МИРКО СТОЈКОВИЋ

М70

слободан пад у шест слика

ЛИЦА:
ЉУБИША; ИВО; СУЉО - у касним четрдесетим;
РАДНИЦА; АЗРА; МИЛИЦА - двадесет и пет година;
РАДНИК; ЛУКИЋ; БОЖА - двадесет и осам година;
1. АНЂЕО - 1. Војник, 1. Заробљеник, 1. Добровољац, 1. Криминалац, 1. Убица;
2. АНЂЕО - 2. Војник, 2. Заробљеник, 2. Добровољац, 2. Криминалац, 2. Убица;

ПРОЛОГ: Оче наш

ЉУБИША: Умро је друг Тито.

ГЛАС: ...Тешки бол и туга потреса радничку класу, народе и народности наше земље, сваког човека, радника, војника и ратног друга, сељака, интелектуалца, сваког ствараоца, пионира и омладинца, девојку и мајку. Минутом ћутања одајмо пошту највећем сину наших народа... И народности.

ГЛАС: У нашој фабрици, у овом тренутку свечане тишине, куцају срца која га и даље воле, трепере његовим заносом и његовом општељудском племенитошћу.

ГЛАС: Нека му је вечна слава и хвала.

РАДНИК: Слава му.

РАДНИЦА: Хвала му.

ЉУБИША: Шта сад?

1. АНЂЕО: Како "шта"?

ЉУБИША: Па је л' ви схватате шта се десило?

1. АНЂЕО: Отприлике.

2. АНЂЕО: Да видимо: друг председник је дуги низ година боловао од шећерне болести.

1. АНЂЕО: Као последица тога, развиле су се теже артериосклеротичне промене на крвним судовима ногу, као и живчано-мишићна оштећења истих, што је довело до...

2. АНЂЕО: ...Сметњи при ходу...

1. АНЂЕО: ...Сметњи при ходу и оштећења бубрега.

ЉУБИША: Па?

2. АНЂЕО: Артериографија ноге...

1. АНЂЕО: Леве ноге!

2. АНЂЕО: Хвала, колега, леве ноге, показала је да су зачепљене површна бутна артерија и завршни део потколеничне артерије. Услед неповољних изгледа за успех реконструктивног оперативног захвата одлучено је да се настави са интензивном конзервативном терапијом.

1. АНЂЕО: О овоме су консултована и два позната стручњака из иностранства.

ЉУБИША: Шта је, бре, шта ми се уносиш у лице? Шапућеш ми ту, к'о да је нешто значајно... Јака ствар, стручњаци из иностранства. Па шта! Чуо си ваљда: "Друг Тито је био највећи син наших народа и народности"... И сад треба неко њега да лечи... Неко из тог народа или из тих народности? А он био највећи син.

ЉУБИША: Знаш шта, ја да ти кажем - да је он хтео да се лечи, сам би се излечио. А ти ту мени нешто ово-оно... Него кога да питају, него стручњаке из иностранства. Да неће вас двојицу? Да нешто имате у глави, сигурно сада не би били у наменској производњи "Црвене заставе".

2. АНЂЕО: Након ампутације, обављене у пуној сагласности са Председником...

ЉУБИША: Ето!

2. АНЂЕО: ...Појавиле су се бројне компликације: сепса, тешке инфекције и дуготрајна висока температура са инсуфицијенцијом бубрега, више упала плућа, поремећаји згрушавања крви са повременим тешким крварењима.

1. АНЂЕО: Пре свега у желуцу, цревима и плућима, а онда, је најзад...

2. АНЂЕО: ...Најзад...

1. АНЂЕО: ...Дошло и до тешког оштећења јетре праћеног жутицом и коматозног стања.

ЉУБИША: Друг Тито би, бре, најтежи облик смрти на ногама прележао, само да је 'тео. Али није, а знаш зашто? Зато што је знао да су му деца сазрела! Сазрела за одвајање! Он није умро, он је схватио да је дошло време да наставимо без њега. Он се својевољно повукао!

ЉУБИША: Другови, друг Тито нас је подигао на ноге, научио нас да ходамо, научио нас је првим речима... Он је наш отац који нас је одгајио овакве какви јесмо, лепе и вредне! Он нам је показао пут, и ми ћемо тим путем наставити...

ЉУБИША: Мене је вест о смрти друга Тита готово шокирала, али сам морао бити прибран јер сам се налазио за воланом. Био сам на путу ка овамо, ка свом послу, спреман да радим и стварам. Али, сада је та спремност увећана немерљиво. Сада мора да буде дисциплине и мора да се ради више и боље него до сада, мора бити више дисциплине, него док смо имали Тита у својој средини! Иако сузе навиру, ми нећемо плакати, јер нас је он тако учио. Гледаћемо у време које је пред нама, поносно се осврћући на време иза нас.

ЉУБИША: И зато, другови: нека ова пушка буде гарант мира, Титовог мира, не само за нас, него и за читав свет!

ЉУБИША: И нека ова петокрака, коју урезујем на ову пушку, на аутоматску пушку М70, на наш производ са којим поносно наступамо на светском тржишту, од блиског нам Истока до западне нам Европе, нека она буде и симбол нашег завета да ћемо довршити посао друга Тита, оца наше Југославије и оца нашег!

1. АНЂЕО: Оче наш...

ЉУБИША: ...Који си у Плавом возу!

1. СЛИКА

Код Ива

ИВО: Тројица. Ваљда залутали, па видјели свијетло... Јест', јест', баш моје... Јест', још се смијем... Рек'о сам ти ја да Власи воле каване. Не, нису били заједно. Прво један, па друга два... Добро. И... Не журите... Да... Спремни!

ИВО: Име?

ЛУКИЋ: Дејан Лукић.

ИВО: Твоје?

1. ВОЈНИК: Немојте мене, молим вас. Нисам ја желео да дођем, покупили су ме!

ИВО: Нисам те то пит'о.

1. ВОЈНИК: Нисам желео, мајке ми...

ИВО: Је л' ни ти ниси желио?

2. ВОЈНИК: Нисам.

ЛУКИЋ: Нисам ни ја, па сам рек'о име.

ИВО: Ти си друго.

ЛУКИЋ: Јесам ли?

ИВО: Јеси, јеси. Ево, ако погледаш, у твојој особној исказници пише да си из Сарајева. Улица Рифата Бурџевића. А у њиховим личним картама да нису из Сарајева. Чак ни из Рифата Бурџевића.

ЛУКИЋ: Какве везе има што сам ја из Сарајева?

ИВО: Има везе. Све има везе. До Дрине је особна исказница, а од Дрине је лична карта. Сходно томе, ја се према теби опходим као званичник. Док према њима имам крајње приватни однос. Што не значи да ћете другачије проћи. То што се према теби односим службено, а према вама приватно, то је само мени битно. Изнутра.

2. ВОЈНИК: Шири ти дијапазон осећаја?

ИВО: Аперкат!... Боли? Требало би. Осим тога... Лукић Дејане... Ја знам да су њих покупили и довјели. А за тебе не знам.

ЛУКИЋ: Нисам ја ни рек'о да ме довјело. Само сам рек'о да нисам жељео доћ'.

ИВО: Ето... Сад однекуд испаде да нико није ни желио доћ'. А сви на окупу. Код мене.

2. ВОЈНИК: Па кад држиш кафану.

ИВО: Кроше! Је л' боли?

ЛУКИЋ: Лако ти је везаног ударат'.

ИВО: Лако. Зато сам га и вез'о.

1. ВОЈНИК: Зашто нам се ово догађа? Зашто?

ИВО: Не цмиздри. Не можеш ти то схватит'. Није ти дато.

ЛУКИЋ: А теби је дато?

ИВО: Јесте.

ЛУКИЋ: Откриј нам како. Ако смијеш.

ИВО: А што не би' смио? Ничег' се Иво не плаши. Ничег'. И што онда да кријем? Све ћу вам ријећ'. Док вам будем прич'о, удараћу вас. Прецизно и болно. Као млађи сам боксовао. Помало. То је овај, ваљда, досад и схватио... Добар спорт. Витешки. Је л' га неко познаје? Нико? А воли? Лукићу, ти ми дјелујеш к'о љубитељ бокса. Због тог сломљеног носа.

ЛУКИЋ: На кошарци ми сломили.

ИВО: Кошарци? Не волим кошарку. Него, да завршим... Кад вам довољно кажем... И када вас довољно изударам... Онда ћу вас побити. Једног по једног. Први ће бити онај који је највише кукао. Јесте схватили? Да не буде послије збуњивања.

1. ВОЈНИК: Ал' ја нисам желео да дођем!

ИВО: Знаш, ја понекад помислим да се нисам желио ни родити. А онда кажем себи: "Иво, родио си се. Не сам. Родила те Зденка. Отац ти Иво. К'о и ти. Само он је био, а ти још јеси". А онда помислим како је то он био. И до када. И онда кажем себи: "Иво, једног су Ива Срби убили још прије пола вијека." Па помислим како би било лијепо да овај Иво, други Иво, то наплати. Волим ја наплаћиват'.

2. ВОЈНИК: То ти дође к'о нека професионална деформација.

ИВО: Аперкат!... Је л' бољело? Биће да није, јер још ниси схватио да мораш ућутат'. Да покушам онда везано... Директ, директ, плексус, директ... Оде аркада. Гукни сад, голубе.

2. ВОЈНИК: Гу-гу.

ИВО: Можда се и предомислим. Можда прво убијем оног који најмање кука. Овако пушку узмем... И овако је прислоним о главу тога који не кука... И овако обарач...

ЛУКИЋ: Је ли, матере ти... Је л' ти то петокрака на пушци?

ИВО: Шта је, кошаркаш? Почело ти се привиђат'?

ЛУКИЋ: Погледај и сам, можда се и теби привиди... Слободно, болан, видиш да смо везани.

ИВО: Јест', стварно. Урезана. Нисам ни вид'о.

ЛУКИЋ: Опасан си ти, Иво. Опасан. Боксер, а бије везане. Усташа, а на пушци петокрака. Јес' је ти урезив'о? Ноћу, да нико не види?

ИВО: Нисам. Тек сам је јучер задужио. У опћини.

ЛУКИЋ: У опћини? Вид' га, правда се! Е, јеси сила од човјека.

1. ВОЈНИК: Не изазивај га, све ће нас побити!

ЛУКИЋ: Побиће нас и 'вако и 'нако. И што да му онда не ка'ем шта је. Шупак обичан.

ИВО: Кошаркаш... Може се умријет' на разне начине.

ЛУКИЋ: Може. Ја ћу, изгледа, од смијеха. Све у тебе гледајућ'... Шта је, шупку... толк'о си се нанервир'о да си прест'о и говорит' којим ударцем маришеш? Је л' то кроше био?

ИВО: Директ, кошаркаш. Ово је кроше.

ЛУКИЋ: И није ти нешто.

2. ВОЈНИК: Е, лакше мало! Шта га ногом бијеш, ниси кик-бокс тренир'о.

ИВО: Лакше? Лакше мало?! Стоко једна, крви ћу вам се напити!

1. ВОЈНИК: Немој! Јао! Боли!

ЛУКИЋ: Ал' си се размах'о. Свог те зној облио.

2. ВОЈНИК: Није шала, три на једнога.

ЛУКИЋ: Пази само на тлак. Мог'о би се шлогират'. И шта ћемо онда ми, овако везани? Ту да се сручиш, не би те ни ногом дофатио. Да те мртвог шутнем.

2. ВОЈНИК: Могли би га пљувати. Ја би мог'о да добацим. А ти?

ЛУКИЋ: Ја могу и сада.

1. ВОЈНИК: Е, сад смо стварно најебали.

ИВО: Добро, Власи. Добро. Видим, морат' ћу вам посвијетит' пуну пажњу.

ЛУКИЋ: Љепа ти чакија, Иво.

2. ВОЈНИК: И велика. Биће да ти је нешто друго сасвим мало.

ЛУКИЋ: Је л' и на чакији имаш петокраку?

ИВО: Шта ви 'оћете од мене?

2. ВОЈНИК: Па нисмо ми тебе везали, мајку му.

ЛУКИЋ: Реванш меч.

ИВО: Какав меч? Кошаркашки?

ЛУКИЋ: Може и то. Ал' ми се чини да ћу те лакше на бокс наговорит'.

ИВО: Добро ти се чини, кошаркаш. Добро. Ал' ниси моја категорија.

ЛУКИЋ: Нисам, ал' сам зато бржи.

ИВО: Можемо и то рјешит'.

1. ВОЈНИК: Крв!

ИВО: Крв, него... Што би ти друго да из ноге потекне кад се нож у њу зарије? Ракија? Кошаркаш! Еј, кошаркаш! Јеси још увијек бржи? Ево пушке, овдје ћу је оставит'. Је л' довољно далеко? А сад ти. Што је, што се трзаш? Меч си тражио, што би те сад клао? 'Оћу да ти те конопце исјечем. Ево га. Сад устани... Што је, не држи нога? Скакући онда, к'о Мухамед Али. Ево, ни нож ми не треба. 'Ајде сад, у гард. Знаш шта је гард? Пази, директ!

1. ВОЈНИК: Промаши га!

ИВО: Јеси брз. Јеси. А ово...

ЛУКИЋ: А ово? А ово? А ово? Је ли? А ово? А? Види серију, види! Лијева - бам! Десна - бам, бам! 'Оћеш само директе? На ти! На! На! Да мијењам? Аперкат! Кроше! Кратки десни! Сад из тијела! Немој да би ми пао! Не сад! Таман сам се загријао! Плексус, стомак, брада! Рекох ли ја да не падаш! Тако стани! Уза зид! А сада... Ово ми је најјачи, матере ми.... Павловића из "Радничког" сам овим у болницу послао на државном. Не љуљај се! Гледај, Србијанац! Ја га зовем "волеј аперкат". Закуца под пречку... Бам!

2. ВОЈНИК: Браво, кошаркаш.

ЛУКИЋ: Курац сам ти ја кошаркаш.

1. ВОЈНИК: Одвежи ме! Одвежи ме! Тамо је нож! На столу!

ЛУКИЋ: Нек' те овај одвезује, папку ниједан. Само кукаш.

1. ВОЈНИК: Пожури, доћи ће они што их је звао.

ЛУКИЋ: Неће још. Чуо си, рек'о им Иво да не журе. Ево га. Добро те одаламио.

2. ВОЈНИК: Проћи ће. Дај ми нож.

1. ВОЈНИК: Пази да ме не посечеш.

ЛУКИЋ: Ма, прекини, болан!

1. ВОЈНИК: Па овај је мртав.

ЛУКИЋ: Кад мере Павловић у болницу, што овај не би умро?

2. ВОЈНИК: Требаће ми пушка.

ЛУКИЋ: Остави је. Мени иде.

2. ВОЈНИК: Мени треба.

ЛУКИЋ: Ја сам је зарадио.

2. ВОЈНИК: Боље ти је да је мени даш. Ти узми другу.

ЛУКИЋ: Ја 'оћу ову. Али ако ти је тол'ко стало, дођи па је узми.

2. ВОЈНИК: Нећу да се бијем са тобом.

ЛУКИЋ: Одлично. Нећу ни ја са тобом. Ал' са њим бих и мог'о.

1. ВОЈНИК: Па, нек' је носи кад му је толк'о стало.

ЛУКИЋ: Овдје сам и дош'о по пушке. Ал' је транспорт изгледа завршио у погрешној опћини. Стога ћу се овом задовољит'. Морам ваљда нешто и у Сарајево однијет'.

2. ВОЈНИК: Не носи је у Босну.

ЛУКИЋ: Што? Је л' заразна?

1. ВОЈНИК: У неку руку.

ЛУКИЋ: Мени на душу. И ономе који ме натјера да по њу и долазим 'вамо.

ЛУКИЋ: Овдје се растајемо. Не би са вама, некако сте ми баксузни. 'Ајд', у здравље!

1. ВОЈНИК: Оде.

2. ВОЈНИК: Оде.

1. ВОЈНИК: И однесе пушку... Је л' нисам превише кук'о? Можда нам је зато није дао.

2. ВОЈНИК: Нема то везе. Не би је ни овако дао.

1. ВОЈНИК: И шта сад? У Сарајево?

2. ВОЈНИК: У Сарајево.

2. СЛИКА

Код Азре

АЗРА: Шта је, хаверу? Упекла звијезда, а?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Упекла, Азра, упекла.

АЗРА: А би л' ти, хаверу, воде?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ако инсистирате.

АЗРА: Не инсистирам уопште, чак ни не нудим... Тек се, ето, интересујем.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Лијепо је то.

АЗРА: Шта то?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Интересовати се.

АЗРА: Јесте, ал' зависи за шта... Ето, на примјер - ти јутром отвориш очи и одма' се интересујеш за пар ствари: оће л' се твоји одважит', па напаст' и тако те р'јешит' мука, 'оће л' се можда Азра одлучит' да тебе да твој'ма на размјену и тако те р'јешит' мука, 'оће л' се можда неки папак са брда смиловат' и спуцати те гранатом равно овде... У ћелу... И тако те р'јешит' мука. Уопште, тебе само интересује 'оћеш ли се р'јешит' мука. И као такав, ти уопште ниси занимљив... Исти си к'о и овај доктор овдје. А наш Божа... Божу нешто друго интересује. Он није исти. Њега интересује шта је с Милицом.

АЗРА: Мил'ца је, видиш, његова млада, носећа супруга.

БОЖА: Чула си нешто!

АЗРА: Видиш, хаверу, Божа ти је овдје скоро к'о неки симбол. У овом посраном граду, он ти је један од ријетких шупака који још вјерују у љубав. Да није овог рата, ја би ти могла рећ' да ти он и Мил'ца дођу к'о Ромео и Јулија. Ал' не могу. Јер су Ромео и Јулија... Шта?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Католици.

АЗРА: Браво, докторе. Католици. А наш су ти Божа и Милица етнички чисти Срби. Били и остали. На сваки начин... Бар тако мисле. А, Божо, је л' тако? Види га, ал' се трза... Мисли "сазнала Азра шта је са мојом Милицом, а чим је то Азра сазнала, није добро, јер је Азрин драги први иза Јуке, а зна се и када и како Јукини о Србима вијести добијају"... Е, мој Божо... Увијек сам те к'о отворену књигу читала. Увијек. Но, да не скрећемо са данашње теме, која гласи "интересовање и сазнање". Видиш, докторе, наш ти се Божо интересује за Мил'цу бар онол'ко кол'ко и ти за своју гуз'цу. Али, да л' то значи да ће он нешто и сазнат' о судбини своје Мил'це ил' ти о судбини своје гуз'це? Тешко. Видиш - није ти свако интересовање гаранција за сазнање.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Али, није ни свако сазнање гаранција за интересовање.

АЗРА: Не импровизуј, докторе, нисам ти ја тек било која твоја студенткиња. Воде се овдје нећеш напит' на шупљаку.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Није то празна прича.

АЗРА: Примјер, хаверу, примјер.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ето, на примјер, ваша пушка.

АЗРА: Моја пушка?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Да, ваша пушка... Могу ли је добит'?

АЗРА: Наравно.

БОЖА: Не ударај човјека!

АЗРА: Миран, Божо, ти си ми први на реду кад' престанем људе ударат'! А ти, хаверу, да ми се не љутиш. Куд' би ме довело да свакоме жељу испуњавам? Замисли то: ти би пушке, тражиш је, а ја ти је дам... Овај би вијести о Мил'ци, пита ме, а ја му ка'ем... Одма' би се неки трећи досјетио и тражио ону ствар. И шта ја? Да му не дам? А теби дала пушку, ономе дала Мил'цу... Неће ић'. Окаснио је тај трећи. Окаснио.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Извињавам се, увиђам своју грешку.

АЗРА: Наравно да је увиђаш. А је л' се кајеш?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Преко сваке мјере.

АЗРА: Лијепо. А сад ми дај бољи примјер.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ето, на примјер, ваша пушка.

АЗРА: Пази се, хаверу. Рубом ходаш.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па онда да се од истог удаљим. Замјерили сте мом колеги да је његова реченица "није свако сазнање гаранција за интересовање" празна прича којом жели доћ' до ваше пажње, што би убрзо значило и до мало воде.

АЗРА: Тачно.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Мени би у том погледу ваша пушка представљало пуко средство за доказивање његове хипотетичке тезе о повезаности сазнања са интересовањем.

АЗРА: Волим ове грађанске ратове у урбаним срединама! А, докторе? 'Вакав људски потенцијал, а по занимању заробљеник. Настави.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Погледајте вашу пушку.

АЗРА: Шта има да је гледам, знам је боље од себе.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ако се не варам, на њој би требала бит' урезана једна звијезда.

АЗРА: Не вараш се.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ето.

АЗРА: Сад би ти да ка'еш како ја знам за петокраку, а не интересујем се откуд она ту. Ал' мени је важно само чија је она била, хаверу. Само то. А ово што ме звијезда не интересује... Знам ја да би ти желио да то теби буде примјер како свако сазнање није гаранција за интересовање. И како докторова прича није шупљак. И на рачун тога би желио да добијеш воде. Е, мој хаверу... А таман сам се понадала да ће бар један од вас шупака нешто ново својој Азри рећ'.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Има још.

АЗРА: Изволи.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ви сте управо сазнали да ја знам нешто што не би требало да могу да знам. А не интересује вас како... Ја то знам.

АЗРА: Иди, болан, и себе си збунио. Шта ме брига како ти то знаш, има ко ће се читавом том причом бавити. Је л' тако, докторе?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ваљда.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Тачно. Али има још нешто.

АЗРА: Знам. То је примјер... Ово је почело да ме замара... Божо, дај човјеку воде и ријеши ме ове бједе од разговора.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ево, ја ћу.

АЗРА: Нећеш. Ти би одма' њушку у буре набио, па макар те послије у њему удавили. Џаба што си доктор, жеђ ти је изнад сваког звања. Жеђ је сваком изнад звања. Осим Божи... Њему је звање "поносни и несаломљиви Божа". И као таквом, ја му могу и леђа окренут', а да он не лизне нити капи... Ти би рек'о. Грешка! Пио би тај поносни Божа, све би лок'о, веселећи се што је једну булу преварио, само да није једне ствари. А знаш које? Мил'це. Ето, због Мил'це би он мог'о и воде не пити, само ако и помисли да би нешто о њој мог'о сазнати. Од исте оне буле, замисли. Е, мој Божо... Је л' готово то?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Јесте.

АЗРА: Одлично. Врати се сад на своје мјесто.

БОЖА: Азра... Знаш да те никад нисам ни за шта молио...

АЗРА: Немој ни сад. То те ја молим. А знаш да сам те често молила.

БОЖА: Азра...

АЗРА: Немој. Тако... Е, а сад да теби објасним зашто ме не интересује откуд звијезда овдје. Видиш, мене интересују само ствари са којима се 'нако, интимно, не слажем. Дакле - само ствари које ме буне. А ово ме не буни. Гдје би друго ова петокрака и била, него на овој пушци? Само ме интересује зашто није на свакој.

АЗРА: А знаш ли шта ме буни? Буни ме ул'ца у којој сутра радите. Пардон, у којој сутра радимо. Ко може да погоди која је то улица? Бил' ти покуш'о, Божо? Чекај, да ти помогнем... У тој ул'ци је седамдесетих било доста младог свијета. И сви били раја. К'о један. Кад Дамир крене у шану, ред пред кућом. Наручују. Сеад ризле, два старија Лукића нове боксерске рукавице за најмлађег, Дејана. И Дамир доноси. Зна да ће га Сеад послије напушити добром вутром. И зна да ће паре узет' кад мали Лукић опет неког у рингу измарише. Је ли, Божо, у коју ул'цу сутра идемо?

БОЖА: У Рифата Бурџевића.

АЗРА: Браво, Божо, сунце моје паметно! У Рифата, него! Тамо гдје си ти био звијезда. К'о она на пушци. Само сјајнија... Први панкер у улици. К'о фол, ал' нема везе. Је л' знаш ти, докторе, шта је панкер?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Знам. Хипици и панкери.

АЗРА: Чули ти ово, хаверу? "Знам", ка'е доктор, "то су хипици и панкери". Ти си, биће, дијалектичар, докторе... То ти не би код мене ваљало, ја ти волим кад је све искрено, а то некако по рубовима иде. К'о панкери, је л' Божо? Коју си оно мајицу носио, је ли, мој Божо?

БОЖА: Иксплоитед.

АЗРА: Е није, него Џи-Би-Ејџ. Је л' знаш ти, докторе...

2. ЗАРОБЉЕНИК: Знам. Џи-Би-Ејџ, енглеска панк група, скраћеница од "Грејт Британ Хулиганс"!

АЗРА: Докторе, превазиш'о си себе.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Хвала, подстакла ме ваша критика.

АЗРА: А откуд ти знаш шта је Џи-Би-Ејџ?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Имао сам сина.

АЗРА: Имао?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Убило га.

АЗРА: Ко га је убио? 'Ајде, кажи, неће ти влас са главе зафалити.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Јукини га убили.

БОЖА: Што си га ударила?

АЗРА: Божо, назад у ров да те не би сад к'о пса!

БОЖА: На шта си се направила...

АЗРА: Марш назад! Тако. А сад, докторе, да се извиниш Азри... Божо, ни ријеч!

2. ЗАРОБЉЕНИК: Извините.

АЗРА: А сад, докторе, да ка'еш Божи зашто си добио кундаком.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Никад нисам им'о сина.

АЗРА: И?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Он ми је шапн'о шта су Џи-Ви-Ејџ.

БОЖА: Џи-Би-Ејџ.

АЗРА: Матор човек, а шапућу му. Е, докторе, докторе... Мог'о си нешто љепше од ђака да научиш.

БОЖА: Свеједно.

АЗРА: 'Ајде, Божо, не бенави више. Да ти је толико до доктора стало, давно би ми зубима грло прекл'о. Је л' тако, хаверу? 'Ајде, сад не треба да се шапуће, сад мереш и гласно рећ'.

БОЖА: Што онда ниси њега ударила?

АЗРА: Ал' си ти неки заштитник... Овог ниси одбранио, па 'оћеш да и овај добије. Е, мој Божо, каква ли је та Мил'ца кад те таквог трпи?

БОЖА: Знаш ти одлично каква је.

АЗРА: Знам, знам, ал' ми је љепше било да 'вако завршим реченицу. А њега нисам ударила зато што је знао шта је Џи-Би-Ејџ. И шта њега брига шта је овај после налаг'о. Је л' тако, хаверу? Добро. Докторе, је л' бољело?

2. ЗАРОБЉЕНИК: К'о прутом по води.

АЗРА: Златни мој докторе, ти си двапут мушко од овог Боже. А да си га вид'о седамдесетих - сад га не би позн'о. Или прве половине осамдесетих, златних осамдесетих. Какав је само био... Јесте, докторе, јесте, овај Божа овде.

АЗРА: Златних осамдесетих је Божо Азру волио... Шта је, докторе, шта си зин'о, није ову Азру, него ону музичку.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Повећавам доток кисика када дишем на уста, тако ми се мање манта.

АЗРА: А ти рече к'о прутом по води...

2. ЗАРОБЉЕНИК: Стигли таласићи до обале.

АЗРА: Е, вала, докторе, одобрићу ти материјална средства за писање уџбеника о преживљавању у заробљеништву, са посебним освртом на дисање на уста када ти се манта.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Одобрите и мало хране уз то, па ћу уџбеник посветити вама.

АЗРА: Шта ти то значи? Шта има мени да га посвећујеш? Шта тиме 'оћеш да ка'еш?

БОЖА: Азра, смири се, нашалио се човјек.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Извините, само сам хтео...

АЗРА: Заболе ме шта си 'тео!

АЗРА: Но, добро. Рецимо да си се шалио... Била би штета да ти спуцам метак у главу у пола приче о мојој и Божиној улици.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Волим урбане средине у грађанским ратовима!

АЗРА: Дакле, Божа је у првој половини осамдесетих волио музичку Азру, а ову другу је заволио тек у другој половини. Ову Азру, докторе, сад зини.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Је л' овако?

АЗРА: Мање, није ме тол'ко волио. Још мање. Е, тол'ко. Је л' тол'ко, Божо? Ћути, значи јесте.

БОЖА: Азра...

АЗРА: Ево га, 'оће да објашњава... Значи није ни тол'ко. Затварај уста, докторе. А деведесетих - о овим осамдесетим сам мало причала јер су ми некако брзо прошле - деведесетих се Божа заљубио. Не онако помало, како се све радило осамдесетих, већ онако... Право.

1. ЗАРОБЉЕНИК: У Милицу?

АЗРА: Јок, него у националну идеју. Јашта него у Мил'цу... То што је она Српкиња, то Божи није било важно... Његовим старцима и јесте, али њему није. Је л' тако, Божо? А Азру је одма' заборавио. Преко ноћи. Исте ноћи. Данас Азра, сутра Мил'ца... Знаш ли ти докторе да су ти преконоћни помаци најрадикалнији?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Знам.

АЗРА: Онда те вјероватно не чуди и што је сљедеће јутро чак и Азрине плоче бацио.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Оне музичке Азре?

АЗРА: Јесте, оне музичке.

БОЖА: Нисам их бацио, продао сам их.

АЗРА: Прод'о, бацио, свеједно. Важно да се друга пјесма зачула код Боже.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Народна?

АЗРА: Народна.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Изворна?

АЗРА: Новокомпонована.

1. И 2. ЗАРОБЉЕНИК: Ц-ц-ц.

АЗРА: Тачно тако сам и ја реаговала.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А остали из улице?

АЗРА: Како ко, како кад. Сеад се прво радовао, па се љутио. Тројица Лукића се прво љутили, па се радовали.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Схватам.

АЗРА: Наравно да схваташ, ниси доктор за џаба.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ја не схватам.

АЗРА: Сеад се прво радов'о јер је слуш'о то ђубре од муз'ке, па се после љутио јер је схватио да су то великосрпске корачнице. А тројица Лукића се прво љутили јер нису слушали то ђубре од муз'ке, па се после радовали јер су схватили да су то великосрпске корачнице.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Сад схватам.

АЗРА: Ма, схватио си ти одма', ал' ти се не копа... Гледаш, прича Азра, уста не затвара, и све се мислиш "халалиће Азра ова последња два метра рова, само ако 'вако настави"... Е, па да те разочарам: копаћете и слушаћете. 'Ајде... Лопату у руке. Немој ти сад да га попреко гледаш, копали бисте и да није рек'о да не схвата... Сјећам се Сеада... Тек је био дош'о из Њемачке... Био је тамо пет година, сјећаш ли се, Божо?

БОЖА: Сјећам се. Био је у затвору.

АЗРА: Их, у затвору. Није лијепо о јарану тако. Шта ће ови људи помислит', пет година робије... К'о да је убио неког. А није. Иш'о папак у Амстердам да купи шита... Је л' знаш ти, докторе, шта је шит?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Знам. Дрога.

АЗРА: А и ти "дрооога", к'о из бурета... Није 'ашиш "дроооога", него је "лака дрога". Видиш, ако већ 'оћеш да 'ашиш зовеш дрогом, онда се то овако лако и полетно изговара. Је л' тако, Божо?

2. ЗАРОБЉЕНИК: А што је онда пет година робијао када је хашиш "лака дрога"?

АЗРА: Видиш како лијепо ка'еш кад се потрудиш. Зато што је пао на немачкој граници у петак.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Откад то кривични законик има везе са данима у недељи?

БОЖА: А откад се шверцује шит последњег дана у недељи која је проглашена за недељу борбе против "дроооге"?

АЗРА: Браво, Божо, лијепо си му завук'о. Први пут откад те овдје гледам си на себе заличио. И то те Сеад натер'о.

БОЖА: Није Сеад, него Сеадова глупост.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Није шија, него врат.

АЗРА: Видиш, хаверу, чудно да си баш то споменуо док причамо о Сеаду... "Шија" и "врат".

АЗРА: Како неке ријечи другачије у ушима одзвањају кад је рат. А, Божо? "Шија" - "врат"... Сеад. Како ти то звони у ушима? Је ли, Божо? На узбуну? Не вјерујем. Не би пушке узео да ти је то на узбуну звонило... Је л' ти уопште и звони? Је ли, Божо мој?

БОЖА: Е, доста ми је! Божо ово - Божо оно! Шта ти 'оћеш од мене?

АЗРА: Да ми ка'еш.

БОЖА: Је л' ти мислиш да ја нисам плак'о кад сам за Сеада чуо?

АЗРА: Мислим.

БОЖА: Е, да знаш и да нисам! А је л' знаш зашто?

АЗРА: Знам.

БОЖА: Јесте, због најмлађег Лукића. Због њега нисам плак'о, а хтео сам! Азра, побогу, мали Дејан му је цигаре у њемачки затвор носио!

АЗРА: Није он убио малог Дејана.

БОЖА: Како?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Мислим да смо ми нешто пропустили.

АЗРА: Је л' знаш ти, докторе, шта је имат' муда к'о у слона?

АЗРА: Сеада су заклала два старија Лукића, прије неких седам мјесеци. На кућном прагу. Кућу и матеру су му полили бензином и запалили. А старији Лукићи су то урадили јер су мислили да је њиховог малог Дејана Сеад убио.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Зашто?

АЗРА: Не знам зашто. Не вјерујем да ико зна.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Мислим, зашто су мислили да га је он убио?

АЗРА: А то ме питаш, докторе... А ја очекивала нешто од тебе к'о од човјека, ипак си са дјецом радио... Зашто? Зато што су га Јукини довјели у централу кад је Сеад био дежурни... Е, докторе, исто ти то и мој Божа мисли. Па због тога није плак'о, к'о да се није могло прво плакат', а онда се кајат' што си плак'о.

БОЖА: А откуд ти знаш да га није Сеад убио?

АЗРА: Сам си рек'о, мали му је Дејо цигаре у Њемачку носио. Пут платио од свог љетовања... Знаш кол'ко се Сеад смеј'о кад нам је то прич'о.

БОЖА: Па шта? И браћа су се убијала, а не комшије.

АЗРА: Не вјерујеш у Сеада?

БОЖА: Не вјерујем ниушта!

АЗРА: Па, можда је вријеме да повјерујеш, Божидаре. Требаће ти нешто за шта се можеш прифатити... Није Сеад ни дотак'о Дејана. Осим кад га је од мене одвај'о.

БОЖА: Лажеш.

АЗРА: И шаком ме, кад сам га мртвог пљунула.

БОЖА: Лажеш, кучко!

АЗРА: Чим су га довели, мени су јавили. Голфа по мене послали. Пречицом, крај два снајперска гнијезда смо ишли. Летјели. А кад смо стигли... Још је брже било. Двапут брже, стопут слађе.

АЗРА: Ово је његова пушка. Носим је да ме сјећа. Ја сам га заклала, мој Божо. Је л' знаш ти, докторе, шта је то "заклати"?

3. СЛИКА

Код Суље

1. ЗАРОБЉЕНИК: Убиће га.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Неће. Знају они где је граница. Видео си Азру данас, како га је фино удесила. Баш онако, женски.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Зна где да удари.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Како не би знала, он јој показив'о.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Златних осамдесетих.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Златних.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Знаш, пало ми на памет... Зашто ми ово радимо?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Шта?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па ово... Јурцање за пушком.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Не би требало то да се питаш.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Не питам се... Само ми пало на памет. Мислим... Наравно да треба. Али... Зашто баш ова? Је л' ће то нешто спречити? Променити? Зашто ми јуримо баш за овом пушком? Мислим, толико их је произведено. Верујем да су неке друге и више убијале... Знам да су неке друге и више убијале. А зашто онда баш ова? Јеси се упитао то некад? Је ли?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Први пут када је онај... Љубиша... Када је Љубиша скинуо са траке и на њу урезао петокраку.

1. ЗАРОБЉЕНИК: И ја. Баш сам гледао, није је бирао. Узео је прву.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И шта ти мислиш, има ли то неко скривено значење?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Које?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Па то... Петокрака... Пентаграм... Пушка као жртва...

1. ЗАРОБЉЕНИК: Не знам. Ја овде само радим.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Да. И ја.

1. ЗАРОБЉЕНИК: И зашто онда баш ова пушка?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Не знам. Али од неке се мора почети.

СУЉО: Воздра, ћетници, дош'о вам мало Суљо.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Здраво, Суљо.

СУЉО: Сједите, сједите, у реду је... И онај ваш колега сједи.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Је л' жив?

СУЉО: Жив, жив. Мада га је Азра данас поштено измарисала. Шта је, шта гледаш, познам ти ја Азрину руку. Фино га удесила. Баш онако... Женски. Одма' се види да су некад били вјерени. По оном подливу на ребрима.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И ти, Суљо, то можеш да видиш по подливу?

СУЉО: Ја ти у ране гледам к'о неко у грах. Све ти ту пише. Ето, онај подлив што сам ти рек'о... Онај вјеренићки. Испод таквог ти је, докторе, напрсло ребро. А да су некад били жењени, било би сломљено.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А били су вјерени?

СУЉО: Их! Љубав ти је то била, само так'а... Морам јој рећ' да се не исказује тол'ко, мог'о би ја без посла остат'.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Не би, Суљо.

СУЉО: Их, не би!

2. ЗАРОБЉЕНИК: Нико теби пос'о не би мог'о узет'.

СУЉО: То ви мени подилазите.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ма какав! Ево, баш сам му сад прич'о - Азра ме ударила, ево овдје. Видиш модрицу?

СУЉО: Не видим модрицу. Ја сам професионалац. Ја видим хематом.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Браво, Суљо.

СУЉО: Струћно сам се усавршав'о.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ето, тај ми је хематом она направила. И у односу на твоје, овај ми је мек к'о крух.

СУЉО: Ипак је нешто и она наућила од вас ћетника.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Како то?

СУЉО: Не знаш, докторе? Па она ти је била код вас двије недеље.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Код нас?

СУЉО: У заробљеништву. Уфатило је оне ноћи, мо'ш мислит', кад се Божа са Мил'цом женио.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И он јој није помог'о?

СУЉО: Није ни знао. Отиш'о на медени мјесец.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Јао! Што ме удари, Суљо?

СУЉО: Да видим да л', кад по хематому удариш, боли исто к'о кад удариш по модрици.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Боли више.

СУЉО: Их, више!

2. ЗАРОБЉЕНИК: Више, више.

СУЉО: А откуд ти то да знаш без да те ударим?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ето. Знам.

СУЉО: Како?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Је л' можеш ударити у овај зид?

СУЉО: Могу.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А је л' можеш мене у главу?

СУЉО: Е, слава Алаху, да ме неко и замоли за то. Баш нећу.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И шта ти је љепше?

СУЉО: Тебе у главу.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А када би затворио очи?

СУЉО: Што би оћи затвар'о?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Само замисли.

СУЉО: Замишљам.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И? Има ли разлике?

СУЉО: Осим крви, нема.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ето видиш... Када знаш шта удараш, то теби више прија... Отвори очи, Суљо, не мораш даље замишљат'... А оно што теби, као батинашу, више прија, онога кога батинаш више боли.

СУЉО: Факат. Ето зашто волим да код вас посједим. Увијек ме нећему новом наућите.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Суљо, што ти сједиш по ћелијама?

СУЉО: Навика.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Каква?

СУЉО: Предратна. Само тад нисам мог'о да изађем кад 'оћу. К'о ви сад, таки сам био.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И шта је боље? Бит' ми, ил' бит' ти?

СУЉО: Их... Кад је боље било бит' Суља? К'о би се са Суљом замјенио?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Многи.

СУЉО: Јест', ал' само док су им жице на муд'ма, а Суљ'на рука на струји. Ето кад. А ћим то прође, опет би сваки био он сам, а Суљо... Их.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Па што онда то радиш?

СУЉО: Па ћујеш ли ти шта ти ја прићам - из своје се коже не мере!

СУЉО: Па ти си ми жив!

БОЖА: А тебе то к'о фол радује?

СУЉО: Што ме не би радовало? Сад те не морам носит'.

БОЖА: Кол'ко је сати?

2. ЗАРОБЉЕНИК: А и ти... Из мртвих се враћаш, па не знаш нешто друго да питаш.

СУЉО: То он због мене. Зна ћетник да Суљо тек у зору бије по ћелијама. Како оно кажеш...

БОЖА: Рум-сервис.

СУЉО: Е, то. Рум-сервис. Не брини, ћетник, ниси окаснио за рум-сервис. Вратићу се ја касније. Кад ми буде вријеме.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Видиш, ја нисам ни примјетио да си нам ноћас нешто поранио.

СУЉО: Ма, не би ја него ми отишла лицна на акумулатору... Јеси ти Божо сретан, их! Први пут кад су ми га довели, пук'о ми пендрек послије десет минута. Америћки. 'Вако, по сријед. Други пут сам га једном ударио, а он одма' крв на уши. Ја предлаг'о да га испред Зетре поставимо к'о фонтану, тако је прштало. 'Вако и 'вако. А сад... Тек' га прикопћали на струју и оде лицна. Чиста срећа.

БОЖА: Даће Бог и теби такву срећу.

СУЉО: Тешко.

СУЉО: А ни овај није лош.

СУЉО: Какав глас има, их! К'о славуј. Него, ћетници, вријеме ми је... Пуно вас има, а Суљо је један. У овој смјени. Сједите, сједите. Можда опет дођем, слабе ове лицне. А волим ја тако са вама посједети... Тек у главу да вам уђем.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Па знаш да ништа не знамо.

СУЉО: Па не улазим ја вама у главу да би сазн'о шта тамо има... Ја уђем да останем, да свакоме од вас у глави по једног себе оставим... Знаш, болестан је Суљо. Неће још дуго. И ко да ме памти кад одем. Дјеце немам, ко ме онда мере саћуват'? Само ви. У главама. Ту, унутра. И то као десет пута већег и јаћег него што сам икад био... А најдуже ће ме памтит' онај кога тај улазак највише буде забољео.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А ко је то?

СУЉО: Видјећемо сутра.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А што сутра?

СУЉО: Зато што још нешто морам провјерит'. Поселамите ми Азру, можда свратим до вас изјутра.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Оде.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Оде.

БОЖА: Шта сте се растужили, к'о да вам је бабо отиш'о?

СУЉО: Ви ми дођете к'о нека дјеца, матере ми.

4. СЛИКА

Код Азре и Боже

АЗРА: Стани. Ту ћете радит'.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ту?

АЗРА: Ту.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А шта ћемо радит'?

БОЖА: К'о да је битно.

АЗРА: Као што то Божа рече, к'о да је битно.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па и није.

АЗРА: Шта сједаш, докторе? Диж' се!

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ја реко', ако није битно, моћи ћемо мало и да посједимо.

АЗРА: А је л' јуче било битно да копате ровове?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Оно су били ровови? А не гробови?

БОЖА: Не, гробове смо копали прекјуче.

2. ЗАРОБЉЕНИК: И прекјуче и накјуче.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Није, накјуче су нас тукли.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А, јесте.

АЗРА: Данас је пред вама задатак који ће вам омогућити да се у потпуности искажете, задатак уз помоћ кога ћете заборавити копање ровова, задатак који ће вам помоћи да заборавите копање гробова...

2. ЗАРОБЉЕНИК: Преносићемо ове цигле са једне стране улице на другу.

АЗРА: Докторе, када дође до размјене, за тебе ћу тражит'... Много тога.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Е, баш вам фала.

АЗРА: Јесте. Преносићете цигле.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А што не би могли мало ниже?

АЗРА: Гдје ниже?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ено, тамо.

АЗРА: А што тамо?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Љепше су цигле... Некако су цијеле... И дјелују чвршће... И 'ладовина је.

АЗРА: 'Ладовина?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па, да.

АЗРА: Добро.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Добро?

АЗРА: Рекла сам ти "добро"!

1. ЗАРОБЉЕНИК: То ме и зачудило.

БОЖА: Чекај.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Шта је сад?

БОЖА: Тамо је минирано.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Е, Азра, Азра... Јефтино.

АЗРА: Ништа вам не ваља. Кад вам пуштам, кад вам не пуштам. Само се жалите. Не знам ни сама зашто вам куршум међу очи не сјурим.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Зато што би ти дали другу тројицу намјесто нас.

АЗРА: Не би ми дали. Ни вас ми нису дали. Сама сам вас узела.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па што ме онда на мине пушташ?

БОЖА: Знала је да ћу ти ја рећ'.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Јесте, јесте... Ово је ваша улица. Рифата Бурџевића.

АЗРА: Наша.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Азра, а која ти је кућа?

БОЖА: Она тамо.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Она хрпа?

БОЖА: Не, она иза ње.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Тамо гдје пише "Пази, снајпер", латиницом?

БОЖА: Гдје пише "снајпер"? Види, мајку му, стварно... Е, тамо.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Е, па, Азра... Лијепе су ти цигле... Биле... На кући. Најљепше су од свих... Гомила.

АЗРА: 'Ај'мо, доста блебетања. Преноси.

БОЖА: Моја је још цијела, Богу фала... Ено је нешто ниже, ено тамо. Видиш?

АЗРА: Ту циглу стави лијево.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Тамо гдје пише "Складиште муниције", ћирилицом?

АЗРА: А ту стави на њу.

БОЖА: Гдје пише "Складиште муниције"?!

АЗРА: Ту поново лијево.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Шалим се, шалим... Шта се одма' трзаш? Видим, она гдје се бијела застава вијори.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ма, остави човјека на миру.

АЗРА: Те двије скроз на крај... Десни крај, докторе.

БОЖА: Ено је стварно... Бијела застава. Ма је л' могуће? Не види се добро, далеко је.

АЗРА: Браво, хаверу, само је мало искрени. Ка себи, ка себи.

БОЖА: Ал' изгледа да јесте... Бијели се. Вијори се. Ал' како?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Је л' то на српској страни?

БОЖА: Била је. Ваљда је још увијек. Не знам... Азра...

АЗРА: Чекај да видим.

БОЖА: Шта има да видиш, ваљда знаш.

АЗРА: Не знам која је сљедећа.

БОЖА: Кућа?

АЗРА: Ма, не. Цигла.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Види, па она игра тетрис са циглама.

БОЖА: За кућу те питам. Моју кућу. Је л' на српској страни?

АЗРА: Јесте, још је на српској.

БОЖА: Па каква је онда оно бијела застава?

АЗРА: Не видим добро. Далеко је.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Што не приђеш ближе, видиш да се предају?

АЗРА: А што ти не приђеш ближе, видиш да је хладовина?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ау, јесте... Минско поље. А је л' се мере заобић'?

АЗРА: Не.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А демонтират'?

АЗРА: Тек то не мере. Душаново је.

БОЖА: Ма, је л' застава ил' није?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Душаново?

АЗРА: Не видим да л' је застава. Дјелује тако. Да, Душаново поље. Он је био минер. У Креки. Много је мина поставио, свуда по Сарајеву. И шире. Ал' ово му је ремек-дјело. Три и по седмице, сваке ноћи, по цијелу ноћ. Слушали га и једни и други.

2. ЗАРОБЉЕНИК: А видјели?

АЗРА: Само Срби. И то предвече, кад крене, и зором, кад се врати. За двадесет и пет ноћи, ниједном мјесечине није било. Облаци. А кише ништа.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па што нисте пуцали наслијепо?

БОЖА: А што да пуцају?

АЗРА: Душан није био било који минер. Он је био минотворац. Никад нити једну мину није поставио тамо гдје су му тражили, већ само тамо гдје је он хтео. И гдје је мислио да без мина не ваља.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Како да не ваља без мина?

АЗРА: У Рифата Бурџевића је, пре Душановог поља, погинуло преко тридесет људи.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Којих?

АЗРА: Свих.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А после Душана?

АЗРА: Само тројица.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Којих?

АЗРА: Твојих.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Како?

АЗРА: Од снајпера.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Срби од српског снајпера?

АЗРА: Шта се чудиш? Србин од српског снајпера, јака ствар... То ти дође к'о кад Швабу мерцедес удари.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А је л' су Срби покушавали... Пробој?

БОЖА: Душан никад није план направио, никад није никоме рек'о гдје су мине које је он поставио.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Што га нисте питали?

АЗРА: Питали су га, питали... Тјерали га да каже, да нацрта. Чак су му и војни суд обећавали.

1. ЗАРОБЉЕНИК: И?

АЗРА: Није рек'о.

1. ЗАРОБЉЕНИК: А војни суд?

АЗРА: Погинуо је дан прије суђења. Разнела га мина. Његова.

БОЖА: Са свима се поздравио кад је кренуо да је постави.

АЗРА: То нисам знала.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ал' се могло претпоставити.

АЗРА: Могло се, докторе. Могло... Види хавера како је послаг'о цигле! Немој да би се још игр'о са њима.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Што?

АЗРА: Да се не поломе.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Та ти је добра.

БОЖА: А шта си то направио?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Погоди.

БОЖА: Шта има да погађам?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Мени личи на мост.

БОЖА: Какав, болан, мост? Видиш ваљда да су ово ногаре.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Од чега, болан, ногаре?

БОЖА: Ове двије цигле... Ево и ове двије. Лијепо се види - и напријед и назад по двије. Ногаре.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Гдје си вид'о ногаре на мосту?

БОЖА: Није то мост. То је колијевка.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Колијевка? А мог'о сам се заклијет' да је мост.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Види стварно, отале кад се гледа... Колијевка. А одовуд... Мост. А отлен, Азра, шта је?

АЗРА: Хрпа цигала.

2. ЗАРОБЉЕНИК: У облику чега?

АЗРА: Шта би 'тео, пси'ички портрет моје личности да направиш?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Кроки, више.

АЗРА: Па послије рата, све у књигу: "Од маја до августа налазили смо се у том и том затвору. Чувала нас је Азра, нашироко чувен злотвор. Једном је и од колијевке, па у загради 'или моста', вид'ла то и то"... А сви читачи твоје посране књиге, канибали и поспрде, нељуди, гуз'ца уваљених у фотеље, само зину: "Ау! Није ваљда вид'ла то и то? А Срби видјели колијевку, симбол живота... и мост, симбол братства међу људ'ма! А она, Туркиња једна, то и то... Е, јесу ти Турци гадни!" Е, па, ево ти, докторе, двије ствари, да појачаш метафору: знаш шта ја видим од ових цигала? Знаш у каквом су облику, за мене? У облику хрпе гована, ето чега! Мојих, твојих, свачијих! Јеси схватио?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ја нешто нисам схватио... Рекли сте "од маја до августа"...

АЗРА: Па?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Па... је л' то значи да ћете нас у августу размјенит'?

БОЖА: Не ударај га, животињо! Немој, болан ! Немој! Азра!

СУЉО: Сретан рад, Азра. Воздра, ћетници, дош'о вам мало Суљо. Лези, лези, у реду је... Лијепо вам је овдје. Шта ти је оно на кући, Божо? Оно бијело?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Изгледа застава.

СУЉО: Застава, ка'еш. А ти докторе, шта видиш? Је л' застава?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Дјелује тако.

СУЉО: Дјелује?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Вијори се.

СУЉО: Јес', вала. Шта би се друго вијорило?

СУЉО: А који је направио ову главу од међеда?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Ја.

СУЉО: Јес' га зато тукла, Азра? Због главе од међеда? Не ваља то, не ваља. Знаш шта нам стално прићају: "Американци воле живот'ње. Паз'те на то". А глава од међеда ти дође к'о нека живот'ња, је л'? И шта да те сниме на њи'ову телевизију како га 'вако због међеђе главе?

1. ЗАРОБЉЕНИК: Не би им ја рек'о да је то глава од међеда.

СУЉО: Не би, не би... Јер знаш шта би те после саћекало. Паметан си ти. Ал' би Американци свеједно погодили. Они су паметнији.

АЗРА: Шта 'оћеш?

СУЉО: Их, Азра, увијек ме они љепше доћекају него ти.

АЗРА: Њих бијеш.

СУЉО: Алаха ми, ако ме због тога лијепо доћекују, тебе мора да у звијезде кују.

АЗРА: Ниси ми рек'о шта 'оћеш.

СУЉО: Ништа, болан. Не мерем заспат', па рек'о мало да видим шта радите.

АЗРА: Вид'о си, а сад се губи.

СУЉО: Немој тако, Азра. Нићије не траје већито.

АЗРА: Је л' ти то мени пријетиш?

СУЉО: Ја теби да пријетим? Суљина мајка није будале рађала, знам ја који је твој ћовјек. Баш сам јућер овима рек'о: "поселамите ми Азру". И што би ти онда сад пријетио? Само ти ка'ем. Да не буде послије...

АЗРА: Шта да не буде послије?

СУЉО: Их, вид' је... Жива ватра. Је ли, Божо, је л' увијек 'вак'а била?

БОЖА: Оваква није била. Никад.

СУЉО: Биће да јесте, него је ти ниси лијепо видио... Ил' је, мере бит', сад добро не видиш. Је л', Азра, шта ће бит' од ова два? Вара ли се Божо сад', ил' се још раније преварио? А?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ти си се, Суљо, видим, још више стручно усавршав'о.

СУЉО: Радим на себи. Морам, шта ћу. Да ме вријеме не прегази.

АЗРА: Какво ли је то вријеме потребно да би тебе прегазило?

СУЉО: Пасје, Азра. Пасје.

АЗРА: А ја мислила да ти у том пасјем најбоље пливаш.

СУЉО: Их, Азра! Па не зна ти Суљо пливат'.

АЗРА: Зато са собом стално вучеш ту батину. Дође ти к'о шлауф.

СУЉО: Јес', вала. Таћно шлауф. К'о и теби та твоја пушка.

АЗРА: Ја бих без пушке могла.

СУЉО: Е, ја без батине не би'. А ни ти без пушке, већ само тако ка'еш да би боља од Суље испала. Ал' за ђаба. Њих да питаш, Суљу би увијек првог одабрали. С тобом се не зна... Ћас би прићала, ћас би тукла. Ћас би рекла, ћас слагала. Ил' прећутала.

АЗРА: Суљо!

СУЉО: Шта ћеш, жена. Ханума. Је л' тако, Божо?

БОЖА: Немој, Суљо, матере ти. Довољна су ми њена "је л' тако, Божо".

СУЉО: Знам да су ти довољна, знам... Ал' видиш, нису цијела.

АЗРА: Суљо!

СУЉО: Видиш, никад ти Азра нећ' рећ' "је л' тако, Божо", а да те нешто стварно пита. К'о ја малоприје. Ја ти ка'ем "жена", па те онда упитам "је л' тако". А кад ја питам "жена", ја стварно мислим "жена". А она ка'е "пушка", ка'е "цигла", ка'е и "глава од међеда" ако треба, а стварно не мисли ни "пушка", ни "цигла", ни "глава од међеда". Мисли... "жена".

АЗРА: Суљо, сад је доста.

СУЉО: А кад би, Божо, она рекла "жена", ни онда не би стварно мислила "жена"... Мислила би "Мил'ца".

АЗРА: Папку.

СУЉО: Папак ил' раја, није Суљи битно што је он. Битно је да Суљо зна и папке и рају у главу. И да Суљо може рећ' ко је папак, а ко раја. А видиш, Азра, тебе знам у главу. Боље него те и овај Божа зна, рек'о би'. Ал', то ћу већ морати да провјеравам. Је л' Божо, је л' рекла теби Азра да се Мил'ца јуће пород'ла?

БОЖА: Молим?

СУЉО: Знаћи, није. Е видиш, Божо, ти си папак. А ти, докторе, и ти... Је л' ви стварно од дјечијих пелена видите бијелу заставу?

СУЉО: Тако сам и мислио. Видиш, Божо, они су, мере бит', раја. Е сад, да л' су твоја, ил' Азрина... Ко ће га знат'. Меру бит' и твоја - ако су ти прећутали да не би преко Душановог поља, к'о преко моста, ка колијевци кренуо, а у хрпу гована стиг'о. А меру бит' и Азрина. Знају они да је то дијете требало Азрино бити. И Азра то зна. И Мил'ца. И Суљо. Само ти, папку, не знаш.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Суљо!

СУЉО: Нека, докторе. Зна Суљо што му је ћинит'. И зна Суљо гран'цу. Ако је ова мало преблиједела, неће умријет'. Рекла би му и она све ово, само кад би смјела. А и он, да није толк'и папак, знао би да се Мил'ца породила ћим га је јуће Азра први пут ударила. К'о што сам ја схватио кад сам га онако изломљеног видио. Мора бит' да су и Мил'ца и дијете добро, ћим га је Азра гађала ту гдје га је гађала... Је л' тако, Азра?

АЗРА: Добро су. И дјечак и Милица.

БОЖА: Дјечак?

СУЉО: Ти би, Божо, мор'о знат да Азра никад никог не би за ђабе удар'ла. Ни уб'ла. Па ни малог Лукића. За њега ти је имала разлог, само такав...

2. ЗАРОБЉЕНИК: Азра, шта учини? Суљо! Суљо!

1. ЗАРОБЉЕНИК: Умало му главу не откину. Је л' дише?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Дише, ал' једва... Изгледа да неће дуго. Азра, како си могла?

АЗРА: Да га оставим да дише? Не знам, биће да сам лоше процијенила гдје да га ударим.

БОЖА: Азра, како си могла?

АЗРА: Да ти прећутим? А како си ти мог'о?

БОЖА: Да те оставим? Азра, болан, заљубио сам се.

АЗРА: Нек' си се ти заљубио, халал ти за то. Ал' ме ниси мор'о оставит'.

БОЖА: Да л' си ти нормална? Како да те не оставим?

АЗРА: Ниси мор'о отић'. Не онда.

БОЖА: Је л' ти мислиш на оно кад сам се оженио... Кад су те заробили?

АЗРА: Чуј, заробили... Заробљава се у рову. А из сопствене куће се отима, Божидаре. Отели су ме, Божидаре. Упали ми Лукићи у кућу и отели ме.

БОЖА: Па јесам ли ти помог'о кад сам се вратио? Ко ти је за размјену средио? Ко?

АЗРА: Касно, Божо мој. Касно. Ниси мор'о отић'.

БОЖА: И шта ти сада хоћеш? Да ти се извињавам? Да ти кажем да тебе волим? Да си ми ти, ипак, једина? Је л' то хоћеш? Па да ли си ти нормална, женска главо? Окрени се око себе! Гледај! Није ово Рифата Бурџевића, ово је Душаново поље. Гледај! Није оно твоја кућа, то је хрпа цигала! Гледај, болан, мене! Гледај! Ја сам јуче дијете добио, женска главо! Сина, болан! А ти, и поред ових мина, и поред хрпе овог шута, и поред мог сина... И поред тјелесине овог... Суље... Кога си умало убила.... Поред свега тога ти би неку неку љубав изводила, ти би да те ја нисам оставио! Не могу да вјерујем! Ти си једна најобичнија... Жена, болан! Остављена жена! У маскирној униформи, кратке косе, наоружана и зајебана, али остављена, Азра! Остављена!

АЗРА: Нека буде.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Азра... Што скидаш шаржер са пушке?

АЗРА: Зато што немам намјеру да је са муницијом дам Божидару. Иако сам жена, нисам будала. На ти, Божидаре. А сад, марш! Ако сам остављена, остави ме к'о што човјек треба жену да оставља!

БОЖА: Низ Рифата Бурџевића?

АЗРА: Како оно рече, Божидаре? "Није ово Рифата Бурџевића, ово је Душаново поље". Значи, преко поља.

2. ЗАРОБЉЕНИК: Азра, погинуће.

АЗРА: Бар ће знати зашто. Са оне стране су му жена и дијете. А овдје сам само ја. Што је онда једно минско поље? Је ли, Божидаре?

2. ЗАРОБЉЕНИК: Чекај, чекај... Србин од српског снајпера! Ти га преко минског поља шаљег наоружаног! Па мислиће да је неки луди Турчин! Божо, не буди луд! Ако и мине заобиђеш, никад с пушком нећеш проћи крај снајпера!

1. ЗАРОБЉЕНИК: Оде! Оде човјек!

2. ЗАРОБЉЕНИК: Ти си и раније овако људе слала!

АЗРА: Грешка, докторе. Досад је то радио само Суљо. Ал' је дошло вријеме да се бизнис рашири. А ви се не брините. Ви остајете овдје, са мном. Сигурни к'о у материном крилу.

1. ЗАРОБЉЕНИК: Суљо нам синоћ прич'о како нам је он бабо, сад би ти матер да нам будеш... Јебеш 'вакав живот. Волио бих да сам сироче.

5. СЛИКА

Код Милице и Боже

2. ДОБРОВОЉАЦ: Пази краља.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Него кога да пазим, него краља.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Који си сад па ти?

БОЖА: Ја сам Божидар. Гдје је Милица?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Лепо име Божидар. Српско. Божидаре... А зашто си тако обучен?

БОЖА: Само ово имам. Гдје је Милица?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Само то имаш. Добар разлог, ћалета ми. Јеси ти смена?

БОЖА: Нисам. Гдје је Милица? Је л' у соби?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Јеси био овде раније?

БОЖА: Јесам.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Када?

БОЖА: Прије три мјесеца. Гдје је Милица, човјече?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Е, онда све знаш. Ништа се није променило. Тамо је минско поље, нешто иза су Турци. Ни једно, ни друго се никад не активира. Понекад се неки залети, само калашњиков у руци и право преко мина. Дрогиране будале. Ил' муџахедини. Кажу ми да су се овде већ тројица зајебала. Усред бела дана. Ћалета ми.

2. ДОБРОВОЉАЦ: А куда си ти дош'о?

БОЖА: Туда. Преко мина.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Е, јеси курац.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Не верујем ти.

БОЖА: Да си кроз прозор глед'о, вјеров'о би. И скло'нте те цијеви од мене.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Да сам кроз прозор глед'о, ти ме не би сада убеђивао... Ако си стварно дош'о туда. А пушку да склоним нећу. Јер ти још не верујем.

БОЖА: А како ја да вама вјерујем? И ко сте ви уопште и шта тражите у мојој кући?!

1. ДОБРОВОЉАЦ: У твојој кући?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Ми смо из добровољци из специјалне јединице "Пума".

1. ДОБРОВОЉАЦ: Ето видиш какву је фацу сложио. Не свиђа му се. Шта сам ја рек'о. Немојте "Пума", то је проваљено. Свака јединица се зове по некој дивљој животињи. К'о да ће то да помогне... Специјална јединица "Пума", па смо ми, као, дивље афричке мачке од триста кила које заскачу из мрака... Ма, дај, бре! И на аутобусима пише "Ласта", па нико не помисли да је дошло пролеће кад их види паркиране у гаражи... Кажем ја, дајте да узмемо нешто конспиративније, нешто по шумском биљу, на пример. "Мајчина душица". А? Како ти то звучи? Пази: Специјална јединица "Мајчина душица". Одма' ти је кристално јасно да си суочен са ноторним будалама које не презају ни од чега. Па ни од тога да им се у читуљи појави: Малим словима, горе, изнад слике: "Дана тог и тог за домовину је живот дао", па онда испод слике, крупније: "српски војник тај и тај", зарез, "мајчина душица". Не знам за вас двојицу, ал' ја би се жив искид'о да чувам положај пред таквом јединицом.

БОЖА: Пума је америчка мачка.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Ти си стварно преш'о преко мина.

БОЖА: Ја ти ка'ем.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Па онда ти је Милица...

БОЖА: Жена.

2. ДОБРОВОЉАЦ: ...Жена. А Богдан ти је...

БОЖА: Ко је Богдан?

2. ДОБРОВОЉАЦ: ...Син. Твој син. А ти си...

БОЖА: Божидар.

2. ДОБРОВОЉАЦ: ...Божа.

БОЖА: Божа.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Ако си ти Божа, зашто још увек причаш са нама? Зашто ниси улетео код Милице?

БОЖА: Зато што ми, под А: не говорите гдје је Милица. Под Б: зато што не мислим да упаднем код своје жене која се јуче породила, а да је неко претходно не припреми за то. Али, гледајући вас два, чини ми се да би' мог'о занемарит' оно под Б, кад би сазн'о оно под А.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Дођи да те пољубим и под А и под Б и под В! Нек' ти је са срећом и син и слобода и то што ниси рек'о "под Бе" и "под Це"... ' Одма' би ти мозак просуо! Професоре!

2. ДОБРОВОЉАЦ: Извини због оваквог пријема у твојој сопственој кући. Свакакве нам будале долазе. Видећеш већ, ако сиђеш у подрум. Тамо их смештамо. Шта ћеш, линија раздвајања... Милица је добро, ништа се не брини. И Божа, тако га зове, по теби, је к'о змај. Три и по киле.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Без костију... Зезам се.

БОЖА: Гдје је?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Ту је. У соби. Спавају обоје. 'Оћеш да ја...

БОЖА: Нека. Ја ћу. Ако спавају.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Чујеш, бре, шта ти каже. Спавају к'о зак...

БОЖА: Немој!

1. ДОБРОВОЉАЦ: Јесте. Претер'о бих. Признајем.

1. ДОБРОВОЉАЦ: У реду је. Нема никог. Изгледа да се само један залетео. И попушио га.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Откуд знаш?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Видим крв и делове униформе.

БОЖА: Она кучка... Азра. Кренула за мном када је видела да сам прошао.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Азра... Азра... Нешто ми то познато.

МИЛИЦА: Шта је то пукло?

МИЛИЦА: Божо!

1. ДОБРОВОЉАЦ: Преко главе ми је ових чуда. Није да ми није мило, Боже сачувај, ал' доста, бре, више! Не могу да издржим! К'о да сам шегрт код Худинија.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Знам шта мислиш.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Нормално да знаш.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Какав је ово рат кад се чуда стално дешавају?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Тачно. К'о да смо ови овде нешто зајебали, а онај горе исправља колико може.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Треба.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Јесте, извини. Колико треба. А нас двојица између њега и њих.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Тачно тако.

1. ДОБРОВОЉАЦ: И што ти се ми онда акамо око свега? Је ли? Сваки дан по нешто: једног метак у главу погоди, па му се шлем к'о рулет заврти и - ништа. Другом, опет, маљутка пролети пет сантиметара над главом... Ракета, бре, камион преврне, а он ми показује... Овако, ево овуда, изнад левог и изнад десног увета му две штрафте остале. Ожиљци од крилаца на ракети. Пет сантиметара изнад темена. Трећем погоде тенк, сви изгину осим њега, он излази, ни длака са главе. Само му одело пукло по шавовима. Све се конци извукли. Може у "Бурду" да пошаље оно што виси на њему. Као крој. Овај преш'о преко мина, са све оном пушком коју јуримо већ читаву вечност...

2. ДОБРОВОЉАЦ: Видео сам.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Је ли... Шта ако ни сада не добијемо пушку?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Ако је не добијемо?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Ако нам је не да.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Не знам. Чекаћемо.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Докле?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Шта ти предлажеш?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Ако нам не да да је узмемо. Одмах.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Да је отмемо?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Што да не? Видиш ли ти шта се све догађало откада ми чекамо и молимо и тражимо и не добијамо?

2. ДОБРОВОЉАЦ: Видим. Али, ако ми почнемо да отимамо... Плашим се да би онда и горе било.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Не може горе.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Увек може горе.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Видећемо.

БОЖА: Ето.

МИЛИЦА: Ето.

БОЖА: Милица ће у Србију. Не може се овдје са малим дететом.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Ми из Србије, она у Србију.

БОЖА: Је л' вам то смета?

2. ДОБРОВОЉАЦ: А што би нам сметало, Боже сачувај. Не идеш ти, већ она.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Имаш ли генге?

БОЖА: Имам ли... Шта?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Паре. Имаш ли паре?

БОЖА: Нешто мало, за почетак довољно. Ако нисте ви нашли.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Које, оне марке? Добили нас гробари у вечитом дербију, а 'тео сам да делимо добитак по пола кад се вратиш, ћалета ми. Што ме тако гледаш... Кажи, ево ти кажи: кад су нас гробари победили, кеве ти? Кад? Сигурне паре биле, к'о у банци. Ко је мог'о да зна да су купили судију? Из опсајда дали оба гола... Види му фацу, види! Зезам се, бре. Нисмо нашли ништа.

2. ДОБРОВОЉАЦ: Је л' имаш нешто што се може продати, било шта?

БОЖА: Имам само ову пушку. Само њу.

2. ДОБРОВОЉАЦ: А да л' би је мени прод'о?

БОЖА: Не могу. Она последња иде. А и што да је теби продајем?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Добро би је платио.

БОЖА: А шта сте ви? Колекционари? Пушака бар овдје имате кол'ко волите...

2. ДОБРОВОЉАЦ: Да, али та ми делује некако... Специјално. Видиш, има и петокраку урезану.

БОЖА: Видим. Ал' није на продају. За сад. Даћу је Милици, па ако успе да је пренесе у Србију, продаће је за двеста-триста марака. Ал' тек кад све паре потроши. Не прије.

1. ДОБРОВОЉАЦ: А ти си се баш вез'о за њу?

БОЖА: Рец'мо да јесам.

2. ДОБРОВОЉАЦ: И не би је никако нама уступио?

БОЖА: Не би. И нек' се на томе заврши.

1. ДОБРОВОЉАЦ: У, јеботе! Сад сам се сетио! Знам ја за Азру!

БОЖА: Молим?

1. ДОБРОВОЉАЦ: Њу је, бре, неки Лукић силов'о.

1. ДОБРОВОЉАЦ: Боксер, можда га и знаш. Најмлађи од три брата. Ложио се на њу од пре рата, ал' она била са неким зајебаним типом. После су га Турци ухватили. Неки га Сеад заклао. Можда и није због те рибе, тај Лукић је један од првих што су припуцали... Иш'о је још у Крајину по оружје. Ал' ову Азру је потпуно развалио. Крпили је после, никад деце неће имати... Скоро се то прочуло. Не бих ја ни запамтио причу, него ми запело за уво то "Азра". Баш ми некако безвезе било, слушао сам "Азру" к'о клинац. Ону музичку... Шта ти је? Еј, бре, шта ти је? Где ћеш?

МИЛИЦА: Божо! А ја?

БОЖА: Ево ти ова пушка. Ако је однесеш са собом и дететом у Србију, онда сам добро изабрао. А ако пођеш за мном, поново сам погријешио.

6. СЛИКА

У Србији

1. КРИМИНАЛАЦ: Слушај ти... Милица беше?

МИЛИЦА: Милица.

1. КРИМИНАЛАЦ: Слушај: све ово мени већ предуго траје. Преко главе ми је и њега, а камоли тебе и оног слинавца тамо. Доста ми је. Стрпљења сам имао и сувише, веруј ми на реч. Ал' сам схватио. Стрпљење је потрошна роба. Исхаба се. Па нестане. К'о и много шта друго. Паре, на пример.

МИЛИЦА: Знам ја да је вама јасно да ја више немам пара. Немам их већ... Дуго. Ал' вас молим, разумите ме: та пушка је од мужа остала. Погин'о је...

1. КРИМИНАЛАЦ: Исти дан! Знам! Погин'о исти дан кад је побег'о из заробљеништва! Причаш ту причу већ трећи пут. Вратио се на мине. И знаш шта ја мислим, зашто се вратио? Само да би мене мучио! Само због мене! Да би ми ти сад, месецима иза тога, дрвила у круг како се он вратио на мине, па се вратио на мине, па исти дан, па исти дан. Кога заболе за то? Шта сад цмиздриш?

МИЛИЦА: Та пушка ми је...

1. КРИМИНАЛАЦ: ...Једино што ти је од њега остало. Знам! И то! Немаш ти појма колк'о ја знам! И чије ти је онда дете, ако ти је од мужа само пушка остала? Је ли? 'Оћеш ли ти ту пушку продати, ил' сам да је узмем? К'о што сам треб'о први пут кад сам је вид'о? Је ли? Је ли, бре!

2. КРИМИНАЛАЦ: Немој да плачеш. Мало је млађи, па лакше плане. Знаш, дуго је тражимо. А то уме да изнервира. Али, без обзира на све, не верујем да би те стварно ударио. Је л' тако?

1. КРИМИНАЛАЦ: Пусти ми руку, па ћемо да видимо.

2. КРИМИНАЛАЦ: Ето видиш. Неће. Не може рука. Ево, узми марамицу, обриши се.

МИЛИЦА: Хвала.

2. КРИМИНАЛАЦ: Тако.

1. КРИМИНАЛАЦ: Дај ватру.

2. КРИМИНАЛАЦ: Крене рука, ал' не може.

1. КРИМИНАЛАЦ: Хвала.

2. КРИМИНАЛАЦ: Ал' видиш, пропушио је. То нисам очекивао. И што је најчудније, и мене је навукао. Под старе дане. И у томе је проблем. Твој проблем. За сад још можемо да се играмо ове игре. Све троје.

1. КРИМИНАЛАЦ: Четворо. Не заборављај овог слинавца.

МИЛИЦА: Њега не дирај!

2. КРИМИНАЛАЦ: Све четворо. Можемо још да се играмо топло-хладно... Он се ражести, ја га смирим. Ти поверујеш да сам ја добар. И мени кажеш где је пушка. То обично пали. Ал' видиш, ми смо од скоро у овом послу. Бар са ове стране. Тако да, у ствари, ни мени ни њему још увек нису све ствари потпуно јасне. Неке чак и основне. На пример, да ли сада, можда, није он тај који смирује... мене.

1. КРИМИНАЛАЦ: Разумеш ти шта ти он прича? Не зна се више ко је добар.

МИЛИЦА: То ја знам боље од вас два.

2. КРИМИНАЛАЦ: Знам да знаш. Ти, вероватно, више ниси начисто ни да ли је Божа био добар.

МИЛИЦА: Како знаш како се звао?

2. КРИМИНАЛАЦ: Није битно.

2. КРИМИНАЛАЦ: Не мршти се. Знам по клинцу. Тако му кажеш "Божо", а тачно видим, не зовеш дете, већ неког другог. Је л' тако?

1. КРИМИНАЛАЦ: Тако је.

2. КРИМИНАЛАЦ: Тебе нисам ништа питао. Са њом разговарам... Је л' тако?

1. КРИМИНАЛАЦ: Није тако. Шта је, шта гледаш? Је л' можда нарушавам систем субординације? Ти ћеш да ме ућуткаваш...

2. КРИМИНАЛАЦ: Мирно. Само мирно. Сувише смо близу да би сад због тебе или због мене све пропало.

МИЛИЦА: О чему ви то?

1. КРИМИНАЛАЦ: Ти, сестро, да имаш више ту... У глави... Мање би се интересовала.

МИЛИЦА: Што би се мање интересовала? За што? Довољно ми је моје невоље, још ми само треба да ми ви о врат објесите још нешто! Шта ће вам пушка? На зид да је окачите? Ил' некога да убијете? Мени на душу? И овом дјетету? Пуст' га! Пусти! 'Ајд' сад, уд'ри, и ниси за боље! Шта је, зубе стишћеш? Не смијеш? Рука би ти се осушила, ђаволе!

1. КРИМИНАЛАЦ: Нисам ја ђаво.

МИЛИЦА: Онда много ниско летиш за анђела. Много ниско.

1. КРИМИНАЛАЦ: Привукла ме земљина тежа.

МИЛИЦА: Е, онда научи да 'одаш.

1. КРИМИНАЛАЦ: Ти ме научи.

МИЛИЦА: Ја да те учим? Ја?

1. КРИМИНАЛАЦ: Ко други?

МИЛИЦА: Како?

1. КРИМИНАЛАЦ: Донеси пушку.

2. КРИМИНАЛАЦ: Значи то. Само то. Ништа друго није ни било потребно. Никада. Само позив у помоћ. Молба. То је решење.

1. КРИМИНАЛАЦ: Грешиш. И Азру смо молили, је л' тако? И је л' нам дала пушку? Јесте, ал' по глави.

2. КРИМИНАЛАЦ: Ако није ствар у молби, ствар је у томе коме је упућена.

1. КРИМИНАЛАЦ: То је већ ближе истини. Али, не и ономе што би мене смирило.

2. КРИМИНАЛАЦ: У истини је смирење.

1. КРИМИНАЛАЦ: У бенсединима је смирење. А не у истини. Сератору.

2. КРИМИНАЛАЦ: Немој тако. Сада смо пред циљем.

1. КРИМИНАЛАЦ: Пред циљем? Је л' ти стварно мислиш да је довољно то што ћемо је... Како оно рече... "За који час имати у рукама"? Је ли? Је л' ће то неком нешто да значи? Не верујем. Сви који су је држали, умрли су.

2. КРИМИНАЛАЦ: Милица није умрла.

1. КРИМИНАЛАЦ: Мислиш? А видиш, мени се она некако најмртвијом чини.

2. КРИМИНАЛАЦ: А ко је онда жив?

1. КРИМИНАЛАЦ: Љубиша.

2. КРИМИНАЛАЦ: Пази шта причаш.

1. КРИМИНАЛАЦ: Да пазим? Нећу. Нећу да пазим. Пазим већ оволико година и од силне пажње не стижем ни мртве да избројим. Љубиша. Једини је он смрт победио. Једини.

2. КРИМИНАЛАЦ: Рекао сам ти да пазиш шта причаш, будало.

1. КРИМИНАЛАЦ: Ја будала? Ја? А шта си ти, са својим кретенским "пази"? Је ли?

2. КРИМИНАЛАЦ: До сада сам и сумњао, али сада је све јасно. Видео сам ја на теби то још раније... Још када се Божа на мине вратио.

1. КРИМИНАЛАЦ: Видео си? На мени? И ти мени нешто пребацујеш. На мени си видео? Мене гледао? А Милицу? А овог малог слинавца? Њих ниси. Био си заузет. Гледајући мене. Пазећи да ли пазим.

1. КРИМИНАЛАЦ: А могли смо...

2. КРИМИНАЛАЦ: Шта?

1. КРИМИНАЛАЦ: Могли смо све на самом почетку да спречимо.

2. КРИМИНАЛАЦ: Знаш да то није тачно.

1. КРИМИНАЛАЦ: Могли смо.

2. КРИМИНАЛАЦ: Како?

1. КРИМИНАЛАЦ: Једним јединим убиством. Једним, да би спречили многа.

2. КРИМИНАЛАЦ: Убиство је повластица обичних људи.

1. КРИМИНАЛАЦ: А шта смо ми?

2. КРИМИНАЛАЦ: Убице нисмо сигурно.

1. КРИМИНАЛАЦ: Нисмо? Мислиш да је довољно не повући обарач? Је ли? Једанпут - сведоци. Други пут - сведоци. Трећи пут, четврти! Кол'ко још пута треба да се све ово понови да би ти схватио да смо постали саучесници! Саучесници! Сувише је свега било да би ми себи приуштили тај луксуз да ћутимо! Сувише! Шта смо, ако нисмо убице? Шта смо онда?

2. КРИМИНАЛАЦ: Оно што радимо.

1. КРИМИНАЛАЦ: А шта то радимо? Шта?

2. КРИМИНАЛАЦ: Изгледа да ти стварно не схваташ шта си тражио од Милице. Молба, из срца. Да ти помогне да проходаш. Да станеш на ноге. Да научиш поново да волиш. Нека ти она покаже пут. И мени. Ако су сви они окренули леђа нама, а знаш да јесу... Плачи, слободно, знам ја колико то боли... Ако су нам окренули леђа, онда им приђимо са лица. Нека сада они нама буду потпора, нека сада они нама покажу пут. Нека то Милица учини за нас и ништа неће бити изгубљено! Само нека нам она покаже пут...

МИЛИЦА: Марш из моје куће у три лепе материне, шупци једни неопјевани! Шта је, шта гледате? Знам ја ову пушку користит'! И искористит' ћу је, матере ми, само мрдните! Има са зидова да вас бришу!

ЕПИЛОГ

Код Љубише

ЉУБИША: Уђите, уђите. Очекивао сам вас.

ЉУБИША: Мало је прљаво, ал' шта да се ради. Мени не смета. Навик'о сам овако, још док сам у погону радио. Баш на калашњиковима, је ли... То знате, верујем? Не причам вам то без разлога... Неће сметати да вас претресем? Тако сам и мислио. С обзиром да и кроз ту кесу коју држите у левој руци сасвим лепо видим карактеристичан облик мени добро познате аутоматске пушке М70.

ЉУБИША: Не брините, не тражим ја оружје. Оружја се не плашим. Сувише га добро познајем. Плашим се микрофона. Сада се окрени... Тако... Знате, такав је посао. Глупо би било да се оклизнем на тако јефтин штос, као што су микрофони. Рашири ноге... Још. Тако... Сад ти. Микрофони су гадна ствар. Параноична. Забележе, убележе... Из потаје. Окрени се... Рашири ноге... Знате, време тако брзо лети, да ја избегавам да оставим траг било где. Осим на самом времену. Добро. Изволите, седите. Нећу вам се извињавати због овог претресања, верујем да вам је потпуно јасно да то тако мора. Желите нешто да попијете?... Баш ништа? Виски, имам све. Црни Џони Вокер? Плави, можда? Одлично. Свиђа ми се то. Можда залијемо кад завршимо посао?

2. УБИЦА: Можда.

ЉУБИША: Одлично! Врло професионално. То ми се свиђа. Посао, пре свега. Дакле... Неће вам сметати да поновим читаву причу... Да не буде после... Добро. Дакле, ја сам радио у погонима наменске производње. На самој траци. Онда сам се прешалтов'о у комерцијалу. Али, као што видите, одржавам форму. Ту пушку... Извадите је слободно из кесе... Тако... Њу сам раставио и саставио преко четврт милиона пута. Најмање. Значи, потпуну одговорност за квалитет испоручене робе преузимам ја лично. Не плашим се тога јер из сваке пошиљке проверавам насумице изабране узорке. До сада ми се није десила рекламација... Мислим да би ме то убило.

ЉУБИША: Ово је била шала.

ЉУБИША: Добро. Оно за шта гарантујем је да ће пуцати. И то јебено добро. Оно што не гарантујем је да ли ћете неког њоме погодити.

ЉУБИША: И ово је била шала.

ЉУБИША: Добро, онда без шала. Плаћање је у кешу. Пола унапред, пола у тренутку предаје. За паре које дате, не брините. Ја не питам ко сте ви, ви знате све о мени.

1. УБИЦА: Знамо.

ЉУБИША: Никакав уговор нећемо потписивати. Нема потребе. Уговор је и то што сте са мном, овде, сада.

2. УБИЦА: Је л' знаш ти, Љубиша, шта је слободан пад?

ЉУБИША: Молим?

1. УБИЦА: Има један стари виц. О човеку који скочи са зграде од сто спратова. Можда га знаш.

ЉУБИША: Човека?

2. УБИЦА: Не, виц.

ЉУБИША: Је л' то оно кад пада, пада, па код високог приземља помисли: "Кад ми се ових сто спратова није ништа догодило, неће ни сада"?

1. УБИЦА: Да, тај... Е, видиш - није битно што ће се тренутак касније тај човек смрскати о земљу. Битно је то што тај човек није исти онај који је и скочио.

ЉУБИША: Не разумем.

1. УБИЦА: Када је скочио, скочио је јер више није имао наде.

2. УБИЦА: А док је падао, почео је да се нада. И зато није битно што ће се који тренутак касније смрскати. Није битно, јер ако је тренутак пре самог ударца у земљу поново почео да се нада, можда ће у самом тренутку тог ударца у земљу поново почети да верује.

ЉУБИША: Мислите?

2. УБИЦА: Надамо се.

1. УБИЦА: Али морамо да ударимо у земљу да би то проверили.

Крај

Београд, 1997.

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]