ИЗВАЊАЦ
Слијед трагическо-историјских збитија
из времена кад су хати крилати свијетом јездили
Збори се...
...е је од осоја до присоја вјетар глас пронио е се Милутину Шоћу из
села Дубове ождријебило крилато ждребе. Збори се е је ли'сало пређе но
се на копита дочекало. Веле е је у ту уру мркнуло у по бијела дана. Не
слути то на добро. Не. Злу на опаз ваља нам стајати е нам опет може какав
загон начињети.
- КО САМ ЈА?
- КОЊ КРИЛАТИ ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА
- ВЛАДИКА СТЕГУ ШТИТИ оли ПАДЕ КЛЕТВА НА КУЧКО ПЛЕМЕ
- ВИВА ОВО ВИВА ОНО
- КО ЈЕ ЂОВАНИ
- ЧЕСА СИ МУ РЕКА?
- БУЂЕЊЕ
- ТЕКЛА ВОДА НА ВАЛОВЕ
- ДРУГО РОЂЕЊЕ ЈОВАНОВО
- УТЕЧЕ ЈОВАН
- ВЈЕНЧАЊЕ
- У КОЛИБИ У СРЕД ШУМЕ
- НЕСОЈ НА СОЈ УДАРИО
- НОЋ ПРЕД ЈУНАЧКУ ПОЉАНУ
- ЈУНАЧКА ПОЉАНА
- ПРИВИЂЕЊЕ
- КРАЈ ЈУНАЧКЕ ПОЉАНЕ
- САМА ПАЛА САМА СЕ УБИЛА
- ПОСЛАНИЦА НАРОДУ ЦРНЕ ГОРЕ, БРДАХ И ПРИМОРЈА
- ТУРСКИ ЗАГОН СВЕКОЛИКИ
- ПОГИБИЈА КНЕЗА ДРАГА
- БОГ ДАО, БОГ УЗЕО
- ПОРОЂАЈ
- ВРАТИЋУ СЕ
НАПОМЕНА
ЛИЦА:
(по редоследу појављивања)
МИЛИЦА ДРАГОВА, касније МИЛИЦА ЈОВАНОВА, кћерка кнеза Драга и жене му
Крстиње;
ДЈЕЧАК, 7-годишњи син Миличин, у очево име назван ЈОВАН, на истог бистар,
на мајку наочит, на ђеда пргав, на живот живахан;
ШКРЊО, 20-годишњи слуга и тјелесна заштита владичина, жишка од чоека,
бачи ли поглед на какво суво дрво ватру ужга;
ВЛАДИКА ПЕТАР И ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, божијеју милостију православно-восточног
вјероисповједанија Митрополит черногорски, скендеријски и приморски и
Росијскаго Императорскаго ордена Свјатаго Књазја Александра Невскаго кавалер,
и прочи, и прочи..., светац који по земљи ходи, вазда с кубуром испод
мантије;
ОТАЦ ФИЛАРИОН, писар владичин, да буде ближи Богу вјечито пијан;
КНЕЗ ДРАГО ОД ДРЕКАЛОВИЋА, главар племена Кучи, куражан и поуздан;
КРСТИЊА, жена и сјена кнеза Драга, подумента породице;
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН, главар племена Загарчани, посрнуо пред животом -- кастиг
и прзница;
ЈЕВРЕМ ЈУРОДИВИ, старији син Мирашев, ослобођен ума -- рођен јуродив,
пређе вакта, за овцама, у планини, сред леда и снијега;
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ, млађи син Мирашев, виспрен и наочит, ама ваистину сиров
и неотесан;
ЂОВАНИ, 24-годишњи гроф од Рима, касније ЈОВАН УСКОК;
ГЛАВАРИ ПЛЕМЕНА ЦУЦЕ, ГЛАС ЈЕДНЕ НАРИКАЧЕ, ВОЈВОДА МОМЧИЛО, ЊЕГОВ НАРОД
И КРИЛАТИ КОЊ МУ ЈАБУЧИЛО.
(Цетињски манастир љета господњег 1827. У мантији Милица од прашине
чисти, у дрвету исклесану, фигуру крилатог коња. Поглед јој је помало
изгубљен. Гледа према прозору. Напољу грми. Милује крилатог коња и говори
му пјесму.)
МИЛИЦА: Књигу пише Жура Вукашине
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој.
(Споља се зачује Шкрњов глас. Телали.)
ШКРЊО: Народе, народе! Чуј и почуј!
МИЛИЦА: На једно чуј на друго отчуј.
ШКРЊО: Дне 17. априла љета господњега 1827. моје љубезно отечество Петар
И Петровић Његош, божијеју милостију православно-восточног вјероисповједанија
Митрополит черногорски, скендеријски, брдски и приморски и Росијскаго
Императорскаго ордена Свјатаго Књазја Александра Невскаго кавалер... Ух,
најтеже сам проша.
(Одахне и настави да чита.)
ШКРЊО: ...посланицу упућујем благородној господи главаром и старјешином
и свому черногорском народу да будет ви на знање -- сваки онај који са
земље чеса је ћесар оли Турчин узаптио, у Црну Гору ускочи, има се жанаго
смотрити слободнијем пред Богом и људима. Ако ли је мушко, пушка да му
се дарива -- слободу од некрс'а да узбрани, ако ли је пак, женско... Е
ово ви и ја, Шкрњо, поручујем! ...Ако ли је женско за ваган да се призове
-- ратнике да храни и подиже. Народе черногорски...
(Милица затвори прозор.)
МИЛИЦА: Дај Боже да нам допане пушка више, ама не дај да нам крв узмути.
(Настави да чисти фигуру крилатог коња.)
МИЛИЦА: У књизи јој овако бесједи:
"Видосава Момчилова љубо,
Шта ћеш у том леду и снијегу?"
(У ћелију уђе Шкрњо. Води дјечака. Дјечаку је лице у модрицама. )
ШКРЊО: Милице!
(Милица их не примјећује.)
МИЛИЦА: Већ ти отруј војводу Момчила,
Ил' га отруј или ми га издај,
Ходи к мени у приморје равно
Бијеломе Скадру на Бојану.
ШКРЊО: Пушти сад то, Милице. Није тебе Бог казнио. Нијеси ти Јевросима,
сестра војводе Момчила из пјесме народне. Ваистину нијеси ни куја Видосава
чеса га у смрт посла. Вјеруј да јеси, не биг те ја са ужета скида, но
би пуштио да се замакнеш, да те сотона понесе. Милице!
(Милица не реагује.)
МИЛИЦА: Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
Кудгођ хоће, прелећети може;
У Момчила сабља са очима;
Не боји се никога до Бога.
ДЈЕЧАК: Мајко!
МИЛИЦА: Јоване! Сине мој!
(Милица загрли дјечака.)
ШКРЊО: Опет се потука. Мораш му све испричати. Неће престат да се бије
док му не испричаш. Настави ли тако удружиће се Бајице па га послије мо'ж
бачити!
(Шкрњо одмахне руком.)
ШКРЊО: Ето ти га сад, одо' ја. (Излазећи.) Е Шкрњо, Шкрњо, соколе
сиви, хрђа ти оружје ижједе а ти туђу ђецу по Цетињу чуваш. Не дај Свемогући,
да ови мир потраје, е ће ми још мало котулу навући. Ух, Боже помози!
(Прекрсти се и изађе. Милица пригрли Јована. Љуби му модрице на лицу.
Јован јаукне и измакне се.)
МИЛИЦА: Сине мој! Ко ми те то нагрди?
ДЈЕЧАК: Одшакета сам једнога Бајицу. Река ми је е сам ћесарски копиљан.
МИЛИЦА: А чеса си ти њему одзборио?
ДЈЕЧАК: Река сам му е сам јунак од јунака.
МИЛИЦА: Право си му одзборио, ама бра'ственици се не смију шакетет'.
ДЈЕЧАК: Мајко?
МИЛИЦА: Што је?
ДЈЕЧАК: Јесам ли ја ћесарски копиљан?
МИЛИЦА: Не ни да Бог! Нит' си копиљан, нит' си ћесарски! Твој је отац
био ка по и један Црногорац, бољи и већи од свије' Бајица заједно.
ДЈЕЧАК: А што сам онда ја?
МИЛИЦА: Јунак од јунака.
ДЈЕЧАК: Је ли отац има коња крилатога?
МИЛИЦА: Има је.
ДЈЕЧАК: Је ли има сабљу са очима?
МИЛИЦА: Има је.
ДЈЕЧАК: Мајко.
МИЛИЦА: Што је?
ДЈЕЧАК: А чеса ја немам обичног оца ка и сва друга ђеца?
МИЛИЦА: Кажеваћу ћу ти једном кад вељи порастеш.
ДЈЕЧАК: Јуче сам пуца из кубуре. Већ сам пораста. Оћу да знам.
МИЛИЦА: Чеса да знаш?
ДЈЕЧАК: Ко сам ја?
(Милица га привије уз себе. Милује га по коси. Сузе јој крену низ
образе.)
(Вражје језеро испод Дурмитора, љета господњег хиљаду и давне. Мјесечина
је. Све је мирно. Крај језера пасе Доруша кобила. Чују се зрикавци. Кобила
прилази језеру. Њуши воду. Ненадано вода се узбурка. Зачује се страховито
њиштање. Из језера, црвен као крв, изрони крилат коњ. Опаше Дорушу кобилу.
Потом је удара копитама у главу. Из копита му сијевају варнице. Усмрти
кобилу. Све се умири. Поново се зачују зрикавци. Коњ крене према језеру.
Из воде изроне одјевени у кожухе, војвода Момчило и неколико људи и жена.
Лупају у шерпе и таламбасе. Шире велику мрежу око коња. Коњ се пропиње.
Покушава да се отме. Војвода Момчило заузда и зајаше коња крилатога. Коњ
њишти. Мјесец жути за облак залази.)
(Село Градац код брда Кокоти у планини Веља гора у Љешанској нахији.
У даљини се види Скадар на Бојани. На великом гувну поближе цркве војводе
Вуксана од Роваца искупило се и старо и младо, на једној банди Кучи, на
другој Загарчани, на трећој Цуце. Међу Загарчанима, који све посматрају
са стране, истичу се Мираш Загарчанин, Станоје Мирашев и Загарчанин Јуродиви.
У средини гувна, погнуте главе стоји Крцун, брат Кучког кнеза Драга. Чека
да му се суди за убиство Радоја Цуце.)
ПРВИ ЦУЦА: Мало је да се мушкета! Под гомилу га треба -- да свако по
крш на њега бачи!
ДРУГИ ЦУЦА: Тако је! Под гомилу ш њим! Да му скупа пресудимо!
(Кучима руке на кубуре полете. Загарчани се повуку да са стране посматрају.)
КНЕЗ ДРАГО: Стојте Цуце! Да га нико није така! Биће како владика рече!
ДРУГИ КУЧ: Тако је! Да се чека владика!
КНЕЗ ДРАГО: Тако, оли ће крв панути!
ПРВИ ЦУЦА: Већ је панула! Сад има да се плати!
ДРУГИ ЦУЦА: Тако је да се плати! Под гомилу ш њим!
СВЕ ЦУЦЕ: Под гомилу!
(Све Цуце крену према Крцуну.)
КНЕЗ ДРАГО: Е нећете, Божијег ми имена! Нећете!
(Кнез Драго и сви Кучи тргну кубуре. Загарчани се још више повуку
у страну. )
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Ето владике! Стан'те браћо! Стан'те е ће клетва панути!
(Сви стану као укопани.)
ПРВИ ЦУЦА: (Крцуну.) Извука си се, ама не за дуго!
(Крцун једнако стоји погнуте главе. Владика са оцем Филарионом, неколико
кршних момака и васцијелом свитом бане на гувно. Цуце се повуку. Владици
је десна рука одузета. Лијеву дигне према небу.)
ВЛАДИКА: Благородна браћо Црногорци!
(Сви се умире. Неколико жена са храном истрчи пред владику. Једна
носи хљеб, друга вино, трећа сир и пршуту.)
КРСТИЊА: Заложи нешто, свети владико, дуг си пут превалио.
(Пружи му хљеб. Владика одгурне храну.)
ВЛАДИКА: Бјеж' од мене, жено! Нијесам ја ође доша љеба да ијем, вина
да пијем, но сам допануо да вам образ мијем!
(Цуце гурну Крцуна пред владику.)
ПРВИ ЦУЦА: Ето ти га, владико!
(Владика дода посланицу оцу Филариону.)
ВЛАДИКА: Читај оче Филарионе! А ти, Крцуне и остала браћо, добро послушајте!
(Отац Филарион почне да чита замуцкујући.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Дне 5. септембрија љета господњега 1820, моје љубезно
отечество и ваш доброжелатељ владика Петар I Петровић Његош, благородној
господи главаром и старјешином и свому черногорском народу... Нешто ми
тешко иде, владико.
ВЛАДИКА: Колико си од јутрос попио, оче Филарионе?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ни зере, владико! (Настави да чита.) Да будет
ви на знање... Не могу, свјати владико.
(Владика истргне оцу Филариону посланицу из руку.)
ВЛАДИКА: Не би ти мени Филарионе писар био, не биг се ја на твоје уже
спуштава, да ме на Љуботињу зрно у десну руку не згоди! Од невоље ја сад
лијевом крстим, лијевом кунем и лијевом благосиљам. Ама ваистину не описмениш
ли се, оче Филарионе, лијевом ћу те и распопит'.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Нећеш, нећеш, владико.
ВЛАДИКА: А чеса то нећу па нећу?
(Отац Филарион дошапне владици.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Е ћу свијема испричат' е кубуру под мантијом носиш.
(Владика га лијевом руком ухвати за мантију и одгурне од себе. Отац
Филарион се преврне колико је дуг и широк. Владика настави да говори не
читајући.)
ВЛАДИКА: Да будет ви на знање, од данас па за свагда, е се крвни дугови
имају спрам стеге државне рјешавати. Јеси ли ти, Крцуне, има ово при памети?
КРЦУН: Јесам, пресвијетли владико.
ВЛАДИКА: Па чеса уби Радоја Цуцу?
КРЦУН: Чеса његов ђед обестрага мојега прађеда.
ВЛАДИКА: Могло се без крви мимоићи.
КРЦУН: Могло да сам други, да сам стио про поганства проћи.
ЈЕДАН ЦУЦА: Под гомилу!
ВЛАДИКА: Јеси ли знава чеса те чека?
КРЦУН: Жанаго јесам. Нека буде ријеч твоја!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Не, свјати владико! Немој га погубит'. Он је многа добра
учинио! Он је многе Турке пошјека. Он је многа гладна уста љебом на'ранио!
Прогнај га са наше земље! Ђе гођ буде он ће опет за нас добра чињет'!
КРЦУН: Ваистину да сам стио бјежат' не биг чека овог суда! Зар да се
по свијету ка погана биза од некрс'а кријем. Зар да ме у туђој земљи смотре
ка поганог извањца! Немој, Божијег ти имена владико! Нек' се штује стега!
ПРВИ ЦУЦА: Пресуди, владико!
(Владика дигне руку према небу. Сви се умире.)
ВЛАДИКА: Благородна браћо, спрам воље Божије, стеге државне и совјести
моје...
(Изненада на гувно бане Ђовани. На њему је поцијепана ћесаровска
униформа. Из рамена му липти крв.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ајутооо! Ајуто, браћо Монтенегрини, ајутооо!
ЈЕДАН ЦУЦА: Ко је сад овај?
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Њемац! Ћесаровац, образа ми!
(Сви устукну и натегну пушке.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Стој!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Нијесам Њемац! Нијесам! Ја сам гроф од Рима! Ја сам гроф!
Вива миа калабрези! Вива Корзика! Вива Сицилија! Вива Апенини! Вива Монтенегро!
Вива! Вива!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Вива ти у памет! Штас' дереш!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Несретник је трсио. Биће га је лумбарда у главу згодила.
(Прилазе му и загледају га. Јуродивом се допадају еполете. Стргне
их Ђованију са рамена. Мираш му загледа ципеле.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Има добре цревље.
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Добре? Недодер цревље! (Ђованију.) Знаш ли
ти е су твоји ћесаровци мени брата обестрагали! И то да су га мушкетали
ка чојка, но мокријем конопом по глави и крстима! У мукама је душу испуштио!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Помози! Ајуто! Ајуто! Ја нијесам Њемац! Ја сам гроф!
Водите ме код владике! Ја сам гроф! Вива Рома, вива Монтенегро! Ја сам
гроф!
(Станоје Мирашев натегне кубуру.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Вала, са'ћу ја, тата, стрица осветити!
МИРАШ ЦУЦА: Стани! Сазуј му цревље! Нећу цревље са мртваца!
(Станоје и Јуродиви ухвате Ђованија и почну да га изувају.)
ВЛАДИКА: Стан'те, Загарчани! Он је доша од нас помоћ да иште! Стан'те,
дабогда вам...
(Чим владика заусти да куне Загарчани као опарени пусте Ђованија.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Не куни, владико! Оли ћеш споради несатовног ћесаровца
анатему на браћу бачити!
КНЕЗ ДРАГО: Не, Божијег ти имена, свјати владико! Ја ћу извањца у заштиту
узет'. Моја Милица ће му мелеме справити и ране извидати! Не куни иг',
не знају чеса чине!
ВЛАДИКА: Ваистину поштено, кнеже. Благословен буди и ти и сви твоји!
МИРАШ ЦУЦА: Платићете ми за ово, Кучи. Платићете и преплатити. Ми вала
с ћесаровцем љеба нећемо јес'. За мном, браћо Загарчани!
(Сви Загарчани напусте гувно. Цуце се ускомешају. Владика гледа за
Загарчанима. Потом као за себе прозбори.)
ВЛАДИКА: Ајте, браћо, ајте, ама а загрми, дозваће се недозвани! Нешто
ми збори е ће нам овај извањац хата крилатога уватити.
(Сви зачуђено погледају у владику. Крстиња и Милица се домунђавају.)
МИЛИЦА: Чеса ово збори владика. Какви су му крилати коњи у главу ударили.
КРСТИЊА: Има ту нешто, зна владика. А ти мучи е и тебе Јабучило може
о јаду забавити.
(Милица покорно слегне раменима. Цуце се опет ускомешају око Крцуна.)
ПРВИ ЦУЦА: Не развукуј владико, но суди Крцуну!
ДРУГИ ЦУЦА: Тако је! Под гомилу!
(Владика дигне лијеву руку. Сви се умире.)
ВЛАДИКА: Кнеже Драго, имаш ли ти чеса додат' брата да одбраниш?
КНЕЗ ДРАГО: Нека буде ријеч твоја, свјати владико.
ВЛАДИКА: Водите га. И да га нико не смије лелекат' е ће његовијем стопама!
(Тројица момака из свите владичине поведу Крцуна у страну.)
КРЦУН: Молим ти се, владико!
(Тајац. Сви гледају у Крцуна.)
КРЦУН: Молим ти се да ме у прси мушкетају, да ми главу сачувају, да ме
свијетла лика сараните...
СВА ТРОЈИЦА: (Углас.) Опрости нам, брате Крцуне!
(Натегну пушке.)
КРЦУН: Нека вам је просто, браћо. Нек' се штује стега државна и ријеч
владичина. Огањ, браћо!
(Сва тројица подигну пушке ама прије но опале прасне кубура кнеза
Драга. Крцун се затетура.)
КРЦУН: Брате! Драго!
(Падне мртав. Сви запањени упру очи у кнеза Драга.)
ВЛАДИКА: Чеса учиње, кнеже! Драго, зар брата рођенога!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Госпо моја, гдје сам ја то доспио.
(Онесвијести се.)
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину брата. Див-јунака, јединога е ми га је мајка изњедрила.
ВЛАДИКА: Чеса учиње, кнеже?!
КНЕЗ ДРАГО: Свјати владико, да му ико други пресуди ја бих сад тебе мора
обестрагат'.
ВЛАДИКА: Није њему суђено спрам воље моје но спрам стеге државне! А то
се поштивати мора!
КНЕЗ ДРАГО: Јача су два прста образа у кнеза Драга од васцијеле стеге
државне.
ВЛАДИКА: На опаз ми стојте, Кучи! На опаз! Потегнеш ли ти оли ико твој
на твојега, оли твој на твојега од твојега, оли на бра'ственика од другог
племена, шјеме вам се затрло, дабогда, не имали мушкога порода, женску
ђецу јуродиву из мајки вадили!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: А да прочитам посланицу, владико?
ВЛАДИКА: Доста смо читали, Филарионе! Мјесто нас, од данас огањ ће зборити!
Огањ и стега државна! А сад нос'те брата на укоп. Разлаз!
КНЕЗ ДРАГО: Прав ти стојим, биће како заповиједаш, свјати владико. Ајмо,
браћо, форца!
(Кнез Драго скине свој јелек и прекрије лице Крцуну. Подигну га и
ставе на носила. Разилазе се. Кучи на једну банду, Цуце на другу. Зачује
се топот копита и коњско рзање.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ето Шкрња. Гони кљусе ка суманут.
(Шкрњо, сав задихан, право с коња, стрчи пред владику.)
ШКРЊО: На оружје, свјати владико!
ВЛАДИКА: Што је било, добра вило!
ШКРЊО: Утече, владико!
ВЛАДИКА: Ко утече?
ШКРЊО: Солдат из војске ћесарске. И то старјешина -- онај е га зову принцип.
Уходе јављају е ћесаровци већ пет дана мушкетају без престанка. Ка да
се васцијела Ауштроугарска на ноге подигла!
ВЛАДИКА: Богоми си, Шкрњо, на вријеме стига да ми дојавиш. Ама како гођ
било, оче Филарионе, стигла ти је одмјена. Благородни господин гроф Ђовани,
заробљен и у ћесарску солдатеску силом вргнут, да туђину ка принцип слугује.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: А је ли он писмен?
ВЛАДИКА: Три сам посланице словом кићенијем по уходама од њега примио!
Дај Господе, да му Кучи ране извидају.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: А ку' ћеш са мном, свјати владико?
ВЛАДИКА: На Кчево да службујеш.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Немој, ако Бога знаш! Ође се више не зна ко се коме и
за шта свети. Може се какво тане неотице загнати...
ВЛАДИКА: Послије сваког оброка добијаћеш по демиџану вина.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Три демиџане на дан?!
ВЛАДИКА: Да будеш ближи Богу Свевишњему.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ваистину примамљиво. Ајмо, браћо! Злу на опаз ваља нам
стајати. Седлај коње! Форца!
(Момци отрче, а владика са оцем Филарионом потоњи напусти гувно.
Потом бљесне свјетлост чудновата. Зачује се страховито њиштање. На крилатом
хату Јабучилу, у оклопу, под пуном опремом, војвода Момчило одјезди некуд
у даљину.)
(Кућа кнеза Драга. У великом дрвеном кревету лежи Ђовани Извањац.
Кнез Драго шета око ватре. Пуши на чибук. Крстиња грије воду у казану.)
КНЕЗ ДРАГО: Ама да није он они е га зову принцип? Велиш, будио се?
КРСТИЊА: И јес и није -- ка кроз сан прозборио двије-три на њемачком
и опет се преврнуо -- наузнак и попријеко.
КНЕЗ ДРАГО: Јеси ли сигурна е је њемачки?
КРСТИЊА: Вива ово вива оно, ништа му се разабрат' не може.
КНЕЗ ДРАГО: Кад некога не разумијеш онда он збори њемачки.
КРСТИЊА: Руски није, турски исто није, нема који нако њемачки. Ама све'дно
је мени само не биг рада била лијечити крвника.
КНЕЗ ДРАГО: Ко је да је к нама је избјега. Помоћ му се мора!
КРСТИЊА: Право збориш, чојку. Може бити би се и он прије пробудио кад
би знава е му нећемо ништа нажао учињет'.
(Ђовани се промешкољи. Кнез Драго и Крстиња се наднесу над њега и
гледају га.)
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину, док је на мојем вагану не смије му ништа ни по
домаломе прсту усфалити.
(Ђовани се опет промешкољи.)
КРСТИЊА: Ваистину, право збориш, чојку.
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину и оружје ћемо му дати.
(Ђовани се промешкољи. Изгледа као да ће да се пробуди, али опет
се преврне. Кнез Драго тргне јатаган.)
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину не пробуди ли се пошјећи ћу га на спавању, па да
ми је из ока испа!
(У том тренутку Милица упадне у кућу. Кнез брзо врати јатаган за
појас.)
МИЛИЦА: Мајко! Мајко, нема нам оваца!
КНЕЗ ДРАГО: Опет Загарчани!
КРСТИЊА: Дабогда им...
КНЕЗ ДРАГО: ...Срећне биле! То су они од невоље, Крстиња! Да ђецу на'ране!
КРСТИЊА: Мало ти је е си им Милицу за јуродива сина обећа но им још и
овце дарујеш.
КНЕЗ ДРАГО: Не потежи опет исту причу! Боље је крв ђевојкама но главама
плаћати!
МИЛИЦА: Дате ли ме јуродивом моји су вирови Скадарски, с укљевом ће ме
сватови вадити!
КНЕЗ ДРАГО: Ајде мучи! Форца Крстиња, да се траже овце! Можда и нијесу
Загарчани. Форца, да их не кунемо на правди Бога!
КРСТИЊА: (Излазећи.) Развали заруке, чојку. Тако ти Бога развали.
Каква ли ће нам унучад од јуродива зета допанути.
КНЕЗ ДРАГО: Издири, кад зборим!
(Изгура је напоље. Милица неколико тренутака гледа Ђованија. Потом
му полако приђе и стане му мелем привијати. Ђовани јекне и пробуди се.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Милице.
(Милица устукне као опарена.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Три дана има како сам будан, како све слушам и разазнајем.
Спасила си ми живот.
МИЛИЦА: Јеси ли ти Њемац?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Сињорина, моје име је Ђовани.
МИЛИЦА: Код нас би био Јован.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Гроф од Рима.
МИЛИЦА: Јес, а ја сам света Петка. Стани мало да ти мелем справим.
(Справља му мелем од разнијех трава.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Шта је то?
МИЛИЦА: Ово је боквица, да крв устави, ово пелин да снагу поврне, мацина
трава против рђе и змијскога отрова, спориш да кости не боле и брже зарасту,
нана да се с миром снује...
(Милица једну травку брзо извади из мелема и гурне у страну.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А шта је то?
МИЛИЦА: Љубљевак. То ти није потребито.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Чему служи? Од чега лијечи?
МИЛИЦА: Не лијечи. Од њега се памет заманта. Кућа гори а ти пјеваш! И-ха!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Јеси ли ми га привијала?
МИЛИЦА: У, чеса му на ум пада! Не знам ни ко је ни што је а да му љубљевак
привијам!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Дугујем ти живот. Све сам чуо, Милице. Мачем ћу те одбранити.
Не дам Загарчанима да те воде.
(Милици испадне мелем из руку. Измакне се.)
МИЛИЦА: Своју ти бригу бригај. Чујеш! Своју бригу!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Жао ми је да ти не помогнем. Жао ми је што нећеш никад
видјети двор у Риму. А ја бих те свуда водио. Свима бих те показивао и
говорито: "Ево то је из Горе грофица!" Водио бих те у позориште. Сви би
играли само за тебе, а ти би пљескала и викала:"Браво, браво, брависимо!"
МИЛИЦА: А чеса би ти чинио?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Чувао бих се да ме ко не убије и да ми те не отме. А
на паузи маркизе би махале лепезама и завидљиво те гледале. А ти, ти би
гордо и достојанствено ходала... Знаш ли ти Милице, да ходаш?
МИЛИЦА: У, чеса ме пита. Па свако чељаде зна да ода. Ни два љета ми није
било кад сам научила.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Мислим, онако, као дама.
МИЛИЦА: Како? Де, покажи ми.
(Ђовани крене да јој показује. Хода набадајући и врцкајући.)
МИЛИЦА: Сад можеш и да 'одаш. Не пече те рана.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Љубљевак чуда чини.
МИЛИЦА: У, не дај Боже да те ко види! Одма' би те кастигали. Виђи јадан
не био, како се ода, виђи!
(Милица узме једно дрво и носи га као сунцобран. Хода као да се на
каквом европском двору родила. Ђовани је запањено гледа.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Гдје си то научила?
МИЛИЦА: Продавала сам ја пелин у Котору. Виђела сам и ја мало свијета.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А шта ти значи то дрво?
МИЛИЦА: То ми је лумбрела -- да ме соа небеска у главу не згоди!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А кад би отишли на бал, би ли знала заиграти?
МИЛИЦА: Би ка не би!
(Смјеста заигра Црногорско.)
МИЛИЦА: Аој момче бркати,
с ким ћеш млијека сркати!
И-ха!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А знаш ли шта друго?
МИЛИЦА: Знам, ка' не би знала.
(Опет заигра црногорско.)
МИЛИЦА: Чујеш мене, драги са јабане,
ја на теби не налазим мане!
И-ха!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Е, то и-ха остави овдје. То ти се тамо не игра!
МИЛИЦА: Ада чеса се игра?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Менует, и још по неке друге отмене игре. Гледај овамо.
У лијевој руци држиш лепезу.
(Милица опонаша Ђованове покрете. У лијевој руци држи марамицу и
"лади се".)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Десну држиш на куку, ево овако. Онда ти ја приђем и дубоко
се наклоним, ево овако. А ти се онда мени наклониш плитко, ево овако.
Онда те ја узмем око појаса и почнемо да играмо. Ти, ра, ра, та, та...
(Неспретно играју менует. Ђовани је на крају чврсто привије уз себе.
Милица врисне.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Шта је сад.
МИЛИЦА: Нијесам смјела ни заиграт' ни запјеват'. Бог ће ме казнити. Ја
сам у короти.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: За стрицем?
МИЛИЦА: Знаш?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Волио бих да нијесам видио што сам видио.
МИЛИЦА: Знаш а пуштио си ме да поскочим. Неђељу дана ти мелеме привијам
да ми част укаљаш!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Не схватам... Сињорина...
МИЛИЦА: А се испоравиш пут под ноге! што даље одолен!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ако је тако, љубим руке, сињорина.
(Крене да пољуби руку Милици. Милица се отргне.)
МИЛИЦА: Пушти ми руку!
(Смири се. Једва чујно проговори.)
МИЛИЦА: Ја сам поштена.
(Ђовани се збуни.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Сињорина, ја... нијесам хтио...
МИЛИЦА: Ти си уљез! Ћесаровац! Ране ти видам да ме за душу уједеш! Доватиш
ли ме још једном зваћу оца да те испребача!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Милице!
МИЛИЦА: Што је?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Жао ми је.
МИЛИЦА: Што ти је жа?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Жао ми је што је теби жао.
(Милица га погледа. Не издржи. Побјегне напоље. Ђовани узме љубљевак
и разгледа га. Слегне раменима.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Љубљевак?!
(Ђовани нагло привије љубљевак на рану.)
(Кућа кнеза Драга. Ђовани лежи са много мање завоја. Устане. Полако,
али сигурним корацима приђе огњишту. Ложи ватру. Иза његових леђа обрете
се кнез Драго. Носи пуно наручје сабљи и мачева.)
КНЕЗ ДРАГО: Уста си, соколе.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Оздравио. Миличини мелеми чуда чине.
КНЕЗ ДРАГО: Чине, чине, само штета е је за јуродивога обећана. Виђу парлаш.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Парла, парла!
КНЕЗ ДРАГО: Парлаш по нашки.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Научио сам у Котору.
(Кнез почне да чисти сабље и мачеве. Гурне троножац Ђованију.)
КНЕЗ ДРАГО: Шједи.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Добро ми је. Могу ја и овако.
КНЕЗ ДРАГО: (Подвикне.) Шједи, кад зборим!
(Ђовани сједне.)
КНЕЗ ДРАГО: Е сад приповиједај: ко си, што си, окле си, чеса ћеш ође?
Не речеш ли истину...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Кива пјано, вива сано, е арива лонтано. Ко полако иде,
далеко стиже и дуго живи, кнеже.
(Кнез замахне јатаганом.)
КНЕЗ ДРАГО: Збори!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Десет дана ме лијечиш да ме убијеш. Какав си ти то човјек?
КНЕЗ ДРАГО: Јеси ли ти ћесарин?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Помагао сам борбу против ћесаровине! Ја сам гроф од Рима.
Борио сам се да Корзика и Сицилија и цијели Апенини буду једна држава.
Једног јутра, прије зоре, упадоше ћесаровци, везаше ми и руке и ноге и
на лађу упутише. Обретох се у Котору и ту ми пушку дадоше да им као принцип
служим. Двије године сам радио што ми колонел нареди, ама све у корист
њихове штете.
КНЕЗ ДРАГО: Збориш ли истину?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Вива Корзика! Вива Рома! Вива Сицилија! Вива коза ностра!
КНЕЗ ДРАГО: Престани!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Вива Апенини! Вива Ломбардиа!
КНЕЗ ДРАГО: Престани, е ћу ти сад главу окинути!
(Кнез исуче јатаган. Ђовани устукне.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Вива Монтенегро!
(Кнез као опарен врати јатаган за пас.)
КНЕЗ ДРАГО: Нећу ти главу окинути! Не, ни да Бог! Збори, што ћеш сад?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Оженићу се и постати Црногорац. А шта бих друго -- натраг
не могу. И владици сам писао...
КНЕЗ ДРАГО: Не залијећи се. Свилен си ти за овај крш и драчу. Познајем
ја неке талијанске лађаре е од њиг у Котору прах пушчани купујем. Мога
би те к њима упутити, да те кући врате. Ође се ласно глава изгуби. Замјериш
се некоме и фик -- готово! Размисли. Немој шјутра да ти буде криво. Да
речеш: "Леле мени, е ме преварише, е постадох Црногорац!"
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Хоћу у рат против ћесаровине! Пјесма каже да Црногорци
носе сабље са очима.
(Ђовани разгледа један изрезбарени мач са позлаћеном дршком.)
КНЕЗ ДРАГО: Не тачај тај мач.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А зашто, кнеже?
КНЕЗ ДРАГО: Е он зна да збори.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Да говори?
КНЕЗ ДРАГО: Чеса збори -- поје!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А шта то пјева?
КНЕЗ ДРАГО: "Не носи ме крви жедна".
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Појићу га кад устреба.
КНЕЗ ДРАГО: Свилен си ти. За то ваља срца имат'!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Глава бој добија, кнеже! Глава добија а срце га губи!
КНЕЗ ДРАГО: Причувајде ти ту твоју док је на раменима. Допануо извањац
да ми памет соли, да ме бојовању учи, а ја толико некрс'а пошјека...
(Ђовани из гомиле тргне мач.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Посијеци је, ако можеш, кнеже. Де, посијеци, ако смијеш!
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину показаћу ти је ли ми баста!
(Кнез поцрвени од једа и љутине. Јурне сабљом на Ђованија. Ђовани
се вјешто измакне и мачем узврати ударац. Пуче сабља на два дијела. Кнез
Драго занијеми. Неколико тренутака нетремице, забезекнут, гледа комад
сабље у десној руци. Потом изненађен одмјери Ђованија. Лице му се озари.)
КНЕЗ ДРАГО: Ето нама једне пушке више. Добро ми доша, брате!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Размислићу о тим лађарима, кнеже. Још ћу размислити.
(Ђовани задјене мач за појас и изађе напоље. Кнез Драго дуго гледа
у комаде своје "сабље са очима".)
(Тор код куће кнеза Драга. Кнез и Крстиња намирују овце. Крстиња
музе. Млаз млијека одјекује ударајући у бронзин.)
КРСТИЊА: Чеса си му река?
КНЕЗ ДРАГО: Да се носи окле је и доша.
КРСТИЊА: Добро си урадио. По селу се већ збори е смо домазета у кућу
примили. Милицу гледају попријеко, кућу заобилазе. Ни овце нам више не
лупежају, ка да су губаве.
КНЕЗ ДРАГО: Не знам, Крстиња, чеса је боље. Не даје ми се шћер Загарчанима.
Ама да ти право речем, ни глава ми се не даје.
(Крстиња устане. Овца потрчи у стадо.)
КРСТИЊА: Нек' нам је она здраво, да је Бог поживи, да нам унучад подари,
па како гођ буде, добро ће бити.
( Затворе стругу на тору . Крену према кући.)
( Кућа кнеза Драга. Сви умотани у поњаве спавају око огњишта. Нема
једино Крстиње. Отпанула је да намири живо. Кнез Драго спава до прозора.
Крај њега је празно Крстињино мјесто. Крај саме ватре лежи Милица. Дуга,
расплетена коса јој се по поду расула. На другом крају, поизмакнут од
осталих спава Ђовани. Из даљине, кроз прозор, допире језив, једноличан
глас нарикаче.)
ГЛАС НАРИКАЧЕ: Зором сам вам поранила да вас зовем, браћо мила! Леле,
брате Вуксане, леле брате Саватије, сиви тићу, о Батрићу! Виђаш ли ми
твога стрика, твога стрика, о Машана? Припитај га за мог брата, див јунака,
ок, Вуксана. Пеку ли га силне ране од некрс'а добијене, ок, ок, ок...
(Нарикача умукне. Ђовани се нагло усправи. Ослушкује. Нарикача настави.)
ГЛАС НАРИКАЧЕ: Мили ђедо, о Мирчета, Шјетујеш ли ти унуке, ок, Новака
и Јеврема? Припитај иг, мили ђедо, јел' им ладна земља црна, припитај
иг, ок, ок, не могу више, ок, ок...
(Ђовани устане. Приђе кнезу и благо га додирне. Кнез као опарен скочи.
Тргне кубуру испод јастука. Препозна Ђованија.)
КНЕЗ ДРАГО: Ти ли си, побогу, брате, имадох те са земљом саставити!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: На оружје, кнеже! Ударила солдатеска са свих страна.
Хоће да нас оробе! Да нам узму живот! Мој лијепи живот!
КНЕЗ ДРАГО: Окле ти та умна мисо дође?
(Ђовани покаже руком према прозору. Кнез ослушне. Из даљине се чује
тужбалица како нариче набрајајући имена.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Већ по уре има како Крстиња све јунаке у бој зове и дозива.
КНЕЗ ДРАГО: Сви су зажмурили. Ни један јој се одазвати неће. Ајд' сад
спавај.
(Кнез се окрене на другу страну. Ђовани крене да легне. Нарикача
се поново огласи. Ђовани слеђен застане. Поново се окрене према кнезу.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А да нијесу ћесаровци? Шта ако су нас опколили?
КНЕЗ ДРАГО: Нијесу, не бој се. И није то Крстиња. Крстиња је отпанула
живо да намири. То може бити само сеоска нарикача.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Нарикача?
КНЕЗ ДРАГО: Плаћа је владика по дукат златни да сваког јутра, а кокоти
запоју, лелече све црногорске јунаке што главе за ову шаку крша дадоше.
Ама исто мним е није право да нас лелеком буди а да не спомене ни бана
Јока што га уби Илија, да не призове Илију што га пошјече Милија. Не спомену
Трипка, не спомену Вукашина...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Перке? Зашто?
КНЕЗ ДРАГО: А чоче, забранио јој владика да иг лелече е нијесу пали од
крвника но од братсвеника! А таквијег је понајвише...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Размислио сам.
КНЕЗ ДРАГО: Чеса си размислио?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Идем ја одавде!
КНЕЗ ДРАГО: Ђе ћеш, акобогда?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Кући. Виа Рома. Да у зору под прозором слушам виолине.
Слушкиње ми у собу уђу па ми кажу: "Устајте грофе, чекају вас велика дјела".
КНЕЗ ДРАГО: А да ја пођем с тобом... Чеса би мени рекле?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Рекле би: "Одморите се од спавања, кнеже Драго". Онда
би те почупале за бркове, да те пробуде.
КНЕЗ ДРАГО: Не мрдам ја никуд одолен! Не! Ни Османлије ме за бркове вукле
нијесу! Милији је мени ови крш и драча од свиле и кадифе. Ајд' сад да
се спава. Још нам је рано устајати!
(Ђовани слегне раменима.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ајде.
(Поново се зачује нарикача. Ђовани се покрије поњавом по глави.)
(Подне је. Милица захвата воду са извора. Наиђе Ђовани са завежљајем.
Кад угледа Милицу сакрије се иза једног крша. Гледа је. Милица тихо запјевава.)
МИЛИЦА: Текла вода на валове,
ој јаворе, зеленборе.
(Из жбуња искочи Станоје Мирашев.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Милице! Помоз' Бог, Милице!
МИЛИЦА: Довиђења, Станоје.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Шћела си рећ' : "Добра ти срећа, јуначе".
МИЛИЦА: Има иг те им се рече до виђења чим иг видиш.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Па јесам ли то и ја од тијег?
МИЛИЦА: Нијеси, ни да Бог! Довиђења, Станоје.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Стани, не бој се.
МИЛИЦА: Нијесам се ја ни Турака бојала, па што бих тебе?
Кад је текла ђе се ђела,
ој јаворе, зеленборе!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Не бој се, нећу ти ништа!
МИЛИЦА: Шта си запео ка балија у ендек? Што ћу те се Станоје, бојат',
нијеси рогат?
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Нијесам рогат, ама јесам курат!
МИЛИЦА: (Нагло запјева.) Попили је бојни коњи,
бојни коњи и сватови.
Ништа те нијесам чула!
(Милица крене да иде. Станоје јој препријечи пут.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Боље што нијеси. Стани, кад кажем! Имам нешто да зборим
с тобом.
МИЛИЦА: Немаш ти чеса са мном да збориш.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Имам, имам.
МИЛИЦА: Онда збори, само немој рукама.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Ти си мојем јуродивом брату обећана.
МИЛИЦА: Веле да јесам. Ама не знам је ли он пристаса за женидбе. Какав
ли ћу му пород изродити.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Моји су наумили да те за мене ишту. Ја сам пристаса
ако брат није.
МИЛИЦА: Па?
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Па чеса па? Па оли?
МИЛИЦА: Па не питам се ја са собом.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Па да се питаш би ли?
МИЛИЦА: Па не би.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Па шта то мени фали? Ље'ши ти је онај извањац чеса ти
је у кућу упануо.
МИЛИЦА: Па није ље'ши, ама је бољи чоек. Још да је Црногорац... Их, љепоте!
Ајд', пушти ме да прођем.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Не пуштам вала! Не пуштам док вјеридбу не притврдимо.
(Ђовани искочи из заклона.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Остави је!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Охо, виђи ко је доша! Да нећеш ти да ми забраниш! Е
па нећемо тако, соколе! Док је Загарчана у животу, неће ође погани извањац
правду спроводити. Јок!
(Ђовани извади мач. Станоје исуче сабљу.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Оди, оди, па ме боди! Оди, ако ти баста!
(Мачују се. Станоје напада. Ђовани отменијем покретима узвраћа. У
једном тренутку вјештим ударцем Ђовани сломи сабљу Станоју. Сатјера га
уз један крш.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Бјежи сад! Бјежи, док сам расположен! Бјежи!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Боље ме убиј! Не бојим се ја смрти! Ако не убијеш ти
мене данас ја ћу тебе шјутра!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Бјежи, кад кажем! Форца!
(Станоје потрчи. Кад мало одмакне застане и осврне се.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Платићеш ми за ово! Главом ћеш платити!
(Станоје замакне.)
МИЛИЦА: Нијесам знала... Ти си збиља...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Гроф од Рима! Мој учитељ мачевања био је познати Рафаело
Цаватини! Од њега сам научио како мачем сабље да преламам! Али то није
све што ја знам.
(Уздахне. Почне да рецитује.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Прошла су она дивна љета,
када је пјесник пис'о својој жени:
Лауро горда, Беатриче света,
нека твој лик сја у успомени.
Дошао сам да се опростимо.
МИЛИЦА: Немој да идеш! Не дај да ме Загарчани одведу.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ако се удаш за мене нећу бити извањац. Гледаће ме као
да сам Црногорац.
МИЛИЦА: Не дај да ме Загарчани одведу.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Пристајеш?
МИЛИЦА: Али...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Кекоза али?
МИЛИЦА: Да научиш да збориш ка чоек.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Научићу!
МИЛИЦА: Да пуштиш бркове.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: До појаса ако треба!
МИЛИЦА: Да научиш да пушиш на чибук.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Пропушићу.
МИЛИЦА: Да научиш да гуслаш и уз гусле појеш.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Прогуслаћу.
МИЛИЦА: Да ијеш што и остали свијет, да не иштеш шпагете кад ја не знам
ни чеса је то, да се не мрштиш на масаницу и грушавину...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Баста више! Баста, женска главо! Нећу да се удам него
да се оженим!
МИЛИЦА: Тако, тако, подвикни! Да знам е си прави Црногорац.
(Ђовани се смркне.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ма неће они тебе мени дати. Ти си давно обећана.
МИЛИЦА: А ми ћемо се на зор узет'. Нећемо иг ни питат'. Утећи ћемо првом
згодом. (Као за себе.) На крај свијета ако треба, само да ме
Загарчанима не дају. Ајде сад помози ми да воду понесем. (Дода му
врч.) Само буди на опаз да те ко не види е женски поса чиниш.
(Ђовани јој узме врчеве из руку и спусти их на земљу. Чврсто је привије
уз себе. Милица покуша да се отме. Потом зарида и привије се уз "извањца".)
(Васкрс у селу Градац код брда Кокоти у планини Веља гора у Љешанској
нахији. У даљини се види Скадар на Бојани. На великом гувну поближе цркве
војводе Вуксана од Роваца искупило се и старо и младо, сви Кучи, сви Загарчани
и остала племена. Међу Кучима је и Ђовани Извањац. На лицу, пониже носа,
види му се велика промјена коју, пођекад суче -- час с лијеве, час с десне
банде. Сви жаморе и куцају се куваним јајима. Од некуд и гусле јекну.
Из цркве па право на сред гувна међу народ изађе владика са својом свитом.
Дигне руку према небу.)
ВЛАДИКА: Благородна браћо, Црногорци!
(Сви умукну.)
ВЛАДИКА: Христос васкрс!
СВИ КА ЈЕДАН: Ваистину васкрс!
ВЛАДИКА: Ја сам браћо, допануо с вама коначити!
СВИ КА ЈЕДАН: Добро нам доша, пресвијетли владико!
ВЛАДИКА: Ја сам допануо с вама објед подијелити!
ЈЕДАН ГЛАС ИЗ МАСЕ: Чијој ћеш трпези, свјати владико?
ВЛАДИКА: Оног е ме понајмање зове -- домаћинској кући Мираша Загарчанина!
(Маса се ускомеша. Негодују.)
КНЕЗ ДРАГО: Вала, владико, ја јуне заклах вјерујућ' е нећеш Куче заобићи.
КРСТИЊА: Нека, нека, најешће се љеба у Загарчана!
ВЛАДИКА: Чеса им на вагану буде и мени ће добро бити! Ама, оћу да знам
е су ме данас Загарчани ручком угостили!
(На сред гувна изађе Мираш Загарчанин.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Фала ти, пресвијетли владико на тој части, ама нама
данас под ваганом ватре горело није. Има само од синоћ, ово јаје несољено.
(Узме Јуродивом сломљено кувано јаје из руке и добаци га владици.)
ВЛАДИКА: Образа ми ако није украдено ја му нећу манисати.
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Није ваистину!
ВЛАДИКА: Ако ли је украдено крш и драче путеви вам били, сами крши, дрвље
и бусење! Анатема опет на вас!
(Владика дода јаје Шкрњу.)
ВЛАДИКА: Жули!
(Шкрњо ожули јаје и врати га владици. Владика крене да поједе јаје.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Стани, владико! За јаје ти прав стојим, ама за кокош
ти не биг гарантова!
(Општи смијех. Владика тресне јаје о земљу.)
ВЛАДИКА: Ироде, дабили ироде!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: (Кнезу Драгу и Кучима.) Чеса је смијешно!
Преметнули сте с ума е смо и ми јунаштва чињели! Преметнули сте е смо,
нема томе ни три љета ужегла, пет волова чак из турске Левер Таре у Загорич
прегнали!
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину и пјесма вас је опјевала.
(Запјева.)
КНЕЗ ДРАГО: Нема коња нит' волова,
без Загарач соколова!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Са'ће крв панути!
(Мираш скочи и исуче сабљу. Крене на кнеза Драга. Владика да знак
момцима из свите. Они скоче и раздвоје Мираша и Драга.)
ВЛАДИКА: Стан' Ироде, дабили ироде, нијесам ја доша да вас завађам, но
сам браћо, доша да вас мирим. Ама нијесам ја доша ни да међ вас междусобни
мир васпостављам. Мним браћа сте -- измирићете се сами. Но сам допануо
е сам дозна е је овај куражни извањац ране извида! Овај јунак е је ћесарску
солдатеску надигра и к нама ускочио!
ЈЕДАН ИЗ МАСЕ: На гувно ш њим!
(Изгурају Ђованија на гувно пред владику.)
ВЛАДИКА: И ја сам за то да га братсвеником прогласимо. Ама морам бити
посигуран зна ли он чеса чини. Ђовани, соколе, што си ти к нама ускочио?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Да голи живот спасим. Међу солдатима у Котору говори
се да се у Црну Гору може без пасапорта ући. Ви мени браћо, даровасте
слободу. За роба окованог већег дара нема. Ама браћо, ви ми и ране превисте
и хљебом ме нахранисте. О Црној Гори круже гласине да је сурова, да се
у њој Спарта поновила, ама ја нигдје не видјех те турске главе што кажу
да умјесто страшила на кољу стоје.
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Види се да на нашу њиву залазио није!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Образа ми, нама су боље од жита родиле!
ВЛАДИКА: У књизи те си је упутио мојему љубезноме благородству и свему
обшчеству црногорскому пишеш е си чуо да се ођенаке крилати коњи јашу.
Образа ти, виђе ли их иђе, е би и ја једнога радо заузда.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Владико, крш и драче ноге вам крваве, ама вјерујете да
их јашете. А кад у нешто дубоко вјерујеш то се и обистини. Владико, ви
мене учите чојству и јунаштву, а ја ћу вас писмености и свјетским обичајима.
(Крстиња и Милица са стране посматрају цио призор.)
КРСТИЊА: Виђи како лијепо збори по нашки. Не њуња више ка дијете од двије
године.
МИЛИЦА: Брзо је научио. Да си га само виђела како је Станоју мачем сабљу
пребио. Какви зорни бркови!
КРСТИЊА: Не гледај га, није он за тебе!
МИЛИЦА: Он ил' скадарски вирови! Нема треће!
КРСТИЊА: Иди у кућу! Из овијег стопа!
(Милица покуњена оде у кућу.)
ВЛАДИКА: И баш си ријешио?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ваше коло, браћо, није као друга кола. Оно, браћо, не
стреми у ширину!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Ада како се то наше коло шири, те смо мимо свијета?
ВЛАДИКА: У висине, к Богу Свевишњему, рђо Загарачка!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Зато знајте, браћо, главом и душом ја сам Црногорац.
ВЛАДИКА: А што је то Црногорац?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: То се владико не може дефинисати.
ВЛАДИКА: А чеса, Ђовани?
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Чеса мисли е смо ништаљуђи! Владико он нас вријеђа!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Зато, пресвијетли владико, што је љепоту тешко дефинисати.
КНЕЗ ДРАГО: Моја капа на ову умну главу!
(Кнез стави црногорску капу Ђованиу на главу.)
ЈЕДАН ИЗ МАСЕ: Мој јелек на ова широка плећа!
(Огрне му јелек.)
ДРУГИ ИЗ МАСЕ: Мој појас око овог јуначкога струка.
(Сви му, вртећи га око себе, обмотавају дуги црногорски појас.)
ВЛАДИКА: А ви Загарчани, што ћете му ви дати?
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Метак у главу! Не знам ни што је ни ко је, а да га
дарујем. Јок!
(Шкрњо дошапне владици.)
ШКРЊО: Ово неће на добро изаћи.
ВЛАДИКА: Мучи мали. (Узвикне.) Чоек без пушке -- дрво без гране!
Моја кубура за овај пас! Од данас нијеси више гроф Ђовани...
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Не чуди се, владико, ако он, скорије' дана, ту исту
кубуру пут тебе окрене. Ко зна ко је он!
ВЛАДИКА: Ама, доста више Загарчани! Морате се мојој покорити вољи!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: (Као за себе.) Док ти леђа не видимо!
ВЛАДИКА: Анатема на вас, Загарчани!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Давно си ти, свети владико, на нас анатему бачио, давно
и предавно!
ВЛАДИКА: Не буде ли воља моја, Загарчани, сва ћу племена пут вас окренути,
да ве ископају, да вам се за стрв не дознадне! Слушајте ме добро, благородна
браћо! Ко је да је овај јунак, од данас је Јован Ускок -- мој писар и
десна рука!
(Ђовани стави шаку на чело да се крсти. Владика му узме руку и раствори
песницу. Рашири му три прста а потом му их скупи и на чело стави. Својом
руком води Ђованијеву показујући му како ће се од сад крстити.)
ВЛАДИКА: Воимја Оца и Сина и Светог духа...
СВИ СЕМ ЗАГАРЧАНА: Амин!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Још да га оженимо и пуна капа!
(Спаљују Ђованијеву ћесаровску униформу.)
ВЛАДИКА: Дочуо сам, браћо, е је Турчин наумио, про Роваца и Мораче, једном
за свагда да нас покори. Оћемо ли му се дати?
СВИ: Нећемо!
ВЛАДИКА: Данас добисмо брата Јована -- једну пушку више! Коло да се игра
браћо Црногорци. Родио нам се бра'ственик!
(Сви опкољавају Ђованија. Спремају се да заиграју. Међу њих утрчи
Милица. Мираша и Станоја на то бијес обузме.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Виђи која ли ће прва са извањцем заиграти!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Крениколо стој!
(Мираш из кубуре опали у ваздух. Сви стану.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Стој, кад зборим! Загарчани неће играт' у овоме колу,
е ће крв панути! За мном браћо!
(Коло стане као што је и кренуло. Сви Загарчани напусте гувно. Мук
прекине Ђовани који поскочи.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: И-ха! И-ха! И-хаааа!
(Сви га с чуђењем погледају. Нико не заигра. Умјесто њихове пјесме
негдје из даљине, од Мораче и Роваца одјекне сабласни звук турскијех ратнијех
бубњева и шаргија.)
(Цетињски манастир. Цик је зоре. Из дворишта поју први кокоти. Владика
одјевен сједи на кревету. Обува цревље. Спрема се за пут.)
ВЛАДИКА: Боже помози, чеса ли ће нам донијети ови нови дан!
(У ћелију тихо уђе Шкрњо. Носи лојану лампу. Шапатом, да га не би
нагло пробудио, дозива владику.)
ШКРЊО: Владико. Пробуди се, о владико!
ВЛАДИКА: Ваистину, нијесам ни заспива. Збори што је.
ШКРЊО: Кнез Драго. Тражи да га из овијег стопа примиш на разговор.
ВЛАДИКА: Далек је пут превалио. Нека униђе.
ШКРЊО: Ваља нам се на одбрану спремат', владико. Уходе јављају е Турци
на Платије, над кањон Морачки, по ваздан топове довлаче.
ВЛАДИКА: Иди зови Јована, нек устаје. Ваља нам на пут ићи.
ШКРЊО: Слуга сам покоран.
(Шкрњо изађе. Појави се кнез Драго. Стоји на вратима.)
ВЛАДИКА: (Сам са собом.) Дако данас и Братоножиће с Пиперима
измиримо, дако их под један барјак ставимо.
КНЕЗ ДРАГО: Ако и дако су најгрђи људи, о пресвијетли владико!
ВЛАДИКА: Добро ми доша, кнеже! Којим злом?
КНЕЗ ДРАГО: Да ти речем е се смрти не бојим!
ВЛАДИКА: Тај вакат има те си то и доказа. Ама медаљу не мож' добити е
си оружје и на брата и на бра'ственика обрнуо.
КНЕЗ ДРАГО: Ваистину, владико, има Срба и без грба! Ама ја сам другијем
наумом теби допануо.
ВЛАДИКА: Збори!
КНЕЗ ДРАГО: Ти се шјећаш е сам ја уватио у крађи брата Мираша Загарчанина
и од зле памети на мјесту му пресудио а све поради несрећњега шићара е
ми га је из тора понио. Е сад је доша вакат да Загарчанима крв платим.
ВЛАДИКА: Ваистину мним то смо давно ријешили. Нијеси мора пете рањавит'.
КНЕЗ ДРАГО: Неће Милица да се уда ни за једног од њиг. Вели е ће се прије
замакнути ил' у какав вир бачити да је ђаво понесе. Но, владико, да ти
пресуду преиначиш. Наживио сам се, а ни док сам млађи био смрти се боја
нијесам. Мним -- боље ја но недужно дијете.
ВЛАДИКА: Је ли те ко видио кад си амо долазио?
КНЕЗ ДРАГО: Не, вала. Све сам шумом иша.
ВЛАДИКА: А јеси ли коме зборио е ћеш амо допанути?
КНЕЗ ДРАГО: Не, вала. Жена и шћер вјерују е сам у чету отиша.
ВЛАДИКА: Е сад се лијепо обрни, па истијем путем натраг. И да ми више
пред очи не изидеш. (Плане.) Срам те било, кнеже, е се нијеси
устидио противу своје совјести зборити! Чујеш ли ти ове шаргије е по ваздан
одјекују. Е си ћор и у то здраво око, те не видиш е се пред Ровцима бијели
од чадора, е се црвени од фесова, е базди од некрс'а! Сад си наша главу
на пањ да мећеш, не уцрвала ти се дабогда!
КНЕЗ ДРАГО: Ама чеса да чиним, пресвијетли владико?
ВЛАДИКА: А чеса би чинио -- неће она бити ни прва ни потоња е смо је
тако удомили. А пород изроди лакнуће јој души.
КНЕЗ ДРАГО: А Јован? Што ако он...
ВЛАДИКА: За њега не брижи! Неће се од мене одвајати. Потребит ми је.
Ка свијетли примјер ми је потребит. Ајд' сад, форца! Не би ваљало да се
ође сретете!
КНЕЗ ДРАГО: Што је ту је. Учињећу ка што заповиједаш, пресвијетли владико.
Ама буде ли јој штогођ, на твоју душу!
ВЛАДИКА: Ма чеса вирови, чеса беспослице! Преметнуће она мис'о, ка и
све друге, пређе моста дође. О, Шкрњо! О, соколови! Оћемо ли скоро омицати!
(Шкрњо се задихан појави на вратима.)
ШКРЊО: Утече, владико!
ВЛАДИКА: Ко утече!
ШКРЊО: Јован Ускок.
ВЛАДИКА: Ма чеса збориш!
ШКРЊО: Смота у аљине по навиљка сијена. Њега ни од корова.
ВЛАДИКА: Зови на узбуну! Прави поћеру! Ко зна ко је он! Ко зна ко је
Јован Ускок! Ко зна ко је Ђовани Извањац! Ко зна! Узбунаааа!
(Кнез Драго заусти да нешто рече, али само му рука, као по навици,
полети к јатагану. Владичин глас одјекује манастирским ћелијама.)
(Нека забачена сеоска црква. Присутан је само отац Филарион. Гледа
кроз прозор и, пијан као чеп, булазни сам са собом. У руци му је, прућем
оплетена, демиџана вина.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Оде Јевросима, мајка седам шћери. Оцу Филариону фала е
ће осмо бити син! Ееее, Јевросима, Јевросима, није Бог крив чеса ти женску
ђецу рађиваш. Крива си ти сама чеса се много смијеш. Кад се мушка ђеца
праве мора се озбиљно бити, а не ка ти: а те чоек за сису уштине одма
се закикоћеш. Ама само да је оно здраво, па нека је и женско. Ајд' уздрављу!
(Искапи демиџану.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Празна. Коме отац Филарион да се за још једну демиџану
обрати? Коме нако Богу Свевишњему.
(Покупи дукате испред олтара.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Господе, ове дукате, вјерница твоја, грешна Јевросима,
пред олтар донесе. Господе, чеса је твоје узми, а чеса је моје врчи натраг!
(Баци дукате у ваздух. Дукати зазвече по каменом поду. Отац Филарион
их халапљиво почне скупљати. Испред њега, одједном, искрсну Ђовани Извањац
и Милица. Милица се грчевито држи за Ђованија. Ђовани носи демиџану вина.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ово је провиђење! Ђецо, сам Бог вас је к мени упутио.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Вјенчавај, попе. Вјенчаш ли твоје вино, не вјенчаш ли,
ваистину никога више нећеш вјенчати!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Образа ви, немојте, ђецо. Ти си шћери, обећана. Убиће
ме... Оли кнез Драго, оли Мираш Загарчанин -- који први до мене допане.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ја сам допануо прије обојице.
(Ђовани му поднесе демиџану под нос. Почне кружити руком. Отац Филарион
иде за вином. Зграби демиџану и натегне као да ће се убити од пића. Потом
неколико тренутака, покушавајући да дође к себи. Тетурајући се, нетремице
гледа Ђованија.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: А волите ли се ви, ђецо?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Не него се мрзимо. Ајде попе, жури нам се!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ајд' приђите мало овамо.
(Поведе их према олтару.)
МИЛИЦА: А ваља ли оче, да ја овако у цркву улазим...
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Како?
МИЛИЦА: Па голијех руку.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ајде, ајде, кћери, што голија то Богу милија. (Потегне
из демиџане.) Пристајеш ли ти да се удаш за Јована Ускока?
МИЛИЦА: Пристајем.
(Отац Филарион, куражећи се, опет потегне из демиџане.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: А ти Јоване, пристајеш ли да Милицу Драгову за жену узмеш?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Пристајем.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Милице од данас више нијеси Милица Драгова но Милица Јованова.
Јоване, пољуби младу.
ЈОВАН УСКОК: Хоћу оче, али да ти не гледаш.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Е онда не мораш.
(Ђовани пољуби Милицу. Милица руком протрља уста.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Што је сад?
МИЛИЦА: Ожарише ме бркови. Боже ме опрости, ка коприва.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ајд живјели и све вам срећно и берићетно било. (Натегне
из демиџане.) А куд ћете сад, бескућници?
МИЛИЦА: Макар и у пећину. Раздвајати се нећемо.
(Отац Филарион поново натегне из демиџане. Пола пије, пола му се
низ браду, по мантији слива.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: (Као за себе.) Оче Филарионе, кад си загазио,
гази док се не утопиш!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Шта рече, оче?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Реко' има у Брдима, у Морачком катуну, једна колибица,
ђе сам, (Прекрсти се.) Боже ми опрости, нероткиње лијечио. Могли
би тамо за почетак. Само да се не смијете ноћу!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Да нас ко не опази?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Јок! Да женску ђецу не изродите!
(Милица му стане руку цјеливати.)
МИЛИЦА: Фала ти, оче, до неба ти фала.
(Ђовани је повуче.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Не прећеруј, Милице! Фала ти, попе! Ама од кад ме у братство
примисте све ме нешто мучи једна мис'о...
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Питај, сине.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Јесмо ли ми, оче, Србљи?
МИЛИЦА: У, чеса њему на ум пада!
(Отац Филарион забезекнут исколачи очи. Натегне из демиџане. Брзо
почне да молитва.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: За кућом вам био стог, на стогу Господ Бог, па дијелио
сваком, некоме шаком, некоме капом, а вама и шаком и капом и врећом и
сваком добром срећом...
МИЛИЦА: Ајмо сад, чојку, да нас поћера не сустигне! Фала ти Филарионе,
фала ђе чуо и ђе не чуо! Ајмо, форца!
(Милица повуче Ђованија напоље. Отац Филарион, сам са собом, настави
да молитва.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: ...Срећа вас сретала, срећа вас на путу пратила, срећа
вам украс живота била... Неће ово на добро изаћи, виђу ја. (Уздахне.)
Опет си се Богу примака, оче Филарионе! Ајд' уздрављу.
(Натегне из демиџане.)
(Колиба оца Филариона. Ђовани сједи крај огњишта. Прекрстио ноге
и превлачи гудалом преко гусала. Гусле у почетку зашкрипе а онда одјекну.
Милица уноси дрва и ложи ватру.)
МИЛИЦА: Виђу свиђело ти се да будеш Црногорац -- ја да секам, ти да гуслаш.
(Ђовани не реагује. Само засуче брк.)
МИЛИЦА: Шјутра ће бити тачно два мјесеца како смо се узели. Два мјесеца
како срнетину ијемо, два мјесеца како се ође кријемо, како иловачом рупе
између брвана зачепљам. Јуче сам и шкуре на пенџерима отковала е је сунце
огријало. Шутиш. Не збори ти се. Само ти гуслај.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Мислим, жено.
МИЛИЦА: А чеса мниш, чојку?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Мислим -- пристаће они. Мораће једном да пристану. А
онда ћемо саградити праву кућу и живјети као људи.
МИЛИЦА: Онда ћеш ме и у твој двор повес'.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Оћу жено.
МИЛИЦА: Оћемо ли један чојку?
(Ђовани је зачуђено погледа.)
МИЛИЦА: Један менует, да мало вјежбамо, да се не бручим пред свијетом!
(Ђовани се насмије.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ајде жено! Ти, ра, ра, та, та...
(Неспретно заиграју менует. Ђовани је на крају чврсто привије уз
себе. Милица врисне.)
МИЛИЦА: Немој чојку на силу, даћу ти сама!
(Повуче Ђованија на под.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А сад више нијеси "поштена", је ли?
МИЛИЦА: Сад сам удата! Док сам ђевојком била ништа знала нијесам. А сад
ми се, мој чојку, све само кажевало!
(Споља се зачује рзање коња. Милица скочи.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Шта је сад!
МИЛИЦА: Чу ли ти нешто. Ка да је кљусе зарзало.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ко ли ће сад бити?
МИЛИЦА: Да није поћера?
(Милица приђе прозору. Ђовани узме кубуру и повуче Милицу.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Одмак'се од прозора!
МИЛИЦА: Отац Филарион. Лизијеран ка гола демиџана. Само што не пане са
Брњаша.
(Уђе отац Филарион. Како ступи у колибу тако се стропошта. Лице му
је сво у отекло и у модрицама.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Оче Филарионе! Брзо, Милице! Дај воде!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ракије! Дај ти мени, шћери ракије, мученица је лијек за
све!
(Милица донесе демиџану ракије. Ђовани придигне главу оцу Филариону
и да му да повуче. Отац Филарион отпије гутљај. Стресе се.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Убише ме! Убише Загарчани, убише Бога у мени, Бога убише
-- ђавола оставише да ми кости разједа! Попих јутрос, за лијек, на ште
срца, по демиџане вина, никад га не попио дабогда, па се занијех те их
не спазих. Гласови ми се јавише!
МИЛИЦА: Гласови?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Арханђелски. Долазили су они мени и раније, ама су ми
зборили: "О оче Филарионе, ништа не вриједиш, ни пишљива боба. Иди замакни
се, кад нијеси ни за Бога ни за људи". А сад ми просто на уво запојаше:
"Љубав је дар Божији, добро си дјело учинио, гријехе си своје искупио".
Кад...
МИЛИЦА: Кад?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Кад ето ти Загарчана. Ух ал' боли! Ама није ово казна
Божија но казна људска, ама није ово казна људска но казна нељудска! Ок,
мени, ок, јадан ти сам! А ти, Јоване, Ђовани, или већ чеса јеси, мичи
руке од мене!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Зашто оче? Чисте су.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ако има имало истине у ономе чеса се збори крваве су до
лаката.
МИЛИЦА: Чеса се збори?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Збори се Јоване, е нијеси извањац.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Па сад и нијесам. Сад сам Црногорац.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Збори се е никад нијеси ни био извањац, е си лажни гроф.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: А шта сам онда?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Турски ухода. Они су те и описменили и међу нас врчили
да јабуку раздора убачиш, да се искољемо, да им напад лакше пане.
МИЛИЦА: Напад?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Може бити шјутра ударе, а може бити прошјутра, ама удариће
ка никад до сад.
МИЛИЦА: Чојку, брзо си научио да збориш по нашки. Ка да си међ нама раста.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: То су Загарчани измислили. Лажу! Лажу да ми главе дођу!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Ако је истина знадни е ти је успјело. Знадни е су под
оружјем на Куче кренули. Понијели су јабуку кнезу Драгу. Не ижједе ли
је он, или неко његов, пријете е ће Куче ископати -- све до једнога.
МИЛИЦА: Леле мене у дом. Отац им неће на мегдан изаћи. Владика иг је
заклео да оружје, нако у одбрани, на братственике не смију потезати. Пашће
крв.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Кад су пошли?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Нема ни по уре.
(Ђовани скочи, дохвати џефердар и истрчи напоље. Зачује се рзање
коња. Милица потрчи за њим.)
МИЛИЦА: Чојку, стани! Погинућеш, чојку! О, Јованееее!
(Зачује се топот копита. Узалуд Милица "чоека" дозива.)
(Кућа кнеза Драга. Присутни: кнез Драго, Крстиња, Мираш Цуца, Станоје
Мирашев и Јуродиви.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Нећу млин! Не мош' млином платит главу мојег брата!
Да ми се по селу спрдају, да ме питају: "Како ти меље они брат?" Не, чујеш,
не! Појешћеш јабуку те са смрћу на вјенчање изаћ! На мегдан, оли ћемо
вас све ископати! За стрв вам се неће знати. Виђи, колико нас је.
(Кнез погледа кроз прозор.)
КНЕЗ ДРАГО: Ни нас није мање, ваистину. Чеса да чиним: погинем ли --
збориће се, не погинем ли -- збориће се! Ижједем ли јабуку -- збориће
се, не ижједем ли -- опет ће се зборити! Ама боље да се не крвимо. Да
опростите, браћо, па да и даље живимо ка и до сад...
(Мираш му нервозно тутне јабуку под нос.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: На јуначку пољану! Крв да се плати!
КНЕЗ ДРАГО: Добро знаш е нас је по погибији твојег брата владика заклео
да оружје на бра'ственике не потежемо. Узмем ли јабуку анатема ће на племе
панути.
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Па нек пане! Вакат је да се и вама јуродива ђеца рађивају!
Да и ви мало биједу ошјетите! Да ви нама овце лупежате! Доша је вакат!
Ничија није до зоре горела! Не, чујеш, не!
КНЕЗ ДРАГО: То је твоја пошљедња?
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Пошљедња!
(У дворишту зарже коњ. Крстиња погледа кроз прозор.)
КРСТИЊА: Ето Јована. Гони коња ка суманут! Црћ'е Брњаш колико је запјенио.
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Њега чекам! Издајника! Поганога домазета!
(Ђовани упадне у кућу. Са врата потегне мач на Мираша и Станоја.
Јуродиви побјегне под сто.)
КНЕЗ ДРАГО: Не Јоване, ако Бога знаш! Не е ће пући брука каква никад
пуцала није! Јабуку су донијели. Не може се друкче нако по обичају!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Не зна он што су наши обичаји. Он је ћесара служио.
Мало ћесара, мало више Турке! Он је погани јабанац, погани извањац! Он
је ође доша да обестрага владику, да крв узмути и да женску част укаља!
Погани домазет!
(Ђовани приђе столу. Узме јабуку. Гледа Мираша и Станоја у очи. Загризе
јабуку и полако је поједе. Петељку баци Станоју у лице. Станоје скочи,
али га Мираш задржи.)
(Колиба оца Филариона. Присутни Милица и Ђовани.)
МИЛИЦА: Немој шјутра тамо ићи.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Готово је, Милице. Нема више натраг. Баста!
МИЛИЦА: Вазда сам думала чеса се мајка једи кад отац у четовање иде.
Чеса јој све живо смета? Мене већи костријеш обузима. Немој Јоване, тако
ти Бога.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: До два прста образа имам, Милице. Ја сам Црногорац.
МИЛИЦА: Ако ти чеса буде ја ћу бити крива. Проклињаћу дан кад си ме упозна.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Не може ми ништа бити.
МИЛИЦА: Реци ми... је ли истина чеса зборе... е си турски ухода?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Љубим те, Милице. Светога ми крста и сва четири поста,
сам Бог зна колико те љубим.
(Загрли је.)
МИЛИЦА: Знала сам ја е то не може бит' истина. Уснила сам...
(Заплаче се.)
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Де смири се.
МИЛИЦА: Уснила сам е сам куја Видосава, е сам сапалила крила коњу Јабучилу,
а Момчилу војводи сабљу са очима, крвљу затопила да је потегнут' не може.
Богом те кумим, не иди. Ако зло буде, чеса ћемо ми без тебе?
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Који ви?
(Милица узме Ђованијеву руку и стави је себи на стомак.)
МИЛИЦА: Ми, Јоване.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Милице!
(Чврсто је загрли. Загњури главу у њену косу. )
(Пропланак у планини. Рано је јутро. Из села се чују кокоти. Неколико
Црногораца посматрају са стране Ђованија и Станоја Мирашевог како окренути
леђима један другоме корачају сигурним корацима. Кораке им одбројава Мираш
Загарчанин. Јуродиви одбројава руком правећи грчевите гримасе.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: ...Шес', седам...
КНЕЗ ДРАГО: Натегни кубуру, Јоване, да брже окинеш!
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: ...Сеи, сете... Тешко оном, браћо, што у вашем колу поскочи.
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: ...Осам, девет...
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: ...Ото, нове... Благо оном ко'с у њему роди!
КНЕЗ ДРАГО: Натегни, Јоване!
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Десет.
ЂОВАНИ ИЗВАЊАЦ: Ћинкве. Огањ, браћо!
(Прасну кубуре. Ђовани своју у ваздух испали. Станојева у руци експлодира.
Бљесне свјетлост чудновата.)
(Бљеском чудноватим просвијетли се јуначка пољана. Зачује се силно
њиштање. Појави се коњ Јабучило. Крила су му спаљена, смежурана. Коња
јаше војвода Момчило. Изрешетан је стријелама. Коњ њишти и пропиње се.
Под пуном опремом, у оклопу, војвода Момчило падне на земљу. Коњ се још
једном пропне, а затим и он падне. И Момчило и Јабучило у хропцу издахну.
Поново бљесне свјетлост чудновата.)
(На пропланку, у планини, Црногорци се, заслијепљени свјетлошћу чудноватом
држе за очи. На сред пропланка мртав лежи Ђовани Извањац. Станоје једном
руком грчевито стиска кубуру из које се још дими, а другом очи покрива.)
МИРАШ ЗАГАРЧАНИН: Чеса би ово, љуђи! Виђесте ли? Чеса?
(Кнез Драго приђе Ђованију Подигне му главу. Затвори му очи.)
КНЕЗ ДРАГО: Погибе Ђовани. Ђовани погибе, а Јован се попе на ата крилатога.
Ај, леле мене за тобом, брате Јоване!
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Ништа не видим! Моје очи! Ја сам слијееп!
КНЕЗ ДРАГО: Леле мене за тобом, умна главо! Леле, брате Јоване!
(Станоје насумице, вичући, отрчи према шуми.)
СТАНОЈЕ МИРАШЕВ: Ја сам слијеп! Никад више сунца гледат' нећу! Ја сам
слијеп!
КНЕЗ ДРАГО: Леле, од данас па занавијек, лелееее!
(Лице кнеза Драга се болно згрчи. Његов лелек одзвања Црном Гором
и Брдима.)
(Колиба оца Филариона у Морачком катуну. Милица тарка ватру. Зашкрипе
врата. Уђе Крстиња. Милица се не окреће. Само одсутно, укоченог погледа
зури у ватру.)
МИЛИЦА: Дошла си. Шјетила си се е сам жива.
КРСТИЊА: Боље те нашла, шћери.
МИЛИЦА: Шјетила си се е постојим.
КРСТИЊА: Дошла сам... да ти речем... Није добро, шћери.
МИЛИЦА: Знам, мајко.
КРСТИЊА: Окле знаш?
МИЛИЦА: Знам е не море бити добро. Сан сам уснила. Сан никад не лаже.
Чеса ли ће сад са мном бити?
КРСТИЊА: А чеса би било. Ноћас ћеш са мном кући, а шјутра ћемо те удат'
за Станоја Мирашева. Ово зло мора стати.
МИЛИЦА: Неће он мене, мајко, више шћети.
КРСТИЊА: Оће ка и неће! Оће сад више но и прије. Сад те у боју задобио.
Ајд' спремај се, да не дангубимо.
МИЛИЦА: Неће, неће, мајко, неће ни он, ка што неће ни један други.
КРСТИЊА: Ма чеса збориш, Бог с тобом, Милице!
МИЛИЦА: Сандруга сам, мајко.
(Крстиња преблиједи. Свијест јој се заврти. Проговори тихо, савлађујући
бијес.)
КРСТИЊА: Бизо. Бизо! С извањцем, с поганијем домазетом! Ђе ми зло на
кућу распрти. Ђе гајих змију у њедрима, да ме отровом запуне. Бизо!
(Из Милице провали плач. Јеца. Падне Крстињи у загрљај. Крстиња је
милује по коси. Поглед јој је хладан и укочен. Гледа негдје у даљину,
изнад Миличине главе.)
КРСТИЊА: Немој ми више пред очи излазити. Немој ми се ни у сну јављати.
Не слази у село, кућу заобилази. Ја више немам шћер. Не, чујеш, не!
МИЛИЦА: Ђе ћу ја сад, мајко? Чеса ли ће са мном бити? Чеса?
КРСТИЊА: Чеса гођ оће! Сама пала, сама се убила!
(Крстиња одгурне Милицу. Крене према вратима. Осврне се.)
КРСТИЊА: Бизо!
(Крстиња изађе. Милица довикне за њом.)
МИЛИЦА: Што ће са мном бити? Не остављај ме! Мајкооооо!
(Падне на кољена и зарида. Њен глас одјекује планином. Дуго, дуго...)
(Гувно испод цркве војводе Вуксана од Роваца подно Веље горе у Љешанској
нахији. Скупио се народ. Сви су под оружјем. Шкрњо чита књигу од владике.)
ШКРЊО: Благородној господи сердаром, војеводам, кнезом, барјактаром,
харамбашом и прочим духовним и мирским главаром и старјешинам и свијема
Црногорцима и Брђанима милост и мир да будет од Бога, а от мене архипастирскоје
благословеније.
Да будет на знање свијем пушкам и кремен каменом, кривом ножом, ватри
и пламеном Црне Горе и Брдах свеколиких, е је Турчин науман про Роваца
и Мораче на васцијелу Црну Гору ударити. Трагически наш ваздакадашњи усуд,
е нам је збитије начинио, нек нам буде опомена за вјеки вјековах. У памет
се, браћо Црногорци! Обзнањујем ви е се сви крвни дугови имају смотрит'
ништетнијем. Ко ли тако не узоће нека гледа ку'ће и како ће! Земљу нам
ваља од некрс'а бранит'! Браћо, све што 'одат' може нек се под један барјак
стави и пут Брда упути. Ко не паса данас пут Мораче ниђе не приспио, дабогда
се о свом јаду забавио!
С прочем остајем ваш доброжелатељ.
На Цетиње, љета господњег 1820.
Владика Петар I Петровић Његош.
(У даљини загрме лумбарде. Бљесне свјетлост чудновата. На крилатом
коњу Јабучилу негдје пут небеса језди Јован Ускок. Коњ силно зањишти.
Крила су му се подмладила, ојачала.)
(Манастир Морача. Сваки ценат зида је живописан. Крај олтара је велика
икона -- "Гавран храни пророка Илију". Свуд около грме лумбарде. Владика
нервозно шетка испод иконе. Потом с тугом уздахне. Упадне отац Филарион.
Виче као без душе.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Изгибосмо, владико! Паде сердар Мркоје Пјешивачки! Главом
паша их предводи. Заклео се е ће хоџа рикнут' на Цетињу! Боже ми опрости,
за по уре очи ће копати пророку Илији.
(Отац Филарион се прекрсти пред иконом.)
ВЛАДИКА: Оче Филарионе, чеса збориш, узмакни се с мјеста!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Јесу ли стигли отпоздрави? Оће ли нам ико у потрч притећи?
ВЛАДИКА: Бог високо -- Русија далеко.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Од Створитеља им здравље. А и чеса би нам помагали --
ако смо православни нијесмо Руси! А браћа Србљи?
ВЛАДИКА: Кренули су ама бојат' се е су им пут препријечили. А ти оче,
боље виђи, ђе су наши Кчевљани и Бјелопавлићи, е ни њијег свијег нема.
Ђе су Загарчани, Цуце и Бјелице! Ниђе ни једнога! Ко нам може у потрч
притећи ако себи сами потрч отпотрчавамо!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Немој тако, свјати владико. О Цуцама се и у пјесми пјева:
"Кчево равно, гнијездо јуначко".
ВЛАДИКА: Ваистину, колико је равно толико је и јуначко.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Сиротињске коње јашу па су одоцнили. Ама можда и право
збориш владико. Можемо ми вала и без њиг. А и чеса би нам ко притица!
Јесмо ли ми, владико, Србљи?
ВЛАДИКА: Пиши заповијес', оче Филарионе!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Јесмо ли, владико?
ВЛАДИКА: Пиши па ћеш знати. Пиши, кад зборим!
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Добро, пишем кад збориш!
(У ћелију, као без душе, упадне Шкрњо. Вуче Милицу. Чврсто је држи
за надлактицу. Пусти је. Милица се скљока. У грчу покрива лице рукама.)
ШКРЊО: Владико!
ВЛАДИКА: Шкрњо, соколе мој! Јеси ли ми Копиљановић оли Сердаревић?
ШКРЊО: Ваистину Сердаревић, свјати владико! Још наш жрвањ жито меље!
Пристигоше Загарчани, а и Цуце иду с Кчева, сијеку оздо с лијева!
ВЛАДИКА: А Бјелице?
ШКРЊО: А Бјелице ка Бјелице бију с десна, низ педенцу! Ено лете Турци
низ Платије!
ВЛАДИКА: Амин, Боже помози!
(Шкрњо гурне Милицу пред владику.)
ШКРЊО: Владико, ову грешницу ти у руке предајем. Са ужета сам је скинуо!
Стољетњи храст је шћела да опогани!
(Отац Филарион приђе Милици. Макне јој руке с лица. Препозна је.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Милице!
(Милица га ухвати за руку и почне је љубити. Владика приђе.)
МИЛИЦА: Грешна ти сам, оче! Крв због мене паде. Свако на ме прстом упире!
Једни зборе е носим ћесарско дијете, други опет е ћу родит' турскога вазала.
Загарчани се спрдају. Веле ако буде мушко родиће се осунећено. Пушти ме
да се замакнем, да се ратосиљам биједе!
ВЛАДИКА: Ако се роди мушко биће јунак од јунака. Нико не зна ко је Јован
био. Нико! Нити може знати. Не знам ни ја. Знам само да је па ка чоек,
ка Црногорац, бранећи твоју и своју част. А за нас је боље да славимо
једног јунака више него издајника. Све твоје гријехе, кћери, ако се гријехом
звати могу, ја на своју душу мичем. Буде ли дијете мушко...
МИЛИЦА: Јован ће се звати.
(Из Милице провали плач. Са срца јој је пао дуго ношен терет.)
ВЛАДИКА: Води је у ћелије манастирске. Ако до чег по злу дође ти ми за
њу главом добар стојиш! Јасно!
ШКРЊО: Мален је живот наспрам оног чеса би ја за Црну Гору да. Слуга
сам покоран, свјати владико!
(Шкрњо се наклони. Помаже Милици да устане. Изведе је из ћелије.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Не одговори ми оче, јесмо ли ми...
ВЛАДИКА: Мучи више! Сад си наша да ме запиткујеш! Пиши заповијес' да
се стопе једне узмаћи не смије.
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Та је заповијес' по пет пута у свијем селима читана! И
без ње узмицат' се неће! Владико, све је под оружјем.
ВЛАДИКА: И жене и ђеца и старци?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Сви! Још само ти да ижђенеш кубуру испод мантије, да број
употпуниш е нас је мало!
ВЛАДИКА: Амин, Боже помози!
(Владика се прекрсти. Испод мантије извади двије кубуре. Отац Филарион
га забезекнут гледа. Брзо се прекрсти.)
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Воимја Оца и Сина и свјатог Духа, прездрави ти десна рука,
владико.
ВЛАДИКА: Ваистину прездрави! Прездрави ка што ћемо сви данас изгинути.
Сви до једног! Оли ће нам се шјеме ископати оли ћемо Ровца и Морачу и
Брда свеколиках с подловћенском Црном Гором сјединити. Јесмо ли сви под
једнијем барјаком?
ОТАЦ ФИЛАРИОН: Јесмо, владико!
(Једно ђуле удари поред манастира. Све се затресе од експлозије.)
ВЛАДИКА: Ама доцкан, река бих! Не смије се поновити '749-та. Никад више
неће оџа рикнут' на Цетињу! Никад! Огањ, браћоооо!
(Запраште пушке. Око манастира одјекују експлозије. Једна другу сустиже
-- свака од претходне ближа и јача. Пламичак у лојаној лампи се залелуја
и угаси.)
(Морачки катун кнеза Драга. Једно врљикама ограђено двориште, бунар
на средини, колиба и штала. Крај бунара испреплијетана тијела црногорскијех
и турскијех јунака. Полако се разилази дим. Са околнијех брда, у даљини
чују се шаргије. Поприштем иде кнез Драго. Искасапљен је. У десној носи
лијеву руку. Дође до бунара. Стане ране умивати. Из куће изађе Крстиња.
Носи џефердар. Пркосно запјева. У први мах не разазнаје се да ли пјева
или нариче.)
КРСТИЊА: Текла вода на валове,
ој јаворе, зеленборе!
(Кнез Драго прихвати пјесму.)
КНЕЗ ДРАГО: Кад је текла ђе се ђела,
ој, јаворе, зеленборе!
КРСТИЊА: Нема, чојку, више праха пушчанога. Још један загон да начине
и готово!
КНЕЗ ДРАГО: Нек' ударе! Опет ћемо ми њиг дочекати. Није мени жа живота.
Жа ми је само е ми Јован Извањац оста дужан, оста дужан наук како мачем
сабље да ломимо. Ама ни абера зато. Опет ћемо се ми срести.
(Преосталом руком придигне погинулог јуродивог Загарчанина. Извуче
га из загрљаја са мртвим Турчином.)
КНЕЗ ДРАГО: И ја ћу вас браћо, скоро походити. Пукни пушкоооо!
(Негдје из шуме одјекне плотун. Плотун дуго одзвања планином. Шаргије
и ратни бубњеви се све гласније чују.)
КРСТИЊА: Чојку!
(Кнез Драго се занесе.)
КНЕЗ ДРАГО: Попили је бојни коњи,
ој, јаворе зеленборе...
(Крене према кући.)
КНЕЗ ДРАГО: ...Бојни коњи и сватови,
ој, јаворе зеленборе...
(Крстиња болно и пркосно врисне.)
КРСТИЊА: И-хааааа!
(Крстиња покрије лице рукама. Врисак одјекне Морачким кањоном. Кнез
Драго се стропошта на праг колибе.)
КНЕЗ ДРАГО: Огањ у катун, Крстиња! Аманати, огањ, да га некрс' не погани.
КРСТИЊА: Чојку! Драгооо!
КНЕЗ ДРАГО: Огањ, Крстиња!
(Издахне. Крстиња му придигне главу и стави је себи у крило.)
КРСТИЊА: Не би Савића да нам у потрч притече, уби га Марко Бајица. Не
би Марка Бајице, уби га Петар Савићев. Не би бана Јока због Илије Радоманова,
а Илије због Милије. Не би Трипка, не би Вукашина, не би соколова, не
остаде ни врага од трага. Мој чојку! Дослен сам ја сачекивала тебе, а
сад ти сачекај мене, е ћу скоро за тобом.
(Сабласно одјекују бубњеви и шаргије. Чују се све ближе и ближе.
Крстиња полако устане и стави неколико нарамака сијена уз брвна колибе.
Увуче кнеза Драга у колибу. Са огњишта, изнесе бакљу.)
КРСТИЊА: О, Отомановићи! О, Туркешине! Ајте амо, да се огријете, да боље
шаргијате, гусле вам на гробу играле дабогда! Анатема на вас!
(Баци бакљу у сијено. Уђе у колибу и за собом затвори тешка, дрвена
врата. Изнутра се зачује реза. Ватра запуцкета. Сабласно одјекују шаргије
и ратни бубњеви. Чују се све јаче и јаче, све ближе и ближе.)
(Поприште послије битке. Тијела без глава, ноге без трупова, руке
из земље вире. Измијешани турски и црногорски јунаци. Жене преврћу јунаке
тражећи мужеве и синове. Неколико коња стоји без јахача. Њуше земљу око
гомиле тијела. Поприштем иде владика са својом свитом. Из даљине одјекују
гусле. С другог краја, у сусрет владици, иде Шкрњо. Одјећа му је подерана,
рука у повојима. Стане пред владику. Реским гласом рапортира.)
ШКРЊО: Свјати владико, част ми је извијестити ве, е оно црногорскијех
јунака чеса је претекло, здружени под један барјак, тријебе Платије од
преосталијех Турака. Још се не зна броја изгинулијем Кучима, Цуцама, Бјелицама,
Загарчанима...
(Владика прекине његово набрајање. Дигне руке према небу.)
ВЛАДИКА: Од данас па за вјеки вјековах, Ровца, Морача и Брда свеколика,
Црном Гором ће се звати!
(У том тренутку бљесне свјетлост чудновата. Мртви коњи поустају.
Безглави заиграју. Између њих крилати Јабучило страховито зањишти. Да
се у трк преко поља. Владика махинално, као да ће га задржати, дигне за
њим десну руку. У том тренутку прсти му се почну грчити. Из руке му испадне
кубура. Рука се опет, као и прије боја, сасуши, згрчи и одузме.)
ШКРЊО: Владико... Рука, владико!
ВЛАДИКА: Бог дао, Бог узео.
ШКРЊО: Том си руком ону грешницу благословио. То је зато.
ВЛАДИКА: Мучи Шкрњо! Ни једне више! Да је смотриш ка мало воде на длану!
Роди ли нам мушко чедо, тај ће мали мени крилатога хата ухватити!
(Владика се с чежњом пут неба загледа. У даљини се чује Јабучило.
Све једанак рже копајући небо копитама.)
(Бљесне свјетлост бјеличаста. Чудноват призор у сред Скадра на Бојани:
четири слушкиње држе краљицу Јевросиму за ноге и руке. Јевросима се порађа.
Зачује се дјечји плач. Плач је све јачи и јачи. У једном тренутку стопи
се са канонадом топова од Мораче и Роваца. Детонације одјекују, земљу
потресају.)
(Цетињски манастир љета господњег 1827. Присутни Милица и Дјечак.)
МИЛИЦА: Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу,
Ш њом лијепи пород изродио,
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.
ДЈЕЧАК: А оћу ли и ја ако будем ка и отац јунак, имат' коња крилатога?
МИЛИЦА: Оћеш, сине.
ДЈЕЧАК: А ако осветим оца, оћу ли бити јунак?
МИЛИЦА: Нећеш ти никога светити. Тебе ћемо у школу шиљати. Да се описмениш,
да на Кчево школу отвориш, да другима наук пренесеш, да свијет сустигнемо...
ДЈЕЧАК: Чеса ће ми школа? Оћу коња крилатога.
МИЛИЦА: Шиљаћемо те у Рим. Тамо ђе ти се и отац школова. Да научиш да
о крилатијем атовима пјесме спјеваваш.
ДЈЕЧАК: Чеса би о њима тамо пјесме спјевава кад ође могу да иг јашем?
Ама исто право збориш. Отићи ћу да видим окле ми је отац. Да научим све
што је и он знава, да научим мачем сабљу да пребијем, да научим и боље
од њега. А онда ћу се вратити. Вратићу се да се светим. Најприје ћу онога
Бајицу е ме прозва ћесарскијем копиљаном. Онда Загарчане е ме турскијем
вазалом зову, Мираша и Станоја, па све друге редом, једнога по једнога...
(Почне да витла очевим мачем.)
ДЈЕЧАК: Вратићу се! Вратићу се да се светим!
(У заносу витлајући забоде мач у икону. Потом кад види шта је урадио
устукне. Врисне и затрчи се мајци у наручје. Милица га пригрли. Дубоко
уздахне. Свјетло у лојаној лампи полако трне. Њихове силуете се губе у
мраку. Само мач Јованов забоден у икону остаје да свијетли. Дуго, дуго...)
КРАЈ
Драма "Извањац" добила је следеће награде:
- Стеријину награду за текст савремене драме на 41. Стеријином позорју
у Новом Саду 1996. године, у извођењу Црногорског народног позоришта
из Подгорице.
- Трећу награду на Конкурсу Народног позоришта у Београду за оригиналну
целовечерњу драму. Конкурс је расписан поводом јубилеја -- 125 година
од оснивања Народног позоришта;
- Награду "Јосип Колунџић" Факултета драмских уметности у Београду.
- Другу награду Удружења драмских писаца Србије на конкурсу за награду
"Бранислав Нушић" за 1994. годину.
Комад је објављен у часопису "Сцена" бр. 3-4, мај-август 1994. У репертоарском
је плану Народног позоришта из Београда. Премијерно је изведен у режији
Јовице Павића у Црногорском народном позоришту из Подгорице и то 4. и
5. 05.1995. на Цетињу (на сцени Краљевског позоришта "Зетски дом")
и 10. и 11. 05. 1995. у Подгорици.
Драмски писац и сценариста. Рођен 1969. године у Никшићу. Завршио Факултет
драмских уметности у Београду, одсек за драматургију. 1996. проглашен
за најбољег дипломираног студента Факултета драмских уметности у Београду
за 1995/96. школску годину. 1997. завршио Интернационалну летњу школу
Краљевског дворског позоришта из Лондона (Royal Court Iternational Summer
School). Драме су му до сада превођене на бугарски, италијански и енглески
језик.
Позоришне драме:
- "Петар Пан": Џепни циркус, Београд режија: Драган Благојевић, 1988.
Џепни циркус, Београд, режија: Иван Ристић, 1989. Народно позориште
"Стерија", Вршац, режија: Синиша Ракић, 1991. Мало позориште "Душко
Радовић" Београд, режија: Ивана Ашковић, 1992. Дјечје позориште Подгорица,
режија: Ферид Карајица, 1992. Позориште "Бора Станковић", Врање, режија:
Марко Стаменковић, 1994. Позориште у Струмици, режија: Горан Тренчовски.
Позориште у Штипу. "Пан театар", режија: Југ Радивојевић, 1994. "Пан
театар" Београд, режија: Ненад Гвозденовић, 1995. Редакција драмског
програма Радио Београда, режија: Златко Паковић, 1995.
- "Свемиронична бајка" ("Крџа Брџа против Јеленка Савршенка") Позориште
"Пуж" Београд, режија: Миленко Заблећански, 1993.
- "Баш Челик", Мало позориште "Душко Радовић" Београд, режија: Милана
Караџић, 1993.
- Сонгови за представу "Шумско благо" Стевана Копривице, Мало позориште
"Душко Радовић" Београд, режија: Никола Пејаковић, 1993.
- "Лепотица и звер", позориште "Коментар" и сцена "Црњански" Београд,
режија Милан Караџић, 1993.
- "Мртва природа", "АТФ" театар, Софија, режија: Јавор Костов, 1994.
- "Дивче": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин, 1994. Позориште
"Бора Станковић", Врање, режија: Југ Радивојевић, 1994. Нова верзија
под називом "Ало Босна": Театар "Култ", Београд, режија: Егон Савин,
1994. Под називом "Балада из предграђа", Позориште "Зоран Радмиловић",
Зајечар, режија: Владимир Лазић, 1996. Под називом "Happy End - кратка
прича о помирењу", Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Ивана
Вујић. Под називом "Happy End - short story on conciliation", Court
Theatre Upstairs, Лондон, режија Рамин Греј, 1997.
- "Мачор у чизмама", Позориште "Бошко Буха" Београд, режија: Милан Караџић,
1994. Три Стеријине награде (за текст, режију и сценографију). Драмски
студио Центра за културу Бијело Поље, режија: Гојко Бурзановић, (у припреми).
- "Извањац" - Црногорско народно позориште Подгорица, режија: Јовица
Павић, 1995.
- "Баш Челик", Народно позориште Приштина, режија: Саша Латиновић, премијерно
извођење: 24. октобар, 1996. Приштина. Дом културе "Пиво Караматијевић",
Прибој, режија Ибрахим Ћата Хасанагић, 1995.
- "Лепотица и звер" - Позориште младих Нови Сад, режија: Зоран Ристовић,
1995. Народно позориште Сомбор, режија Давид Путник, 1996. Сомбор. Ад
хок театар, Београд, колективна режија, 1996. Редакција драмског програма
Радио Београда, режија: Божидар Бобо Ђуровић, 1997. Театар за децу и
младинци, Скопје, (у реализацији).
- "Царев славуј" - Позориште "Душко Радовић", режија Ивана Вујић, (у
реализацији), Београд.
- "Силоване душе (Лавиринт)", "Арт кок" театар, Цетиње, режија: Слободан
Маруновић, 1987.
- "Вучји окот", Омладинско позориште Владичин Хан, режија: Александар
Марковић, 1988. године;
До сада су реализовани филмски и ТВ сценарији:
- "Прича о Београду" (косценариста за 1. верзију сценарија са Биљаном
Србљановић и Ђорђем Милосављевићем), режија Милош Павловић, продуцент
ФРЗ Београд, 1994;
- "Снови од шперплоче" - ТВ серија (5 епизода), режија: Павле Рашковић,
Телевизија Пинк, 1995.
- "Добро вече, децо" - ТВ серија (31 мини епизода), РТС, Редакција програма
за децу, 1996.
Драме су му објављиване у:
- "ЛАВИРИНТ И МРТВА ПРИРОДА", Међурепубличка заједница за културно-просвјетну
дјелатност Пљевља, 1987.
- Алманах Звијезде на длану (4. слика из "Мртве природе"), НИО Универзитетска
ријеч Никшић, 1987.
- "ВУЧЈИ ОКОТ", "Сцена" бр. 4-5, 1988, Стеријино позорје Нови Сад;
- "ВУЧЈИ ОКОТ (11. слика)", часопис "Одзиви", Бијело Поље, 1989.
- "ДИВЧЕ", едиција "Култ театар", УПЦ "Вук Караџић", Београд, 1994.
- "ИЗВАЊАЦ", "Сцена" бр. 3-4, 1994, Стеријино позорје - Нови Сад.
- "ПЕТАР ПАН", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
- "БАШ ЧЕЛИК", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
- "ЦАРЕВ СЛАВУЈ", Мало позориште "Душко Радовић", Београд (у припреми).
За драмска остварења добио следеће награде:
- Награду "Исак Самоковлија" за 1985. годину за драму "Лавиринт".
- Трећу награду за драму "Извањац" на Конкурсу Народног позоришта у
Београду.
- Награду "Јосип Колунџић" Факултета драмских уметности у Београду,
за 1993. годину, за драму "Извањац".
- Награду "Божидар Валтровић" Малог позоришта "Душко Радовић" у Београду,
за 1993. годину, за драму "Баш Челик".
- Другу награду Удружења драмских писаца Србије на конкурсу за награду
"Бранислав Нушић" за 1993. годину за драму "Друго рођење Јованово (Извањац)";
- Стеријину награду Стеријиног града за текст савремене комедије, на
40-ом Стеријином позорју у Новом Саду 3. јуна 1995, за херојску комедију
"Мачор у чизмама";
- Награду "Драгиша Кашиковић" коју додељује часопис "Српска реч" у Београду,
за 1995. годину, за драму "Дивче".
- Стеријину награду за савремени драмски текст, на 41. Стеријином позорју
у Новом Саду, 1996, за драму "Извањац".
- 1996. проглашен за најбољег дипломираног студента Факултета драмских
уметности у Београду школске 1995/96. године.
- Награда за најбољи текст на Трећем фестивалу театра за децу - ФЕСТИЋ
у Малом позоришту "Душко Радовић" у Београду, за текст "Лепотица и звер"
у извођењу Народног позоришта из Сомбора; представа од десет могућих
добила девет награда.
| 
