ali mogao bi bar mene da ne štetuješ.

(Daje mu cigaretu. U salu ulazi Pandur. Vodi Mariju. Jednom rukom je drži za vrat da bi bila pognuta, a drugom njenu ruku na leđima, i tako je gura ispred sebe. Ona je navukla ofucani kaput na spavaćicu. Pandur je visok i vrlo mlad. Lice mu je surovo produhovljeno.)

PANDUR: Ima li koga? Doktore!?

(Pesnik i Danilo se zgledaju. Uzimaju bele mantile sa čiviluka, oblače ih. Ozbiljnim hodom prilaze Panduru.)

PANDUR: Vi ste doktor?

PESNIK: Verovatno, čim sam ovde. (Predstavlja Danila.) Pripravnik Danilo!

PANDUR: Pripravnik?!

PESNIK: U najboljim godinama! (Zagleda Mariju.) A šta ste nam to lepo doneli?

PANDUR: Mislim da ovo pripada vama.

(Pesnik podiže prstom Marijinu bradu da bi je osmotrio.)

PESNIK: I ja mislim. A gde ste je dobili?

PANDUR: Nismo je dobili. Pozvali su nas iz samoposluge. Pokušala je da drsko iznese brašno, ulje, šećer - ne plativši. Smirila se posle par šamara. Ali.

(Pauza.)

PESNIK: Slobodno recite, nema ovde ustručavanja.

PANDUR: Vidite, ona je... Ona tvrdi da je kćerka, vanbračna... (Pauza.) Titova. Josipa Broza.

PESNIK: Zar baš njegova?

PANDUR: Ubedljiva je, prodavačice su se zbunile. Pokazala im je novčanicu i rekla da je ona devojka sa slike!

PESNIK: Pa, je l' liči?

PANDUR: Ja bih rekao da liči.

PESNIK: Znači tako. Onda je sve jasno. Mirjana, (Hvata je za kosu, podiže joj glavu.) da te predstavimo gospodinu?

MARIJA: Zovem se Marija.

PESNIK: Da, bez sumnje. (Pušta joj glavu.) Pa, mladiću, naši smo, zašto da se lažemo? Ovo lepo, ali mršavo čeljade - koju vi sa bratskom odlučnošću držite - zove se Marija Broz, vanbračna kćerka trostrukog narodnog heroja, pokojnog maršala!

PANDUR: Zajebavate me, doktore?

PESNIK: Zajebavam. Svi smo mi njegova deca. Danilo, odvedite gospođicu da se odmori. Injekcije kasnije.

(Danilo oprezno preuzima Mariju od Pandura. Odvede je i kao vreću spusti na klupu. Pandur masira ukočene prste.)

PANDUR: Uplašili ste me, doktore. U jednom trenutku delovali ste na smrt ozbiljni sa tom pričom o očinstvu.

PESNIK: Onda znači nije bilo daleko od istine. Potpišite. (Daje mu formulare.) Vi ste se s njom valjali po kupinama?

PANDUR: (Pipa se po obrazu.) Ogrebala me kurva. Nije htela ovamo.

PESNIK: Svaka avetinja svome jatu leti, samo Marija neće k nama.

PANDUR: Dozivala je i neko svoje dete.

PESNIK: Vidite, nismo sigurni da li njena beba uopšte postoji. Marija je težak slučaj. Moguće je da ona misli da mi uopšte nismo stvarni, već da sanja utvare.

PANDUR: Košmarni solipsizam?

PESNIK: A vi znate šta znači ta reč?

PANDUR: Solipsizam: latinski solus sam, bez društva, ipse sam, lično; shvatanje koje veruje samo u postojanje sopstvenog Ja, a sve drugo što je izvan njega smatra prikazama. Naročiti oblik subjektivnog idealizma. (Pauza. Danilo plješće Pandurovoj erudiciji.) Studiram filozofiju. Apsolvent.

PESNIK: Vi?

PANDUR: Zbog toga sam i došao u policiju. Učvršćujem teorije u zdravoj praksi. Nagomilana energija se prenosi na druge da bi mi duša u sledećim životima bila što čišća. U noćima kada je stanica puna ološa, ja im sa kolegama lomim kosti, gnječim lobanje - eksportujem lošu energiju. Dok znoj ne prošiklja iz svake pore. Preko dana kontempliram, meditiram...

(Pandur umorno seda na klupu.)

PESNIK: Umorila vas je Marija ili ološ?

PANDUR: Nije, jutros smo raščišćavali mitinge u prestonici...

PESNIK: Levica ili desnica?

PANDUR: Zar je bitno? Deljem po zadatku i pravnoj državi. Mada je moguće da su jutros bili levičari...

DANILO: Ovo je, mladiću, jedina zemlja gde su narod od fašista branili komunisti. Sad je došao novi ciklus i izmena uloga.

PESNIK: Ne slušajte ga, on mrzi sve. Sutra da nam dođe Antihrist - a doći će, je l' - Danilo će mu prvi ruku poljubiti.

DANILO: Korektno tumačenje mog kolege.

PANDUR: Pustite to. Gospođica je zaspala.

DANILO: Ne spava, ne spava. (Drma dremljivu Mariju.) Pričajte vi samo. (Mariji.) Ako sad spavaš, šta ćeš noćas? Idi, umij se. Jesi li plakala?

MARIJA: Dok me šamarao.

DANILO: Ja da sam mlađi - i krvavije bih...

MARIJA: Moj će vam otac ovo stvarno krvavo naplatiti.

(Marija izlazi.)

PANDUR: (Gleda okolo.) Fino vam je ovde. Da se čovek odmori ovde par sedmica, kao što je to bio običaj i Daniila Ivanoviča Harmsa, dečjeg pesnika. On bi se, recimo, rado odmarao u bolnici, u Tiflisu. I tako sve do '42, dok ga nisu odveli u Lubjanku...

PESNIK: Harms je živeo u Lenjingradu, ne u Moskvi.

PANDUR: Da ne cepidlačimo. Ali, još je živ doktor koji ga je lečio. Citiram po doktorovim memoarima: (Uživi se u ulogu Harmsovog doktora.) "Daniil Ivanovič, dolazeći u naš sanatorijum, donosio je sa sobom dah slovenske tunjavosti i groteske. Odeća mu je uvek bila profinjena i čista, ali nikad ispeglana, uvek čudno sparena. Kao da je upravo ispao iz svojih čudnih priča. Ja ih kao provincijalac, istina, nisam čitao, ali su mi detaljno prepričavali. Dakle, Harms je izgledao kao pao s duda. Ja bih ga pitao: "Je l' vi to opet farbate brkove, Daniile Ivanoviču?" - farbao je, jadnik, brkove - a on bi se samo smejao i smejao..." Kraj ovog lepog citata. Nešto ste se raznežili?

PESNIK: Harms nije nosio brkove. I nije bio ni Sloven.

PANDUR: Zašto me tako gledate?

PESNIK: Vrlo vam je čudno čelo.

PANDUR: Pardon, gospodine?

PESNIK: (Vadi lenjir. Meri Panduru čelo.) Prilično egzaktno utemeljih svoju teoriju o proporcijama ljudskih i životinjskih lobanja. Uz daščić matematike mogu odrediti vaš duhovni tip.

PANDUR: Zar mi je takvo čelo?

PESNIK: Mirno! Evo, gotovo, lakom rukom. (Pesnik računa na glas. Ulazi Marija. Briše mokro lice zavesom.) Evo, samo približno: vi, mili moj, pripadate tipu lirskog praktičara, germanska podvarijanta. Imate neku babu Nemicu?

PANDUR: Možda prababu.

PESNIK: (Zadovoljno klimne.) No, eto! Ali, avaj, za Mariju još ne utvrdih koji je tip...

(U salu ulazi Doktor. Ne primećuju ga.)

DOKTOR: Pesniče, Pesniče, niste čovek. Zašto mi to radite?

(Svi se okreću, izuzev Pesnika koji ga sa smeškom ignoriše.)

DANILO: Doktore, vas nije bilo... Primili smo gospodina Pandura... Vi se uvek tako izgubite...

DOKTOR: Mir, Danilo, neće te niko tući. Samo sam ljut zbog Pesnikovih zjala...

(Pesnik ćutke skida lekarski mantil i prisno ga ogrće na Doktorova leđa.)

PANDUR: Zar gospodin nije doktor?

PESNIK: (Klanja se.) Zovu me Pesnik, mada nije primereno. Ali ovo jeste Danilo. (I Danilo se klanja.) Poslednji srpski alhemičar.

DANILO: I više - budući besmrtnik!

DOKTOR: Dosta! (Panduru.) Vi ste doveli Mirjanu?

PESNIK: (Pali Panduru cigaretu.) Na svojim noćnim krilima.

DOKTOR: Pesniče, platićete mi nametljivost budete li se previše kreditirali.

PESNIK: (Panduru.) Recite mu da sam prema vama bio ozbiljan kao ikona.

PANDUR: (Zagrli ga.) Da je bilo obrnuto tukao bih vas do smrti.

(Doktor i Pandur odlaze u kancelariju. Marija viri iza zavese.)

PESNIK: Oj, Marija, zašto plačeš? (Marija slegne ramenima.) Dali smo ti svu našu ljubav. Čak i ovaj nežni Pandur, Doktor koji ti je kao otac. Ljubav prema tebi nam izbija na uši. (Danilo se pipa za uši.) Vidiš li?

MARIJA: Vidim. Dvojicu sakatih gmizavaca...

PESNIK: C-c-c, pogan jezik. Da se namah seče.

DANILO: Mala je đavolji emisar. To mora da se leči.

MARIJA: Na grobu ću vam zaigrati!

PESNIK: Marija?! Mogu ja i prestati da te volim. Kako se tek ponašaš prema onima koje mrziš, kad si ovakva prema nama - bližnjima?

MARIJA: Drži se ti svog Danila.

PESNIK: A ti se drži muža-alkosa. Tu je i beba-nedonošče, svekrva koja te mrzi, Danilo koji te voli, zlurade komšije. Stvarno imaš svu ljubav planete.

DANILO: Još kad bi dokazala da je Brozova kći, gde bi joj bio kraj?

PESNIK: A šta ti je njen ćaća skrivio, poslednji srpski alhemičaru?

DANILO: Ništa, bio je pravi čovek na još pravijem mestu kad je Bog na račun ove zemlje svoje račune sređivao.

MARIJA: Moj Rade će ti kičmu za ovo slomiti.

DANILO: Oće, kad se otrezni. A bolje za tebe da ne dođe, jer ćeš stradati, po običaju.

MARIJA: Javio je da će doći. Da me izvuče odavde!

DANILO: Kao što je i do sad dolazio - kad nam te je vraćao, i zato: pssst! (Pesniku.) Luda je kao pelikan. Istrunuće ovde.

PESNIK: Ajde, pusti je malo. Pretučena je.

DANILO: (Mariji.) Ti i ne znaš kakav ti poklon spremamo.

(Marija slegne ramenima. Dolazi Doktor.)

DOKTOR: Jedva ga ispratih. Taj Pandur je luđi od svih vas zajedno, hoće da živi s nama. Marija, vi još niste legli?! Umor škodi lepoti, a vi ste lepa žena.

PESNIK: (Pakuje joj zavesu.) Lepa kao vojska ispod zastava...

DOKTOR: Vas dvojica, marš na spavanje. Ako vam pošaljem bolničare, zna se repeta...

(Doktor odlazi.)

DANILO: Struja kroz glavu, prijateljska reč u bubrege. Laka noć.

(Danilo ipak ne odlazi.)

PESNIK: (Mariji.) Misliš li da te mrzim?

MARIJA: Ne mislim ništa. Laku noć.

PESNIK: Da se uspavamo zajedno?

MARIJA: I da ti dam, šta bi ti s tim?

(Marija izađe.)

DANILO: Paracelzus je to definisao još u 15. veku: "Jebači su gusto posijani, no rijetko niču...". Mislim, prijatelju, da ćeš se kod nje teško omrsiti...

(Tapše Pesnika po ramenu. Ovaj mu sklanja ruku. Mrak.)

Kraj prvog dejstva

MEĐUIGRA A: SLOVO KOMESARA ARLEKINA

(Vaseljenski Vidikovac: mali krug svetlosti u svemiru. Na gigantskoj zubarskoj stolici sedi Komesar Arlekin. U naručju mu je golišava i uspavana Marija B. On je oblači u lepu belu haljinu.)

ARLEKIN: Narod kaže da je Đavo nesrećan. A šta bi tek rekao za njegovog šegrta? (Smeje se. Mariji.) Prase malo, pa ti si stvarno drogirana... Elem, u neku ruku, odužilo se i šegrtovanje... Imao sam sve, nije se loše živelo. Ali čovek je ukleta živuljka. Bilo je dosadno, pobegao sam. I sad sam tu gde sam. Kad ti bolnica dosadi, sedi u stolicu i eto te očas-posla u raju, Vaseljenskom Vidikovcu. I posmatraj. I razmatraj.

MARIJA: (Budi se.) Gde smo to, Komesare?

ARLEKIN: Vaseljenski Vidikovac, područje čiste svetlosti.

(Oblači joj čarape.)

MARIJA: Nešto si mi poznat, Komesare...

ARLEKIN: Laž. Ne znam ni samog sebe.

(Stavlja joj šešir.)

MARIJA: Ja sam...

ARLEKIN: Znam ko si. Gazda upravo razmatra tvoju molbu da uđeš u Klub Besmrtnih Obožavatelja.

MARIJA: Prvi put čujem za to.

ARLEKIN: To sam i ja rekao kad su meni ponudili.

(Mrak.)

Kraj međuigre A

DEJSTVO BR. 2: ČEKAONICA ZA USVOJENE

(Duboka noć. U salu, pod svetlošću sveća i baterijskih lampi, Danilo dovodi pacijente, omamljene lekovima i izvučene iz sna. Pesnik kontroliše situaciju i izdaje uputstva. Enterijer je preuređen da podseća na kuhinju neke siromašne porodice. Naredbe se izdaju u pola glasa. Danilo navlači žensku odeću i periku starice. Milutin, pacijent, oblači se u mladu plavušu. Ostali pacijenti tiho i strpljivo sede, čekajući početak predstave. I Marija je tu. Kada je sve spremno Pesnik pozove Danila.)

PESNIK: (Šapatom.) Jesi li ga doveo?

DANILO: Eno ga u hodniku. Ne shvata ništa - misli da sanja.

PESNIK: (Navlači masku Arlekina. Mariji šapne.) Sve pažljivo gledaj. Posle ćeš mi reći jesam li bio u pravu ili ne. I treba li ičemu da se nadaš.

(Ona tupo klimne.)

DANILO: Sada ću vam, dragi moji kamaradi, prikazati jednu igru! Kratko će trajati, zanimljivo će biti. A ako nas neko sutra bude izdao Doktoru, biće napojen kiselinom za klozete!

ARLEKIN: I bačen mačkama u kontejner. Ajd sad, sa srećom!

(Pale se crvene lampe. Arlekin se povlači u stranu. Scena predstavlja kuhinju Marijinog bivšeg doma:
Olga, Marijina svekrva (Danilo) posprema po kući. Na zidu su lep Titov portret; ikona; i kao treće: grupna slika od pre četvrt veka pokojnog supruga, Olge, i sina joj Radeta, Marijinog muža. Iz kolevke se čuje plač. Olga prilazi i nežno uzima bebu u naručje.)

OLGA: Gladno? Ili se upiškilo? Nisi? I tata ti je bezveze skičao kad je bio tolicni...

(Ljubi bebu. U sobu ulazi Tina (Milutin), vrlo tiho, da je starica ne primeti. Olga vraća dete u krevetac.)

OLGA: Spavaj, da te nisam čula! Dosađuj tetka-Tini, kad ti dođe.

TINA: Može već da počne.

OLGA: Tina!?

TINA: (Stidljivo.) Ja.

OLGA: Čudi me da si se setila. Ja, bednica, te svaki dan pogledam.

TINA: Znam, ali majka mi se razbolela posle onog sa tatom...

OLGA: Kad si se farbala?

TINA: Jutros. Da mama ne bi videla.

OLGA: Lepo ti je. Rade voli plave. I ja sam nekad bila plava.

TINA: (Zagleda bebu.) Kao miš... A gde je Rade?

OLGA: U kafani. Igra šah.

TINA: (Osvrće se.) Ovde je sve isto kao pre.

OLGA: Nije, rano moja. Da je isto ne bih te ja sa sto kilometara zvala. Propast je.

(Arlekin je ćušne po ušima, ali ga njih dve "ne primećuju".)

ARLEKIN: Pređi na stvar!

OLGA: Propast mi je! Kad ti je otac onomad ispustio dušu, snaja mi, tvoja sestra Mirjana, siđe s pameti skroz. Sad jeste u bolnici, srećna - osoblje je hvali. Ali sad imam muke sa mojim Radetom. Trideset godina je bio najbolji sin, a sad samo što ne krene sekirom na mene. Plašim se da mi pijan ne pobegne sa detetom negde! A šta ću onda ja, sinja kukavica? Sinoć je vređao. Razbijao po kući ...

ARLEKIN: (Ćušne Tinu.) "Bože, zar Rade?!"

TINA: Bože, zar Rade?!

OLGA: Pa, nije on, kćeri, loš. Ali ja ne mogu sama, pa sam te zvala...

TINA: Mene?

ARLEKIN: Dobra riba je svuda draga.

OLGA: Ti si nam svima draga. Matora sam, ćero, pomozi oko deteta. Rade sa mnom više i ne priča. Razgalićeš ga. Valjda neće ni piti pred tobom.

TINA: Tetka Olga, moja majka samo mene ima na usluzi...

ARLEKIN: Odvedeš u park. Ostaviš.

OLGA: Ne ostavljaš je zauvek! Javi joj da ostaješ ovde.

(Tina razmišlja, razgleda fotose na zidu.)

TINA: A vratili ste pokojnog muža u ram?

OLGA: Ne kopaj rane. (Arlekin se namesti u govornički položaj, te i "Olga" to isto učini. Značajna pauza.) Ja sam već bila baba-devojka, a on lep oficir. Registrovali smo se, ali mi je brzo sve preselo. Bio je dva dana u kući, deset na terenu. (Arlekin joj briše suzu.) Rade mi je napunio tri, kad sam mužu rekla da ovako više ne ide. A on, onako podbuo od pića, zuri i kaže: "Promenićemo, Olga, promenićemo...". Sutradan je otišao na teren i tri decenije ga nisam videla... (Duga pauza, kao posprema po kući. Pacijenti se bune, čekaju ishod. Opet govornička poza.) Posle su mi njegovi iz KOS-a pričali da je sa nekom kurvom otišao četnicima u Kanadu... Ali nije bilo kurve, on je bio čisto politički.

(Klone od presvečanog trena.)

ARLEKIN: (Objasni pacijentima.) Kurve sa politikom mešati bez potrebe ne treba.

OLGA: Radetu sam zabranila da pominje četnika. Slike sam isekla. KOS je odškolovao Radeta za vakog majstora... Dobro je bilo.

TINA: Zašto se niste ponovo udali?

OLGA: Baba-Ksenija je govorila: "Brak da je dobar i Bog bi bio oženjen.".

(Arlekin potvrđuje. Na momente ih gurne u brži tempo. Povremeno osmotri kako Marija reaguje na rekonstrukciju stvarnosti koju joj prikazuju. Ona je u šoku, celo telo joj podrhtava.)

TINA: Jeste li išta čuli o njemu?

OLGA: Bolje da nisam: puno je lajao po Kanadi, pa su naši poslali dvojicu. Mog muža proždrao mrak.

ARLEKIN: (Pacijentima.) Pa posle kažu: budi turista!

(Pacijenti odobravaju.)

OLGA: Ovi naši, da su bili ljudi, doveli bi ga ovamo; pa nek robija po redu.

(Arlekin Olginom rukom briše prašinu sa Titove slike.)

TINA: A ovog je Mira stavila?

OLGA: Rade. Kaže: "Bila si čitav život kadar, a sad kažeš da su ti život posrali". Kao da se nisam promenila! Kao da nisam više ni slepa, ni bezbožna! (Prekrsti se.) A Mirjanu pred Radetom ne pominji.

TINA: Je l' se nešto desilo?

OLGA: Ne. Srećom, sestra ti je pod stručnom kontrolom. Ali, svaka svađa u ovoj kući počela je od nje. Volim je kao kćer, ali sam odmah videla da je teško bolesna. I Rade mi se promenio, kao da je to njeno nešto zarazno. (Arlekin potvrđuje, Tina negira.) Nije? Pa, dobro. Ali i bolje je što je u bolnici. Ima sve što se poželeti može.

ARLEKIN: Stani!

(Tina i Olga se "zamrznu" u pokretu. Arlekin priđe uplakanoj Mariji i skutom uniforme joj obriše suze. Očinski je potapše po glavi.)

ARLEKIN: Ali, dušo-dušo-dušo, ovo je samo igra. Kobajagi itd. Istina, sami početak igre. (Pacijentima.) Dovedite ga.

(Dvojica uvode pravog Radeta, Marijinog muža, koji kao da se nalazi u transu. Ubacuju ga u scenu. On mehanički reaguje. Arlekin ih nadahnuto kontroliše . Marija je izbezumljena kad vidi muža. Predstava se nastavlja.)

OLGA: Zdravo, sine! Vidi ko nam je došao!

ARLEKIN: (Vrišti.) Ja! Ja sam došao!

(Ne konstatuju ga.)

RADE: O, Tina!? Zdravo, Tina! (Pogleda u majku, kao da je prvi put vidi.) O, Olga!? Zdravo Olga!

(Grle se uzajamno, kao porodica, sa Arlekinom pride.)

RADE: (Blagonaklono.) Tina, malo si se kurvinski ofarbala, ali ljupko ti stoji!

(Tina se zbuni.)

OLGA: Ne budi neukusan.

RADE: Zar ne vidiš kako mi se majka promenila, Tinče-zdravče? Od onakvog rumenog Spartanca sad samo što ne spava u crkvi. Posti, okajava...

ARLEKIN: Ti bi, sine, morao na jezik da pripaziš. Neko to od gore vidi sve.

OLGA: Sedite da jedete.

RADE: Hvala. Imam džigericu, svoju i privatnu. (Tini.) A ko je tebe zvao?

OLGA: Ja. Treba nam mlađa ženska ruka u kući!

RADE: (Uhvati Tinu u bolestan zagrljaj. Olgi sa osmehom.) Pa zar nismo imali mlađu žensku ruku?!?

ARLEKIN: To hoću od tebe, muški i udarnički!

TINA: Meni je tetka Olga...

RADE: Kuš, derište! (Olgi. Urla.) Pitam, je l' nismo već imali mlađu žensku ruku u kući?

OLGA: U grob ćeš me oterati. I ne deri se, majka sam ti!!!

RADE: Dobro je, odlično. (Pušta poplavelu Tinu.) I ovaj put ćemo pojesti govno. (Mazi Tinu po glavi.) Navukla si se tamo gde ne treba. Ali, pravimo se kao da ništa nije ni bilo. Slepci jesmo, slepci bar ostanimo!

(Leže u krevet obučen.)

OLGA: Bar se dete nije probudilo. Laku noć.

(Izlazi. Tina zbunjeno sedi. Rade duboko diše.)

TINA: Rade... Rade!

ARLEKIN: Pokaži hrišćansku dušu. Pozovi je.

RADE: Šta je?

TINA: A gde ja... Mislim, gde ste planirali da ja spavam?

RADE: Nismo planirali.

ARLEKIN: Pošteno i otvoreno.

OLGA: (Stoji na vratima.) Dušo, moj krevet je mali. Sa Radetom ćeš.

RADE: S kim?

OLGA: Pa, sa tobom.

ARLEKIN: O, zar?!?

RADE: (Ustaje.) Poludela si ili šta...?

ARLEKIN: U bolnicu! U bolnicu s njom!

TINA: Pa, ako mora...

RADE: Šta, bre, "ako mora"?!? (Olgi.) Je l' ti to meni podvodiš svastiku?

OLGA: Pa, svastika, to je kao sestra.

ARLEKIN: (Potvrđuje.) Kao sestra.

OLGA: I ne urlaj! Zbog deteta!

RADE: To je dete moje Marije koju ti već pola godine sahranjuješ kao da je već mrtva! A ja ti povlađujem! Puna su ti usta Tine: "Tina završila školu, Tina lepa kao lutka..!". Šta je sve ovo?

ARLEKIN: Odgovor posle reklama.

TINA: Došla sam, jer...

RADE: (Hvata je za bradu.) Ne pravi se blesava. Rođenu sestru guraš pod led, govno malo. Dobro te je Olga naučila.

ARLEKIN: Talenat je to, vidiš kaku sisu ima.

TINA: Nisam ja ništa...

RADE: Kuš! Grkljan bih ti zubima čupao!

ARLEKIN: (Zapisuje.) Mnogo lepo rečeno.

OLGA: Rade!

RADE: Oči gnječio kao džanarike!

ARLEKIN: (Piše.) Sav sam se naježio.

OLGA: (Radetu.) Ostavi je!

(Rade pušta Tinu, ova počinje da plače.)

OLGA: (Radetu.) Đubre bez duše, to si post'o! Tek joj je umro otac, a ti bi da se na njoj istresaš...

(Arlekin da znak rukom da se Rade umiri do otupelosti.)

RADE: (Tupo recituje.) Treba li da usvojim siroče u krevet? Ja nisam ni imao oca, pobegao je zbog tebe! A sad pričaš po komšiluku: "Komunjare mi ubile muža u Kanadi"!

(Arlekin rukom ukazuje Olgi na sledeću akciju.)

OLGA: I jesu! Jesu! Nisam kriva!

(U besu lupa glavom o Titovu sliku.)

ARLEKIN: (Plješće.) Malo prenaglašeno, ali vrlo scenično.

(Pacijenti odobravaju.)

RADE: Posle nema kajanja. (Podiže sliku.) Nemoj bar zbog Mirjane pljuvati po njemu. (Marija bi da ustane ali ne sme.) Od sada me više nećeš sprečiti da je posećujem!

OLGA: Doktor je naredio!

RADE: Tvoj prijatelj, a možda i životna uzdanica? Taj Doktor?

(Olga je zanemela.)

RADE: Da je otac živ, sutra bih kod njega. Mora da je ta njegova kurva bila raj božiji u odnosu na tebe.

ARLEKIN: (Odmahuje glavom dok zapisuje.) Majka je svetinja, nije lepo to što pričaš.

OLGA: Dosta je! Tina, polazi kod mene u sobu!

RADE: Ne treba, ja idem. Tina, nađem li te opet ovde - gotova si! Rade je smrt za kurve!

ARLEKIN: Puno piješ, bato, pa si i nasilan.

TINA: Nemoj tako!

RADE: Možda i nisi kurva, ali ti ovde nije mesto...

ARLEKIN: (Rukama najavljuje veliku odluku.) Jen, dva i tri!

RADE: (Olgi.) Idem. Da. Dovedem. Svoju. Ženu.

(Pauza. Publika nema daha.)

OLGA: Nemoj, sine. Njoj nije dobro! Nemoj!

RADE: I ne treba da joj bude: tove je lekovima, tuširaju na ladno, primenjeni Tesla u glavu... I onda je Mira uistinu mirna.

OLGA: Ti to mene plašiš? Nećeš je dovesti?

(Rade se samo nasmeši. U tom trenutku Arlekin prekida i "zamrzava" scenu. Akteri se ukoče.)

ARLEKIN: Vodite ga kući. Pokazao je ono što je umeo.

(Dvojica pacijenata izvode omamljenog Radeta.)

ARLEKIN: Vas dve, dovršite scenu!

(Njih "dve" se pokrenu. Tina je u suzama, uzima svoje stvari.)

OLGA: Kud si navrla? Sedi gde si. I nemoj da cmizdriš, videla si da je pijan, neuračunljiv. Ti odspavaj, a ja ću sutra sve da sredim. Nikad nije bilo da me nije poslušao, pa neće biti ni ovog puta. To je moj sin.

OLGA: Kud si navrla? Sedi gde si. I nemoj da cmizdriš, videla si da je pijan, neuračunqiv. Ti odspavaj, a ja ću sutra sve da sredim. Nikad nije bilo da me nije poslušao, pa neće biti ni ovog puta. To je moj sin.

(Njih "dve" se opet "zamrznu". Pred publiku izlazi Arlekin i pokloni se pokazujući aktere. Pacijenti učtivo plješću.)

ARLEKIN: Po Frojdu je porodica "grobnica osećanja", ali, sve ima i svoj estetski aspekt.

(Danilo i Milutin skidaju ženske perike. Svetla se pojačavaju, oni se klanjaju. Pesnik skida Arlekinovu masku i isteruje zadovoljenu publiku. Danilo rasprema salu. Pesnik prilazi Mariji. Ona ga ne primećuje, autistički zagledana u neki svoj svet.)

PESNIK: Da li je tačno ono što si videla? Da li bi moglo da bude tačno? Hoćeš li biti moja za promenu?

(Marija zuri "belo". Pesnik slegne ramenima. Pokrije je providnom zavesom. Zeva, vadi četkicu za zube iz svoje vojničke čizme.)

PESNIK: (Danilu.) Laku noć. Kad počistiš, odnesi i nju u krevet.

DANILO: Opet nisi uspeo?

PESNIK: Laka i tebi noć.

(Mrak.)

Kraj drugog dejstva

MEĐUIGRA B: IZJAVA MARIJE B.

(Marija sedi na zubarskoj stolici, u lepoj beloj haljini. Osvetljena je jakim studijskim reflektorom. Njen sagovornik je u jakoj senci i okrenut publici leđima. TV-saslušanje.)

MARIJA: Da, ja jesam Marija Broz. Molim? Da, u rodu sam. Ćerka... Da? Ne, ne mrzim nikoga. Svekrvu? Ne mrzim ni nju... Ona vam je rekla da je mrzim? Nemam pojma... Pitajte dalje. (Pauza.) Čega se sećam iz detinjstva? Malo, vrlo malo. Sećam se kad je tata doneo malo afganistansko jare. Zvali smo ga "mala Marija", a ja sam kao bila "velika Marija". A imala sam tek tri godine... Ne, ne znam šta je posle bilo sa jaretom. (Pauza.)
Ko mi je prava majka? Ne znam. (Pauza.)
Da. Znam da je ovo duševna bolnica. (Pauza.)
Moj otac je umro 4. maja, 15.05 časova. (Pauza.)
Ne znam gde sam bila tada. (Pauza.)
Zašto sam odgajena u onoj porodici? Pa, poturena sam, pobogu. (Pauza.)
Žuljaju me cipele... Niko me nije tukao, nisam se bunila. (Pauza.)
Ne. Ne verujem u Boga.

(Svetlo se gasi. Glas Arlekina.)

OF-ARLEKIN: Dobro je, vrlo je dobro. Primljeni ste u Klub.

Kraj međuigre B

DEJSTVO BR. 3: LJUBAV ŽILETOM IZVAJANA

(Dan. U bolničkoj sali Danilo i Pesnik uređuju binu za komemorativnu priredbu povodom 4. maja 1990. Kopija Augustinčičeve, kumrovečke, statue Broza je sklopljena od "prirodno" ofarbane stiroporne glave, pravog šinjela i čizama. Iza njega je pano sa fotosima i atributima SFRJ.)

PESNIK: Čini mi se da je stavljeno trunčicu previše zvezdica-smejalica.

DANILO: Nema veze. Možda samo da ih prevrnemo, da bi dobili Ašmodejev pentagram. A kako tebi - starom levičaru - da smetaju petokrake? Da nisi i ti odskorašnja desna-ruka-protiv-muka?

PESNIK: Nijesam, no sam oprezan. Ovaj kraj ti je, crni moj i dobri, zadihano srce Srbije. Ti ako si baš nosio petokraku, sin će ti kad poraste i ojača - turiti kokardu. I obrnuto. Pravi domaćin obavezan je da ima dobru zalihu i zvezdi i kokardi za nekoliko sledećih naraštaja, pa šta se kome zalomi.

DANILO: Naravno, prvi će ti komšija uvek nositi suprotan znak.

PESNIK: Po redu i domaćinskom poštenju. Eto, zato treba biti oprezan, ne izazivati veselnike.

DANILO: Boli me, ali reproduktivno... Izolovali su nas ovđe, a i mi sami sebe.

PESNIK: Nikad se ne zna. (Ulazi Marija.) O, Marija, ljubavi!

MARIJA: (Gleda šta rade.) Ko ti je to dozvolio? Zar ti nije dovoljno mrcvarenje noću!?

PESNIK: Ne skarliči. Doktor je naredio da se napravi priredba za desetu godišnjicu maršalovog Uspenja. A radim i zato što te volim i brinem se. I Danilo te voli. Danilo, idi po eksere! (Danilo izlazi. Pesnik izvinjavajući sleže ramenima.) Doktor je ovo hteo, tvom ćaći u čast....

MARIJA: Ti... U stanju si da kopaš po crevima pokojnog, da se sprdaš. Zabavljaš li se bar dobro?

PESNIK: (Teatralno.) Avaj, zar stvarno tako delujem, pun sete, pred kosmosom ustreptao? Podmetanjem me ugrize, do Boga i svijeh arhangela...!

MARIJA: Zašto si pristao na ovaj cirkus oko 4. maja?

PESNIK: Napokon i ti ljudski da se razgovaraš... Reci mi iskreno, zar misliš da ovo samo sanjaš? Odavde nećeš izaći, dete milo. Evo, ja se, bednik, upinjem ko grešan da te pripremim za buđenje... Kad shvatiš kako je opipljiv i ljubak ovaj naš sanatorijum, posle sve ide ko bistra voda, lakom rukom odnešeno. Pogledaj mene! Danila! Mi smo zadovoljni, kad ne može bolje...

MARIJA: Imam muža i dete. Nisam ovo zaslužila.

PESNIK: Ma, jesi. Što skrivimo, to i dobijemo, osim ako ne dobijemo. I dalje misliš da si Titova kćerka?

MARIJA: Znam.

PESNIK: Otkud znaš?

MARIJA: Očigledno je.

PESNIK: Nije očigledno. Danas nema očiglednih stvari, košmar vlada. Vidiš li koja je ovo zemlja: ovde se feministkinje bore za ženska, komunisti za ljudska, a fašisti za nacionalna prava! A ti bi htela da budeš Brozova kći! Ne može, niti će ikad moći. Ili bar budi u sebi, da drugi ne znaju.

MARIJA: Nije dovoljno. Ne želim da budem ovde.

PESNIK: Nemaš gde. Muž te stvarno više ne sme da prima nazad.

(Drži je oko struka. Sklanja joj kosu s lica. Nežno je ljubi u usta. Ona se divljački trzne, ali je on čvrsto drži.)

PESNIK: Marija, pile, gde ćeš? Gotovo je, zazidali su nas ovde. Ne slažeš se, ali kakve vajde? Ja sam siroče univerzuma, a ti svoga oca. Logično je da se privijemo jedno uz drugo.

(Ljubi je u vrat. Ona se opire.)

MARIJA: Pusti me, pusti me!

PESNIK: Nema razloga. Opusti se.

MARIJA: Mrzim te, pusti me!!!

PESNIK: Znam, ti svakog mrziš.

MARIJA: Pusti me, molim te!!!!

(Otima se i beži iz sale. Ulazi Danilo.)

DANILO: Jebem vam taki medeni mesec.

PESNIK: (Seda i pali cigaretu.) Mogu da ti kažem da je uspela da svoju nervozu prenese i na mene. Osećam se i ja kao Titovo siroče, najmlađi carev sin što u bajci uvek pobeđuje.

DANILO: Odgajio nas je i bejaše otac nacije.

PESNIK: Ali, plašim se i da naslutim, prijatelju, u kakve smo to ljude izrasli mi, njegova deca... Bože leka, ako ne i pravde.

DANILO: Doktor može da ti objasni: za svaku traumu nađe se i dijagnoza.

PESNIK: Pitanje je terapije, a ne vivisekcije, alhemičaru i ludo.

DANILO: Izvući će se ovaj narod. Znaj: Bog čuva Jugoslaviju.

PESNIK: Bog čuva sebe. Pouzdano se zna.

DANILO: A ko čuva Srbe?

PESNIK: Zna se da Srbin uvek ide u Nebesku Srbiju, a ne u raj, carstvo božije.

DANILO: Kad spominješ svoj narod izostavi cinizam.

PESNIK: To je strobizam. Razrok sam, pa mi sve izgleda nakaradno. U zlu mi je dobro, a dobru još niko ne bi, pa da nam opriča.

DANILO: Tebi je lako, znaš? Umrećeš, a niko neće ostati za tobom da te pljuje. Kud ćeš veće dobro?

PESNIK: Možda je i bilo nekad... Krivo mi je, sve što je vredelo, pomrlo je. Samo šljam ostao da se muči.

DANILO: Kao ti i ja.

PESNIK: Šljamovi par ekselans. Dobro je da nemamo potomke, koji bi to tek šljamovi bili.

DANILO: Kako nemamo? Evo, ja na tri mesta....

PESNIK: Ne zanima me. Pričao si mi.

DANILO: Ovo je druga verzija.

PESNIK: Posle ručka!

DANILO: Čuj, ako si nadrkan zbog Marije Broz, znaj da je mala đavolje seme. Videlo se od prvog dana. Za kog se zakači, tog će i sahraniti. Okani je se.

PESNIK: Sahraniće ona samu sebe jer nema sreće. I bar je ti, akrepu, ostavi na miru.

DANILO: Koju Miru? (Zagrcne se od smeha zbog svoje duhovitosti.) Stvarno si omekšao. Nakotilo ti se setnih demončića po duši.

PESNIK: (Galantno.) Sve su to moja deca.

DANILO: Dakle, Titovi unuci?

PESNIK: Ne budi banalan. Ti si u ovom igrokazu alhemičar, veliki okultista. Ali, eto, stil ti fali.

DANILO: A ti si mi možda duhovnik?

PESNIK: Nekad ti je Bog bio, a sad ni on. Imaj malo dostojanstva. Dramska figura bez dostojanstva nema ni budućnosti.

DANILO: ...Ni hemoroide, a ja ih imam. Ergo: nisam dramska figura. Dva: kamo dostojanstvo, ako se upravo spremam da kradem cigare od bolničarke, da bih tebi vratio. Od nekud drugde nemam.

PESNIK: Pravi alhemičar bi se snašao.

DANILO: Pravi bolesnik ne bi pisao pesme.

PESNIK: (Posle duže pauze.) Ovo nije bilo pošteno.

DANILO: Znam. Poštenje je još '48. ukinuo moj zemljak, pop Zečević.

PESNIK: Kad je bio ministar saobraćaja. I nije pop, nego raspop.

DANILO: Valjda.

PESNIK: Srećna mu ipak Nebeska Srbija.

DANILO: Ako je uopšte tamo.

(U salu ulazi Doktor, zagrlivši Mariju.)

DOKTOR: Pesniče, ovo je bila ona kap što se prelila. Zar mislite da se kosmos oko vas okreće?

PESNIK: (Ushićeno. Napravi piruetu.) I vi ste to primetili? I vi ? Onda je to već stvar muzike sfera, a ne nas - truležnih buba.

DOKTOR: Marija mi se žalila da ste je opet napali. Zar vas ne boli duša kad je vidite ovako izmučenu?

PESNIK: Među nama, više me i dublje boli gledajući kako se upinjete da je vi povalite.

DOKTOR: (Vrisne.) Ne moram slušati vaše bljuvotine!

(Ulaze bolničari.)

PESNIK: Naravno, godine su kada se čoveku ne diže baš na svaki mig, ali borite se, ne dajte se zlu...

DOKTOR: Ipak ste vi đubre, pesniče.

PESNIK: Bez lekcija, ujače. Samo vam hrabrost priznajem, hrabrost da nedužan svet smeštate na terapiju kad god vam republičke mudonje narede...

(Doktor mu slabićki udara šamar.)

PESNIK: Ali, džabe ste pobegli u provinciju! Drug Đavo se tek ovde skriva.

(Doktor mu udara drugi šamar. Pesnik ga, smejući se, udara vrlo jako nadlanicom. Doktor pada na zid.)

PESNIK: Nije dovoljno da nekome udarite dve ćuške pa da postanete čovek.

(Doktor je na podu, krvavog nosa.)

DOKTOR: Limun čekate?

(Bolničari biju nasmejanog Pesnika, koji se i ne brani. Doktor priprema špric.)

DANILO: (Mariji.) Jesi srećna? Blistaš li? Ovo si htela!

MARIJA: Ne mrzim ja njega! Doktore, ne dajte im da ga biju! Doktore!

DOKTOR: Marš! Marš iz sale! Povečerje! Jesi gluva, kobilo?

(Danilo i Marija se povlače iz sale.)

DOKTOR: Drži ga, šta blejiš?

(Bolničari uspravljaju prebijenog Pesnika, Doktor mu krvnički nabija iglu u podlakticu.)

DOKTOR: Na sto, nek odleži!

(Stavljaju Pesnika na sto. Bacaju čaršaf na njega, kao pokrov.)

DOKTOR: Sad u dežurnu, obojica. Ako bude problema, zovite me!

(Bolničari odlaze. Doktor pogleda telo na stolu. Briše krv iz nosa maramicom.)

DOKTOR: Stoko!

(Doktor odlazi. Danilo priviruje u salu, a zatim na prstima priđe stolu. Zadiže čaršaf da bi osmotrio Pesnika.)

PESNIK: Apage satanas!

DANILO: (Trgne se.) Ne spavaš?

PESNIK: Ne. A ti?

DANILO: Izdrogirali su te kao stoku.

PESNIK: Skoro sam imun. Naviklo se telo.

DANILO: Nije ti ovo trebalo. Rekoh ti ja da je onaj kurvičak đavolje seme.

PESNIK: A ko od nas nije? Nije ona za ovo kriva.

DANILO: Bar ne koliko Doktor. Hoćeš da mu navučem na vrat one sitnije kolubarske demončiće? Toliko ti mogu učiniti.

PESNIK: Pusti ga, ono što ima već mu je dovoljno.

DANILO: A da ga ureknem, da mu meso počne da truli?

PESNIK: Ne treba, rekao sam! (Marija oprezno ulazi.) Idi sad.

(Danilo izlazi. Marija prilazi Pesniku, stavlja mu ruku na čelo.)

MARIJA: Je l' me mrziš?

PESNIK: Ne. Baš te volim. (Pauza.) Ali ću te ipak kazniti.

MARIJA: I treba, zaslužila sam. Ja... Oprostila bih ti što si me poljubio, ali sprdali ste se sa mojim ocem, i ta šugava priredba koju spremate... Svi me šutirate. Ako ti se sve toliko gadi, kako ćeš me voleti?

PESNIK: Stomakom.

MARIJA: (Zatvara mu oči.) Spavaj. Ti si bar dovoljan sebi.

PESNIK: A ti ne? Znalo se, od prvog dana se znalo...

MARIJA: Kad sam došla, ti si jedini još znao da smeješ, mada i to gadno... Spavaj sad.

(Ona odlazi ka vratima, onda zastane. Okrene se, čučne uza zid. Posmatra Pesnika koji plače, smešeći se.)

MARIJA: Uši...

PESNIK: Šta uši?

MARIJA: Suze ti teku u uši.

PESNIK: Tako i treba. Kao u pesmi. (Pauza.) Marija?

MARIJA: Da?

PESNIK: Pozdravi mrtvaca i reci mu: "Pesnik je srećan što je i on tvoje dete."

MARIJA: Nemoj, on nije tvoj...

PESNIK: Znam, idi.

(Ona ustaje i odlazi. On recituje.)

PESNIK: Mehaničke kune moje i tvoje večnosti
noćas još samo seni vode
i ja,
ja cenim svoju katarzu
mada slep za brisani prostor što mi je pod rukom
Ti
u duginom tonu slećeš nam na rame
u blagome ledu ostavljaš nas
kao nikad pre...

(Mrak)

Kraj trećeg dejstva

MEĐUIGRA V: TRI SRODNE DUŠE

(Komesar Arlekin sedi po "turski", razgleda strani ženski časopis. Oko njega neumorno u krug hoda Marija. Dolazi Pandur u belom smokingu. Drži pendrek.)

PANDUR: Ljubim ruke.

ARLEKIN: (Mariji.) Nastavi samo. (Panduru.) Vi ne bi trebalo da budete ovde.

PANDUR: Znam, ali tolika mi je bila želja da otoič isekoh vene.

ARLEKIN: Ubiste se, crni policajče? Pa niste morali. Nauka je napredovala. Evo, Marija i ja smo dole na zemlji, hvala Bogu i svetom Jovanu, još živi. Samo duh nam navraća ovde.

PANDUR: Eh, da se znalo ranije. No, iz svoje se kože ne može. Primate li me k vama?

ARLEKIN: To već mora gazda da dozvoli. Ja nisam dovoljno ovlašćen.

PANDUR: Da li gazda zna za mene?

ARLEKIN: Zna on za sve vas. Dok ne dođe, vi se izvolite šetati.

(Pandur sa Marijom hoda u krug. Arlekin na glas pokušava da čita recepte na francuskom. Mrak.)

Kraj međuigre V

DEJSTVO BR. 4: ZVER U MENI JE NOĆAS GLADNA

(Noć, sala bolnice. Opet je rekonstruisan Marijin bivši dom. Ali ovog puta nema publike. Samo Milutin i Danilo, tj. "Tina" i "Olga", oblače se u žensku odeću. Stavljaju perike. Na stolu, poput vrane i ćutke, neko čuči prekriven čaršafom.)

DANILO: (Glasnim šapatom upućuje nekoga ko stoji iza vrata.) Brzo ćemo završiti. Posle ste slobodni. (Sedne kraj "Tine".) Počnimo.

(Uživeli su se u uloge.)

TINA: Koliko je sati?

OLGA: Sad će.

(Rade i Marija ulaze, kao tifusari, u prostoriju.)

RADE: Gotovo je. Vratio sam je.

(Marija se zbunjeno osvrće. Tina se sklanja u ugao. Olga ukočene kičme privija Mariju na grudi u parodiji ljubavi.)

OLGA: Dobro nam došla, kćerko.

MARIJA: Bolje vas našla, majko.

(Marija se tetura do kolevke. Za tren je skrhana. Rade je posadi na stolicu.)

RADE: Ala si omršala... Gladna? Žedna?

MARIJA: Vode mi daj.

(Rade sipa iz bokala. Tina stavlja Mariji ruke preko očiju.)

TINA: Sad ćemo ozbiljno da porazgovaramo.

MARIJA: Ne! Neću još!

TINA: Šta to?

MARIJA: Neću u bolnicu!

TINA: Ludice, mnogo sam te poželela!

(Sklanja ruke da bi je Marija videla.)

MARIJA: (Jedva je prepoznaje.) Tina?

TINA: (Grli je.) Znali smo da nije Greta Garbo.

RADE: (Poji je vodom.) Tina, pohvali se sestri kako si je zamenjivala... Miro, možeš biti ponosna na nju. Mada je moglo i bolje, zar ne, Tina-dušo-srce-i-ostalo?

OLGA: (Služi slatko.) Miro, Miro, al prolete vreme... Da kucnem, i žgepče Dada nam se popravila - napredna. Liči na Radeta... Ja nisam bila pri vremenu, al bar ti je Rade dolazio.

RADE: Tri puta za šest meseci. Skoro bolnički inventar.

OLGA: (Ignoriše ga.) Miro, kako ti je tamo?

MARIJA: Pa, dobro je. Sve je nekako... Dobro je. Svi su fini prema meni. Imam i par prijatelja sa kojima razgovaram...

RADE: Fini neki momci, taj Pesnik i Danilo... Kao da nisu...

MARIJA: A i Doktor je fin...

(Privid porodične idile.)

OLGA: Rekla sam ja: ako će neko da se brine o našoj Miri, to će biti doktor Ercegovac! (Mariji.) Mnogo je fin, jel da? Bili smo komšije godinama. Uvek smo se oslanjali jedno na drugo...

RADE: I previše, za ukus javnog mnjenja... Osim onih nemilih događaja.

(Olga se štrecne.)

OLGA: Zašto to sad pominješ?

RADE: Zato što ste oboje zadužili otadžbinu svojom istrajnom saradnjom. I nisi trebala da zameriš ako je čovek odlučio da se malo odmori i prekine misiju nadziranja neprijatelja progresa...

OLGA: (Posle duže pauze.) Nikad, nikad više da nisi to spomenuo. (Pauza.) Bilo vako il nako, dobro je kad smo Miru dali u sigurne ruke.

(Rade zausti nešto, ali ipak ne kaže.)

MARIJA: (Tini.) Prolepšala si se.

TINA: Misliš? Malo sam se ugojila... A mama te je pozdravila. Nismo mogle pre da te posetimo... Znaš, zbog...

MARIJA: Tvoja... mama... mene... pozdravlja?!

TINA: (Zbunjeno.) Pa i tvoja je... I puno te je pozdravila.

RADE: (Prekida ih i nazdravlja.) Bitno je da sam te vratio.

MARIJA: (Smeši se.) Posle šest meseci...

RADE: Pa, ja sam hteo... (Tini i Olgi.) Da ste videle kad sam došao tamo: ona kaže Doktoru "Dobar dan", a mene ne prepoznaje... Izgleda da sam se puno promenio. Posle je htela da razdeli svoje stvari ostalim pacijentima jer joj "ne trebaju"?!? A Doktor joj onda kaže da je samo vikend u pitanju...

MARIJA: Izgledalo mi je kao da me tamo više nećeš vraćati...

OLGA: (Kroz zube.) Sine, nemoj da te podsećam na naš dogovor.

RADE: Prisiljen sam na izmene, bez uvrede. (Mariji.) Zatvori oči. Poželi nešto.

(Ona zatvara oči. On vadi pasoš.)

RADE: Jesi li ikad poželela da odeš?

MARIJA: Ceo život.

RADE: (Stavlja joj pasoš u ruke.) Tombola!

MARIJA: Pasoš? (Lista.) Moj! Ja nemam pasoš!

RADE: Valjevci ti mogu napraviti i vojnu knjižicu ako ti treba.

(Osoba ispod čaršafa se oglasi - Arlekin.)

ARLEKIN: (Podigne značajno prst.) Falsifikuvanjeto se kaznuva spored zakonot!

MARIJA: Ali, zašto? Ne želim ga... Ne, ne...

RADE: Pa, malopre reče da... Sutra uveče idemo u Nemačku, sa detetom. Čeka me i posao. Znam, sad će mama-Olga reći "Samo preko mene mrtve". Ali to bi već bila formalnost...

ARLEKIN: (Ispod čaršafa.) Kolubarska pragmatičnost.

MARIJA: (Strpljivo.) Rade, pobogu, pa znaš valjda da se ne može pobeći. Oni te nađu. Sve je to organizovano. Ljudi ne smeju ni da pisnu. Ovo je sve spremljeno protiv mog oca. Njemu mrtvom se preko mene svete. Smestili su me jednom i u bolnicu, jer...

RADE: (Hvata je za ruku.) To te je Olgin švaler smestio. Ne paraj mi creva, krenimo. Bar ja znam da jesi zdrava. (Pauza.) Miro?

MARIJA: Ne Miraj me! Zovem se Marija! Marija Broz! Hoće li se to jednom zapamtiti?

OLGA: Sine, Bog joj je već dao dijagnozu, ali ti to od rakije ne vidiš.

RADE: Marš, ko je tebi dao? Napravila si od nas bogalje! (Mariji.) Miro, dogovorili smo se: sutra na voz, pa u Nemačku!

MARIJA: Zovem se Marija! (Tini.) Recite im kako se zovem!

RADE: Misliš da te mala žali?

OLGA: Zašto se dereš?

RADE: Ovo je slobodna zemlja! (Mariji.) Ja ću da ti objasnim: moja draga majka ti je obezbedila zamenu, kad je već tebe utoplila u nove košulje. A evo i srećne dobitnice: tvoje seje - dunje ranke! "Tina završila maturu. Tina se ofarbala. Tina će spavati sa Radetom. Ko će da čuva bebu? Tina!". (Pauza.) Tini ćemo da lomimo kičmu...

TINA: Miro, Marija... Ne slušaj ga! Pozvala me je tetka-Olga!

MARIJA: Verujem. Ja nisam. I nemoj da plačeš.

RADE: Kao da su me pravili ukletog... (Mariji.) Dakle, idemo li ili...?

MARIJA: Naivan si. Sačekaće nas na granici. (Pauza.) Ne idem.

RADE: Nosim dete sa sobom.

OLGA: Sine, ne budali.

MARIJA: (Pokolebana je.) A da se ti ne oženiš tamo? Možda nikad i ne dođem...

RADE: Čekaćemo te.

TINA: (Mariji.) Imaš pasoš. Idi. Možda će tamo biti više sreće.

RADE: Ćuti, kurvo, bar se ti o sreći ne brini...

MARIJA: (Ćuti, razmišlja.) Odlučila sam. (Rade živne.) Vratiću se u bolnicu. Nisam spremna, plašim se tih polazaka. Tamo žive Germani, uzeće nam dete...

RADE: (Uhvati je za kosu.) Da nećeš možda da je Olga gaji?

MARIJA: Mislim da ću dete da nosim sa sobom, u bolnicu.

(On joj pusti kosu.)

TINA: Pa, nema potrebe... Ja ću da se brinem o njoj.

MARIJA: A zbog tebe mi je krivo, bila si mi kao rođena sestra... A stalo ti je do mog Radeta?

TINA: Nije istina!

MARIJA: Na moraš da se stidiš, svoji smo. Uzmi ga, otkako me je ostavio u bolnici više ne mogu da mu verujem...

(Arlekin, ispod čaršafa, hvata se za srce. Marija uzima dete iz kreveca.)

MARIJA: Nas dve sad idemo. Ostajte kao dobra i lepa porodica...

(Olga joj otima dete i vraća u kolevku. Marija opet pokuša, ali je Olga vrlo surovo gurne na zid.)

OLGA: Dete nećeš uzeti! Nisi ga ti ni gajila!

(Marija se bolno pridiže. Krv joj je potekla na nos.)

MARIJA: A da sam je zadavila na porođaju? Idem, ali sretaćemo se već. Makar i gde je sumpor.

(Marija istrčava napolje. Arlekin plješće. Niko ga ne primećuje.)

ARLEKIN: Bravo! Vrlo scenično!

(Rade se zaleće za Marijom, ali ga Olga grčevito sprečava. Zatim stane ispred njega i polako zaključava vrata, da ovaj ne bi mogao da izađe. Rade se sklupčao na podu i pijano cvili. Tina klekne, pomazi ga po kosi. On zabije glavu u njeno rame. Plače.)

OLGA: Kurve, pijandure, siročad! Svega se nakotilo, a samo je Bog osudio da ih leči Olga... A ne zna da umem samo bičem da lečim!

(Arlekin se trgne na zvuke iz hodnika. Brzo skida čaršaf sa glave, pa masku - postaje Pesnik.)

PESNIK: Rasturaj! Dolaze!

(Danilo i Milutin u trenu "izlaze" iz svojih uloga.)

PESNIK: Vodi ga kući!

(Danilo izvodi Radeta, a ova dvojica brzo raspremaju scenu. Ulazi Bolničar.)

BOLNIČAR: Šta je ovo?

PESNIK: Vežbamo za sutrašnju priredbu...

BOLNIČAR: Vežbate do moga. Raspremaj, pa šibe na spavanje!

(Bolničar izlazi. Ulazi Danilo.)

PESNIK: Već si ga odveo kući?

DANILO: Naravno da nisam, eno ga kod kapije. Kad se otrezni sam će otići. Ionako je navikao da noću obilazi okolo kao bolesna džukela. A i Olga mu je navikla...

PESNIK: Zašto si ti pravio sve ovo? Zašto ih terati da opet proživljavaju?

DANILO: Oćeš iskreno ili šta...? (Pesnik klimne. Danilo istera Milutina napolje.) Ja sam, kao, neki alhemičar, jel da? Poslednji srpski. Dobio sam od Boga poruku - ne bleni - postaću besmrtan! Ali samo uz pomoć Marije. I zato moram da je proverim u dušu.

PESNIK: Prevršili smo meru. Blizu smo toga da je slomimo.

DANILO: Paziću.

PESNIK: Nemoj da paziš. Okani je se.

DANILO: Hoću.

PESNIK: Polomiću ja tebe, druže i sapatniče, budeš li ti nju.

(Izlazi.)

DANILO: (Dovikuje.) Sutra ću ti sve objasniti... (Za sebe.) Budala rastrojena. Ja njemu o besmrtnosti... Metafizici... I da trošim vreme... A niko da kaže... Ili bar da razume... A ja, eto...

(Pali tamnjan u kadionici i okađuje celu prostoriju. Mrak.)

Kraj četvrtog dejstva

MEĐUIGRA G: SAOSEĆAJ SA NAMEROM

(Komesar Arlekin dovodi u Vaseljenski Vidikovac zavezanog i pijanog Radeta. Posađuje ga na stolicu. Arlekin odlazi. Pauza. Arlekin nestrpljivo proviruje iz prikrajka.)

ARLEKIN: Šta bleneš? Recituj!

RADE: (Recituje kroz suze i sline.)

Lepa, kao kasno leto, doći će da vidi
starim li još.
Kao mrtav biću, sedeti na tremu,
gledajuć duboko u stepu.

Sa teškom crvenom kosom, željom da se vidi agonija
izgledaće kao tek stigla iz Carigrada
Sa teško zadihanim grudima, drogirana sećanjem
ona ne vidi sebe
Tu su samo davna desetleća, kijevske mrtve prijateljice

Sad kad je došla nema razgovora o staračkom bolu
samo želja da baš ja taj bol osetim
I zna da je oproštaj za nju već dat
jednom i zauvek ili nikad i zakratko
Dušo moja

Kad slovenski apsurd, slovenska tunjavost,
kažu svoje
Krenućemo sa beskrajnim razumevanjem
ruku pod ruku, niz rusku stepu,
Već nas vidim
Nema tuge u mojim gestovima, nema naprslina u njenom narcizmu.

(Kad Rade završi pesmu - pauza. Komesar Arlekin izlazi na scenu plješćući i vičući "Bravo!", navodeći publiku da i ona plješće. Ako publika zaista prihvati, Arlekin će se obrecnuti na njih: "Marš, marš džukele!" i utišati ih što je oštrije moguće, a zatim Radeta izvesti van scene.)

Kraj međuigre G

DEJSTVO BR. 5: POVRATAK U ŽUTI FOTOS

(Jutro, 4. maj 1990. U polumraku sale pacijenti dovršavaju ukrašavanje bine. Pesnik upravlja radovima. Milutin se priprema za recitovanje "Titovog naprijed". Ulazi Danilo, tek probuđen, sa velikim podočnjacima.)

PESNIK: Iz mrtvih pristižeš? Pomeri se, ljudi rade...

DANILO: Skoro iz mrtvih! Nisi hteo sinoć da saslušaš, ali ja, bajo, dobih rešenje. Posle dugih petnes godina.

PESNIK: Rešenje... Da pobegneš?

DANILO: Govedo. Rešenje za besmrtnost!

PESNIK: Ako ne budeš previše naporan, možeš se pokloniti i početi.

DANILO: Preksinoć me je, u trećem snu po redu, posetio vatreni naletnik, arhanđel Mihailo. Onaj što vadi duše na perce i koplje, znaš facu? I kaže mi: (Glumi.) "Danilo Crni, veliki si grešnik. U pet života se nećeš okajati. Ali, eto, moglo bi se i pregovarati. Želiš li ili ne, onu besmrtnost?". Ja, je li, klimnem. A on će: "Ova planeta je malecki čir na Božjem telu. I ti si nezdrava klica, ali osetićeš Božji dah ako nađeš dve stvari. Prvo: mesto na čiru gde izbija Božja krv - čista energija - i tera sva zla. A drugo, da nađeš nedužno čeljade što će tvoju dušu da iskupi kod Đavola.". Tu on zaćuta. Onda počeše neki crni mačići da mu se kupe oko nogu. Mihailov mač sam polete iz ruke i pokla šugavu mačkadiju. Iz mačijih creva ustade Sotona glavom. Pokloni se Mihailu, a meni reče: "Crni Danilo, pobedićeš me - druge nema!". A onda nadođe tama. Upiškio sam se od straha...

PESNIK: Gluplji san teško da sam čuo.

DANILO: Ništa nisi shvatio. Mesto na čiru gde izbija čista energija - to je ova naša bolnica. Znaš već legende. A nevino čeljade što će dati dušu za me, to je, vidi se, naša Marija. Ajde iskreno - šta će njoj duša? A kad mi da, otići ću na mesto gde je zračenje najjače, gde izbija Sveti Dah. Upiću energiju, zaustaviću srce, a vi me onda lepo sahranite. Ustaću iz groba nakon tri dana. Čovek budućnosti. Božji emisar!

(Umorno uzima cigaretu od Pesnika i pali je.)

PESNIK: Još samo da te uzmem za sveca zaštitnika...

DANILO: Na sudnjem danu praviću ti protekciju.

PESNIK: I red bi bio koliko sam te duvanio za života.

DANILO: Raj je pun duvana, nema da se grebeš.

PESNIK: A hoće li i Marija biti tamo ?

DANILO: Ne. Šalju je u pakao ako da dušu za mene.

PESNIK: Ti si ga više zaslužio.

DANILO: Drukčije mi pisato. Nije ti valjda stalo do nje?

PESNIK: Radoznalost je ubila mačku, moj Danilo...

DANILO: Ne, stvarno, mogao bi i ti u pakao za njom.

PESNIK: Ne vileni. Punoletan sam. (Ulazi Inspektor.) Imamo goste.

DANILO: Divno. Ja sam na redu.

(Oblači lekarski mantil, ali ga Pesnik hvata za ruku, šokiran.)

PESNIK: Danilo, čuj - pusti opet mene!

DANILO: Ali ti si sa Pandurom poslednji put...

PESNIK: Znam. Ali ovo je možda jako važno.

DANILO: (Daje mu mantil.) Dobro. Ali nema protekcije na sudnjem danu.

PESNIK: (Slabo se nasmeši. Inspektoru.) Dobro jutro, gospodine.

INSPEKTOR: Dobro jutro, dobro jutro... Doktor?

PESNIK: Eto, malo. U nedostatku boljih...

INSPEKTOR: Skromnost nije vrlina... (Rukuju se.) Inspektor.

PESNIK: Odlično, vrlo dobro. Odavno nijednog nismo lečili.

INSPEKTOR: Pardon, u inspekciji sam...

PESNIK: I vi, kolega? Ja takođe, već sedamnaesto leto. Ali zar se vi niste penzionisali još prošle godine?

INSPEKTOR: U stvari, trebalo je. Ali znate i sami kakve su penzije... Stanite, zar se poznajemo?

PESNIK: Ne, ne. Samo sam pretpostavio. No, hoćete li da vam odmah pokažem šta vas zanima?

INSPEKTOR: Molim.

(Pesnik mu predstavlja pacijente koji uređuju salu.)

PESNIK: Mi se, eto, malo spremamo za desetu godišnjicu... Da počnemo: Milutin - kad je bio mali majka ga je šutirala u lobanju. Danas loše govori, ali kako taj dečko lepo recituje i glumi..! Videćete ako ostanete na priredbi.

INSPEKTOR: Dijagnoza?

PESNIK: Izuzetna.

INSPEKTOR: Kakva?

PESNIK: Izuzetna! Ne gubimo vreme! Idimo dalje! Zagrlimo proleće! Ovo je General, bivši general-potpukovnik. Kad su ga kolege smestile ovamo, nije bio bolestan. Kakav je danas, to Bog zna...

INSPEKTOR: Stanite...

PESNIK: Tišina! Bićemo brzi. A, evo i Jelisavete! Alkohol joj je već spustio beton kroz mozak. Divno je gledati kako noću pokušava da skine nepostojeće talasone sa sebe. Srbijanski folklor; podžanr - delirijum tremens.

INSPEKTOR: Hteo bih da...

PESNIK: Da ste hteli, ne bi dolazili! A ovo je Danilo, deca su ga ovde smestila. Uskoro će biti besmrtan, ali je inače podnošljiv. (Poverljivo.) Ako traži cigarete - ne dajte! Eto tako. Ovde nam nije najlepši slučaj - Marija Broz, ali doći će. Negde mora prespavati. Hoćete čašicu pića?

INSPEKTOR: Nikako. Na dužnosti sam.

PESNIK: Da, jetra vam je propala. Sedite tu. Kako je kod kuće? Kako vaša lepa žena?

INSPEKTOR: Hvala na pitanju, dobro je. A vi nju znate?

PESNIK: Nikako, odakle bih? A jel vas još vara sa vašom dozvolom?

INSPEKTOR: Molim?

PESNIK: Pa to - jel vas još vara? Vidim vam po licu da ste dobar čovek. Košulju biste za drugog sa leđa skinuli.

INSPEKTOR: (Suspreže bes.) Doktore, ponašate se vrlo čudno.

PESNIK: Ali vrlo moderno, morate priznati. A i nisam doktor.

INSPEKTOR: Vi ste novi upravnik?

PESNIK: Gazda ovdašnji već sedamnaest leta.

INSPEKTOR: Nemoguće, znam sve dosadašnje upravnike!

PESNIK: Sive zone u pamćenju su dozvoljene. Ali, pitajte Doktora. Doktore! Doktore! Mora da opet uhodi sestre dok se pipaju...

(Ulazi Doktor.)

PESNIK: Molim vas, recite gospodinu koliko sam dugo ja središte vaše male vaseljene?

DOKTOR: Više od šesnaest godina.

PESNIK: (Zadovoljno klimne. Daje mantil Doktoru.) Preuzmite ga, Doktore. Gospodin inspektor je u prolazu.

INSPEKTOR: Ipak niste Doktor?

PESNIK: Ne, a vi? Ni vi?!? Znači, opšta propast, laž i obmana. (Doktoru.) Budite nežni sa gospodinom inspektorom. I njegova je ćerka je završila u bolnici poput ove.

(Kreće umorno napolje.)

INSPEKTOR: (Dršće.) Vratite se, molim vas! Odakle me poznajete? Moju porodicu? Odakle znate sve te stvari?

DOKTOR: Ma, on je običan pacijent...

DANILO: On je Vitez Poslednjeg Pričešća. Senka senke.

INSPEKTOR: Kuš! Ne mešaj se!

DANILO: Moram da se mešam. Ja sam vrana sa kolubarskog keja, drago mi je...

(Hoće da se rukuje.)

INSPEKTOR: Marš. Da vas ja ne bih sklanjao!

(Zuri u Pesnika.)

DANILO: Na sudnjem danu ja ću tebi da budem inspektor. Konačni.

INSPEKTOR: (Smiruje podrhtavanje.) Recite mi, molim vas lepo, vi mene poznajete?

PESNIK: Vi ste inspektor i doktor Oršolić. Štrosmajerova ulica 32. Broj lične karte ne znam...

INSPEKTOR: Ali ja ne poznajem vas!

PESNIK: Niko nikoga i ne zna... Pored vas, u broju 34 je vaša stara komšinica. Njena kćer, Jasna, ima trideset i šest godina, sina od sedamnaest i lepu kosu bakarne boje...

INSPEKTOR: Jeste, tako je, ali...

PESNIK: Ko je otac Jasninog sina? Gde joj je muž?

INSPEKTOR: To više niko ne zna. Ja sam ga video samo jednom, '73. godine. Kažu da je on iščezao usred medenog meseca...

PESNIK: Da li se javljao? Možda nije ni živ?

INSPEKTOR: Ne bi me čudilo ni da se ubio. Bio je tunjav i otpadan. Pisao je i pesme. Žao mi je što je mala bacila mladost i lepotu. Mada se još drži...

PESNIK: Zar je bitno? (Pauza.) Ne, nije se taj njen ubio. Jednostavno, nije želeo da se javi. (Nakratko razbaruši kosu i stavi kanap između usne i nosa, kao brkove. Pauza.) Laka vam noć, inspektore...

INSPEKTOR: Komšija, zar ste to vi?

PESNIK: (Stavlja prst na usta.) Šššš! Noć je vreme sablasti. Zašto ih buditi mamurne?

(Izlazi teškog koraka.)

INSPEKTOR: Strašno je kako je propao... (Pauza.) Ode, a ja mu nisam rekao. Dečak, taj njen sin - satrla ga leukemija... Sahranili smo ga na ono čudno vetrovito proleće...

(Danilo se krsti. Scena je zaleđena. Mrak.)

Kraj petog dejstva

MEĐUIGRA D: SILAZAK SA ŽUTOG FOTOSA

(Arlekin sedi. Plače i cereka se istovremeno. Drži u rukama plišanog medu. Dolazi Pandur.)

PANDUR: Vi ste se kanda malo potresli?

ARLEKIN: (Baca medu daleko.) Naljutio me moj medved.

PANDUR: To, vidite, nije lepo. A meni je dosadno ovde. Radio bih nešto. Pretukao nekoga ili malčice filosofirao. A i taj Đavo, ima li ga uopšte?

ARLEKIN: U tome i jeste štos. Pričaj mi priču.

PANDUR: Priču? Hoću. Elem: 1914. tri su mala medveda krenula iz Valjeva preko Medvednika...

ARLEKIN: Kako dosadno. I šta je bilo sa njima?

PANDUR: Pojeli ih Austrijanci. Sve sa krznom.

ARLEKIN: Imbecilna priča. Tako sam usamljen. Idi i reci Mariji da se Gazda lično zainteresovao za njen slučaj.

PANDUR: Je li to dobro?

ARLEKIN: Nije. Idi sad.

Kraj međuigre D

DEJSTVO BR 6: ŠUT U BUBREG BOGU EROSU

(Bolnica, 4. maj popodne. Nervoza pre početka priredbe. Pacijenti sede na stolicama ispred improvizovane bine. Danilo i Pesnik, organizatori, stoje malo po strani.)

DANILO: Sa čim se počinje?

PESNIK: Milutin recituje Nazora: "Titov naprijed".

DANILO: Pa, gde Nazora - Hrvata - nađe? Ja sam Milutina naučio nešto bolje: moju "Borbenu pesmu".

PESNIK: Imaš nešto protiv Hrvata? Reci, da se razmotri na vreme.

DANILO: Ne dao Bog da sam protiv. Hrvati su nam braća, a Slovenci sestre.

PESNIK: Ali je vreme incesta i perverzija zauvek prošlo! Zadrigla Evropa jedva čeka da preko satelita posmatra operaciju bez anestezije. Naša deca će biti radost Evrope kad nas više ne bude. Citiram: "klanje je otac svih stvari...", Demokrit.

DANILO: Evropa je vatikanska konstrukcija. Bre. Zavera protiv čovečanstva. A decu ne pominji. Ja ih bar imam.

PESNIK: Nemaš, odrekli su te se. Sahranili živog. Bolje ti je da si crko.

DANILO: Ako mi uspe dogovor sa arhanđelom, nadživeću vas sve, pa i njih nesrećnike...

PESNIK: Umrećeš, umrećeš. Bar to nije teško. Već vidim kako te čume na silu odvlače u Had. Nećeš moći ni da umreš kao čovek.

DANILO: Kladiću se u sve tvoje cigare da uspevam... A gde li nam je ono jarence, Marija? Brinem se da se ne uzjoguni, pa mi ne da dušu. Reći ću Milutinu da ipak recituje Nazora. Njoj će biti milo zbog oca.

(Odlazi. Pesnik pali cigaretu.)

PESNIK: Budala. Nije ni pomislio da mu je možda sotona došao u arhanđelovom liku....

(Ulazi Marija, prljava i umorna.)

PESNIK: Gde se smucaš? Danilo te traži.

MARIJA: (Usplahirena.) Osećaš li šta prema meni?

PESNIK: (Smeje se.) Jebi ga, volim te.

MARIJA: Ali ne bilo kako? Sanjala sam sinoć nešto vrlo ružno, moram da znam koliko ti je stalo do mene.

PESNIK: Šta ja znam, imaš lepe sise...

MARIJA: Govorio si da me voliš. Da nemaš drugu?

PESNIK: Mislim da nemam. Mislim čak da si mi trebala jednom davno. Ali i ja sam jutros ružno sanjao...

MARIJA: Znači: ne trebam ti? (Pauza.) Ja bih ipak želela da budem sa tobom...

PESNIK: Pre si me mrzela. Imam svedoke.

MARIJA: Možda sam tada nekog drugog volela...

PESNIK: Čuj, mislim da se čudno ponašaš.

(Raskrili bade-mantil, sa unutrašnje strane su zakačeni lekovi kao da ih prodaje.)

PESNIK: Jeftino, a ukusno. Može?

MARIJA: (Uzima jednu kutiju, razgleda.) Da im nije prošao rok?

PESNIK: (Na tren stavlja masku Arlekina.) Želiš da te uzmem, ali vidim da više nemaš izbora! (Skida masku.) Neću da koristim tvoj ontološki bol!

(Marija mu udara šamar zbog njegove teatralnosti.)

MARIJA: To ti nije smetalo da mi zahvatiš pod suknju.

PESNIK: Ni za razgovor nisam raspoložen. Počinje priredba.

MARIJA: Pravio si je da me povališ, i evo me! Hajde da odemo. Ili je priredba važnija?? Čuješ?

(Drmusa ga.)

PESNIK: A?

MARIJA: Čuj: ovde si dobrovoljno. I ja bih. Neću pričati nikome ko mi je otac. Skupiću se, ćutaću kao hrčak. (Pauza.) Možemo biti srećni zauvek!

PESNIK: (Hvata je grubo za rever.) Slušaj me, gusko: jednom, davno, jedna osoba mi je to isto rekla. Nije bilo ni zauvek, ni srećno. Ne želim da opet prođem kroz sve to. I to ne ovde, na poslednjem mestu gde se čovek može opustiti.

(On odlazi brzim korakom na binu, gde sa još dvojicom pacijenata započinje priredbu pesmom španskih boraca. Marija je kao drogirana. Posle pesme pacijenti plješću. Danilo izlazi na binu.)

DANILO: Po konceptu naše umetničko-rekreativne komisije, mi smo za vas, dragi naši kamaradi, spremili ovaj skroman, no iskren, program. Posvećen je desetoj godišnjici od smrti našeg Maršala! Jen-dva-tri i: himna!

(Počinje "Hej Sloveni". Pacijenti ustaju, pomažu nemoćnima da i oni ustanu. Egzaltacija. Kraj himne.)

DANILO: Sada bih zamolio našeg najboljeg recitatora da nam pokaže svoj dar. Milutine-srećo, izvoli.

(Izlazi Milutin, svi plješću. Danilo seda u publiku.)

MILUTIN: H-hala D-dilo... (Zatim gromkim glasom, bez mucanja.) "Borbena pesma".

DANILO: (Zgranuto.) Ne! Nećemo to! Promenili smo, Milutine! "Titov naprijed", Milutine!

MILUTIN: (Zbunjeno.) "Borbena pesma"!

DANILO: Jebem ti sveću bolesnu! Nazora recituj, skote!

(Recitacija je već počela. Pesnik svlači Danila na stolicu.)

MILUTIN: "Sa Saborne crkve čula su se zvona
Prolaznik mi reče da je umro Bog
Stali su tramvaji brodovi i kola
Gledao sam sunce dok se gasilo

Dva momka u parku trofejnim pištoljem
Ubijali su klince što su pevali
Tamo iza žbuna žena je siktala na muža
A on se upišo od pritajenog bola

Turisti iz buseva su pljuvali na spomenik
Ispio sam svoje vino i stao na prugu
Poljubio sam prvi tramvaj i pošao u večnost
Tramvajdžija se nasmešio i mahnuo mi 'Borbom'"

(Pauza.) J-ja k-kado D-di-iilovu petmu!

DANILO: Gotovo. Marija će odbiti nagodbu! Aoj, sudbo usrana, alhemičarska.

(Kroz opšti aplauz publike, uplakana Marija prilazi Milutinu i udara ga po glavi i bubrezima. On skamuče i grči se po podu. Pacijenti i dalje plješću. Danilo klekne pred Mariju.)

DANILO: Nemoj njega, ćero! Udri mene, ja sam skot! Ja sam ga naučio! Nisam hteo da ti vređam oca, ovoga mi krsta! Ja mu reko Nazora, a on moju... Mene udri, grešan sam ti...

MARIJA: (Udara i njega.) I hoću, gade! Jesam vam ja krpa za otiranje? Ponašate se kao da sam zgažena džukela! I posle svega... (Zastane.) Tvoja posrana pesma se recituje na tatinom pomenu! Od stiropora ga pravite, sad kad je kasno! Kao da je on kriv što je morao da umre...

PESNIK: (Odvaja je od Danila.) Pobogu, zna se da nije kriv. Voleo je život i ne bi mu se nimalo svidelo da ovde biješ ljude zbog njega.

MARIJA: Samo si mi ti još falio! Miči te prljave ruke!

DANILO: (Puzi joj oko nogu.) Maro-dušo, nije tako mislio čika-Danilo! Zaslužio sam i više da me biješ! Nikad više neću pisati pesme! Tuci me još malo! Grešan sam! Treba mi tvoja pomoć...

MARIJA: (Pesniku.) Odmakni se od mene.

(Ulazi Doktor sa bolničarima. Silom smiruju uzbuđene pacijente.)

DOKTOR: Osetio sam da će ispasti neko sranje. Pesniče, šta sad brljate?

PESNIK: Ja ništa. Ja sam samo mirovna armija, Ujedinjene Racije.

MARIJA: Ja sam kriva, vaša milosti, ako smem da primetim.

(Muk u sali.)

DOKTOR: Marija, više nema odlaganja za vas; zreli ste za elektrošokove. Popuštao sam vam, jer mi je Olga prijateljica. Ali, od ove bolnice napraviste mi cirkus.

MARIJA: I treba struja, nego šta. Sve je to za moje dobro. Olga mi je kao majka, vi kao otac.

(Kreće napolje.)

DOKTOR: (Bolničarima.) Prvo je iglom smirujte. (Mariji.) Ne možeš mi se baš na glavu penjati zbog slatke njuškice.

(Bolničari hvataju Mariju. Pesnik hvata Doktora za ruku.)

PESNIK: Nema potrebe za strujom. Kakav ste vi to čovek?

(Pacijenti dobuju po stolovima i stolicama, kao po bubnjevima čekajući rasplet.)

DOKTOR: Loš, kao i uvek. Pređe Dara Mejru.

(Milutin vuče Doktora za rukav.)

MILUTIN: Nete dotor! Truja tranje!

DOKTOR: (Nasmeši se.) Milutine, šibe! (Bolničarima.) Nastavite.

(Bolničari vuku nasmešenu Mariju. Danilo se pokloni pred njima.)

DANILO: Nemoj, sine. Što je vodiš? Dobra je ona, sine, hoće i dušu da mi da. A kako će ako joj spržite?

(Bolničar ga gurne nogom.)

PESNIK: Doktore, ne puštajte mržnji na volju. Pustićete njoj danas struju kroz glavu, sutra meni, prekosutra Olgi i bolničarima, samom sebi...! (Pauza. Tajac. Pesnik se okrene prema njima, stavio je na tren masku Arlekina.) Budite li se ponekad u hladnom znoju, moj Doktore? Plaše li vas svetovi s one strane?

(Svi su ućutali. Doktor nervozno iščekuje Pesnikovu reakciju. Pesnik skida masku, presavija je i stavlja u džep.)

DOKTOR: Ja sam razuman čovek...

PESNIK: Svi smo, zato smo i pravljeni. Ovde sam svojom voljom, i razmišljam kako bi bilo, umesto Boga da čekamo, da već danas učinimo nešto za vas? Moji prijatelji su i dalje uticajni, štampa balavo šeni da sazna za egzotiku po bolnicama. Ili da pozovemo rodbinu vaših žrtava? Život je maskenbal, moj Doktore, pun je opcija...

DOKTOR: Kad si je ti maltretirao, onda pojela maca. A sad mene ucenjuješ kad hoću da uvedem red?

PESNIK: Struju kroz glavu joj još nisam puštao.

DOKTOR: Pesniče, Pesniče, dao sam vam previše slobode. (Bolničarima.) Pustite je! Rasterajte ovu gamad, a njoj udarite duplu dozu onih novih.

(Doktor odlazi. Bolničari isteruju pacijente.)

DANILO: Maro, spasli smo te. Jesi srećna, Marice? Ja sam srećan, jer mi trebaš. Čuj, reko aranđeo, ako založiš dušu za mene - biću besmrtan! Zamisli! Hoćeš li, Maro? Samo reci "da"!

MARIJA: Mogu reći da meni lično baš i ne treba...

(Gleda Pesnika.)

DANILO: Misliš da Pesniku treba? Ma ne!!! Jel da, Pesniče, tebe Marijina duša ne interesuje?

MARIJA: (Pesniku.) Izvoli, čast je i radost čuti i tvoje mišljenje.

PESNIK: Ako mi je sama daš, uzeću je. Bez moljenja i violina.

DANILO: I ne treba! Nemoj da je moliš!

MARIJA: Samo reci "Hoću je".

PESNIK: Ne.

MARIJA: Danilo, tvoja je. Od danas, pa navek!

(Danilo zanemi, a onda sledi eksplozija radosti. Ljubi Marijino lice, ruke, noge. Bolničar isteruje i njega i Pesnika iz sale. Sa njim ostaju samo Marija i Milutin sklupčan kraj bine. Bolničar je grubo hvata za ruku.)

BOLNIČAR: Stani tu. (Priprema iglu.) Šta si se ukočila, neću ti ništa.

MARIJA: Znam. Bar ne ženama.

(Bolničar joj udara šamar. Ona se nasmeje.)

MARIJA: Nekad su muškarci tukli druge muškarce, a žene ljubili. Danas je u modi obrnuto.

(Bolničar joj udari par šljaga u nizu. Milutin obigrava oko njih da zaštiti Mariju.)

MILUTIN: Nete ti! Nete ti!

BOLNIČAR: Šta je, recitator? (Udara mu šljagu.) Svaki dan ćete primati po lobanji, pa do smrti besedi stihove...

(Milutin beži u ugao. Bolničar podiže onesvešćenu Mariju na sto i krvnički joj udara injekciju. Odlazi. Milutin je naslonio čelo na zid. Udara glavom. Jednom, dvaput. Udara pesnicama.)

MILUTIN: (Kroz zube. Plače.) Jebem vam pesme - jebem vam pesme - jebem vam mater - sve ću vas pobiti - pesme vam jebem...

(Udara u zid i cvili sve dok se svetlo ne ugasi.)

Kraj šestog dejstva

MEĐUIGRA Đ: PRAG SLOVENSKOG NEBA

(Potpuni mrak. čuje se vrlo dugo i jako lupanje na vrata, a zatim glasovi.)

ARLEKIN: Ko lupa u vrata u ova gluva doba?

MARIJA: Ja, Marija Broz, što dragog traži ili barem oca svog.

ARLEKIN: Mandeljštam kaže:
"Po Kijevu-Viju duž ulica
traži muža ne znam čija žena
i nijedna ne skliznu suzica
sa obraza voštanoga njena..."?

MARIJA: Da, to je o meni reč.

ARLEKIN: Pa, pokucaj onda - otvoriće ti se...

(Mukla tišina.)

Kraj međuigre Đ

DEJSTVO BR. 7: NEŽNI UZMAK U NOĆ

(Sala posle priredbe. Marija, delimično omamljena, sedi na stolu i posmatra Crnog Danila koji crta kredom po podu. Ulazi Doktor, tiho stane iza Danila. Posmatra crtež. Danilo vadi visak iz džepa i vrlo pažljivo prelazi njime iznad crteža.)

DOKTOR: Pre dnevnika hoću taj pod izriban.

DANILO: (Trgne se.) A vi ste... Biće, biće. Hajte, pomerite se. Vaša aura mi ometa visak.

DOKTOR: (Pomera se.) Nećeš mi reći šta pokušavaš?

DANILO: Ovde vam je prikazan duhovni skelet bolnice. Sad ispitujem zračenje po prostorijama. Na blagotvornom smo terenu. Nema podzemnih voda. Nema lošeg zračenja.

DOKTOR: Ima, ima... (Pokazuje nogom na crtežu.) Evo, ovde.

DANILO: (Zbunjeno.) Nema, sad sam proverio. To je bolesnički klozet na spratu.

DOKTOR: Upravo taj. Da ne koristiš lekarski, znao bi da vaš klozet nije čišćen dva dana. Mnogo loše zrači. Ajd sad - hop! Kad ga očistiš, javi se dežurnoj sestri.

DANILO: Pa, gde mene nađoste, Doktore? Nemam sad vremena. I nisam ga ja uprljao.

DOKTOR: Znam, ali ti si kao pametan čovek trebao da objasniš onim tvojim ispisnicima čemu služi klozetska šolja. A usput: zaslužio si kaznu zbog budalaština sa priredbom.

DANILO: To su bile Pesnikove ideje i Marijina histerija...

DOKTOR: Razgovor i izgovor kasnije. Prvo klozet. (Danilo krene.) Danilo!

DANILO: Recite, Doktore...

DOKTOR: Kada si poslednji put menjao tu pidžamu?

DANILO: Skoro je bilo. Ne znam.

DOKTOR: Ja znam. Kad su dolazili Mađari, delegacija '86. Sutra pre vizite, da si u novoj pidžami. Jasno?

DANILO: Jasno. (Za sebe.) Ako budem tu.

(Danilo izlazi. Doktor gasi svetla, pali cigaretu. Nudi Mariju. Ona mlitavo odbija. On seda na sto do nje.)

DOKTOR: Da sam na vašem mestu već bih bio u krevetu. Boli vas glava?

MARIJA: Ne znam. Glavu i ne osećam, ali u očima kao da mi je židak beton. Kao da će oba iscureti.

DOKTOR: To će još malo potrajati. Niste se navikli na nove lekove.

MARIJA: Navikli ste me već i na zanimljivije stvari. (Pauza.) A da mi date malo jaču dozu?

DOKTOR: Posle jače doze ne biste otišli čak ni svom ocu. Hibernirali bismo vam dušu, dva metra niže, pod zelenu travu.

MARIJA: No, makar i pod livadu... Znate, ponekad mislim da sve ovo ne bi smelo da se dešava. Da sam ja u stvari na "Galebu" i kad se probudim oko mene će biti samo voda, svetlost i so.

DOKTOR: Budite čvršći. Kad ja ovako star imam nadu...

MARIJA: Zašto me tešite? To znači da smo u istom sranju.

DOKTOR: Ne bi valjalo ako bih vam to potvrdio...

MARIJA: Znači - jesmo. (Nasmeši se umrtvljeno.) Mislila sam da bar vi imate svoj deo zabave.

DOKTOR: Ponekad. (Pauza.) Došao sam da vam se izvinim što sam vam pretio strujom.

MARIJA: A za injekcije?

DOKTOR: Za injekcije neću. Ionako ste već trebali da počnete sa terapijom.

MARIJA: Olga vam je naredila da me ovde zauvek zadržite...

DOKTOR: Nije istina. A i ko je meni Olga? Bivša avantura iz komšiluka. Ja sam sebi gazda.

MARIJA: A zašto me večito lažete svi vi?

DOKTOR: Ja vas ne lažem... Vas ne bih lagao.

MARIJA: Osim ponekad.

DOKTOR: (Stavlja glavu na njeno rame.) Vas ne bih lagao. (Pauza.) Čudno je sve ovo. Ponekad bih se ispovraćao na sve što me umara: bolnicu, prolaznike, garsonjeru... Dao bih rado sebe nekom novom banalnom početku. Samo kad bih mogao da ga vidim, kad bih ga oslušnuo... A njega nigde.

MARIJA: A zašto baš meni sve ovo...?

DOKTOR: (Stavlja joj ruku na grudi.) Zato... Zato što ste tu, Mirjana.

MARIJA: Zovem se Marija.

(Zeva joj se. On i dalje drži ruku na njoj.)

DOKTOR: Znam, rekli ste još prvog dana. (Otkopčava joj košulju.) Imate lepe oči.

MARIJA: Imam i lepu bebu. Šta to radite?

DOKTOR: Tiho. Nas dvoje imamo celu dugu noć pred sobom.

(Muči se sa dugmadima njene košulje. Ona je sve mlitavija.)

MARIJA: Mislim da mi se spava. (Pogleda ga umorno.) Vi niste normalni.

DOKTOR: Ta reč je ovde zabranjena.

MARIJA: (Gleda u svoj dekolte.) Više ne znam. Ništa ne znam.

(Klone joj glava, naslanja se na njega. On je miluje po vratu, pa kad vidi da je besmisleno, ostavlja je da leži na stolu. Pokriva je mantilom. Ona duboko diše. Sa radija se čuju pesme španskih boraca. On čačka uvo, gleda kroz prozor u mrak.)

DOKTOR: Mirjana? (Ništa.) Mirjana? Gledam vas celih dugih šest meseci. Mogao bih vam biti otac, ali ne osećam da sam čvršći od vas, stariji... Ponašate se kao moja majka onih godina... Mirjana, pa zar već spavate? I bolje... Voleo bih da vas odvedem negde, da se pobrinem o vama. U dobru i zlu. A ne volim baš ni ovu vrstu klime ovde... (Pauza.) Marija?

MARIJA: Recite.

DOKTOR: Budni ste?

MARIJA: Recite.

DOKTOR: Vodite me. Bilo gde.

MARIJA: Ja vas da vodim?

DOKTOR: Kad bih mogao ja bih vas vodio...

MARIJA: A kuda? Ne znate čak ni toliko.

DOKTOR: Ne znam. Izvan dobrih zračenja, naše velike porodice. Brinuću se o vama. Obećavam. Kao o kćeri.

MARIJA: Kćeri sa lepim grudima.

DOKTOR: Niste shvatili? (Pauza.) Ne bih vam ja naudio... Takvo je vreme.

MARIJA: Ni vama se ne diže?

(Pauza. Marija se skuplja u mantilu od zime.)

DOKTOR: Hladno vam je?

MARIJA: Jeste. Spava mi se od ovih vaših lekova. (Smeši se.) Usvojena kćer...

DOKTOR: Doneću vam ćebe.

(On odlazi napolje. Cigaretu je ostavio u pepeljari. Marija je posmatra. Uzima je i vrlo lagano gasi o zglob svoje šake. Ravnodušno je baca u pepeljaru. Ulazi Doktor, ogrne je ćebetom.)

MARIJA: Dobar ste vi čovek, Doktore.

(Doktor seda do nje, vadi novu cigaretu i pali je. Njen žar je jedino što se vidi u mraku koji nadolazi.)

Kraj sedmog dejstva

MEĐUIGRA E: APRILSKA POVERAVANJA

(Kroz svetlost koračaju Marija i Arlekin.)

ARLEKIN: Reci mi, želiš li nešto?

MARIJA: Cigaretu.

ARLEKIN: (Daje joj i pali.) Jesi li pušila pre? (Ona odmahne.) Pa zašto sad?

MARIJA: (Odbije dim.) "Pušiti znači sedeti na oblaku i gledati zemlju pod sobom"...

ARLEKIN: To kažu Turci, a šta ti kažeš?

MARIJA: Ja kažem: "Neka bude".

ARLEKIN: Ako je tako, da krenemo. Prvi put ideš u raj?

MARIJA: (Radosno klimne glavom.) Uvek me je zanimalo koliko anđela može da zaigra na vrhu jedne igle.

ARLEKIN: To je i jezuite zanimalo, pa su opet svi završili u paklu.

MARIJA: (Stane.) A gde ti mene u stvari vodiš?

(Arlekin se nasmeši. Mrak.)

Kraj međuigre E

DEJSTVO BR. 8: U TRAGANJU ZA IKONAMA NJENOG SRCA

(Sala bolnice, kasnije. Mrak. Razbacane stolice, pocepani ukrasi. Jedino stabilno u celom kršu jeste Brozova statua. Ulazi Rade, pijan i zbunjen. Vrlo tiho doziva Mariju. Niko se ne odaziva. On seda očajan na binu, pored statue. Uleće Danilo, sav euforičan. Osvrće se oko sebe, primećuje Radeta.)

DANILO: (Ganuto i uzvišeno.) Uspeo sam! Jel me čuješ, sine!? Uspeo sam! Nekad mi je samo nebo bilo granica, a sad...

RADE: Gde je ona ?

DANILO: Ne znam, sine, nisam odavde! Uskoro putujem.

RADE: Gde je Marija?

DANILO: Marija? Marija Broz, moja duša? Nju najviše volim... Ne znam gde je. Još sinoć je nestala. A šta si joj ti sine? Brat?

RADE: Čak ni to.

DANILO: Ajde, ajde, svi smo mi braća i sestre u Hristu. A šta će ti ona? Odgovori, kad te Crni Danilo pita!

RADE: Ja... Hteo sam da ubijem nju, pa sebe. Da se ne mučimo.

DANILO: To ti je, sine, greh protiv Boga. Al što se mene tiče - možeš. I sebe i nju. Već mi je dala dušu. Besmrtan sam.

RADE: Šta si ti?

DANILO: Besmrtan, bre! Danilo vas ostavlja, pokoljite se, deco, svi po Srbiji, samo bez fušerenja. Danilo noćas putuje u večnost! Ajde, gore glavu. Videćemo se mi na sudnji dan. Nemoj da si tužan.

RADE: Idi ti samo. Nisam tužan zbog tebe.

DANILO: A ja mislio zbog mene. Dobro, reci šta je problem?

RADE: Sreće, sreće nemam.

DANILO: A to? Pa dobro. (Daje Radetu ruku da mu ovaj poljubi.) Dobar dečko. Crni Danilo ti je ovim skinuo sve grehe. Idi pa se ubij. Otići ćeš odmah u raj.

RADE: Ne želim bez Marije.

DANILO: E, jebi ga. Hoćeš i jare i pare. Pa ne može. Mala ide u pakao. Svojom voljom je dala dušu umesto mene... Koliko je sati? Dobro je... I nemoj više da dosađuješ, spremam se da krenem. (Vadi visak, ispituje tlo.) Evo! Evo, držim ga!

(Seda "po turski", baca visak Radetu. Sklapa ruke. Spušta, pa podiže glavu.)

DANILO: Čuj, ovim mojim gilipterima reci da me ujutru sahrane. Za tri dana neka me otkopaju, da bih se vazneo...

RADE: Dobro.

DANILO: Imaš nekoga na nebu? Da ga pozdravim?

RADE: Ne znam, možda oca. I njegovu kurvu.

DANILO: Pozdraviću. I ne cmizdri, teško da će od ovoga biti antička tragedija. Ajd sad, vidimo se...

(Danilo se umiri i potpuno prestane da diše. Ulazi Pesnik, seda pored Radeta. Pali cigaretu.)

PESNIK: Koji si ti?

RADE: Rade.

PESNIK: Marijin?

RADE: Mislim da nisam.

PESNIK: Jebi ga, pomešao sam te. Imaš li pića?

RADE: Imam.

(Vadi flašu iz jakne. Piju. Pesnik primećuje Danila.)

PESNIK: Šta je s ovim?

RADE: Umro je. Snagom volje.

PESNIK: Odlično. Preslatko. Upravo je to i hteo. Živeli. (Ispija.)

RADE: Treba da ga otkopate za tri dana. Ide na nebo.

PESNIK: Ma, jok. To ga je đavo ispalio, da ga lakše pod zemlju odvuku. Ajde, živeli.

RADE: Živeli.

(Svetlo se gasi. Iz daljine se čuje kiša, dečji plač i promukli ženski glas koji pevuši "po Kijevu-Viju...".)

Kraj osmog dejstva

MEĐUIGRA Ž: NO NEWS - GOOD NEWS!

(Među publiku uleće Arlekin sa svežnjem novina koje deli.)

ARLEKIN: Politika - The International Weekly!!! "Marija Broz gori u Paklu"! Politika - The International Weekly!

(Novine - "Politika", englesko izdanje - pored originalnog zaglavlja sadrže još samo ogroman naslov, napisan crnim, masnim slovima: "Marija Broz Burns in Hell". Vesti ili drugog materijala nema.)

Kraj međuigre Ž

DEJSTVO BR. 9: ODLAZAK BOGORODICE UMILENIJE

(U praznu salu besno utrčava Arlekin. Osvrće se oko sebe.)

ARLEKIN: Nije gotovo!!! Mora epilog da se ponovi, niko ga nije video!

(Ulaze bolesnici i nameštaju scenu Olgine kuhinje. Svetlo se stišava, kreće tiho operska muzika.)

ARLEKIN: Dobro je. Počni.

(On se sklanja u ugao. Ulazi Marija. Odlazi do kreveca u kome je dete.)

MARIJA: Dado? Pa oni te ostavili samu? (Uzima je.) Kažeš: spremaju se za Nemačku! Znači hteli su da ti mamu ostave bolesnu zauvek! Znam da ih mrziš. I mama isto. Pokušavala sam da ti nabavim novog tatu, ali i on je poludeo načisto. Svideo bi ti se. Ali eto... Da je deda-Josip živ, znao bi već kako bi se sve rešilo. Ne bi bilo ni bolnice, ni Germanije. A mučitelje - sekirom za vrat pa u rupu, da se poliju krečom... I, vidiš, ne mogu te poneti...

ARLEKIN: Ne boj se. Učini što se učiniti mora.

MARIJA: (Kao da ga ne vidi.) Ko je to?

ARLEKIN: Ja sam.

MARIJA: A ti si... Pa što me plašiš tako nevidljiv? Šta ćeš ti ovde?

ARLEKIN: Došao sam da vidim da li ćeš se uplašiti.

MARIJA: Marija se samo jednom u životu uplašila, a i to pre deset godina. Više nema straha.

ARLEKIN: Dokaži.

MARIJA: Nije valjda da si sumnjao?

(Spušta dete. Uzima bočicu i cuclu. Sipa u nju mleko i celu kutijicu nekog belog praška. Promućka dobro. Hrani dete.)

MARIJA: Jesi li se uverio?

ARLEKIN: Kad ne bude daha.

MARIJA: Ipak te pomalo volim.

ARLEKIN: Znam.

MARIJA: Gde bi ti otišao da si na mom mestu?

ARLEKIN: Nazad, u pakao. Ili napred, u prazninu koja leči.

MARIJA: Patetično, banalno, kvazihamletovski. Profesionalna deformacija.

ARLEKIN: Navika je jedna muka, a odvika dve. A za Hamleta kažu da je uloga koju glumac sprema celog života, ali zaigraće je maestralno tek kad mu otac umre. Mi se, eto, već pola veka spremamo...

MARIJA: Čemu brige, čas je kucnuo. Zaigraćemo ga uskoro. Onako tragično kako se samo poželeti može.

ARLEKIN: No, zaigraj, ako si gotova sa formalnostima.

MARIJA: Jesam.

(Zavija dete u ćebe, stavlja ga ispod kreveta.)

ARLEKIN: Dakle, hoćeš li...

MARIJA: Upravo sam krenula.

(Na vratima sreće "Olgu", tj. maskiranog Danila.)

OLGA: Šta ćeš ovde, kurvo? Zar te nisu strujom spržili?

MARIJA: Pelcer se nije primio.

OLGA: Moja ideja, ne stidim se. Đavo se leči i strujom. Idi sad. Nećemo se više sretati.

MARIJA: Nećemo, ako da Bog. A vi putujete?

OLGA: Tvoja sestra će nam raditi po kući. I brinuće se oko deteta.

MARIJA: Oko Radetovog i njenog neka samo izvoli, kad ga naprave. (Polazi napolje.) Poslala sam Dadu kod njenog dede.

(Odlazi u mrak.)

OLGA: (Smeje se.) Kojeg dede? (Šok. Trči do kreveca.) Čedomorko, ubila si je!!! Gde mi je dete?!? (Leleče na vratima.) Ajoj, mene - kukavice! (Uzima telefon.) Halo, SUP? Pavle, ti si? Naravno da plačem, snaja mi je došla i ubila mi dete! Nisam pijana, pošalji patrole, ne zanima me! Ubijte kurvu na licu mesta! Nećeš odgovarati, nema tog suda, ni zakona! Zataškaj, da...

(Spušta slušalicu, krši ruke. U tom momentu kroz sobu odjekne jak dečiji plač. Olga se sapliće, zatvarajući uši. Plač je nadljudske snage, fizički nepodnošljiv. Olga pronalazi dete ispod kreveta. Ne može da veruje. Plače od sreće. Prilazi joj Pesnik u lekarskom mantilu.)

PESNIK: Dobro veče, majko.

OLGA: Poslao vas Doktor? Ne treba više, mladiću. Tek što je sve završeno.

PESNIK: Nije. Došao sam da vas obavestim: Marija Broz je mrtva.

OLGA: Hvala vam što ste se potrudili da mi to prenesete.

PESNIK: Ona leži na pruzi. Glava joj je odvojena od tela.

OLGA: Hrišćanka sam. Pomoliću joj se za dušu.

PESNIK: Ne možete. Ona je nema.

OLGA: Vidite, moj sin je postao pijanac zbog nje.

PESNIK: Niste me razumeli.

OLGA: Jesam. Košmar je prestao.

(Odlazi u ugao sa bebom.)

PESNIK: Prestao? Bože, što je to detinjasto...

(Počinje agresivna industrijska rok muzika, s početka tiho. Ulazi Pandur u belom smokingu, držeći pendrek.)

PANDUR: Šta je to detinjasto?

PESNIK: (Pomalo histerično.) Pa to: naše noćne more, naše male krpice, ne dobijaju se i ne gube! Ne kupuju, niti prodaju! Naše oči vide samo mrak, ali mozak laže, pa čini nam se: ima i dana! Ako je Marija umrla, kako će se onda sačuvati sva ljubav koje smo za bolne sne čuvali? A ako je živa, gde će onda mržnja da ode da se veseli, ako ne na grob pokojnog vođe? (Skida mantil.)
Naši očevi leže unaokolo, sklupčani pod kamenim diskovima. Mrtvim snom spavaju i mi ne uspevamo da ih zaboravimo. (On se suoči, glavu u glavu, sa velikom Titovom slikom na zidu.) Blede oči, čelikom lavirane. Pokušaš li nazreti božje carstvo u njima, naći ćeš samo prazninu. Jer Bog je čestica svetla, foton...

(Pandur skida čizme i šinjel sa Titove statue. Sad se vidi da je samo glava od stiropora, dok je telo labava konstrukcija od daščica. Pandur navlači Pesniku čizme i šinjel.)

PESNIK: Kažu nam da je Bog praznina, a đavo energija! Od kame do ljubavi, sa oca na sina, mi smo Hadu posvetili sve i ne može se reći da nam je dosadno. Dabogda živeli u zanimljiva vremena!!! (Dok urla tu rečenicu, stavlja na sebe Arlekinovu masku. Prelazi na šapat.) I nikad ne žalite u vezi bednog fakta: umrećete, ne znajući da mrtvi već eonima pristajaste biti... Laku noć, deco! Laku noć, moje dame! Laka noć i vama, gospodo! I ovaj vikend je spokojno završen!!! (Jak trzaj rukom.) Muzika, opleti!!!

(Uz zaglušujući industrijski rok bivši bolesnici, a sada zdrave i prave maskirane osobe, raskriljuju scenografiju. Pandur staje do Broza, kao da ga čuva. Arlekin umorno staje do njih dvojice. Bivši pacijenti im se pridružuju i nameštaju se takođe oko lutke, kao da i oni zauzimaju svoje mesto za istorijski snimak. Pandur muklo i beskrajno, bez glasa, izgovara: "Ptičica. Ptičica. Ptičica..."
U mraku koji nadolazi još se nazire beli Pandurov smoking.
Sevaju blicevi.
Muzika razbija.
Marija Broz, nasmejana, menja u film u aparatu.
Mrak.)

Kraj igrokaza

Julijski Alpi - Drina, od avgusta '89. do maja '90

Dramski pisac, filmski i TV scenarista. Urednik i producent. Rođen 1969. u Loznici. Diplomirao dramaturgiju i scenario na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 1994.

Za svoje filmove, pripovetke, drame i stripove dobio desetak nagrada, od kojih su neke na nacionalnom rangu. Radovi prevođeni na makedonski, engleski, rumunski, slovenački i francuski jezik.

Osnivač poduhvata "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Interentu", 1997. godine.

Više podataka: http://SOLAIR.EUnet.yu/~orfej

e-mail: orfej@eunet.yu

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]