MIOMIR PETROVIĆ

"ČOPOR"
ili
"METASTAZA DUŠE"

(Histerična bajka u segmentima)

NALIČJA:
- KAZIMIR - prvi ratnik
- AVELINO - drugi ratnik
- BALATON - treći ratnik
- DANILO - stariji recepcioner
- GRIGORIJE - mladi recepcioner
- VERA - devojka
- MAGDALENA - devojka
- NIKITA - mladić
- KRATOVAC - starac iz šume

Događa se negde ali sada.

Svi fragmenti su, zapravo, izlomljena celina.

Niko od likova, zapravo, ne postoji i zato su naličja.

Svaki zametak radnje, kao dramski relikt, samo je spazma koja se širi.

Slobodanu Šnajderu

1. SLIKA

Duboka noć, negde na proplanku nad selom. U podnožju, mnoge vatre ližu bivše naseobine bivših ljudi. Neki od njih su mrtvi a neki u zbegu. U zbegu su oni manje srećni. Čuje se pucketanje čitave kotline. Poneka baražna vatra podseća na sukoba što još traju. Jauci se, naprotiv, odavno ne čuju. Na proplanak stupe, svaki sa svoje strane, u svom osobenom ritnu, naizgled nehajno, tri ratnika.

Uniforme su im u dronjcima. Njihova ranjena tela takođe. Ipak, hod im je odlučan, snažan.

KAZIMIR: U brumu one noći u podnožju, izrešetane granatama toliko da vetar što šišti kroz nju podseća na neprestano nadletanje neke glomazne, transportne letilice što nikako ne odleće, ona još uvek leži u upljuvanoj postelji i više nikoga nema na njoj. Pijani i sjebani od glavobolje, pilula i kerozina što su ga pili umesto rakije, vojnici leže na zemljanom podu oko njenog kreveta.

AVELINO: Je li ubijena?

BALATON: Od kurca, možda !?

KAZIMIR: Ne, još uvek je živa.

BALATON: Zašto ih nisi sve pobio?

KAZIMIR: A zašto niste vas dvojica?

AVELINO: Zato što je to sada verovatno svejedno. Živi ili mrtvi, ljudi su učinili to što su učinili, njihove ruke su stvorile to što su stvorile. Sada više ništa neće izmeniti stvar.

BALATON: Možda nam je dosta?

AVELINO: Ne verujem da je dosta onoj mračnoj rupetini iz koje me gledaju dok spavam. Posmatraju, pa onda kao da se došaptavaju, domunđavaju nešto.

BALATON: Kako ih vidiš ako je rupa mračna?

AVELINO: Ne znam. Možda samo osećam.

KAZIMIR: Ako tako gledaš na stvari, možda toj crnoj rupi nikada i neće biti dosta. Ipak, ne možemo stalno biti ovde i raditi sve što nas šake i prsti na tim šakama teraju da uradimo.

BALATON: Krenimo negde. Odmah.

AVELINO: Pa zar se već ne krećemo?

BALATON: Dobro pitanje, ratniče. U poslednje vreme i ja osećam kako stojim čak i kada se krećem. I čitav ovaj svet, ova kugla što se i dalje pretvara da se okreće dok, ustvari, i dalje stoji. Ponekad kada prelazimo preko livada i čistimo terene, osetim kako se sve zaglavilo. U jednom jedinom danu. I ne mogu da se setim kada se to desilo.

AVELINO: Ako uopšte ikada budemo igde krenuli, hoće li se skoriti krv, hoće li se skinuti vremenom? Šake mi škripe od krvi. Skorene.

KAZIMIR: To ne znam. Ali, siguran sam da će vremenom, ako ikada budemo igde krenuli, početi da otpadaju samo šake. A sa njima i ta krv. I otisci. I niko nas nikada neće pronaći.

AVELINO: A niko nas nikada neće ni tražiti. Mi nikome ne pripadamo. A ti, (Balatonu) kada smo se prvi put sreli iza štali, u klisuri, drao si nožem kožu sa onih zarobljenika. Pomislio sam: " Ovog čoveka sam nekada usnio" . Prepoznao sam te. Video sam te u snu kako koračaš površinom nekog ogromnog jezera. A onda, voda se pretvorila u blato i ti si i dalje hodao ali su ti noge gotovo upadale u testo.

BALATON: Sereš. Mnogo. Mada... Bio sam jednom pored takvog jezera. Čini mi se da smo tamo često odlazili i donosili u duguljastim, plastičnim flašama...

KAZIMIR: .... benzin! Balaton, to je jezero Balaton. Možda još uvek postoji. I svi su odlazili tamo po benzin!

AVELINO: Onda ću te nazvati Balaton. Blatno jezero.

BALATON: A kako ćeš sebe nazvati, ratniče? Ako ti ja dam ime, jer kada sam te prvi put video, oblizivao si bacačem plamena jednu kući i ljude u njoj, zvaćeš se Plamenik, ili Bacač.

AVELINO: Još uvek su mi oprljeni prsti od tog bacača plamena.

KAZIMIR: A to je dobro, jer ne ostavljaš za sobom otiske prstiju. Nekada davno, čitao sam knjigu o cirkusu i životu u njemu. Među vlažnim stranama, mirisnim na svežu farbu, živeo je jedan tužni klovn. Svi su mu se smejali i trpali mu petarde u gaće. Zvao se Avelino. A onda je jedne večeri zapalio i cirkus, i ljude, i životinje... sve.

BALATON: A što ti to pričaš?

KAZIMIR: Dao bih mu ime Avelino. Ako je zaista spaljivač.

AVELINO: Prihvatam.

KAZIMIR (pokušava da odvije zavoj na ruci): Bolje se prihvati moje rane. Promeniću zavoj.

Kazimir uz Avelinovu pomoć menja zavoj. Avelino se zgrozi ranom.

AVELINO: Gadna rana!

KAZIMIR: Ipak, još uvek sam tu. Iako je geler na nekoliko mesta probio ruku, ona se i dalje mrda. Što je najčudnije, uopšte ne boli. I radi dobro kao ranije. Ubija. Možda i, bolje.

BALATON (Kazimiru): A kako će tebi biti ime, ranjeniče?

KAZIMIR: Kada sam zaklao svog prvog čoveka, dok je nož prolazio kroz grkljan, kao kroz glavicu kupusa, rekao je: " Kazimir, zovem se Kazimir" . A ja sam njemu kazao: " Glupo ime" . Onda sam ga ubio.

AVELINO: Od sada si Kazimir. Protiv uroka.

Pauza.

BALATON: Kuda ćemo?

AVELINO: A šta ćemo sa onom silovanom devojkom, dole u kući?

BALATON: Ništa. Ostavićemo je da sama sačeka svoj kraj. Čudno, jedino mi nismo poželeli da je silujemo.

AVELINO: Zato ćemo stalno biti zajedno. Samo kuda?

KAZIMIR: Bilo kuda. Ti ćeš, Avelino, paliti vatre koje će nam osvetljavati put. Danju ćemo spavati po nekim rupama koje će birati Balaton.

BALATON: A ti, Kazimire?

KAZIMIR: Ja ću ubijati svakog na koga naiđemo. I vodiću nas. Imam mape ovog kraja.

AVELINO: Ovaj kraj nije ucrtan ni na jednu mapu. A što bi ti vodio?

KAZIMIR: Svakom čoporu je potreban predvodnik.

BALATON: Jadan je taj čopor od trojice.

KAZIMIR: I u jednom vuku leži čitav čopor.

AVELINO: Krenimo.

Oni krenu. Što dalje od kotline što sija u mraku.

(M R A K)

2. SLIKA

Trošna recepcija nekog motela usred mraka. Pored nekog puta. Ali sa puta ne dopiru zvuci automobila. Za pultom sede dva recepcionera. Stariji, zadrigao, neobrijan, alkoholičarski oklembešenih veđa i mlađi, elastičan kao bambus, nategnut, pun snage. Puše i ne gledaju se. Stariji je Danilo a mlađi Grigorije.

GRIGORIJE: A što se ti, onda, nisi pobunio?

DANILO: Šta sam mogao da uradim? Glavu da izgubim, a!? Jer bi ti to voleo, da sam ja svoju glavu poturio na panj!? Ne znaš ti koliko je glava važna stvar. I nećeš znati sve dok ti guzici ne bude bilo dovoljno mrzlo da ne možeš da sediš, a u grlu toliko vruće da ne možeš da progovoriš! Tek onda znaš koliko je glava važna!

GRIGORIJE: A tebi je glava na guzici!?

DANILO: Ne možeš ti to da shvatiš. I ja sam glup što ti uopšte pričam.

Pauza.

Jesi li promenio peškire po sobama?

GRIGORIJE: Aha.

DANILO: A sapune!?

GRIGORIJE: Aha.

DANILO: I posteljinu!?

GRIGORIJE: Aha.

DANILO: Baš sve?

GRIGORIJE: Ma, jesam! Nego, kaži ti meni, što Ti nisi probao da sve to promeniš?

DANILO: I šta bi dobio?

GRIGORIJE: Eto, na primer, ne bi slinio ispred televizora sredom, i ne bi ti palo na pamet da gledaš Tele-most, i ne bi ti bilo žao ljudi koje i ne poznaješ... i ne bi me gnjavio tom dosadnom pričom.

Pauza.

DANILO: Ma... prvo je sve izgledalo tako jasno. Čisto i jasno ko dan. Izdajice. Napravili smo im zemlju. Napravili smo narod od njih. Narod.

GRIGORIJE: Ti si napravio narod od nekog, a!? Čime, majke ti!? Kako se to, uopšte, pravi narod?

DANILO: Ne izvrći. Nisam ja. Nisi ti. Ali jesu naši.

GRIGORIJE: Čekaj malo.... čekaj malo... moj otac je bio automehaničar, njegov otac je bio svinjar, i njegov otac je bio isto svinjar, a ja sam ništa! Koji su to " moji" pravili narode!?

DANILO: Pa jesi li ti, učio istoriju?

GRIGORIJE: Koji, bre, " Naši" ? Ja sam sebi naš! Ko je tebi " Naš" ?

DANILO: Batali... ne možeš ti to da razumeš.

GRIGORIJE (pada u vatru): Ma ne, baš mogu to da razumem. Samo ti ne možeš da kažeš, jer to televizija brblja na tvoja usta! Uostalom, šta bi ti i ja, jedini dežurni, jedinog motela na sto kilometara ukrug, mogli da radimo nego da pričamo? Slušam ja tebe, al ti ne slušaš sebe!

DANILO: Lako je tebi kad si balav. Ti prošlu zemlju nisi ni upamtio. Kad te majka brzo skine sa sise, ranije prohodaš!

GRIGORIJE: Dobro, ajde da je tako. Samo kaži: što si se, onda, toliko potresao, što ti je pritisak skočio, što si skljukao " Nifelatima" i " Reglanima" i pio rakiju preko toga dok si gledao Tele-most?! A!? Odgovori!?

Pauza.

DANILO: ....skupilo mi se tu negde, kao pesnica u grlu da mu se zaglavila. Čovek i žena.... lepa žena. Ona tamo, on ovde. Gledam, znaš, a ima nešto u tim vezama, u tim žicama, đavo će ga znati, pa kad jedan govori u kameru onaj drugi ga odmah vidi, al ga ne čuje odmah. Valjda zvuk kasni. Pa kad ga čuje, a ovaj već otvara usta za treću stvar. I nikako se ne čuju. A pričaju. Jedan u klin, drugi u ploču. I ne razumeju se. A istim jezikom govore. Ko da ih taj jezik ne razume. Dok bi se oni razumeli.

GRIGORIJE: I ništa... ništa se ne razumeju!?

DANILO: Ma, razumeju se, al kad ćute. Onda se gledaju. Jedan u drugog, a između njih staklo od ekrana. KO RIBE, kao da su u dva akvarijuma.

GRIGORIJE: I onda?

DANILO: Ništa. Onda grcaju, onako, vidi se da im je neprijatno da plaču pred tolikom ljudima. A ne znam što? Ne pominju ni žive, ni mrtve, ni srušene kuće, baš o veselim stvarima pričaju. A gutaju muku.

GRIGORIJE: I tebi je od toga pozlilo?

DANILO: Ne znaš ti kakva je to zemlja bila.

GRIGORIJE: Kakva, neka posebna?

DANILO: Tad nisi ništa mislio. Samo si živeo. Normalno.

GRIGORIJE: I sad živiš. U istoj kući, u istom gradu.

DANILO: Al misliš. Život je grozan kad misliš na njega.

Pauza.

GRIGORIJE: A ja imam pilonidalnu cistu.

DANILO: Šta, imaš?

GRIGORIJE: Pilonidalnu cistu. Sve sam knjige o tome konsultovao: " Može nastupiti kao poslenica nenormalnog zatvaranja u naboru stražnjice, iznad čmara, pre rođenja, ili kao bolest koja se stvorila kasnije. To je šupljina, slična apcesu, koja sadrži dlake i loj. Cista je duboka 2,5 cm. Nekada nastupe bolovi posle kojih se cista širi i produbljuje dok se na kraju ne provali i ne isprazni. Međutim, na taj način nije izlečena, jer se posle izvesnog vremena ponovo zagadi, zagnoji i stvara neprijatne teškoće."

DANILO: Ti si to baš napamet naučio?

GRIGORIJE: Ima da im dokažem da je to nervno oboljenje.

DANILO: Od nerviranja?

GRIGORIJE: Jeste.

DANILO: A šta si ti to video tako strašno u životu, da ti od nerviranja pukne...?

GRIGORIJE: Video sam.

Pauza.

DANILO: Ništa ti nisi video! Ja sam u tvojim godinama...

GRIGORIJE (gotovo eksplodira): Video sam, dabogda nisam video to što sam video, dabogda me mrak pojeo kad sam video to što sam video, bre, ništa nije crno kao to što sam video dabogda nisam ni video. (klone)

Pauza.

Pa je l' ti znaš, budalo matora, kako se oseća čovek kome su krpili sestru ko krpenjaču!? Ne znaš!? Lepa je bila moja Marija. Prva po ocenama u školi. Imala dečka. Fini momak, nije smeo da je pipne, pazio je ko malo vode. Tamo pred Novu godinu, moji su bili kod kumova, ona išla u drugu smenu u školi, ja se vraćam odavde, uljopao se od onog " Vinjaka" što je doneo Bora... Dođem do dvorišta, popaljena svetla svud po kući... kapija otvorena... vrata razglavljena. Odma sam se otreznio. Uđem unutra, sve razbacano, ko da je bomba pala... U meni se sve sapelo, hoću da se zaledim. Stojim tu u predsoblju, hoću da stojim tu dok sam živ, ne mogu da se maknem, ne smem ni da pisnem. Onda... uđem u kujnu. Džumbus. Mara leži preko stola.

Pauza.

Gola. Živa. Krvava. Ječi. A sve po njoj zaudara. Žicama je privezali na sve četiri noge od stola. Osetila me. Valjda. Kaže: " Biće dobro, Grišo, Grigorije, biće dobro.." A onda... vidim niz noge joj lije krv, a oni još pišali po njoj. Mamu im jebem! Nije im bilo dosta što su sve odneli, i nju silovali, nego su morali i da pišaju po njoj!

Pauza.

DANILO: Nisam to znao...

GRIGORIJE: I onda se više ništa i ne sećam. Pao sam u nesvest. Samo sam se strovalio. A onda jako svetlo. Ispituju me, nešto potpisujem. Dvojica sede oko male furune, greju se. Ko da ništa nije bilo. Mariju odvezli u bolnicu. Majka i otac... šta da ti pričam. Inspektor kaže - sekta, satanistička sekta, kao dešavalo se to i ranije. Kao naći će ih, ovo je pravna država, sudiće im. Ja skočim, krenem da ga davim. Kakva sekta!? Bace me u samicu.

DANILO: Jesu li ih našli!?

GRIGORIJE: Posle kažu neki povratnici sa fronta. Kao, ona je dala izjavu da su bili u uniformama. Došao taj isti inspektor, doneo mi ratluk, kafu. Gleda me. Kaže: " Naći će ih. Neće oni daleko." Da potpišem njenu izjavu, ona nije u stanju. I da idem kući. Gledam onu kafu, tacnu, šoljicu...

DANILO: I zbog toga ti se pojavila ta... cista!?

GRIGORIJE: Ma jok. Uzeo sam onu kafu, slomim šoljicu o zid pa... svud po telu. Jednu sam bradavicu otkinuo, znaš, potpuno sam poludeo, pa onda i u...

DANILO: Nisi valjda.

GRIGORIJE: Jesam.

Pauza.

DANILO: A ja mislio sestra ti u ludari, onako, luda. Izvini, dečko.

GRIGORIJE: Pa jeste, još je u ludari.

DANILO (vadi flašu rakije iz fioke): Ajde... da popijemo po jednu.

GRIGORIJE (Prihvata): Daj. A čemu da nazdravimo?

DANILO: Otkud znam?

(M R A K)

3. SLIKA

Motelska soba. Skromna, uobičajeno nameštena. Jedini frontalni zid kao da nedostaje. Umesto njega mrakom opasana livada i usamljeno drvo na njoj. Možda foto-tapet a možda samo nema zida. U sobi je Vera. Ispijena, mršava devojka. Raširene, širom otvorene oči. Masna kosa. U drhtaju, temperaturi. U molitvi.

VERA: Na silu se otvoriste, sve te rupe na mom telu
Svaka rupa progovara, priča nama priču svoju
Napele se sve te pore, rupe, rupice i ruperde
Svaka vonja svojim smradom, svaka svoju priču priča
Na silu se otvoriste, sad vas niko da zatvori neće
Izbaciste baš sva creva i bubrege i jetru i žljučku na napolje,
Uvrnuste kožu na unutra, izbaciste meso vi na spolja.
Idem sada, hodam zemljom otkrivena,
debela je koža al ne štiti,
Mokra su mi creva pa svud bole,
ko da nokti sve po njima riju
Riju kandže, cepaju mi kožu
Kaiševe od njih napraviste, kud sad da se denem
kada vetar i prašina, kada sunce pa i mesec, kada kiša pa i suša
sve pale i žare, sve mi rane poljućuju.
Otvoriti samo neću ni uši ni oči, usta
Zatvoriti niko neće, ne da Bog i ne da čovek,
isukaću dlaku baš iz kose, udenuću baš kroz iglu oštru
Zakrpiću svoje rupe i rasede raznih vrsta,
Uviću se sva u oštri konac tanki, pa krpljena
i rasečena, polegnuću na livadu mokru.

(Iza nje, sakriven do sada pod drvetom, u polumraku, pojavljuje se starac. Sipljiv, pognut, lica ispunjenog umorom. Ili smrću. Kratovac. Polagano dolazi do prostora na kome počinje soba. Vera ga ne vidi.)

KRATOVAC (polako, obazrivo): Ti se, devojko, nešto mnogo zlopatiš?

VERA: Ko je to!? Šta!?

KRATOVAC (ulazi u sobu i ona ga vidi): Ja sam.

VERA: Ko si ti?

KRATOVAC: Starac. I zovu me Kratovac.

VERA: Šta hoćeš?

KRATOVAC: Moram da ti pomognem.

VERA: Zašto moraš?

KRATOVAC: Devojko, ja dolazim iz onog drveta. Ono me je zvalo.

VERA: Kakvo drvo, šta to pričaš!? Jesi li ti priviđenje!?

KRATOVAC: To je bukva. Šuplja bukva. Pre negde šezdeset godina osušila se iznutra, al čudno, spolja istrajava. Ima takvih stabala puno unaokolo, prema močvari. Kad je bio prošli rat, jedan je bežao od drugih. Tri, četri dana. I kada je došao do močvare, video je da nema kud. Pa je ušao u šuplju bukvu. Uvukao se. Jedva. Morao je da se uvuče sa rukama podignutim nagore, iznad glave, stablo je bilo usko. Patrola je prošla. On je ostao. Nije mogao da se izvuče. Istruleo je unutra. Od tada ja stanujem u njoj. Čuvam je.

VERA: Zašto?

KRATOVAC: Tako su naredili.

VERA: Ko?

KRATOVAC: Oni. Nego.... da pređemo na posao. Jesi li ti došla iz rata?

VERA: Ne. Došla sam iz nervne bolnice.

KRATOVAC: A, luda.

VERA: Nisam luda. Ja sam sestra. Radila sam tamo.

KRATOVAC: I, šta tražiš ovde?

VERA: Ne znam... mislim... došla sam da jednom čoveku predam poruku od njegove sestre.

KRATOVAC: Je li bolesna?

VERA: Mnogo. Silovali su je.

KRATOVAC: Dešava se sve pa i to. Što si me, onda, zvala?

VERA: Nisam te zvala. Ne znam ni kako si ušao.

KRATOVAC: Dobro. Nisi ti, oni su ali mi je rečeno da ne možeš da izađeš iz sobe i dođeš do tog čoveka.

VERA (Ljutito): Zašto ne bi mogla?

KRATOVAC (Krene): Ništa. Onda, do viđenja.

VERA: Čekaj, stani!

Pauza.

VERA: Jeste. Ne osećam se dobro u poslednje vreme. Jeste, ne mogu da izađem. Počnem da drhtim i osipam se kada priđem vratima.

KRATOVAC: Zato vrata i postoje. Svako drhti jer se vrata nikada ne otvaraju. Otvara se samo svest, pa izlazi, prolazi kroz vrata. Ona, pak, ostaju uvek zatvorena. Kao što je bila i ona bukva u koju se sakrio taj čovek.

VERA: Ti poznaješ njenog brata?

KRATOVAC: Poznajem. Dovešću ga u ovu sobu. Ali za uzvrat ćeš morati da me ubiješ.

VERA: Da te ubijem....?

KRATOVAC: Jeste. Da bi neko umro, neko mora da ga ubije. Ne boj se, to nije ništa strašno. Uzećeš neko sečivo ili bodež i... zabićeš mi ga u grudi.

VERA: Čekaj, moram da razmislim... nisu mi ništa rekli o tome.

KRATOVAC: Koji to " oni" ?

VERA: Pusti... znaš ti. A zašto?

KRATOVAC: Zato što sam ja ušao u tu bukvu, za vreme onog rata. I zato što nisam umro. A moram umreti da bih izašao.

VERA: Čekaj... moraću da razmislim.

(M R A K)

4. SLIKA

Duboka noć. Na nekom proplanku opasanom mračnim stablima, bivak Kazimira, Avelina i Balaton. Razdvojeni spavaju. Umotani u šatorska krila. Nebo nad njima je krvavo. Kao da odsjaja neke vatre. Avelino se pridigne. Došunja se do Kazimira. Pažljivo. Da ga Balaton ne bi čuo.

AVELINO: Kazimire!

KAZIMIR: Šta je?

AVELINO: Jesi li video ono sinoć?

KAZIMIR: Šta?

AVELINO: Balaton je pokušao da me pokrade. Išli smo uz onaj oštri šibljak i jasno sam osetio žmarce. Upravo sam pomislio da je to neko oštro trnje što je upalo u košulju, ali onda sam se okrenuo. Njegova ruka bila je na mom ramenu. Ti si išao napred. Pokušavao je da mi u hodu skine dvogled sa kaiša. Jasno sam to video. I on je video da ja vidim. I nastavio je.

KAZIMIR: Jesi li siguran? Bio je mrak.

AVELINO: A ko bi drugi mogao biti. On je išao iza mene.

KAZIMIR: Priča se da u onim šibljacima žive vampiri.

AVELINO: Verujem u ono u šta verujem, a verujem u ono što vidim, vidim samo ono u šta verujem. To je bio Balaton.

KAZIMIR: Što ga nisi ubio?

AVELINO: Ne znam. Uplašio sam se. Sam ome je pogledao, oči su mu sevnule u mraku i osetio sam plamen na obrazu. Više nisam smeo da ga ubijem.

KAZIMIR: Čiji je dvogled?

AVELINO: Iščupao sam ga s grudi jednog vojnika.

KAZIMIR: Našeg ili njihovog?

AVELINO: Ne sećam se.

KAZIMIR: Znači ukrao?

AVELINO: Prvo ubio. Onda skinuo, ne ukrao.

KAZIMIR: Znam ja da je Balaton lopov, odgrizao je taj majci i bradavicu sa sise kada ga je dojila. Vidi mu se na licu.

AVELINO: Što ga se onda ne otarasimo? Mogao bih da ga zapalim dok spava.

KAZIMIR: Treba da nas je troje.

AVELINO: Što?

KAZIMIR: Jedan da nas čuva od juče, jedan od danas, jedan od sutra.

AVELINO: A gde smo uopšte krenuli?

KAZIMIR: Znaćeš kada dođe vreme za to. Idem po jednu devojku. A sada ga probudi, već je duboka noć. Moramo da krenemo.

Avelino grubo probudi Balatona čizmom u leđa. On ustane, mamuran, neispavan, neosetljiv.

AVELINO: Idemo.

BALATON (sprema se): Sanjao sam da smo već krenuli. Hajde!

Trojka krene niz padinu obrubljenu mrakom. Kazimir zapeva. To je neka tugovanka, delom na makedonskom, bolna pesma.

KAZIMIR (peva): Kraj ridini izvori, kraj izvori topoli
visokite zidini, zatvoreni, oj!
Devet zemlji golemi nad visoki planini
devet reki poplavi isprečeni, oj!
Devet kuli zidani, devet brake železni
nikoj nema da otvori, da preripa, oj!
Za visoki zidini, devet temi odani
edno srce tero ij, zapreteno, oj!
Ima li junak da preordi devet carstva
veliki
devet trava opincih, da ih sine, oj!
Da preripa zidini, da izika junački devet brake železni,
otvorte se, oj!

BALATON: Kazimire, koji je to jezik?

KAZIMIR: Što?

BALATON: Meni to ne liči na naš jezik.

KAZIMIR: Možda. Možda i nisam naš. Ko će ga znati, ne sećam se.

AVELINO: A je l' i nas čeka devet planina?

KAZIMIR: Čeka svakog.

BALATON: Svakog?

AVELINO: Ćuti sad i hodaj!

BALATON: Evo, evo, hodam.

KAZIMIR: Čudno, izgleda kao da hodamo u mestu.

(M R A K)

5. SLIKA

Ista noć. Jedna od motelskih soba. Po rasporedu skromnog nameštaja slična je Verinoj sobi iz neke od slika. Na mestu četvrtog zida, tamo gde je u Verinoj sobi prolaz na livadu, stoji foto tapet nekog pejsaža sa Havaja. Napolju rominja kiša. Kapi što dobuju kao da bodu ljude pravo u teme. U sobi mladić, Nikita i devojka Magdalena.

MAGDALENA: Zašto si me doveo ovde?

NIKITA: Nisam te doveo, nemoj opet da počinješ.... pukla je guma, do jutra neće biti ništa od popravke.

MAGDALENA: Zašto si me, uopšte, poveo na izlet?

NIKITA: A zašto si ti pošla, Magdalena?

MAGDALENA: Odgovori.

NIKITA: Da budemo na nekom mirnom mestu, dovoljno daleko od svih.

MAGDALENA: A zašto bismo želeli da budemo dovoljno daleko od svih?

NIKITA: Da bi razgovarali.

MAGDALENA (Nestrpljivo): O čemu mi uopšte imamo da razgovaramo? Nikita, ja sam ti sve lepo ispričala. Ništa ti nisam prećutala. Tako je i drugačije ne može biti.

NIKITA: Voliš ga?

MAGDALENA: Ne budi dete.

Magdalena se nervozno šeta levo, desno. Kao ranjena životinja. Zatim u tišini ode do prozora. Pogleda, negde kroz havajsku palmu na fototapetu.

MAGDALENA: Kako je ono čudno drveće napolju?

NIKITA: To su bukve. Šuplje bukve. Postoji nešto u sastavu tla što je izazvalo mineralne promene, tek tako, odjednom, bukve su se isušile. Iznutra.

MAGDALENA: Kada se to desilo?

NIKITA: O, pre više od trista godina. Kažu da su stari Sloveni, pre nego što su došli na Balkan sahranjivali svoje mrtve u šupljim, iznutra osušenim stablima. Verovali su da se svet živih i mrtvih ne sme mešati. Da mrtvi, svojim raspadom ne treba da prljaju prirodu. A nisu smeli ni da ih spaljuju. Zato su njihova potrošena tela ukrštali sa potrošenim telima prirode. Drugim rečima stavljali su ih u ovakva, poluživa stabla.

MAGDALENA: Metaforično, nema šta.

NIKITA: I više od toga - praktično. S vremena na vreme pronađu leš u ovim bukvama. Iznenada nestali ljudi, žrtve obračuna... pre mesec dana pronašli su devojku za koju se mislilo da je nestala bez traga. Stopirala je na putu i - paf - nestala.

MAGDALENA: Grozno... prekini! Kada smo bili mali takvih priča uopšte nije bilo. Nigde nisi mogao da vidiš milicionera, gajili su nas u uverenju da živimo u mirnoj zemlji dobrih ljudi.

NIKITA: Ne lupaj. Uvek je bilo tako, samo se o tome ćutalo. Posle jednog rok koncerta pre 20 godina, pronađeno je 16 leševa. Neki od njih, bili su toliko iskasapljeni da ih je bilo nemoguće prepoznati. Tu vest niko tada nije objavio. Jesi li videla tako nešto tamo, u svetu?

MAGDALENA: Ne. Ja živim u mirnom gradiću. Priča se o tome, piše u novinama ali ti to ne vidiš. Ne poznaješ nikoga ko poznaje nekoga kome se to desilo.

NIKITA (Ironično): Ti živiš u mirnom gradiću. Tamo se mirno živi.

MAGDALENA: Ne budi ciničan. To nisi ti.

NIKITA: Hoćeš da kažeš da su tamo podzemni i nadzemni svet potpuno razdvojeni. Ti živiš normalno, znaš za podzemni svet ali ga nikada ne vidiš.

MAGDALENA: A ovde je sve izmešano. I mi sedimo u ovoj sobi, pristojan motel za domaće uslove, i ja te pitam za drveće i šta ti radiš: Pričaš o tome kako ljudi trpaju mrtve u šupljine... je l' vidiš!?

NIKITA: Šta?

MAGDALENA: Kako ste svi vi, poludeli, i svi pričate o nekom ubijanju, o nekom sranju...

NIKITA: Nemoj da se ljutiš. Uopšte ti ne pristaje. Ko to mi?

MAGDALENA: Vi koji ste ostali.

NIKITA: A vi: što ste otišli, o čemu vi pričate!?

MAGDALENA: O životu?

NIKITA: Lova, kola, kuće, posao, gazda... gasterarbajt!

MAGDALENA: Ja sam asistent na fakultetu, a to se tamo ceni.

NIKITA: I nisi " gaster" !?

MAGDALENA: Ne.

NIKITA: A on, je li on " gaster" !?

MAGDALENA: Ne. On radi sa kompjuterima, u jednoj firmi.

NIKITA: Ima gazdu za koga radi, znači- rob.

MAGDALENA: Rob je onaj što kopa kanale, radi u livnici, izbeglica! Kada si stručnjak za nešto onda si građanin!

Pauza.

NIKITA: Kako si mogla to da uradiš?

MAGDALENA: A šta si ti uradio da me sprečiš?

NIKITA: Šta sam mogao? I nemoj stalno da mi odgovaraš pitanjima.

MAGDALENA: Ne znam.

NIKITA: Kada si dobila stipendiju, bio sam srećan. Znao sam koliko ti to znači. Posle, u vojsci, svaki put bi naglas, negde na terenu čitao tvoja pisma. I kako si se snašla, i s kim deliš sobu, kako izgleda taj grad, i šta planiraš da mi kupiš... super!

MAGDALENA: Šta " super" ?

NIKITA: Postojao je cilj. Za nas dvoje. Izađem iz vojske i dođem. Da počnemo zajedno da živimo, kao svi normalni ljudi, sa poslom, lovom, ti bi se zaposlila, ja bi završio geologiju, posle podne bi šljakao, ne bi više razmišljali o ovoj zemlji. Živeli bi.

MAGDALENA: Nije to bilo jednostavno. I ja sam mislila na tebe. Hodala sam ulicama, pričala sa tobom, razgledali bi grad i pričali. Pričala sam tvojim i svojim glasom, u sebi. A onda su došle vesti odavde. Prvo sam se smejala. Gluposti. Onda sam počela da objašnjavam ljudima ša se to događa, ustvari. Onda su došle slike ovdašnjih logora.

NIKITA: I onda?

MAGDALENA: Onda sam prestala da razmišljam. Jednog dana sam samo isključila mozak i prestala da mislim o kući. Tata i mama su pisali da je neko spalio našu kuću na moru, počela sam da radim kako bi im slala lovu. Prestala sam da mislim, Nikita.

NIKITA: O meni?

MAGDALENA: Ne... ne znam. Počela sam da se plašim da mislim o tebi. Bojala sam se da će te odvesti u rat, da ćeš poginuti. Nisam smela da mislim.

NIKITA: Ne verujem ti.

MAGDALENA: Znam. Ustvari, počela sam da mislim kako su svi ljudi ovde prokleti. I da će biti potrebno nešto sasvim malo, malecno da svi počnete da silujete i pljačkate.

NIKITA: I ja?

MAGDALENA: Ne, ne, ne ti... mislila sam da ćeš shvatiti da treba da bežiš odavde, da ćeš zbrisati kod strica u inostranstvo...

NIKITA: Stric je umro.

MAGDALENA: Nadala sam se da ću dobiti tvoje pismo iz nekog inostranstva. Da ćemo početi u nekoj trećoj, četvrtoj zemlji.

NIKITA: Ne seri! Šta si uradila da mi pomogneš?

MAGDALENA: Nisam mogla da te pozovem kod sebe, delila sam sobu, sve sam pare slala mojima.

NIKITA: Nije te bilo briga šta ja radim i da li sam živ! Tvoja pisma su bila 'ko sa onog sveta" , što bi rekla moja majka. Ovde je bilo drugačije.

MAGDALENA: A meni tamo nije bilo drugačije!? I meni je bilo drugačije. Drugi ljudi, drugi jezik, drugo sve. I ja sam tamo bila sama. A niko normalan se ne bi vratio ovde.

NIKITA (Zamišljeno): I ti si bila sama...

(M R A K)

6. SLIKA

Verina soba u motelu. Sada je frontalni zid, koji nije postojao u prethodnoj slici zamenjen foto tapetom sa istim prizorom livade odevene u tminu i jednog usamljenog drveta (bukve) po sredini. Ponovo sama, Vera se nervozno šeta po sobi, gore-dole osluškujući svaki zvuk koji dolazi iz hodnika. Kao da iščekuje Kratovca. Onda zatvori oči i počne da govori. U čitavoj slici Vera progovara svojim i tuđim, izmenjenim glasom verno oslikavajući dijalog sa drugom osobom, Marijom. Pri promeni glasa, menja i mesto i grimase lica.

PRVI GLAS: Doktore, ona ne progovara. Da, doktore, izmerila sam i puls i krvni pritisak, sve izgleda u redu. Da, dobila je Trodon jutros. Ne, doktore, nije izgovoril ni reč. Vidite, samo gleda, ne progovara. Da, doktore, potrudiću se, da, doktore, razumem. Do viđenja do ujutru, doktore.

Pauza.

DRUGI GLAS: Zašto laješ!? Šta to tebe zanima progovaram li ili ne!? Otkud tebi ideja da ja imam nešto da ti kažem!?

DRUGI GLAS: Marija, pa vi govorite?... Jeste li dobro!?

DRUGI GLAS: Gde sam, odgovaraj, bitango!?

PRVI GLAS: U bolnici ste, u post traumatskoj sobi bolnice za mentalno zdravlje.

DRUGI GLAS: Dakle, ludara!

PRVI GLAS: Nemojte to da govorite. Ovo je samo privremeni smeštaj. Dok se ne oporavite.

DRUGI GLAS: Jezik mi se malo spetljao. Težak je, kao da je oklopljen čeličnim pločama. Čudno, ovo kao da nije moj glas.

PRVI GLAS: Ne naprežite se, Marija, popijte malo vode. Evo, uzmite lek.

DRUGI GLAS: Jebi se ... uzmi sama lek ako si bolesna. Hoćeš da me drogiraš, a!?

PRVI GLAS: Imajte poverenja. Ovo je da se primirite. To nisu jaki sedativi.

DRUGI GLAS: Kako ti je ime, sestro!?

PRVI GLAS: Vera. Zovem se Vera, Marija.

DRUGI GLAS: A u šta vera? U šta si ti vera?

PRVI GLAS: Nemojte da se naprežete.

DRUGI GLAS: Zašto tako mlada i normalna devojka radi u ludari?

PRVI GLAS: Naprežete se.

DRUGI GLAS: Ne. Više se ne naprežem. Dovoljno sam se naprezala do sada. Sada se odmaram. Sada sam mrtva.

PRVI GLAS: Ne govorite to. Živi ste. Vidite kako samo lako pričate.

DRUGI GLAS: Prekini da mi persiraš. Mlađa sam od tebe.

PRVI GLAS: Dobro: Kako si, Marija?

DRUGI GLAS: Izjebano, Vera. Možda bi bolela da se menjamo, a!? Lepo da se đidamo, ti da ležiš, ja da stojim, a!? U belom mantilu. Lepo bi mi pristajao.

PRVI GLAS: Bi. Ti si lepa devojka, samo se smiri, biće sve u redu.

DRUGI GLAS: Bila sam. Sada sam mrtva.

PRVI GLAS: To ti se samo čini. Videćeš, dolaze ovde ljudi sa teškim problemima, žrtve kao i ti. Neki se izvuku. Ti si mlada, jaka, ništa ti nije toliko oštećeno. Ozdravićeš.

DRUGI GLAS: Misliš, nisam tako mrtva ko što mi se čini!?

PRVI GLAS: Ne. I nemoj da to pričaš više. Zašto si ćutala dok je doktor bio u viziti?

DRUGI GLAS: Nisam ja ćutala. Ćutao je on u meni. On i sada govori. On mi ne da da umrem.

PRVI GLAS: Ko je " on" . Ovde nema nikog, samo ti i ja.

DRUGI GLAS: To ti misliš. Znaš ti dobro ko je on. On živi u tebi, stalno je tu, od rođenja. Samo su potrebni dobri uslovi da se potpuno razvije. Recimo da te neko siluje, kao što su mene.

PRVI GLAS: Šta ti se ustvari desilo?

DRUGI GLAS: Nagrunuli su, hrupili. Bila sam sama. Noć. Sada mi se čini da sam ih sama zvala. Lomljava. Mrak. Baterije. Snopovi svetla. Ulaze u sobu. Pijani. Kao zemlja. Potpuno omamljeni. Mrak. Ne vidim ih dobro. Trojica. Uniforme, Smrad alkohola. Puške. Nož. Čizme. Blato. Snažni, vrlo snažni. Svinje. Vojska. Ne mogu da pročitam ambleme. Dobrovoljci. Bez reči. Smeh. Kuhinja. Kuhinjski sto. Žica. oko ruku i nogu. Vezana za sto. Vrisak. Vrisak cepanja platna. Potrbuške. Udri, udri, udri, kost o kost, udri, udri, kost o kost, udri, udri, udri, udri....

PRVI GLAS: Smiri se, smiri se. Brzo, injekcija, smiri se, doktore! Doktore!

Pauza.

DRUGI GLAS: Jedva ste me savladali, a!? Mrtvi su mnogo jači od živih.

PRVI GLAS: Nemoj to više da radiš. Mislila sam da smo se sprijateljile.

DRUGI GLAS: I jesmo, više nego što misliš. TI ćeš poludeti samnom. Tražićeš da te premeste u drugo krilo. Neće ti dati. Manjak personala. Ostaćeš pored mene. Moje stanje se neće promeniti sve dok ti ne budeš poludela. Zaraziću te.

PRVI GLAS: Prekini!

DRUGI GLAS: Ne boj se. Stvar je razmene. Ja umirem, on mora da pronađe neko novo telo. Izabrao je tebe.

PRVI GLAS: Šta je onda bilo?

DRUGI GLAS: Smrad. Ćutim. Samo ćutim. Onda.... osvetljavaju jedan drugog baterijama. Prepoznajem ih. PREPOZNAJEM IH! ZNAM IH! ZNAM IH!

PRVI GLAS: Ko su oni? Odale ih znaš?

DRUGI GLAS: Prvo dvojicu odmah prepoznajem. Dobrovoljci. Moj brat je švercovao benzin sa njima. Smeju se. Cere se u lice.

PRVI GLAS: Znaš njihova imena, znaš odakle su, prijavila si ih?

DRUGI GLAS: Ne, nisam, on nije dao da ih prijavim. Morala sam da ćutim, kao što ćutim pred doktorom.

PRVI GLAS: A treći!? Šta je sa trećim?

DRUGI GLAS: Treći. Baterija lizne dva, triput njegovo lice, upravo ništa, ništa posebno, kao lice nekoga koga dobro znam, toliko dobro da i ne mogu posebno da ga prepoznam, onda, treći put, smeje se, ne verujem, ne mogu da verujem... TREĆI! TREĆI! TREĆI!

PRVI GLAS: Smiri se! Smiri se!

Pauza.

DRUGI GLAS: Pronađi Grišu, mog brata. Kada su otišli, on je ušao u kuću. Zatekao me je vezanu. Sramota. Pronađi Grigorija.

PRVI GLAS: Zašto, pa on će sam doći da te poseti?

DRUGI GLAS: Ne, neće doći... kada budeš potpuno poludela od mene, kada on uđe u tebe, otići ćeš da ga pronađeš. Tada će ti biti sve jasno.

PRVI GLAS: Spavaj sada. Sve će biti u redu. Moraš da se odmoriš, Marija.

DRUGI GLAS: Čuvaj se starca. On je neprijatelj.

To dvoglasno, dvoglavo biće u Verinom obliku klone na pod sobe.

(M R A K)

7. SLIKA

Ponovo recepcija motela. Duboka noć, možda posle ponoći. Nešto izmenjen dekor. Popijene su dve flaše rakije. Pretežno ih je pošljemčio Danilo. Pijan je. Grigorije tek pripit. Danilo peva. Odsutno. Grigorije nervozno, dekoncentrisano lista novine i knjigu gostiju.

DANILO (Peva): Ka prođe ova noć,

Danilo pijanim glasom imitira " buke" Dušana Jakšića sa karakterističnim pokretima. Kao da je izašao iz vremeplova.

GRIGORIJE: Ti si se baš oraspoložio.

DANILO: E, sine, sine. Kad je ovo život, ne ostaje ti ništa drugo nego da popiješ malo i ....

GRIGORIJE: Šta je život ovakav? Hajde, reci, ti si stariji, morao bi to da znaš.

DANILO: Nemoj opet da počinješ. Vidiš da nema razloga da se svađamo. Ti si odrastao momak, žao mi je što sam čuo to što si mi ispričao, ali, znaš... sada si mi nekako bliži. Dok čoveka nešto ne isprebija, ne umlati u životu, ne znaš ni gde ti je dupe, ni gde ti je glava. I mene, kad je žena ostavila... uh, mislio sam... pa prođe. Izađeš jači i...

GRIGORIJE: ...Pijaniji. Nego, vidim, potresla te je moja priča. A šta ste vi, matorci učinili da do toga ne dođe?

DANILO: Kako to misliš...? Nesreće se dešavaju same, niko ih ne zove...

GRIGORIJE: Ne, ne... čekaj. Jesi li ti bio na onim radnim akcijama?

DANILO: Jesam.

GRIGORIJE: Gradio si puteve, pevao pesme, pravio bolje sutra...

DANILO: Pa to ti i pričam. Ne znaš ti kako je dobra bila ona zemlja.

GRIGORIJE: Pa kako je to bila dobra? Šta ste vi, matorci, učinili da sprečite tri paravojna dobrovoljca da ulete u poštenu kuću, sa poštenim komšilukom, da sve odnesu i siluju mi sestru... A, TO TE PITAM, TO TE PITAM!!!

DANILO: Nemoj, bre, Grigorije, Grišo...

GRIGORIJE: Nemoj tako da me zoveš! Odgovori!

Dok Danilo sleže ramenima u prostoriju, na ulazna vrata uđe Kratovac.

Starac ide polako, hromo, dustabanlijski, ponizno.

DANILO: Jaooj, nemoj, opet matori da gnjaviš. Nemamo ništa sitno.

KRATOVAC: Ma, šta imaš sine, daj dedi, sine, malo hleba deda da kupi...

GRIGORIJE: Nemoj deda opet da gnjaviš. Mrkla je noć, nema ti ovde gostiju da prosiš.

DANILO: Jesi li oprao ljudima kola, danas... jesi, pa šta sad oćeš!?

KRATOVAC: Ljubi te deda Kratovac, daj nešto, sine, deda da jede, Bog te čuvao, dete, i tebe i tvoj porod, bolest ne došla na tvoj prag...

GRIGORIJE: Ajde, bre, Kratovac... je li... kako u bukvi!?

KRATOVAC: Dobro.

DANILO: A šta rade bukve, danas, deda!?

KRATOVAC: Čekaju, puste, šuplje, da ih ljudi nasele.

GRIGORIJE: Kako to?

KRATOVAC: Svaki dan nešto umre, sine, a ako se u bukvu metne ima da živi i dalje.

DANILO: Tebi deda nije bilo dosta one milicije prošle godine kad si našo onu devojku mrtvu, jedva te iz milicije pustiše, nego opet sereš o bukvama i mrtvima.

GRIGORIJE: Jednog dana će te uhapsiti što plašiš narod tim pričama.

KRATOVAC: Jednom davno jedan plemić po imenu Kramuj usnio je kako ga nevesta, plemkinja Doroteja odvraća od postelje jer ljubaviše sa nekim slugom. Probuđen, sav u znoju i čemeru što se skupio podno grla, pun gorčine i besa, naredi da se pozove sva posluga nevelikog dvora. Kako u snu nije video lice sluge, već odeždu paorsku, naredi da se svi što su tog jutra već bili u odeći sluškoj poseku i bace psima. Još naredi, plašeći se vampira, da im se glave zakopaju negde dalje ne bi li njihove duše zauvek ostale u prokletstvu. Ali plemkinja Doroteja, koja je stvarno vodila vilinsku ljubav sa najlepšim slugom u dvoru, oplaka njegovo mrtvo telo pa ga po noći odnese tako krvavog i bezglavog, odnese sa sve glavom do ove šume sasušenih bukvi. Sakri mu telo u jednu i namaknu preko glavu. Kako je proleće bilo blizu, ona prežali ljubav i zaboravi na slugu. I kada je sve stalo da cveta, i močvara da smrdi po novom životu što se rađao, tako i bukva stade da pupi. Prvo su se mladice uvukle u odsečenu glavu pa se spojiše sa telom. A onda čitav koren poče da se mrda i potiskuje nagore telo. Jednog jutra, sa svoje kule, Kramuj na vrh bukve ugleda živog slugu, ozelenelog i procvetalog. Tog dana bodežom sam izbi sebi oči a Doroteja, sigurna da je vaskrsao njoj na opomenu što ga je zaboravila potraži postelju na stenju pod zidinama.

DANILO: Nije nego... ajde, miči se.

KRATOVAC: Ćuti, sine, oni što svoje mrtve ne oplaču valjano i ne zakopaju ih duboko, ne stave kamen ploču preko, ti svojoj deci smrt proriču.

DANILO: Da ti dam ja jednu ploču preko glave...

GRIGORIJE: Je li, Danilo, lepo kaže čovek, jesi li ti dobro asfaltirao taj put na akciji?

DANILO: Ma, ostavi se te priče...

GRIGORIJE: Jer ako nisi, može se desiti da mrtvi izađu ispod puta bratstva i jedinstva!

KRATOVAC: Lepo kažeš, sinko, lepo... nego, je l' tebi ime Griša, Grigorije?

GRIGORIJE: Otkud znaš?

KRATOVAC: Imal li ti sestru jednu, što radi kao bolničarka u bolnici.

GRIGORIJE: Otkud ti sad pa to, deda?

DANILO: Ima, ali nije bolničarka nego...

GRIGORIJE: Umukni, budalo.

KRATOVAC: A bio si na ratištu.

GRIGORIJE: Pa.... nisam...

KRATOVAC: Onda nisi ti taj koga tražim. Ništa. Odoh ja.

Kratovac polagano ali odlučno kao što je i došao napusti prostoriju.

Danilo i Grigorije se zgledaju, zbunjeno.

DANILO: Šta bi, ovo?

GRIGORIJE (nervozno): Matora budala... ćuti, spavaj.

DANILO: Ala duva napolju... kad će da prođe ova noć?

GRIGORIJE: Aha, podigao se neki vetar.

(M R A K)

8. SLIKA

Motelska soba Nikite i Magdalene. Njih dvoje još uvek sede na krevetu u istom položaju, kao da je samo vreme zašlo nekom okukom i stalo, negde između prethodne i ove slike. Tišina nad njihovim glavama. Teška tišina. Kao da svaka naredna replika vodi uzaludnu bitku sa tišinom.

NIKITA: I... kako si ga upoznala?

MAGDALENA;

Bez veze. U kafeu u kome sam radila poslepodne. Tamo nema mnogo stranaca, to je otmen gradić Odmah je zapazio da nisam domaća. Tada je bio već šest godina tamo, počeo je da razvija posao.

NIKITA: " Počeo je da razvija posao..." Da li je to dovoljno da se neko zaboravi. Tek tako?

MAGDALENA: Nije bilo tek tako, ništa nije bilo tek tako...

NIKITA: Nego kako!?

Pauza.

MAGDALENA: Kakav je to zvuk... napolju?

NIKITA: Vetar. Vetar koji prolazi kroz šuplje bukve, šta kažeš - kao neki brum, ili Panova frula.

MAGDALENA: Nikita, hajmo odavde, ajmo kući.

NIKITA: Nekada se nisi ničega plašila kada bi bili zajedno.

MAGDALENA: Ovde je odvratno. Nisam smela da te pustim da me dovedeš ovde.

NIKITA: Ni ja tebe da me dovedeš do ovde. Sve je odvratno. Zar ne možemo ni normalno da pričamo?

MAGDALENA: Ne znam o čemu bi mogli da pričamo. Desilo se šta se desilo. Na kraju, živi smo i zdravi, i to je nešto.

NIKITA: Jeste.

MAGDALENA: Ne misliš, valjda, da još dugo ostanemo ovde?

NIKITA: Nisam mislio da noćimo ovde.

MAGDALENA (Lažno vedro): Ha, ha... nisam to ni mislila. Ipak, ja sam udata žena!

Pauza.

MAGDALENA: Izvini, htela sam da se našalim.

NIKITA: Ništa, ništa. Ako hoćeš idi u kupatilo, da se osvežiš i da krenemo kući.

MAGDALENA (Iskreno veselo): Super!

Magdalena ode do kupatila. Zatvori vrata za sobom. Nikita je miran sekund. Potom vadi veliku torbu ispod kreveta i otvara je. Izvlači veliku najlonsku pokrivku, dugački šrafciger, kanape i krpe. Razvlači najlon preko itisona pred vratima od kupatila pa sve do sredine sobe. Odnekud se pojavljuje Kratovac. To nije ubogi prosjak kao u prethodnoj sceni, već vitalan čovek kao u sceni sa Verom. Nikita se prestravi.

NIKITA: Ko si ti?

KRATOVAC: Zovu me Kratovac. Živim u jednoj od onih šupljih bukvi.

KRATOVA: Kako si ušao?

KRATOVAC: To nije važno. Poznajem svaki delić ove nastambe, znam za prolaze za koje drugi ne znaju.

NIKITA: Zašto si došao?

KRATOVAC: Znaš ti dobro. Oni me šalju kao što su poslali tebe. Samo, ja sam znao da ćemo se susresti a ti nisi. Ti ćeš je ubiti sada.

NIKITA: Da. Nadam se da nisi došao da me sprečiš?

KRATOVAC: Ne. Nikako. Ni oni ne bi mogli da smisle jednostavniji i logičniji kraj. Ja sam ovde da ti pomognem. Pretpostavljam da ti je jasno da si je doveo čak ovamo samo da bi njeno telo stavio u jednu od bukvi.

NIKITA: Da.

KRATOVAC: Ja ću ti pomoći da to učiniš neprimetno. A ti ćeš me zauzvrat ubiti.

NIKITA: Zašto?

KRATOVAC: Niko ne nestaje sa lica zemlje, ove planete, ako ne biva ubijen. Ja sam mrtav, već godinama, ali nisam ubijen. I zato sam ovde. Ti ćeš mi pomoći, ja ću tebi i oni će biti zadovoljni.

NIKITA: Ko su " oni" ?

KRATOVAC"

Ti to dobro znaš. Oni su svuda. I u nama. Samo su potrebni podesni uslovi da se oni potpuno razvijaju u nama. Kao herpes, recimo. Ti ćeš to učiniti.

NIKITA: Da li ti je poznata priča o plemiću koji je naredio da se sve sluge, jer je sumnjao da je u jedno njegova žena zaljubljena, ubiju.

KRATOVAC: Naravno.

NIKITA: To me i plaši. Ne bih voleo da se jednog dana Magdalena pojavi na vrhu bukve, u krošnji.

KRATOVAC: Ne boj se. Ja ću ti pokazati dovoljno isušeno stablo koje nikada ne klija. Ni u proleće.

NIKITA: A onda ću morati i tebe da ubijem.

KRATOVAC: Prosto. I lako. Kada jednom postaneš ubica, svaki naredni put je mnogo lakši. Gotovo da i nema granice između ubijanja.

NIKITA: Dobro.

KRATOVAC: Dogovoreno. Sada ću te ostaviti. Odnosno vas, nasamo.

Naglo kao što se i pojavio, Kratovac nestane u nekom tajnom prolazu Nikita uzme dugački šrafciger i pripremi se. Magdalena izađe iz kupatila.

(M R A K)

9. SLIKA

Kazimir, Balaton i Avelino u nekom šipražju. Možda šikara blizu vode. Čuje se klokot potoka. Potoka koji se uliva u močvaru. Kao da zveket vode zamire negde u blizini. Noć. Još uvek, kao da su zaglavljeni u istoj noći. Zapravo, nekoliko noći putuju ne osećajući to. Kazimir i Balaton jedan naspram drugog. U pozadini Avelino pretražuje prostor oprezno krčeći sebi put cevkom automata.

KAZIMIR: Balatone, poslušaj šta ću ti reći. I pazi, Avelino ne sme ništa čuti.

BALATON: Jesmo li blizu, Kazimire?

KAZIMIR: Jesmo. Još nekoliko koraka koji će nam se učiniti rastegnutim kao sama večnost i stići ćemo na mesto odakle smo možda i krenuli.

BALATON: Gde smo se, ustvari, zaputili? Nije dovoljno bežati od nečega, potrebno je bežati ka nečemu.

KAZIMIR: Ukoliko čovek beži od sebe, beži k sebi. Zato i idemo po jednu devojku. Učinila je nešto strašno i mi ćemo je kazniti, nju i još nekoliko ljudskih stvorova, kažnjavajući, ustvari, sami sebe.

BALATON: Šta si ono želeo da mi kažeš?

KAZIMIR: U huku prošle noći, negde pred crnu tišinu kada priroda mine premorena od neprestanog hoda istruljenja i umiranja, menjanja i stalnog svlačenja svoje životne opne što okružuje sve što nazivamo postojećim, Avelino je poželeo da te opljačka i spali.

BALATON: Znao sam. Gleda me ispod oka otkako smo krenuli.

KAZIMIR: Primeti si?

BALATON: Naravno da sam primetio. Kada sam ga prvi put ugledao, dok je spaljivao ljude u jednoj kući usred ratne kotline, pogledao me je užarenim očima i rekao: " Pisni samo nekom o tome šta si video, o tome šta sve jedan čovek može da učini ako se stvore pogodni uslovi, samo pisni i bićeš spaljen poput ovih ljudi."

KAZIMIR: Eto, vidiš, sinoć sam ga jedva sprečio u toj nameri.

BALATON: Avelino je zločinac.

KAZIMIR: Misliš li da mi nismo?

BALATON: Ne mislim. Ali, kada čovek pogleda oblik tuđeg zločina, tu formu istrajavanja suprotno granicama samoosećanja, zločin postaje uvek lakši, proviđeniji dok tuđi opstaje kao pravi, plastični, materijalni zločin. Ne videti motive, znači gledati u životnu odvratnost.

KAZIMIR: Samo sam želeo to da ti kažem. Pripazi se. Kada budemo ponovo stupili među ljude, oni nas neće gledati ovako kako se međusobno gledamo. Posmatraće nas kao mrtve. I tada će Avelino sigurno videti da tebe i mene ljudi gledaju tako, a da je sam žrtva naše trojke.

BALATON: Otkud sve to znaš?

KAZIMIR: Znam, bio sam jednom među živim ljudima.

BALATON: A šta ako smo zaista mrtvi? Tako bi de objasnio ovaj spori protok vremena oko nas. I ovaj utisak da stojimo i kada se krećemo?

KAZIMIR: To ne menja stvar. Ako više nismo živi, nešto drugo postoji naspram života. A sve što postoji, čovek teži da održi.

Avelino im se približi.

AVELINO: Čudno, pronašao sam nekoliko, malih, mrtvih životinja. Tamo tri kunića, ispred dve sove, na onoj strani nekoliko pacova, čak i jednu mrtvu vodenu zmiju. Kao da preko ovog potoka caruje neko nepoželjno carstvo.

KAZIMIR: Preko ovog potoka je livada, potom šuma bukovih stabala i zatim ljudska nastamba. Zove se " Motel" . Tu je i cilj našeg puta.

AVELINO: Spalićemo motel.

KAZIMIR: Polako.

BALATON: Opljačkaćemo motel.

KAZIMIR: Polako.

AVELINO: A ako nas neko savlada?

KAZIMIR: Nas je nemoguće savladati.

BALATON: A ako nas neko prepozna? Možda smo već bili jednom tamo?

KAZIMIR: Biće strašnije ako nas niko ne prepozna. A sad krenimo. Balatone, vodi nas.

Balaton krene prvi kroz šipražje. Za njim, nešto odvojeni Kazimir i Avelino.

AVELINO: Znaš, šake su počele da mi se znoje. Ali, umesto slanih kapljica sa njih se sliva krv.

KAZIMIR: To je normalno, Dešava se to i nama. Slušaj me pažljivo, i pazi da nas ne čuje Balaton.

AVELINO: Kaži. Nešto ste govorili vas dvojica?

KAZIMIR: Rekao mi je da želi da te opljačka. Imaš bolje oružje od njega. Još je rekao da će te ubiti.

AVELINO: Đubre! Znao sam od časa kada smo krenuli.

KAZIMIR: Samo sam želeo to da ti kažem. Pripazi se. Kada budemo ponovo stupili među ljude, oni nas neće gledati ovako kako se međusobno gledamo. Posmatraće nas kao mrtve. I tada će Balaton sigurno videti da tebe i mene ljudi gledaju tako, a da je sam žrtva naše trojke.

AVELINO: Samo nek proba. Ubiću ga!

(M R A K)

10. SLIKA

Verina soba u polumraku i potpunom haosu. Jedino svetlo dopire ispod Verinog lica, sa grobljanske sveće što ju je upalila. Nameštaj isprevrtan. Zidovi i tapeti poderani, kao da je noktima pokušavala da izbrazda sebi izlaz. Kao životinja u kavezu. Nasuprot tome, Vera je uredno obučena i začešljana. Prosto spremna za izlazak. Iz hodnika se čuju razni krici, previranje, beg nečiji. U molitvi je, ponovo.

VERA: Srušila sam sve zabrane, pokidala sve sam žice i ograde
porodila baš sve bolove, iznedrila sve sam gnojevi
samo snago ti ne ideš, ne dolaziš meni baš nikako,
da l' te treba još za noge vuči, da l' ti ruke još moram kidati,
sa koliko voda treba tebe oprasti, sa koliko reči treba tebe vući,
osećam li kako ti od mene ideš, prolaziš li,
bežiš drugome, hoće li još mnogo krvi iscureti,
hoće li se mnoge rane raznoktiti,
oteraću ja sve reke tamne, sve virove i glasove ravne,
pokuljaćeš ti iz mene, snago, ulićeš se sve u pore i kanale,
dopustiću da kolaš odasvud, da pretačući sebe i mene,
učinićeš da mučenoj devojci baš sve muke mi prekratimo,
isteraćeš, snago, ti iz mene otrove,
popaliću kuće i krovove, sve će opet biti kako treba,
duša moja odmoriće sebe,
Srušila sam sve zabrane, pokidala sve sam žice i ograde
porodila baš sve bolove, iznedrila sve sam gnojeve...
Vrata se hitro otvore. U sobu uleti izbezumljena Magdalena. ranjena je i oblivena krvlju. Ona zatvori vrata ne primećujući Veru. Zaključa vrata dva, tri puta, dovuče stolicu i postavi je iza vrata.

VERA: Bože... kako si lepa.

MAGDALENA: Šta!? Ko si sad pa ti?

VERA: Ne boj me se. Zovem se Vera... ranjena si!? Šta ti se desilo!?

MAGDALENA (Histerično): Ne prilazi mi... ne dodiruj me... skloni se... ubiću te ako priđeš!

VERA: Ko ti je to uradio?

MAGDALENA: Ćuti! Doći će, samo što nije došao.. potpuno je lud... bože moj, bože...

VERA: Ne brini, ja ću te sakriti. Ovde si na sigurnom. Iz ove sobe nema izlaska, zato neće smeti ni da uđe unutra. A ko je to...?

MAGDALENA: Moj... neko koga sam nekada poznavala.

VERA: Ljudi ne polude tek tako, moraš mi reći zašto da bih umela da ti pomognem.

MAGDALENA: Ne prilazi mi, bolje dovuci onu fotelju na vrata, zovi recepciju, traži policiju!

VERA: Ovde nema policije.

MAGDALENA (Histerično): Zovi policiju, moraju doći... zovi ih...!

VERA: Smiri se, ponovo si histerična!

MAGDALENA: Šta hoćeš od mene, ludačo, šta hoćeš... zovi policiju, pomozi mi, ranio me je... neće se smiriti sve dok me ne ubije... sve je pripremio, videla sam najlon... i konopac...

VERA: Kako si me to nazvala?

MAGDALENA: Ludača, ludača si, pričaš koješta... zovi policiju kada ti kažem!

Vera naglo izgubi masku gotove infernalne smirenosti. Njom ponovo zavlada nered i nemir. Do kraja slike ona govori, kao opsednuta svojim i " Marijinim glasom" kao u jednoj od prethodnih slika.

DRUGI GLAS: Hajde sad, sestro Vera, pomozi devojci, mladić ju je iskasapio i sada će doći da dovrši kučku!

MAGDALENA: Šta to pričaš!?

PRVI GLAS: Smiri se, Marija, ne govori takve stvari!

DRUGI GLAS: Glupačo, zar ne vidiš kako smo dobile još jednu sestru, sada smo pravi čopor od tri vučice!

MAGDALENA: Ludačo, s kim to pričaš... ćuti, ćuče nas, doći će... i tebe će ubiti!

DRUGI GLAS: Objasni devojci, Vera, da smo odavno ubijene!

PRVI GLAS: Prekini da lupaš gluposti, Marija, ti si živa i ja sam i doći ću do tvog brata... sve će ponovo biti u redu!

MAGDALENA: Ništa neće biti u redu... evo ga, čujem njegove korake, evo, otvara sve sobe duž hodnika, uskoro će doći i do nas.

PRVI GLAS: Priznaj da želiš da ga ubiješ, devojko!

MAGDALENA: Ne želim ništa... želim da dođe policija, viči, viči, neko će nas čuti, on se približava! Viči!

DRUGI GLAS: Nas je tri, sačekaćemo ga i zaklati, sigurno je zaslužio... i on je silovatelj, svi su oni silovatelji!

MAGDALENA: U pravu si, pronađi nešto čime bi mogla da ga ubijem, flašu, ekser, staklo... nešto!

PRVI GLAS: Nemoj da je slušaš. Ako ga ubiješ osuđena si na nas dve, zauvek!

DRUGI GLAS: Ne laži devojku, Vera, jedini način da proširi život, da izađe iz ove sobe biće ako ga ubije!

MAGDALENA: Dobro, ćuti sada, ubiću ga ako treba!

PRVI GLAS: Nemoj da je slušaš, još uvek imaš vremena da pobegneš odavde.

MAGDALENA: Ćuti... izgleda da je prišao. Izgleda da nije proverio ovde! Ćuti.. prošao je.

Pauza. Vera polako istupi iz tesnog prostora Marijinog tela.

VERA: Oprosti... postoji nešto što ne znaš. Što ne znam ni ja baš najbolje. Moraću da ti sve ispričam.

MAGDALENA: Pronađi neku krpu, košulju... ranjena sam. Previj me i bežimo odavde.

VERA: Hoću, hoću.

(M R A K)

11. SLIKA

Nikitina i Magdalenina motelska soba. Sve je u neredu, očigledni su tragovi otimanja i tuče. Na ivici kreveta sedi Nikita, oznojen i plačljiv, pored njega je krvavi šrafciger. Ispred čoveka, sa krutim i rutiniranim pokretima, šetka se Grigorije. Ponaša se kao policijski islednik.

GRIGORIJE (Cinično): Pa šta ćemo sad, brate, da zovemo miliciju, a!?

NIKITA (Izbezumljeno): Da... moramo da zovemo miliciju. Predaću se. Kako ste tako brzo došli!?

GRIGORIJE: Nema živog bića tridesetak kilometara unaokolo koje nije čulo da se koljete ko svinje! Brate, moraćemo da zovemo miliciju.

NIKITA: Moramo da zovemo miliciju, moramo da je nađemo, sve ću priznati.

GRIGORIJE: A to ti je riba?

NIKITA: Molim... pa, bila mi je devojka. Otišla je u inostranstvo da živi... došla je kod roditelja u posetu pre četiri dana... udala se... eto!

Pauza.

GRIGORIJE: A... kurva, znači?

NIKITA: Šta to pričaš, čoveče...?

GRIGORIJE: Pa, bez uvrede, prevarila te, kurva, to mislim. Nije ti to prvi put, dešava se to ljudima. Ljudi su, brate moj, potpuno poludeli. Nema ti više nijednog zakona, zabrane, morala, nema vrednosti na koju da se osloniš...

NIKITA: Šta pričaš, ti, daj da pronađemo devojku... zovi miliciju, ranio sam je, ako je pobegla napolje može da padne u nesvest, možda gubi krv...

GRIGORIJE: Otimala se, vidim, dobro se otimala.

NIKITA: Mislio sam da mogu.

GRIGORIJE: Pa to ti i kažem, brate, ljudi se moraju naučiti pameti. Pa nije tebe majka na ulici našla da te vara ko stigne, da te ostavljaju kad im padne na pamet. Ti svojim ponašanjem možeš, pazi, MORAŠ da utičeš na svet oko sebe. Planirao si da je ubiješ.

NIKITA (Ustaje): Čekaj, stani... daj da uradimo nešto, Ćuti malo...

GRIGORIJE (Odgurne ga na krevet): Hteo si da je se rešiš....

Pauza. Nikita skapljen, gleda Grigorija.

GRIGORIJE: Izabrao si pažljivo ovo mesto zbog šupljih bukvi. Hteo si da je uvežeš i metneš u šuplje stablo. Nikada je ne bi našli.

NIKITA: Čekaj, jesi li lud? Šta pričaš...

GRIGORIJE: Je li te posetio jedan prosjak?

NIKITA: Ne znam o čemu govoriš.

GRIGORIJE: Smiri se. Razumem te ja. I meni se, ne tako davno, kada je počeo rat i ovo ludilo, desilo nešto slično. Nisam imao koga da ubijem, a hteo sam, Bog mi je svedok koliko sam to hteo.

NIKITA (Smiri se): Šta hoćeš od mene? Novac da me ne prijaviš?

GRIGORIJE: Ma ne. Hajde da pomognemo jedan drugome. Ja ću je ubiti za tebe. Evo, ako si se ti smirio, ja ću je ubiti.

Nikita krene prema Grigoriju, pokuša da ga odgurne. Grigorije se postavi u " gard" i sa nekoliko brzih udaraca sruči Nikitu na pod. Šutira ga. Nikita prestane da se opire.

GRIGORIJE (Van sebe): Ja ću je pronaći, ubiću je i zatim staviti u šuplju bukvu, baš kao što si i ti planirao. Ti sada možeš da se odmoriš, brate. Ljudima treba pokazati da ne mogu da ponašaju onako kako oni misle da treba, da nema praštanja za nered koji naprave, da nema opravdanja za ono što rade....

(M R A K)

12. SLIKA

Danilo je sam na recepciji. Već se sobalio na recepcionerski pult. Poslednjim snagama ispija flašu rakije. Mrtav pijan, upišan, nesrećan. Uz tresak se otvore ulazna vrata. Kao da sama mrkla noć stupi u motel. Posle nekog vremena uđu Kazimir, Balaton i Avelino. Sa repetiranim automatima. Pijani Danilo ih dugo gleda. Trlja oči, kao da pokušava da registruje nečije prisustvo. A onda ih stvarno ugleda.

DANILO (Pijano): Dobro veče... želite sobu...?

KAZIMIR (Gurne mu automat pod nos): Probijajući se kroz šiblje što je grebalo kožu praveći malene krvave rasede, spavajući danju po rupama u zemlji, hodajući noću kao rakuni se gurajući jedan uz drugog, ni najmanje nismo očekivali da su u svetu živih ljudi svi pijani ko letve!

BALATON (Danilu): Matori, govori, gde su!?

AVELINO: Dajte meni da ga malo ja upalim, vatrenim jezicima koji će poskakivati zbog tolikog alkohola, pržeći ga kao prase na ražnju!

DANILO: Ljudi... šta vam je... nema ovde para, ej...

KAZIMIR: Gde je devojka? Govori!

DANILO: Koja devojka?

KAZIMIR: Devojka, gost motela. Vera joj je ime. Crnka, lude oči, bolničarka u ludari... gde je?

DANILO: Čekaj bre, čekajte malo, ratnici... ali, ja sam vas već negde video.

AVELINO (Besno): Gde, govori, gde si mogao da nas vidiš, govori, prosuću ti mozak!

DANILO: Zar vi niste ortaci ovo malog...

KAZIMIR (Prekine ga): Nismo mi ničiji ortaci! Gde je devojka!?

BALATON: O čemu ovaj priča, Kazimire, i koj će nam ta devojka!?

KAZIMIR: Ćuti.... Ti se ne sećaš, ali ja se sećam. Po devojku smo došli jer smo njena krv, poslednja u nizu, može da nam spere ruke, da nas više niko ne prepozna.

AVELINO: Mislim da se sećam neke devojke...

KAZIMIR: I ti ćuti, tebi su vatre spržile mozak. U dimu spaljenih kuća i leleku žena i vama je izdimila sva pamet! (Danilu) Gde je devojka!?

DANILO: Devojka.... devojka... ima jedna devojka u sobi 9.

KAZIMIR: Balatone, veži ovo govno. Ti, Avelino, idemo po nju!

DANILO (prestravljeno): Ljudi, junaci... šta hoćete od nas!?

KAZIMIR (Unese mu se u lice): Od tebe ništa posebno. Kad vas pobijemo i ubijemo Boga u njoj, ima da legnemo pored vas mrtvih i da umremo. DA UMREMO!!!

Kazimir besno udari Danila posred lica. On se skljoka. Balaton ga veže. Avelino i Kazimir krenu niz hodnik. Danilo je u nesvesti. Iz glave mu lipti krv. Balaton ga postavi pored pulta. On sedne na stolicu, stavi automat u krilo i počne da zviždi. Kroz neki prolaz, nečujno kao i u prethodnoj slici, do recepcije dođe Kratovac. Ponovo je poguren, u svom prosjačkom obličju, ćopav, sipljiv i grbav. Balaton ga uopšte ne primećuje. Danilo je u nekom međuprostoru između nesvesti i svesti. Kratovac, ne obazirući se na Balatona priđe Danilu. Čučne kraj njega.

KRATOVAC: Daj malo dedi, sine, daj dedi za malo leba da kupi da ne umre od gladi, daj, sine, štitio te Bog, bolesan ne bio u životu...

DANILO (Jedva): Ko si ti... ko ste svi vi... mutno te vidim...

KRATOVAC: Šta ti se desilo, sine?

DANILO: Ko si da si, odlazi... i tebe će ubiti.

KRATOVAC: Ne može, sine, on dedu da vidi, odavno je deda mrtav u bukvi na polju, i ovaj je sine, mrtav. Mrtvi ne vide mrtve. Živi vide mrtve i mrtvi žive. Ni ja njega ne vidim, samo osećam da je tu negde. Duže sam ja mrtav od njega.

DANILO: Ako ste svi vi mrtvi, kako ste tu?

KRATOVAC: Čovek umire samo ako ga neko ubije, u vremenu ubijanja gde krv leti raspršena kroz vazduh, gde ljudi iz duše metastazu trpe, kada deca zubićima nejakim otkidaju majčine dojke, u tom vremenu, na zemlji u kojoj se svetovi živih i mrtvih neprestano preklapaju, u kome mrtvaci žive živote rađajući svoju mrtvu decu, Domovini, ljudi umiru samo ubijeni. A hodaju mrtvi. Ne bi, sine, oni došli da je dedu Kratovca neko ranije ubio... ovako, ova noć možda i neće proći. Možda nikada.

Danilo ponovo izgubi svest. Kratovac odgega u svoju rupu odakle je i došao. Kao da se ništa nije ni desilo, Balaton i dalje puši i čeka svoje drugove.

(M R A K)

13. SLIKA

Kao da je noć u borbi sa samom prirodom da nikada ne prestane. Recepcija, no za razliku od prethodne scene nedostaje treći, frontalni zid. Umesto njega, iza prostorije nalazi se mračna livada i jedna usamljena bukva na sredini. Isti raspored kao i u slici sa Verom. Niko od prisutnih to ne primećuje. Balaton još uvek sedi na svojoj stolici sa automatom prebačenim preko krila. Na drugoj strani su Avelino, Kazimir i Magdalena. Ranjena, izmučena, u lošem stanju, ona je zarobljenik. Avelino petlja oko nje, pokušava da je veže. Magdalena se grčevito opire.

BALATON (Izvan sebe): ... ove se uopšte ne sećam... doveli ste pogrešno biće, ej, Kazimire.... kaži mi, kaži mi da ovo nije ona!?

KAZIMIR (Besno): Šta nije ta, nije ta, ti se kao sećaš koja je bila. Bio si pijan!

AVELINO (Kazimiru): Čekaj malo, pa ti bi morao dobro da se sećaš te noći, i devojke ispred čije smo kuće na Novu godinu čekali da ostane sama, a!? Odgovori mi!?

KAZIMIR: Ne obrecuj se na mene!!?

MAGDALENA (Jedva): Ko ste vi, šta hoćete od mene.... pogrešili ste, zar ne vidite, pustite me na miru!!!

DANILO: Čekajte, ljudi, junaci..... koga vi to tražite!?

Kazimir besno šutne Danila čizmom u glavu.

KAZIMIR: Tebe, pijanduro, ništa nisam pitao! (Magdaleni) Kako se zoveš?

MAGDALENA: Magdalena.

AVELINO: Eto, vidiš da ona nije ta.. rekao si da se ona devojka zvala Maruška, Mara ili Marija...

KAZIMIR (Magdaleni): Što si tako krvava!?

MAGDALENA: Neko je pokušao da me ubije.

BALATON: Neko koga mi znamo?

MAGDALENA: Ne.

AVELINO: A, uspela si da mu pobegneš?

MAGDALENA: Jesam, pa šta... šta uopšte hoćete od mene!?

KAZIMIR (Pokušava da se smiri): Reci mi, samo jednom ću te pitati.... Jesi li ikada bila silovana?

DANILO: Samo probaj da je dirneš, ja ću...

KAZIMIR: Ti ćeš da ćutiš! Je l' ti to jasno? One perivoje tame iz koje su se ponovo na iste kosti, preko istog mesa, skupili delovi nekadašnjeg postojanja naših bića, te delove pomračine ti ne poznaješ, stvore. Misliš li da mrtvaci mogu da siluju, čak i ako to žele!?

DANILO: Ništa vas ne razumem... uzmite pare, ima nešto u kasi... nemojte belaj da pravite!

AVELINO: Davno je napravljen belaj. Priredili su ga mnogi drugi pa i mi. I to više niko neće moći da ispravi.

MAGDALENA: Šta hoćete od mene!?

BALATON: Devojko, mi jednostavno.... moramo da umremo. Tražeći parčiće naših dela, ostala si još samo ti, ukoliko nisi neko drugi što samo tvrdi da je ti, kao što ni mi sami ne znamo od koga smo i ko smo.

KAZIMIR: Ne mudruj, ko bi bio ako nije ona... (Danilu) Imaš li ti još neku mladu ženu u ovoj rupi, noćas?

DANILO: Ima još jedna... pogledajte u knjigu...

Balaton nervozno lista knjigu gostiju, otkida i jede listove koje je pregledao.

BALATON (Nervozno): ...Evo... Vera, već nekako, Vera.... soba 6!

AVELINO: To nije ta... pogrešio si, Kazimire.... ubiću te, pogrešio si...

KAZIMIR: To je nemoguće. Znaci su bili više nego jasni. U tananoj kopreni između sna i jave govorili su mi da će ove noći, devojka koju smo nekada davno nas trojica, predvođeni mladićem čiji mi obrisi nikada nisu bili razaznatljivi, da će ona biti ovde.

AVELINO: Ali, reko si da je njeno ime na " M" . Ne može biti Vera.

Pauza.

KAZIMIR (Smireno, otegnuto): Ukoliko duh devojke koju tražimo nije napustio njeno telo, nastanivši se u telu nekoga ko je obitavao u blizini!

Kazimir, Avelino i Balaton se zgledaju. Na trenutak koji se čini kao večnost, oni su nepomični. Jedino Danilo, vezan, pokušava da se približi Magdaleni koja ponovo krvari.

MAGDALENA: Pomozi mi.... umreću....

Tišina još nekoliko sekundi. Potom se prostorom prelomi stravičan krik sličan zvuku otkidanja mesa sa kostiju. Ratnici se prenu.

KAZIMIR: Avelino, vrati se među mračne hodnike. Dovedi je!

BALATON: Možda je ovo ona pokušala da se ubije, da nas ostavi zauvek zaglavljene u međuprostoru jedne noći koja nikako ne zamire i dana koji se nikako ne rađa! Brzo!

Avelino repetira automat i potrči niz hodnike motela.

MAGDALENA: Vidite da ja nisam ta... pomozite.

DANILO: Junaci, devojka je izgubila mnogo krvi, previjte je.

KAZIMIR: Ukoliko naše ruke taknu samo parče njenog krvavog mesa, znajte da će ledeni dah galopirajućeg umiranja praćen čeličnim dobom kopita po usijanoj zemlji, uništiti i poslednje ostatke njenog života.

MAGDALENA: Ko ste vi?

BALATON: Znamo samo ko nismo. Nismo živi, nismo ni mrtvi.

Magdalena klone, izgubivši svest. Kao da se zaputila niz klizavu spiralu vremena.

DANILO (Jedva): Ubićete nas. Znao sam da ćete doći.

KAZIMIR: Strah od smrti... tanani titraji pod očnim kapcima malenih životinja, otkucavanje vremena koje nam nikada nije ni pripadalo.

DANILO: Dodaj mi flašu, moram da popijem.

Balaton ustane, uzme izbljuvanu flašu rakije sa stola. Polako prinosi Danilovim, usnama. Boreći se da dohvati još samo jedan gutljaj, Danilo se polako pridiže. Balaton hitro izmakne flašu i polje alkoholom Danila po licu. On urlikne. Alkohol mu prži oči. Balaton se infernalno cereka.

BALATON: Dezinfekcija... oči su tvoje previše videle, starče, vreme je da ih malo očistimo.

KAZIMIR: Pazi, ide neko.

Buka u hodniku. U prostoriju stupi Avelino. Jednom rukom vuče ošamućenog Nikitu. Glava mu je u krvi, pretrpeo je mnoge udarce od poludelog Grigorija.

BALATON: Ko je sad pa to!? Jesi li ti ćorav!

AVELINO: Odumiranje mojih čula ipak nije došlo do granice kada se ne može prepoznati muško od ženskog. Ipak, doveo sam ga. Ležao je prebijen u jednoj sobi.

NIKITA: Ko ste vi!?

KAZIMIR: Ako nam još neko postavi ovo isto pitanje, kunem se iznutricom svojom da će umreti odmah!!! Ko si ti?

Nikita primeti sklupčanu, onesvešćenu Magdalenu u uglu. Baci se prema njoj.

NIKITA: Magdalena.... Magdalena... jesi li živa?

MAGDALENA (Jedva): Nikita...

AVELINO (Otrgne Nikitu od devojke): Dođi da odgovaraš!

KAZIMIR: Dakle, ovo je smrtnik zategnute kože na svom crvenom mesu, onaj koji je uzeo stvari u svoje ruke i pokušao da daruje smrt devojci! Dobrodošao među nas, junačino.

NIKITA: Šta hoćete!?

KAZIMIR: Prvo da se upoznamo. Gospodin Balaton, nekadašnji švercer benzina, potonji ratnik jednog rata. Gospodin Avelino, nekadašnji klovn sa bacačem plamena u ruci, delitelj nebeske vatre i moja malenkost, Kazimir, imenovan po mrtvom čoveku koji me je rodio u jednoj noći nastupajuće smrti.

NIKITA: Ponovo vas pitam, šta hoćete!?

AVELINO (Udari ga): Umukni, ne junači se!

KAZIMIR: Govori, mladiću, koliko još izgubljenih duša tumara po ovom motelu, koliko se još ljudskih strahova zavuklo po sobama, pod parketima, po uglovima i mrtvim ćoškovima ove nastambe!?

NIKITA: Zini da ti kažem!

BALATON (Udari ga): Govori, gde je devojka: KAZIMIR: Gde je Vera?

MAGDALENA: Otišla je da ga pronađe i ubije.... luda je kao i vi.... da me odbrani.

KAZIMIR: Čudnih li stvorova.... vi stvarno ne znate šta hoćete. Čim se volite, ubijate se. Više se ne sećam, možda je u svetu živih zaista uvek i bilo tako.

NIKITA (Krvari): Ne znam o kome pričate... ali čuli ste, ona je krenula da me ubije.

KAZIMIR: Lepo, sada ćete svi umreti!

Tri ratnika istovremeno repetiraju svoje automate. Nikita ustane, isprsi se, polulud čeka metak. Danilo je u neverici da se sve to zaista dešava. Magdalena ponovo klone bez svesti. Slika se zamrzne, kao da su svi zaglavljeni u vakuumu posle koga će doći kraj.

(M R A K)

14. SLIKA

Ponovo isti prizor. Kao omađijani vantelesnom muzikom što dolazi sa neke velike visine ustremljujući se pravo na njih, ljudi i živi mrtvaci i dalje stoje, jedan pored drugog, prvi spremni na streljanje, drugi spremni da ustrele. Jedan histeričan krik prolomi se prostorom. U recepcionersku prostoriju, mirna kao smrt uđe Vera. Ispijena je, deluje mršavije nego u prethodnoj slici. Raširene, širom otvorene oči. U drhtaju, nekom tetanusu, ona se približava. Za njom, kao da su sobu stupe šumovi vetra koji zviždi kroz šuplje bukve.

VERA: Ostarile sad ste ruke, u drhtaju još ste klete
držaću vas zavezane da zube ne iskopate
da prste ne protiknete sve u pore i zareze
živu da me ne iscepate
Ruke klete, ruke štete
Sad jurite svud po meni, iz zamke da izađete
teško vas je obuzdati, druga jedna duša tu je
što naredbe vama daje,
slušate je ne pitate sada mene
Ruke klete, ruke štete
Kud da bežim kuda da se denem
od ruku se svojih ne može, svaku rupu
za skrivanje, prvo meni vi iskopate
da l' sekirom da vas deljem, da l' nožem da razdvajam
ruke moje što progonite
Ruke klete, ruke štete....
Čim završi sa svojom tužbalicom, Verinim telom zavlada promena, drhtaj, i u sceni ona ponovo priča podeljenim glasovima (kao Vera i kao Marija)

KAZIMIR: Ona je.

AVELINO: Tu smo, dakle!

BALATON: Ni ove se ne sećam... Kazimire (usplahireno) Ni ova nije bila naša žrtva!

VERA (Prvi glas): Tu sam, Marija.

VERA (Drugi glas): Nagrnuli su, hrupili. Sama sam. Noć. Sada mi se čini da sam ih sama zvala. Da ih je on zvao. Lomljava. Mrak. Baterija. Snopovi svetla. Ulaze u sobu. Pijani. Kao zemlja. Potpuno omamljeni. Ne vidim ih dobro. trojica. Uniforme. Smrad alkohola. Puške. Nož. Čizme. Blato. Snažni, vrlo snažni. Vojska. Ne mogu da pročitam oznake. Dobrovoljci. Smeh. Kidaju. Kuhinja. Sto. Žica. Oko ruku i nogu. Vrisak...

KAZIMIR: Duh naše žrtve sada će nam podariti mir.

BALATON: Slabo je svetlo... Kazimire... ne vidim je.

AVELINO: .... oči me peku...

MAGDALENA: Nikita, to je ta devojka.

KAZIMIR: TIŠINA! To je pojava kojom mrtvi a nesahranjeni ne mogu videti druge mrtve a nesahranjene. Biće sve u redu. Priđi, devojko!

VERA (Prvi glas): Kaži mi, devojko, nemoj me više mučiti.... da li su ovo oni?

VERA (Drugi glas): Potrbuške. Kost o kost, kost o kost, udri, udri, udri... Smrad. Osvetljavaju jedan drugog baterijama. PREPOZNAJEM IH! ZNAM IH! ZNAM IH! Dobrovoljci. Prvu dvojicu prepoznajemo odmah. Švercovali su benzin sa mojim bratom. Smeju se. Cere mi se u lice...

KAZIMIR (Smeje se): Kazimir, ponovo se srećemo.

BALATON (U smehu, poluslep): Balaton sa benzinskog jezera Balaton. Drago mi je.

AVELINO (U smehu, poluslep): Avelino, gospođice, drugarice...

VERA (Prvi glas): A treći?

VERA (Drugi glas): Baterija lizne dva, tri puta njegovo lice. Upravo ništa. Ništa posebno. Kao lice nekoga koga toliko dobro znaš da ga i ne prepoznaješ... (Vera se primakne Kazimiru)

DANILO: Ljudi moji...

AVELINO: Koga nije prepoznala... ja sam Avelino, AVELINO?

Za to vreme, Nikita priđe Magdaleni i pokušava da je previje.

Kazimir i Vera se dugo gledaju. Oči u oči.

KAZIMIR: Hoćeš da kažeš da mene, mene čiji su poslednji ostaci, mrvice postojanja i doveli ovu dvojicu do ovde, da ti sada jedino moj lik nije jasan!? Da na čitavoj ovoj kugli što se samo pretvara da se okreće dok ustvari samo stoji na mestu, jedino ja i moj zločin me možemo da pronađemo svoju žrtvu!?

VERA (Drugi glas): Vera, ovo nije treći.

AVELINO (Histerično): Izgleda da ti nisi bio sa nama nad ovom devojkom, Kazimire!

KAZIMIR (Nesigurno): A gde sam bio... i gde sam to sve ovo već video?

Vrata se otvore uz tresak. Stupi Grigorije. Trese se, hoda odlučno. Telo mu podrhtava. Drži se za lice. Niz rupe na njegovom licu, umesto očiju, sliva se krv. Oči su mu povađene. Ipak, on hoda odlučno kao car Edip, miran, svestan, slep.

GRIGORIJE: Danilo, DANILO... gde si! Kučka mi je oči povadila...

Danilo, potpuno poblesavljeno počne da " skida" razgovor sa Tele-Mosta.

DANILO: .... i nadam se da su svi dobro.... oni koji su pobegli. Mi se više ne raspitujemo za žive... možda su poginuli, možda su živi... strah nas je da pitamo... lepo izgledaš, mada prijem nije najbolji, izgleda da si se popravio... poslednji put sam te videla pred Crvenim krstom pred novogodišnje bombardovanje...

AVELINO: ALO, TELEVIZIJA... umukni, kraj programa!

VERA (Drugi glas): Toliko poznato, kao lice nekoga koga znam, ne... ne verujem, NE VERUJEM.... GRIŠO!

MAGDALENA (Za sebe): Njen brat. Treći je bio brat.

GRIGORIJE: Marija...

DANILO (Još uvek tele most): ... sutradan, na Novu Godinu granate su udarile u broj 65, u stan ono dvoje starih, sećaš se ... Guber, Gruber...

Vera urlikne jako. Kao da ih sve grom pogodi. Kazimir je udari kundakom u glavu i devojka se stropošta pored Magdalene. Grigorije skoči negde prema Kazimirovom glasu. Kazimir ga uhvati i unese mu se u slepo lice.

KAZIMIR: Poznat si mi. Sanjao sam te nekada. Ličiš na mene.

GRIGORIJE: Znao sam da ćeš doći. Predugo si bio u ratu. Ti si Ja.

KAZIMIR: Ušao si u mene, nekada... nosio sam tebe svo ovo vreme.

GRIGORIJE (Cereka se): Jesi, jesi... nosio si mene kao što ova žena nosi moju pokojnu sestru... nosio s mene i raspadao se iznutra zbog mene, ja sam te ždrao..

KAZIMIR (Udara ga): .... pobićemo vas sve.. Balatone, idi i pronađi šuplja debla u koja ćemo ih ubaciti...

Balaton istrči iz motela opijeno se cerekajući. Nikita i Danilo ustanu, Avelino uperi automat u njih, pa u Kazimira, ponovo u njih, ponovo u Kazimira.

GRIGORIJE (Tiho): Noć je bila tamnoplava, poput svile glatka i nešto je pokrenuto, neki očaj, neka muka, neki zatvor, neka gnojna upala... pokrenuto duboko u meni, smrad benzina i strah pod nepcima, ukus straha što te grize dok ga grizeš... sestra, delovi tela koje ni brat nikada nije video, koje je samo mladić mogao videti i neka rakija kao mazivo paklene mašine... uroniti zauvek u sopstvenu nakazu i jedino bol, bol koji ti govori da postojiš.

Danilo iznenada počne da peva, popne se na fotelju i zapeva pijano koliko ga grlo nosi. Njegova pesma sve parališe. Avetinjska, demonska.

DANILO: Kad prođe ova noć,
noć topla, tiha, snena
tad svaki san, nežan i lep
odnese novi dan.
Kad prođe ova noć,
i jutro tajne zbriše
poznaću ja, tvoj dragi lik
u hodu letnje kiše.
Ti snena žuriš tad kroz mlad,
kišovit grad
možda zaboravljaš na skori
susret naš.
Kad prođe ova noć,
noć topla, tiha, snena
tad svaki san, nežan i lep,
odnese novi dan.....

Začuje se rafalna paljba izvan prostorije.

(M R A K)

15. SLIKA

Ista prostorija. Jedino se čuje, zaglušujuć, pojačan, nesnosan zvuk vetra i bukvi. U sobu uđe Kratovac. Njegova pojava je ponovo prosjačka, to je onaj isti oronuli starac koji prosi, kumi i kune. Ruke su mu krvave. U jednoj ruci drži Balatonov automat. Nehajno.

KAZIMIR (Ne vidi ga): Ko je to? Neko je ušao, osećam, je l' vidiš nekog, Avelino!?

AVELINO: Ne!

NIKITA (Suludo): Uvek je tako bilo. Samo se o tome ćutalo. Posle jednog rok koncerta pre dvadeset godina pronađeno je 16 leševa. Neki od njih su bili toliko iskasapljeni da ih je bilo nemoguće prepoznati. Tu vest niko tada nije objavio.

KRATOVAC (Ratnicima): Ne uzbuđujte se. Prirodno je što me ne vidite. Jednom je deda, za vreme onog rata ušao u bukvu i više nikada nije izašao odatle.

Čekao je vas! Onaj vaš, napolju, nije hteo da pomogne dedi da umre.

AVELINO: Ubio je Balatona!

KAZIMIR: Zar nesahranjeni mogu da ubiju nesahranjene?

KRATOVAC: Samo ovoliko dugo nesahranjeni kao ja.

GRIGORIJE: Ljudi oblepljeni skorenom krvlju zuje ono nas... Skoreni, rastrgani, poređani, jedan pored drugog, čekamo da svet mrtvih otvori vrata...

AVELINO: Onda smo mogli i sami da se poubijamo.

Avelino počne da puca. Isprazni čitav šaržer u Kratovca. Deda padne jednom pa se podigne, padne drugi put i automat odleti do sredine sobe, ponovo se digne. Njegove grudi su pune kravih rupa ali je još uvek živ.

Svi na podu. Tišina i dim baruta.

AVELINO (Kroz smeh): Zaspaću... ha, ha, ne mogu da verujem.... Zar je živ čovek mogao da me ubije?

KRATOVAC: Možda je njegova duša odavno metastazirala, toliko davno da je i sam bio nesahranjeni.

Avelino poslednji put zgrabi malo vazduh, astmatično, sipljivo. Potom ode lako.

KAZIMIR: A ko sam ja... zar sam ja samo on (pokaže na Grigorija) ili sam i sam Ja?

KRATOVAC: Nećeš nikada znati.

Grigorije skoči na Kazimira. Njih dvojica se žestoko bore.

(M R A K)

16. SLIKA

Duboka noć, negde na proplanku iznad motela, močvare i bukvi. U podnožju vatra liže bivšu naseobinu bivših ljudi. Neki od njih su mrtvi a neki u zbegu. U zbegu su manje srećni. Čuje se dogorevanje. Jauci se odavno ne čuju. Na proplanak stupe, svaki sa svoje strane, u svom osobenom ritmu kretanja, naizgled nehajno, tri ratnika. Uniforme su im u dronjcima. Njihova ranjena tela takođe. To su Nikita, Grigorije i Magdalena.

GRIGORIJE: U brumu one kuće u podnožju, izrešetane granatama toliko da vetar što šišti kroz nju podseća na nadletanje neke glomazne, transportne letilice što nikako ne odleće, ona još uvek leži u vatrenoj postelji. Mrtvi leže oko nje.

NIKITA: Je li ubijena!?

MAGDALENA: Od kurca, možda?

GRIGORIJE: Ne, još uvek je živa.

NIKITA: Zašto joj nismo pomogli?

MAGDALENA: Zato što je to sada svejedno. Živi ili mrtvi, ljudi su učinili to što su učinili, njihove ruke su stvorile to što su stvorile. Sada više ništa neće promeniti stvar.

GRIGORIJE: Možda nam je dosta!?

NIKITA: Ne verujem da je dosta onoj mračnoj rupetini iz koje me gledaju dok spavam. Posmatraju, pa onda kao da se došaptavaju, domunđavaju nešto.

GRIGORIJE: Kako ih vidiš, ako je rupa mračna?

NIKITA: Osećam ih.

MAGDALENA: Krenimo odmah, negde.

NIKITA: Pa zar se ne krećemo?

GRIGORIJE: U poslednje vreme i ja osećam kako stojim iako hodam. I čitav ovaj svet, ova kugla se i dalje pretvara da se okreće dok, ustvari, stoji.

NIKITA: Ako uopšte budemo negde ikada krenuli, hoće li se skoriti krv, hoće li se skinuti vremenom? Šake mi škripe od krvi, skorene.

MAGDALENA: A šta ćemo sa onom polumrtvom devojkom, dole u motelu?

GRIGORIJE: Ništa. Ostavićemo je da sama dočeka svoj kraj. Kao i starac. Ti ćeš, Magdalena, paliti vatre koje će nam osvetljavati put. Danju ćemo spavati po rupama koje će birati Nikita.

NIKITA: A ti, Grigorije?

GRIGORIJE: Ja ću ubiti svakoga na koga naiđemo. I vodiću vas. Imam mape ovog kraja.

MAGDALENA: Ovaj kraj nije ucrtan u mape. A što bi ti vodio?

GRIGORIJE: Svakom čoporu je potreban vuk predvodnik.

NIKITA: Jadan je to čopor od troje.

GRIGORIJE: I u jednom vuku leži čopor.

MAGDALENA: Krenimo.

Oni krenu. Što dalje od kotline što sija u mraku.

(M R A K)

KRAJ

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]