МАРИЈА СТОЈАНОВИЋ

ЦВЕЋЕ

Радио драма

ЛИЦА:
ГОРАН ПЕШИЋ, највећи српски мунколог, 56 година;
ИНГЕР ПЕШИЋ, његова ћерка, 18 година;
МИХАЈЛО, студент постдипломац, 27 година;
ЕДВАРД МУНК, норвешки сликар, сада у облику цвета ждерача.

МИХАЈЛО: Збуњује ме, професоре Пешићу, ако би неки необразовани човек с енглеског говорног подручја наишао на ово име, да ли би га изговорио као Манч? А то је недостојно, налазим, оволики сликар, а они да га са жвакањем мешају. Знате, као да је (Презриво.) чипс. Оно, истина је, ви сте највећи српски мунколог, тако да је питање изговарања Мунковог имена на другим језицима практично изван ваших сфера, али... Напросто, М-У-Н-Ц-Х, на енглеском манч, а на српском: мљацкање.

ГОРАН: Ништа што се тиче Мунка није изван мојих сфера.

(Отварање врата, звук улице накратко, женски кораци по паркету.)

МИХАЈЛО: И када би тај простодушни Енглез случајно ушао у вашу библиотеку, тамо где се баш сад упутила ваша кћер... (Зането.) Ингер... (Још занетије.) Нимфа...

ГОРАН: (Строго.) Ингер!

ИНГЕР: (Алт, мрзовољно.) Добар дан. (Наставља да хода.)

МИХАЈЛО: (И даље занет, полугласно.) Вила филигранска...

ГОРАН: Дакле, библиотека.

МИХАЈЛО: (Прене се.) Дакле, када би тај простодушни Енглез случајно ушао у вашу библиотеку, где су зидови прекривени полицама с насловима Мунк, М-у-н-ц-х, у глави би стало да му непрестано одзвања, под условом да је писмен, наравно, манч, манч, манч, манч, манч, манч, манч...

ГОРАН: Али, реците, зашто би се неки простодушни Енглез нашао у мојој библиотеци, писмен или не, не знам зашто вам то пада на памет. (Довикује, забринуто.) Ингер, да се ниси усудила да поново бацаш...

(Из друге собе тресак при паду неколицине великих књига на под.)

ГОРАН: (Немоћно.) ... Монографије на под...

МИХАЈЛО: (Зането.) Нимфа... Златокоса...

(Тресак затварања врата.)

ГОРАН: (Прекорно.) Говорили сте? Манч, манч, манч, манч?

МИХАЈЛО: (Прене се.) Да. А на српском, мљац...

ГОРАН: О, забога! Већ педесет година покушавам да од вас начиним озбиљног научника...

МИХАЈЛО: Ех, сад, педесет!

ГОРАН: Пет, педесет, каква је разлика! Већ педесет...

МИХАЈЛО: Професоре, молим вас, једва да имам двадесет седам!

ГОРАН: Двадесет седам, педесет, каква је разлика! Већ -- толико година покушавам да од вас начиним озбиљног научника мунколога, а ви ми узвраћате савршеним недостатком озбиљности и говорите о простодушним Енглезима и њиховом изговарању норвешких имена, заиста, Михајло, много је!

МИХАЈЛО: Извините. Али, о Мунку је, знамо, већ толико написано... Покушавам да смислим тему за тезу, разумећете, нешто ново, вредно. Колико мастила је ту проливено, на стотине литара, океани мастила, све је већ речено, а опет ништа, погледајте своју библиотеку... Тамо где је сад (Занесено.) Ингер, онолика соба, четири метра до таванице, једна књига до друге, густо сложене, Мунк, на сточићима Мунк, на фотељама Мунк, Мунк, Мунк, на теписима, на прозорској дасци, Мунк, ваша ћерка мора да их баца да би могла да седне и предахне, по повратку из школе, из вихора матурског испита, сиротица...

ГОРАН: Дететова бесноћа и дивљаштво нису никакво мерило о мункологији.

МИХАЈЛО: Ипак, ипак, признаћете, о мљацкању никад нико није писао!

ГОРАН: Пишите о мени, зашто не пишете о мени? Ја ћу да говорим, а ви снимајте на репортерски касетофон, ево, доносим репортерски касетофон одмах.

МИХАЈЛО: Извините. Хтео сам да пишем о Мунку.

ГОРАН: (Зачуђено.) То вам и говорим. Ја већ годинама доказујем да сам ја Мунк, ви сад, ваљда, желите да све то оповргнете? Ваљда је цео свет луд, а Михајло једини паметен!

МИХАЈЛО: У реду је то што вас примају у Удружење сликара као Едварда Мунка. Разумем ја то, они су мало удружење, требају им звучна имена. Али, ипак, међу нама, научницима, можемо да говоримо отворено. Ви нисте Едвард Мунк него Горан Пешић.

ГОРАН: Хе, само што ће вас пре примити у удружење вајара као Пракситела, него што ћете постати научник. А они чак ни нису мало удружење.

МИХАЈЛО: Не бојте се, не бојте се. Нећу објавити.

ГОРАН: (Уздише.) Када ћете схватити, када ћете схватити!

МИХАЈЛО: (Гласно размишља.) "Мунк и мунколози у Срба", можда, али више од тога тешко.

ГОРАН: Тешко?

МИХАЈЛО: Извините.

ГОРАН: (Сетно, огорчено, мрмља.) Слепи људи, безобразни, глуви, што слепљи то безобразнији, што безобразнији то више у мојој кући, мени на грбачи, лепо да човек не поверује! Ја нисам Мунк! Ја да нисам Мунк!

МИХАЈЛО: Разумем ја Удружење сликара што прихвата ваше доказе. Они су сликари, а не теоретичари.

ГОРАН: Ма немојте, а њихово одељење за историју и теорију? Све су доказе прихватили, пред комисијом, уверили се да сам ја Мунк и сад ме примају. Ваљда је одељење за теорију лудо!

МИХАЈЛО: Поткрала се у вашим доказима множина рупа. Не да ћу ја на њих да указујем, али ипак.

ГОРАН: Указујте ви колико хоћете, ваљда се ја вас бојим. Опет су моји докази довољни и непобитни. Ако се нико други не пријави да је Мунк, а ко ће смети, поред онаквих доказа у моју корист, ето, мене примају!

МИХАЈЛО: Ви злоупотребљавате чињеницу да је Мунк мртав.

ГОРАН: Каква је то чињеница! Жив Мунк стоји пред вама.

МИХАЈЛО: Е, па, не знам. Ви, на пример, немате ниједну Мункову слику, како сте онда Мунк?

ГОРАН: Хе, тешко имати неку Мункову слику. (Бесно, брзо.) Доста, Михајло, ја више не знам зашто вас подносим, ја ћу страдати због свог отвореног, добродушног срца, мене ће але да прождеру, престаните, Михајло, ако знате за самилост, заиста... Ја да немам ниједну Мункову слику!

(Прелаз. Звук разгртања књига с пода, шуштање тканине на фотељи.)

ИНГЕР: (Унутрашњи монолог.) Ингер Пешић, разбацивачица књига, уништитељка, не да ја желим да уништавам књиге, али (Врисак или напети шапат или фалсет.) Мунка, е, њега да уништавам желим, и доста је ових Мункова по столовима, ни комадић стола по читавој кући, и каква је то наказа од сликара, (Трење једне велике књиге о другу, онда брзо, грубо листање великих крутих страница.) каква је то само наказа од сликара! (Пад велике књиге на друге велике књиге, котрљање и померање великих књига на поду. Ингер уздахне врло уморно. Крцкање зида, расипање малтера које постаје све гласније, а онда престане.).

ИНГЕР: (Бесно.) Шта сад!

(Поново, још гласније, пуцање зида, паркета.)

ИНГЕР: (Свечано, радосно.) Библиотека се -- руши!

(Тишина.)

ИНГЕР: (Разочарано, тихо.) Не руши се.

(Поново пуцање зида, можда и паркета.)

ИНГЕР: (Забринуто, љутито.) Шта је ово! Зид пуца, малтер се осипа! Шта је ово!

(Резак прасак. Тихо осипање малтера. Гласно шкљоцање зуба, мљацкање, потмуло режање које указује на велику звер. Ингер врисне.)

ЦВЕТ: (Пакосно.) Ки, ки.

ИНГЕР: (Уплашено, а бесно.) Шта ки, ки!

(Рика.)

ИНГЕР: (Уплашено, тихо.) Јао.

МУНК: Ха.

ИНГЕР: У реду, бојим се бескрајно.

МУНК: Разумно.

ИНГЕР: (Виче.) Цвет ждерач! ААААА! Израстао из зида!

МУНК: Тачно.

ИНГЕР: (Виче, уплашено.) Опаког изгледа!

МУНК: Обратите пажњу на зубе.

(Шкљоцање зуба, злослутно, велико.)

ИНГЕР: Срамота.

МУНК: Драга моја, није срамота, него је ужас и страх.

ИНГЕР: Колико год је ужас и страх, не кажем да није, поврх тога је и срамота. Чудовиште два метра, полугладиола полузевалица полуирис...

МУНК: Трећина.

ИНГЕР: (Огорчено.) Зуби искежени, искривљени, ајкула вам није равна, а из зидова израстате, очи онолике, зле, погане, канџе, у библиотекама се код људи појављује... То ви својима тамо зубе показујте, у својој кући из зидова израстајте, кад је будете имали!

МУНК: Само секунд, да вас привежем.

ИНГЕР: Никакав секунд! (Тргне се.) Шта... То ви своје тамо привезујте, кад их будете имали, шта је ово, каква је ово трачица?

МУНК: Нераскидива.

ИНГЕР: То је трака од просте хартије, могу да замислим ту нераскидивост, показаћу вам ја нераскидивост, напасти бесловесна.

(Током овога, Ингер покушава да прекине траку, трза се, чују се покрети.)

ИНГЕР: (Заморено, уплашено.) Нераскидива.

МУНК: Јесте. Узалуд је покушавати.

ИНГЕР: (Смирено, покушавајући да се сабере.) Јао.

МУНК: Признајем да је напорно, али било је и горих ствари.

ИНГЕР: Не знам да ли је било и горих ствари. Ово практично значи да ја морам да пратим све ваше покрете.

МУНК: Управо. (Претећи.) И то врло послушно.

ИНГЕР: Ово практично значи да ћу ја све време остати привезана за чудовиште у виду цвета ждерача.

МУНК: Да.

ИНГЕР: Али ја одбијам да имам било какве везе са цветовима ждерачима!

(Чују се зуби.)

ИНГЕР: Дакле, стварно!

МУНК: (Звук листања књиге.) А ви сте поштовалац Мунковог сликарства.

ИНГЕР: Нисам. Према Мунковом сликарству осећам гнушање и одбојност.

МУНК: Одакле, онда, оволико силно мноштво књига о Мунку у овој библиотеци? Ово јесте ваша библиотека?

ИНГЕР: Мога оца. А оволико силно мноштво књига о Мунку налази се у овој соби, коју сте ви сад разровашили, захваљујући томе што мој отац тврди да је највећи српски Мунк... Олог.

МУНК: Највећи шта?

ИНГЕР: Српски мунколог.

МУНК: А мунколог је онај који се бави Мунком?

ИНГЕР: Управо.

МУНК: (Разнежено.) О! И у Србији!

ИНГЕР: (Патриотски.) А зашто не, молим вас, у Србији?

МУНК: (Љут.) А зашто да у Србији, безобразна жено која заборавља да разговара с опасним чудовиштем! (Режи.)

ИНГЕР: (Покуњено.) Има мунколога по читавом свету, ја не знам зашто, али има. (Мање покуњено.) А међу овим српским мунколозима, мој отац је, на моју несрећу, највећи.

МУНК: (Љут.) Зашто на вашу несрећу, безобразна жено?

ИНГЕР: Зато што сам ја захваљујући томе читавог живота морала да будем подвргавана најстрашнијим мучењима, међу којима је најстрашније оно које се тиче самог мог имена. Ја се, видите, зовем Ингер Пешић. Зато што се једна од Мункових сестара звала Ингер. Мада не Пешић. Ако имате моћ расуђивања, схватићете.

МУНК: (Растужено и бесно истовремено, претећи.) Зар је то мучење, звати се Ингер, безобразна жено? Зар је то нешто... негативно, звати се Ингер, ружно? (Виче.) Да?

ИНГЕР: Да, ја мислим да је ружно звати се Ингер Пешић. Ингер Мунк је другачија ствар, ако апстрахујемо моју мржњу према звуку овог имена, али Ингер Пешић је, дозволићете, нескладно. А сада, одговарајте: ко сте ви? И одговарајте још и на ово питање: зашто разговарате о Мунку? (Све бешња.) Зар у овој кући и цветови ждерачи који израстају из зидова морају да говоре о Мунку? Зар и они? Одговарајте на ово питање, (Најбешње, најгласније.) сместа! (Последња реч одјекне.)

МУНК: (Смирено.) То је зато што сам ја Едвард Мунк.

(Пауза.)

ИНГЕР: (Тихо.) Онесвестићу се.

МУНК: Па, шта ме брига. Ето безобразне жене, лаже да ће се онесвестити, а не онесвести се. Мада би вероватно требало да се онесвести, да има имало мозга. Али, шта је ту је.

ИНГЕР: (Једва.) Објашњавај.

МУНК: Па и хоћу. Ја сам Едвард Мунк који се после смрти претворио у цвета ждерача, то јест ово што сам сада, а врло много против своје воље. (Пауза.)

ИНГЕР: (Једва.) Објашњавај.

МУНК: А то сам се био претворио у цвета ждерача зато, да бих био читавом свету за наук да су уметници цвеће...

ИНГЕР: (Нормално.) А да притом ждеру.

МУНК: Није истина. Него да су цвеће...

ИНГЕР: Није истина.

МУНК: (Прасне, претећи.) Него да су цвеће!

ИНГЕР: (Уплашено, тихо, потврђујући.) Цвеће. Цвеће.

МУНК: А притом бескрајно погани и досадни.

ИНГЕР: Даааа?

МУНК: Не можеш ни да замислиш колико.

ИНГЕР: Хм!

МУНК: (Злурадо.) А у овом тренутку ти не знаш ни сенку од поганог и досадног.

ИНГЕР: (Врло тихо, престрашено.) Помозите. Помозите. Упомоћ, људи. Упомоћ.

МУНК: Не дозивај упомоћ, јер ћу ти одгристи главу.

ИНГЕР: (Још тише, шапатом.) Помозите. Помозите. Упомоћ.

МУНК: Све ја чујем.

(Нагло отварање врата библиотеке, Горанови жустри кораци.)

ГОРАН: (Довикује.) Ако је то грешка у закључивању, онда ја не знам шта није грешка у расуђивању! Зашто не би био рођен у Србији?

(Чује се дивље претурање по књигама, померање ствари, кораци Горанови.)

МИХАЈЛО: (Из друге собе.) Зато што је он норвешки сликар рођен у Норвешкој.

ГОРАН: Где је биографија коју сам написао! (Довикује.) Има индиција да је рођен у Србији, слушајте шта вам говорим.

МИХАЈЛО: Ако има индиција да су Норвешка и Србија иста земља.

ГОРАН: (Бесно.) А зашто и не би била? Због ваше пакости да се сакрива истина! Нула сте ви од мунколога, нула ћете и да останете, слушајте шта вам говорим, човече пун зависти, ви бисте и рођену мајку продали само кад бисте могли да докажете да ја нисам Мунк, па да вас приме у удружење!

(Угледа Мунка, па се следи.)

ГОРАН: (Слеђен од страха, због чега звучи врло сабрано.) Ер... Чудовиште у библиотеци. Онесвестићу се.

(Пад Горана Пешића на под. Мунк се незаинтересовано закикоће.)

МИХАЈЛО: (Из друге собе.) Молим?

ИНГЕР: Ништа, ништа.

МИХАЈЛО: Добро.

МУНК: Неко се онесвестио.

ИНГЕР: (Довикује.) Ето, сада. Ето сада, оче, лежиш онесвешћен а нико неће да ти притекне у помоћ, да, да.

МУНК: То је тај ваш отац?

ИНГЕР: (Одсутно.) Да.

МУНК: (Разочарано.) Хм. Низак, сед, набијен... Слаб је то мунколог. За мунколога, човек треба да је горостасан, треба се понети с оволиком мојом величином.

ИНГЕР: (Одсутно.) Је л' да? (Горану.) Ја, на пример, оче, нећу да ти притекнем у помоћ, а ни не могу пошто сам везана трачицом за овог цвета ждерача. Сем тога, у реду је да ти помогне твој Мунк, с обзиром на сву пажњу коју си му током година указивао.

ГОРАН: Освешћујем се једино чујући звук Мунковог имена.

МУНК: (Радосно.) Оно за вас има магичних својстава?

ГОРАН: И ако има, то се вас, чудовиште, не тиче. Ингер, објасни шта се догодило. Какав је ово разрушени зид?

ИНГЕР: Разрушио га цвет ждерач.

ГОРАН: Каква је то бесмислица, цвет ждерач?

ИНГЕР: А како ти ово изгледа, пуно смисла?

ГОРАН: (Помирљиво.) Изгледа као цвет ждерач, шта је ту је.

МУНК: (Крештавим гласом.) Сад мораш да ме двориш, Ингер Пешић, сад мораш да ме двориш. (Понавља ово неколико пута, док Ингер објашњава оцу шта се догодило.)

ИНГЕР: Цвет ждерач је израстао из зида, тврдећи да је Едвард Мунк.

ГОРАН: (Пренеражено.) Ко?

ИНГЕР: Онај сликар.

ГОРАН:(Пренеражено.) Како! (Успаничено.) Ко још зна за ово? Ко још зна да сте овде?

МУНК: Вероватно нико, зашто?

ИНГЕР: Он је претворен у цвета ждерача, и тако. (Бесно, Мунку.) Не пада ми на памет да те дворим, нерасту суманути!

(Цвет режи, прави жустре покрете, туче се с Ингер -- бука.)

ИНГЕР: (Гласно.) Михајло! Мунк у библиотеци! Трчите, записујте!

ГОРАН: (Бесно.) Ах, вештице!

МИХАЈЛО: (Из друге собе.) Како? Мунк у библиотеци!

ГОРАН: (Затечен.) Ниједан, осим мене. Нека биљка месождерка.

ИНГЕР: Цвет ждерач!

МУНК: Не ударај ме, лудо!

ГОРАН: Не ударај Мунка, лудо!

ИНГЕР: Него шта, да га штедим!

(Отварање врата, жустро, Михајло улази.)

МУНК: Ујешћу те!

МИХАЈЛО: Које је Мунк?

ГОРАН: Оно чудовиште се представља као Мунк! Данас више нико нема ни трунке поштовања и осећаја за меру!

МИХАЈЛО: (Уплашено.) Ингер, пазите, спрема се да вас уједе!

ИНГЕР: Хвала, већ је наговестио да ће ме ујести.

(Мунк режи.)

МИХАЈЛО: Ви се играте главом, Ингер, спрема се да вас уједе!

ИНГЕР: (Бесно.) Да, хвала, Михајло, и мени изгледа као да ће ме убрзо ујести, хва... (Ингер крикне кратко, гласно.)

ИНГЕР: (Тихо, плачним гласом.) Ујео ме.

МУНК: Па, шта, лепо сам упозоравао, али није имао ко да слуша!

ГОРАН: Михајло, записујте! Цвет ждерач се представља као Мунк и уједа људе! Већ је ујео малолетну девојку, једну Ингер Пешић!

МИХАЈЛО: (Шуштање хартије, шкрипање оловке по хартији.) Цвет ждерач се представља као Мунк и уједа људе. Већ је ујео... (Забринуто.) Ингер, јесте ли повређени?

ИНГЕР: (Бесно.) Јесам! Мунче, животињо, животиња си ти!

ГОРАН: (Заједљиво.) Хе, хе, сад још животиња! И Мунк и цвет и животиња! Хе, хе! Баш вероватно, баш вероватно!

МИХАЈЛО: (Записује.) Баш вероватно...

МУНК: Ко су ови људи?

ИНГЕР: Ма немој, одгризеш ми руку, па ја после да објашњавам!

МУНК: Нисам одгризао никакву руку.

ИНГЕР: Свеједно.

ГОРАН: Пре сам ја сам Мунк него што је овај цвет ждерач Мунк.

МИХАЈЛО: (Записује.) Пре је професор Пешић Мунк него што је овај цвет ждерач Мунк. (Престаје да записује.) Сваког дана исто. Професоре Пешићу, зар ћемо се сви одати дивљем бунцању! Друго је кад цвет ждерач дивље бунца, за њега боље ни није, а друго је кад ви дивље бунцате, зар ћете се на чудовишта угледати!

МУНК: Ко је ова особа?

ИНГЕР: Неки Михајло.

МУНК: Идем да га уједем.

ГОРАН: Да! Да!

ИНГЕР: Полако! Не вуци!

МУНК: Па, брже се крећи, сад мораш да ускладиш покрете са мојима.

МИХАЈЛО: (Уплашено, записујући.) Едвард Мунк долази да ме уједе, вукући за собом једну Ингер Пешић, коју је већ ујео... (Престаје да записује.) Да се нисте усудили, Едварде Мунку... (Исправља се.) Мунче! Да се нисте усудили!

(Дрека у позадини.)

ГОРАН: (За себе.) Због чега овај Мунк на мене не обраћа пажњу? Да ли зато што је свестан да у поређењу са мном његово мункство бледи, нестаје, губи на вероватности? Или не зато. Због чега он на мене не обраћа пажњу? Да га ословим на норвешком? Узалуд. Ни онда на мене неће обраћати пажњу. Јадан је мој живот. Где је ту равнотежа? Ингер га не подноси, а он њу везао трачицом, као да је због ње долазио. А ја га обожавам, а мене неће да везује трачицом, неће ни да разговара. Одвратно. Истина је да је Ингер млада девојка, а да ја нисам, али шта? Шта је цвету ждерачу до младих девојака? А и каква му је то млада девојка, мршава к'о слама, коса к'о слама. Све то лебди пред мојим очима као мистериозни облак магле. Магловити облак. Као нешто већ лебди.

(Трчање по соби у круг, три пара корака. Неко гурне Горана.)

ГОРАН: (Тргнут из размишљања, одсутно.) Не гурајте се.

МИХАЈЛО: (Трчећи.) Упс, опростите. (Трчећи, записује.) Цвет ждерач и речена Ингер Пешић која је за њега везана очигледно нераскидивом папирном трачицом, јуре ме у круг по соби с намером да ме уједу. Ја настојим да умакнем.

(Пад једне столице, Ингер јаукне.)

МУНК: (У позадини, бесно.) Пази мало!

МИХАЈЛО: (Записује, чује се само његово трчање, а онда му се и остали придружују.) Ингер Пешић се саплиће, руши једну столицу, враћа је на место, све ово успорава њихово напредовање, мада је и моје напредовање успорено овим неопходним записивањем. (Престаје да записује.) Извините.

ГОРАН: (Одсутно, замишљено.) Магла од мистериозног облака... Молим? А. Не гурајте се.

МИХАЈЛО: (Трчи, записује.) Ево, поново ме јуре, Едвард Мунк је тамно пурпуран, стабљика му је тамномрке боје са преливима који се крећу од маслинасте до боје рђе, повремено се јављају чекињасте црне израслине, без сумње отровне. Што се тиче зуба, они су из неких углова још страшнији него кад се гледа ан фас, и зашто сам ја икад и помињао мљацкање не знам.

МУНК: Ето видиш, опет смо ти за петама.

МИХАЈЛО: (Трчећи.) Господине Мунк, одувек ме је занимало у каквој су вези ваша песма у прози "Алфа и омега" и ваша истоимена слика.

ГОРАН: (Одсутно, замишљено.) Песму сам написао, као што знате, опорављајући се од једног напада реуматске грознице. Самим тим...

(Мунк у близини, шкљоцне зубима, Ингер се закикоће у позадини.)

ГОРАН: (Нешто даље.) Шта се ви правите паметним? (Близу.) Господине Мунк, какав је ваш став према Полу Гогену?

МУНК: (Нешто даље.) Ингер, координација покрета, усклађеност, разумеш!

ГОРАН: Сматрам да је задивљујућа Полова способност да на платно тако луцидно пренесе заумне пределе човека, да задре дубоко у колективно несвесно и оданде изнесе најбогатије плодове стотина генерација наших предака, које ће после својим чврстим, а опет тако меким, пријемчивим потезима...

МУНК: (Нешто даље.) Не можеш ти сада да се крећеш као што си навикла. Само ме узалуд успораваш.

ИНГЕР: Па, одвежи ме!

МУНК: Ех, сад!

ГОРАН: (Одустајући.) Дођавола...

МИХАЈЛО: (Избезумљено, трчећи.) Станите, да поразговарамо к'о човек с човеком!

ГОРАН: (Згрануто.) Види!

МИХАЈЛО: (Исправља се.) К'о човек с човеком с човеком.

МУНК: Зар вам делујем као човек?

ГОРАН: Хе, а зар Михајло делује?

МИХАЈЛО: Едварде Мунче, призовите се свести!

ИНГЕР: Зар вам делује као да има свест?

МУНК: (Престајући да трчи.) Шта ми ти подмећеш клипове под точкове, ти си везана трачицом, ти си помоћник!

ИНГЕР: Аха, триста помоћника, војска помоћника сам ти ја!

МУНК: Помоћник овако, шта онда од непријатеља да очекујем!

МИХАЈЛО: (Задихано.) Је л' смо престали да се јуримо?

МУНК: Ти ми бежи с очију!

ГОРАН: (Улизивачки.) А да поново уједете Ингер? Зашто њу да штедите? Од како се испилила не подноси вас, поред свег мог настојања да јој усадим љубав према вашем делу!

ИНГЕР: Тачно, не подносим.

ГОРАН: Је л' видите, ни не крије.

МУНК: Шта је мени до тога, мунколоже? Шта је мени до тога, ко ме не подноси, а ко ме подноси?

ГОРАН: Не знам, рачунам, уметник сте, знате шта је сујета. Мада, још нисмо сасвим сигурни да сте ви тај за кога се издајете. Имате ли ви доказе? Молим, ако имате, дајте, да носимо Удружењу, нека они одлуче. Ево на пример, када је умрла ваша сестра Софија, ваша, под условом да сте стварно тај за кога се издајете, и од чега?

ИНГЕР: (Бесно.) Значи, имао је и сестру Софију? Поред сестре Ингер имао је и сестру Софију? И ти имаш -- смелости да то преда мном помињеш?

ГОРАН: (Очински.) Али, душо, Софију никад није портретисао!

МУНК: (Хушкачки.) А имао сам и сестру Лауру.

ИНГЕР: (Изнемогло.) О, забога!

ГОРАН: Ви одговарајте на оно што сам вас питао!

МУНК: Умрла је 1877, од туберкулозе, ако вам је стало до тога, перверзни и неугодни човече!

ГОРАН: (Изморено.) Тачно. То сам и очекивао. То, наиме, може да се прочита и у брошурици "Експресионизам за свакога", из едиције Дом и породица.

МУНК: И у Дому и породици ме има!

ИНГЕР: Јадни дом и породица.

ГОРАН: Али, реците ви мени ово, ако сте онај за кога се издајете. Из какве је шоље мала Софија пила чај непосредно пред смрт, какав чај и зашто?

МУНК: Мешавину слеза, јабукове коре, жалфије и јагорчевине против грознице и окоштавања, у шољи са насликаним грожђем, а она је говорила, зашто су на овој шољи пастрмке и ми смо знали да халуцинира и да ће сада умрети. А Ингер... Та, сестра, знате већ, јој је говорила, нису пастрмке, Софија, него грожђе.

ГОРАН: А марамица којом су јој брисали чело?

МУНК: Ко, мајка?

ГОРАН: Да.

МУНК: Светлоплава. Дамаст. Фаунална орнаментика.

ГОРАН: Које животиње?

МУНК: Канаринци.

МИХАЈЛО: Извесно је да је он Мунк. У вашој монографији "Мункова примарна породица и здравље" пише само "давана јој је шоља лековитог чаја".

ИНГЕР: А видим, сумњали сте. Ко би други могао да проузрокује оволико јада! Верујте мени, ја би свакако требало да знам.

(Мала пауза.)

МУНК: Свашта. (Заповеднички.) Седите. Ту.

МИХАЈЛО: (Бојећи се.) Ја бих, ако може, тамо.

МУНК: (Заповеднички.) Ту! Обојица. И ти исто седај.

ИНГЕР: Ја ћу сести ако ти седнеш. Разумећеш, трачица, координација.

МУНК: (Строго.) Доста!

(Звуци седања.)

МУНК: Осим тога што сам дошао да вас злостављам...

ИНГЕР: Хм!

МИХАЈЛО: (Услужно.) Не, ни случајно.

ГОРАН: (Огорчено.) Види га, улизицу!

МУНК: Осим тога што сам дошао да вас злостављам, дошао сам да се жалим на свој пакао и своју ову како се зове ужасну судбину.

МИХАЈЛО: (Записује.) Полако, полако. Цвет ждерач изјављује како је дошао да се жали на своју ужасну судбину. (Престаје да записује.) А коју управо?

МУНК: Ћути, мунколоже, и записуј!

ГОРАН: (Избезумљено.) Он мунколог? Е, дакле, јего и преко јего, ово је стварно крај крајева!

МУНК: (Равнодушно.) Мени сте сви једнаки.

ГОРАН: (Избезумљено, тужака.) Али, господине Мунк, ви ни не знате на шта је он био спреман, он је, само да би нешто нашкрабао, он је био спреман да вас повезује са енглеском речју која значи мљацкање, жвакање!

МИХАЈЛО: (Тријумфално.) Па, да, просто, човек или има пророчку душу или је нема, луцидност се не учи. (Тужакајући.) А он је хтео да доказује да је Србија Норвешка, само зато да би се испоставило да је он Мунк, уместо ви.

ГОРАН: (Гневно.) Не лажи!

МУНК: (Прасне.) Доста! (Смирено.) Замислите: најпре бити сликар, разумећете, с рукама и свиме, и сликати, изражавајући тако своју душу и своју повезаност са свом живом и неживом природом, са највећим питањима људског живота, са извором људске патње, са извором људске не-патње, то јест среће, сликати, сликати, настојати да се докуче понори, алфа и омега живота и постојања.

МИХАЈЛО: Е, то сам баш хтео да вас питам!

ИНГЕР: (Бесно.) Шшшшш!

МУНК: (Занесено.) Почетак и крај, младост, страст, љубомора, смрт, Месец, Сунце, вампири...

ГОРАН: (Заједљиво.) Модел који седи на ивици кревета...

ИНГЕР: (Бесно. шапатом.) Престаните!

МУНК: И онда, одједном -- смрт. У реду што је смрт, али кад се претворите у цвета ждерача, то вас натера да размишљате.

МИХАЈЛО: (Настојећи да повлађује.) Кад би човек почео да размишља ако не кад се претвори у цвета ждерача!

(Одговара му ледена тишина.)

МИХАЈЛО: (Покуњено.) Извините.

МУНК: У реду и цвет ждерач, али без руку! Знате, прво вас претворе у цвет, што је згодно с једне стране, неживи украсни предмет, али, хе, пакост је пакост, овај цвет, као што видите, нити је неживи предмет, нити украшава. Па поврх свега и та прича о уметницима који су...

ИНГЕР: (Занесено.) Цвеће...

МУНК: Али бескрајно погани и досадни.

ИНГЕР: О, не говори тако, цвете ждерачу, цвет је цвет.

МУНК: Да ли је цвет цвет, то ја не знам, али је извесно да цвет нема руке те да стога не може да слика. А ја не знам зашто бих ја, за име света, био жив ако не могу да сликам. Трајало је то, трајало, али је дозлогрдило.

ИНГЕР: О!

МУНК: Јесте.

МИХАЈЛО: Слажем се.

ГОРАН: (Одсутно.) Молим? А. Дозлогрдило. Да.

МУНК: Према томе, неопходно је да оживим.

МИХАЈЛО: Слушајте, професоре, ово ће се вас тицати.

ГОРАН: Само преко мене мртвог.

МУНК: Како год хоћете. То се данас изводи, у модерним светским болницама, али су за то потребне грдне паре.

МИХАЈЛО: Наравно.

ИНГЕР: (Саучествујући.) О. (Тихо.) Како сам икад могла да... не схватим! Како сам икад могла да будем толико без срца! Без душе. Без мозга. Без очију. Без ушију.

МИХАЈЛО: Није истина, Ингер, да сте ви без свих ових ствари које сте набројали.

ИНГЕР: (Безосећајно.) Склањајте се, Михајло.

МИХАЈЛО: Ја не знам особу која би имала више срца, душе и осталих ових ствари које сте набројали.

ИНГЕР: (Безосећајно и одсутно.) Склањајте се, Михајло. (Замишљено, занесено.) Његово дело стално пред очима, а ја слепа за његову врлину...

(Листање велике књиге.)

ИНГЕР: (Разнежено.) Слике... О, погледај! Погледај! Какав дар! Какво осећање! Каква пријемчивост! Каква изведба! (Гласно, енергично.) Цвете, савршени! Реци, заповедај, како да поступамо!

МУНК: Видиш да си ипак помоћник.

ИНГЕР: Али онда нисам знала. Преобратила сам се!

ГОРАН: (Злобно.) Пљачкајте. Изнуђујте. Такво чудовиште, разумете, поплашиће се људи, нећете имати никаквих препрека.

МИХАЈЛО: (Записује.) Преображај од сликарске величине у изнуђивача, који сведочи о нестајању вредности и о замагљивању обриса како добра тако и... Ингер, шта је ово! На злочин ће вас навести, ви нисте ни свесни!

ИНГЕР: Михајло, склањајте се.

МИХАЈЛО: Ингер, завршићете у глибу, ухапсиће вас!

ИНГЕР: Михајло, склањајте се да вам не бих одгризла главу.

ГОРАН: Ето, видите, Михајло, каква је у души, а ви после: нимфа нимфа.

ИНГЕР: Говори, Мунче.

МУНК: Ја нисам пљачкаш-изнуђивач.

ИНГЕР: Можда да продаш неку своју слику. Ако поседујеш.

МУНК: Не поседујем.

ГОРАН: Хе, па насликајте, насликајте! (Церека се.)

МУНК: Ингер, због чега онај човек маше рукама?

(Горан се церека.)

ИНГЕР: Зато што је злобан, па жели да нагласи чињеницу да он има руке, док с друге стране ти... немаш.

ГОРАН: (Кроз церекање.) Тачно! Тачно!

МУНК: То јест, изгледа да је једини начин за стизање до пара да украдем свој "Крик" из музеја у Ослу.

ГОРАН: Па онда сте опет пљачкаш!

МИХАЈЛО: Какав је ваш став према "Крику"?

МУНК: А то заправо ни не би била крађа, јер "Крик" припада мени самом пре него било коме другом.

ИНГЕР: (Радосно.) Да! Да!

ГОРАН: Хе, кад "Крик" не би био већ украден.

ИНГЕР: (Разочарано.) Да, изгледа да је украден.

МИХАЈЛО: Зар га нису пронашли?

ГОРАН: Да, али је поново украден.

МИХАЈЛО: (Огорчено.) Ах, који је ово пут! Не зна човек ни да ли би му се исплатило да путује чак до тамо. Подвргне се толиким напорима, стигне у Осло, кад тамо, циљ његовог путовања украден.

ГОРАН: Шта, можда је господин Мунк и раније покушавао, украде, покаје се и врати.

ИНГЕР: Доста ругања.

ГОРАН: У сваком случају, украден је. Дефинитивно.

ИНГЕР: (Досети се.) Али свакако, крадљивци "Крика" ће свакако морати да прођу кроз Србију, шверцујући слику у Турску.

МУНК: Зашто?

ИНГЕР: Шта зашто!

МУНК: Је л' такав обичај?

ИНГЕР: Обичај је.

МУНК: Аха, аха.

ИНГЕР: (Енергично.) Хајде.

МУНК: Шта вучеш!

ИНГЕР: Хајде. Идемо да пресретнемо лопове на њиховом путу у Турску.

МУНК: Зар су већ овде?

ИНГЕР: Свеједно, биће у једном тренутку. Хајде. Не часимо ни часа.

МУНК: Свашта.

ИНГЕР: Брзо!

МУНК: У реду, у реду.

ГОРАН: Хе, хе. Непромишљеност је мајка несреће.

МИХАЈЛО: Идем за вама! Идем за вама! Имаћу и путопис!

ГОРАН: Хе, хе. Писање путописа је мајка несреће.

МИХАЈЛО: Шта то говорите.

ГОРАН: Ништа. Само ви идите, хајде, само ви идите.

(Нагло отварање врата библиотеке, кораци, незграпно, ударање о врата и предмете, вучење ногу, два пара корака. Осим овога, у соби влада тајац.)

ЛОПОВ: Склањајте те ствари! Јесте нас звали да донесемо, а сад не мош' човек да се мрдне, где да ставимо?

ГОРАН: Изволите. Хајде. Полако.

МИХАЈЛО: (Записује, тихо говори.) У собу су изненада ступиле две мушке особе носећи нешто непознато, а спаковано...

ГОРАН: (Бесно.) Хајде, сада! Хајде, сада, излазите, кад сте рекли да ћете да изађете, ви превртљивци, зашто бисте сада седели у овој соби! Хајде!

ЛОПОВ: Сачекајте, да унесемо.

ГОРАН: Не говорим вама. Пазите на паркет.

(Гребање по паркету.)

ГОРАН: Пазите на паркет!

ЛОПОВ: Аха, разумем. Ипак говорите нама.

МИХАЈЛО: Извините, шта је то непознато, а спаковано, што сада уносите?

ЛОПОВ: Слика нека, откуд знам. У реду, платите нам сад, па да одлазимо. Путујемо онолико, чак је из Норвешке довлачимо, а ви се дерете кад нас угледате.

ГОРАН: Немате ни трунке мере, нити осећаја, како тако улазите?

ЛОПОВ: (Увређено.) Дајте паре, па да се разилазимо. Срамота. Само што нас не поједоше, је л' ви знате колико је то граница оданде до овде, оно северни пол, а ово...

ГОРАН: Затворите уста.

ЛОПОВ: Ма, које црно затворите уста, да сам ја тамо Шваби реко затвори, море, уста, кад сам долазио...

ГОРАН: Затворите уста, кад вам се каже.

(Окретање кључа, отварање фијоке, шуштање хартије, затварање фијоке.)

МИХАЈЛО: Идем да видим шта је, па да запишем.

ГОРАН: (Лопову.) Ево, држи. Напоље сад.

ЛОПОВ: У, што си ми платио...

ГОРАН: Напоље се вуци, да сад норвешки конзулат не бих позвао!

ЛОПОВ: Зашто, да те ухапсе?

ГОРАН: Хајде напоље. (Гунђа.) Бандо лоповска.

ЛОПОВ: Бандо ти лоповска. (Излазе; отварање и затварање врата.)

МИХАЈЛО: (Уз цепање хартије, отварање картонске тубе, звук одмотавања платна. Најпре мрмља.) Слика нека, у реду, слика нека.... (Крикне. Потом и сви остали.)

ИНГЕР: Идем да запишем.

МИХАЈЛО: (Успаничено.) Ништа ти нећеш да запишеш! (Записује.) Записујем: изненада се појавила слика "Крик", у овој соби, донели су је неки људи који су од професора Пешића тражили паре, па после... Не могу више! Дај да видим! Господине Мунк, је л' ово та ствар? Је ли ово заиста ваша слика?

МУНК: (Разгледајући, замишљено.) Да, да... То је она. Ето где нам је уштеђен безразложни труд.

ИНГЕР: (Радосно.) Судбина је умешала своје прсте!

ГОРАН: (Бесно.) Ма немој, судбина! Ја сам умешао своје прсте, поштено сам платио људима, ево, "Крик", у мојој соби, украли га, сад ће да иде на зид. Ево. Просто. А! Михајло! Ко је после Мунк! Ко је после Мунк! Онај који има Мункове слике. То јест ја. (Егзалтирано.) И готово. Готово!

МУНК: Дајте ми сад то, да продам...

ГОРАН: Ма, губи се, непознато чудовиште!

МУНК: Хајде, хајде. Предајте слику.

ГОРАН: Губи се! Губи се! Ја сам Мунк! Ја сам Мунк.

ИНГЕР: Ето сад! Полудео! Ударило му Удружење у главу.

ГОРАН: Бежи, изнуђивачу! Склањај се! Ја сам Мунк! Ја имам "Крик"!

ИНГЕР: Не вичи на Мунка! Не вичи на Мунка!

ГОРАН: Какав Мунк! Ово чудовиште Мунк! Склањајте се.

(Цвет ждерач ужасно зарежи, Горан врисне.)

МУНК: Лајавац.

МИХАЈЛО: (Тихо, сабрано.) Одгризао му главу. Аха. Аха. Ништа од удружења.

МУНК: Нисам одгризао никакву главу.

МИХАЈЛО: Свеједно.

ГОРАН: А види њега, једва дочекао! Срам да вас буде, Михајло! Појави се цвет ждерач, па дај брже боље професору да се глава одгриза!

МУНК: (Сабрано.) Па шта. Дај слику. Хајде, дај слику, па да се иде.

ИНГЕР: Да се ја одвежем.

МУНК: Никуд се ти не одвезујеш. Ти мораш да идеш са мном у болницу, да ме претворе у људско биће Мунка.

ИНГЕР: (Скрушено.) Добро.

ГОРАН: (Преклињући.) Будите човек, Едварде Мунче!

МУНК: Па, да, то сам и хтео, ево сад баш идем да ме претворе.

ГОРАН: Будите човек, Едварде Мунче, не дајте да ме не приме у удружење! Ако мене не приме, примиће Михајла, па шта ће онда постати од овог света! Шта је вама до Удружења, горостасни Мунку... (Исправља се.) Мунче!

МУНК: (Незаинтересовано, с досадом.) Какво удружење?

ГОРАН: Удружење сликара! Треба им један Мунк! Ја сам се пријавио, у понедељак ме примају!

МУНК: (Смеје се.) Ви Мунк?

ГОРАН: Никад човек од вас.

МУНК: (Забринуто.) Како то?

ГОРАН: Одвикли сте се. Главе одгризате, за самилост не знате. Никад човек од вас. Готово је с вама. Ако не покажете самилост, ако спречите Удружење да ме прими као Мунка, готово је с вама као човеком.

МУНК: Ја желим да постанем сликар, а не човек.

ГОРАН: Али, зашто баш овај! Овај сте већ били. Дајте да вас претворе у Пола Гогена, шта би вам фалило, леп сликар, разнобојан, на Тахитију био!

МИХАЈЛО: А Тахити вам је практично исто што и Србија, сад ће професор да докаже.

МУНК: (Збуњено.) Каква сад опет Србија? (Згрануто, строго.) Ја да се у Гогена претварам! Ја, Мунк, у тог дилетанта да се претварам, у банкара, банкарског сина, лезилебовића!

ГОРАН: Ето вам Ингер, носите је, ето вам и студент Михајло!

МУНК: Хе, хе, то ви носите студента Михајла кад се у Гогена будете претварали!

ГОРАН: (Очајно.) Нећу ја у Гогена!

МИХАЈЛО: Слушајте, Мунче, када бисте се претворили у Гогена, морали бисте да одете на Тахити. Размислите, сунце, боје, врућина, уместо залеђене Норвешке.

МУНК: Не могу ја у врућину. Ја сам Леонардо севера.

МИХАЈЛО: Мислио сам да је Дирер.

МУНК: Мислили сте погрешно.

ИНГЕР: Само што су се у тахићанском Удружењу сликара вероватно сви пријавили да су Гоген.

МУНК: Ето, видиш.

ГОРАН: (Преклињући.) Па шта! Ко је већи Гоген од вас, Мунче! Мунку. То јест...како?

МУНК: Зашто оволика бука, господине? Много је једноставније да вам одгризем главу.

ИНГЕР: Па, да.

ГОРАН: (У пола гласа, претећи.) А ти, бештијо мала, иста си к'о овај... (Гласно.) То је можда једноставније, али се мање исплати. Ово вам је јединствена прилика да се опробате као Пол Гоген. Ви нисте неталентовани, немојте мислити да је Гоген даровитији од вас. Тешко да ћете се још некад претварати у цвета ждерача и још да ћете поново моћи да се претварате у неког човека. Сликара.

МИХАЈЛО: Помислите, Мунку. Мунче. Врућина. Море. Острво. Духови. Сабласти. Опојне дроге.

ГОРАН: Прилика да уздигнете симболизам до неслућених висина!

ИНГЕР: Лаже те, цвете, само да би у удружење улетео!

ГОРАН: (Гласно.) Ингер!

МУНК: Упозоравам вас. Ово наговарање да постанем Пол Гоген неће на добро изаћи.

ГОРАН: Слободно! Одважите се! Тахити! Дрвеће! Океан!

МУНК: Дајте "Крик", па да се иде.

ГОРАН: (Уплашено.) Ер... Извините... "Крик" мени треба зато што...

МУНК: Дајте "Крик", или сад идем у Удружење, да се обелоданим.

ГОРАН: Хохштаплер. Све испонова! Сад опет иди кради од оних којима је он продао!

МУНК: А зашто то? Мунк сте, руке имате, насликајте!

ГОРАН: Хе! Бритки норвешки цинизам!

МУНК: Као што сам већ раније, на време, наговестио, ово упоређивање са Полом Гогеном неће на добро изаћи. Смештање мене и Пола Гогена ма и у исту реченицу може да води једино злу.

ГОРАН: Шта вам је сад то?

МУНК: Припремите се. Ја ћу вам сада одгристи главу. Ћутите.

ГОРАН: Како то мислите, молим вас, да ћутим?

МУНК: Не знам. Мада није од највећег значаја. Ћутали или не, глава вам је практично одгризена.

ГОРАН: Е, дакле, стварно! Разговараш с њим као с човеком, и ево како ти враћа!

МИХАЈЛО: (Тихо, записује.) Записујем: Едвард Мунк је уљудно најавио да ће професору Пешићу одгристи главу, ево сад се надвија над њим...

ГОРАН: (У позадини.) У помоћ, Михајло, у помоћ, Михајло!

МИХАЈЛО: (Наставља да записује, тихо.) Професор Пешић виче упомоћ Михајло упомоћ Михајло, Ингер Пешић не сме да гледа, али сада већ сме... (Гласно, једва мало даље.) Извините, јесте ли му сад стварно одгризли главу или како?

МУНК: (Нешто даље.) Одгризао сам.

МИХАЈЛО: Пошто малопре...

МУНК: (Нешто даље.) Да, сад сам одгризао, а малопре сте ви измишљали.

ИНГЕР: Јесте, јесте. Одгризао.

МИХАЈЛО: (Записује.) Да, да, да... Потврђује да је стварно одгризао, а сад, ево, иде... (Уплашено, виче, чује се режање.) Не! Нисам вас ја наговарао! Нисам вас ја наговарао! Какав црни Гоген! Пустите ме!

(Трчи, виче, удаљава се, тресак затварања врата.)

МУНК: Срамота!

ИНГЕР: Хајде сад, да те претворе.

(Мунк почиње да режи.)

ИНГЕР: (Брзо, уплашено.) У Мунка! У човека Мунка!

МУНК: А. Да. Хајде сад.

Крај

Јун 1996.