МИРОСЛАВ МОМЧИЛОВИЋ

ТАЈНО ОРУЖЈЕ

Београд, 1995.

ИЗВОЂАЧИ РАДОВА:
ДРАГУТИН - ГУТА БАМБАЛИЋ, пословођа
ВЕРИЦА БАМБАЛИЋ, физички радник. Без квалификација...
МИЛОВАН БАМБАЛИЋ, идеални пројектант. Писац у развоју
ЈАСНА БАМБАЛИЋ, без задужења. Иначе студент медицине
КОМШИЈА, слободоумни научни радник. И он без квалификација...
ЗЕМЉАК, спонзор пројекта. По струци - ВКВ месар
ШУТОЊА, квалификовани генерал. Задужен за пиротехнику

Догађа се из чиста мира...

И

(У дворишту куће, у хладовини старе трешње, на лежаљци дрема Гута Бамбалић, крупни бркајлија опуштеног стомака. Крај њега, на земљи, налази се гајба пива и отварач за флаше, обешен о грану. Недалеко од лежаљке, на сточићу, смештен је портабл телевизор прикључен на акумулатор. На средини дворишта ископана је рупа. Изнад рупе је чекрк о који виси уже и метално корито које се тренутно налази на дну рупе. Замишљено шета. Застане крај рупе, баци поглед доле и наставља да корача.)

МИЛОВАН: ...Тмуран пролећни дан свануо је у земљи Србији... Не ваља... Тешки облаци надвили су се над Малом Моштаницом и мојим животом... Литературе нема без инспирације, а инспирација, познато је, добија се у кафани... За кафану су, опет, потребне паре, а пара ће бити тек кад напишем и продам свој роман. Тако се, над мојом главом, затвара чудовишни круг из кога нема излаза... Хемингвеју је било лако... Он је прво добијао хонораре, па је тек онда писао

ГУТА: Боље, Миловане, помогни мајци него што трабуњаш у то срање.

ВЕРИЦА (из рупе): Нека, није мене тешко...

МИЛОВАН: Писци не копају, они пишу.

ГУТА: Па, ди је та твоја књига? Дај, синко, да је видимо.

МИЛОВАН (Показује на чело): Ту! Моја књига је ту, а ти јој не даш напоље!

ГУТА: Мора да је много добра, десет година је пишеш.

МИЛОВАН: Свака ти част, ћале. Како зинеш тако ме изнервираш.

ГУТА: Треба, мајковићу мој, дупе да се жуља. То тебе јебе...

МИЛОВАН: Шта ћу кад нисам вредан као ти?

ГУТА: Да узмеш мотику у руке, да ми се не шуњаш ту ко глуво куче.

МИЛОВАН: Барем нисам дезертер.

ГУТА: Марш, џукело! Марш! (Гађа га груменом ископане земље. Милован отрчи у кућу.) Он ће мени... Ђубре једно покварено... То ми је фала што те лебом раним. Дваестшеста година, дваесседму узо, динар један није уно у ову кућу. А, овамо, зна да сере...

ВЕРИЦА: Не дирај га, Гуто, знаш да је осетљив.

ГУТА: А ја нисам осетљив? Јел? Мене, значи, може да гази и пљује ко стигне? Зајеби ти ту логику...

ВЕРИЦА: То је мајкино паметно дете, писац мајкин.

ГУТА: Писац! Где год се окренеш све писци... Они су нам све ово и направили... Његови другари, сви, факултете испозавршавали, снајке у куће довели, а он сере... Три тоне гована сам појо у животу, све због њега. Питај колеге - Заставниче, кад ће испраћај? А ја шта ћу? Ћутим ко посран. Мого сам да му средим да служи ди оће, да бира... А ја, будала, двапут му одлажем... И, на крају, испадо и дезертер... Само још једном то да чујем, убићу бомбом и тебе и њега и себе и све. Само ћу Јасну, за пелцер, да оставим...

ВЕРИЦА: Де, де, полако...

(Гута отвара флашу пива)

ГУТА: И добро све то, али бар је могао да се прижени с неком. Сад би мени унук кмечо по дворишту, а не он у оно његово срање. Лакше би ми ова пензија пала... Говно си од њега направила. Говно, а не човека...

ВЕРИЦА: Вала је имао на кога да се угледа...

ГУТА: Теби би боље било да ћутиш. Заборавила си из какве балеге сам те у Београд довуко.

ВЕРИЦА: Ако је ово Београд...

ГУТА: А шта би госпођа? Теразије? Одакле си дошла и ово ти је много. Петом у дупе да удараш. Споменик бре да ми дигнеш!

ВЕРИЦА: Е јеси ме усрећио...

ГУТА: А теби ако не ваља купи прње... Ја сам могао да бирам - млад водник, државне јасле, јак, висок, милина за погледати ме... Да бирам сам мого, а узо сам тебе, неписмену и никакву. Зато, ако оћеш да радиш, ко што је ред, ради, а ако не, а у пичку материну!

(Гута је отворио нову флашу пива и вратио се у лежаљку. Мотком која му служи као даљински управљач укључује телевизор.)

ТВ СПИКЕР: ... Председник се пред окупљеним грађанима Власотинца још једном запитао - Шта то још треба учинити, који још то услов треба испунити не би ли се задовољили апетити распојасане братије са Запада...

ГУТА: Они нас сатреше, а он се пита. Вечито се ми нешто питамо и запиткујемо. Треба их све уза зид, ето шта! Па нек на оном свету праве нови светски поредак. Јебо их нови светски поредак.

(Гута мотком искључује телевизор. Крајњим напором воље устаје. Посматра жену како копа.)

ГУТА: Само те гледам како мрљавиш. Мучиш и ту земљу и мене и себе, на крају крајева.

ВЕРИЦА: Ожеднела сам нешто...

ГУТА: Не осврћи се на жеђ него удри. Замани мало тим пијуком, није ти га мајка родила.

ВЕРИЦА: Немам ја те снаге у рукама...

ГУТА: Ништа ви, данашње жене, немате, ја да ти кажем... Јао, види је, види је! Оде, Верице, скроз у косину. Ко тунел да копаш, а не бунар... Немој после да ми се чудиш што нема воде... Одовуд мало завати.

ВЕРИЦА: (задихано): Де?

ГУТА: Па ту, доле. Разгрни земљу, па ту замани.

ВЕРИЦА: Неће...

ГУТА: Па, неће кад си се укрутила ко да имаш колац место кичме.

ВЕРИЦА: Има камен неки.

ГУТА: О, јебему матер и камену! Заоколи га мало, поткопај...

ВЕРИЦА: Неће...

ГУТА: Е, па, оно, кад би све могло да је потаман! (Врати се у лежаљку. Мотком укључује телевизор)

ТВ СПИКЕР: ...На крају скупа, народни песник Баки Живковић читао је окупљеним Власотинчанима стихове из своје најновије збирке "Ој, Западе, Западе"...

ГУТА: Е, Западе, Западе... Ди нам баш ти западе? (Резигнирано се осмехује.) Да чујеш жено песмицу што сам им склепо...

ВЕРИЦА: Ево, ископа га ја.

ГУТА: Ал си прво морала да ми дигнеш притисак. (Мотком мења програм. Зачују се трубачи. Прашти чочек са малог екрана. Гута баца празну флашу преко тарабе.)

ГУТА: То! Песма! Свирај, нек пукну душмани! Само удри... (Весели се. Игра око рупе.) Што смо ти народ, стисло нас са сви страна, а ми не јебемо живу силу! То... Весело, весело... Ко нас мрзи нек једе говна!

(На капију улази Комшија, Ситан, неугледан, тесан у раменима, огрнут црним плаштом. Носи пивску флашу коју је Гута малочас бацио.)

КОМШИЈА: Добро, комшија, докле више с тим бацањем стаклене амбалаже?

ГУТА: Има се, па се и баца.

КОМШИЈА: Васцели свет сакупља сировине, обрађује их и онда нам их опет прода за исте паре, док ми бацамо и расипамо.

(Гута му узме флашу из руке и поново је баци преко тарабе.)

ГУТА: Јебо флашу... Ја сам купио њу, не она мене!

(Комшија прилази рупи)

КОМШИЈА: Како напредује бунар?

ГУТА: Одлично. Живце ми је појо, паре и да не помињем...

КОМШИЈА: И како бих ја сад могао да помогнем?

ГУТА: Док је она ту не можеш никако... Ајде, жено, доста је за данас.

(Гута и Комшија намотавају чекрк.)

КОМШИЈА: А што комшиница копа?

ГУТА: Ја ломим држаље... Како твоје тајно оружје?

КОМШИЈА (претрне): Тише, комшија, тише...

ГУТА: У својој сам кући.

КОМШИЈА: Нема више моја и твоја кућа. Свет је постао глобално село... Свуда око нас су чипови, прислушни уређаји, сателити, а ви вичете... Пројекат напредује... Данас идем код Војске на разговор!

ГУТА: Маму му јебем! Тебе, бре, човек, овако, кад гледа реко би да си будала, а ти јок. Кликераш, бре!

КОМШИЈА: Ето, свако се за нешто роди.

ГУТА: Ја сам ти реко, ако нешто могу да помогнем... Ти си чуо за овог генерала Шутоњу? Мој човек, бре... (Гута и Комшија су намотали уже. Из рупе се појављује Верица, сва прљава и рашчупана. Излази из металног корита и спушта алатке на земљу.)

ВЕРИЦА: Ајде, комшо, ти си паметан човек. На којој дубини је вода?

(Овај зналачки осматра рупу.)

КОМШИЈА: Има ли влаге доле?

ВЕРИЦА: Ма каки. Суво ко барут...

КОМШИЈА: Не знам, већ је требало да сте наишли на воду...

ВЕРИЦА: Ето, кад сам ја причала да позовемо стручњака, Гута није дао и сад...

ГУТА: Немој, жено, да сереш, кад морам тако да ти кажем. То, бре, све сам олош и преварант.

КОМШИЈА: Комшија је у праву. Стручњаци не постоје. Постоји само корумпирани квазинаучни естаблишмент који монополише све видове...

ВЕРИЦА: Јеси ли ми ти гладан, комшо?

КОМШИЈА: Јесам, али журим...

ВЕРИЦА: Ставићу ти ја између леба нешто.

КОМШИЈА: Али не као прошли пут. Само мало моче и то је мени иха!

ГУТА: Извади ли ти онај камен, несрећо једна?

ВЕРИЦА: Ене га у корито...

(Верица одлази. Гута отвара нову флашу пива.)

КОМШИЈА: Не сећам се да сам нешто рекао.

ГУТА: Ај, кажи, изгоре.

КОМШИЈА: То кад би вам рекао, морао би одмах да вас убијем...

ГУТА: Чекај, јел ти од мене кријеш?

КОМШИЈА: Па, не кријем, али...

ГУТА: Е, заболе ме стојко. И не интересује ме.

КОМШИЈА: Како ме не разумете тако! Не смем... Не могу...

ГУТА: А можеш ту да ми се довлачиш на казан! То можеш! Ранимо те ту, није те срамота. Матори коњ...

(Комшија љутито крене према капији.)

ГУТА: Чекај, комшо, зајебавам се бре! У што си неки... Види шта сам хтео да кажем...

КОМШИЈА: Прво да ја вама нешто кажем... Узмите даске и подуприте рупу изнутра. Настрадаће неко. Ако мислите даље да копате морате да разупрете. Мада...

ГУТА: Мада шта?

КОМШИЈА: Чудно ми је да још нема воде. Отишли сте доста у дубину.

ГУТА: Ама, зато сам те и звао... Пази, ја не кажем да ту нема воде, немој погрешно да ме схватиш...

КОМШИЈА: Па, јесте рашљарили?

ГУТА: Па, и јесам и нисам... Све испаде некако на брзину. Поремети ме овај Нови светски поредак, поче онда и овај рат...

КОМШИЈА: Драгутине, Драгутине, закаснићу због вас... Ајде, донесите ми рашље.

(Гута утрча у кућу. Комшија скиде огртач и заврће рукаве на кошуљи. Верица му доноси сендвич.)

КОМШИЈА: Како да вам захвалим?

ВЕРИЦА: Да ми кажеш, ал поштено, има ли шта од овог нашег бунара?

КОМШИЈА: А што ви нисте звали бунарџију?

ВЕРИЦА: Их, таман посла! Па ја ко девојка ишла у надницу, а сад за копање да плаћамо.

КОМШИЈА: Није то скупо...

ВЕРИЦА: Човек никад не може да заради колико може да уштеди.

(Гута се вратио. Комшија разгледа рашље.)

КОМШИЈА: Јесте овима радили?

ГУТА: Што? Јел не ваљају?

КОМШИЈА: Баш сте могли и од неке боље гране да исечете...

ГУТА: Ма ја сам био намерачио једне, еј горе у трешњи, ал овај баксуз овде није могао да довати.

ВЕРИЦА: Све сам му ја крива.

(Гута је попреко погледа. Верица одлази.)

ГУТА: Ајде, ајде.... Ти си заборавила како Гута пришива шамаре!

(Комшија шета по дворишту држећи рашље испред себе. Гута га радознало посматра.)

ГУТА: Нема, комшо, ја не могу да ти опишем колико ме та жена успорава у животу! Лепо је мени причо Шутоња - Бамбалићу, ако оћеш себи да упропастиш живот ожени се и завршио си посо.

(Комшија му даје знак да ћути. Стоји изнад рупе. Дубоко дише. Почињу да му клецају колена. Гута му прискаче у помоћ.)

ГУТА: Коначно! Шта би, комшо? Еј! Немој да ми умреш у кући, аман. (Пљеска га по лицу.) Верице!

КОМШИЈА (долази себи): У реду је...

ГУТА: Чекај, седни овде...

КОМШИЈА: Мало ми се замантало...

ГУТА: Знам, оће то од тога... Верице, бре!

КОМШИЈА: Сад је добро.

ГУТА: Шећер и воду да попијеш. Верице!

КОМШИЈА: Нека, у реду је...

ГУТА: Шта кажу рашље. Оће ли бити шта?

КОМШИЈА: Реците ми, јел вам се не чини мало себичним да вадите воду?

(Гута га збуњено посматра. Улази Верица.)

ВЕРИЦА: Шта је било?

ГУТА: Ништа. Од сад ћу да те вичем у среду кад ми требаш за петак... Јел ти треба нешто? (Верица се враћа у кућу.) Шта себично, комшо? Данас сваки своју гузицу гледа.

КОМШИЈА: Погрешно. Где би стигли кад би сви тако размишљали?

ГУТА: Ама има ли воде?

КОМШИЈА: Има...

ГУТА (уздах олакшања): Да знаш да си ме уплашио, ђаволе један!

КОМШИЈА: ... Али не овде. Тамо, код трешње.

ГУТА: А овде?

(Комшија одмахује главом.)

ГУТА: Како бре нема?

КОМШИЈА: Лепо. Нема...

ГУТА: У, лебац ти јебем... (Очајан, седне на гомилу земље. Пауза.) Ко ће сад тамо да копа?

КОМШИЈА: То немојте мене да питате.

(Комшија излази на капију. Гута, замишљен, припаљује цигарету. Улази Верица. Пребире по кориту.)

ВЕРИЦА: Шта каже комша?

ГУТА: Јел имаш ти посо у кући?

ВЕРИЦА: Велим, да сачувамо оно каменче. Назиму да притиснемо купус с њим.

ГУТА: Мене оћеш ти да притиснеш, а не купус. И то под земљу... Јебо ме онај ко ме састави с тобом.

ВЕРИЦА: Шта сам ти ја сад крива?

ГУТА (имитира је): Оћу бунар, оћу бунар... Серем ти се у бунар!

(Враћа се у лежаљку. Мотком укључује телевизор. Отвара флашу пива.)

ТВ СПИКЕР: У време када су нам и дојучерашњи пријатељи окренули леђа, минут до дванаест је, да се окренемо својим ресурсима и да прихватимо рукавицу изазова коју нам је свет бацио у лице...

ИИ

(Двориште. Јутро. Милован шета с диктафоном у рукама.)

МИЛОВАН: ... Тмуран пролећни дан... Хемингвеј је у мојим годинама прошао пола света. Ја не могу да продужим ни један пишљиви пасош....

(Улази Јасна, а за њом и Верица.)

ВЕРИЦА: Па, како ћеш, ћеро, на спавање?

ЈАСНА: Лепо. Код другарице...

ВЕРИЦА: Боже, Јасна, па јел имаш ти своју кућу?

ЈАСНА: Да смо изнајмили гарсоњеру не бих ишла код другарице... Не, вама је било важније да копате овај кретенски бунар!

МИЛОВАН: Е, ја покушавам да се сконцентришем овде...

ЈАСНА (тихо): Шта хоћете ви од мене? Како мислиш да положим испите? Нисам полудела да идем сваки дан до Београда и назад.

ВЕРИЦА: Добро...

ЈАСНА: Није добро. Јел хоћете да дипломирам или не? Одлучите. Ако хоћете онда ме оставите на миру. Јел много тражим?

МИЛОВАН: Знаш, секо, ја се теби дивим... Не, озбиљно ти говорим... Гледам те - учиш, дајеш те неке испите као да се ништа не дешава. Пази, рецимо, ситуацију - ти дипломираш, а кроз недељу дана избије Трећи светски рат. И што си онда запињала, што си се мучила да те човек пита?

ЈАСНА: А шта ако не избије?

МИЛОВАН: Шта ако избије? То те ја питам. (Пауза.) Изгледа да је читав живот бесмислен.

ВЕРИЦА: Ајде, молим те, млад дечко па тако да прича... Војску да одслужиш, да те жени мајка...

МИЛОВАН: Ја сам ожењен својом литературом, а што се тиче ношења оружја, ту је мој став одавно познат.

ВЕРИЦА: Гости да нам дођу, ту, на сред авлије коло да развијемо па мајка да води, а до мајке снајка.

МИЛОВАН: Е, кево! Молим те...

(Верица уђе у кућу.)

МИЛОВАН: Мој основни проблем је у томе што корачам испред свог времена.

ЈАСНА: Твој основни проблем је у томе што ништа не радиш. Што им не помогнеш мало?

МИЛОВАН: Што им ти не помогнеш?

ЈАСНА: Студирам.

МИЛОВАН: И ја пишем...

(Јасна га неколико тренутака резигнирано посматра, а затим излази на капију. Враћа се Верица с алаткама у рукама.)

ВЕРИЦА: Све ће да буде, само да ми ти радиш...

МИЛОВАН: Имаш неке паре?

ВЕРИЦА: Јел за кафану?

МИЛОВАН: Мислиш да се мени иде? Онај дим, бука, алкохолна испарења. (Стресе се.) Али шта ћу? Морам! Тамо се најбоље студирају карактери. Нису џаба сви велики писци били кафански људи.

ВЕРИЦА: Има ваљда и овде о чему да се пише...

МИЛОВАН: Шта је? Сад ћеш значи, ти да ми бираш теме? Како можеш тако? Што ме то нервира...

(Улази Гута у панталонама и горњем делу пиџаме.)

ГУТА: То ти неку шмизлу нађи, па се на њу дери тако, знаш! Ожени се, па вади очи... Данас-сутра ће тако на нас и руку да дигне! Ватај тамо, буди користан мало.

(Отац и син одмотавају чекрк, спуштају Верицу у рупу.)

МИЛОВАН: Ћале, зајми ми неке паре...

ГУТА: Зајми ти мени... Немој да ми дуваш ту кроз нос него ради нешто. Запошљен човек нема времена за нервозу.

МИЛОВАН: Па, радим...

ГУТА: Видим, претрже се... А и то што радиш ја радим трипу боље! Слушај песмицу што сам склепо... Ој Западе, Западе, ди нам баш ти западе? Ој Западе, Западе, што и ти не пропаде?

(Након краће паузе Милован почиње да аплаудира. Гута га збуњено посматра.)

МИЛОВАН: Браво! Браво... Тако се у Србији забија нож у леђа. Браво! Свака част....

ГУТА: Не зајебавај бре...

МИЛОВАН: Јел ти ја личим на неког зајебанта? (Пауза.) За кога радиш? Ко те плаћа? Реци! Гукни, ако смеш! Ко те учи да лајеш против отаџбине? (Хвата га за рукав.) Човече, не могу да верујем... Знаш ли шта радиш? Не знаш? Добро, идем испочетка... Први стих је о-кеј, гађа где треба и све то... Али други! Класична провокација! Она најгора! Стихом "Ој, Западе, Западе што и ти не пропаде", ти нам отворено сугеришеш да је Србија већ пропала. Слушај: што и ТИ... Схваташ? Ми смо као већ пропали, а они тек треба да пропадну.

ГУТА: Маму му јебем...

(Човек тек сад схвата сразмере "недела" које је починио. Милован му се уноси у лице.)

МИЛОВАН: Провокације пар екселанс. Дефетизам најгоре врсте!

(Гута забринуто шета по дворишту.)

ГУТА: Не, не, у праву си... Видиш како човек, у брзини, може да се зајебе.

МИЛОВАН: Мислим, срећа твоја што видим да ниси намерно, иначе ти ово не би прошло без шамара. Па нек си ми по сто пута отац... Ја добијем осип кад ми неко дирне у Србију... То под хитно неком да даш на дораду!

ГУТА: Ајде, ти си неки писац... Напрегни се, исправи, дотерај мало...

МИЛОВАН: Пази, без материјалне базе нема духовне надградње. То су познате ствари...

ГУТА: Чекај, јесу паре проблем?

МИЛОВАН: Ма, не требају ми твоје паре ако их тако зарађујеш. Срамота, пљујеш родну груду. Не, ја са неким стварима не могу никако да се помирим...

ГУТА: Не зајебавај, платићу.

МИЛОВАН: Уф... Нешто би требало и унапред...

(Гута се маши за новчаник.)

ГУТА: Јел то доста?

МИЛОВАН: Много си засро.

(Отац му одброји још мало пара.)

ГУТА: Ал си скуп, синко... Немој само мене да зајебеш!

МИЛОВАН: Нисам ја ти.

(Излази на капију. Гута виче за њим.)

ГУТА: Исфризирај песму, удеси је па ћемо и у новине да шаљемо ако треба.

ВЕРИЦА (из рупе): Дај и мени неки динар.

ГУТА: Замани мало, Верице... Занеси... Мало одовуд, мало одонуд...

ВЕРИЦА: Да ми је да мало усне оквасим...

ГУТА: Оћеш пиво?

ВЕРИЦА: Па да ме још смлати.

ГУТА: Вода ти је још гора. Пресече те, оладиш се и пропадне и посо и здравље.... Спортисти ови, кад играју, никад воду не пију. Само сокови... Вода ти је смрт за организам!

ВЕРИЦА: Па, што онда копамо?

ГУТА: Јао, дрште ме, убићу је сад! Па, лебац ти јебем женски, ко је тео бунар, ја или ти? Је ли, бре? (Пауза.) Ћутиш сад.

(Отвара флашу пива. Шета око рупе.)

ГУТА: Има ли ту још од оног камења?

ВЕРИЦА: Ког камења?

ГУТА: Оног што си тела за купус да чуваш.

ВЕРИЦА: Камења колико волиш, ама воде ич!

(Гута припаљује цигарету. Потегне још мало из флаше.)

ГУТА: Да ми кажеш, ал не брзај, јел ти не изгледа мало себично да вадимо воду? Имамо пумпу на, ето, сто метара од куће...

ВЕРИЦА: Лако је теби, не теглиш ти балоне...

ГУТА: Не брзај... Говорим ти у смислу да је свуда у свету суша, деца, тамо по Африци, скапавају од жеђи, а нами, зинуло нам дупе, па поред онакве пумпе...

ВЕРИЦА: Ништа ја тебе не разумем...

ГУТА: Благо си га теби, жено! Има да живиш двеста година... Саранићеш ме и удаћеш се још трипут. Пази шта сам ти реко...

(Враћа се у лежаљку. Мотком укључује телевизор.)

ТВ СПИКЕР: ... Од двадесет и тридесет моћи ћете да пратите редовно издање емисије "Очи у очи са Добрилом". Наша позната пророчица, за ову прилику, израдила је хороскопе свих оних који нам већ дуже време раде о глави...

ГУТА (виче): Подсети ме да вечерас гледамо Добрилу!

ТВ СПИКЕР: ... Ко су, шта су и каква будућност чека самозване креаторе Новог светског поретка, све то вечерас у...

ГУТА: Што прекиде овај тон... (Удара мотком по екрану.) Даш толике паре за њега и онда те овако зајебава...

(На капији стоји Комшија.)

КОМШИЈА: Јесте ми ви оставили поруку?

ГУТА: Улази, улази... (Рукују се.) Слушам баш за ову Добрилу...

КОМШИЈА: А, знамо се ми....

ГУТА: Страшна женска! Ем паметна, ем добра пичка...

КОМШИЈА: Заједно смо били на Филозофском... После она оде у уметност, ја у науку...

ГУТА: Па, заврши ли шта?

КОМШИЈА: Ништа... Филозофија, машинство, богословија, геодезија... Свуда ме је пратило једно страшно неразумевање од стране професора...

ГУТА: Ма, не ти. Добрила...

КОМШИЈА: Не знам. Знам само да су мене читавог живота сасецали у корену. Никада нису имали слуха за моје искоке из шаблона.

ГУТА: Ево, ја имам слуха... Сачекај час.

(Гута отрчи у кућу. Комшија стоји изнад рупе.)

КОМШИЈА: Комшинице, одморите мало.

ВЕРИЦА: Вала, ископаћу је, макар ми се руке осушиле.

(Враћа се Гута с дрвеном кутијом у рукама.)

ГУТА: Биће, жено, биће свега... Саћу и музику да ти пустим. (Пренесе телевизор до рупе и појача тон.) Не мора свако да нас слуша.... (Из кутије вади камен умотан у крпе.) Шта уради на састанку?

КОМШИЈА: Ништа... Закаснио.

ГУТА: Јеби га, комшо, с Војском нема зајебавања.

КОМШИЈА: Него, да ви мене повежете с оним вашим генералом...

ГУТА: Са Шутоњом? Нема проблема. Немој само и код њега да касниш. (Гута је поскидао крпе и уредно их сложио у кутију.) Ево, погледај ово.

(Комшија анализира камен, Гута знатижељно пиљи у њега.)

КОМШИЈА: Занимљиво...

ГУТА: Добро де погледај. Ја таки камен нисам видо до сад...

КОМШИЈА: Да, да, врло интересантно.

ГУТА: Е, с њим ти је моја Верица тела да притисне купус. Сад би то стајало у каци да га ја случајно не узе у руке.

КОМШИЈА: Случајности! Њутн је открио гравитацију тако што му је случајно пала јабука на главу.

ГУТА: Јел?

КОМШИЈА: Ово сте одоздо извадили?

ГУТА: Одоздо. (Комшија му враћа камен.) Ниси га добро погледао...

КОМШИЈА: Нема потребе. Факат је да је узорак врло занимљив.

ГУТА: Маму му јебем, шта би то могло да буде?

КОМШИЈА: Видите, геологија је још увек једно велико тумарање по мраку...

ИИИ

(Два сата касније. Верица и даље копа уз тактове музике. Комшија завршава своје излагање док га Гута пажљиво слуша.)

КОМШИЈА: Ето, комшија, то вам је та геологија, то вам је та јадна модерна научна мисао... Све саме наслаге лажи, заблуда и мистификација. То је оно против чега се ја борим читавог свог живота...

ГУТА: Жено, одмори мало.

ВЕРИЦА: Још двапут да заманем...

ГУТА (за себе): Јеби си матер...

КОМШИЈА: Наравно, моћницима одговара тај систем - корак напред, два корака назад...

ГУТА: А научници?

КОМШИЈА: Да ствар буде гора, квазинаучни естаблишмент се због бедних повластица и привилегија прави да ништа не примећује...

ГУТА: Значи, оно - не дирам те, не дирај ме.

КОМШИЈА: О томе вам говорим... Ми, слободњаци, готово да смо немоћни. Упињемо се да нешто променимо, али све иде на о-рук и болно споро. (Комшија одгризе парче сендвича који му је Гута у међувремену направио.) Добро, комшија, што ви мене све време питате? (Дуга пауза.)

ГУТА: Зато, комшо, што сам решио да не кољем бика за кило меса!

(Иза куће доноси нову гајбу пива.)

ГУТА: Нећу, брате, да се оволко мучим само због једне посране воде. Не исплати ми се... Шта је мени тешко да Верица, ко и раније, иде по воду? Ништа. То је посо од пет минута. Ево, ти кажи... Ја сам можда и имо неке, да кажемо, дилеме али после ове твоје приче...

КОМШИЈА: Драго ми је ако сам помогао. Не знам само шта сте...

ГУТА: Смислио сам, комшо, да неку руду вадимо овде. Ево шта сам смислио. Овде нечег мора да има, ја смем руку у ватру да ставим за то. Овај камен је доказ. Верица каже да га доле има колко оћеш... Кака вода, каки бакрачи. Ко је луд да се тим замајава? Руда, комшо, руда! Угаљ, рецимо? Овај крај је познат по угљу. Ево, ти кажи... Реално кад погледаш, шта би нам фалило да вадимо угаљ? Ништа... Имаш за огрев, а ресто продајеш. Плус, обезбедиш и децу и унучиће.

(Припити Милован који је, наслоњен на тарабу, био неми сведок њиховог разговора, улази на капију. Аплаудира и преплиће језиком.)

МИЛОВАН: Браво... браво... Србија крвари, а ти би да се богатиш. Браво, ратни профитеру! Лихварчино једна.

ГУТА: Овај ем пијан, ем зајебава.

МИЛОВАН: Ја можда јесам мало попио, али ти си или луд или лудо храбар.

ГУТА: Што?

МИЛОВАН: Слушај њега - што? Е, да се прекрстим и левом и десном... Где живиш ти, човече? Осврни се мало... Ко се у савременом свету још бави угљем? Угаљ је изишо из моде, има триес година...

ГУТА: Пазите, нисам ни ја стриктно за угаљ... Ту је боксит, ту је бакар...

МИЛОВАН: Ма не лупетај, молим те... Дај то пиво!

ИВ

(Пола сата касније. На столу је много празних флаша. Милован гледа час у оца, час у Комшију и притом подригује. Гута устаје. Шета с рукама на леђима. Пауза.)

ГУТА: Значи, нафта...

МИЛОВАН: Него! Крв модерног света... Због ње се воде ратови, падају владе... Арапи су некад били нико и ништа, а видиш где су данас!

КОМШИЈА: Американци се поломише око њих...

МИЛОВАН: Тачно. Титрају јаја оним шеицима... А што? Мислиш, воле их?

ГУТА: Знам, бре, Американце, подмуко народ до коске.

МИЛОВАН: Па, кад знаш, шта нас онда замајаваш ту с неким угљем?

КОМШИЈА: Знате ли ви колико ту људи треба? Опреме, пара...

МИЛОВАН: Ма које су то паре? Једино моји трошкови. За опрему ће држава да нам изиђе у сусрет.

ГУТА: Ма, наћемо спонзора ако треба, није то проблем...

МИЛОВАН: Па шта је проблем? Што се тиче људства, Шутоња би нам посло војску. За толико ти дугује. А војсци свеједно да ли копа овде или у касарни...

ГУТА: Знам. Није то проблем...

(Пауза.)

МИЛОВАН: Проблем је, изгледа, што ти немаш петљу...

ГУТА: Ма ко нема петљу?

МИЛОВАН: Ти.

ГУТА: Ја?

МИЛОВАН: Ти, ти.

ГУТА: Јел ја немам петљу?

(Из рупе се зачује потмули звук обрушавања земље.)

ГУТА: Верице! Жено!

ВЕРИЦА (једва чујно): Ој...

КОМШИЈА: Не бојте се, комшинице.

ГУТА: Разгрни... Земљу разгрни и на конопац се ватај! Чујеш? За конопац... Држи тамо, комшо. Окрећи! Миловане! Јао, гледај овога шта ради! За конопац се држи. Јел можеш? Окрећи, комшо.

КОМШИЈА: Ја сам говорио да се разупре рупа.

ГУТА: Не зајебавај сад него окрећи!

(Гута и Комшија заједничким снагама намотавају чекрк. Милован се рукама подупро о дрво и повраћа.)

В

(Неколико дана касније. Гутин Земљак, у недоумици, гледа у врхове својих ципела док овај обиграва око њега.)

ГУТА: Како год оћеш, земљаче... Не знам само за кога штедиш? Ниси жењен, немаш деце...

ЗЕМЉАК: Ма, ти знаш да ја оћу да уложим у ову Србију... Муче ме ти, да каемо, ресурси.

ГУТА: Каки, курац, ресурси! Ово је бре плодна земља. Види кака је масна под прстима... Јеси гледао Добрилу пре неки дан? Ниси? Зато и причаш тако... Каже женска... пливамо на нафти. Па не би ја тек тако улетео у све ово.

ЗЕМЉАК (устаје): Да ти каем, нисам паметан. Не познајем материју... Да је месо у питању, нема проблема, то ми је посо, ал нафта...

ГУТА: Па куд ћеш боље од нафте? Наше гориво у наше тракторе. Запад би црко од муке!

ЗЕМЉАК: Можда сам ја глуп... Опет каем, да је месо у питању...

ГУТА: Ма, мани ме више с тим месом... Види добро, шта ћу да ти кажем: једном у животу на сваког од нас дође ред да се одужи свом народу и свом крају. Теби се шанса пружила сад и ко зна дал ће икад више! Ако је не шчепаш сад и не будеш нам спонзор, остаћеш запамћен само као један обични, ситни месар што није видо даље од своје сатаре! Уместо ко хероја, памтиће те ко јајару која је прала свињска црева и продавала људима покварено месо! Упамти шта сам ти реко!

(Пауза. На капију улази Јасна.)

ГУТА: Ћеро, да те упознам са мојим земљаком.

ЈАСНА (незаинтересовано): Мило ми је...

ЗЕМЉАК: Јел то Јасна? Лепа девојка... Ти си била оволишна кад сам ја овде долазио...

ЈАСНА: Мама вас је поздравила. Боље јој је.

ГУТА: Јел? Од колко су посете? Требо би да одем...

(Јасна улази у кућу)

ЗЕМЉАК: Шта, Верица ти у болници?

ГУТА: Ништа озбиљно. Мало је се угрувала...

ЗЕМЉАК: У, па како бре?

ГУТА: Добро, немој ти сад да скрећеш тему... (Пауза.)

ЗЕМЉАК: Ама ја би све дао да помогнем мајци Србији и овом напаћеном народу...

ГУТА: Ево ти шанса. У шеснаес метара си. Зажмури, пљуни по лопти па куд оде.

ЗЕМЉАК: Знам, брине ме што ми није струка...

ГУТА: Шта је теби, земљаче? Каки су ти то комплекси? Ко те то научио? Па ни ја нисам нафташ, него официр. Па шта? Уосталом, од тебе нико не тражи струку него паре.

ЗЕМЉАК: Како ме не разумеш тако? Оћу ја да дам паре, није то проблем...

ГУТА: Па шта је проблем?

ЗЕМЉАК: Шта ако не нађемо нафту?

ГУТА: Па ти ме отворено зајебаваш! Јел ја причам кинески? Доће сад Милован ако мени не верујеш.

ЗЕМЉАК: Ма верујем ти, ал ко мени, да каемо, гарантује?

ГУТА: Добрила! Ето ко. Јел то довољно?

ЗЕМЉАК: А ко ми гарантује да Добрила не греши?

ГУТА: Ако ћемо тако, ко ти гарантује да неће сад авион да ти падне на главу? Јебему матер, не можемо тако да гледамо на ствари.

(Враћа се Јасна након што је оставила ствари у кућу. Нервозно пуши.)

ЈАСНА: Тата, треба да разговарамо...

ГУТА: Јел видиш да седим с човеком?

ЈАСНА: Журим назад...

ГУТА: Кажи.

ЈАСНА: Мислила сам насамо...

ГУТА: Ја сад не могу њега да терам...

ЗЕМЉАК (устаје): Ионако треба да идем.

ГУТА: Седи. Што није за твоје уши није ни за моје.

(Дуга пауза.)

ЈАСНА: Причала сам данас с доктором. Он каже да се на њу обрушила земља... Јел то истина, тата? (Пауза.) Је ли?

ГУТА: Шта бре? Шта?

ЈАСНА: Прво, немој да вичеш. Друго, како си дозволио да мама копа...

ГУТА: Треће, угаси ту цигару.

ЈАСНА: Пусти ти сад цигару... Што си је терао да копа?

ГУТА: Ко је, бре, теро? Њена луда глава је терала, ето ко! Јел она тела бунар?

ЈАСНА: Што си њу пустио да копа?

ГУТА: Ево, ћеро, да ти се закунем у шта оћеш, како ударим у земљу тако пукну држаље...

ЈАСНА: Јел? Ма што радника ниси платио?

ГУТА: Тео сам, не да! Каже: никад не може да зарадиш колко можеш да уштедиш.

ЈАСНА: Ти да седиш, а она да копа. То ми не иде у главу...

ГУТА: Ајде, кад си толико добра ћерка, што јој се ти ниси нашла? Где си да јој помогнеш?

ЈАСНА: Како човече? Нисам кући...

ГУТА: Па ниси кад се смуцаш по Београду. Ко зна шта радиш тамо?

ЈАСНА: Еј, Србине, студирам!

ГУТА: Ма, чим си ти ставила цигаре у џеп ту од студирања нема ништа. Одма мож да дижеш документа, ја да ти кажем.

ЈАСНА (резигнирано): Е, мој Драгутине...

(Демонстративно излази на капију. Гута виче за њом.)

ГУТА: ... Мож ти да се сурлиш колко оћеш, објашњавао је мени Шутоња како иду те ствари: прво се стави цигара у уста, онда крену да се падају испити, да се носе кратки сукњићи, да се пуштају нокти и фарба коса, да се не долази кући на време... Само док не почну битанге да обигравају око тебе. Тад дође удаја на брзину, па деца, па развод, он нађе швалерку, ти швалера... Деца остану на улици, без родитеља, нема ко да их васпитава, а Верица и ја смо у годинама, нећемо ни ми вечно...

ЗЕМЉАК: Да знаш, некад ми дође мило што немам децу.

ГУТА: Море... Родиш женско, па кукаш целог живота.

ЗЕМЉАК: А штета... Баш лепа девојка...

ГУТА: Него, ти опет скрећеш тему...

ЗЕМЉАК: Да ми даш времена да размислим...

ГУТА: О, јебо га ја, шта има више да размишљаш? Ко да ћеш не знам шта да смислиш! Има ко да мисли. Ти исфинансирај и да завршавамо посо.

(Милован, на капију, уводи уплаканог Комшију. Овај брише сузе, покушава да се прибере.)

ГУТА: Шта му је?

МИЛОВАН: Немам појма... Нашао сам га доле, на ледини, лежи. Прво сам мислио да је пијан.

ГУТА: Овај се премишља, овај кука... Јебем ти дан и кад сам устајо из кревета!

МИЛОВАН: Комшија! Еј! (Дрмуса га.) Што плачеш, човече?

КОМШИЈА: Не плачем...

ГУТА: Шта је било?

КОМШИЈА: Ништа...

ГУТА: Како ништа, бре?

(Комшија поново бризне у плач.)

ГУТА: Спреми му један сендвич.

(Милован улази у кућу.)

ЗЕМЉАК: Не знам ко си, ал те потпуно разумем. Ја сам због жена два потока суза исплакао.

ГУТА: Каке жене, он је човек, научник.

КОМШИЈА (кроз сузе): Из... избацили ме...

ГУТА: Одакле?

КОМШИЈА: Из канцеларије... Кад сам им испричао за патенте... И смејали су ми се...

ГУТА: Ајде, бре, па зар зато сузе?

КОМШИЈА: Прво... прво су ми се смејали, а онда... онда су ме избацили.

ГУТА: Па, требо си код Шутоње да одеш....

КОМШИЈА: Он, он... и пљуно ме на ходнику.

ГУТА: А, јеби га, и ти си будала... Што се ниси позво на мене?

КОМШИЈА: Па, тада ме и избацио... Кад сам вас поменуо... Рекао је да сте будала, да сте издајник, да сте.... (Милован му донесе сендвич. Комшија халапљиво једе)

ГУТА: Шутоња ти то реко?

КОМШИЈА: Он, он...

ГУТА: За мене?

КОМШИЈА: Да...

ГУТА: Па, јебаћу му матер ону покварену. Ово му је други пут да ми забија нож у леђа. (Очајан, седне на гомилу земље.) Е, Шутоња, Шутоња, говедо оно брдско... Где раније не видо колики си гад, баксуз и ђубре.

(Комшија жустро скочи на ноге лагане.)

КОМШИЈА: Али, видеће они кога су пљували. Запамтиће овај дан! Запамтиће, мене, сина Рајковог и унука Влајковог, потомка Трајка Гвозденог!

ГУТА: Не сери, молим те... Тебе ће неко да памти... Види ово: радови стали, жена ми у болници, овај се стисо за паре, Шутоња ме опет издо... Ја, бре, треба да плачем. Не ти, ја! Шта сад да радим? Ко ће сад да залегне иза мене?

КОМШИЈА: Знате ли ко? Хоћете да вам кажем?

ГУТА: Оћу.

КОМШИЈА: Па, рећи ћу вам... Не могу да верујем да ћу с вама поделити највећу тајну овог века... Али, рећи ћу вам. Да, стварно ћу вам...

ГУТА: Реци више, ид у пичку материну!

КОМШИЈА: О чему се, дакле, ради... А ко је овај човек овде?

ГУТА: То је требо да нам буде спонзор... Ти, земљаче, рече да журиш?

ЗЕМЉАК: Ја? Да, да... Могу прво да чујем?

ГУТА: Кад будеш истеро змију из џепа онда ћеш да чујеш. (Гута га испраћа на капију, а затим седне поред комшије.) Да чујем, ко ће да залегне иза мене?

КОМШИЈА: Тесла, комшија! Тесла! Највећи геније свих времена! На самрти, оставио је отаџбини у аманет план о Тајном оружју....

ГУТА: Ето! Ја га, има шес месеци, молим да ми исприча о томе и он неће! Пречи му Шутоња од мене! Ево кад се сетио. Сад немој да ми причаш.

КОМШИЈА: Извините. Био сам слеп код очију. Ево, ја вас преклињем!

ГУТА: Ено ти га Шутоња, па њему објашњавај. Нек те он шамара и пљује...

КОМШИЈА: Разумите ме! Свуда затворена врата. Војска ми је била последња нада. Сада видим да је свуда све труло... Ево, ја понизно молим за опроштај. Ево... (Комшија му љуби руке.)

ГУТА: Добро, не балави ме сад, ајде... (Пауза.)

КОМШИЈА: Ради се, дакле, о чудесном споју Теслиног генија и моје инвентивности. Оно што није пошло за руком НАТО-у, оно што се није десило у блиставим лабораторијама Пентагона и Кремља, десило се у Малој Моштаници, у трошној бараци потомка Трајка Гвозденог. Шта је, у ствари, фамозно тајно оружје о коме сви толико причају...

ВИ

(Мало касније. Комшија скупља планове које је раширио по столу. Гута пије пиво. Милован их незаинтересовано посматра.)

КОМШИЈА: ... То би, укратко, било то... Признајте сад, како сте очекивали да изгледа то, моје и Теслино, чедо?

ГУТА: Ма, ја сам мислио да је то скаламерија, јебем ли га каква! А оно - просто ко пасуљ.

КОМШИЈА: Дабоме, просто! Сви генијални изуми су прости, зато су и генијални.

ГУТА: Само, јел није ово плитко... Овде нема ни петнаес метара?

КОМШИЈА: Па, плитко је, али у томе и јесте поента. Што плића рупа, то мање динамита!

ГУТА: Их, кад би се тако изазиво смак света...

МИЛОВАН: Добро, ћале, ако си ти паметнији од Тесле...

ГУТА: Ма није то... Ал, где се нико не сети тога пре Комшије? Ди си ти то све чуо?

КОМШИЈА: Чито у новинама.

ГУТА: Чекај, мене ли нађе да правиш на будалу ? Какво је то Тајно оружје кад га у новине мећу?

КОМШИЈА: Највеће тајне се не чувају већ се преко медија пуштају у промет. А оно што је свима доступно ником није сумњиво. Наравно, из мора информација којима нас стално обасипају само одабрани успевају да одвоје битне од небитних... (Пауза.)

ГУТА: Значи... Рупа... динамит... и цап! Смак света!

КОМШИЈА: Врло просто!

(Гута баци флашу преко тарабе. Потрчи Комшији у загрљај.)

ГУТА: Комшо, па ди си ти све ове године? Па, није Моштаница Сибир, да му јебем матер! Миловане, честитај човеку!

МИЛОВАН (устаје): На чему да му честитам? На овоме? (смеје се)

КОМШИЈА: Нека, Гуто, не требају ми признања! Ово је мала средине, људи су пакосни. Чим се издигнеш изнад њих, руља креће да те пљује и отрцава. На то сам, барем, навикао... Само да знаш, Миловане, ниси ништа бољи од Шутоње. Он је пљунуо у оно што би други златом платили. Замислите шта би ми Американци дали за овај документ? А Шутоња је то попљувао и изгазио. Одрекао се моћи коју нико никада није имао!

МИЛОВАН: Па шта с тим? (Пауза.) Неки тамо, анонимус, из Мале Моштанице решио да изазове смак света! Пази, молим те...

ГУТА: Стварно, комшо... Пробудиш се ти једно јутро мрзовољан, све ти иде наопако - па, ај што не би побио три, четири милијарде људи? Не иде, реално погледај. Знаш, теби ако се не живи, другима се живи.

КОМШИЈА: А вама се живи?

ГУТА: Што да ми се не живи?

КОМШИЈА: У овом брлогу, у овој трулежи?

ГУТА: Како је, тако је. Ја немам сто живота. (Пауза.)

КОМШИЈА: Ма свима нам се, негде у дубини, живи. У томе и јесте вредност Тајног оружја, да ти омогући спокојан живот. Неће свака шуша и муша да удара на тебе ако зна шта имаш у рукама.

ГУТА: Оно, и то је тачно. Како се коме дигне патка тако крене на Србију...

МИЛОВАН: Немојте погрешно да ме схватите... Замисао је добра. Не добра, одлична! Али шта с њом? Треба то политички артикулисати.

ГУТА: То! Строго политички!

МИЛОВАН: Наравно, то би већ био мој део посла!

КОМШИЈА: Опа! Сад би се ти надовезао на један, већ готов, пројекат.

МИЛОВАН: Ето ти, сујета!

КОМШИЈА: Чиста крађа интелектуалне својине. Ето, шта ти причаш!

МИЛОВАН: Проклета сујета! То је најопасније ствар за једног мислећег човека, креативца!

КОМШИЈА: Неће моћи! Идеја је моја.

МИЛОВАН: Ако ћемо тако, није ни твоја него Теслина! Али, није ни Теслина. Ко зна од кога је он узо? Управо зато, да би Свет сазнао шта имамо у рукама, предлажем да целу кампању препустите мени! Идеју, пласман, цео тај маркетинг!

ГУТА: Шта ти је младост! Ајмо, комшо, рука руци.

(Неодлучни Комшија гледа Милована неколико тренутака, а затим му пружи руку.)

ГУТА: Тако је! Младост и искуство.

МИЛОВАН: Наравно, то све кошта!

ГУТА: Ту ће Земљак да истрчи. Плаћо је у животу Курту и Мурту, па неће мог сина!

ВИИ

(У дворишту, недалеко од рупе, свечано постављен астал, а крај њега пано с натписом - Генерални спонзор пројекта "Кртина трејд". Гута намешта чвор на кравати док Милован ставља касету у, тек отпаковану, видео-камеру.)

МИЛОВАН: ... Онда та експлозија...

ЗЕМЉАК: Одакле вам експлозив?

МИЛОВАН: Немамо. Битно је да они мисле да смо га ми ставили. Дакле, та, наводна, експлозија изазива ослобађање огромних количина енергије која, опет, доводи до слагања некаквих сила које свом снагом могу нашу планету да избаце из орбите! Јел вам сад јасно?

ЗЕМЉАК: Није... Можда сам ја глуп....

ГУТА: Глуп си! Треба све да ти се црта... Знаш ли, бре, ти уопште ко је био Тесла?

ЗЕМЉАК: Знам.

ГУТА: Ко? Ај кад знаш... (Улази Комшија.)

ЗЕМЉАК: Измислио струју... И ово Тајно оружје...

ГУТА: Тачно. И шта још?

ЗЕМЉАК: Био је наш земљак, велики мозак...

ГУТА: Јесте. И шта још? Не знаш? И пицајзла! Био је велики капацитет, ту нема шта, али још већи ситничар и пицајзла! Много је, брате, компликово, детаљисо, мрсио... И овај човек овде... (Показује му на Комшију). Он га је дотеро, упростио тако да и лаик може све да разуме и теби опет није јасно! Е, па, знаш шта? Ако сад ниси схватио, нећеш никад! Уосталом, свако се роди за нешто, ти да кољеш, а он да му раде вијуге!

(Гута, изнервиран, баца кравату на земљу.)

ГУТА: Ма, јебо кравату...

МИЛОВАН: Аљкав нећеш пред камеру, то ти ја гарантујем! И ти, Комшо... Где је кравата? Људи, тако нећемо да радимо...

(Након што је помогао Гути у везивању, Земљак вади из актовке другу кравату и даје је Комшији.)

МИЛОВАН: Тако... Да се не брукамо пред светом. Они то једва чекају. ("Шара" камером по дворишту.)

ГУТА: Сними и она дрва иза шупе. Нек виде да Србија има нашта да се греје.

ЗЕМЉАК: Сними мало и моју фирму...

МИЛОВАН: Нема проблема, у кадру је... Јесмо спремни?

(Гута налива ракију у чашице)

ГУТА: Тако брате... Нек се памти кад је Србин слао ултиматум!

(Земљак и Комшија заузимају места за столом. Гута стоји, држи чашицу у руци. Милован их снима.)

ГУТА: Е, па, мајковићу мој...

МИЛОВАН: Спусти чашу, не држиш здравицу... И мало гласније мораш...

ГУТА: Ето, мајковићу мој, дође време, све се преокрене... Ти мене не знаш, ал ја тебе знам, зато не замери што одма прелазим на - ти. Ми тек треба да сарађујемо и, ако бог да па све буде у реду, можемо и да се пријатељимо ако треба...

МИЛОВАН (искључује камеру): Шта причаш то? Шта лупеташ? Јесам ти дао концепт? Ако ћемо да радимо онда да радимо, а ако не... Идемо даље. (Укључује камеру.)

ГУТА: ... Ја, иначе, мислим да си ти фини човек, само си се, брате, окружио лошим људима... Знаш на кога мислим, добро их се пази... Чуо сам и да си православац, али немој да мислиш да си због тога нарасо у мојим очима, ја сам с црквом давно раскрстио.. Овај ту, човек, то је мој Комшија, проналазач. Можда ти делује као будала, иначе је велики мозак. Ћера и жена ми моментално нису ту, а син ми Милован, снима ову касету што ћеш ти да гледаш... Ја сам Драгутин Бамбалић, за тебе Гута, иначе сам заставник 1. класе у пензији, и службово сам, што се каже, по целој Југославији. Наравно, док је ви нисте растурили... Е, а како ме је пензионисало? Западна Славонија... јутро... ја на положају с војском... грејемо се око ватре, пушимо, кад ето ти га, стиже шифровани од Шутоње...

МИЛОВАН: Добро ћале, не гуши сад с тим...

(Гута га гледа неколико тренутака, а затим Земљаку даје знак да устане.)

ГУТА: Саће да ти се обрати мој Земљак који је исфинансирао све ово.

(Земљак се премешта с ноге на ногу, брише чело марамицом и гужва парче папира у рукама.)

ЗЕМЉАК: Јел се види фирма?

МИЛОВАН: Ма види се. Гледај у камеру...

ЗЕМЉАК: Овако, да каем... Ми смо се овде, да каем, скупили... Да каем...

ГУТА: Седи! Да каем па да каем... Шта си се усро ту? Није Бутрос аждаја! Човек ко и ми...

(На капију улази Јасна. За столом тајац, једино се Земљак орасположи кад је угледа.)

ЗЕМЉАК: Седите, Јаснице, седите...

ЈАСНА: Јел ви то славите што је мама у болници?

ГУТА: Ћеро, ако си дошла живот да ми загорчаваш, боље...

ЈАСНА: Не, дошла сам по књиге... Ти се, брацо, на филм пребацио? Прво је била проза, па поезија, сад је, видим, филм на реду... Шта је следеће?

МИЛОВАН: Ћале, ја овако не могу да радим...

ЈАСНА: Јел? Па, није стигао да посети мајку... Морам да је лажем тамо.

(Земљак искористи погодну прилику и из актовке извади лепо упакован пакетић.)

ЗЕМЉАК: Јаснице, ја би вас замолио да примите ово...

ЈАСНА: Шта је то?

ЗЕМЉАК: Мали, да каемо, знак пажње...

ЈАСНА: Немојте, молим вас...

ЗЕМЉАК: Наљутићу се, живота ми...

ЈАСНА: Хвала. (Улази у кућу.)

ГУТА: Види ти шта он зна.. Зато си, земљаче, тако и пролазио са женама, што си им куповао поклоне. (Пауза.) Идемо, синко, време пролази!

МИЛОВАН: Чекај, нек она оде.

ГУТА: Нећу, бре, у мојој кући од никога да се кријем!

(Милован, неодлучно, укључује камеру. Гута чита с папира.)

ГУТА: Мислим пријатељу да, као што основни ред налаже, ово наше упознавање започнемо једном песмом... Ој Западе...

МИЛОВАН: Ћале, дај мало изражајније то....

ГУТА: ... Ој, Западе, Западе ди нам баш ти западе?

МИЛОВАН: Руком показуј... Тако...

ГУТА: ... Ој, Западе, Западе, што нам боли зададе?

(Враћа се Јасна с књигама у рукама. Посматра их са стране.)

ГУТА: ... Ој Западе, Западе... Јеби га, шта си ово написао? Не видим...

МИЛОВАН: Ој Западе, Западе, баш добро што пропаде.

ЈАСНА: Браво, писац! Свака част! Ово си им ти написао? Браво... А за кога је касета, ако није тајна?

ГУТА: За једног мог пајташа из Њујорка...

ЈАСНА: Јел? А откад ти то имаш пајташе по Америци?

ГУТА: Е, па, немаш само ти своје људе по иностранству... И дај, ако може, да се данас не свађамо. (Наставља да чита.) Дакле, драговићу мој, ми сви овде добро знамо да су теби муда у процепу и да сваки документ мораш да носиш на параф у Вашингтон. Зато овај део снимамо за њих, за оног саксофонисту и за ону његову оштроконђу... Ето, као што можете да видите, софра је пуна, и колко год то вама, у Белу кућу, било криво, ми и ове године имамо шта да пијемо и мезетимо...

ЈАСНА: Јесте ви нормални?

МИЛОВАН: Ето! Не, ја овако не могу да радим...

ГУТА: Ти, ћеро, боље да ћутиш кад не знаш шта радимо.

ЈАСНА: Видим ја шта ви радите...

ГУТА: Ма, шта ти то видиш? Ај да чујем, баш ме интересује? Шта си ти то успела да видиш што ми нисмо?

ЈАСНА: Довољно...

ГУТА: Ма немој! Значи, сви смо ми овде будале, једино си ту успела да сагледаш ствари!

ЗЕМЉАК: Људи, можда сам ја глуп, ал је потпуно разумем! Тачно знам, неко кад би нас гледо са стране, реко би да нисмо нормални... Јаснице, ти си паметна девојка, разумем те, и ја сам слично размишљао: У се и у своје кљусе. Кољи-продај, кољи-продај... Ал је то погрешно! Људи по свету треба да виде шта ми овде радимо...

КОМШИЈА: Добити медијски рат! После је лако... Нас је том твој брат научио и ми смо му ту до гроба захвални!

ГУТА: Седи, ћеро, запали цигару, испрати ствари до краја па онда причај. Неће нико да те бије... (налива чашице ракијом. Јасна припаљује цигарету.)

ГУТА: Јао, каће ти Американци да се скупе овако - ко ми? А?

ЗЕМЉАК: Никад!

ГУТА: Причо ми човек... Каже - на њиховим свадбама, дођеш, ништа музика, ништа весеље, седнеш, дају ти сендвич, једно пиће и то ти је ... Дођеш кући гладан. Ово што ми гледамо по филмовима то је, да извине Јасна, свирање курцу. Или, у госте кад иду - свако носи своје пиће. Па ти пи колко оћеш, ал од свог, баћо мој! То се бре стисло за проклети долар, па оће да цркне! Само - ринтај, ринтај, ринтај... Серем им се, да прости ова софра, у такав живот! Ето, Земљаче, да смо ми сад у Америци, ти би моро да носиш своје пиће!

ЗЕМЉАК: Оно, да не грешимо душу, и јес моје...

(Јасна поче да се смеје.)

ГУТА: Јел нешто смешно?

ЈАСНА: Не, не, ништа...

ГУТА: Дај реци, да се сви смејемо... Ај, гаси то говно! Види ти шмизлу! Набила цигару у уста, па још зајебава!

(Јасна излази на капију.)

ЗЕМЉАК: Не греши душу, Гуто.

ГУТА: Ти си овде дошо ко спонзор, не ко адвокат. Ди смо стали?

МИЛОВАН: Нови светски поредак...

ГУТА: Што се тиче овог Новог светског поретка, радите шта знате, јебите си матер, само вас умољавам да нас изоставите из ти ваши срања...

МИЛОВАН: Добро... Идемо сад на бунар...

(Гута премешта столицу.)

МИЛОВАН: Остави то и на земљу се попни.

(Гута се пење на гомилу ископане земље.)

ГУТА: Јел добро?

МИЛОВАН: Извади руке из џепова... Тако... Комшо, додај... лопату му додај!

КОМШИЈА: То бих ја можда боље објаснио?

ГУТА: Пусти ме док сам врућ!

МИЛОВАН: То, ћале, дигни лопату увис... Говориш као човек који је пред коначним тријумфом, пред победом... Идемо!

ГУТА: Ако и поред наше најбоље воље, ви нећете да нас чујете, ми имамо друге методе... Опет кажем, надам се, Бутросе, да ћемо да се споразумемо ко људи, али ако не буде ишло, ти и твоје газде, треба да знате да смо ми, сви колко нас овде има, спремни да идемо до краја!

МИЛОВАН: То је добро... Настави... Комшо, уђи у кадар...

(Овај стане поред Гуте.)

КОМШИЈА: Сад мало ја...

ГУТА: Не прекидај ме... Ако не буде ишло милом, иће силом! Ви најбоље знате о чему причам, један ли сте рат изазвали! Кореја, Вијетнам, Панама, Ирак... нас и да не помињем... Обратите сад пажњу на ову рупу! Кажем, добро је погледајте и запамтите, јер после може да буде касно. И немој, случајно, да вам је нешто смешно, јер ако се будете много смејали, изазваћете нас, направићемо невиђени пичвајз! Ми ионако немамо шта да изгубимо, а ви видите шта ћете и како ћете! Рачунам, породични сте људи, добро размислите и пресаберите се... Имате рок десет дана. Ако ли до тог времена не испуните услове из пропратног писма, ми ћемо бити принуђени да дејствујемо...

КОМШИЈА: Пусти сад мене...

ГУТА: Опет он... Мени исто не би било драго, али ако се будете поставили као нељуди, мораћемо да употребимо Теслино Тајно оружје...

КОМШИЈА: И моје!

ГУТА: Не прекидај ме, јебему матер му јебем! О, будале... Ето сад не знам ди сам стао.. Кад ти кажем да ме не прекидаш онда ме не прекидај...

ГЛАС СПОЉА: Шта је, Бамбалићу? Шта маниташ?

(Улази генерал Шутоња у свечаној униформи. Тајац.)

ШУТОЊА: Је ли, Драгутине? Ко те је изнервиро?

(Шутоња шета између њих. Зауставља се код стола. Мезети, а затим отпије мало ракије.)

ШУТОЊА: Видим, Бамбалићу, славиш нешто? Славиш, а Шутоње не зовеш? Свог си Шутоњу заборавио! Фино...

ГУТА: Не знам, генерале... Чуо сам да си свашта причо за мене.

ШУТОЊА: То ти овај пицопевац реко, јел?

КОМШИЈА: Па, јел није...

ШУТОЊА (плане): Мирно! Мирно, кад с меном говориш... Нисам ја с тобом овце чуво.

КОМШИЈА: Немојте ми само рећи да се не сећате оног подсмеха, избацивања, пљувања. Само ми немојте то рећи!

ШУТОЊА: Па. цицвару му љубим, јес ти побенавио? Ниси ми мого доћ у горем часу... Јебо га бог, дошла ми испекција у канцеларију... Седи испекција, све млади капетани и поручници, дошли, контролшу папире, оће канда у пензију да ме терају. Седе ту, њих четворца, премећу, обрћу, читају, мен кува по стомаку - најрађе би и ишамарао, кад - ето ти га ови пицопевац. Напео да га слушам, па бог! Ја га мувам испод стола, намигивам му, а он једнако - Тајно оружје, па Тајно оружје... Ама не кроз врата, кроз прозор си ми требо летит!

КОМШИЈА: А оно пљување?

ШУТОЊА: Одлично си прошо... Теб Гута није причо како Шутоња закива шлајме? Он ће ти рећ колко сам му пута испечатиро челенку кад ме изнервира...

КОМШИЈА: Чекајте, ви значи ипак мислите...

ШУТОЊА: Но, што но мислим! Мислим да је ствар измозгана и научно утемељена и све... Али, свеца му јебем, зар се то пред непознатим људима прича?

ГУТА: Ма, генерале, он је будала! Овако, раде му кликери, ал уопште не уме да се понаша... Поштуј, комшо, мало ову униформу! Синко, снимигадер, нек каже шта је имо!

(Гута и Шутоња иду, загрљени, према кући. Милован снима Комшију који живо гестикулира док говори. Земљак стоји иза њега држећи рекламу своје фирме испред себе.)

ШУТОЊА: Ко ти је ови, јебо га ти?

ГУТА: То нам је спонзор. Земљак мој, месару има...

ШУТОЊА: Ти се с приватником повезо? Не ваља ти посо...

ГУТА: Какав си ми ти?

ШУТОЊА: Какав би био... Дођу ти тако шиљокурани, тек завршили Академију, па мисле да су уватили бога за муда...

ГУТА: Неће они тебе у пензију...

ШУТОЊА: За кога снимате ово?

ГУТА: За Уједињене нације... Шаљем им ултиматум! Написали смо им захтеве, црно на бело, оћемо - то, то и то... По принципу узми или батали!

ШУТОЊА: Харашо, харашо... Ш њима једино тако! Него имате ли, овога, експлозива?

ВИИИ

(Јасна се прихватила лопате - затрпава рупу. Милован дрема у лежаљци.)

МИЛОВАН (буновно): Јеси нормална? Убиће те Гута...

ЈАСНА (задихано): Нек ме убије... Хтела сам нешто да те питам...

МИЛОВАН: Питај.

ЈАСНА: Јел... јел имаш ти девојку?

МИЛОВАН: Добро знаш да уметност тражи одрицање, апстиненцију...

ЈАСНА: А, да! Ја заборавила да си ти уметник... Ипак, јел би хтео да те упознам са неком својом другарицом?

МИЛОВАН: А што би ти мене упознавала?

ЈАСНА: Чисто ради тебе... То је здраво.

МИЛОВАН: А ти си, као неки, министар здравља овде? Шта си?

ЈАСНА: Не. Ја само мислим да би било добро кад би се празнио на неком другом месту.

МИЛОВАН: А где се ја то, иначе, празним?

ЈАСНА: А ти не знаш?

МИЛОВАН: Не, ти ми реци.

ЈАСНА: Да си могао да се видиш синоћ знао би.

МИЛОВАН: Што? Баш је било добро зезање?

(Јасна одложи лопату и обрише зној са чела.)

ЈАСНА: Добро, Миловане, јел ти, у животу, немаш паметнија посла него да од Гуте правиш будалу.

МИЛОВАН: Немам...

ЈАСНА: Немаш?

МИЛОВАН: Не. Ја сам читавог живота чекао неког, као тебе, да ми смисли посао.

ЈАСНА: Е, стоко једна, неиживљена!

МИЛОВАН: Не вређај ме бре, гуско једна, ударићу те!

(Јасна наставља са затрпавањем које је, на тренутак, прекинула. Милован припаљује цигарету. Пуши једно време, наслоњен на тарабу, а затим јој прилази.)

МИЛОВАН: Ајде, остави то, иду ови... Чујеш? Остави то!

ЈАСНА: Не дирај ме! Смучио си ми се... Не Гута, ти си ми се смучио.

МИЛОВАН: Добро, смучио сам ти се, сад остави то.

ЈАСНА: Бежи од мене! Не знам шта радите али знам да вам то нећу дозволити...

(Овај се враћа у лежаљку.)

МИЛОВАН: Добро, ја сам ти рекао... (Пауза.)

(На капију улазе Гута и Земљак.)

ЗЕМЉАК: Одраше нас, Миловане, за поштарину...

ГУТА: Јеби га земљаче, није Њујорк преко пута... (Пауза.)

ЗЕМЉАК: Што Јасница плаче?

(Јасна се не обазире на ову двојицу, наставља с послом. Гута је посматра с неверицом.)

ГУТА: Ћеро, шта радиш то? (Пауза.) Јел ова нормална? Ја мислим решило дете да помогне кад оно... Ау! (Немоћно пљесне рукама.) Издаја... Ово је издаја..

ЗЕМЉАК: Немојте, Јаснице...

ГУТА: Не дирај је... Ради дете! Благо оцу, како вредну ћерку има.. (Миловану) А ти, слепче, седиш и гледаш!

МИЛОВАН: Ја сам покушавао...

ГУТА: Он је покушавао! Ти си ми неко мушко! Данас, сутра треба да се жениш, метиљавко један метиљави! (Отвара флашу пива.) Јел ти лепо, ћеро? У што не дође сад Верица да види шта јој ради њена Јасна. Да види како јој ћера пљује на труд... Земљаче, узимај јој ту лопату да је ја не би узимо!

ЗЕМЉАК: Ајмо, Јаснице, ајде...

(Јасна баца лопату у рупу и јецајући седне на земљу.)

ГУТА: Зар то мајци да урадиш? Оној светици! Оном анђелу, бре! Јел те зато лебом ранимо, да нам старост загорчаваш? Издајнице једна! (пауза.)

ГЛАС СПОЉА: Ко је издо? Дај да га видимо...

(Улази Шутоња.)

ГУТА: Овај, ту, баксуз...

ШУТОЊА: Јел то та што пуши? Лепо си васпито ћерку...

ГУТА: То моја ћерка није! Ко затрпава оно што ја копам тај више није мој!

ШУТОЊА: А рупу си им затрпавала?

(Шутоња прилази рупи. Процењује учињену штету.)

ШУТОЊА: Само си једно погрешила - што им све ниси затрпала! Све си им требала затрпат! Све!

ГУТА: Зашто, генерале...

ШУТОЊА: Шта - зашто? Ко те учио да напушташ објекат? Ти Шутоњин војник ниси... Моја војска не оставља објекте незаштићене!

ГУТА: Милован је био ту...

ШУТОЊА: Ма, какав Милован... Нисам ја Милована задужио, но тебе! Ђе ти је униформа, наоружање...

ГУТА: Заборавио...

ШУТОЊА: А да ручаш ниси заборавио! Што је нисам био место ове мале, ја б ти све затрпо и повр тога би т се посро озго... Ништа ме немојте гледат! Ванредно засједање штаба... (Прилази Јасни.) Тебе је дијете јасно да више не мож остат на објекту?

ЈАСНА: Потпуно ми је јасно. Све ми је потпуно јасно...

(Улази у кућу.)

ШУТОЊА (Гути): Склонидер ово с астала, спремте папир и оловку... Миловане, ти ћеш води записник.

(Гута ужурбано ради, Милован се мота око њега. Земљак не зна шта би од себе. Шутоња га клепи по ушима.)

ШУТОЊА: Шта је, приватник? Што се ти ућуто? Јел већа дисциплина код тебе у радњи или код нас у Армији?

ЗЕМЉАК: У армији...

ШУТОЊА: Но што, но у Армији... Јес ти спремио оне паре?

ЗЕМЉАК: Каке паре?

ШУТОЊА: Приватник, немој ми се правит блесав! Ударићу те шамаром, неш знат ђе си!

ЗЕМЉАК: Јаснице, ту сам са колима... мислим, због пртљага...

ШУТОЊА: Прво паре...

(Земљак се неодлучно маши за новчаник.)

ШУТОЊА: Ајде, ајде, ти с се бар накро у животу...

(Генерал ставља новац у џеп. Јасна и Земљак излазе на капију. Гута и Милован, спремни, седе за столом.)

ШУТОЊА: Записничар, пиши...

ГУТА: За шта му узе паре, живота ти?

ШУТОЊА: За што? За експлозив...

МИЛОВАН: Какав, сад, експлозив?

ШУТОЊА: А чиме б ти дејствовао, среће ти? Пиши...

(Генерал ставља бонбону у уста. Шета око стола. Прави паузе док диктира.)

ШУТОЊА: Данас... неђе око подне... на објекту од државнога значаја... извршена је... диверзија... од стране... непознатог починиоца.

ГУТА: Како непознатог?

ШУТОЊА: Немој да си наиван... Њу је неко обучио, подговорио... А ми се ође не боримо противу твоје ћерке но баш противу тог Неког... даклем, од стране непознатога починиоца... На срећу... правовременом реакцијом органа безбједности... спречени су људски и већи материјални губици... Да се сличне активности не би поновиле... а све у циљу подизања борбене готовости на виши ниво... Команда је принуђена донет следеће мере... зарез и то под а)...

ИX

(Паралелно са тарабом раширена је бодљикава жица. Испод трешње, тамо где је раније стајала лежаљка, разапет је шатор, а крај њега инсталиран је пољски телефон сиво-маслинасте боје. На капији, с пушком о десном рамену, стражари Комшија. Иза шатора се налази буновни Гута. Њих двојица ћутке обављају смену страже. Комшија одлази у шатор док Гута заузима његово место. Споља се чује брујање аутомобила. Гута намешта униформу, затеже упртаче. На капију улази Шутоња у цивилном оделу. У рукама носи велики, дрвени сандук.)

ГУТА (дрекне): Стој!

(Шутоња стане и спусти сандук.)

ШУТОЊА: Стао сам...

ГУТА: Ко иде?

ШУТОЊА: Генерал Шутоња.

ГУТА: Лозинка?

ШУТОЊА: Ај, немој срат, видиш да сам ја... Дај да се унесе ово.

(Из шатора излазе Комшија и смркнути Милован. Уносе сандук. Милован покушава да га отвори.)

ГУТА: Јел тротил?

ШУТОЊА: Тротил, тротил...

ГУТА: А машала, машала... Где је униформа, генерале?

ШУТОЊА: Не питај... Јебаћу им мамицу ону, шиљокуранску!

ГУТА: Па, јебем ти државу и кад сам се у њој родио! Зар оваквог човека у пензију?

ШУТОЊА: Није дефинитивно, јавиће ми... Потего сам везе на највишем месту.

(Милован успева да отвори сандук)

МИЛОВАН: Ово стварно експлозив.

ШУТОЊА: Шта с ти мислио? Да ћемо се ми зајебават ође...

ГУТА: Оћемо ли да спуштамо?

ШУТОЊА: Но што ћемо... Омладинац!

МИЛОВАН: Да?

ШУТОЊА: Улазидер у корито.

МИЛОВАН: Чекајте, нисмо се овако договорили...

ГУТА: Шта је теби, синко? Сав си ко попишан... Шта ти је?

ШУТОЊА: Трема... Ај ти, пицопевац!

КОМШИЈА: Што ја?

ШУТОЊА: Нећу ваљда ја?

КОМШИЈА: А Гута...

ГУТА: Остави ти Гуту на миру... Нећу ја вечито да потурам главу место других.

КОМШИЈА: Ја имам клаустрофобију...

ШУТОЊА: Изврши наређење, па се онда жали!

(Неодлучни Комшија вади штапине из сандука и улази у корито.)

КОМШИЈА: Ај, помози боже...

ШУТОЊА: Е, он ће ти сигурно помоћи!

(Гута и Шутоња окрећу чекрк и полако га спуштају у рупу.)

КОМШИЈА: Где да га ставим?

ШУТОЊА: Себи у гузицу! На дно, где б друго? Имаш тамо фитиља...

(Милован беспомоћно шета око њих.)

МИЛОВАН: Људи, то ће стварно да експлодира?

ГУТА: Ау, синко, нисам знао да си толки тремарош!

ШУТОЊА: Па, јес био у Армији? Јес бацо бомбе?

ГУТА: Немој, генерале, да ми стајеш на муку... Диго све четири увис, а војску треба ја да служим...

МИЛОВАН: Генерале, шта ће нам експлозив? Испуниће нам захтеве на блеф...

ШУТОЊА: Није ти ово покер... Живимо ка да ће бит мир још сто година, ал се морамо спремат ка да ће сутра избит рат!

МИЛОВАН: Па, ћале..

ГУТА: Шта је, ћалетово?

ШУТОЊА: Маза! Ако све добро испадне, хитно да ми га шаљеш у војску... Оће ли то?

КОМШИЈА: Ништа се не види... Загушљиво, мрачно...

ГУТА: Оно, то је...

(Испрва тихо, а затим све гласније, из небеских висина допиру звуци авионских мотора.)

ШУТОЊА: Слушајте! (Тајац.) Јел чујеш ти, омладинац? (Пауза.)

ГУТА: Можда је наш?

ШУТОЊА: Откуд нашима АВАКС, коњу један...

(Генерал се одмакне од њих. Гледа у небо.)

ШУТОЊА: Двоглед!!! Брзо!

(Шутоња осматра двогледом који му је Гута донео из шатора.)

ГУТА: Мислиш да су због нас?

ШУТОЊА: Јок, пошли на излет.

(Гута насумице почне да пуца у ваздух. Шутоња му пришије шамарчину.)

ШУТОЊА: Положај им оћеш открит? Јел то оћеш?

ГУТА: Нисам знао...

ШУТОЊА: Шта ниси знао?

КОМШИЈА (из рупе): Готово! Завршио...

ШУТОЊА: Даваи шаторско крило!

ГУТА: Немам...

ШУТОЊА: А Бамбалићу, Бамбалићу... Не стој, не гледај ме ко јуне неко, лишће и грање скупљај!

ГУТА: Одакле?

ШУТОЊА: Из гузце... Брзо! Даваи, даваи...

КОМШИЈА: Вадите ме, завршио сам...

ШУТОЊА: Камења! Скупљај камења!

КОМШИЈА: Људи, молим вас! Имам клаустрофобију... Гушим се!

(Шутоња скида шаторско крило. Гута се попео у трешњу. Крши гране и отреса лишће. Милован намотава чекрк.)

ГУТА (са дрвета): А Бутросе, Бутросе... Видим ја, радиће тротил!

(Комшија се помаља из рупе. Љуби Милована.)

КОМШИЈА: Спаситељу мој... Шта се дешава?

ШУТОЊА: Немојте ми се балавит ту! Донесте ми камења...

(Комшија скупља камење. Милован улази у кућу. Шутоња запањено посматра Гуту који се попео високо у дрво.)

ШУТОЊА: Виђи овог мајмуна! Ало! Силазидер доле!

(Комшија по ивицама шаторског крила које је пребацио преко рупе, ређа камење. Гута довлачи грање.)

ШУТОЊА: Набацају ту, преко... Још... Тако... Тако, добро је... идемо сад у подрум.

(Рупа је замаскирана. Њих тројица крену према кући. Гута застане, ухвати се за шлиц и погледа у небо.)

ГУТА: Ево вам га сад, па снимајте.

X

(Комшија стражари. Милован седи за столом и пише док му отац диктира.)

ГУТА: ... Ако си примила ово писмо значи да су твоји земљаци испунили наш ултиматум и да је све испало у реду... Али за тебе, незнана мајко, ништа није у реду нити може да буде... Ја сам исто отац једног мушког детета и најбоље схватам како ти је, јер знам како би се ја осећао да је мене задесила таква несрећа... Он, дечко, ништа није крив и мене душа боли због њега, али те мајко, молим да разумеш да ми нисмо твог малог, већ пилота непријатељске авијације... А шта је твој син тражио у ваздушном простору једне суверене државе, то ми не умемо да ти одговоримо, за то се обрати оном саксофонисти који га је и посло овамо...

(На капију улази Шутоња. У рукама носи детонатор. Комшија му предаје рапорт.)

КОМШИЈА: Генерале, у току ноћи, стање на објекту било је редовно, нису забележена...

ШУТОЊА: Добро, добро... Како сте ми, војско? Чусте ли за овога АВАКС-а?

ГУТА: Ево, решио сам, ко директно одговоран, да ставим на артију две-три, сиротој мајци...

ШУТОЊА: Којој мајци?

ГУТА: Па, овога, палог пилота.

(Шутоња му отме папир из руке, прочита га на брзину, а затим згужва и баци у рупу.)

ШУТОЊА: Ау, плачипичке, ау... Па, заставниче, свеца му боговог, јесмо ми овдена социјално или војска ил кој мој? (Пауза.) Знаш да кукаш, а бројно стање, ево сад да те питам, не б ми знао рећ...

ГУТА (декламује): Бројно стање редовно - на списку осам, на лицу места четири, један у стационару, двоје одсутно...

ШУТОЊА: Па, ђе ти је то двоје? Ђе ти је они олош од приватника?

ГУТА: Он је своје одсвирао! Шта ће нам?

ШУТОЊА: Како - шта ће нам? А ко ће мене покрит за ови детонатор? Ко ће то платит? Ко?

ГУТА: Наћемо га...

ШУТОЊА: Наћеш га кур мој... Тај ти сад ћеру тамбура!

ГУТА: Немојте, генерале!

ШУТОЊА: Шта - немој! Видео сам и у граду, у колма...

ГУТА: Кад бре?

ШУТОЊА: Кад сам долазио... Сад су неђе под Јорган-планином...

ГУТА: То моја ћерка није!

ШУТОЊА: А ови пилот? Шта ти је он, те слиниш за њим ко стрина нека? Колико је наши пилота изгинуло, па њих заболе гузца! (Привезује детонатор за фитиљ који вири из рупе.) Кукаш због њих, а они нам АВАКС-е шаљу... Сутра им ултиматум истиче, а од њих ни абер...

КОМШИЈА: Код ултиматума се све ломи у последњим минутима...

ШУТОЊА: Знам ја то, пицопевац, немој ти мене учит! Стио сам му објаснит како олош не треба жалит... Време пролази, а они терају зајебанцију...

ГУТА: Само нек се зајебавају! Мени, ионако, довде дошло... Удариће ми крв у главу, дићу све у ваздух, па како њима тако и нама! Направићу невиђено срање, нема да трепнем!

(Милован му се унесе у лице.)

МИЛОВАН: А јеси сигуран у то?

ГУТА: У шта?

МИЛОВАН: То се односи на све нас... Јесте ли сигурни у своје површне анализе и прорачуне? А? Шта ако не дође до смака света? (Милован шета од једног до другог, а затим застане код рупе. Неприметно покушава да одвоји фитиљ од детонатора.) Укључујуте ли ви те ваше вијуге или само гурате главом кроз зид, ко магарци неки?

ШУТОЊА: Јес ти неки мангуп из цивилства?

КОМШИЈА: Он се шали...

МИЛОВАН: Ко се шали? Причам најозбиљније... Шта ако Земља само мало скрене са своје путање па, рецимо у Америци наступи вечито пролеће, а код нас ледено доба? Јесте о томе размишљали?

ШУТОЊА: Шта ћу ја мислит? Ваљда је Тесла размишљо?

ГУТА: Једино, синко, ако си ти паметнији од Тесле...

(Милован успева да одвоји детонатор од фитиља.)

ШУТОЊА: Мали, шта петљаш ту?

МИЛОВАН: Ништа...

ШУТОЊА: Остављај то!

МИЛОВАН: Нећу...

ШУТОЊА: Чуш ти што говорим?

МИЛОВАН: Нећу!

ШУТОЊА: Јел мени - нећу! Јел мени! (Вади пиштољ који му је стајао заденут за појасом.) Драгутине, јес да ти је син али мораћу га ликвидират!

ГУТА: Полако људи! Полако...

ШУТОЊА: Убићу! (Репетира пиштољ.)

ГУТА: Синко, не играј се!

МИЛОВАН: Људи, па молим вас... Комшија је болестан човек...

ШУТОЊА: Чујеш, пицопевац?

МИЛОВАН: Какво, црно, Тајно оружје? Нема тога... Тесла није причо о томе.

КОМШИЈА (плане): Ма доста више с тим Теслом. Ово је моје чедо! Моје!

МИЛОВАН: Видите... Луд је!

КОМШИЈА: Јао, генерале, дајте ми пиштољ...

ШУТОЊА: Пицопевац не балави... Мали, последњи пут ти кажем, остављај то или пуцам!

ГУТА: Синко, боље иди ако нећеш да погинеш. Иди, да ти ја не би дошо!

МИЛОВАН: Ћале, молим те... Ја сам се шалио.

ГУТА: Па, ја више не знам кад се зајебаваш, а кад си озбиљан!

МИЛОВАН (молећиво): Генерале...

ШУТОЊА: Генерал ће лично да те ликвидира... Враћај детонатор! (Пуца у ваздух.)

МИЛОВАН: Ево вам га, бре... Болесници једни!

(Милован баца детонатор у рупу и истрчи на капију.)

КОМШИЈА: Бежи, бежи... Не знам само где ћеш да се сакријеш? (Смеје се надмоћно.)

ШУТОЊА: Лепо си васпито сина!

ГУТА: То мој син није!

ШУТОЊА: Не, но је мој... Лично ћеш ми главом платит ако је штогод сломљено... Ајд у рупу!

ГУТА: Не смем да напуштам стражарско место...

ШУТОЊА: Ош да ти ја шамар опалим, свеца ли ти јебем оног кривинашког... У корито!

ГУТА: Ја ломим држаље...

ШУТОЊА: Неш копат....

(Гута оставља пушку и улази у корито. Комшија и Шутоња одмотаваЈу чекрк и спуштају га у рупу.)

XИ

(Гута и Шутоња прате ТВ програм. Пуше и пију. Гута устаје и, с рукама на леђима, шета по дворишту.)

ГУТА (забринуто): Колко је сати?

ГУТА: Нема ништа...

ШУТОЊА: Можда ниси спустио слушалицу?

(Гута проверава пољски телефон.)

ГУТА: Ма, спуштено... Они стварно мисле да се ми, овде, зајебавамо.

ШУТОЊА: Да је тако не би слали АВАКС-е.

ГУТА: Ајде онда, ди су? Што се не јављају?

ШУТОЊА: Тако ти је с ултиматумима - игра се игра...

ГУТА: То нек нађу неког млађег, па нек се с њим играју. (Устаје.) Још ме и овај тон зајебава... (Удара по телевизору. Звони телефон. Шутоња хитро диже слушалицу.)

ШУТОЊА: Хелоу... Џенерал Шутоња спикинг... Ту је... (Даје Гути слушалицу.) За тебе...

ГУТА: Да... Ја сам... Па, ди се ти изгуби, Земљаче! Јел? Аха... аха... Не љутим се... не, не.. ма стварно се не љутим... не... можда ћу само кичму да ти пребијем... да... марш и ти, пизда ти материна она лоповска (Тресне слушалицу). Замисли говедо - прстеново ми Јасну.

ШУТОЊА: Ја сам ти причо да не петљаш с приватницима...

ГУТА: О, мамицу му ону гелиптерску.

(Улази Комшија, с транзистором прислоњеним на уво. Носи новине под мишком.)

ШУТОЊА: Пицопевац, јављају ли шта?

КОМШИЈА (одмахује главом): Код вас?

ГУТА: Ништа... Не... Људи, они дефинитивно неће да одговоре!

ШУТОЊА: Седи, нервираш ме! (Комшији) А новине шта кажу?

КОМШИЈА: Потврђено је да је срушен АВАКС.

ШУТОЊА: Од старе славе се не живи... Од Бутроса имал шта?

КОМШИЈА: Не...

ШУТОЊА: Дај то овамо! (Истргне му новине из руке, прелиста их на брзину, а затим их баци у рупу.)

ГУТА: Богами се они зајебавају са стварима које нису за зајебанцију... Не, али ми смо сами криви... Никакав рок нисмо требали да им дајемо. Ништа то... само, оћеш или нећеш... Оћеш? Молим... Нећеш? Мрш у пичку материну... Да су одма добили по носу не би нам ово радили.

(Комшија појачава транзистор. Диже руку у ваздух.)

КОМШИЈА: Тишина...

ШУТОЊА: Шта би?

КОМШИЈА: Ћут! Помињу Њујорк...

(Гута и Шутоња седну до њега. Неколико тренутака траје напрегнута тишина, а затим Комшија разочарано искључује транзистор.)

ГУТА: Шта кажу?

КОМШИЈА: Ништа...

ШУТОЊА: Како ништа, крв ти љубим!

КОМШИЈА: Ништа... НБА лига...

ШУТОЊА: Кака лига?

КОМШИЈА: Кошарка...

ГУТА (плане): Па, јебала их кошарка их јебала... Не могу да верујем - кретени преносе кошарку... Ма бре људи, можемо ми да причамо шта оћемо, ал Хитлер је за неке ствари био у праву... Побијеш стоку и миран си. Треба ту неко, цео живот, да те јебе у мозак...

ШУТОЊА: Не пени, но среди ови тон.

ГУТА: Шта ти, видиш да ће и ту неки спорт. Јебем ти нацију - сви се на спорт бацили... Стисли нас са сви страна, а ми се разгибавамо... Угасићу говно!

ШУТОЊА: Не дирај, сад ће Дневник

(Гута седне. Држи се за чело. Шутоња удара по екрану.)

ГУТА: Лакше с тим. Нисам ја то нашо на улици.

КОМШИЈА: Браћо, без свађе, молим вас... Остало нам је још дванаест минута... Предлажем песму.

ГУТА: Овај стварно луд! Треба, бре, да гинемо овде, а он би пево!

КОМШИЈА: Кад је тонуо Титаник са палубе се орила песма. Певајмо, браћо!

ШУТОЊА: Тако је. Док пјевамо пркосимо. Даваи песму.

(Након што је прочистио грло и ставио руку на уво, генерал пушта свој звонки глас.)

ШУТОЊА: Ој, другови, јел вам жао...

(Гута и Комшија му се придружују. Загрљени, певају у три гласа.)

У ТРИ ГЛАСА:

Јел вам жао, јел вам жао,
Ој, другови, јел вам жао?
Растанак се примакао,
примакао, примакао,
растанак се примакао.
Другарски је живот био...

(Зачује се, испрва тихо, а затим све гласније, брујање авионских мотора. Прекидају песму. Напрегнуто ослушкују. Гута се отргне из Шутоњиног загрљаја.)

ГУТА: Е, доста је било! (Потрчи према рупи. Пре него што ће притиснути ручицу детонатора Шутоња се баци на њега.)

ГУТА: Пусти ме! Пусти ме, бре!

ШУТОЊА: Ма миран, ка ти кажем...

ГУТА: Нећу, бре, да се смирим! Нећу! Пусти ме...

(Шутоња га ишамара. Гута се смири.)

ШУТОЊА: Сачекаћемо и још ти десет минута.

ГУТА: Докле више да чекам. Цео живот ја чекам неког... Не могу више, генерале... Не могу...

ШУТОЊА: Бамбалићу, ово је добар знак. Извиђају дал се нисмо попишманили...

КОМШИЈА: Видеће за осам минута.

ГУТА: Довде ми дошло, генерале... Јебем ти ја овакав живот ако цео век треба да трпим да се неко иживљава на мени.

ШУТОЊА: Полако... Да ми испоштивамо наше, а пошље ћемо видит...

ГУТА: Ма, нема шта да видимо. Зна се...

КОМШИЈА: Још седам минута...

(Зачује се звоњава телефона.)

ШУТОЊА: Ето! Јављај се, шта чекаш?

(Гута диже слушалицу.)

ШУТОЊА: Виш, пацова, доклен су чекали? Мислили су смориће нас, што ли. Ко је јачи у живцима тај носи шњур! Јесам ли ја то објашњавао?

КОМШИЈА: Не, то је тако у животу, ту нема бога...

(Гута, разочарано, пружа слушалицу Шутоњи.)

ГУТА: За тебе...

(Шутоња пренесе апарат на други крај дворишта.)

КОМШИЈА: Шта је било?

ГУТА: Из војске га зову... Још колко?

КОМШИЈА: Још пет минута... Можда преко њега хоће да нас обавесте?

ГУТА: Комшо, дал је могуће да се ти још надаш? Коме ја овде, данима, понављам да они неће да нам одговоре. Неће! То су идиоти, бре...

(Враћа се Шутоња.)

ШУТОЊА: Са меном су се они нашли зајебават!

КОМШИЈА: Шта кажу?

ШУТОЊА: Шта ће рећ? Зову на разговор... (Облачи сако.)

КОМШИЈА: А где идете?

ШУТОЊА: Јес ти глув? Морам на разговор, човјече...

КОМШИЈА: Па, сад ће Дневник...

ШУТОЊА: Журим... Пошље ћемо видит...

КОМШИЈА: Кад после? Нема после... Ово је судњи дан!

ШУТОЊА: У, ал сте неки крути људи. Пролонгират ћемо ствар до сутра... Не ваља брзат.

КОМШИЈА: Оставите нам бар детонатор... Генерале!

ШУТОЊА: Здравствуите, здравствуите.. И немојте што замерит.

(Отпоздравља им и са детонатором под пазухом излази на капију.)

КОМШИЈА (виче за њим): Генерале!

ГУТА: Пусти га бре, мене је тај зајебо стопут у животу.

КОМШИЈА: Он се шали... Јел да се шали?

ГУТА: Ко? Тај би дупе дао за чин. Па, шта ти мислиш како је догуро до генерала? (Пауза.) Западна Славонија... јутро... грејемо се око ватре, пушимо... стиже мени шифровани од Шутоње, тад још пуковник био... Ја дешифрујем телеграм. Наредба гласи - Из свих оруђа по непријатељској сили... Артиљерија крене да грува, гори и небо и земља, до увече не остане камен на камену. Ујутру испаде да ти, што смо и гађали, били наши... Ја да полудим. Исти дан се вратим кући. Недељу дана нит једем нит с кога говорим. После, на брзину, направише неко суђење и ништа... као, лошу сам шифру узео. Ја крив, еј! Још, на крају, испадо и дезертер... Јебем те, животе! Јебем те, правдо! Јебем те, државо!

КОМШИЈА: И шта сад?

ГУТА: Ништа. Мени пензија, њему Генералштаб...

КОМШИЈА: Мислио сам на експлозив...

ГУТА: Активираћемо. Јебо детонатор, имам ја бомбу...

КОМШИЈА: Бомбу?

ГУТА: Па, кој сам мој прово два месеца на фронту ако једну усрану бомбу нисам узо за себе?

(Гута лаганим кораком крене према кући. Комшија укочено гледа у екран.)

КОМШИЈА: Чекај! Ево га... (Гута седне поред њега.) Ево га Бутрос!

ГУТА: Стварно Бутрос... Добро се сетио, ђилкош један... Већ ме насекиро... Знаш није да ја нисам имо муда, ал опет... Теби је лакше, ти си самац...

КОМШИЈА: Ма не, ја причам, ал није ни мени било свеједно.

ГУТА: Како да ти буде свеједно? Жао човеку мравињак кад растура, а камоли свет...

КОМШИЈА: Само се ништа не чује...

ГУТА (удара мотком по екрану): Немој то да ми радиш! (Устаје и скида поклопац с телевизора).

КОМШИЈА: Пусти, покварићеш скроз...

ГУТА: Ко? Ово су златне руке... Мајстор ми дваес година није ушо у кућу...

КОМШИЈА: Јао, да га видиш како је убледео...

ГУТА: Па, како неће? Американац га стисо с једне, ми с друге стране... Њему је најтеже. Крвав је његов динар.

КОМШИЈА: Да му видиш подочњаке...

ГУТА: Да ти кажем, и он човек има жену, децу, унучиће...

КОМШИЈА: Ево, скроз се изгубила слика...

ГУТА: То тако треба... И то ти кажем, није му лако... Покушај да се ставиш на његово место... Не би се ја с њим мењо, нема ти пара... Како је сад?

КОМШИЈА: Исто... Проћи ће, нећемо га чути шта је реко.

ГУТА: Вртеће се то цео дан... Битно је да су они загризли мамац... А сад, како је?

КОМШИЈА: Исто...

ГУТА: Треба ми нека жичица да превежем... Видиш, Шутоња је био у праву! Ипак је он генерал... Како је сад?

КОМШИЈА: Исто...

ГУТА: Како, бре, исто?

(Зачује се експлозија. Гута и Комшија се баце на земљу. Из телевизора куља дим. Леже непомични неколико тренутака, а затим се Комшија придигне на лактове.)

КОМШИЈА: Гуто! Гуто, брате, јеси жив?

(Гута се закашље.)

ГУТА: Не знам... знам само да ћу неком да јебем мамицу за ово!

КОМШИЈА: Где ти је бомба?

ГУТА: Јебо бомбу... (С муком, устаје. Диже телевизор са сточића.)

ГУТА: Једном се живи!

(Снажно замахне и баци телевизор у рупу. Тренутак касније из рупе се зачује заглушујућа експлозија.)

XИИ

(На средини дворишта је велики кратер. Попуцали су прозори на кући, а са крова је отпао цреп. Гута шета с повезом на глави док Комшија седи у инвалидским колицима.)

КОМШИЈА: Мени стварно није јасно...

ГУТА: Ћут! Не говори! И шта се не вучеш кући? Што си дошо? Сјебо си ми кућу, завршио си посо...

КОМШИЈА: Извини...

ГУТА: Ма, сад можеш да се извињаваш до сутра... Ди су ми прозори? Ди је цреп? Ко ће то да плаћа?

КОМШИЈА: Не знам... Стварно не знам где је настала грешка?

ГУТА: Теби у глави! Ето где... У праву је био Милован... Онаквог дечка сам отеро због тебе... Уф, што би ти сад слатко просо мозак само да ниси у тим колицима!

КОМШИЈА: Сви прорачуни су били тачни...

ГУТА: Пази, молим те... Тачни... Па, кад су били тачни што ниси у свом дворишту копо? Је ли? Што си се довлачио код мене? Ко те посло?

КОМШИЈА: Ти си ме звао.

ГУТА: Ја сам те звао... И ако сам те звао, звао сам те да ми се нађеш ко комшија комшији, а не кућу да ми рушиш, фамилију ми растураш... Једеш говна ту, није те срамота!

КОМШИЈА: Добро, ја ћу да одем...

ГУТА: Иди, бре, јел те држи неко... Дегенерику један!

КОМШИЈА: До јуче Прометеј, а већ данас дегенерик... Био сам ваш Прометеј - отворио вам утробу земље и упутио вас у тајне... Ово ми је хвала. Идем...

ГУТА: Не знам шта чекаш? Једино ако још оћеш и да ти платим... Или мацолу да ти дам и зидове да ми срушиш. Ето, још то отаљај па иди...

(Пред кућу стаје аутомобил. Гута гледа преко тарабе.)

ШУТОЊА (споља): Бамбалићу! О, Бамбалићу!

(Улази на капију. Поново је у генералској униформи.)

ШУТОЊА: Кажи "драгичка"...

ГУТА: Баш ми је драгичка...

ШУТОЊА: Шта је ово? Као да је бомба пала?

ГУТА: Ћути... И ти си се исказао... Што оде ко жена?

ШУТОЊА: Па, цицвару вам љубим бенасту, јесам ја казо да ме чекате? Је ли? Јесам ли казо?

ГУТА: Лако је сад да се сере, ди си био кад се пуцало?

ШУТОЊА: Јебо те бог, ви б само пуцали! Прави сте они буздовани - Ура, јуриш, удри... Не може све на о-рук! Слушате ли ви мало вести? Ми морамо сарађиват са тим Западом... Ништа се немојте смејат... Ни ја и не волим, ал каки су, таки су - наши су... Ваља се мешат с људма, а не, ко овце, затварат се у тор! Зајебте ме с тим пуцањем, не можемо ми вечито ратоват! Кому се ратује, рат му у кући био...

КОМШИЈА: Јуче сте друго причали...

ШУТОЊА: Ама, јуче је за јуче... И немој срат, знаш! Решио курајбер из Моштанце изазват свјетску катастрофу! Пази, мајку му јебем... Није ти ћаћа оставио свет на реверс да би се ти с тим мого зајебават. Па да... И добро ови пицопевац, ал ти ме Бамбалићу чудиш...

КОМШИЈА: То вам је последњи пут да сте ме тако назвали!

ШУТОЊА: Како? Јел пицопевац?

(Комшија покушава да дохвати камен са земље.)

ШУТОЊА (дрекне): Стража!

(У двориште утрчава Милован у униформи војног полицајца. Шутоња задовољно посматра запањеног Гуту.)

ШУТОЊА: Шта је отац дочекао, а?

МИЛОВАН: Изволте, генерале, војник Милован Бамбалић!

ШУТОЊА: Припазидер ми пицопевца.

МИЛОВАН: Разумем!

(Милован упери пушку у Комшију.)

ШУТОЊА: Биће војник од њега, а? Ухватили га синоћ ови моји на гранци... Привели га, он се позво на мене и... Је л тако било?

МИЛОВАН: Тако је, генерале!

ШУТОЊА: Рачунам, војску није служио, а мене сад опет шофер... То му је боље но да иде у затвор. Је ли боље?

МИЛОВАН: Боље је, генерале.

ШУТОЊА: Биће уз мене, проће му година ко дан... Онда га и женит можемо...

ГУТА (брише сузе радоснице): Генерале... Како да вам се одужим?

ШУТОЊА: Немаш ми се шта одуживат, но дај да средимо ови ршум...

ГУТА: Сређено је то за сва времена...

ШУТОЊА: Немој да Верца ово затекне, греота је... (Пауза.) Ви беше немате решено за каналзацију?

ГУТА: Не...

ШУТОЊА: Одлично... Прерадићемо ово у септичку.. Имаће ти и унуци ђе срат! Јел тако, војниче?

МИЛОВАН: Тако је, генерале!

ГУТА: Остале ми алатке затрпане...

ШУТОЊА: Војниче, имамо ли они ашовчић у колма?

(Милован потрчи према капији.)

ШУТОЊА: Стоп! Остав... Ко те је учио да напушташ стражарско место? (Пауза.) Јеб га, син ти је, ал га морам мало муштрат!

ГУТА: Нека, нека...

(Милован поново упери пушку у Комшију. Шутоња излази на капију. Гута потрчи сину у загрљај.)

МИЛОВАН: Пусти ме, тата, на дужности сам.

ГУТА: Ако, ако... (Одмакне се од њега.)

ГУТА: Миловане, синко, не знаш колко си ме обрадовао!

МИЛОВАН: Знам, тата.

ГУТА: Само те молим да будеш добар војник и да слушаш старешине.

МИЛОВАН: Хоћу, тата.

ГУТА: Е, свану и мени усред овог срања...

(Улази Шутоња. Пребледео је, нервозно окреће ашовчић у рукама. Задивљено гледа у Комшију.)

ШУТОЊА: Људи... Људи, пустите ме... Војниче склони ту пушку... Пустите ме да прођем до овог човека да стиснем, не, да љубим ту руку, да гледам то бистро око... Пустите ме...

(Шутоња клекне пред Комшију, љуби му скуте.)

ГУТА: Кој му мој?

ШУТОЊА: Радио... појачајте радио!

(Спушта главу на Комшијина колена.)

ШУТОЊА: Прашћај... По сто пута прашћај... Ево, удари ме! Слободно ме удари!... Удари ме, молим те! Удри будалу! Удри!

(Гута из збуњено посматра, а затим појача радио.)

РАДИО-СПИКЕР: ...Тле се још увек смирује тако да се након синоћњег земљотреса од седам степени по Рихтеру, очекује још читав низ потреса мањег интензитета... Грађани Лос Анђелеса провели су бесану ноћ под отвореним небом...

(Комшија, у знак потпуног тријумфа, диже руке увис, а затим, родитељски благо, погледа у Гуту и пружи руку према њему. Гута му притрчи. Клекне поред Шутоње који се у међувремену расплакао. Гута целива Комшијин рукав. Овај их милује по коси како то већ чине мајке са несташном децом.)

ГУТА: То је мозак, то су вијуге... Пљуни ме, уби ме, ради шта оћеш!

(Милован појачава радио.)

РАДИО-СПИКЕР: ...Извори са лица места јављају да је до сада регистровано тридесет и петоро погинулих док се број повређених и несталих повећава из часа у час... Страхује се да је број настрадалих и већи...

ГУТА: Ау! Да нисмо мало претерали?

ШУТОЊА: И код нас се гине, па њи не боли глава... Једном и ми у неком рату да будемо надмоћни!

РАДИО-СПИКЕР: ...На терену су спасилачке и ватрогасне екипе. На читавој Западној обали уведено је ванредно стање... Из Скупштине града упућен је телеграм саучешћа градоначелнику Лос Анђелеса... Ово је Радио Београд, док чекамо нове вести из настрадалих подручја слушаћете музику из студија...

КОМШИЈА: Треба само дубља рупа! Дубља! И још експлозива! Експлозива! Експлозива ми дајте!

(Милован се прихвата ашовчића и почиње да копа.)

ГУТА: Тако, синко... Јаче мало, слободно јаче... тако... замани, синко... Замани, нек пукну душмани!

(Милован скида упртаче и почиње још јаче да копа.)

КРАЈ

Мирослав Момчиловић

Мирослав Момчиловић је рођен 5. новембра 1969. у Београду. Апсолвент на катедри драматургије Факултета драмских уметности. Помало сарађивао са Индексовим радио позориштем, а за остало ће тек одговарати.