NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoDrama i pozoriste
TIA Janus

МИОМИР ПЕТРОВИЋ

"ЧОПОР"
или
"МЕТАСТАЗА ДУШЕ"

(Хистерична бајка у сегментима)

НАЛИЧЈА:
- КАЗИМИР - први ратник
- АВЕЛИНО - други ратник
- БАЛАТОН - трећи ратник
- ДАНИЛО - старији рецепционер
- ГРИГОРИЈЕ - млади рецепционер
- ВЕРА - девојка
- МАГДАЛЕНА - девојка
- НИКИТА - младић
- КРАТОВАЦ - старац из шуме

Догађа се негде али сада.

Сви фрагменти су, заправо, изломљена целина.

Нико од ликова, заправо, не постоји и зато су наличја.

Сваки заметак радње, као драмски реликт, само је спазма која се шири.

Слободану Шнајдеру

 

1. СЛИКА

(Дубока ноћ, негде на пропланку над селом. У подножју, многе ватре лижу бивше насеобине бивших људи. Неки од њих су мртви а неки у збегу. У збегу су они мање срећни. Чује се пуцкетање читаве котлине. Понека баражна ватра подсећа на сукоба што још трају. Јауци се, напротив, одавно не чују. На пропланак ступе, сваки са своје стране, у свом особеном ритну, наизглед нехајно, три ратника.

Униформе су им у дроњцима. Њихова рањена тела такође. Ипак, ход им је одлучан, снажан.)

КАЗИМИР: У бруму оне ноћи у подножју, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на непрестано надлетање неке гломазне, транспортне летилице што никако не одлеће, она још увек лежи у упљуваној постељи и више никога нема на њој. Пијани и сјебани од главобоље, пилула и керозина што су га пили уместо ракије, војници леже на земљаном поду око њеног кревета.

АВЕЛИНО: Је ли убијена?

БАЛАТОН: Од курца, можда !?

КАЗИМИР: Не, још увек је жива.

БАЛАТОН: Зашто их ниси све побио?

КАЗИМИР: А зашто нисте вас двојица?

АВЕЛИНО: Зато што је то сада вероватно свеједно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове руке су створиле то што су створиле. Сада више ништа неће изменити ствар.

БАЛАТОН: Можда нам је доста?

АВЕЛИНО: Не верујем да је доста оној мрачној рупетини из које ме гледају док спавам. Посматрају, па онда као да се дошаптавају, домунђавају нешто.

БАЛАТОН: Како их видиш ако је рупа мрачна?

АВЕЛИНО: Не знам. Можда само осећам.

КАЗИМИР: Ако тако гледаш на ствари, можда тој црној рупи никада и неће бити доста. Ипак, не можемо стално бити овде и радити све што нас шаке и прсти на тим шакама терају да урадимо.

БАЛАТОН: Кренимо негде. Одмах.

АВЕЛИНО: Па зар се већ не крећемо?

БАЛАТОН: Добро питање, ратниче. У последње време и ја осећам како стојим чак и када се крећем. И читав овај свет, ова кугла што се и даље претвара да се окреће док, уствари, и даље стоји. Понекад када прелазимо преко ливада и чистимо терене, осетим како се све заглавило. У једном једином дану. И не могу да се сетим када се то десило.

АВЕЛИНО: Ако уопште икада будемо игде кренули, хоће ли се скорити крв, хоће ли се скинути временом? Шаке ми шкрипе од крви. Скорене.

КАЗИМИР: То не знам. Али, сигуран сам да ће временом, ако икада будемо игде кренули, почети да отпадају само шаке. А са њима и та крв. И отисци. И нико нас никада неће пронаћи.

АВЕЛИНО: А нико нас никада неће ни тражити. Ми никоме не припадамо. А ти, (Балатону.) када смо се први пут срели иза штали, у клисури, драо си ножем кожу са оних заробљеника. Помислио сам: "Овог човека сам некада уснио" . Препознао сам те. Видео сам те у сну како корачаш површином неког огромног језера. А онда, вода се претворила у блато и ти си и даље ходао али су ти ноге готово упадале у тесто.

БАЛАТОН: Сереш. Много. Мада... Био сам једном поред таквог језера. Чини ми се да смо тамо често одлазили и доносили у дугуљастим, пластичним флашама...

КАЗИМИР: .... бензин! Балатон, то је језеро Балатон. Можда још увек постоји. И сви су одлазили тамо по бензин!

АВЕЛИНО: Онда ћу те назвати Балатон. Блатно језеро.

БАЛАТОН: А како ћеш себе назвати, ратниче? Ако ти ја дам име, јер када сам те први пут видео, облизивао си бацачем пламена једну кући и људе у њој, зваћеш се Пламеник, или Бацач.

АВЕЛИНО: Још увек су ми опрљени прсти од тог бацача пламена.

КАЗИМИР: А то је добро, јер не остављаш за собом отиске прстију. Некада давно, читао сам књигу о циркусу и животу у њему. Међу влажним странама, мирисним на свежу фарбу, живео је један тужни кловн. Сви су му се смејали и трпали му петарде у гаће. Звао се Авелино. А онда је једне вечери запалио и циркус, и људе, и животиње... све.

БАЛАТОН: А што ти то причаш?

КАЗИМИР: Дао бих му име Авелино. Ако је заиста спаљивач.

АВЕЛИНО: Прихватам.

КАЗИМИР (покушава да одвије завој на руци.): Боље се прихвати моје ране. Променићу завој.

(Казимир уз Авелинову помоћ мења завој. Авелино се згрози раном.)

АВЕЛИНО: Гадна рана!

КАЗИМИР: Ипак, још увек сам ту. Иако је гелер на неколико места пробио руку, она се и даље мрда. Што је најчудније, уопште не боли. И ради добро као раније. Убија. Можда и, боље.

БАЛАТОН (Казимиру.): А како ће теби бити име, рањениче?

КАЗИМИР: Када сам заклао свог првог човека, док је нож пролазио кроз гркљан, као кроз главицу купуса, рекао је: "Казимир, зовем се Казимир" . А ја сам њему казао: "Глупо име" . Онда сам га убио.

АВЕЛИНО: Од сада си Казимир. Против урока.

(Пауза.)

БАЛАТОН: Куда ћемо?

АВЕЛИНО: А шта ћемо са оном силованом девојком, доле у кући?

БАЛАТОН: Ништа. Оставићемо је да сама сачека свој крај. Чудно, једино ми нисмо пожелели да је силујемо.

АВЕЛИНО: Зато ћемо стално бити заједно. Само куда?

КАЗИМИР: Било куда. Ти ћеш, Авелино, палити ватре које ће нам осветљавати пут. Дању ћемо спавати по неким рупама које ће бирати Балатон.

БАЛАТОН: А ти, Казимире?

КАЗИМИР: Ја ћу убијати сваког на кога наиђемо. И водићу нас. Имам мапе овог краја.

АВЕЛИНО: Овај крај није уцртан ни на једну мапу. А што би ти водио?

КАЗИМИР: Сваком чопору је потребан предводник.

БАЛАТОН: Јадан је тај чопор од тројице.

КАЗИМИР: И у једном вуку лежи читав чопор.

АВЕЛИНО: Кренимо.

(Они крену. Што даље од котлине што сија у мраку.

Мрак.)

 

2. СЛИКА

(Трошна рецепција неког мотела усред мрака. Поред неког пута. Али са пута не допиру звуци аутомобила. За пултом седе два рецепционера. Старији, задригао, необријан, алкохоличарски оклембешених веђа и млађи, еластичан као бамбус, натегнут, пун снаге. Пуше и не гледају се. Старији је Данило а млађи Григорије.)

ГРИГОРИЈЕ: А што се ти, онда, ниси побунио?

ДАНИЛО: Шта сам могао да урадим? Главу да изгубим, а!? Јер би ти то волео, да сам ја своју главу потурио на пањ!? Не знаш ти колико је глава важна ствар. И нећеш знати све док ти гузици не буде било довољно мрзло да не можеш да седиш, а у грлу толико вруће да не можеш да проговориш! Тек онда знаш колико је глава важна!

ГРИГОРИЈЕ: А теби је глава на гузици!?

ДАНИЛО: Не можеш ти то да схватиш. И ја сам глуп што ти уопште причам.

(Пауза.)

Јеси ли променио пешкире по собама?

ГРИГОРИЈЕ: Аха.

ДАНИЛО: А сапуне!?

ГРИГОРИЈЕ: Аха.

ДАНИЛО: И постељину!?

ГРИГОРИЈЕ: Аха.

ДАНИЛО: Баш све?

ГРИГОРИЈЕ: Ма, јесам! Него, кажи ти мени, што Ти ниси пробао да све то промениш?

ДАНИЛО: И шта би добио?

ГРИГОРИЈЕ: Ето, на пример, не би слинио испред телевизора средом, и не би ти пало на памет да гледаш Теле-мост, и не би ти било жао људи које и не познајеш... и не би ме гњавио том досадном причом.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Ма... прво је све изгледало тако јасно. Чисто и јасно ко дан. Издајице. Направили смо им земљу. Направили смо народ од њих. Народ.

ГРИГОРИЈЕ: Ти си направио народ од неког, а!? Чиме, мајке ти!? Како се то, уопште, прави народ?

ДАНИЛО: Не изврћи. Нисам ја. Ниси ти. Али јесу наши.

ГРИГОРИЈЕ: Чекај мало.... чекај мало... мој отац је био аутомеханичар, његов отац је био свињар, и његов отац је био исто свињар, а ја сам ништа! Који су то "моји" правили народе!?

ДАНИЛО: Па јеси ли ти, учио историју?

ГРИГОРИЈЕ: Који, бре, "Наши" ? Ја сам себи наш! Ко је теби "Наш" ?

ДАНИЛО: Батали... не можеш ти то да разумеш.

ГРИГОРИЈЕ (пада у ватру.): Ма не, баш могу то да разумем. Само ти не можеш да кажеш, јер то телевизија брбља на твоја уста! Уосталом, шта би ти и ја, једини дежурни, јединог мотела на сто километара укруг, могли да радимо него да причамо? Слушам ја тебе, ал ти не слушаш себе!

ДАНИЛО: Лако је теби кад си балав. Ти прошлу земљу ниси ни упамтио. Кад те мајка брзо скине са сисе, раније проходаш!

ГРИГОРИЈЕ: Добро, ајде да је тако. Само кажи: што си се, онда, толико потресао, што ти је притисак скочио, што си скљукао "Нифелатима" и "Регланима" и пио ракију преко тога док си гледао Теле-мост?! А!? Одговори!?

(Пауза.)

ДАНИЛО: ....скупило ми се ту негде, као песница у грлу да му се заглавила. Човек и жена.... лепа жена. Она тамо, он овде. Гледам, знаш, а има нешто у тим везама, у тим жицама, ђаво ће га знати, па кад један говори у камеру онај други га одмах види, ал га не чује одмах. Ваљда звук касни. Па кад га чује, а овај већ отвара уста за трећу ствар. И никако се не чују. А причају. Један у клин, други у плочу. И не разумеју се. А истим језиком говоре. Ко да их тај језик не разуме. Док би се они разумели.

ГРИГОРИЈЕ: И ништа... ништа се не разумеју!?

ДАНИЛО: Ма, разумеју се, ал кад ћуте. Онда се гледају. Један у другог, а између њих стакло од екрана. КО РИБЕ, као да су у два акваријума.

ГРИГОРИЈЕ: И онда?

ДАНИЛО: Ништа. Онда грцају, онако, види се да им је непријатно да плачу пред толиком људима. А не знам што? Не помињу ни живе, ни мртве, ни срушене куће, баш о веселим стварима причају. А гутају муку.

ГРИГОРИЈЕ: И теби је од тога позлило?

ДАНИЛО: Не знаш ти каква је то земља била.

ГРИГОРИЈЕ: Каква, нека посебна?

ДАНИЛО: Тад ниси ништа мислио. Само си живео. Нормално.

ГРИГОРИЈЕ: И сад живиш. У истој кући, у истом граду.

ДАНИЛО: Ал мислиш. Живот је грозан кад мислиш на њега.

(Пауза.)

ГРИГОРИЈЕ: А ја имам пилонидалну цисту.

ДАНИЛО: Шта, имаш?

ГРИГОРИЈЕ: Пилонидалну цисту. Све сам књиге о томе консултовао: "Може наступити као посленица ненормалног затварања у набору стражњице, изнад чмара, пре рођења, или као болест која се створила касније. То је шупљина, слична апцесу, која садржи длаке и лој. Циста је дубока 2,5 цм. Некада наступе болови после којих се циста шири и продубљује док се на крају не провали и не испразни. Међутим, на тај начин није излечена, јер се после извесног времена поново загади, загноји и ствара непријатне тешкоће."

ДАНИЛО: Ти си то баш напамет научио?

ГРИГОРИЈЕ: Има да им докажем да је то нервно обољење.

ДАНИЛО: Од нервирања?

ГРИГОРИЈЕ: Јесте.

ДАНИЛО: А шта си ти то видео тако страшно у животу, да ти од нервирања пукне...?

ГРИГОРИЈЕ: Видео сам.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Ништа ти ниси видео! Ја сам у твојим годинама...

ГРИГОРИЈЕ (готово експлодира.): Видео сам, дабогда нисам видео то што сам видео, дабогда ме мрак појео кад сам видео то што сам видео, бре, ништа није црно као то што сам видео дабогда нисам ни видео. (Клоне. Пауза.)
Па је л' ти знаш, будало матора, како се осећа човек коме су крпили сестру ко крпењачу!? Не знаш!? Лепа је била моја Марија. Прва по оценама у школи. Имала дечка. Фини момак, није смео да је пипне, пазио је ко мало воде. Тамо пред Нову годину, моји су били код кумова, она ишла у другу смену у школи, ја се враћам одавде, уљопао се од оног "Вињака" што је донео Бора... Дођем до дворишта, попаљена светла свуд по кући... капија отворена... врата разглављена. Одма сам се отрезнио. Уђем унутра, све разбацано, ко да је бомба пала... У мени се све сапело, хоћу да се заледим. Стојим ту у предсобљу, хоћу да стојим ту док сам жив, не могу да се макнем, не смем ни да писнем. Онда... уђем у кујну. Џумбус. Мара лежи преко стола.
(Пауза.)
Гола. Жива. Крвава. Јечи. А све по њој заудара. Жицама је привезали на све четири ноге од стола. Осетила ме. Ваљда. Каже: "Биће добро, Гришо, Григорије, биће добро.." А онда... видим низ ноге јој лије крв, а они још пишали по њој. Маму им јебем! Није им било доста што су све однели, и њу силовали, него су морали и да пишају по њој!

(Пауза.)

ДАНИЛО: Нисам то знао...

ГРИГОРИЈЕ: И онда се више ништа и не сећам. Пао сам у несвест. Само сам се стровалио. А онда јако светло. Испитују ме, нешто потписујем. Двојица седе око мале фуруне, греју се. Ко да ништа није било. Марију одвезли у болницу. Мајка и отац... шта да ти причам. Инспектор каже - секта, сатанистичка секта, као дешавало се то и раније. Као наћи ће их, ово је правна држава, судиће им. Ја скочим, кренем да га давим. Каква секта!? Баце ме у самицу.

ДАНИЛО: Јесу ли их нашли!?

ГРИГОРИЈЕ: После кажу неки повратници са фронта. Као, она је дала изјаву да су били у униформама. Дошао тај исти инспектор, донео ми ратлук, кафу. Гледа ме. Каже: "Наћи ће их. Неће они далеко." Да потпишем њену изјаву, она није у стању. И да идем кући. Гледам ону кафу, тацну, шољицу...

ДАНИЛО: И због тога ти се појавила та... циста!?

ГРИГОРИЈЕ: Ма јок. Узео сам ону кафу, сломим шољицу о зид па... свуд по телу. Једну сам брадавицу откинуо, знаш, потпуно сам полудео, па онда и у...

ДАНИЛО: Ниси ваљда.

ГРИГОРИЈЕ: Јесам.

(Пауза.)

ДАНИЛО: А ја мислио сестра ти у лудари, онако, луда. Извини, дечко.

ГРИГОРИЈЕ: Па јесте, још је у лудари.

ДАНИЛО (вади флашу ракије из фиоке.): Ајде... да попијемо по једну.

ГРИГОРИЈЕ (Прихвата.): Дај. А чему да наздравимо?

ДАНИЛО: Откуд знам?

(Мрак.)

3. СЛИКА

(Мотелска соба. Скромна, уобичајено намештена. Једини фронтални зид као да недостаје. Уместо њега мраком опасана ливада и усамљено дрво на њој. Можда фото-тапет а можда само нема зида. У соби је Вера. Испијена, мршава девојка. Раширене, широм отворене очи. Масна коса. У дрхтају, температури. У молитви.)

ВЕРА: На силу се отвористе, све те рупе на мом телу
Свака рупа проговара, прича нама причу своју
Напеле се све те поре, рупе, рупице и руперде
Свака воња својим смрадом, свака своју причу прича
На силу се отвористе, сад вас нико да затвори неће
Избацисте баш сва црева и бубреге и јетру и жључку на напоље,
Уврнусте кожу на унутра, избацисте месо ви на споља.
Идем сада, ходам земљом откривена,
дебела је кожа ал не штити,
Мокра су ми црева па свуд боле,
ко да нокти све по њима рију
Рију канџе, цепају ми кожу
Каишеве од њих направисте, куд сад да се денем
када ветар и прашина, када сунце па и месец, када киша па и суша
све пале и жаре, све ми ране пољућују.
Отворити само нећу ни уши ни очи, уста
Затворити нико неће, не да Бог и не да човек,
исукаћу длаку баш из косе, уденућу баш кроз иглу оштру
Закрпићу своје рупе и раседе разних врста,
Увићу се сва у оштри конац танки, па крпљена
и расечена, полегнућу на ливаду мокру
.


(Иза ње, сакривен до сада под дрветом, у полумраку, појављује се старац. Сипљив, погнут, лица испуњеног умором. Или смрћу. Кратовац. Полагано долази до простора на коме почиње соба. Вера га не види.)

КРАТОВАЦ (полако, обазриво.): Ти се, девојко, нешто много злопатиш?

ВЕРА: Ко је то!? Шта!?

КРАТОВАЦ (улази у собу и она га види.): Ја сам.

ВЕРА: Ко си ти?

КРАТОВАЦ: Старац. И зову ме Кратовац.

ВЕРА: Шта хоћеш?

КРАТОВАЦ: Морам да ти помогнем.

ВЕРА: Зашто мораш?

КРАТОВАЦ: Девојко, ја долазим из оног дрвета. Оно ме је звало.

ВЕРА: Какво дрво, шта то причаш!? Јеси ли ти привиђење!?

КРАТОВАЦ: То је буква. Шупља буква. Пре негде шездесет година осушила се изнутра, ал чудно, споља истрајава. Има таквих стабала пуно унаоколо, према мочвари. Кад је био прошли рат, један је бежао од других. Три, четри дана. И када је дошао до мочваре, видео је да нема куд. Па је ушао у шупљу букву. Увукао се. Једва. Морао је да се увуче са рукама подигнутим нагоре, изнад главе, стабло је било уско. Патрола је прошла. Он је остао. Није могао да се извуче. Иструлео је унутра. Од тада ја станујем у њој. Чувам је.

ВЕРА: Зашто?

КРАТОВАЦ: Тако су наредили.

ВЕРА: Ко?

КРАТОВАЦ: Они. Него.... да пређемо на посао. Јеси ли ти дошла из рата?

ВЕРА: Не. Дошла сам из нервне болнице.

КРАТОВАЦ: А, луда.

ВЕРА: Нисам луда. Ја сам сестра. Радила сам тамо.

КРАТОВАЦ: И, шта тражиш овде?

ВЕРА: Не знам... мислим... дошла сам да једном човеку предам поруку од његове сестре.

КРАТОВАЦ: Је ли болесна?

ВЕРА: Много. Силовали су је.

КРАТОВАЦ: Дешава се све па и то. Што си ме, онда, звала?

ВЕРА: Нисам те звала. Не знам ни како си ушао.

КРАТОВАЦ: Добро. Ниси ти, они су али ми је речено да не можеш да изађеш из собе и дођеш до тог човека.

ВЕРА (Љутито.): Зашто не би могла?

КРАТОВАЦ (Крене.): Ништа. Онда, до виђења.

ВЕРА: Чекај, стани!

(Пауза.)

ВЕРА: Јесте. Не осећам се добро у последње време. Јесте, не могу да изађем. Почнем да дрхтим и осипам се када приђем вратима.

КРАТОВАЦ: Зато врата и постоје. Свако дрхти јер се врата никада не отварају. Отвара се само свест, па излази, пролази кроз врата. Она, пак, остају увек затворена. Као што је била и она буква у коју се сакрио тај човек.

ВЕРА: Ти познајеш њеног брата?

КРАТОВАЦ: Познајем. Довешћу га у ову собу. Али за узврат ћеш морати да ме убијеш.

ВЕРА: Да те убијем....?

КРАТОВАЦ: Јесте. Да би неко умро, неко мора да га убије. Не бој се, то није ништа страшно. Узећеш неко сечиво или бодеж и... забићеш ми га у груди.

ВЕРА: Чекај, морам да размислим... нису ми ништа рекли о томе.

КРАТОВАЦ: Који то "они" ?

ВЕРА: Пусти... знаш ти. А зашто?

КРАТОВАЦ: Зато што сам ја ушао у ту букву, за време оног рата. И зато што нисам умро. А морам умрети да бих изашао.

ВЕРА: Чекај... мораћу да размислим.

(М Р А К.)

4. СЛИКА

(Дубока ноћ. На неком пропланку опасаном мрачним стаблима, бивак Казимира, Авелина и Балатон. Раздвојени спавају. Умотани у шаторска крила. Небо над њима је крваво. Као да одсјаја неке ватре. Авелино се придигне. Дошуња се до Казимира. Пажљиво. Да га Балатон не би чуо.)

АВЕЛИНО: Казимире!

КАЗИМИР: Шта је?

АВЕЛИНО: Јеси ли видео оно синоћ?

КАЗИМИР: Шта?

АВЕЛИНО: Балатон је покушао да ме покраде. Ишли смо уз онај оштри шибљак и јасно сам осетио жмарце. Управо сам помислио да је то неко оштро трње што је упало у кошуљу, али онда сам се окренуо. Његова рука била је на мом рамену. Ти си ишао напред. Покушавао је да ми у ходу скине двоглед са каиша. Јасно сам то видео. И он је видео да ја видим. И наставио је.

КАЗИМИР: Јеси ли сигуран? Био је мрак.

АВЕЛИНО: А ко би други могао бити. Он је ишао иза мене.

КАЗИМИР: Прича се да у оним шибљацима живе вампири.

АВЕЛИНО: Верујем у оно у шта верујем, а верујем у оно што видим, видим само оно у шта верујем. То је био Балатон.

КАЗИМИР: Што га ниси убио?

АВЕЛИНО: Не знам. Уплашио сам се. Сам оме је погледао, очи су му севнуле у мраку и осетио сам пламен на образу. Више нисам смео да га убијем.

КАЗИМИР: Чији је двоглед?

АВЕЛИНО: Ишчупао сам га с груди једног војника.

КАЗИМИР: Нашег или њиховог?

АВЕЛИНО: Не сећам се.

КАЗИМИР: Значи украо?

АВЕЛИНО: Прво убио. Онда скинуо, не украо.

КАЗИМИР: Знам ја да је Балатон лопов, одгризао је тај мајци и брадавицу са сисе када га је дојила. Види му се на лицу.

АВЕЛИНО: Што га се онда не отарасимо? Могао бих да га запалим док спава.

КАЗИМИР: Треба да нас је троје.

АВЕЛИНО: Што?

КАЗИМИР: Један да нас чува од јуче, један од данас, један од сутра.

АВЕЛИНО: А где смо уопште кренули?

КАЗИМИР: Знаћеш када дође време за то. Идем по једну девојку. А сада га пробуди, већ је дубока ноћ. Морамо да кренемо.

(Авелино грубо пробуди Балатона чизмом у леђа. Он устане, мамуран, неиспаван, неосетљив.)

АВЕЛИНО: Идемо.

БАЛАТОН (спрема се.): Сањао сам да смо већ кренули. Хајде!

(Тројка крене низ падину обрубљену мраком. Казимир запева. То је нека тугованка, делом на македонском, болна песма.)

КАЗИМИР (пева.): Крај ридини извори, крај извори тополи
високите зидини, затворени, ој!
Девет земљи големи над високи планини
девет реки поплави испречени, ој!
Девет кули зидани, девет браке железни
никој нема да отвори, да прерипа, ој!
За високи зидини, девет теми одани
едно срце теро иј, запретено, ој!
Има ли јунак да преорди девет царства
велики
девет трава опинцих, да их сине, ој!
Да прерипа зидини, да изика јуначки девет браке железни,
отворте се, ој!

БАЛАТОН: Казимире, који је то језик?

КАЗИМИР: Што?

БАЛАТОН: Мени то не личи на наш језик.

КАЗИМИР: Можда. Можда и нисам наш. Ко ће га знати, не сећам се.

АВЕЛИНО: А је л' и нас чека девет планина?

КАЗИМИР: Чека сваког.

БАЛАТОН: Сваког?

АВЕЛИНО: Ћути сад и ходај!

БАЛАТОН: Ево, ево, ходам.

КАЗИМИР: Чудно, изгледа као да ходамо у месту.

(М Р А К.)

5. СЛИКА

(Иста ноћ. Једна од мотелских соба. По распореду скромног намештаја слична је Вериној соби из неке од слика. На месту четвртог зида, тамо где је у Вериној соби пролаз на ливаду, стоји фото тапет неког пејсажа са Хаваја. Напољу ромиња киша. Капи што добују као да боду људе право у теме. У соби младић, Никита и девојка Магдалена. .)

МАГДАЛЕНА: Зашто си ме довео овде?

НИКИТА: Нисам те довео, немој опет да почињеш.... пукла је гума, до јутра неће бити ништа од поправке.

МАГДАЛЕНА: Зашто си ме, уопште, повео на излет?

НИКИТА: А зашто си ти пошла, Магдалена?

МАГДАЛЕНА: Одговори.

НИКИТА: Да будемо на неком мирном месту, довољно далеко од свих.

МАГДАЛЕНА: А зашто бисмо желели да будемо довољно далеко од свих?

НИКИТА: Да би разговарали.

МАГДАЛЕНА (Нестрпљиво.): О чему ми уопште имамо да разговарамо? Никита, ја сам ти све лепо испричала. Ништа ти нисам прећутала. Тако је и другачије не може бити.

НИКИТА: Волиш га?

МАГДАЛЕНА: Не буди дете.

(Магдалена се нервозно шета лево, десно. Као рањена животиња. Затим у тишини оде до прозора. Погледа, негде кроз хавајску палму на фототапету.)

МАГДАЛЕНА: Како је оно чудно дрвеће напољу?

НИКИТА: То су букве. Шупље букве. Постоји нешто у саставу тла што је изазвало минералне промене, тек тако, одједном, букве су се исушиле. Изнутра.

МАГДАЛЕНА: Када се то десило?

НИКИТА: О, пре више од триста година. Кажу да су стари Словени, пре него што су дошли на Балкан сахрањивали своје мртве у шупљим, изнутра осушеним стаблима. Веровали су да се свет живих и мртвих не сме мешати. Да мртви, својим распадом не треба да прљају природу. А нису смели ни да их спаљују. Зато су њихова потрошена тела укрштали са потрошеним телима природе. Другим речима стављали су их у оваква, полужива стабла.

МАГДАЛЕНА: Метафорично, нема шта.

НИКИТА: И више од тога - практично. С времена на време пронађу леш у овим буквама. Изненада нестали људи, жртве обрачуна... пре месец дана пронашли су девојку за коју се мислило да је нестала без трага. Стопирала је на путу и - паф - нестала.

МАГДАЛЕНА: Грозно... прекини! Када смо били мали таквих прича уопште није било. Нигде ниси могао да видиш милиционера, гајили су нас у уверењу да живимо у мирној земљи добрих људи.

НИКИТА: Не лупај. Увек је било тако, само се о томе ћутало. После једног рок концерта пре 20 година, пронађено је 16 лешева. Неки од њих, били су толико искасапљени да их је било немогуће препознати. Ту вест нико тада није објавио. Јеси ли видела тако нешто тамо, у свету?

МАГДАЛЕНА: Не. Ја живим у мирном градићу. Прича се о томе, пише у новинама али ти то не видиш. Не познајеш никога ко познаје некога коме се то десило.

НИКИТА (Иронично.): Ти живиш у мирном градићу. Тамо се мирно живи.

МАГДАЛЕНА: Не буди циничан. То ниси ти.

НИКИТА: Хоћеш да кажеш да су тамо подземни и надземни свет потпуно раздвојени. Ти живиш нормално, знаш за подземни свет али га никада не видиш.

МАГДАЛЕНА: А овде је све измешано. И ми седимо у овој соби, пристојан мотел за домаће услове, и ја те питам за дрвеће и шта ти радиш: Причаш о томе како људи трпају мртве у шупљине... је л' видиш!?

НИКИТА: Шта?

МАГДАЛЕНА: Како сте сви ви, полудели, и сви причате о неком убијању, о неком срању...

НИКИТА: Немој да се љутиш. Уопште ти не пристаје. Ко то ми?

МАГДАЛЕНА: Ви који сте остали.

НИКИТА: А ви: што сте отишли, о чему ви причате!?

МАГДАЛЕНА: О животу?

НИКИТА: Лова, кола, куће, посао, газда... гастерарбајт!

МАГДАЛЕНА: Ја сам асистент на факултету, а то се тамо цени.

НИКИТА: И ниси "гастер" !?

МАГДАЛЕНА: Не.

НИКИТА: А он, је ли он "гастер" !?

МАГДАЛЕНА: Не. Он ради са компјутерима, у једној фирми.

НИКИТА: Има газду за кога ради, значи- роб.

МАГДАЛЕНА: Роб је онај што копа канале, ради у ливници, избеглица! Када си стручњак за нешто онда си грађанин!

(Пауза.)

НИКИТА: Како си могла то да урадиш?

МАГДАЛЕНА: А шта си ти урадио да ме спречиш?

НИКИТА: Шта сам могао? И немој стално да ми одговараш питањима.

МАГДАЛЕНА: Не знам.

НИКИТА: Када си добила стипендију, био сам срећан. Знао сам колико ти то значи. После, у војсци, сваки пут би наглас, негде на терену читао твоја писма. И како си се снашла, и с ким делиш собу, како изгледа тај град, и шта планираш да ми купиш... супер!

МАГДАЛЕНА: Шта "супер" ?

НИКИТА: Постојао је циљ. За нас двоје. Изађем из војске и дођем. Да почнемо заједно да живимо, као сви нормални људи, са послом, ловом, ти би се запослила, ја би завршио геологију, после подне би шљакао, не би више размишљали о овој земљи. Живели би.

МАГДАЛЕНА: Није то било једноставно. И ја сам мислила на тебе. Ходала сам улицама, причала са тобом, разгледали би град и причали. Причала сам твојим и својим гласом, у себи. А онда су дошле вести одавде. Прво сам се смејала. Глупости. Онда сам почела да објашњавам људима ша се то догађа, уствари. Онда су дошле слике овдашњих логора.

НИКИТА: И онда?

МАГДАЛЕНА: Онда сам престала да размишљам. Једног дана сам само искључила мозак и престала да мислим о кући. Тата и мама су писали да је неко спалио нашу кућу на мору, почела сам да радим како би им слала лову. Престала сам да мислим, Никита.

НИКИТА: О мени?

МАГДАЛЕНА: Не... не знам. Почела сам да се плашим да мислим о теби. Бојала сам се да ће те одвести у рат, да ћеш погинути. Нисам смела да мислим.

НИКИТА: Не верујем ти.

МАГДАЛЕНА: Знам. Уствари, почела сам да мислим како су сви људи овде проклети. И да ће бити потребно нешто сасвим мало, малецно да сви почнете да силујете и пљачкате.

НИКИТА: И ја?

МАГДАЛЕНА: Не, не, не ти... мислила сам да ћеш схватити да треба да бежиш одавде, да ћеш збрисати код стрица у иностранство...

НИКИТА: Стриц је умро.

МАГДАЛЕНА: Надала сам се да ћу добити твоје писмо из неког иностранства. Да ћемо почети у некој трећој, четвртој земљи.

НИКИТА: Не сери! Шта си урадила да ми помогнеш?

МАГДАЛЕНА: Нисам могла да те позовем код себе, делила сам собу, све сам паре слала мојима.

НИКИТА: Није те било брига шта ја радим и да ли сам жив! Твоја писма су била 'ко са оног света" , што би рекла моја мајка. Овде је било другачије.

МАГДАЛЕНА: А мени тамо није било другачије!? И мени је било другачије. Други људи, други језик, друго све. И ја сам тамо била сама. А нико нормалан се не би вратио овде.

НИКИТА (Замишљено.): И ти си била сама...

(М Р А К.)

6. СЛИКА

(Верина соба у мотелу. Сада је фронтални зид, који није постојао у претходној слици замењен фото тапетом са истим призором ливаде одевене у тмину и једног усамљеног дрвета (букве.) по средини. Поново сама, Вера се нервозно шета по соби, горе-доле ослушкујући сваки звук који долази из ходника. Као да ишчекује Кратовца. Онда затвори очи и почне да говори. У читавој слици Вера проговара својим и туђим, измењеним гласом верно осликавајући дијалог са другом особом, Маријом. При промени гласа, мења и место и гримасе лица.)

ПРВИ ГЛАС: Докторе, она не проговара. Да, докторе, измерила сам и пулс и крвни притисак, све изгледа у реду. Да, добила је Тродон јутрос. Не, докторе, није изговорил ни реч. Видите, само гледа, не проговара. Да, докторе, потрудићу се, да, докторе, разумем. До виђења до ујутру, докторе.

(Пауза.)

ДРУГИ ГЛАС: Зашто лајеш!? Шта то тебе занима проговарам ли или не!? Откуд теби идеја да ја имам нешто да ти кажем!?

ДРУГИ ГЛАС: Марија, па ви говорите?... Јесте ли добро!?

ДРУГИ ГЛАС: Где сам, одговарај, битанго!?

ПРВИ ГЛАС: У болници сте, у пост трауматској соби болнице за ментално здравље.

ДРУГИ ГЛАС: Дакле, лудара!

ПРВИ ГЛАС: Немојте то да говорите. Ово је само привремени смештај. Док се не опоравите.

ДРУГИ ГЛАС: Језик ми се мало спетљао. Тежак је, као да је оклопљен челичним плочама. Чудно, ово као да није мој глас.

ПРВИ ГЛАС: Не напрежите се, Марија, попијте мало воде. Ево, узмите лек.

ДРУГИ ГЛАС: Јеби се ... узми сама лек ако си болесна. Хоћеш да ме дрогираш, а!?

ПРВИ ГЛАС: Имајте поверења. Ово је да се примирите. То нису јаки седативи.

ДРУГИ ГЛАС: Како ти је име, сестро!?

ПРВИ ГЛАС: Вера. Зовем се Вера, Марија.

ДРУГИ ГЛАС: А у шта вера? У шта си ти вера?

ПРВИ ГЛАС: Немојте да се напрежете.

ДРУГИ ГЛАС: Зашто тако млада и нормална девојка ради у лудари?

ПРВИ ГЛАС: Напрежете се.

ДРУГИ ГЛАС: Не. Више се не напрежем. Довољно сам се напрезала до сада. Сада се одмарам. Сада сам мртва.

ПРВИ ГЛАС: Не говорите то. Живи сте. Видите како само лако причате.

ДРУГИ ГЛАС: Прекини да ми персираш. Млађа сам од тебе.

ПРВИ ГЛАС: Добро: Како си, Марија?

ДРУГИ ГЛАС: Изјебано, Вера. Можда би болела да се мењамо, а!? Лепо да се ђидамо, ти да лежиш, ја да стојим, а!? У белом мантилу. Лепо би ми пристајао.

ПРВИ ГЛАС: Би. Ти си лепа девојка, само се смири, биће све у реду.

ДРУГИ ГЛАС: Била сам. Сада сам мртва.

ПРВИ ГЛАС: То ти се само чини. Видећеш, долазе овде људи са тешким проблемима, жртве као и ти. Неки се извуку. Ти си млада, јака, ништа ти није толико оштећено. Оздравићеш.

ДРУГИ ГЛАС: Мислиш, нисам тако мртва ко што ми се чини!?

ПРВИ ГЛАС: Не. И немој да то причаш више. Зашто си ћутала док је доктор био у визити?

ДРУГИ ГЛАС: Нисам ја ћутала. Ћутао је он у мени. Он и сада говори. Он ми не да да умрем.

ПРВИ ГЛАС: Ко је "он" . Овде нема никог, само ти и ја.

ДРУГИ ГЛАС: То ти мислиш. Знаш ти добро ко је он. Он живи у теби, стално је ту, од рођења. Само су потребни добри услови да се потпуно развије. Рецимо да те неко силује, као што су мене.

ПРВИ ГЛАС: Шта ти се уствари десило?

ДРУГИ ГЛАС: Нагрунули су, хрупили. Била сам сама. Ноћ. Сада ми се чини да сам их сама звала. Ломљава. Мрак. Батерије. Снопови светла. Улазе у собу. Пијани. Као земља. Потпуно омамљени. Мрак. Не видим их добро. Тројица. Униформе, Смрад алкохола. Пушке. Нож. Чизме. Блато. Снажни, врло снажни. Свиње. Војска. Не могу да прочитам амблеме. Добровољци. Без речи. Смех. Кухиња. Кухињски сто. Жица. око руку и ногу. Везана за сто. Врисак. Врисак цепања платна. Потрбушке. Удри, удри, удри, кост о кост, удри, удри, кост о кост, удри, удри, удри, удри....

ПРВИ ГЛАС: Смири се, смири се. Брзо, ињекција, смири се, докторе! Докторе!

(Пауза.)

ДРУГИ ГЛАС: Једва сте ме савладали, а!? Мртви су много јачи од живих.

ПРВИ ГЛАС: Немој то више да радиш. Мислила сам да смо се спријатељиле.

ДРУГИ ГЛАС: И јесмо, више него што мислиш. ТИ ћеш полудети самном. Тражићеш да те преместе у друго крило. Неће ти дати. Мањак персонала. Остаћеш поред мене. Моје стање се неће променити све док ти не будеш полудела. Заразићу те.

ПРВИ ГЛАС: Прекини!

ДРУГИ ГЛАС: Не бој се. Ствар је размене. Ја умирем, он мора да пронађе неко ново тело. Изабрао је тебе.

ПРВИ ГЛАС: Шта је онда било?

ДРУГИ ГЛАС: Смрад. Ћутим. Само ћутим. Онда.... осветљавају један другог батеријама. Препознајем их. ПРЕПОЗНАЈЕМ ИХ! ЗНАМ ИХ! ЗНАМ ИХ!

ПРВИ ГЛАС: Ко су они? Одале их знаш?

ДРУГИ ГЛАС: Прво двојицу одмах препознајем. Добровољци. Мој брат је шверцовао бензин са њима. Смеју се. Цере се у лице.

ПРВИ ГЛАС: Знаш њихова имена, знаш одакле су, пријавила си их?

ДРУГИ ГЛАС: Не, нисам, он није дао да их пријавим. Морала сам да ћутим, као што ћутим пред доктором.

ПРВИ ГЛАС: А трећи!? Шта је са трећим?

ДРУГИ ГЛАС: Трећи. Батерија лизне два, трипут његово лице, управо ништа, ништа посебно, као лице некога кога добро знам, толико добро да и не могу посебно да га препознам, онда, трећи пут, смеје се, не верујем, не могу да верујем... ТРЕЋИ! ТРЕЋИ! ТРЕЋИ!

ПРВИ ГЛАС: Смири се! Смири се!

(Пауза.)

ДРУГИ ГЛАС: Пронађи Гришу, мог брата. Када су отишли, он је ушао у кућу. Затекао ме је везану. Срамота. Пронађи Григорија.

ПРВИ ГЛАС: Зашто, па он ће сам доћи да те посети?

ДРУГИ ГЛАС: Не, неће доћи... када будеш потпуно полудела од мене, када он уђе у тебе, отићи ћеш да га пронађеш. Тада ће ти бити све јасно.

ПРВИ ГЛАС: Спавај сада. Све ће бити у реду. Мораш да се одмориш, Марија.

ДРУГИ ГЛАС: Чувај се старца. Он је непријатељ.


(То двогласно, двоглаво биће у Верином облику клоне на под собе.

М Р А К.)

7. СЛИКА

(Поново рецепција мотела. Дубока ноћ, можда после поноћи. Нешто измењен декор. Попијене су две флаше ракије. Претежно их је пошљемчио Данило. Пијан је. Григорије тек припит. Данило пева. Одсутно. Григорије нервозно, деконцентрисано листа новине и књигу гостију.)

ДАНИЛО (Пева.): Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан нежан и леп
однесе нови дан.
Кад прође ова ноћ,
и јутро тајне збрише
познаћу ја, твој драги лик
у ходу летње кише.
Ти снена журиш тад кроз млад,
кишовит град
можда заборављаш на скори
сусрет наш.
Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп
однесе нови дан...

(Данило пијаним гласом имитира "буке" Душана Јакшића са карактеристичним покретима. Као да је изашао из времеплова.)

ГРИГОРИЈЕ: Ти си се баш орасположио.

ДАНИЛО: Е, сине, сине. Кад је ово живот, не остаје ти ништа друго него да попијеш мало и ....

ГРИГОРИЈЕ: Шта је живот овакав? Хајде, реци, ти си старији, морао би то да знаш.

ДАНИЛО: Немој опет да почињеш. Видиш да нема разлога да се свађамо. Ти си одрастао момак, жао ми је што сам чуо то што си ми испричао, али, знаш... сада си ми некако ближи. Док човека нешто не испребија, не умлати у животу, не знаш ни где ти је дупе, ни где ти је глава. И мене, кад је жена оставила... ух, мислио сам... па прође. Изађеш јачи и...

ГРИГОРИЈЕ: ...Пијанији. Него, видим, потресла те је моја прича. А шта сте ви, маторци учинили да до тога не дође?

ДАНИЛО: Како то мислиш...? Несреће се дешавају саме, нико их не зове...

ГРИГОРИЈЕ: Не, не... чекај. Јеси ли ти био на оним радним акцијама?

ДАНИЛО: Јесам.

ГРИГОРИЈЕ: Градио си путеве, певао песме, правио боље сутра...

ДАНИЛО: Па то ти и причам. Не знаш ти како је добра била она земља.

ГРИГОРИЈЕ: Па како је то била добра? Шта сте ви, маторци, учинили да спречите три паравојна добровољца да улете у поштену кућу, са поштеним комшилуком, да све однесу и силују ми сестру... А, ТО ТЕ ПИТАМ, ТО ТЕ ПИТАМ!!!

ДАНИЛО: Немој, бре, Григорије, Гришо...

ГРИГОРИЈЕ: Немој тако да ме зовеш! Одговори!

(Док Данило слеже раменима у просторију, на улазна врата уђе Кратовац.

Старац иде полако, хромо, дустабанлијски, понизно.)

ДАНИЛО: Јаоој, немој, опет матори да гњавиш. Немамо ништа ситно.

КРАТОВАЦ: Ма, шта имаш сине, дај деди, сине, мало хлеба деда да купи...

ГРИГОРИЈЕ: Немој деда опет да гњавиш. Мркла је ноћ, нема ти овде гостију да просиш.

ДАНИЛО: Јеси ли опрао људима кола, данас... јеси, па шта сад оћеш!?

КРАТОВАЦ: Љуби те деда Кратовац, дај нешто, сине, деда да једе, Бог те чувао, дете, и тебе и твој пород, болест не дошла на твој праг...

ГРИГОРИЈЕ: Ајде, бре, Кратовац... је ли... како у букви!?

КРАТОВАЦ: Добро.

ДАНИЛО: А шта раде букве, данас, деда!?

КРАТОВАЦ: Чекају, пусте, шупље, да их људи населе.

ГРИГОРИЈЕ: Како то?

КРАТОВАЦ: Сваки дан нешто умре, сине, а ако се у букву метне има да живи и даље.

ДАНИЛО: Теби деда није било доста оне милиције прошле године кад си нашо ону девојку мртву, једва те из милиције пустише, него опет сереш о буквама и мртвима.

ГРИГОРИЈЕ: Једног дана ће те ухапсити што плашиш народ тим причама.

КРАТОВАЦ: Једном давно један племић по имену Крамуј уснио је како га невеста, племкиња Доротеја одвраћа од постеље јер љубавише са неким слугом. Пробуђен, сав у зноју и чемеру што се скупио подно грла, пун горчине и беса, нареди да се позове сва послуга невеликог двора. Како у сну није видео лице слуге, већ одежду паорску, нареди да се сви што су тог јутра већ били у одећи слушкој посеку и баце псима. Још нареди, плашећи се вампира, да им се главе закопају негде даље не би ли њихове душе заувек остале у проклетству. Али племкиња Доротеја, која је стварно водила вилинску љубав са најлепшим слугом у двору, оплака његово мртво тело па га по ноћи однесе тако крвавог и безглавог, однесе са све главом до ове шуме сасушених букви. Сакри му тело у једну и намакну преко главу. Како је пролеће било близу, она прежали љубав и заборави на слугу. И када је све стало да цвета, и мочвара да смрди по новом животу што се рађао, тако и буква стаде да пупи. Прво су се младице увукле у одсечену главу па се спојише са телом. А онда читав корен поче да се мрда и потискује нагоре тело. Једног јутра, са своје куле, Крамуј на врх букве угледа живог слугу, озеленелог и процветалог. Тог дана бодежом сам изби себи очи а Доротеја, сигурна да је васкрсао њој на опомену што га је заборавила потражи постељу на стењу под зидинама.

ДАНИЛО: Није него... ајде, мичи се.

КРАТОВАЦ: Ћути, сине, они што своје мртве не оплачу ваљано и не закопају их дубоко, не ставе камен плочу преко, ти својој деци смрт проричу.

ДАНИЛО: Да ти дам ја једну плочу преко главе...

ГРИГОРИЈЕ: Је ли, Данило, лепо каже човек, јеси ли ти добро асфалтирао тај пут на акцији?

ДАНИЛО: Ма, остави се те приче...

ГРИГОРИЈЕ: Јер ако ниси, може се десити да мртви изађу испод пута братства и јединства!

КРАТОВАЦ: Лепо кажеш, синко, лепо... него, је л' теби име Гриша, Григорије?

ГРИГОРИЈЕ: Откуд знаш?

КРАТОВАЦ: Имал ли ти сестру једну, што ради као болничарка у болници.

ГРИГОРИЈЕ: Откуд ти сад па то, деда?

ДАНИЛО: Има, али није болничарка него...

ГРИГОРИЈЕ: Умукни, будало.

КРАТОВАЦ: А био си на ратишту.

ГРИГОРИЈЕ: Па.... нисам...

КРАТОВАЦ: Онда ниси ти тај кога тражим. Ништа. Одох ја.

(Кратовац полагано али одлучно као што је и дошао напусти просторију.

Данило и Григорије се згледају, збуњено.)

ДАНИЛО: Шта би, ово?

ГРИГОРИЈЕ (нервозно.): Матора будала... ћути, спавај.

ДАНИЛО: Ала дува напољу... кад ће да прође ова ноћ?

ГРИГОРИЈЕ: Аха, подигао се неки ветар.

(М Р А К.)

 

8. СЛИКА

(Мотелска соба Никите и Магдалене. Њих двоје још увек седе на кревету у истом положају, као да је само време зашло неком окуком и стало, негде између претходне и ове слике. Тишина над њиховим главама. Тешка тишина. Као да свака наредна реплика води узалудну битку са тишином.

НИКИТА: И... како си га упознала?

МАГДАЛЕНА;

Без везе. У кафеу у коме сам радила послеподне. Тамо нема много странаца, то је отмен градић Одмах је запазио да нисам домаћа. Тада је био већ шест година тамо, почео је да развија посао.

НИКИТА: "Почео је да развија посао..." Да ли је то довољно да се неко заборави. Тек тако?

МАГДАЛЕНА: Није било тек тако, ништа није било тек тако...

НИКИТА: Него како!?

(Пауза.)

МАГДАЛЕНА: Какав је то звук... напољу?

НИКИТА: Ветар. Ветар који пролази кроз шупље букве, шта кажеш - као неки брум, или Панова фрула.

МАГДАЛЕНА: Никита, хајмо одавде, ајмо кући.

НИКИТА: Некада се ниси ничега плашила када би били заједно.

МАГДАЛЕНА: Овде је одвратно. Нисам смела да те пустим да ме доведеш овде.

НИКИТА: Ни ја тебе да ме доведеш до овде. Све је одвратно. Зар не можемо ни нормално да причамо?

МАГДАЛЕНА: Не знам о чему би могли да причамо. Десило се шта се десило. На крају, живи смо и здрави, и то је нешто.

НИКИТА: Јесте.

МАГДАЛЕНА: Не мислиш, ваљда, да још дуго останемо овде?

НИКИТА: Нисам мислио да ноћимо овде.

МАГДАЛЕНА (Лажно ведро.): Ха, ха... нисам то ни мислила. Ипак, ја сам удата жена!

(Пауза.)

МАГДАЛЕНА: Извини, хтела сам да се нашалим.

НИКИТА: Ништа, ништа. Ако хоћеш иди у купатило, да се освежиш и да кренемо кући.

МАГДАЛЕНА (Искрено весело.): Супер!

(Магдалена оде до купатила. Затвори врата за собом. Никита је миран секунд. Потом вади велику торбу испод кревета и отвара је. Извлачи велику најлонску покривку, дугачки шрафцигер, канапе и крпе. Развлачи најлон преко итисона пред вратима од купатила па све до средине собе. Однекуд се појављује Кратовац. То није убоги просјак као у претходној сцени, већ виталан човек као у сцени са Вером. Никита се престрави. .)

НИКИТА: Ко си ти?

КРАТОВАЦ: Зову ме Кратовац. Живим у једној од оних шупљих букви.

КРАТОВА: Како си ушао?

КРАТОВАЦ: То није важно. Познајем сваки делић ове настамбе, знам за пролазе за које други не знају.

НИКИТА: Зашто си дошао?

КРАТОВАЦ: Знаш ти добро. Они ме шаљу као што су послали тебе. Само, ја сам знао да ћемо се сусрести а ти ниси. Ти ћеш је убити сада.

НИКИТА: Да. Надам се да ниси дошао да ме спречиш?

КРАТОВАЦ: Не. Никако. Ни они не би могли да смисле једноставнији и логичнији крај. Ја сам овде да ти помогнем. Претпостављам да ти је јасно да си је довео чак овамо само да би њено тело ставио у једну од букви.

НИКИТА: Да.

КРАТОВАЦ: Ја ћу ти помоћи да то учиниш неприметно. А ти ћеш ме заузврат убити.

НИКИТА: Зашто?

КРАТОВАЦ: Нико не нестаје са лица земље, ове планете, ако не бива убијен. Ја сам мртав, већ годинама, али нисам убијен. И зато сам овде. Ти ћеш ми помоћи, ја ћу теби и они ће бити задовољни.

НИКИТА: Ко су "они" ?

КРАТОВАЦ"

Ти то добро знаш. Они су свуда. И у нама. Само су потребни подесни услови да се они потпуно развијају у нама. Као херпес, рецимо. Ти ћеш то учинити.

НИКИТА: Да ли ти је позната прича о племићу који је наредио да се све слуге, јер је сумњао да је у једно његова жена заљубљена, убију.

КРАТОВАЦ: Наравно.

НИКИТА: То ме и плаши. Не бих волео да се једног дана Магдалена појави на врху букве, у крошњи.

КРАТОВАЦ: Не бој се. Ја ћу ти показати довољно исушено стабло које никада не клија. Ни у пролеће.

НИКИТА: А онда ћу морати и тебе да убијем.

КРАТОВАЦ: Просто. И лако. Када једном постанеш убица, сваки наредни пут је много лакши. Готово да и нема границе између убијања.

НИКИТА: Добро.

КРАТОВАЦ: Договорено. Сада ћу те оставити. Односно вас, насамо.

(Нагло као што се и појавио, Кратовац нестане у неком тајном пролазу Никита узме дугачки шрафцигер и припреми се. Магдалена изађе из купатила.

Мрак.)

 

9. СЛИКА

(Казимир, Балатон и Авелино у неком шипражју. Можда шикара близу воде. Чује се клокот потока. Потока који се улива у мочвару. Као да звекет воде замире негде у близини. Ноћ. Још увек, као да су заглављени у истој ноћи. Заправо, неколико ноћи путују не осећајући то. Казимир и Балатон један наспрам другог. У позадини Авелино претражује простор опрезно крчећи себи пут цевком аутомата.)

КАЗИМИР: Балатоне, послушај шта ћу ти рећи. И пази, Авелино не сме ништа чути.

БАЛАТОН: Јесмо ли близу, Казимире?

КАЗИМИР: Јесмо. Још неколико корака који ће нам се учинити растегнутим као сама вечност и стићи ћемо на место одакле смо можда и кренули.

БАЛАТОН: Где смо се, уствари, запутили? Није довољно бежати од нечега, потребно је бежати ка нечему.

КАЗИМИР: Уколико човек бежи од себе, бежи к себи. Зато и идемо по једну девојку. Учинила је нешто страшно и ми ћемо је казнити, њу и још неколико људских створова, кажњавајући, уствари, сами себе.

БАЛАТОН: Шта си оно желео да ми кажеш?

КАЗИМИР: У хуку прошле ноћи, негде пред црну тишину када природа мине преморена од непрестаног хода иструљења и умирања, мењања и сталног свлачења своје животне опне што окружује све што називамо постојећим, Авелино је пожелео да те опљачка и спали.

БАЛАТОН: Знао сам. Гледа ме испод ока откако смо кренули.

КАЗИМИР: Примети си?

БАЛАТОН: Наравно да сам приметио. Када сам га први пут угледао, док је спаљивао људе у једној кући усред ратне котлине, погледао ме је ужареним очима и рекао: "Писни само неком о томе шта си видео, о томе шта све један човек може да учини ако се створе погодни услови, само писни и бићеш спаљен попут ових људи."

КАЗИМИР: Ето, видиш, синоћ сам га једва спречио у тој намери.

БАЛАТОН: Авелино је злочинац.

КАЗИМИР: Мислиш ли да ми нисмо?

БАЛАТОН: Не мислим. Али, када човек погледа облик туђег злочина, ту форму истрајавања супротно границама самоосећања, злочин постаје увек лакши, провиђенији док туђи опстаје као прави, пластични, материјални злочин. Не видети мотиве, значи гледати у животну одвратност.

КАЗИМИР: Само сам желео то да ти кажем. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати овако како се међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. И тада ће Авелино сигурно видети да тебе и мене људи гледају тако, а да је сам жртва наше тројке.

БАЛАТОН: Откуд све то знаш?

КАЗИМИР: Знам, био сам једном међу живим људима.

БАЛАТОН: А шта ако смо заиста мртви? Тако би де објаснио овај спори проток времена око нас. И овај утисак да стојимо и када се крећемо?

КАЗИМИР: То не мења ствар. Ако више нисмо живи, нешто друго постоји наспрам живота. А све што постоји, човек тежи да одржи.

(Авелино им се приближи.)

АВЕЛИНО: Чудно, пронашао сам неколико, малих, мртвих животиња. Тамо три кунића, испред две сове, на оној страни неколико пацова, чак и једну мртву водену змију. Као да преко овог потока царује неко непожељно царство.

КАЗИМИР: Преко овог потока је ливада, потом шума букових стабала и затим људска настамба. Зове се "Мотел" . Ту је и циљ нашег пута.

АВЕЛИНО: Спалићемо мотел.

КАЗИМИР: Полако.

БАЛАТОН: Опљачкаћемо мотел.

КАЗИМИР: Полако.

АВЕЛИНО: А ако нас неко савлада?

КАЗИМИР: Нас је немогуће савладати.

БАЛАТОН: А ако нас неко препозна? Можда смо већ били једном тамо?

КАЗИМИР: Биће страшније ако нас нико не препозна. А сад кренимо. Балатоне, води нас.

(Балатон крене први кроз шипражје. За њим, нешто одвојени Казимир и Авелино.)

АВЕЛИНО: Знаш, шаке су почеле да ми се зноје. Али, уместо сланих капљица са њих се слива крв.

КАЗИМИР: То је нормално, Дешава се то и нама. Слушај ме пажљиво, и пази да нас не чује Балатон.

АВЕЛИНО: Кажи. Нешто сте говорили вас двојица?

КАЗИМИР: Рекао ми је да жели да те опљачка. Имаш боље оружје од њега. Још је рекао да ће те убити.

АВЕЛИНО: Ђубре! Знао сам од часа када смо кренули.

КАЗИМИР: Само сам желео то да ти кажем. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати овако како се међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. И тада ће Балатон сигурно видети да тебе и мене људи гледају тако, а да је сам жртва наше тројке.

АВЕЛИНО: Само нек проба. Убићу га!

(М Р А К.)

10. СЛИКА

(Верина соба у полумраку и потпуном хаосу. Једино светло допире испод Вериног лица, са гробљанске свеће што ју је упалила. Намештај испревртан. Зидови и тапети подерани, као да је ноктима покушавала да избразда себи излаз. Као животиња у кавезу. Насупрот томе, Вера је уредно обучена и зачешљана. Просто спремна за излазак. Из ходника се чују разни крици, превирање, бег нечији. У молитви је, поново.)

ВЕРА: Срушила сам све забране, покидала све сам жице и ограде
породила баш све болове, изнедрила све сам гнојеви
само снаго ти не идеш, не долазиш мени баш никако,
да л' те треба још за ноге вучи, да л' ти руке још морам кидати,
са колико вода треба тебе опрасти, са колико речи треба тебе вући,
осећам ли како ти од мене идеш, пролазиш ли,
бежиш другоме, хоће ли још много крви исцурети,
хоће ли се многе ране разноктити,
отераћу ја све реке тамне, све вирове и гласове равне,
покуљаћеш ти из мене, снаго, улићеш се све у поре и канале,
допустићу да колаш одасвуд, да претачући себе и мене,
учинићеш да мученој девојци баш све муке ми прекратимо,
истераћеш, снаго, ти из мене отрове,
попалићу куће и кровове, све ће опет бити како треба,
душа моја одмориће себе,
Срушила сам све забране, покидала све сам жице и ограде
породила баш све болове, изнедрила све сам гнојеве...

Врата се хитро отворе. У собу улети избезумљена Магдалена. рањена је и обливена крвљу. Она затвори врата не примећујући Веру. Закључа врата два, три пута, довуче столицу и постави је иза врата.)

ВЕРА: Боже... како си лепа.

МАГДАЛЕНА: Шта!? Ко си сад па ти?

ВЕРА: Не бој ме се. Зовем се Вера... рањена си!? Шта ти се десило!?

МАГДАЛЕНА (Хистерично.): Не прилази ми... не додируј ме... склони се... убићу те ако приђеш!

ВЕРА: Ко ти је то урадио?

МАГДАЛЕНА: Ћути! Доћи ће, само што није дошао.. потпуно је луд... боже мој, боже...

ВЕРА: Не брини, ја ћу те сакрити. Овде си на сигурном. Из ове собе нема изласка, зато неће смети ни да уђе унутра. А ко је то...?

МАГДАЛЕНА: Мој... неко кога сам некада познавала.

ВЕРА: Људи не полуде тек тако, мораш ми рећи зашто да бих умела да ти помогнем.

МАГДАЛЕНА: Не прилази ми, боље довуци ону фотељу на врата, зови рецепцију, тражи полицију!

ВЕРА: Овде нема полиције.

МАГДАЛЕНА (Хистерично.): Зови полицију, морају доћи... зови их...!

ВЕРА: Смири се, поново си хистерична!

МАГДАЛЕНА: Шта хоћеш од мене, лудачо, шта хоћеш... зови полицију, помози ми, ранио ме је... неће се смирити све док ме не убије... све је припремио, видела сам најлон... и конопац...

ВЕРА: Како си ме то назвала?

МАГДАЛЕНА: Лудача, лудача си, причаш којешта... зови полицију када ти кажем!

(Вера нагло изгуби маску готове инферналне смирености. Њом поново завлада неред и немир. До краја слике она говори, као опседнута својим и "Маријиним гласом" као у једној од претходних слика.)

ДРУГИ ГЛАС: Хајде сад, сестро Вера, помози девојци, младић ју је искасапио и сада ће доћи да доврши кучку!

МАГДАЛЕНА: Шта то причаш!?

ПРВИ ГЛАС: Смири се, Марија, не говори такве ствари!

ДРУГИ ГЛАС: Глупачо, зар не видиш како смо добиле још једну сестру, сада смо прави чопор од три вучице!

МАГДАЛЕНА: Лудачо, с ким то причаш... ћути, ћуче нас, доћи ће... и тебе ће убити!

ДРУГИ ГЛАС: Објасни девојци, Вера, да смо одавно убијене!

ПРВИ ГЛАС: Прекини да лупаш глупости, Марија, ти си жива и ја сам и доћи ћу до твог брата... све ће поново бити у реду!

МАГДАЛЕНА: Ништа неће бити у реду... ево га, чујем његове кораке, ево, отвара све собе дуж ходника, ускоро ће доћи и до нас.

ПРВИ ГЛАС: Признај да желиш да га убијеш, девојко!

МАГДАЛЕНА: Не желим ништа... желим да дође полиција, вичи, вичи, неко ће нас чути, он се приближава! Вичи!

ДРУГИ ГЛАС: Нас је три, сачекаћемо га и заклати, сигурно је заслужио... и он је силоватељ, сви су они силоватељи!

МАГДАЛЕНА: У праву си, пронађи нешто чиме би могла да га убијем, флашу, ексер, стакло... нешто!

ПРВИ ГЛАС: Немој да је слушаш. Ако га убијеш осуђена си на нас две, заувек!

ДРУГИ ГЛАС: Не лажи девојку, Вера, једини начин да прошири живот, да изађе из ове собе биће ако га убије!

МАГДАЛЕНА: Добро, ћути сада, убићу га ако треба!

ПРВИ ГЛАС: Немој да је слушаш, још увек имаш времена да побегнеш одавде.

МАГДАЛЕНА: Ћути... изгледа да је пришао. Изгледа да није проверио овде! Ћути.. прошао је.

(Пауза. Вера полако иступи из тесног простора Маријиног тела.)

ВЕРА: Опрости... постоји нешто што не знаш. Што не знам ни ја баш најбоље. Мораћу да ти све испричам.

МАГДАЛЕНА: Пронађи неку крпу, кошуљу... рањена сам. Превиј ме и бежимо одавде.

ВЕРА: Хоћу, хоћу.

(М Р А К.)

11. СЛИКА

(Никитина и Магдаленина мотелска соба. Све је у нереду, очигледни су трагови отимања и туче. На ивици кревета седи Никита, ознојен и плачљив, поред њега је крвави шрафцигер. Испред човека, са крутим и рутинираним покретима, шетка се Григорије. Понаша се као полицијски иследник.)

ГРИГОРИЈЕ (Цинично.): Па шта ћемо сад, брате, да зовемо милицију, а!?

НИКИТА (Избезумљено.): Да... морамо да зовемо милицију. Предаћу се. Како сте тако брзо дошли!?

ГРИГОРИЈЕ: Нема живог бића тридесетак километара унаоколо које није чуло да се кољете ко свиње! Брате, мораћемо да зовемо милицију.

НИКИТА: Морамо да зовемо милицију, морамо да је нађемо, све ћу признати.

ГРИГОРИЈЕ: А то ти је риба?

НИКИТА: Молим... па, била ми је девојка. Отишла је у иностранство да живи... дошла је код родитеља у посету пре четири дана... удала се... ето!

(Пауза.)

ГРИГОРИЈЕ: А... курва, значи?

НИКИТА: Шта то причаш, човече...?

ГРИГОРИЈЕ: Па, без увреде, преварила те, курва, то мислим. Није ти то први пут, дешава се то људима. Људи су, брате мој, потпуно полудели. Нема ти више ниједног закона, забране, морала, нема вредности на коју да се ослониш...

НИКИТА: Шта причаш, ти, дај да пронађемо девојку... зови милицију, ранио сам је, ако је побегла напоље може да падне у несвест, можда губи крв...

ГРИГОРИЈЕ: Отимала се, видим, добро се отимала.

НИКИТА: Мислио сам да могу.

ГРИГОРИЈЕ: Па то ти и кажем, брате, људи се морају научити памети. Па није тебе мајка на улици нашла да те вара ко стигне, да те остављају кад им падне на памет. Ти својим понашањем можеш, пази, МОРАШ да утичеш на свет око себе. Планирао си да је убијеш.

НИКИТА (Устаје.): Чекај, стани... дај да урадимо нешто, Ћути мало...

ГРИГОРИЈЕ (Одгурне га на кревет.): Хтео си да је се решиш....

(Пауза. Никита скапљен, гледа Григорија.

ГРИГОРИЈЕ: Изабрао си пажљиво ово место због шупљих букви. Хтео си да је увежеш и метнеш у шупље стабло. Никада је не би нашли.

НИКИТА: Чекај, јеси ли луд? Шта причаш...

ГРИГОРИЈЕ: Је ли те посетио један просјак?

НИКИТА: Не знам о чему говориш.

ГРИГОРИЈЕ: Смири се. Разумем те ја. И мени се, не тако давно, када је почео рат и ово лудило, десило нешто слично. Нисам имао кога да убијем, а хтео сам, Бог ми је сведок колико сам то хтео.

НИКИТА (Смири се.): Шта хоћеш од мене? Новац да ме не пријавиш?

ГРИГОРИЈЕ: Ма не. Хајде да помогнемо један другоме. Ја ћу је убити за тебе. Ево, ако си се ти смирио, ја ћу је убити.

(Никита крене према Григорију, покуша да га одгурне. Григорије се постави у "гард" и са неколико брзих удараца сручи Никиту на под. Шутира га. Никита престане да се опире.)

ГРИГОРИЈЕ (Ван себе.): Ја ћу је пронаћи, убићу је и затим ставити у шупљу букву, баш као што си и ти планирао. Ти сада можеш да се одмориш, брате. Људима треба показати да не могу да понашају онако како они мисле да треба, да нема праштања за неред који направе, да нема оправдања за оно што раде....

(М Р А К.)

 

12. СЛИКА

(Данило је сам на рецепцији. Већ се собалио на рецепционерски пулт. Последњим снагама испија флашу ракије. Мртав пијан, упишан, несрећан. Уз тресак се отворе улазна врата. Као да сама мркла ноћ ступи у мотел. После неког времена уђу Казимир, Балатон и Авелино. Са репетираним аутоматима. Пијани Данило их дуго гледа. Трља очи, као да покушава да региструје нечије присуство. А онда их стварно угледа.)

ДАНИЛО (Пијано.): Добро вече... желите собу...?

КАЗИМИР (Гурне му аутомат под нос.): Пробијајући се кроз шибље што је гребало кожу правећи малене крваве раседе, спавајући дању по рупама у земљи, ходајући ноћу као ракуни се гурајући један уз другог, ни најмање нисмо очекивали да су у свету живих људи сви пијани ко летве!

БАЛАТОН (Данилу.): Матори, говори, где су!?

АВЕЛИНО: Дајте мени да га мало ја упалим, ватреним језицима који ће поскакивати због толиког алкохола, пржећи га као прасе на ражњу!

ДАНИЛО: Људи... шта вам је... нема овде пара, еј...

КАЗИМИР: Где је девојка? Говори!

ДАНИЛО: Која девојка?

КАЗИМИР: Девојка, гост мотела. Вера јој је име. Црнка, луде очи, болничарка у лудари... где је?

ДАНИЛО: Чекај бре, чекајте мало, ратници... али, ја сам вас већ негде видео.

АВЕЛИНО (Бесно.): Где, говори, где си могао да нас видиш, говори, просућу ти мозак!

ДАНИЛО: Зар ви нисте ортаци ово малог...

КАЗИМИР (Прекине га.): Нисмо ми ничији ортаци! Где је девојка!?

БАЛАТОН: О чему овај прича, Казимире, и кој ће нам та девојка!?

КАЗИМИР: Ћути.... Ти се не сећаш, али ја се сећам. По девојку смо дошли јер смо њена крв, последња у низу, може да нам спере руке, да нас више нико не препозна.

АВЕЛИНО: Мислим да се сећам неке девојке...

КАЗИМИР: И ти ћути, теби су ватре спржиле мозак. У диму спаљених кућа и лелеку жена и вама је издимила сва памет! (Данилу.) Где је девојка!?

ДАНИЛО: Девојка.... девојка... има једна девојка у соби 9.

КАЗИМИР: Балатоне, вежи ово говно. Ти, Авелино, идемо по њу!

ДАНИЛО (престрављено.): Људи, јунаци... шта хоћете од нас!?

КАЗИМИР (Унесе му се у лице.): Од тебе ништа посебно. Кад вас побијемо и убијемо Бога у њој, има да легнемо поред вас мртвих и да умремо. ДА УМРЕМО!!!

(Казимир бесно удари Данила посред лица. Он се скљока. Балатон га веже. Авелино и Казимир крену низ ходник. Данило је у несвести. Из главе му липти крв. Балатон га постави поред пулта. Он седне на столицу, стави аутомат у крило и почне да звижди. Кроз неки пролаз, нечујно као и у претходној слици, до рецепције дође Кратовац. Поново је погурен, у свом просјачком обличју, ћопав, сипљив и грбав. Балатон га уопште не примећује. Данило је у неком међупростору између несвести и свести. Кратовац, не обазирући се на Балатона приђе Данилу. Чучне крај њега.)

КРАТОВАЦ: Дај мало деди, сине, дај деди за мало леба да купи да не умре од глади, дај, сине, штитио те Бог, болесан не био у животу...

ДАНИЛО (Једва.): Ко си ти... ко сте сви ви... мутно те видим...

КРАТОВАЦ: Шта ти се десило, сине?

ДАНИЛО: Ко си да си, одлази... и тебе ће убити.

КРАТОВАЦ: Не може, сине, он деду да види, одавно је деда мртав у букви на пољу, и овај је сине, мртав. Мртви не виде мртве. Живи виде мртве и мртви живе. Ни ја њега не видим, само осећам да је ту негде. Дуже сам ја мртав од њега.

ДАНИЛО: Ако сте сви ви мртви, како сте ту?

КРАТОВАЦ: Човек умире само ако га неко убије, у времену убијања где крв лети распршена кроз ваздух, где људи из душе метастазу трпе, када деца зубићима нејаким откидају мајчине дојке, у том времену, на земљи у којој се светови живих и мртвих непрестано преклапају, у коме мртваци живе животе рађајући своју мртву децу, Домовини, људи умиру само убијени. А ходају мртви. Не би, сине, они дошли да је деду Кратовца неко раније убио... овако, ова ноћ можда и неће проћи. Можда никада.

(Данило поново изгуби свест. Кратовац одгега у своју рупу одакле је и дошао. Као да се ништа није ни десило, Балатон и даље пуши и чека своје другове.

М Р А К.)

13. СЛИКА

(Као да је ноћ у борби са самом природом да никада не престане. Рецепција, но за разлику од претходне сцене недостаје трећи, фронтални зид. Уместо њега, иза просторије налази се мрачна ливада и једна усамљена буква на средини. Исти распоред као и у слици са Вером. Нико од присутних то не примећује. Балатон још увек седи на својој столици са аутоматом пребаченим преко крила. На другој страни су Авелино, Казимир и Магдалена. Рањена, измучена, у лошем стању, она је заробљеник. Авелино петља око ње, покушава да је веже. Магдалена се грчевито опире.)

БАЛАТОН (Изван себе.): ... ове се уопште не сећам... довели сте погрешно биће, еј, Казимире.... кажи ми, кажи ми да ово није она!?

КАЗИМИР (Бесно.): Шта није та, није та, ти се као сећаш која је била. Био си пијан!

АВЕЛИНО (Казимиру.): Чекај мало, па ти би морао добро да се сећаш те ноћи, и девојке испред чије смо куће на Нову годину чекали да остане сама, а!? Одговори ми!?

КАЗИМИР: Не обрецуј се на мене!!?

МАГДАЛЕНА (Једва.): Ко сте ви, шта хоћете од мене.... погрешили сте, зар не видите, пустите ме на миру!!!

ДАНИЛО: Чекајте, људи, јунаци..... кога ви то тражите!?

(Казимир бесно шутне Данила чизмом у главу. .)

КАЗИМИР: Тебе, пијандуро, ништа нисам питао! (Магдалени.) Како се зовеш?

МАГДАЛЕНА: Магдалена.

АВЕЛИНО: Ето, видиш да она није та.. рекао си да се она девојка звала Марушка, Мара или Марија...

КАЗИМИР (Магдалени.): Што си тако крвава!?

МАГДАЛЕНА: Неко је покушао да ме убије.

БАЛАТОН: Неко кога ми знамо?

МАГДАЛЕНА: Не.

АВЕЛИНО: А, успела си да му побегнеш?

МАГДАЛЕНА: Јесам, па шта... шта уопште хоћете од мене!?

КАЗИМИР (Покушава да се смири.): Реци ми, само једном ћу те питати.... Јеси ли икада била силована?

ДАНИЛО: Само пробај да је дирнеш, ја ћу...

КАЗИМИР: Ти ћеш да ћутиш! Је л' ти то јасно? Оне перивоје таме из које су се поново на исте кости, преко истог меса, скупили делови некадашњег постојања наших бића, те делове помрачине ти не познајеш, створе. Мислиш ли да мртваци могу да силују, чак и ако то желе!?

ДАНИЛО: Ништа вас не разумем... узмите паре, има нешто у каси... немојте белај да правите!

АВЕЛИНО: Давно је направљен белај. Приредили су га многи други па и ми. И то више нико неће моћи да исправи.

МАГДАЛЕНА: Шта хоћете од мене!?

БАЛАТОН: Девојко, ми једноставно.... морамо да умремо. Тражећи парчиће наших дела, остала си још само ти, уколико ниси неко други што само тврди да је ти, као што ни ми сами не знамо од кога смо и ко смо.

КАЗИМИР: Не мудруј, ко би био ако није она... (Данилу.) Имаш ли ти још неку младу жену у овој рупи, ноћас?

ДАНИЛО: Има још једна... погледајте у књигу...

(Балатон нервозно листа књигу гостију, откида и једе листове које је прегледао.)

БАЛАТОН (Нервозно.): ...Ево... Вера, већ некако, Вера.... соба 6!

АВЕЛИНО: То није та... погрешио си, Казимире.... убићу те, погрешио си...

КАЗИМИР: То је немогуће. Знаци су били више него јасни. У тананој копрени између сна и јаве говорили су ми да ће ове ноћи, девојка коју смо некада давно нас тројица, предвођени младићем чији ми обриси никада нису били разазнатљиви, да ће она бити овде.

АВЕЛИНО: Али, реко си да је њено име на "М" . Не може бити Вера.

(Пауза.)

КАЗИМИР (Смирено, отегнуто.): Уколико дух девојке коју тражимо није напустио њено тело, настанивши се у телу некога ко је обитавао у близини!

(Казимир, Авелино и Балатон се згледају. На тренутак који се чини као вечност, они су непомични. Једино Данило, везан, покушава да се приближи Магдалени која поново крвари.)

МАГДАЛЕНА: Помози ми.... умрећу....

(Тишина још неколико секунди. Потом се простором преломи стравичан крик сличан звуку откидања меса са костију. Ратници се прену.)

КАЗИМИР: Авелино, врати се међу мрачне ходнике. Доведи је!

БАЛАТОН: Можда је ово она покушала да се убије, да нас остави заувек заглављене у међупростору једне ноћи која никако не замире и дана који се никако не рађа! Брзо!

(Авелино репетира аутомат и потрчи низ ходнике мотела.)

МАГДАЛЕНА: Видите да ја нисам та... помозите.

ДАНИЛО: Јунаци, девојка је изгубила много крви, превијте је.

КАЗИМИР: Уколико наше руке такну само парче њеног крвавог меса, знајте да ће ледени дах галопирајућег умирања праћен челичним добом копита по усијаној земљи, уништити и последње остатке њеног живота.

МАГДАЛЕНА: Ко сте ви?

БАЛАТОН: Знамо само ко нисмо. Нисмо живи, нисмо ни мртви.

Магдалена клоне, изгубивши свест. Као да се запутила низ клизаву спиралу времена.

ДАНИЛО (Једва.): Убићете нас. Знао сам да ћете доћи.

КАЗИМИР: Страх од смрти... танани титраји под очним капцима малених животиња, откуцавање времена које нам никада није ни припадало.

ДАНИЛО: Додај ми флашу, морам да попијем.

(Балатон устане, узме избљувану флашу ракије са стола. Полако приноси Даниловим, уснама. Борећи се да дохвати још само један гутљај, Данило се полако придиже. Балатон хитро измакне флашу и поље алкохолом Данила по лицу. Он урликне. Алкохол му пржи очи. Балатон се инфернално церека.)

БАЛАТОН: Дезинфекција... очи су твоје превише виделе, старче, време је да их мало очистимо.

КАЗИМИР: Пази, иде неко.

(Бука у ходнику. У просторију ступи Авелино. Једном руком вуче ошамућеног Никиту. Глава му је у крви, претрпео је многе ударце од полуделог Григорија.)

БАЛАТОН: Ко је сад па то!? Јеси ли ти ћорав!

АВЕЛИНО: Одумирање мојих чула ипак није дошло до границе када се не може препознати мушко од женског. Ипак, довео сам га. Лежао је пребијен у једној соби.

НИКИТА: Ко сте ви!?

КАЗИМИР: Ако нам још неко постави ово исто питање, кунем се изнутрицом својом да ће умрети одмах!!! Ко си ти?

(Никита примети склупчану, онесвешћену Магдалену у углу. Баци се према њој.)

НИКИТА: Магдалена.... Магдалена... јеси ли жива?

МАГДАЛЕНА (Једва.): Никита...

АВЕЛИНО (Отргне Никиту од девојке.): Дођи да одговараш!

КАЗИМИР: Дакле, ово је смртник затегнуте коже на свом црвеном месу, онај који је узео ствари у своје руке и покушао да дарује смрт девојци! Добродошао међу нас, јуначино.

НИКИТА: Шта хоћете!?

КАЗИМИР: Прво да се упознамо. Господин Балатон, некадашњи шверцер бензина, потоњи ратник једног рата. Господин Авелино, некадашњи кловн са бацачем пламена у руци, делитељ небеске ватре и моја маленкост, Казимир, именован по мртвом човеку који ме је родио у једној ноћи наступајуће смрти.

НИКИТА: Поново вас питам, шта хоћете!?

АВЕЛИНО (Удари га.): Умукни, не јуначи се!

КАЗИМИР: Говори, младићу, колико још изгубљених душа тумара по овом мотелу, колико се још људских страхова завукло по собама, под паркетима, по угловима и мртвим ћошковима ове настамбе!?

НИКИТА: Зини да ти кажем!

БАЛАТОН (Удари га.): Говори, где је девојка: КАЗИМИР: Где је Вера?

МАГДАЛЕНА: Отишла је да га пронађе и убије.... луда је као и ви.... да ме одбрани.

КАЗИМИР: Чудних ли створова.... ви стварно не знате шта хоћете. Чим се волите, убијате се. Више се не сећам, можда је у свету живих заиста увек и било тако.

НИКИТА (Крвари.): Не знам о коме причате... али чули сте, она је кренула да ме убије.

КАЗИМИР: Лепо, сада ћете сви умрети!

(Три ратника истовремено репетирају своје аутомате. Никита устане, испрси се, полулуд чека метак. Данило је у неверици да се све то заиста дешава. Магдалена поново клоне без свести. Слика се замрзне, као да су сви заглављени у вакууму после кога ће доћи крај.

М Р А К.)

 

14. СЛИКА

(Поново исти призор. Као омађијани вантелесном музиком што долази са неке велике висине устремљујући се право на њих, људи и живи мртваци и даље стоје, један поред другог, први спремни на стрељање, други спремни да устреле. Један хистеричан крик проломи се простором. У рецепционерску просторију, мирна као смрт уђе Вера. Испијена је, делује мршавије него у претходној слици. Раширене, широм отворене очи. У дрхтају, неком тетанусу, она се приближава. За њом, као да су собу ступе шумови ветра који звижди кроз шупље букве.)

ВЕРА: Остариле сад сте руке, у дрхтају још сте клете
држаћу вас завезане да зубе не ископате
да прсте не протикнете све у поре и зарезе
живу да ме не исцепате
Руке клете, руке штете
Сад јурите свуд по мени, из замке да изађете
тешко вас је обуздати, друга једна душа ту је
што наредбе вама даје,
слушате је не питате сада мене
Руке клете, руке штете
Куд да бежим куда да се денем
од руку се својих не може, сваку рупу
за скривање, прво мени ви ископате
да л' секиром да вас дељем, да л' ножем да раздвајам
руке моје што прогоните
Руке клете, руке штете...

Чим заврши са својом тужбалицом, Вериним телом завлада промена, дрхтај, и у сцени она поново прича подељеним гласовима (као Вера и као Марија.).)

КАЗИМИР: Она је.

АВЕЛИНО: Ту смо, дакле!

БАЛАТОН: Ни ове се не сећам... Казимире (усплахирено.) Ни ова није била наша жртва!

ВЕРА (Први глас.): Ту сам, Марија.

ВЕРА (Други глас.): Нагрнули су, хрупили. Сама сам. Ноћ. Сада ми се чини да сам их сама звала. Да их је он звао. Ломљава. Мрак. Батерија. Снопови светла. Улазе у собу. Пијани. Као земља. Потпуно омамљени. Не видим их добро. тројица. Униформе. Смрад алкохола. Пушке. Нож. Чизме. Блато. Снажни, врло снажни. Војска. Не могу да прочитам ознаке. Добровољци. Смех. Кидају. Кухиња. Сто. Жица. Око руку и ногу. Врисак...

КАЗИМИР: Дух наше жртве сада ће нам подарити мир.

БАЛАТОН: Слабо је светло... Казимире... не видим је.

АВЕЛИНО: .... очи ме пеку...

МАГДАЛЕНА: Никита, то је та девојка.

КАЗИМИР: ТИШИНА! То је појава којом мртви а несахрањени не могу видети друге мртве а несахрањене. Биће све у реду. Приђи, девојко!

ВЕРА (Први глас.): Кажи ми, девојко, немој ме више мучити.... да ли су ово они?

ВЕРА (Други глас.): Потрбушке. Кост о кост, кост о кост, удри, удри, удри... Смрад. Осветљавају један другог батеријама. ПРЕПОЗНАЈЕМ ИХ! ЗНАМ ИХ! ЗНАМ ИХ! Добровољци. Прву двојицу препознајемо одмах. Шверцовали су бензин са мојим братом. Смеју се. Цере ми се у лице...

КАЗИМИР (Смеје се.): Казимир, поново се срећемо.

БАЛАТОН (У смеху, полуслеп.): Балатон са бензинског језера Балатон. Драго ми је.

АВЕЛИНО (У смеху, полуслеп.): Авелино, госпођице, другарице...

ВЕРА (Први глас.): А трећи?

ВЕРА (Други глас.): Батерија лизне два, три пута његово лице. Управо ништа. Ништа посебно. Као лице некога кога толико добро знаш да га и не препознајеш... (Вера се примакне Казимиру.)

ДАНИЛО: Људи моји...

АВЕЛИНО: Кога није препознала... ја сам Авелино, АВЕЛИНО?

(За то време, Никита приђе Магдалени и покушава да је превије.

Казимир и Вера се дуго гледају. Очи у очи.)

КАЗИМИР: Хоћеш да кажеш да мене, мене чији су последњи остаци, мрвице постојања и довели ову двојицу до овде, да ти сада једино мој лик није јасан!? Да на читавој овој кугли што се само претвара да се окреће док уствари само стоји на месту, једино ја и мој злочин ме можемо да пронађемо своју жртву!?

ВЕРА (Други глас.): Вера, ово није трећи.

АВЕЛИНО (Хистерично.): Изгледа да ти ниси био са нама над овом девојком, Казимире!

КАЗИМИР (Несигурно.): А где сам био... и где сам то све ово већ видео?

(Врата се отворе уз тресак. Ступи Григорије. Тресе се, хода одлучно. Тело му подрхтава. Држи се за лице. Низ рупе на његовом лицу, уместо очију, слива се крв. Очи су му повађене. Ипак, он хода одлучно као цар Едип, миран, свестан, слеп.)

ГРИГОРИЈЕ: Данило, ДАНИЛО... где си! Кучка ми је очи повадила...

(Данило, потпуно поблесављено почне да "скида" разговор са Теле-Моста.

ДАНИЛО: .... и надам се да су сви добро.... они који су побегли. Ми се више не распитујемо за живе... можда су погинули, можда су живи... страх нас је да питамо... лепо изгледаш, мада пријем није најбољи, изгледа да си се поправио... последњи пут сам те видела пред Црвеним крстом пред новогодишње бомбардовање...

АВЕЛИНО: АЛО, ТЕЛЕВИЗИЈА... умукни, крај програма!

ВЕРА (Други глас.): Толико познато, као лице некога кога знам, не... не верујем, НЕ ВЕРУЈЕМ.... ГРИШО!

МАГДАЛЕНА (За себе.): Њен брат. Трећи је био брат.

ГРИГОРИЈЕ: Марија...

ДАНИЛО (Још увек теле мост.): ... сутрадан, на Нову Годину гранате су удариле у број 65, у стан оно двоје старих, сећаш се ... Губер, Грубер...

(Вера урликне јако. Као да их све гром погоди. Казимир је удари кундаком у главу и девојка се стропошта поред Магдалене. Григорије скочи негде према Казимировом гласу. Казимир га ухвати и унесе му се у слепо лице.)

КАЗИМИР: Познат си ми. Сањао сам те некада. Личиш на мене.

ГРИГОРИЈЕ: Знао сам да ћеш доћи. Предуго си био у рату. Ти си Ја.

КАЗИМИР: Ушао си у мене, некада... носио сам тебе сво ово време.

ГРИГОРИЈЕ (Церека се.): Јеси, јеси... носио си мене као што ова жена носи моју покојну сестру... носио с мене и распадао се изнутра због мене, ја сам те ждрао..

КАЗИМИР (Удара га.): .... побићемо вас све.. Балатоне, иди и пронађи шупља дебла у која ћемо их убацити...

(Балатон истрчи из мотела опијено се церекајући. Никита и Данило устану, Авелино упери аутомат у њих, па у Казимира, поново у њих, поново у Казимира.)

ГРИГОРИЈЕ (Тихо.): Ноћ је била тамноплава, попут свиле глатка и нешто је покренуто, неки очај, нека мука, неки затвор, нека гнојна упала... покренуто дубоко у мени, смрад бензина и страх под непцима, укус страха што те гризе док га гризеш... сестра, делови тела које ни брат никада није видео, које је само младић могао видети и нека ракија као мазиво паклене машине... уронити заувек у сопствену наказу и једино бол, бол који ти говори да постојиш.

(Данило изненада почне да пева, попне се на фотељу и запева пијано колико га грло носи. Његова песма све паралише. Аветињска, демонска.)

ДАНИЛО: Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп
однесе нови дан.
Кад прође ова ноћ,
и јутро тајне збрише
познаћу ја, твој драги лик
у ходу летње кише.
Ти снена журиш тад кроз млад,
кишовит град
можда заборављаш на скори
сусрет наш.
Кад прође ова ноћ,
ноћ топла, тиха, снена
тад сваки сан, нежан и леп,
однесе нови дан.....

(Зачује се рафална паљба изван просторије.

М Р А К.)

 

15. СЛИКА

(Иста просторија. Једино се чује, заглушујући, појачан, несносан звук ветра и букви. У собу уђе Кратовац. Његова појава је поново просјачка, то је онај исти оронули старац који проси, куми и куне. Руке су му крваве. У једној руци држи Балатонов аутомат. Нехајно.)

КАЗИМИР (Не види га.): Ко је то? Неко је ушао, осећам, је л' видиш неког, Авелино!?

АВЕЛИНО: Не!

НИКИТА (Сулудо.): Увек је тако било. Само се о томе ћутало. После једног рок концерта пре двадесет година пронађено је 16 лешева. Неки од њих су били толико искасапљени да их је било немогуће препознати. Ту вест нико тада није објавио.

КРАТОВАЦ (Ратницима.): Не узбуђујте се. Природно је што ме не видите. Једном је деда, за време оног рата ушао у букву и више никада није изашао одатле.
Чекао је вас! Онај ваш, напољу, није хтео да помогне деди да умре.

АВЕЛИНО: Убио је Балатона!

КАЗИМИР: Зар несахрањени могу да убију несахрањене?

КРАТОВАЦ: Само оволико дуго несахрањени као ја.

ГРИГОРИЈЕ: Људи облепљени скореном крвљу зује оно нас... Скорени, растргани, поређани, један поред другог, чекамо да свет мртвих отвори врата...

АВЕЛИНО: Онда смо могли и сами да се поубијамо.

(Авелино почне да пуца. Испразни читав шаржер у Кратовца. Деда падне једном па се подигне, падне други пут и аутомат одлети до средине собе, поново се дигне. Његове груди су пуне кравих рупа али је још увек жив.

Данило се баци на средину, дохвати Балатонов аутомат. Пуца у Авелина. Авелино падне. Изненађен је.

Казимир пуца на Данила. Убије га.

Сви на поду. Тишина и дим барута.)

АВЕЛИНО (Кроз смех.): Заспаћу... ха, ха, не могу да верујем.... Зар је жив човек могао да ме убије?

КРАТОВАЦ: Можда је његова душа одавно метастазирала, толико давно да је и сам био несахрањени.

(Авелино последњи пут зграби мало ваздух, астматично, сипљиво. Потом оде лако.)

КАЗИМИР: А ко сам ја... зар сам ја само он (покаже на Григорија.) или сам и сам Ја?

КРАТОВАЦ: Нећеш никада знати.

(Григорије скочи на Казимира. Њих двојица се жестоко боре.

Магдалена дохвати флашу са ракијом, сломи је о под. Полулуда, покуша да скочи на њих двојицу. Никита је зауставља. Она му се отме.

Григорије обори Казимира, притисне му главу на под. Магдалена почне да га коље. Над њима је само продорни хук шупљих букви.

Једино Кратовац узме смотуљак папира и упали га.

Док траје борба, он пали завесе, намештај...

Са сваким новим пламеном Вера се ускопрца као да је сама на живој ватри.

Вера умире на неколико гласова који су у њој.

Мрак.)

16. СЛИКА

(Дубока ноћ, негде на пропланку изнад мотела, мочваре и букви. У подножју ватра лиже бившу насеобину бивших људи. Неки од њих су мртви а неки у збегу. У збегу су мање срећни. Чује се догоревање. Јауци се одавно не чују. На пропланак ступе, сваки са своје стране, у свом особеном ритму кретања, наизглед нехајно, три ратника. Униформе су им у дроњцима. Њихова рањена тела такође. То су Никита, Григорије и Магдалена.)

ГРИГОРИЈЕ: У бруму оне куће у подножју, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на надлетање неке гломазне, транспортне летилице што никако не одлеће, она још увек лежи у ватреној постељи. Мртви леже око ње.

НИКИТА: Је ли убијена!?

МАГДАЛЕНА: Од курца, можда?

ГРИГОРИЈЕ: Не, још увек је жива.

НИКИТА: Зашто јој нисмо помогли?

МАГДАЛЕНА: Зато што је то сада свеједно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове руке су створиле то што су створиле. Сада више ништа неће променити ствар.

ГРИГОРИЈЕ: Можда нам је доста!?

НИКИТА: Не верујем да је доста оној мрачној рупетини из које ме гледају док спавам. Посматрају, па онда као да се дошаптавају, домунђавају нешто.

ГРИГОРИЈЕ: Како их видиш, ако је рупа мрачна?

НИКИТА: Осећам их.

МАГДАЛЕНА: Кренимо одмах, негде.

НИКИТА: Па зар се не крећемо?

ГРИГОРИЈЕ: У последње време и ја осећам како стојим иако ходам. И читав овај свет, ова кугла се и даље претвара да се окреће док, уствари, стоји.

НИКИТА: Ако уопште будемо негде икада кренули, хоће ли се скорити крв, хоће ли се скинути временом? Шаке ми шкрипе од крви, скорене.

МАГДАЛЕНА: А шта ћемо са оном полумртвом девојком, доле у мотелу?

ГРИГОРИЈЕ: Ништа. Оставићемо је да сама дочека свој крај. Као и старац. Ти ћеш, Магдалена, палити ватре које ће нам осветљавати пут. Дању ћемо спавати по рупама које ће бирати Никита.

НИКИТА: А ти, Григорије?

ГРИГОРИЈЕ: Ја ћу убити свакога на кога наиђемо. И водићу вас. Имам мапе овог краја.

МАГДАЛЕНА: Овај крај није уцртан у мапе. А што би ти водио?

ГРИГОРИЈЕ: Сваком чопору је потребан вук предводник.

НИКИТА: Јадан је то чопор од троје.

ГРИГОРИЈЕ: И у једном вуку лежи чопор.

МАГДАЛЕНА: Кренимо.

(Они крену. Што даље од котлине што сија у мраку.

Мрак.)

КРАЈ

// Пројекат Растко / Драма и позориште / Савремена драма //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]