NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

МИЛАН В. ПУЗИЋ

КАЛЕВАЛА

Земља јунака

ЛИЦА:
ВАИНО, чаробњак и мудрац
ИЛМАРИНЕН, вечити ковач
АХТИ, господар мача
КУЛЕРВО, дечак-јунак
КРЕЗУБА ВЕШТИЦА
ЛЕПОТИЦА ИЗ ПОЂОЛЕ
ДЕДА
УНУКА ТИЦИЈАНА
ОВЦА - претвори се у ВУКА
КРАВА - претвори се у МЕДВЕДА
НАКАЗЕ-СЛУГЕ


СЛИКА 1

(Леп, шумовит пропланак. Трава, цвеће и дрвеће. Пропланком шетају Деда и Унука.)

УНУКА: Деко, ево још дивљих јагода.

(Бере их.)

ДЕДА: Полако! Моје старачке ноге не могу тако брзо!

УНУКА: Седи ти, ево овде, док ја берем.

(Једног тренутка она застане и осмотри около.)

УНУКА: Нама је овде... Предивно! Само шуме Калевале имају овакав мирис чистоте, ову тишину распеване лепоте, ове боје предивне земље... Ух! Калевала је најлепша, најчистија и најсрећнија земља на свету, зар не?!

ДЕДА: Тако је, чедо моје.

УНУКА: Али, дедице... Нешто размишљам... Да би нешто било дивно, да би нешто уопште постојало, неко то мора да створи, направи, је л тако?

ДЕДА: Тако је, лепотице дедина!

УНУКА: Па, како је настала Калевала? И што се зове Калевала и одакле она баш овде, а не на неком другом месту? А не тамо негде?

ДЕДА: Полако, полако...

УНУКА: Не "полако" већ брзо, причај, хоћу да знам све! А ти си, после Ваина, најстарији у селу, а и све то знаш!

ДЕДА: Видиш... У ствари - не видиш, али чујеш и осећаш. Седи, тако. Калевалу је баш на овом месту створила величанствена лепотица Луонотари!

УНУКА: Ко?

ДЕДА: Слушај пажљиво, па после причај унуцима и унуцима својих унука: на самом почетку није било ничега!

УНУКА: Баш ничега?

ДЕДА: Апсолутно ничега. није било Месеца, није било Сунца, није било звезда! Слушај, схватићеш из приче. (Деда јој рукама дочарава.) Горе је био само ваздух, а доле непрегледно море. Замисли непрегледна пространства мора и ваздуха! Е, ту је живела прелепа чаробница Луонотари, кћи ваздуха. Сваки дан се играла ту на мору; и тако из дана у дан и из године у годину. Једног дана се умори и легне да би се одморила на морским таласима. Знаш оно: љуљ-љуљ, спав-спав...?

УНУКА: Потпуно је разумем.

ДЕДА: Како је легла тако је и заспала, нежно уљуљкана морем. Баш тог тренутка је небом летео огроман орао... или гуска или... патка. Не сећам се тачно, оматорио сам. У сваком случају, птица је била страшно уморна и гледала је на шта ће да слети!

УНУКА: А није било ничега!

ДЕДА: Тачно, само Луонотари како спава. Али, баш тог тренутка, она подигне једно колено из воде и... птица слети, не будећи је и савије гнездо. Е, видиш, ту је снела шест златних и једно гвоздено јаје. Лежала је тако птица и грејала јаја да би се излегли мали птићи...

УНУКА: Плеоназам, али нема везе... Знам, као наше кокошке што раде!

ДЕДА: Међутим, како су се јаја загревала тако се загревало и Луонотарино колено. И шта? Опече је једног тренутка! Она дрмне ногом од бола и јаја се поразбијају! Птица одлети, не знамо куда, а онда се деси нешто величанствено! Љуска једног златног јајета се рашири и од горњег дела се направи небески свод! Од доњег дела, оног рецкавог и неравног, створи се земља. Од жуманца се направи сунце, а од беланца месец. Од делова других јаја се направише звезде.

УНУКА: Предивно! А оно гвоздено јаје?

ДЕДА: ...и на крају, од љуски гвозденог јајета се створише мрачни, тамни облаци, препуни киша и громова...

(Страшна грмљавина и још стравичнији врисак пресеку и преплаше деду и унуку. Појави се Крезуба Вештица са својим верним слугама--наказама!)

КРЕЗУБА: (Смеје се злобно.) Како мрзим лепе приче... Јао, што не подносим лепе приче! Како су одвратне! Некако су љигаве - (Смех.) Баш су некако бљак... Су све! А ти, старкељо седа, што не кажеш ко иза облака живи? Што не кажеш ко на хладном Северу живи? А?! И стално на вас будно мотри, својим оком чкиљавим и... Финим! А? Јарцу матори? А?!

УНУКА: Немој ти тако мом деди!

КРЕЗУБА: Ћут, дериште балаво! Фуј... чисто и мирисно. Бљак, даље од моје куће! Немој у блато да те претворим и сву такву да те изгазим.

(Вештица се кикоће. Наказе се гегају и смејуље.)

ДЕДА: Стани иза мене, чедо моје. Наша лепота и чистоћа ће нас бранити! А слободно и нос придржи, јер како ова мирише краву би онесвестила! Ма какви, сама би се крава обесила!

(Деда и девојчица држе носеве.)

УНУКА: Јаоооо! Што ди-смр!

КРЕЗУБА: Смрди? Шта смрди? То смрди? То смрди? Ајде ти... Баш ти! Помириши!

(Приђе Наказа и помирише.)

НАКАЗА: Ма не! Ово предивно смрдуцка и неодољиво...

(Падне у несвест.)

КРЕЗУБА: Видиш!? То је најлепши мирис, саздан од изабраних сорти слепих мишева, мртвих жаба и згажених пужева! Смрди?! Не знаш ти шта је прави мирис!

УНУКА: Како смрди... Мислим, оно ди-смр... Боље да не научим! Ево, сво тело ми се од смрада кочи!

ДЕДА: (Смеје се.) И тера сузе на очи!

КРЕЗУБА: Тишина!!! (Пева. Сонг је чист народњак уз сво завијање.)

Готови сте, јоште мало
од магије све је пало.
Црне чини, зле и јаке
бацићу на вас, јунаке.
Погледајте, страва сам
не перем се, грозна сам
баш ме брига - слатка сам
биће свашта, ја то знам.
Мазнућу млин, на брзака
макнути га, на кварњака,
ваша мала Калевала,
биће земља сва пропала.
Вештица сам - страва сам
не перем се - грозна сам,
вештица сам - ружна сам
опасна сам - рекла сам!
Хауг!!!

(Уз језив смех и вриску, Крезуба и Наказе одлазе са сцене.)

УНУКА: Шта је хтела ова одвратна, прљава... Уф... Вештица! Ништа је нисам разумела, док овако завија!

ДЕДА: Она кује неки мрачни план... Сачекај да размислим... Па да! Она хоће да зачара моћног и мудрог Ваина.

УНУКА: Првог становника и најмудријег од свих мудраца Калевале... Ваина, неће ваљда?

ДЕДА: Изгледа ми да хоће.

УНУКА: Па како може када је он чаробњак и то много бољи од ње?

ДЕДА: Стани да размислим. Хм... Када може једно зло да заведе добро? Хм... Па да! Бациће на њега лажну љубав. Тачно! Учиниће да се заљуби!

УНУКА: Али шта је ту лоше?

ДЕДА: Љубав је предивна и најјача ствар на свету али никако лажна... и никако када имаш 2546 година као Ваино.

УНУКА: Толико година има мудри Ваино?

ДЕДА: Ту негде, између 2000 и... Шта ја знам и ко ће га знати!

УНУКА: Ау... Шта сада?

ДЕДА: Најгоре је што ће чини пасти и на највреднијег радника - вечног ковача Илмаринена!

УНУКА: Неће ваљда! али... он, па он је сковао чаробни млин Сампо!

ДЕДА: Онај чаробни млин који нашој Калевали доноси благостање јер стално меље жито, со и сребро!

УНУКА: А то је основно што једном народу треба. Шта да ти причам када и сам знаш. Жито служи да се прави брашно...

ДЕДА: ...Па хлеб!

УНУКА: Со нам треба да нам храна не буде бљутава и на крају сребро да се кују алати и новац.

ДЕДА: Тачно... Али, сачекај, све ми је јасније: па она хоће да опчини и најхрабријег јунака и највештијег мачеваоца Ахтија!

УНУКА: Лепог, снажног Ахтија? Не! Веселог Ахтија... Не!

ДЕДА: Да! Мислим... Не! Али тако је! Видиш сада како јој је план чудовишан! Хоће од мудрог Ваина да направи заљубљено дете, од вредног Илмаринена - блесавог ковача, а од снажног Ахтија заљубљеног дечкића и тако ће да отме Сампо - чаробни млин!

УНУКА: Али онда ће наш народ да гладује, онда ћемо да будемо болесни и... Јој, страшно... Шта да радимо?

ДЕДА: Пожуримо да јавимо нашим јунацима! Само се надам да није касно!

(Растрче се у круг, разговарају.)

УНУКА: Деда... Неће се ваљда заљубити у ту крезубу, смрдљиву, кривоносу, кривоногу... ух, што сам се изнервирала... у ту, народњачку вештицу?!

ДЕДА: Она има прелепу ћерку. Лепотицу из Пођоле!

УНУКА: Пођола? Каква је то земља? Никад нисам чула за...

ДЕДА: Не застајкуј... То је земља на северу. Мрачна, хладна у којој влада она Крезуба Вештица и тамо је стално... Пази: константно, смрад, нерад и лењост!

УНУКА: А та лепотица?

ДЕДА: О њој не знам ништа. Можда је она добра, ко зна?! Ево их, сва тројица на истом месту. Изврсно!

(Тројица јунака су у потпуном заносу, лепршајући, скачући и поцупкујући. Ахти се мачује уз помоћ цвета и против лептира, Илмаринен ће само уздисати и мазити стену, а Ваино ће заљубљено гледати у небо.)

ДЕДА: О, Моћни Ваино, дивне Калевале јуначино, слушај шта ти важно...

ВАИНО: (Песнички доживљава.) Заљубљеност сада моје срце пара
Рука ми је пегава, ал не пуно стара...

УНУКА: Па шта је то две хиљадарке година... Ха!

ВАИНО: Какви стара, та је млада

Искусна је, ал још рада
Цури некој образ стиска
Због љубави, паре списка...

ДЕДА: Ваино, зачаран ћеш бити!

ВАИНО: (Погледа га, али га не види.) Ко се цвећем кити?! Ах... Лепоте ове... Овде цвет, овде ја, а у глави - и на срцу - нежна жена! Ах!

УНУКА: Касно је! Заљубљен је ко бурек у рерну!

(Деда и унука приђу Ахтију.)

ДЕДА: Ахти, јуначино моћна, гвоздена руко,господару мача!

АХТИ: (Кикоће се.) Нити чујем, нити видим

Али љубав ме голица,
Тога нећу да се стидим
Пашће ми у руке цица.
А кад падне, јао секи!
Заборавиће живот меки.

ДЕДА: Касно је, потпуно је касно!

УНУКА: А Илмаринен?

ДЕДА: Уместо да ради и весело кује

он сад лепотицу из Пођоле снује...
Разочаран сам!

УНУКА: А они су учарани... Шта сада?

ДЕДА: Не знам, помоћи нам нема.

УНУКА: Деда, види! Иду негде!

ДЕДА: Па да... У Пођолу, да запросе лепотицу...

УНУКА: Илмаринен је узео и Сампо, чаробни млин! Неће ваљда?

ДЕДА: Ми ништа не можемо да урадимо... видећемо шта ће бити.

(Мрак.)

 

СЛИКА 2

(У пећини, са осушеним дрвећем и са пуно дима живи Крезуба Вештица са својом ћерком, Лепотицом из Пођоле, и са својим наказама креатурама -- гегавим, црним, малим људима. Лепотица лежи на дуги која нестварно делује у тој мрачној атмосфери. Лепотица ће све време њихати ногом која виси и што ће привлачити пажњу наших јунака. Лепотици је страшно досадно.)

ЛЕПОТИЦА: Ах, како је досадно и... Ух... Колико је сати?

КРЕЗУБА: Прљосату, Прљосату!

(Појави се наказа која се гега и климата главом у ритму часовника.)

НАКАЗА: Тик-бљик, так-бљак,
тик-бљик, так-бљак!

КРЕЗУБА: Колико је досадних сати?

НАКАЗА: Бљак-бљик до фуј-љига!

ЛЕПОТИЦА: Јао, што волим кад је близу фуј-љига, а ја још лежим.

КРЕЗУБА: Нема ништа лепше него лежати и правити неред.

(Гађа Наказу-Прљосата, он побегне.)

ЛЕПОТИЦА: (Смеје се. Запева.)

Ленчарење је живот прави
и ништа тешко није у глави
Само се лежи, седи, дрвени
образа нема, шта да поцрвени?
Лењом руком, лењо машеш
самом себи супер пашеш
али тада дође давеж
досадан ко мувљи гњавеж!
Кад неко дође и закера
теби се ни прст не помера!
Па пусти га нека скаче, драми
а ти уживај у ленчари !
...као мајмун у банани,
...као мајмун у банани,
...ма, као мајмун у ленчари!

ЛЕПОТИЦА: Ја потпуно не разумем шта неко има против тога. Направила си наказе од блата (Крезуба климне.) И оне нас служе... Је л остављају прљав траг за собом? Остављају! Супер! Да ли се на ту прљавштину скупљају жабе, глисте и мишеви?

КРЕЗУБА: Ммм... њам-њам...

ЛЕПОТИЦА: ...И змије и гуштери...

КРЕЗУБА: Немој више, кћери моја. Умирем од глади!

ЛЕПОТИЦА: И ми... Још тачније, слуге их скупе и скувају их и... Ми се хранимо! Дивно, баш дивно...

(Крезуба Вештица нагло скочи са места.)

КРЕЗУБА: (Смех.) А сада ћемо да имамо и чаробни млин Сампо... Јао што ћемо да ленчаримо, не да ленчаримо - има да ленчаругишемо док нам се стално, непрекидно, непролазно, увек, заувек и навек меље жито, со и сребро! Јао, злоћо величанствена, јао лепото космичка!

ЛЕПОТИЦА: Невероватно си, монструозно, позитивно, конструктивно зла!

КРЕЗУБА: Ласкаш ми... Немој, поцрвенећу!

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: (Запевају још један народњак.)

Сада не зна заљубљени јунак
сутра му је црно као чунак.
Брига... Брига... Брига нас!!!
Доносе нам Сампо млин
наш ће живот бити фин.
Брига... Брига... Брига нас!!!
Народ њихов већ гладује
куга тамо сад царује.
Брига... Брига... Брига нас!!!

(Крај сонга.)

КРЕЗУБА: ... Досадило ми је и да певам! Лепотице моја, браво! Сви се они надају и сви твоју руку сањају и присвајају, али појма немају... (Прене се.) да ћеш се за Илмаринена удати... Не римује се, нема везе - довољно је и оволико језе!

(Три јунака се појаве.)

ВАИНО: Ево смо! Ехеј! Уја!

КРЕЗУБА: Сада ћути и само се протежи. Ја ћу ово да средим! Каква је то гужва? Каква је то граја?

(Њих тројица се гурају и сваки хоће да буде први.)

ВАИНО: Бежи, бре! Ја сам најстарији!

АХТИ: Кад си тако матор, што се гураш?!

ИЛМАРИНЕН: Бежи, помери се... Нећу да се свађам!

ВАИНО: Господо, достојанства!

(Забада им лактове у стомаке, а ова двојица се пресамите и јаучу.)

ВАИНО:

Ја, Ваино, велика сам магија
за вашу цуру добра сам партија!
Са сунцем причам самим
Из камена злато правим
Животиње кротим лако
Свет окрећем наопако!
Створио сам Калевалу...

ИЛМАРИНЕН: А од себе будалу!

(Ахти и Илмаринен честитају један другом и вриште од смеха.)

ВАИНО: Кхм... Рашчистио сам моћне планине, огромна језера, променио климу...

АХТИ: И претворио се у распевану свињу!

(Опет њих двојица урлају од смеха, кревељећи се.)

ВАИНО: Послушајте сад риму ову, праву буру! (Замађија рукама према друговима.) Претворите се у камену креатуру! (Њих двојица се скамене у смешним позама.) Тако, сада да наставим...

КРЕЗУБА: Нема потребе! Сви смо по сто пута чули твоје заслуге. Окрени овако, окрени онако, ти један задатак мора да извршиш.

ВАИНО: Само кажи, све је у мојој моћи!

ЛЕПОТИЦА: (Мазним гласом.) Аааа, је л можеш ти да... Овим јајетом вежеш чвор! Али, невидљиви чвор!

ВАИНО: Обрати пажњу и осестри занимање!

(Ваино из рукава извуче јаје, промеша рукама и дода лепотици јаје завезано провидним најлоном.)

ЛЕПОТИЦА: Кево, овај је успео!

КРЕЗУБА: Измисли још нешто!

ЛЕПОТИЦА: Ааа, је л можеш да длаку пресечеш тупим ножем?

(Ваино узме мач од Ахтија и из њихових глава ишчупа по једну длаку. Они се "одмрзну".)

АХТИ И ИЛМАРИНЕН: Јао! Шта се чупаш?!

ВАИНО: Не чупам се, већ чупам вас!

(Ваино баци длаке увис и завитла мачем.)

ВАИНО: Хопа-хопа... Трш-трш-трш!

(Дода Лепотици.)

ЛЕПОТИЦА: Пази, успео је и још је написао "Ручни рад - лично мој". Јао, што је досадан, кево...

КРЕЗУБА: Добро... Верујемо ти. Улазиш у ужи избор који је исти ко и шири, али нема везе... Седи са стране.

ВАИНО: (Седне и гледа Лепотицу.) Што је лепа, што је дивна... Ах!

КРЕЗУБА: А сада ти, Ахти. причај или певај, брига ме...

АХТИ: (Почне ораторски гласно.) Најмоћнији јунак ја сам... (Спласне.) Али стихове не знам! Међутим, овим мачем итекако знам!

ЛЕПОТИЦА: Добро, добро. Иди онда и ухвати ми две звери из Туонеле!

АХТИ: Молим?!

ЛЕПОТИЦА: Јао, бре... Из подземног света! Туонеле...

АХТИ: А како да изгледа? Са шест очију или са хиљаду ногу, са пипцима, љигавим, око ушију...?

ЛЕПОТИЦА: Ох, ћути. Било какву, а када то урадиш, онда једног вука... Па, једног медведа и... Шта ја знам, ајд, добро... И још једну штуку!

АХТИ: Најлепша на свету, ного... Мислим, лепотице! Јурим, хитам... Хм... У сваком случају ћу бити брз!

КРЕЗУБА: И напокон ти, драги Илмаринене. Ти си нам донео Сампо?! Мислим... хе, хе... Шта си нам ти донео?

ИЛМАРИНЕН:

Чаробни Сампо - ручно рађен
за богатства свака грађен.
Ово јесте мали млин
ал нас чини богатим!
Стално меље злато...

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: Јес, јес... То, то, то!

ИЛМАРИНЕН: ...со и брашно,

ко га има ништа му није страшно...

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: Страшно, страшно!

ИЛМАРИНЕН: ...благостање за певање

сваком од нас даје сање...

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: ...сање, сање!!!

ВАИНО: (Добаци.) Да извинеш... Илмаринен је, у стиху, велико... (Они га изненађено погледају.) Изненађење!

(У њиховом маниру отпева. Вештица изненада скочи и крене да узме Сампо.)

КРЕЗУБА: Дај ми, дај ми! Моје! Моје! (Смири се.) Мислим, овај... Узећу га, и да сачекамо Ахтија, па нека Лепотица одлучи.

(Илмаринен седне до Ваина. Ваино се удаљи од њега. Обојица гледају у Лепотичину ногу и главе им се климатају у ритму ноге. Уђе Ахти и тресне на земљу мртве животиње.)

АХТИ: Ево... Све сам урадио... Дођи да се љубимо, жено моја!

КРЕЗУБА: Стани мало, стани, не жури... Лепотица ће морати сама да одлучи, јер сте сва тројица извршили своје задатке.

(Њих тројица се погледају и одмеравају.)

АХТИ, ВАИНО И ИЛМАРИНЕН: Он извршио?!

ЛЕПОТИЦА: Кево, а шта сада да радим?

КРЕЗУБА: (Загрли је и одвоји на страну.) Пази овако, чедо моје покварено... ако Ахтија одбијеш остајемо без ових животиња и заштите...

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: (Смех.) Можеш мислити!

КРЕЗУБА: Ако Ваина одбијеш остаћеш без мудрости и магије.

ЛЕПОТИЦА И КРЕЗУБА: (Смех.) Можеш мислити!

КРЕЗУБА: А, ако Илмаринена не одбијеш остаје нам Сампо! Чаробни млин!

ЛЕПОТИЦА: То, то, то! Бићу му жена и камен темељац, али на леђима!

(Она се смеје. Њих две се окрену јунацима. Јунаци се опет гурају међусобно.)

КРЕЗУБА: После дужег и непристрасног већања, а у склопу...

ВАИНО: Скрати, па да пробам ту мирисну клопу!

КРЕЗУБА: Је л тако? Илмаринене, зете мој, падни ми на груди!

ИЛМАРИНЕН: Јупи! Али, ако могу да паднем лепотици на груди, ту код тебе мало смрди!

ВАИНО И АХТИ: Шта? Он? Ма, не желим никога више да видим! Здраво! Ма шта "здраво"... Не-здраво!

(Сваки оде на своју страну. Илмаринен скакуће и повлачи Лепотицу са собом.)

ЛЕПОТИЦА: (Нападно театрално.) Само још једном да се са старом мајком поздравим!

ИЛМАРИНЕН: Сада слободно ходај... Нема оних... Балавандера. Сачекаћу те ја код бора оног.

(Илмаринен изађе. Лепотица и Крезуба Вештица запевају чист новокомпоновани завијајући мелос.)

ЛЕПОТИЦА И ВЕШТИЦА:

Посвађасмо јунаке Калевале
заљубљети остали су сад без главе
и имају проблем ситан
народ им сад није битан!

Народ ће им гладан бити
заразну ће воду пити... их, их.. ихихииии!

(Вештица се смеје, разиграна.)

Вештица сам грозна, ружна
свака ми је рука кужна
узела сам Сампо млинче
ја лежаћу, а наааааааааааааарод да кличе!

(Сподобе и наказе навијају као на "Поселу", а вештица се одушеви због публике па се још више разгаца по позорници.)

Смрди ми од самих ногу
смрди ми, јер мрзим воду
али мене баш је брига
битна ми је злобна игра!

Вештица сам тим се дичим
на певаљке наше личим
различите носим боје
дебеле су ноге моје!

(Мрак.)

 

СЛИКА 3

(Пут кроз шуму. На сред шуме је храст и дечак Кулерво који седи на грани. Илмаринен и Лепотица пролазе крај њега.)

ИЛМАРИНЕН: Јао, што си лепа, лутко моја бела!

јао, што си слатка као моја патка!
јао, што си нежна, моја неизбежна!

ЛЕПОТИЦА: Јао... Што ме давиш! Када ћемо да стигнемо? Уморила сам се од ходања...

ИЛМАРИНЕН: (Брзо и срамежљиво.) Ево, ево... Још мало... Код кривине... Право... Па лево на десно... И одмах ту, иза испред, брега у долини...

ЛЕПОТИЦА: Где?!

(Нестану са сцене и не приметивши Кулерва, а на сцени се појаве Ваино и Ахти. Шуњају се уназад и сударе се задњицама. Ахти потегне мач, а Ваино замађија рукама.)

ВАИНО: Шта радиш овде? Није те срамота, барабо једна!

АХТИ: Ја бараба? Матори један шуњатору!

ЗАЈЕДНО: Шпијунираш? А?

ВАИНО: Одакле ти та идеја - таква! Мало само.

АХТИ: Кажи ми... Пратиш лепотицу? Још ти куце засрца када је (Гледају у "њу" како одлази и климају главама док набрајају.) ...Спазиш, Видиш, Угледаш, Опазиш, Приметиш, Запазиш, Снимиш...

ВАИНО: (Запева чист блуз, промукло.)

Седа ми је брада
али ватра у срцу
још увек је млада.
та-на-на-на-на-на
И'м а ман
та-на-на-на-на-на

Нек се пази дама млада
ако није добра
могла би да страда
та-на-на-на-на-на
И'м а ман
та-на-на-на-на-на

(Ваино и Ахти заједно запевају.)

Заљубљени ми смо
за размишљање нисмо
волимо је нежно
а бежи нам неизбежно!

та-на-на-на-на-на
И'м а ман
та-на-на-на-на-на

Цела ова песма
стаде нам у суз
и то вам је, децо...
блуз! О је, о је, о је, о јеее!

КУЛЕРВО: (Причалица брза.) Поштована господо, ја се извињавам, опростите, извините... али ако бисте...

АХТИ: Дух из шуме!

ВАИНО: Вештицина варка!

КУЛЕРВО: Не, само једна напаћена душа дечачка.

АХТИ: Помозимо клинцу. Ајде скочи доле...Ја ћу да те ухватим!

ВАИНО: Не бој се ти нас!

КУЛЕРВО: Ја, Кулерво, ничега и никога се не бојим, и то вам сасвим озбиљно зборим...

АХТИ: Ево га и овај... И овај у рими прича, пустићу га да падне и одскочи, па ће после болан да се кочи... Види, сад је и мени кренуло. Доста, скачи!

КУЛЕРВО: Ево, без риме: да се ја никога не бојим и да ми нико ништа не може, могу да вам докажем лако.

АХТИ: Добро, скочи... Журимо!

(Кулерво стоји на грани и прича ли, прича.)

КУЛЕРВО: Мене су у буре ставили и на реку, са водопадом огромним, пустили, а после три дана су видели како, нежно, пецам!

АХТИ: Не, не...Овај неће да скочи...

КУЛЕРВО: После су ме у велику ватру бацили и нашли су ме после шест дана како, остатке ватре нежно гасим... Ногом!

ВАИНО И АХТИ: Тако мали, а тако лаже... Је ли, хоћеш ти да скочиш?

КУЛЕРВО: А онда су ме на овај храст обесили... И ето мене... (Скочи Ахтију у руке.) А ето и конопца...

АХТИ: Види, стварно конопац... а и ожиљке има на врату! Не лаже!

ВАИНО: Требало би да знамо да прави јунак никада не лаже!

АХТИ: Пази... Има и пликове на рукама! Клинац је јунак!

КУЛЕРВО: Тачно, ја сам потомак славног Калерва кога је рођени брат у...

АХТИ: Али, много прича...

КУЛЕРВО: (Салва питања.) А ко сте ви? Где сте кренули? Зашто се шуњате? Колико вам је година? Које су вам намере?

АХТИ: Е, ако ишта мрзим, то су деца која креште и стално нешто запиткују... Ћути, или ћу уши да ти извучем!

ВАИНО: Лепотица нам је замакла. Пожуримо да се испред куће њихове сакријемо и бар оданде да је посматрамо...

КУЛЕРВО: А ко је лепотица? Ау, што ти је леп мач! А када ћеш да ме научиш да се мачујем?

АХТИ: Слушај, клинац, тутањ сада. Помогли смо ти, иако ти помоћ није била потребна... Штрафта!

(Они крену, а Кулерво за њима.)

ВАИНО: Имам осећај да нас неко прати.

АХТИ: Аха... Али ме баш брига, и ја пратим Лепотицу... Сигурно је то онај клинац који ме спречава да се потпуно посветим лепим, сањалачким мислима о Лепотици... Иш, тамо... иш!

ВАИНО: Хајде да се сместимо на овом брежуљку и да их гледамо!

КУЛЕРВО: А, шпијунирате?

ВАИНО: Мали је и храбар и паметан... Чак и превише! Али какве то везе има... Да, шпијунирамо! Ех... У рату и у љубави је све дозвољено!

АХТИ: Ово си добро рекао!

ВАИНО: Аха... После ће ме цитирати... Не разумевајући... Ма, нема везе!

(Мрак.)

 

СЛИКА 4

(На левој страни сцене би требала да буде ковачница - кућа Илмаринена и Лепотице. На средини сцене је ливада на којој ће Кулерво чувати Краву и Овцу. На десној страни сцене је брежуљак са кога ће посматрати Ваино и Ахти. Омогућити да се сваки пут осветли она страна сцене на којој је радња, а да се друге две замраче.
Означимо их као: Појава десна; Појава лева; Појава средња.
Појава десна:
Све време они гледају ка кући.)

КУЛЕРВО: А када ћеш да ме научиш да се мачујем?

АХТИ: Ћути!

КУЛЕРВО: А када?

АХТИ: Ћути!!!

КУЛЕРВО: Ја имам овај нож. (Покаже.) Ако ја порастем као ти, хоће ли и мој нож бити велики као твој мач?

АХТИ: (Ухвати се за грло.) Ни мањег детета, ни више питања! Ако наставиш да ме запиткујеш, појешћу и тебе и нож и твоја питања!

(Кулерво се растужи, али га Ваино загрли.)

ВАИНО: Не буди тужан. Слеп је од љубоморе, не зна шта прича.

КУЛЕРВО: Од љубоморе?

ВАИНО: Лепотица је изабрала Илмаринена за мужа, тако да смо ја и Ахти остали без жене... Ех...

КУЛЕРВО: А значи зато ви овде седите и гледате?!

ВАИНО: Ма не!

АХТИ: Ишчупаћу ти уши, ти, мало закерало!

КУЛЕРВО: Јесте, јесте... Утата-утата!

АХТИ: Оћеш ли ти ућутати...

КУЛЕРВО: Ја само не волим да се неко шали са мном и са мојим ножем! Тај нож, то је једино што је остало од мог оца. Тај нож је за мене светиња.

ВАИНО: Добро, де... (Ваино дрмне раменом Ахтија.) Види што срећник ужива.

(Мрак на њиховој страни.
Појава лева:
У својој кући, Илмаринен поставља столицу за Лепотицу. Потпуно је заљубљен и све време говори у заносу. Лепршав је.)

ИЛМАРИНЕН: Све ћеш да имаш, лепотице моја! (Окрене се око себе.) Само моја! Јер ја сам тај који је сковао овај небески свод, учврстио звезде на небу и направио тако суптилно да нигде не видиш спој неба и земље или спој неба и воде!

ЛЕПОТИЦА: (Незаинтересовано.) Када си све то урадио, а што ниси и прашину обрисао са пода?

ИЛМАРИНЕН: Ја сам тај који је сковао чаробни млин Сампо, те он сада непрекидно меље...

ЛЕПОТИЦА: Добро, добро. А што ниси прозоре очистио од прашине?

ИЛМАРИНЕН: (Тргне се из заноса.) Каква прашина? А, та прашина! (Занесено.) Ја када радим, не обазирем се на прашину... Ја се сав посветим раду и стварам, стварам... Пуно плугова, пуно грабуља, мотика мом народу... И на крају, то је или златна или сребрна прашина!

ЛЕПОТИЦА: (Нагло.) Шта кажеш? Стварно? Хм... Мужићу мој вредни... Само ти настави да радиш, нека буде што више те прашине. И немој да правиш више алат... Ма не! Сада само прави златне полуге... Има народ доста алата, је л тако?

ИЛМАРИНЕН: (Занесен.) А и тебе сам узео за жену да ми помажеш. док ја радим, ти да ми бришеш зној...

(Лепотица се згрози.)

ЛЕПОТИЦА: (А парте.) Бљак!

ИЛМАРИНЕН: Док ја кујем ти да ми, уз помоћ меха, дуваш.

ЛЕПОТИЦА: Па косу своју да опрљим!

ИЛМАРИНЕН: Док ја слажем алат, ти да га гланцаш.

ЛЕПОТИЦА: Аха... Па нокте да изгребем...

ИЛМАРИНЕН: Рекла си нешто?

ЛЕПОТИЦА: Ох... Па, како да не, мужићу мој! Како да не! Само ти мени прави пуно злата и сребра... Да кућу напунимо, цео брег позлатимо и пола света посребримо! А све да буде моје!

ИЛМАРИНЕН: Наше, ваљда!?

ЛЕПОТИЦА: Ах, да... Наше. Може и тако да се каже!

ИЛМАРИНЕН: Али зато треба да се ради!

ЛЕПОТИЦА: Наравно, наравно... морам под хитно слугу да нађем јер шта ће ми злато ако... Ако жуљеве имам! Јао... Безвезе!

(Гледа у своје шаке. Мрак на њиховој страни.
Појава десна:
Ахти и Ваино гледају дечака Кулерва.)

АХТИ: Пала ми је нешто изврсно на памет!

КУЛЕРВО: (Гледајући га у главу.) Стварно? А је л те боли?

АХТИ: Смири се, уши ћу да ти извучем!

ВАИНО: То ти стварно није лоша идеја.

АХТИ: Пази овако, Кулерво... Ти немаш никог свог, а нас двојица смо превише брзи и превише велики за тебе... Мислим да је најбоље за тебе да радиш код Илмаринена и код ове предивне, прелепе, заносне, невероватне, величанствене, неодољиве...

(Ваино га лупи по глави.)

ВАИНО: Смири се, и ја сам ту...

АХТИ: Кхм, кхм... Код Лепотице из Пођоле. Видиш, они ми изгледају као двоје којима треба вредан радник и о коме ће се бринути и кога ће волети као да је њихово дете.

КУЛЕРВО: Али... Ах, ти (То јест - Ахти.) ... Ахти!

АХТИ: Нема "Ах, ја"... Ах ти... Уши ћу да ти извучем. Она је предивна и пазиће те као да си њен.

ВАИНО: Мада, мени се чини...

АХТИ: Шта?

ВАИНО: Ух, у шта сам се ја претворио? Од најмудријег ја сам се претворио у најзаљубљенијег и никако мисао у глави да сложим. Постао сам глуп као камен - без очију, без ушију и без мозга.

АХТИ: (Кулерву.) Сада ти лепо тамо иди и кажи да си случајно дошао и питај да ли има посла. Ми те нисмо послали! Је л јасно? И нас ниси видео, јасно?! Или ћу уши...

КУЛЕРВО И ВАИНО: ... да ти извучем!

АХТИ: А ако их вредно служиш, ја те надгледам, доћи ћу по тебе и повешћу те са собом јер ћеш заслужити да научиш да се бориш уз помоћ мача.

(Мрак на њиховој страни сцене.
Појава лева:
Кулерво дође до врата.)

КУЛЕРВО: Јуначино Илмаринене! (Мала пауза.) Највреднији човече земље јунака! Илмаринене!

ЛЕПОТИЦА: Је л ти чујеш да те неко зове?

ИЛМАРИНЕН: Чујем хиљаде фрула и кантела, чујем буку срца свога, чујем...

КУЛЕРВО: Илмаринене, домаћине!

ЛЕПОТИЦА: Иди већ једном и одазови се!

ИЛМАРИНЕН: Шта? Како? Ах, мене неко зове... Ево, ево!

(Налакћен на вратима Илмаринен гледа, али "не види" дечака.)

ИЛМАРИНЕН: Здраво, мали. Шта ти треба, кажи...

КУЛЕРВО: Добар дан. Поштовани. Ја сам Кулерво, син покојног Калерва, и једини преживели, и једини наследник оца мог, кога је рођени брат убио и сву породицу са лица земље склонио и у мрак Туонеле однео!

ИЛМАРИНЕН: Добро, добро... И шта хоћеш, док ја заљубљен, уживам у миру својем? Знај да сам вешт радник, али да се мача не хватам, јер се у то не разумем... А мало ме је и страх.

КУЛЕРВО: Ја ти нудим, поштовани, своју руку и свој мач, да ти у кући помажу и твоју срећу употпуне!

ИЛМАРИНЕН: Хвала, добри дечаче... Хвала. Али, не треба ми помоћ јер ја сада жену имам. Млада је, лепа и пре свега вредна. Не треба ми твоја помоћ, жена ће да ради.

ЛЕПОТИЦА: Шта?! Ајде! ... Ја да радим! ?

ИЛМАРИНЕН: Лепотице, пинцезо моја, рекла си нешто?

ЛЕПОТИЦА: Овај... Илмаринене, мужићу мој, не буди суров према детету. Видиш да је сам на свету и да нема шта да једе. А каже да је вредан и да ће да нам служи овде, па ја мислим... Слатки мужићу мој, да га ми узмемо... Па док ти кујеш ја ћу кућу да спремам, а он нека чува краву и овцу и... Тако за стан и храну заради!

ИЛМАРИНЕН: О, хвала ти, Уко, боже свемогући, што сам добио жену која је поред лепоте још и паметна. (Кулерву.) Видиш шта жена значи? Примљен си за слугу и према теби ћемо се односити фер и поштено.

КУЛЕРВО: Хвала вам, ја ћу вам вратити истом мером!

ИЛМАРИНЕН: Пошто сам ја пуно заузет, све наредбе ћеш добијати од моје жене и њу ћеш слушати као што би мене слушао.

(Илмаринен одлепрша.)

ЛЕПОТИЦА: Јеси ли чуо?! Нема спавања док ја не кажем и док ја не наредим! Има да радиш док ти руке не отпадну!

(Илмаринен се врати, а Лепотица се тргне.)

ИЛМАРИНЕН: Веруј мојој жени као мени што верујеш... Али можеш и мало више, јер је она мало више боља од мене! Пријатно...

ЛЕПОТИЦА: Ох, хвала, мужићу мој... Дај да те пољубим једном, тако... Баш му то и ја причам!

(Илмаринен слуђен, и још више лепршајући, оде.)

ЛЕПОТИЦА: Слушај сада...

КУЛЕРВО: Ја бих само чашу млека, страшно сам жедан.

ЛЕПОТИЦА: Доста! На лепе очи нема ништа. Прво заради!

КУЛЕРВО: Али... Жедан сам!

ЛЕПОТИЦА: Ћут! Има да радиш и у кући и на ливади. Прашину ову да скупљаш и да случајно не говориш о томе мом мужу, јер... Ако нешто кажеш, претворићу те у зеца и појешћемо те за вечеру! А сад сви, на своје... Кхм... Посао!

КУЛЕРВО: Али, уморан сам и жедан... Ево, од сутра ћу!

ЛЕПОТИЦА: Чујеш ти шта ти ја говорим! Марш на посао!

(Мрак на њиховој страни сцене.
Појава десна.)

АХТИ: Како је нежна и мила. Драго женско! Ах!

ВАИНО: Аха! Ах, благо Илмаринену, нашао је срећу праву. Ах! Благо и Кулерву малом. Он ће са њом да живи и она ће нежно да га храни, и пази, и мази, и милује, и... Спава ми се! Хајде да је сањамо... Лаку ноћ!

АХТИ: Лаку ноћ!

(Мрак на њиховој страни сцене.
Пауза.
Појава лева и појава средња:
Лепотица буди Илмаринена.)

ЛЕПОТИЦА:Пробуди се, мужићу мој... Пробуди се, ковачу лепи. Доручак је спреман. чекају те топло млеко, кајгана од педесет јаја, чека те шунка и врућ хлеб на столу.

ИЛМАРИНЕН: Ух, како је лепо када те спреман доручак чека и када те пробуди вредна жена!

(Илмаринен навуче свој гуњ а Лепотица изађе на прозор. Њихову собу конструисати да кухиња поседује широки зид, кроз који привидно пролази Лепотица и излази на прозор насупрот прозору који гледа на ливаду. Значи, сваки пут када Лепотица изађе на прозор и Илмаринен је не види, она се претвори у Вештицу са "змијском" косом, крештавим гласом и слично. Ми је тада видимо у "правом светлу". Лепотицу ћемо у тренуцима док је на прозору означити са ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА.)

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Ленчино, вуцибатино! шта чекаш? Још краву и овцу ниси одвео да пасу?

КУЛЕРВО: Тек што сам вам доручак спремио. Тек што сам млеко измузао и кајгану испекао, тек што сам то завршио... И ја бих да доручкујем вруће јело.

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Ух, како мрзим лајаву клинчурију... Добићеш и ти да једеш... Вуцибатино незахвална. Ево ти, на!

КУЛЕРВО: Али то је стари, буђави хлеб. Сав је зелен и црн! А ја, ја сам вам испекао бели и врући. Не морате ми дати ни шунке, ни млеко, ни јаја, али ми дајте бар свежег хлеба.

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА:Ух... Како ћу да те згромим! На посао ленчино, а ако ти се не свиђа то јело, а ти једи земљу... (Смех.) Води ту краву и овцу!

(Појава средња:
Кулерво води Краву и Овцу. На ливади су.)

КУЛЕРВО: Нема везе. У шуми ћу наћи дивљих јагода, па ћу то да једем.

КРАВА: Јадно дете! Је си ли видела у шта се претворила лажна лепотица?

ОВЦА: Страшно, страшно. Јадничак мали, устао је пре зоре да би сав доручак припремио, а она му враћа тако што му даје буђаву храну и још га тера да напорно ради.

КРАВА: И не само то! Прави се код ковача како је лепа и вредна, а у ствари не ради ништа и само скупља златну прашину и златне полуге!

ОВЦА: (Кулерву.) Беее!

КУЛЕРВО: Не мораш бекетати, ја те разумем.

КРАВА: Разумеш нас?

КУЛЕРВО: То знање, тачније, тај језик ја сам наследио од оца, па могу да причам и са животињама и са цвећем.

ОВЦА: Кажи нам онда, зашто трпиш сва ова злостављања? Зашто трпиш ту бе-е-е-звезну ве-е-е-штицу, ту лажну лепотицу?

КУЛЕРВО: Мени нису наудили ни јачи, ни спретнији од ње! А мени је Ахти рекао да овде дођем и да ће он, ако будем добар и послушан... Да ће он да ме научи мачевању!

КРАВА: А зашто од Илмаринена не научиш да кујеш и тако ствараш алат за народ, већ желиш да научиш да ратујеш?

КУЛЕРВО: Зато... Зато јер освету желим! Желим да се осветим убици целе моје породице. Зато и овај нож чувам. Он ће пресудити том убици!

ОВЦА: Није добро освету желети... Јер се онда убиства нова стварају!

КУЛЕРВО: Ту си можда у праву... Али, ја то не знам и то морам да утврдим!

(Кулерву клоне глава.)

КРАВА: Заспао је, јадничак. Однесимо га назад... Ваљда ће Илмаринен видети ствари онакве какве јесу! Да напокон види каква је лепотица!

(Мрак на средини сцене а упали се светло на десној страни сцене.
Појава десна:
Ваино и Ахти седе на брегу, "гледајући их".)

ВАИНО: Ствари добијају забрињавајући изглед... Ух, иако сам још љут на Илмаринена и то зато што је њега изабрала Лепотица... А не мене, најмудријег у Калевали... Сада назирем, али као кроз маглу, да није све у реду у тој кући.

АХТИ: Ах, лепа је... Лепа је као лепак! Ах!

ВАИНО: Ахти... Ахти, је л ти чујеш мене? Знаш, понекад је потребно размишљати... Ахти!

(Ахти сањари и изводи плес док прича.)

АХТИ: Ма не могу да размишљам... Ја сам више за весеље... Замисли... Лепотица и ја плешемо око ватре, свирају нам из све снаге а ја је вртим око себе, подижем је као перце па се љубимо...

ВАИНО: Смири се!

АХТИ: А онда други буду љубоморни па потегну мачеве а ја је ставим иза леђа па... Избод, пробод, набод... Једног смакнем, њу пољубим, завртим је, па другог који ме напада са леђа...

ВАИНО: Ахти, призови се памети, заљубљени блесане!

АХТИ: Опет, избод, пробод, набод... Он падне, она се смеје а ја, ја весео... Па запевамо... Када ево га...

ВАИНО: Среди мало мисли своје!

АХТИ: ...Трећи, ја га звекнем и...

(Ваино нагло устане и снажним гласом "загрми".)

ВАИНО: О, силе снаге и поштења, о, магијо праведних мисли, разбиј окове заљубљености ове и удели нам снагу да видимо истину, ма каква она била!

(Језива грмљавина; Ваино и Ахти се тресу од те енергије.)

АХТИ: Шта ми радимо овде?

ВАИНО: Напокон... Напокон смо се ослободили магије Крезубе вештице! Напокон можемо размишљати и паметно закључивати!

АХТИ: Сада видим некако јасније... У глави ми више није мутно! Шта се уствари десило? Знаш, мудри Ваино, сећам се свега, и Кулерва, и Лепотице, али некако мутно...

ВАИНО: Да... Зачарани лажном заљубљеношћу, зачарани само лепотом вештицине ћерке, нисмо видели да се испод те љуштуре крије особа без душе и још опаснија вештица, која је гора од саме своје мајке, оне крезубе бабе!

АХТИ: Бррр! Када се само сетим, прође ме језа! Сав се најежим... Као јеж у јежињаку!

ВАИНО: А сада, сада погледајмо ствари какве стварно јесу!

(Мрак на њиховој страни сцене.
Појава лева и појава средња: осветљене у исти мах)

ИЛМАРИНЕН: Изађи и види зашто крава муче, а овца бекеће!

ЛЕПОТИЦА: Већ трчим, мужићу мој... Верно те слушам, зар не?

ИЛМАРИНЕН: Пресрећан сам ја са тобом! Цмок!

(Лепотица се опет појави на прозору - сада је вештица и закрешти, палацајући језиком и млатарајући рукама.)

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Све ћу у жабе крастаче да вас претворим... Ма, све ћу у слепе мишеве да вас преобратим... Шта је? Животиње једне!

КУЛЕРВО: (Пробуђен.) Уморан сам и гладан... Иако су ме нахраниле, овца и крава, иако сам јео шумске јагоде... Меса ми треба или барем пржена јаја... Остаћу мали... Молим вас...

ИЛМАРИНЕН: Ко је то, лепотице моја?

(Вештица се склони са прозора и сада се појави Лепотица.)

ЛЕПОТИЦА: Ах, неки убоги просјак, тражи нешто за јело! И ја, ево јурим да му врућа хлеба дам, да му шунке нарежем!

ИЛМАРИНЕН: Тако, тако љубави моја! А ја ћу још златних полуга да ти направим... Иако их имаш већ брдо!

ЛЕПОТИЦА: Браво, Илмаринене, мужићу мој! Видиш да је то сто пута лепше него оне лопате, плугови...

ИЛМАРИНЕН: Јесте, али народ не може тиме земљу да обрађује и...

ЛЕПОТИЦА: Направио си им доста... Не замарај се! Ионако више не долазе... Зар не, мужићу мој? Сада само хлеба траже... Ма слушај само ти мене и прави још злата...

ИЛМАРИНЕН: Слушам, слушам, најдивнија моја... Мила моја!

ЛЕПОТИЦА: А сада ћу ја сендвич сиромашку да направим, да утоли глад.

ИЛМАРИНЕН: Дај му ,ми ионако имамо свега у изобиљу!

ЛЕПОТИЦА: Даћу му, даћу... Запамтиће он тај сендвич!

(Прође кроз кухињу и појави се на прозору.)

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Стрпи се, (Смех.) Гладно псето! Стрпи се, правим...

(Опет се појави Лепотица. Узме хлеб и исече га на пола.)

ЛЕПОТИЦА: Ево свежег хлеба...

ИЛМАРИНЕН: Браво...

ЛЕПОТИЦА: Ево и пола киле шунке...

ИЛМАРИНЕН: Тако је...

ЛЕПОТИЦА: Сада, све то да замотам...

(Лепотица погледа ковача и види да он не гледа. Из хлеба извади шунку, са земље пода узме камен и стави га у хлеб.)

ЛЕПОТИЦА: (А парте.) Уместо шунке камен ћу да му ставим па када онако... (Досадно.) ... Гладан, гладно загризе... Све ће зубе да поломи и после неће ништа моћи да једе... (Смех.) живеће само на хлебу и води, и то на хлебу потопљеном у њу! (Смех.) Ја уживам а они појма немају!

(Појави се на прозору.)

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Ево ти... (Смех.) Једи када си гладан, али се враћај на ливаду и пази ми на краву и овцу. Немој случајно да остану гладне или случајно да их изгубиш, јер ако их изгубиш... Провешћеш овде цео свој живот да би их отплатио! Немој да нестану јер ћу ја да дођем по тебе а ти знаш шта ће се десити онда... (Смех.) Куш!

(Мрак на њиховој страни сцене, светло на Ваина и Ахтија.
Појава десна.)

ВАИНО: Јеси ли видео? Да ли си свестан сада? Проклетство нам је убачено...

АХТИ: А ја... Ја сам љубоморан био, патио за њом... Ух, како сам глуп испао у друштву... Хвала ти премудри Ваино, стварно ти хвала јер си ми очи отворио! Сада видим да је важно лепоту душе тражити а не лепоту лица... Јер лице често слаже па види шта се деси... Ух, што сам се изнервирао... Идем да је исечем! Идем да убијем лажљивицу да тај змијски језик више не плази.

ВАИНО: Чекај, стани... Размисли... Ако ти убијеш њу, тебе ће да нападне Илмаринен! Он и даље није свестан да је зачаран!

АХТИ: Потпуно си у праву. Али, шта да радимо?

ВАИНО: Остави то судбини и младом, али јако паметном Кулерву. Он је највише пропатио због ње, он ће то и да среди! Гледај...

(Мрак на њиховој страни сцене, а светло на средини, па на левој страни.
Појава средња.)

КУЛЕРВО: Ипак није тако лоша, како сам мислио. Добио сам велики сендвич. Баш је велик и тежак! Сада ћу да се наједем као човек! Све до сада сам радио и стварно сам огладнео.

ОВЦА: Пази се, Кулерво! Пази се доброчинства зле особе!

КУЛЕРВО: Од чега да се пазим? Од сендвича?! Баш си овца, не буди смешна... Све ми вода иде на уста... Јао, када га загризем и када га смажем... Јао, ала ћу да уживам... Мада је велик... Ах, па ја имам нож! Пресећи ћу га њиме... Свечани нож за свечане прилике! (Засече хлеб, нож пукне.) Мој нож је пукао! Мој нож... На пола се преломио! Шта је то у хлебу? Камен! О, проклета вештице, зла жено, лажна доброчинитељко! Једино што имам на овом свету, једино што је моје, јединог пријатељу мраку самоће... Ти си учинила да се то уништи! Шта ће ми даљи живот? Шта ће ми да једем и пијем када сам потпуно сам?

КРАВА: Не плачи, добри дечаче, не плачи! Утеху нађи у нама, ми те волимо! Са нама живи...

КУЛЕРВО: Хвала, али мени сажаљење не треба. Сада ми тугу замењује љутња. Љут сам као бесни медвед у планини, као мрки вук у долини и... Помоћу моћи коју сам од оца наследио, наређујем да се у медведа и вука претворите!

(Крава се претвори у Медведа, а Овца у Вука.)

КУЛЕРВО: А сада верне моје животиње, сада идемо да се осветимо за поломљени мач и да злу вештицу убијемо! Јер после свог овог проклетства она није заслужила ни да једе ни да пије, а камоли да се златом кити.

МЕДВЕД: Али не можемо кућу да нападнемо тек тако!

ВУК: Медвед је у праву. Илмаринен ће нас исецкати секиром!

КУЛЕРВО: Смислио сам ја већ план... Сачекаћемо да вештица схвати да нас нема, а када изађе испред куће вас двојица ће те скочити и убити је! Сећате се да је рекла да ће сама да нас потражи ако нас нема, сећате се? Е, тада када изађе... Ја вам наређујем... Растргните је!

МЕДВЕД: Твоја наредба је за нас светиња. Послушаћемо је, али морам да те подсетим... Ако ти убијеш њу и ти чиниш зло дело без обзира што је она опака и зла.

ВУК: А ако зло дело чиниш, злим ће ти се делом и вратити. Изгубићеш моћ да разговараш са животињама и биљкама!

КУЛЕРВО: Толико ћу да ризикујем.

МЕДВЕД: А онда ће генерације иза тебе да лове медведе и вукове и да их без потребе убијају, јер ће мислити да смо ми крвожедне животиње!

КУЛЕРВО: Тишина сад! Наредбу сте добили и моју жељу хоћу да испуните. шта ће после бити, не интересује ме! Идемо... Да се сакријемо испред врата.

(Мрак на средини сцене и светло на левој страни.
Појава лева.)

ЛЕПОТИЦА: Где ли је она ленштина? Где је онај пробисвет лењи?

(Пређе на прозор.)

ЛЕПОТИЦА/ВЕШТИЦА: Кућиии долазиии... Стоку ми вратииии!

(Поново се врати у собу и опет је Лепотица.)

ЛЕПОТИЦА: Сигурно се заситио од камена... (Смех.) Ала сам духовита... (Смех.) Чим га нема до сада, сигурно је зубе поломио и побегао. Боље да изађем и да стоку вратим...

(Лепотица изађе испред врата, а Медвед и Вук скоче на њу.)

ЛЕПОТИЦА: Упомоћ, упомоћ! ... Нећу више!...

КУЛЕРВО: Сада је касно! Толико си зла нанела да мораш да умреш!

ЛЕПОТИЦА: Нисам ја... Илмаринен је ставио камен!

КУЛЕРВО: Чак и на крају лажеш... Вештице одвратна! Сада ћеш платити и за нож мој поломљени и за народ који од глади умире!

(Од Лепотице остану само ствари, а медвед и вук побегну у шуму. Нестану са сцене. Мрак на левој и светло на десној страни сцене.
Појава десна.)

ВАИНО: Да ли ти је сада потпуно јасно?

АХТИ: Како смо могли да будемо тако себични и саможиви? Како смо могли да заборавимо на људе око нас?

ВАИНО: Видиш, потпуно зачарани и заслепљени, заборавили смо на своју земљу и на свој народ! Погледај сада... Глад царује, сваки други човек је болестан, деца умиру, а ми... Ми смо мислили само на себе...

АХТИ: ...Како себи да угодимо! Чак смо и чаробни млин Сампо поклонили!

ВАИНО: Е, неће моћи више тако! Нећемо да трпимо тај терор са севера... Тај лењи народ ужива док наш, мали али вредни, гладује! Нас тројица смо издали земљу а сада ћемо да се удружимо и да је поново оживимо!

АХТИ: Тако је! Крећемо у рат против Крезубе и да вратимо Сампо!

ВАИНО: Или ћемо га вратити или ћемо сви храбро погинути! Идемо да кажемо Илмаринену и да њега ослободимо те страшне чаролије... Па да кренемо у поход на Пођолу!

АХТИ: Јупи! ...Поново борба, поново песма, поново живот и поново... Избод, убод, пробод...

(Рок-н-рол песма.)

Струја нова мене покреће
моја снага полетеће
да смрси конце том северу
одмери му праву меру!

Умем згодно да играм
знам да се људски веселим
желим пријатно да певам
нећу да се другде селим!

Црна магија, зло и страва
сада добују и звече
ал љубав, мисао и лепота
све ће да их спрече!

Знам да певам и певаћу
знам да љубим
сви да знате,
ову земљу сачуваћу!

Калевала то је снага
Калевала, то је срце јунака
Калевала, па то ...то је Калевала !

(Мрак.)

 

СЛИКА 5

(Река у позадини. Илмаринен, Ваино, Ахти и Кулерво дођу до ње.)

ИЛМАРИНЕН: Још не могу да поверујем да је све то вештицино масло!

ВАИНО: Тешко је поверовати у сопствену заслепљеност!

ИЛМАРИНЕН: Највише ми је криво што су моји пријатељи, мој народ, због тога патили. Али, шта је ово? Река? На реку ме водите?! Не, не, не... А, не!

АХТИ: Стани! Где ћеш? Ваино ће нам својим моћним речима и чаробним рунама помоћи да саградимо брод који ниједан талас не може да обори и потопи!

ИЛМАРИНЕН: Све је то лепо и у реду, али ја бежим...

КУЛЕРВО: Ту сам и ја да са овим новим мачем помажем и да вас браним!

АХТИ: Кулерво, шта сам ја рекао?! Јеси ли добио мач? (Кулерво клима главом.) Јеси! Јесам ли те повео са собом? (Кулерво опет потврдно клима.) Јесам! А јесмо ли се договорили да ћутиш јер ћу уши да ти извучем! (Кулерво одречно климата.) Јесмо, јесмо!

ИЛМАРИНЕН: Али. . Али... Ја се бојим воде... Ја се бојим мача... Не знам да га користим, нећу!

(Илмаринен бежи. Ваино замађија рукама.)

ВАИНО: Илмаринене, стани! (Он стане.) Врати се! (Он се врати, зачаран.) Чучни! (Он чучне.) Кокодачи!

(Илмаринен иде око њих и кокодаче. Ваино опет учини магични покрет.)

ИЛМАРИНЕН: Шта си ми то урадио? Мислио сам да си ми пријатељ?! Није те срамота да једног јунака претвориш у кокошку?!

ВАИНО: Нисам те ја претворио... Већ си ти сам својим речима помогао да се претвориш у оно што си сам рекао и помислио! Човек који заборави на друге и на свој понос није ништа друго до обична...

АХТИ: Кокооодааа... Кокошка!

(Илмаринен се надури.)

АХТИ: Не љути се, добри Илмаринене! Слушај, поред моје спретности за борбу и поред Ваинове магичне моћи и Кулервове жеље... Потребан нам је неко јак, ко ће брзо и нечујно да весла до Пођоле!

ИЛМАРИНЕН: Ево, стварно сам се постидео своје слабости и сад тек разумем да није битно бити само јак и само паметан већ и храбрости имати и са проблемом се ухватити у коштац!

(Илмаринен се нагло усправи и поносно говори.)

ИЛМАРИНЕН: Ја, Илмаринен, ковач над ковачима, највреднији јунак Калевале, не плашим се више воде и сада храбро идем да помогнем својим пријатељима и јунацима!

(Кулерво запљеска рукама, од одушевљења.)

АХТИ: Ја, Ахти, снажан и моћан, храбар и спретан, крећем да уз помоћ још силнијих јунака ослободим Сампо и да га вратим у Калевалу!

КУЛЕРВО: А је л сам сада и ја јунак?

АХТИ И ИЛМАРИНЕН: Ма какав јунак... Ти си јуначина!

ИЛМАРИНЕН: Извините, а је л та вода много мокра? (Они га нагло погледају.)...Шалим се!

ВАИНО: Озбиљне ствари сада се дешавају па почујте последњу песму - руну!

Нека од јеле беле, стамене,
а уз помоћ моћног мене
постане снажна кобилица
нашег брода основица!

(Створи се кобилица брода и подигне се иза њих.)

Нека од јаке брезе
као везак да се везе
настану стране брода
који ће волети вода.

(Створе се и стране брода и сви скоче у брод и заплове.)

ВАИНО: (Стојећи на прамцу.)

И нека уз громку буку
лењивци севера чују поруку:
моћни ми смо, јер сложни сви смо:
Илмаринен, ковач јаки
и Ахти, снага пргава
и Кулерво, млади ратник
и Ваино, мудра глава!
Поносан у бој сад крени,
да отмемо Сампо-млин,
преко ледне воде пређи,
херојски да даднеш чин.
И да спасиш своју част
вештицину удри власт!
Наказице и вештице
чувајте се моћи наше
јер бржи смо од соко-птице
сваком снага једном паше
(Успоравање песме -- финале.)
али удружени... (Громко.)
Ми смо непобедиви!

АХТИ: Тоооо! Бравоооо! Идемоооо! Али прво једна песма!

(Запевају песму обрада песме "Сwеет хоме Алабама" Лyнyрд Скyнyрд Банд.)

СВИ:

Шарене странице живота се крећу
осмех сада замењује несрећу.
Певамо песму свог живота
југ и Калевала права су дивота!

Слатки дом Калевала
где дивни су предели
слатки дом Калевала
удружени, ми смо непобедиви!

Чујемо вештицу како грозно јечи
али њу има ко у злу да спречи.
јунак до јунака сада мирно стоји
и мрачног севера нико се не боји!

Слатки дом Калевала
где дивни су предели
слатки дом Калевала
удружени, ми смо непобедиви!

(Плове. Илмаринен весла и Ваино га умири руком.)

ВАИНО: А сада се смирите и будно мотрите. Приближавамо се Пођоли!

(Они се смире.)

КУЛЕРВО: Требало би направити ратни план.

АХТИ: Ма, какав ратни план! Искрцамо се и удри док их све не уништимо и док Сампо, из прљавих вештициних руку, не узмемо!

ИЛМАРИНЕН: Ја сам веслао и довде вас довукао, али мач у руке не узимам!

ВАИНО: Добро, добро... Пст! (Шапуће.) Тихо сада... Кулерво је у праву. Ја имам један план већ направљен у глави. Захваљујући Јужном ветру, мом брату по моћи, послаћу на њих један тежак сан. Биће потпуно успавани.

АХТИ: А ништа оно... Избод, набод, пробод... Укок!

ВАИНО: Зашто крв нову проливати када све можемо фино да урадимо! Они ће бити успавани, а ми када им приђемо... Ево свакоме по игла и конац... Ми ћемо им зашити очне капке.

ИЛМАРИНЕН: Зашто?

ВАИНО: Зато што може неко да се пробуди раније и дигне узбуну! А овако, ако проба да отвори очи видеће да не може и наставиће да спава.

КУЛЕРВО: Па да, мислиће да му се толико спава да не може очи да отвори!

ВАИНО: Од сада па док не узмемо млин нећу да чујем ни гласа! Јасно?!

СВИ: Јасно!!!

ВАИНО: Тише! Шта се дерњате? Ево стижемо. Тихо!

(Мрак.)

 

СЛИКА 6

(Полако, са великом пажњом, излазе из чамца. Око њих спавају наказе и Вештица у средини. Она је наслонила главу и једну руку на Сампо. Вештица и наказе ужасно хрчу. Наши јунаци шапућу.)

КУЛЕРВО: Ала хрчу! Као медведи и свиње заједно, па у глас!

АХТИ: Ух, што смрди овде. Ови се уопште не перу!

ИЛМАРИНЕН: Само Сампо да узмем и да идемо што даље одавде, овде је одвратно.

ВАИНО: Тек сада видите какви су то прљавци, лењивци и паразити. Полако, Илмаринене... Вештица је најопаснија.

(Илмаринен се дошуњао до ње и дува у прсте гледајући како да извуче Сампо-млин а да је не пробуди. Сви га гледају са пажњом.)

ВАИНО: Страшно полако и страшно обазриво... Јер ако је пробудиш, биће борбе!

ИЛМАРИНЕН: Јој... Ћти! Сав сам се престрашио!

(Илмаринен јој полако подиже руку да извуче Сампо. Кулерво се прибије уз Ахтија.)

КУЛЕРВО: УФффф... Полако!

(Илмаринен полако извлачи Сампо и тог тренутка се Вештица промешкољи.)

КРЕЗУБА: Хмбргх!

(Сва четворица се укоче у покрету. Ваино брзо узме један камен са земље и дода га Илмаринену преко ланца. Илмаринен стави камен а извуче Сампо. Вештица задовољно загрли камен.)

ИЛМАРИНЕН: Фију! Мислио сам да сам готов!

ВАИНО: Идемо сада, још нисмо на сигурном и зато тихо и даље!

(Полако дођу до чамца и уђу у њега. Мрак.)

 

СЛИКА 7

(Наша четири јунака су у чамцу. Враћају се у Калевалу.)

КУЛЕРВО: (Гледајући иза себе.) А је л сад смемо да причамо?

ВАИНО: Гласно, још немојте. Птице-злослутнице, гаврани ови, могу да пренесу глас до крезубе!

АХТИ: (Гласно.) Шта?! Нисам се ни онда плашио па сада као женско да ћутим!

ВАИНО: Мудрије је, пре краја, ћутати него сада као жена, одмах истртљати и на пола пута , све причом покварити!

АХТИ: Зар сада да ја не запевам?! Ја? Смири се, мудри Ваино... Непотребно стрепиш. Сада је све готово... Али, ево проверимо... (Запева песму-- рок & rol obrada.)

Snaћni, moжni sada mi smo
za potcenu nismo, nismo!
Povratismo mlin naљ mali,
a veљtica nek se spali!

Priglupa je, vrlo ruћna,
a kuжa joj smrdi, kuћna!
Nek bez mlina sada plaиe
neka ide u narikaиe... иe, иe, иe!

(Tiљina posle pesme, koju su svi prihvatili, sem Vaina.)

VAINO: Misliљ da je to bilo pametno?

AHTI: Sluљaj... Tiљina je svuda!

VAINO: Osluљkujte dobro i posmatrajte joљ bolje. Krezuba nije za potcenjivanje, kao љto to Ahti misli.

(Svako od njih gleda na jednu stranu sveta.)

KULERVO: (Tiho.) Nema niљta na vidiku.

ILMARINEN: Niti vidim niti иujem.

AHTI: Ovde isto niљta... Bezveze љapuжemo!

VAINO: Ni ja niљta ne vidim...

(Uz jeziv vrisak i straљan zvuk pojavi se Krezuba Veљtica ispred pramca. Ilmarinen skoиi kod Vaina a Kulervo kod Ahtija. Pojave se i nakaze-sluge.)

KREZUBA: (Smeh.) Zar иarobnicu mraиnu da prevarite?! Zar otelotvorenje zla da preskoиite?! Neee... (Smeh.) Dobar vam je plan bio... Mudro vas je Vaino vodio, ali sada vam se mraиni kraj piљe! O, sile mraka i podzemlja, o, sile mraиne Tuonele, svoju decu dajte sada, te zle duhove ovamo - brzo... Da pobijemo mi junake ove!

(Dolaze nakaze sa svih strana. Gegaju se, urlaju i maљu maиevima. Na priguљeno osvetljenoj sceni poиinje borba. Vaino poteћe svetlosni maи ali isto tako i Veљtica. Ukljuиuje se stroboskop, a reflektori жe posluћiti da se akcentuje borba onih junaka koji govore.)

VAINO: Sada жemo da se borimo! Svako maи neka potegne i љto viљe ovih nakaza poseиe! Sa veљticom жu se ja boriti i joљ жu leрa da vam иuvam, jer joљ njih dolazi iz ovog pravca!

(Veљtica i Vaino se bore.)

AHTI: Borba... Napokon! Ja жu maиem po glavnini jer stotinu kepeca za mene nije niљta... Ne predajte se lako iako po vodi hodaju!

(Voda poиinje straљno da se talasa.)

KULERVO: Ja vas иuvam sa ove strane! Verujte mi kao љto ja verujem vama... Pored mene niko proжi neжe! Hopa... Obod, probod, izvod... Nije bitno, gotov si...

ILMARINEN: Iako su talasi ogromni... Ne znam љta se deљava... Ja жu da veslam nesmanjenom snagom, da љto pre kuжi doрemo... Jao, koliko ih je... Gotovi smo...

KREZUBA: Kraj ti je doљao... Matora drtino... Ha!

VAINO: Ne priиaj previљe, bedna kreaturo... Prvo жu tebe da sredim pa жu posle do Boga mora da svratim, da ga ovim... Ha... Maиem upitam zaљto talasa!

KREZUBA: Ja sam ga potplatila... (Smeh.) Uskoro ste gotovi...

(Ahti se maиuje sa pet nakaza.)

AHTI: Gde ste? Hoжu joљ! Dosadno mi je da se samo sa petoricom borim! (Svima izbije maи iz ruke. Doрu joљ petorica.) Opa... Kao peиurke posle kiљe... Pazi ovo: ubod, probod, nabod, ukok... (Smeh.)

KULERVO: Ahti! Vidi mene...

AHTI: Bravo, Kulervo... Biжeљ ti moj zamenik, bravo!

KULERVO: Jupi! ... Udri po nakazama... Ahti me voli!

(Vaino, maиujuжi se sa Veљticom, padne u talase.)

ILMARINEN: Vaino je pao u more! Vaino je poginuo! Vainooo!

KREZUBA: Sada ste bez Vaina ostali... (Smeh.) Skoro жete biti gotovi! (Krezuba skoиi iza leрa Ahtiju.) I sa tobom da zavrљim...

KULERVO: (Vrisne.) Ahti, pazi! Junaиino, leрa!

(Krezuba nemilosrdno zabode maи Ahtiju, sa leрa. Ahti pada, a Kulervo skaиe na Krezubu.)

KULERVO: Sada nemam љta da izgubim! O, prokleta veљtice, sa mnom se bori!

(Kulervo i Veљtica se maиuju.)

KREZUBA: Љta ti hoжeљ, ћabo mala?!

KULERVO: Gledaj matora... Ubod, probod, na-pod... Ukok!

(Kulervo je rani u nogu i Krezuba ispusti svetlosni maи. Nakaze i Krezuba se opasno pribliћavaju Kulervu. Ilmarinen izviri iz иamca. Blizu njega je svetlosni maи neonski.)

KULERVO: Sad, Ilmarinene... Sada hrabrost skupi... Brzo, jer propade Kalevala...

ILMARINEN: Jao, pa je l baљ... Aaaaaa!

(Ilmarinen sa novom snagom uzme maи i proburazi Krezubu. Kako ona padne tako nakaze nestaju sa scene kao da odleprљaju. Sve se smiri... Ilmarinen i Kulervo sami, sa telom Ahtija.)

KULERVO: Vidiљ... Sada kada je veљtica ubijena nestaju i nakaze koje je ona stvorila! Prestala je njena иarolija!

ILMARINEN: (Veseli se.) Jupi! ... Ubili smo veљticu... Tananana! Saиuvali smo mlin Sampo... Spasili smo Kalevalu... Jupi!

(Pauza... Kulervo pada na kolena i uzima Ahtijevu glavu u naruиje.)

KULERVO: Zaљto svaka sreжa mora nesreжom da se ostvari? Zaљto? Evo, iskreno pitam... Uko, boћe... Zaљto svaki smeh mora suzom da se uprska?! Zaљto? Zaљto si uzeo mladog, veselog, snaћnog Ahtija? Zaљto? Evo, ja te pitam...

(Ilmarinen priрe i zagrli deиaka, stisne mu miљicu.)

KULERVO: Mlad sam i mali ali, deиje iskreno te pitam ... Zaљto?! Meni su oca ubili, majku, brata... Sam sam potpuno. Jedino sam Ahtija dobio za prijatelja... I njega sada nema. Koje je moje prokletstvo? Zaљto sve љto imam nestane, propadne, neko uniљti... Zaљto? Zaљto mene nisi uzeo, jer kako da ћivim dalje? Kako da veselje bude u srcu mome?

ILMARINEN: Smiri se, ... Kulervo!

KULERVO: Ali ne traћim mnogo i ne traћim za sebe... Traћim za druge! Traћim za иoveka koji bi nam svima postao legenda!

(Kulervo obriљe suze.)

ILMARINEN: Veruj mi, Kulervo... Postao je on legenda. Braneжi Sampo u lepљi prostor je uљao... Uљao je u istoriju!

KULERVO: Nije on nigde uљao... Nije! Kaћi da nije mrtav! Zaљto samo mrtvaci u istoriji?! Kaћi da nije mrtav... Kaћi! Neka pomogne neko... Nekoooo...

(Glas mu se gubi u praznini.)

ILMARINEN: Nema ko da pomogne... Mrtav je Ahti, mrtav je i Vaino! Odbranili smo Sampo ali po veliku cenu! Krenimo sami kuжi... Uteha neka nam bude da жe bar narod da preћivi!

(Uz bljesak svetla i љum talasa izaрe Vaino.)

VAINO: Ko je mrtav? Tu sam ja! Oprostite mi, junaci, љto ste strepeli ali morao sam do dna mora da siрem i smirim ono talasanje i Bogu mora da lupim dva-tri иvengera... Jer kako je poиeo mogao je da nas podavi... Tek na dnu sam иuo loљe vesti pa sam pojurio gore...

ILMARINEN: Osvetlio si nam ovaj dan, crn zbog pogibije Ahtija! Uteљio si me jer si bar ti ћiv!

KULERVO: I meni si utehu doneo, ali malu... Ne ljuti se moжni Vaino, ali Ahti je mrtav i tu niko niљta ne moћe...

VAINO: Niko? Zato sam ja Vaino! Иarobnjak i mudrac nad иarobnjacima i mudracima! Od postanka sveta ja sam ovde i pesme-rune sve znam, za leиenje i za bolesti, za ћivot i za smrt... A one uvek uspevaju ako иistoжa misli bez ikakve zlobe zaћivi u vazduhu okolo... Te sluљajte sada...

(Vraиa)

VAINO: Neka smrt ostavi junaka,

neka ћalost napusti naљa srca jaka!
Nek sada Ahti bude probuрen,
oћivi i zaboravi da je... pogoрen!

(Ahti se ne pomera.)

KULERVO: Hvala ti, ali ne pomaћe... Oh, Ahti... Reci neљto, reci... Reci bilo љta...

AHTI: Љta mi se na uvo dereљ?! Ti stvarno hoжeљ da ti ja uљi izvuиem!?

(Sva иetvorica skoиe iz mesta i vesele se.)

SVI: Ura! Pobedili smo! Jupi! Ћivi smo! Pobedili smo!

VAINO: A sada idemo za Kalevalu da sreжu naљu podelimo sa narodom naљim! Da ih napokon, gladi i bolesti reљimo! Hajdemo, hrabri Ilmarinene... Zaveslaj љto brћe moћeљ!

(Zaplove nazad, u Kalevalu. Mrak.)

 

СЛИКА 8

(Деда и девојчица чекају на обали да Ваино, Илмаринен, Ахти и Кулерво пристану.)

УНУКА: Ево стижу! Напокон... И сви су живи! Деда, дедице, како моју срећу да ти опишем?!

ДЕДА: И мени се ова старачка кожа јежи и све ми нешто низ кичму бежи...

УНУКА: Све ми сада изгледа страшно далеко и све оне људе сада, као да ново сунце греје... Вратила се лепота у нашу Калевалу! А што више народа није дошло?

ДЕДА: Ех...Они који су се први опоравили помажу другима и одмах су почели да обрађују земљу да би хране имали и што пре остале болеснике залечили!

УНУКА: Срећна сам и пресрећна! Поново птице певају и поново земља мирише... Ух, прелепо је! А ко је онај четврти... Млади и... Лепи?

ДЕДА: Не знам ни ја... Али сада ћемо да сазнамо.

(Чамац пристане и наши јунаци изађу на тло. Илмаринен одмах почне да љуби земљу.)

ИЛМАРИНЕН: Само када сам се тебе докопао... Лутко лепа! Волим што си тврда, мирисна, прелепа...

АХТИ: (Смеје му се.) А и мало прљава и блатњава!

ИЛМАРИНЕН: Ма, и блатњава и буђава али си... Моја Калевала! И ни за шта на свету те не бих мењао... (Погледа чамац.) А нећу те више напуштати већ ћу предано да радим и сада знам, злато уопште нећу да правим!

КУЛЕРВО: Ја нећу да изађем!

АХТИ: Шта је сада, јуначино?

КУЛЕРВО: А ко је она девојчица што ме гледа тако?

ВАИНО: Не гледа тебе већ мене, ја сам јој махао!

(Ваино прође поред Кулерва и поздрави се са Дедом и Унуком.)

ВАИНО: Драги моји... Не знам како да вам се извиним и не знам како да вам се захвалим... Једини сте ви дошли и једини сте се ви потрудили да нас спасете од Крезубе!

ДЕДА: Част ми је, мудри Ваино, да се рукујем са тобом и част ми је што тако мислиш... Знај, ми те ценимо, поштујемо још више... И знај, још више би народа дошло...

ВАИНО: Не објашњавај! Знам! Ех, када лудост захвати старачке кости, видиш шта се деси!

ДЕДА: Па и ми имамо право да волимо!

ВАИНО: Тачно! (Девојчица гледа Кулерва а он се сакрива иза Ахтија.)... Али тек сада знам... Ја се морам повући и сву ту љубав коју осећам морам да посветим нашем народу и нашој земљи, нашој Калевали! Е, то је мудрост која се годинама добија!

ДЕДА: Драго ми је да си сада свестан... Хајдемо ми у хлад да мало чалабрцнемо и да се медовином окрепимо!

АХТИ: Шта радиш, Кулерво? Чега се то кријеш?

КУЛЕРВО: Па она ме гледа!...

АХТИ: Види га... Као јунак ти најмање смеш да се плашиш девојчица.

КУЛЕРВО: Ма, не! Не бојим се... Само ми се не уклапа у планове освете!

АХТИ: Зар ниси научио до сада? Сви ови ратови би нестали када би се сви људи љубави посветили... Нећу ја да ти љигавим! Али, ако ја, Ахти, то кажем... Веруј да то има тежину искуства! А ја... Из ових стопа крећем да нађем једну дивну жену... Ону која ће волети мене и коју ћу ја волети... Са оваквим... (покаже облине.) ... Срцем и напокон ћу се предати правом животу... И ја сам се зажелео једног пољупца... Поцрвенећу, али баш ме брига!

УНУКА: Здраво... Ко си ти?

КУЛЕРВО: Ззз...драааво! Ја сам Ахти... Мислим, Сампо... Ма, ја сам Кулерво! А ти?

УНУКА: Ја сам Тицијана! Драго ми је да сам те упознала! А је л знаш да си леп?!

(Кулерво падне на земљу. Ахти се смеје, а Илмаринен га диже.)

ИЛМАРИНЕН: Види ти њега... Једна лепа реч и он као покошен!

КУЛЕРВО: Добро ми је, добро ми је... Није то од речи... Умор, мислим, знаш... Мачевање... И то!

ТИЦИЈАНА: Ево ти шумске јагоде...

(Кулерво је забленут у њу, не узима.)

КУЛЕРВО: И ти си... са том косом... баш л... л... л... мислим, баш си л... кхм!

ТИЦИЈАНА:Мислиш... Лепа сам!

(Кулерво опет тресне и још брже устане, гледајући земљу.)

КУЛЕРВО: Шта леда има! Баш је клизаво!

ТИЦИЈАНА: Лед усред лета? Баш си уморан... Лепи Кулерво!

(Кулерво опет тресне.)

АХТИ: Извини, Тицијана...

(Одвуче Кулерва на страну и приђу им Ваино и Илмаринен.)

АХТИ: Схваташ сада? Права љубав се види на први поглед!

ВАИНО: Одмах се освета и рат заборављају!

ИЛМАРИНЕН: Кажи, да ли још сањаш освету?

АХТИ: Јао, када му се да и јагодица-пољубица... (Смех.)

КУЛЕРВО: Полако... Каква освета... Какав рат? Баш ме брига... шта је то јагодица... И то... Није битно! Е, а да ја вас нешто питам! Еј, видите је... Јао, што је лепа! Е, јесте видели како хода... Све са ногама!

(Ваино, Илмаринен и Ахти се ваљају од смеха, а Тицијана одлази од Деде и узима тацну са јагодама и медовином.)

ДЕДА: Сада знам зашто се дивимо херојима! Они су сви велики у срећи али исто тако велики су и у несрећи... Видиш, сви су остали без женске љубави... А опет уживају за Кулерва.

ТИЦИЈАНА: Он је диван... Идем да му однесем...

КУЛЕРВО: (Заљубљен.) Па се све смеје са уснама, заједно... А? А коса? Јао... А и плетенице... Шта се смејете... ? А је л то она има љубав?! Мислим, је л то љубав?

ТИЦИЈАНА: Кулерво... лепи!

(Кулерво опет тресне о земљу. Ваино, Ахти и Илмаринен га погледају.)

ВАИНО-АХТИ-ИЛМАРИНЕН: Стопроцентна љубав...

АХТИ:... Уживај и заборави на тугу... Сада имаш некога ко те воли!

ТИЦИЈАНА: Лепи...!

(Овај опет падне.)

КУЛЕРВО: Молим те, немој више... Довољна ми је бука од срца а још ова у глави... Ево стижем, ма, летим...

ТИЦИЈАНА: Мене су научили да се прави јунак дочекује шумским јагодама, чашом медовине и...

КУЛЕРВО: И...?

ТИЦИЈАНА:Једном јагодицом-пољубицом!

КУЛЕРВО: (Сав важан.) А да! Знам! Дај ми мало шумских јагода... Мљац... А сада мало медовине... Хик... Јао, што је лепо...

ТИЦИЈАНА: А сада... Сва црвеним... А сада... Јагодица-пољубица!

КУЛЕРВО: (Као стар-мали.) Нема проблематике... Све ћу из твоје руке да узмем... Када сам узео ово, узећу и то...

(Он јадан пружи руку.)

ТИЦИЈАНА: То се поклања из самог срца и из саме душе... а преко усана...

(Пољуби га у образ. Кулерво падне на земљу... па устане, па опет падне али на другу страну, па устане... па опет падне... Тицијана се смеје а остала три јунака прилазе и узимају га у руке...)

АХТИ: Дај да га спасимо од овог лепог бола... Песма! Песмааа!

(Сво шесторо запевају песму - химну расположења и борбе.)

СВИ:

Шарене странице живота се окрећу
осмех нам сад замењује несрећу.
Певамо песму свог живота
југ и Калевала права су дивота!

Слатки дом Калевала
где дивни су предели
слатки дом Калевала
удружени, ми смо непобедиви!

Чујемо вештицу како грозно јечи
али њу има ко у злу да спречи.
јунак до јунака сада мирно стоји
и мрачног севера нико се не боји!

Слатки дом Калевала
где дивни су предели
слатки дом Калевала
удружени, ми смо непобедиви!

(Уз песму полако одлазе са сцене. Врати се Кулерво.)

КУЛЕРВО: Тицијана...Тицијана! (Тицијана дође.) Знаш, морам још нешто да ти кажем... Свиђа ми се све али највише то што ти име почиње на Т!

ТИЦИЈАНА:Ево ти онда још једна јагодица-пољубица и... још једна с(ц)моквица!

(Ово се изговори као пољубац.
Кулерво падне.
Завеса.)

КРАЈ

У Београду и Скопљу 1993-94.


Милан В. Пузић

Филмски и ТВ сценариста; драмски писац. Рођен 1968. године у Панчеву. Завршава студије на катедри за драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.

Филмски и ТВ пројекти:
  • "Скоро савршено" (дугометражни играни филм, у продукцији; продукција: ДАКАР; по причи Горана Радаковића и Ђорђа Милосављевића; режија: Радивоје Андрић)
  • "Око моје главе" (Музичко-хумористичке емисије; продукција: РТС 1996/97; режија: Радивоје Андрић, Марко Новаковић, Иван Андријанић)
  • "Отворена врата" (Хумористичка серија; продукција: Монте Роyал Пицтурес & RTS 1995; три епизоде као гостујући сценариста; режија: Милош Радовић, Мирослав Лекић, Бобан Скерлић)
  • "Поп-рок жур" (Новогодишњи шоу програм; продукција: Радио Телевизија Србије 1995/96; режија: Срђан Радојковић)
  • "Тренутак до сна" (Шоу-програм, седам епизода; продукција: РТС 1994/95; режија: Срђан Радојковић и Андрија Ђукић)
  • "28. гитаријада" (Продукција: РТС 1994; три музичко-документарне емисије; режија: Срђан Радојковић)
  • "Рокенрол заувек" (Рок-догађај - 36 сати преноса и емисија; продукција: РТС 1993; сценариста у креативном тиму; режија: Срђан Радојковић)
  • Написао сценарије за више кратких играних филмова.

    Режирао:
  • "Чувар традиције" (Документарни филм; продукција: НТВ Студио Б)
  • "Мала група педера" (Видео спот бенда "Фамилија"; сниматељ и монтажер: Славољуб Живановић - Зли)
  • Дечија драма "Калевала-земља јунака", репертоаром предвиђена за постављање у позоришту "Душко Радовић"
  • Радио као косценариста, уз Сашу Маркуш, за Центар Гроуп, у центру за анимацију "Wондерланд" на првом југословенском компјутерски анимираном дугометражном филму.

    Радио као дописник из Републике Македоније 1993-94 за магазин "Слога-Wееклy" (Мелбурн, Аустралиа).


    // Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
    [ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]