 |
Дубравка Кнежевић
Петар Пан
Мјузикл
Лица:
- ПЕТАР
- МАЛА, Петрова девојчица
- СТЕЛА, исто то само мало другачије
- ДУХ, Петровог оца
- СОЛОМОН, у ствари Оскар
- БОЖО КУКА, капетан у пензији
- Г-ЂА ПОПОВИЋ, супруга му
- ТРИО СТАРАЦА, изгубљених дечака
- КВАРТЕТ УНИФОРМИСАНИХ ЛИЦА, чувара реда
- СЛУЧАЈНИ ПРОЛАЗНИЦИ - једна стара учитељица, један ловац на лептирове, један пијанац и један лојалан грађанин
- ПЕТРОВА ГЕНЕРАЦИЈА, Петрови вршњаци
- СТАНОВНИЦИ ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ, исто то само мало другачије
Рођендан
(Ноћ.
Мркла ноћ.
Кровови велеграда и градска бука.
Падају звезде.
Испод свега тога једна сасвим обична рођенданска торта.
Крај ње Петар. Један сасвим обичан момак. У фармеркама. Са гитаром.
Уз Петра се припила девојчица. Обгрлила га рукама и ногама. А њему ни до чега.
Унаоколо Петрова генерација. Другари - рекло би се.
Табло.
Само звезде падају.)
Музичка тема бр. 1.
СВИ: Овде све је подложно релативитету,
Релативна младост је у релативном цвету,
Релативно сутра је у релативном плану,
Овде, на Балкану.
Сви смо генерација релативно иста,
Свако гледа своја посла, релативно чиста,
Време је на нашој страни као у роману,
Овде, на Балкану.
Зато,
Купи си цвикере виолет ултра,
Не дај да ти се притисак дигне,
Живи од данас до мало сутра,
Негде између и негде нигде.
Зато,
Немој да копаш по себи унутра,
Изведи памет у кафану,
Живи од данас до мало сутра,
Овде, на Балкану.
ЈЕДАН ОД ПЕТРОВИХ ВРШЊАКА: Јер, узимајући у обзир Ајнштајнову теорију релативитета и тренутну ситуацију код нас, ја имам апсолутно све предуслове да останем релативно млад и евергрин зимзелен све до своје смрти, а можда и после ње. Па, зашто онда да не будем срећан? Макар релативно!
Чекај да ти животу прође, шта би више хтео,
Релативно бићеш млад и мртав и бео,
Донеће ти све на тацни, ко у ресторану,
Овде, на Балкану.
(И тако се генерација заиста проводи. Петар седи и блене у торту. Девојчица је све време лудо упослена око њега. Без ефекта. А звезде падају).
ПЕТАР: Слушај, мала, остави ме на миру!
МАЛА: Петре, ти си свиња!
ПЕТАР: Хвала!
МАЛА: Ја те волим, Петре!
ПЕТАР: Лажеш као пас! Сасвим ти је свеједно! Јер, боже мој, све је релативно! Да нема мене, мога би са било ким!
МАЛА: Па шта онда?
(Петар јој развали шамарчину. Али то као да никога не узбуђује.)
ЈЕДАН ОД ВРШЊАКА: Еј, Петре, не претеруј!
ВРШЊАКИЊА: Олабави, Петре!
ДРУГИ ВРШЊАК: И свирај, јебо те, шта си стисо ту гитару?!
(Трећи вршњак му узме гитару и сам засвира).
ВРШЊАК: Стога,
Купи си цвикере виолет ултра,
Живи од данас до мало сутра,
Негде између и негде нигде.
Зато,
Немој да копаш по себи унутра,
Изведи памет у кафану,
Живи од данас до мало сутра,
Овде, на Балкану.
(Опште весеље. Само Петар и даље блене.).
ПЕТАР: Мислио сам, ето рођендан ми је, прошла је још једна година. Сада смо сви, и не само ја, за годину дана искуснији, зрелији, паметнији, за годину дана старији. Али, изгледа да то ништа не значи. Ништа се није догодио, а категорија старости је и дефинитивно изумрла.
МАЛА: У, јебо те, ал си паметан!
Ти још не знаш и не слутиш, ми одавно знамо,
Кад порастеш, кад се смислиш, кашће ти се само,
Свеједно је хоћеш-нећеш, тек добићеш на длану,
Овде, на Балкану.
Желели смо само да нам рај на земљи створе,
Што се буниш, моли бога да не буде горе,
Како нам је - тако нам је, нисмо криви ми,
И зато - let it be.
ПЕТАР: Прекините!!! Ово је мој рођендан! И није важно ко је крив! треба нешто учинити, нешто предузети, променити!
НЕКО ОД ВРШЊАКА: Уа, демагог!
ПЕТАР: А ми смо апсолутно неспособни за било шта! Нико од нас не зна чак ни колико година има! Овде се године броје много касније, живот почиње тек у педесетој!
МАЛА: Јао, Петре, што си досадан!
ПЕТАР: Ми немамо никаквих жеља, никаквих осећања, чак ни имена немамо! Немоћни смо и обезличени!
ВРШЊАКИЊА: Жали се омладинској организацији!
ПЕТАР: Ми више немамо идеала, немамо снова, немамо маште! Ми смо дефетисти! Ми смо дефектни!
МАЛА: Умри, Петре, да ти буде лакше.
ПЕТАР: Ми више немамо за шта ни да умремо, али то не значи да треба живети за све ово!
ДРУГИ ВРШЊАК: Добро, Петре, што се ти толико потресаш? Један се тако потресо, па завршио на психијатрији. Седи, буразеру, де си, крцкај натенане, студирај, чекај да ти живот прође, заболе те. Ја уопште не примећујем, мислим, да то није О. К. Што би ја нешто, као, радио, кад више нико ништа не ради и кад је, као, та - криза? Нисам луд, јебо те, није се моја кева за то борила.
ТРЕЋИ ВРШЊАК: Није ово, Петре, оно, као, УСА, мали Кенеди се слика у радничком комбинезону, и то - пази да ме не наложиш! Ово је много хуманија ствар, кеве ми. Ко не верује може да проба.
И зато,
Нећу да копам по себи унутра,
И не дам да ми се притисак дигне,
Живим од данас до мало сутра,
Негде између и негде нигде.
И зато,
Заболе мене за кризне теме,
Шта ће ми жеља, шта ће ми сни,
Мене већ данима ништа не занима
и кажем - let it be.
(Поново опште весеље. Петар се спрема да оде.)
ПЕТАР: Више никада нећу славити рођендан. Не желим да напуним педесету, ако сам неспособан да пре тога било шта урадим.
МАЛА: Чуј, Петре, нисмо ти купили лимени добош за рођендан. Зато престани да се играш малог Оскара.
И зато,
Заболе мене за кризне теме,
Кренућу тамо куд крену сви,
Мене већ данима ништа не занима
И кажем - let it be.
(Петар одлази.
Иза њега остаје само једна обична рођенданска торта. Неми сведок свих збивања до самога краја.
Пред њим се кровови велеграда дижу и лете у небо.
И тако Петар закорачи у свој дом.)
Дом:
(Огроман прозор.
Ноћ.
Падају звезде.
Велика Мама у свом кревету. Уснула Ботичелијева Венера.
Нестварна. Лутка. Можда слајд.)
ПЕТАР: Мама! Мама, дошао сам да ти кажем. Данас ми је рођендан... Рођендан ми је, мама, а теби је свеједно! Ти увек спаваш. Одувек си само спавала! Будилник који си навила још пре мог рођења никада није зазвонио! Покварен је, кево! По-ква-рен!!! Ја више не могу овако. Ни тамо, ни овамо. Негде између. Граница младости се отегла у бесконачност, а време цури, шиба, бирои се пуне беспосленима, нико ни за шта није крив, јавашлук и ошљарење, снађи се како знаш, умувај се, учантрај се, сам себи главу откини, важно је само да се прикачиш на воз а куда се возиш, ко зна. Ne pas se pencher au dehors, E pericoloso sporogresi. Опасно је зијати кроз прозор... Одлазим, кево. Доста ми је возова. Хоћу да летим. Нисам птица, али и птице лете само зато што у нешто верују, јер веровати значи имати крила. Можда ћеш разумети кад се пробудиш. Ако се икада будеш пробудила... Чујеш ли?!! Одлазим!!!
Музичка тема бр. 2.
Кево, хајде пробуди се,
Памети приведи се,
Неко је реко давно пре -
Погледај дом свој, анђеле.
Види, шта се догодило,
Време се иззглобило,
Кево, мени је одавно
Присело млеко мајчино.
Жваке за лудаке
- Не купујем!
Не знам шта хоћу,
Ал хоћу то што пре!
(И док Петар пева унаоколо изниче његова генерација, униформисана лица, случајни пролазници. Провирују. Миле са свих страна. Са јастука. Иза гвоздених пречага кревета. Са прозорског рама.)
МАЛА: Јебо те, он је и дефинитивно полудео!
ЈЕДНО УНИФОРМИСАНО ЛИЦЕ: А, неће моћи то тако, другови.
(А Петар ништа не примећује).
ПЕТАР: Кево, хајде пробуди се,
Не дај да ме удесе,
Све ће да нас пошаљу
У будућност светлију.
ПЕТАР (parl.): Увек сам се питао како си ти тако лепа, можда најлепша на свету, могла да родиш једног овако ружног и погрешног сина.
Кево, спаси ме молим те,
Помози ми да побегнем,
Даље, што даље одавде,
У три лепе мајчине.
(Петар се попне на прозор. За тренутак застане.)
ПЕТАР: Збоогооом!!!
(Одлети у небо)
ЈЕДНО УНИФОРМИСАНО ЛИЦЕ: За њииим!!!
ДРУГО УНИФОРМИСАНО ЛИЦЕ: Дрште бегунцааа!!!
ЈЕДАН ОД ВРШЊАКА: Стани, Петре!!! Куда ћеш?!!
(И сви истрче на другу страну, еда би осујетили Петрово бекство).
Бекство
(Ноћ.
Падају звезде.
И прозор кроз који је Петар одлетео остао је тамо негде, иза.
Шкиљаве уличне светиљке и кровови велеграда.
Ватрогасне, болничке, полицијске сирене. Ротациона света.
Снопови батеријских лампи.
Општа пометња.
Петар лети и сви јуре за њим. Његов и вршњаци, квартет униформисаних лица, случајни пролазници, један ловац на лептирове чак. Са мрежом.
И пензионисани капетан Божо Кука изашао је у својим топлим кућним папучама. Ова гужва омела га је у читању Борбе, или каквих других новина штампаних на великом формату, те их је понео са собом, онако раскриљене. Скида своје коштане социјалне наочари и зури у небо).
МУЗИЧКА ТЕМА бр. 3. (КВАРТЕТ УНИФОРМИСАНИХ ЛИЦА): Станите, Петре -
То се не сме!
Сјашите с неба,
Друже Петре!
Законом то је -
Забрањено!
Декретом вишим -
Поништено!
Опасним послом -
Проглашено!
Сиђите кад вам
Говоримо!
ПЕТАР: Ја летим! Рекли сте да је немогуће! А може се! Све је могуће, само треба имати петљу!
(Међу случајним пролазницима затекла се и мала кочоперна учитељица. Са једним староставним кишобраном и једним похабаним школским дневником).
УЧИТЕЉИЦА: А ти ли си онај што је седео у последњој клупи до прозора. Сећам се, сећам се, давно беше. Силази доле, даћу ти јединицу из владања!
(И док учитељица зури у Петра, пијанац грли свој канделабр).
ПИЈАНАЦ: Сиђи, буразеру, да попијемо по једну!
(Учитељица бесно одшепеса неколико корачића и тресне кишобраном о плочник. Заузме нову претећу позу).
УЧИТЕЉИЦА: Ја желим да сиђеш! (Зажмури. Јако.)
Варијација на Музичку тему бр. 1.
(Петрова генерација)
ПРВИ ВРШЊАК: Ми ти се заиста дивимо, Петре!
ДРУГИ: Ми те молимо, све нам опрости!
ТРЕЋИ: Ти можеш да летиш а то се не сме!
ЧЕТВРТИ: Свима си утерао страх у кости!
СВИ ВРШЊАЦИ: Али,
Мани се своје глупе кориде,
Свуда је исто, неверни створе,
Негде између и негде нигде
Није боље, ал није ни горе!
(Учитељица одгега нових неколико корака. Тресне кишобраном и успендречи се).
УЧИТЕЉИЦА: Ја желим да сиђеш! (Јако зажмури).
ЛОВАЦ НА ЛЕПТИРОВЕ: Сиђи мало ниже, лепи мој! Само мало! Никако да те докачим! (Маше мрежом).
ПЕТАР: Ако сиђем, онда истина никада неће изаћи на видео! Онда ова прича никада неће бити испричана до краја!
(Лојални грађанин упорно покушава да квартету униформисаних лица укаже на своју маленкост.)
ЛОЈАЛАН ГРАЂАНИН: Молим вас, ја као лојалан грађанин осећам дужност и потребу да пријавим један случај неидентификованог летећег објекта кога сам управо приметио на нашем небу. Ево, ово су моји лични подаци, а ово је број мог жиро рачуна.
(Али униформисани квартет упорно покушава да Петру укаже на потребу ходања по земљи.)
МУЗИЧКА ТЕМА бр. 3. (КВАРТЕТ УНИФОРМИСАНИХ ЛИЦА): Станите, Петре -
То се не сме!
Сјашите с неба,
Друже Петре!
Последњи пут -
Опомињемо!
Скакање небом -
Забрањено!
Сиђите кад вам
Говоримо!
Следећег пута -
Пуцаћемо!!!
(И док они ваде пуцаљке, прилази им Божо Кука).
БОЖО КУКА: Дозволите мени да преузмем случај!
Варијација на Музичку тему бр. 1.
(Петрова генерација)
ПРВИ ВРШЊАК: У овој трци ми смо за тебе!
ДРУГИ: Ти имаш петљу, први си шмекер!
ТРЕЋИ: Ти си већ створио мит од себе!
ЧЕТВРТИ: Свима си дрмно квекер!
СВИ ВРШЊАЦИ: Али,
Промени курс, да не буде касно,
Овде, на земљи, олуја се спрема,
Утуви себи, јер нама је јасно -
Обећане земље нема!
УЧИТЕЉИЦА (заузевши нову позу): Ја желим да сиђеш!
(И док учитељица јако жмури, Божо Кука тријумфује пред зачуђеним квартетом).
КВАРТЕТ УНИФОРМИСАНИХ ЛИЦА: Ко сте ви, друже?!
БОЖО КУКА (салутира): Божо Поповић - Кука, капетан у пензији! Непоколебљиви борац за истеривање општенародне правде!
ПИЈАНАЦ: А ја сам мислио да човек може свашта да види само онако, кад мало тргне. Ово су, изгледа, ушле у моду неке масовне халуцинације.
УЧИТЕЉИЦА: (села је и изгубила сваку наду): Е, није то више као што је некад било. Кад падне звезда, а ти зажмуриш, помислиш неку жељу, и готово... А шта сад има ког ђавола да желим кад звезде падају ко киша?!!
ЛОВАЦ НА ЛЕПТИРОВЕ (такође безнадежан): Ето, побеже. А био је то тако красан примерак за мој хербаријум!
КВАРТЕТ УНИФОРМИСАНИХ ЛИЦА: Шта сад да се ради?!?
БОЖО КУКА (савија новине у дурбин): Не био ја пензионисани капетан Божо Кука, који јесам, ако овај случај не окончам у корист читавог правдољубивог човечанства. Јер једино ја сам спреман да се ухватим у коштац са једним... једним неидентификованим летећим омладинцем! За мном!!!
(Он стаје на чело читаве булументе и одводи је у непознатом правцу. И сви прихватају песму униформисаног квартета. С друге стране дотрчава Г-ђа Поповић, домаћица. Нетом је изашла из куће и носи варјачу).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Божидаре! Божидаре, полази кући! Чујеш ли, Божидаре?! Стопут сам ти лепо рекла да не забадаш нос у туђа посла, седи де си, читај новине, Божидаре, гледај телевизију, ето ти се и вечера охладила. Довде ми је од те твоје правде, Божидаре! Добићеш ти своје, само док те попристигнем!
(И она одгега за булументом. Са њеним одласком гасе се звезде и нестају кровови велеграда. Рађа се нови дан и Петар силази на обећану земљу.)
Обећана земља
(А обећана земља је некакво острво.
С ове стране је песак. Ружичасто мрк.
На оној тамо, другој страни, расте трска и ино барско растиње.
Натприродно високо. Чудесно. И Петар је спрам њега бескрајно мали.
Јутро је. Ведро небо и цвркут птица.
Природа се буди.
Петар одушевљено блене.)
Музичка тема бр. 4.
ПЕТАР: Далеко негде изван неизвесне ноћи,
Далеко изван страха обојеног сном,
Обећана земља чека на све нас,
Ја верујем у то.
Пожели нови живот,
Пожели други свет,
Испружи руке изнад облака,
Пређи преко понора.
(Из трске се искобељава Стела. Једна сасвим обична девојка. У сваком случају буновна. Протеже се и зева.)
ПЕТАР: (parl.): Здраво!
СТЕЛА: Здраво, Оскаре!
ПЕТАР: Али, ја нисам Оскар.
СТЕЛА: Нема везе.
СТЕЛА: Далеко негде изван неизвесне ноћи,
Далеко изван страха обојеног сном,
Постоји љубав и ништа осим ње,
ОБОЈЕ: Ја верујем у то.
Пожели нови живот,
Пожели други свет,
Истружи руке изнад облака,
Пређи преко понора.
ПЕТАР: (parl.): Како се зовеш?
СТЕЛА: Зар ти то не знаш?
ПЕТАР: Откуд бих знао?!
СТЕЛА: Ја сам Стела.
ОБОЈЕ: Пожели нови живот,
Пожели други свет,
Истружи руке и додирни ме,
Само љубав може све.
(Из шипражја провирују и остале главе. Исто тако обичне као Петрова. И исто тако буновне као Стелина.)
ПЕТАР: Свиђаш ми се, Стела.
СТЕЛА: Заиста?
ПЕТАР: И... волим те.
СТЕЛА: Баш лепо од тебе, Оскаре.
ПЕТАР: Али ја нисам никакав Оскар!
СТЕЛА: Како ниси?!
ПЕТАР: Већ сам ти рекао! Зовем се Петар! Петар, а не Оскар!
СТЕЛА: Па ти ниси одавде?!
ПЕТАР: Нисам, управо сам дошао!
СТЕЛА: Како то мислиш - дошао?
ПЕТАР: Долетео сам!
СТЕЛА: У, јебо те! (Устукне. Па заурла у помоћ.) Оскаре!!! Оооскааре!!!
(На њено запомагање помаљају се прилике из шипражја. Као да нису превише узбуђене. Ни изненађене. Пре би се рекло да се смртно досађују. Руке у џеповима. Тром ход. Примичу се Петру.
Загледају га. Ал опет им ни до чега није. Седају унаоколо.
Изваљују се. Посматрају Петра и реч не изговарају. Све време звижде четврту музичку тему. Петар звера. Није му јасно о чему се ради. Покушава да успостави контакт. Али његови вршњаци из обећане земље не примећују ништа сем његовог физичког присуства.)
ПЕТАР: Здраво... Ја сам Петар... Овај, мислим, зовем се Петар... И нисам одавде... Хоћу да кажем, управо сам дошао, тачније, долетео сам... Овај, па баш вам је лепо овде... Мислим, лепо је уопште, и време вам је лепо, и временске прилике, и то... А код нас вам је време посебна прича. Ха-ха! Знате, доле код нас је време врло шарено. Некад је сунчано, некад је облачно, некад пада киша... А има и кошаве... Па, реците нешто, мајку му! Какви сте ви то људи?!
СТАНОВНИЦИ ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: Далеко негде изван неизвесне ноћи,
Далеко изван страха, времена и сна,
Можеш да се играш, али мораш да знаш -
Игра има правила!
Пожели нови живот,
Пожели други свет,
Испружи руке изнад облака,
Али поштуј правила.
Ми пловимо тамо изван неизвесне ноћи,
Ми пловимо изван страха, времена и сна,
Слепи путник на том броду летеће у воду,
Игра има правила!
Пожели нови живот,
Пожели други свет,
И закорачи изнад понора,
Али поштуј правила.
ПЕТАР (parl.): Ја заиста више ништа не разумем.
ЈЕДАН ОД МОМАКА: Овде се не долази тек тако, буразеру! Судићемо ти!
(И док становници обећане земље, онако заваљени и опуштени, звижде своју четврту музичку тему, унаоколо се спуштају зидови једне класичне, стереотипне суднице. Пале се непријатна неонска светла.
Петар преплашен. Са стрепњом очекује почетак процеса.)
Процес:
(Судница.
Петар на оптуженичкој клупи.
Око Петра становници обећане земље. Изваљени, полулежећи, незаинтересовани. Спава им се. Масовно зевају.
С друге стране само мудри Соломон. У судској одори. Са батом у руци. И њему се смртно спава.
Испред Соломона мудрог, бокал и чаша с водом.)
СОЛОМОН: Молим за тишину и ред у судници! (Жамор утихне). Отварам процес поводом овог овде уљеза који је јутрос освануо на нашем острву. Нека дотични уљез устане и речју присутан потврди своје присуство!
ПЕТАР: (устане): Присутан.
СОЛОМОН: Захваљујем на присуству! Седи доле! Дакле, као што претпостављате, и као и обично, суђењу ћу председавати лично ја, мудри Соломон, човек с именом и памећу, за кога сам се истог сам прогласио. Стога молим врховног судију, мудрог Соломона, човека с именом и памећу, то јест себе, да устане и речју присутан потврди своје присуство.
(Устане) Присутан у целости!
(Седне) Захваљујем врховном судији на присуству и будући да је исти већ сео, не морам му указивати на то да треба да седне. Истовремено, наименујем себе истога за врховног тужиоца врховног суда кога позивам да устане и речју присутан потврди своје присуство.
(Устане) Присутан... Делимично. Знате, мало ме боли глава.
(Седне) Ништа страшно, поштовани колега. Сркните мало воде, пријаће вам.
(Устане. Сипа воду у чашу. Отпије.) Благодарим!
(Седне) Молим, молим, нема на чему. Желео бих исто тако да истакнем да ћу у току овог процеса на себе примити и тешку и незахвалну улогу пуноснажног адвоката присутне странке, са апсолутном моралном и материјалном одговорношћу, те улоге кључних сведока оптужбе и одбране. Њихово присуство биће касније утврђено, уколико се за тим укаже потреба. Хвала.
(Зевне) А сад дајем реч оптуженом уљезу да каже шта има, па да ствар полако приводимо крају.
ПЕТАР: Ја нисам никакав уљез. Зовем се Петар. Рођен сам на јучерашњи дан, пре... не знам колико година. Надао сам се да ћу се тога овде сетити, али нисам. Можда ми је петнаест, можда четрдесет пет, ко би то могао да зна. Вероватно моја мајка, али ја никада нисам успео да је пробудим. Наиме, откуд знам за њу она спава сном праведника, а кад неко тако спава, онда га је узалудно будити, узалудно је био шта очекивати, кад неко тако спава, то је исто као да ништа не зна...
(Соломон полузаспао, клонуле главе. Тргне се.)
СОЛОМОН: Без патетике, молим лепо, пређимо на саму ствар по себи! (Поново се бори са сном).
ПЕТАР: Извините, мислио сам да је битно то што ме тамо сви сматрају младим. А бити млад код нас значи ништа не радити, ништа не видети, ништа не чути, бити безбојан и безболан, бити аутсајдер, радовати се својој празнини, уживати у свом суштинском непостојању, у најбољем случају бити млад значи бити изманипулисан. Ако си на тај начин, лепо и послушно, млад до своје педесете, онда ће ти се можда и пружити шанса да откријеш колико година имаш, бар отприлике, можда ћеш чак успети и нешто да урадиш, онако, нешто ситно, тек толико да не умреш празан. Али, ако се буниш и урлаш, ако се чупаш и рукама и ногама, остаћеш вечити омладинац, до краја живота ће те шљапкати по глави и говорити - несташно неко дете, паметно је, ал много арлауче...
(Соломон се још једном тргне из сна.)
СОЛОМОН: Та, прекини већ једном, будало! То те нико није питао!
ПЕТАР: Па, ви ме у ствари нисте ништа ни питали. Али не мари, ја сам навикао да ме не питају...
СОЛОМОН: Одговарај у име закона!
ПЕТАР: Не знам шта хоћете да вам одговорим...
СОЛОМОН: Где ти је перје?!!
ПЕТАР: Какво перје?
СОЛОМОН: Твоје перје, тупоглавче!
ПЕТАР: Немам никакво перје...
СОЛОМОН: Та, јеси ли ти птица или ниси?!!
ПЕТАР: Не разумем...
СОЛОМОН: Признај да јеси!
ПЕТАР: Али шта?!
СОЛОМОН: Признај да си птица, будало!!!
ПЕТАР: Али ја нисам птица...
СОЛОМОН: Признај!!!!
ПЕТАР: Нисам птица!!!
СОЛОМОН: Е, замлато! Боље би ти било да јеси... Шта сам оно хтео...
ПЕТАР: Сркни мало воде, биће ти лакше.
СОЛОМОН: (отпије воду): Да... То у многоме отежава ствар.
ПЕТАР: Жао ми је, али ја заиста нисам птица.
СОЛОМОН: А како си, онда, могао да летиш?!!
ПЕТАР: Не знам ни сам, веровао сам.
СОЛОМОН: Како си смео да летиш, глупане?!!
ПЕТАР: Веровао сам да смем, да могу.
СОЛОМОН: Ко ти је дао дозволу, идиоте?!!
ПЕТАР: Какву дозволу? Не разумем. Зар и овде постоје забране?
СОЛОМОН: Где су ти препоруке, гњидо?!!
ПЕТАР: Какве препоруке?
СОЛОМОН: Где ти је виза, где ти је пасош, где су ти лични документи, ко ти је отац?
ПЕТАР: Немам оца.
СОЛОМОН: Шта кажеш!
ПЕТАР: Немам оца.
СОЛОМОН: Е, замлато! Па ти ништа немаш.
ПЕТАР: Имам. Кеву.
СОЛОМОН: Јебеш кеву!
ПЕТАР: Она ме је бар волела. Мислим да јесте.
СОЛОМОН: Јебеш љубав! Него, шта сам оно хтео...
ПЕТАР: Воде?
СОЛОМОН: Ма, јок! Хтео сам да ти кажем, тупане, овде се не долази тек тако. Ето, то сам хтео да ти кажем.
ПЕТАР: Ја заиста не знам шта сам то тако страшно учинио. И чему све ово, читав овај циркус?! Мислио сам да то постоји само код нас, тамо где су људи заборавили да лете.
СОЛОМОН: Та, људи нису никад ни летели! Птице лете, будало!
ПЕТАР: Није важно. Пресуди, мудри Соломоне, мени је доста.
СОЛОМОН: Хм! Пресуди! Ко да је то кумова слама!
ПЕТАР: Пресуди, Соломоне! Пун ми је нос свега овога!
(И становници обећане земље буде се из летаргије. Сви траже пресуду.)
Варијација на Музичку тему бр. 3
СОЛОМОН: Има још дана
За мегдана!
Пресуда није
Кумова сама!
Пресуда блага,
Пресуда строга,
Ко је још видо
Вајду од тога?!
(И сви се прикључују Соломону у песми. Само Петар ћути. И пати.)
Када су јаја -
Полупана,
Када су факта -
Измућкана,
Кад је слобода -
Претерана,
Пресуда је зихер -
Запетљана!
Сам си себи -
Закуво чорбу,
Сам си стрпао
Главу у торбу!
Сам си се играо
Незваног госта,
А сад си обрао -
Зелен бостан!
Када су јаја -
Полупана,
Када су факта -
Измућкана,
Када су права -
Зацртана,
Истина је зихер -
Прећутана!
СВИ: Пресуди, мудри Соломоне!!!
СОЛОМОН: Нема милости за полутана!!!
(И сви као ехо понављају Соломонове речи.)
СВИ: (parl.): Нема милости за полутана!
Милости за полутана!!!
За полутана!!!
За полутана!!!
За полутана!!!
(Тајац)
ПЕТАР: Милост нисам ни тражио! Испуните ми само последњу жељу, објасните ми шта је то полутан.
СОЛОМОН: Е, замлато! Та, полутан је, као што реч каже, то што јесте! Ни тамо - ни овамо! Ни човек, ни птица, ни боже помози! Нешто између! Нешто нигде! Један обичан полутан!.
СВИ: Пресуди, мудри Соломоне!!!
СОЛОМОН: Та, ја сам мудри Соломон, човек с именом и памећу, и као такав пресуђујем следеће! Овај овде полутан који себе назива Петром, долетео је на наше острво без одобрења и без препоруке!. Ништа не зна и ништа не поседује! Глуп је! Не воли да спава, много прича и арлауче, до зла бога је досадан! Ја, мудри Соломон, човек с именом и памећу, осуђујем овог овде полутана будући да је то што јесте, то јест полутан, то јест ништа, казном останка на нашем острву у неограниченом временском трајању! Пресуда ступа на снагу истог тренутка и има пуну важност до даљњег, што ће за глупог полутана можда значити и до краја његовог полутанског живота! (Али на ову пресуду више нико не реагује. Петру није ни до чега. Остало друштво је за време Соломонове тираде - заспало. И самом Соломону се смртно приспавало. Зева.)
Та, ето вам сад... пресудио сам... лаку ноћ...
(Хрче. Уопште, пало је једно масовно хркање. Једино је Петар будан. Очајан. Иде према излазу. Прескаче преко опружених тела).
Варијација на Музичку тему бр. 1
ПЕТАР: А ја,
Ја сам само - ни овде ни тамо,
Полутан глупи, без корена тиква,
Нешто између и нешто безвезе,
Ја сам нико и ништа.
ПЕТАР (parl.): Хтео сам да одем у три лепе... Ето ми сад, добио сам шта сам тражио.
Јер ја,
Ја сам само - ни овде ни тамо,
Ја сам нико и ништа.
(И док народ срећне земље масовно хрче, Петар корача према излазу.
Зидови суднице се дижу.
Однекуд допире крчање радио предајника. Некаква чудна Морзеова азбука.
И острво се само окреће ка својој другој страни. Према шикари).
Шикара
(Ту је Божо Кука инсталирао своју базу. Некакав изанђали радио примо-предајник. Крчи и пишти.
Око њега шљапка Божо Кука. Непрестано се осврће и мотри на ситуацију. Повремено се чеше. Долично је замаскиран за овакву конфигурацију терена.
Са стране Г-ђа Поповић. Онако како се затекла. Са варјачом.
Бесна. Вреба.
Божо Кука је не примећује.)
БОЖО КУКА: Орао зове Сокола, Орао зове Сокола, Соколе, јави се, пријем! (Без одговора. Само крчање и пиштање.) Орао зове Сокола, Соколе, да ли ме чујеш, пријем!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Примићу ја тебе, Божидаре! Још како ћу те примити!
(Божо Кука се осврће. Нешто му је сумњиво. Закрекеће.)
БОЖО КУКА: Соколе, ако ме чујеш, остани на вези. Диктирам поверљив извештај. Наслов, две тачке, за рубрику "Писма читалаца". (Осврће се. Крекеће). Ово немој да пишеш, то ја крекећем да заварам противника. Јеси л написао наслов, две тачке, за рубрику "Писма читалаца"? Диктирам даље. Велико слово. Ја, капетан у пензији, Божо Поповић Кука, редовни читалац ваших новина, јављам да сам коначно ушао у траг одбеглом бегунцу. Стоп. Тачка, велико слово. И не само то. Тачка. Моје је мишљење да овај случај може да прерасте у једну општу заверу међународног карактера. (Осврће се. Крекеће). Тачка, велико слово. Наиме... наиме, одбегли бегунац Петар се, да тако кажем, спанђао са једном сумњивом персоном женског пола. Тачка. Име ове персоне није ни познато, али сам својим очима видео како та персона спава без спаваћице.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Ју, црни Божидаре!
(Божо Кука се осврће. Крекеће).
БОЖО КУКА: Хоћу да кажем да та персона редовно леже у својој дневној преобуци, што значи само једно - она је стално на опрезу. Тачка. А стално на опрезу може бити само онај ко се налази на специјалном задатку, а специјалан задатак је исто што и тероризам, а тероризам је зло! Тачка! (Осврће се. Крекеће). Исто сам тако приметио да је најчешћа реч коју ово двоје завереника употребљавају једно лично име, и то лично име страног порекла. Тачка. То име је Оскар, а кад се каже Оскар, ми знамо са које стране ветар дува! (Осврће се. Крекеће). Тачка, велико слово. Тај се Оскар додељује у Холивуду, тај Холивуд се налази у Америци, у тој Америци се налази и Њујорк, а као што смо лепо видели на телевизији, тај Њујорк је легло криминала! Тачка, нов ред! За сада толико! Тачка! Јављам се кроз неколико дана са новим информацијама, а дотле примите пуно поздрава из... из... из, како да кажем... Е, јебем ли га, ако знам како се ово зове! Орао зове Сокола, Орао зове Сокола, Соколе, је л ти знаш где сам ја сада?! Соколе, да ли се чујемо?! Пријем! Да ли се чујемо, Соколе?!!
(Упада г-ђа Поповић).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Не чујемо се, Божидаре, читавог живота се глувих телефона играмо. Пакуј се и полази кући!
БОЖО КУКА: Жено, шта ћеш ти овде?!!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Па, дошла и ја да видим како изгледају те - без спаваћице! Срам те био, багро матора!
БОЖО КУКА: Не вичи, молим те. Само немој да вичеш. (Осврће се. Крекеће). Све ћу ти објаснити.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Немаш шта да ми објашњаваш. Увек иста прича. Пензионисани капетан Божо Поповићу Кука, дежурна будала из рубрике "Писма читалаца". Читав си живот на то потрошио, и свој и мој, а за чије бабе здравље, Божидаре?
БОЖО КУКА (збуњен): За правду, жено, за истину, за добробит човечанства.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: А ја, Божидаре, спадам ли ја у то твоје човечанство? На мене си заборавио.
Музичка тема бр. 5
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Свако јутро од почетка -
Правило без изузетка -
Трчи живот, ја трчим за њим,
Да га стигнем, да га смирим,
Па у миру да поживим -
Свега ми је доста!
Проблеми се стално множе,
Не могу из ове коже -
Трчи живот, ја трчим за њим,
Ради, ринтај, пеглај, кувај,
Кућу спремај, новац чувај -
Свега ми је доста!
БОЖО КУКА (растужио се): Ти мислиш мени је лако, лепо ми је, јесте - само се понадај. Седим у овој травуљини, вода ладна - бубрези ми отпадоше, комарци ме изјели - драпам се ко шугав, а већ данима ништа окусио нисам. Ако не цркнем од глади, липсаћу од запаљења плућа и од маларије.
(Крекеће. Онако, из навике).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Кад времена све су гора,
Живети се, кажу мора -
Трчи живот, ја трчим за њим,
Прође младост, прође снага,
Отишло је све бестрага -
Свега ми је доста!
БОЖО КУКА: Немој тако, жено. Није све црно ко што ти се чини. Кад би човек био песимиста, онда не би ни био човек.
(Крекеће. Тужно).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Кад протутње сви возови,
Где је љубав, где су снови -
Трчи живот, ја трчим за њим,
лети време, теку воде,
Дланом о длан - и све оде -
Свега ми је доста!
(Г-ђа Поповић села је поред супруга јој и баш се расплакала. И он се распекмезио. Шмрца.)
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Хајдемо кући, Божидаре. (Божо Кука ћути). Ево сам ти донела нешто да поједеш. Онако, мало, нисам знала да гладујеш. (Даје му сендвич. Божо Кука једе халапљиво.) Па сам мислила, кад поједеш, да идемо одавде.
БОЖО КУКА: Не можемо, жено.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Зашто, Божидаре?
БОЖО КУКА: Зато што је објективна ситуација! Зато што је стицај околности! Зато што је људски фактор заказао! Зато што-- зато што не знам ни како сам доспео овде, а камоли како да се вратим.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Како не знаш, Божидаре?
БОЖО КУКА: Не знам. Имам само одобрење, аусвајс, црно на бело.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Ја ни то немам. Пошла сам за тобом, мислила сам да знаш куда идеш.
БОЖО КУКА: Други пут немој да мислиш.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Шта сад да радимо, Божидаре?
БОЖО КУКА: Ништа. Да седнемо овако, да се загрлимо и да чекамо да умремо.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Знаш, нешто сам размишљала, све би било друкчије да смо децу имали.
БОЖО КУКА: Ћути, жено, не размишљај. Само би нам било горе. Ко се још с децом усрећио?!
(Однекуд се зачује музика. И кораци. И ветар почне да дува. Божо Кука се успаничи).
БОЖО КУКА: Наопако, откривени смо! Крекећи, жено, крекећи, ево неко иде!
(Крије жену и себе. Унезверен. Г-ђа Поповић гледа у чуду. Улази Петар. Преко рамена носи Стелу. Као џак. Она буновна и незаинтересована. Петар покушава да је анимира.
Занесен до лудила).
СТЕЛА (parl.): Мени заиста ни до чега није! Пусти ме, спава ми се! Што си ме довео овде? Хоћу да спавам...
(Божо Кука крекеће)
СТЕЛА (parl.): Ја ништа не чујем.
Музичка тема бр. 6
ПЕТАР: Чуј како расте трава,
Чуј песму из шипрага,
Ветар плаче, ветар цвили, ветар завија,
Све је само музика!
СТЕЛА (parl.): Не знам о чему говориш и не знам шта хоћеш. Престани да булазниш и пусти ме да спавам.
ПЕТАР: Чуј сазвучје кристала,
Чуј звоно катедрала
(Божо Кука крекеће).
ПЕТАР: Небо, звезде, човек, свемир, језа бескраја,
Све је само музика!
СТЕЛА (parl.): Е па ти си и дефинитивно луд!
ПЕТАР: Чуј песму из шипрага,
Чуј звона катедрала,
Плима крви, ватре горе, сумрак богова,
Све је само музика!
СТЕЛА (parl.): Чуј, Петре, одабро си погрешну особу, кеве ми. Ја нисам из тог филма.
(Шта вреди Петру што из његове фантазије провејава некакав Бах, барок, оргуљске хармоније, кад га нико не разуме. Ипак, упоран је.)
ПЕТАР: Како не разумеш, Стела?! Како не схваташ?! Трска!!!
СТЕЛА: Трска, па шта?! Да ти се случајно није прохтело да плетеш?!
ПЕТАР: Музика, Стела! Musica divina!!! Направићу оргуље!
СТЕЛА: Оргуље?! (Зацерека се.) Зајеби, Петре! Како дошло, тако и отишло. Проћи ће те. Ајмо да спавамо.
(И док Стела одлази, Петар још увек машта. Божо Кука на ивици стрпљења).
ПЕТАР: Велике! Чудесне! Као у бечкој катедрали! Још веће!
БОЖО КУКА (из прикрајка): Е па неће моћи, друже!
ПЕТАР (тргне се): Молим!
(Божо Кука одмах закрекеће. Петар збуњен. Гледа унаоколо, па слегне раменима).
ПЕТАР: Изгледа да ми се учинило. Стела! Сачекај, све ћу ти објаснити! Немој да спаваш, молим те! Сачекај!
(И док Петар јури за Стелом, Божо Кука тријумфално излази из свог заклона).
БОЖО КУКА: А то би ти хтео, је ли?! Катедралу да направиш!
Г-ЂА ПОПОВИЋ (још увек збуњена): Није катедралу, Божидаре! Оргуље!
БОЖО КУКА: Ма, немој ти ту мени! Ко да то није исто! Све је то религија, а свака религија је опијум за народ, а сваки је народ дужан да стане на сопствене ноге и да прогледа на сопствене очи!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: А мени се учинило добар неки човек. Тако је лепо певао.
БОЖО КУКА: Не трабуњај којешта! Овоме се мора стати на пут!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Хајдемо кући, Божидаре.
БОЖО КУКА: Ти иди, али ја остајем! Усправан на бранику правде! Па макар ме то и живота стајало!
(Крене за Петром. А за њим и г-ђа Поповић).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Чекај, Божидаре, куда ћеш?! Призови се памети, човече! Погубићемо главе по овој Недођији!
(Али, касно је. Чаролија је већ почела. Острво се лагано окреће у супротном правцу. Севнула је муња из ведрог неба. Све је спремно за акцију.)
Акција
(Чуда се дешавају.
Острво је почело да се окреће око своје осе. То кретање није континуирано, аритмично је, прекида се, на моменте потпуно застаје. Ипак, окреће се.
На пешчаној страни је Петар. Го до појаса. У послу. Побио је неколико тршчаних штапова у песак. Мува се око њих.
Мери.
Прерачунава. Струже тестером. Велики план његове конструкције окачен је на једном од штапова.
Понека зачуђена буновна глава провири са стране. Временом их бива све више.
И небо сваког часа мења боју. Потпуно самовољно се шета кроз дугин спектар.
Па ипак, Петар је још увек сам. Три буновна старца су му пришла најближе. Најхрабрији су или најблесавији. До зла бога су стари, седи, занемоћали. А одевени су у кратке панталонице као деца с фотографија из прошлог века. Понели су и кофице и лопатице да се играју у песку).
Музичка тема бр. 7. (Трио стараца)
СТАРАЦ I: У-у, дечаче!
СТАРАЦ II: Дечко!
СТАРАЦ III: Хајде да се играмо!
СТАРАЦ I: Више нико неће да се игра!
СТАРАЦ II: Играј се с нама!
СТАРАЦ III: Играј се с нама, дечаче!
СТАРЦИ: Изгубљени ми смо дечаци,
А кажу да смо у године зашли,
Све се надасмо да ће нас наћи,
А нас још увек нису пронашли.
Овде се није пронашао нико,
И све што радиш је за бамбадава,
Немој да се мучиш толико,
Боље је да се играш с нама.
Играј се с нама!!!
Јер, све је само кула од песка,
И све је само колач од блата,
Играјмо игру од почетка,
Трула се кобила за главу хвата.
Играј се с нама!!!
Изгубљени ми смо дечаци,
Изгубили смо што нисмо ни стекли,
Сви смо лопови и полицајци,
Паметан буди, све смо ти рекли.
Јер, све је само кула од песка,
И све је само колач од блата,
Играјмо игру од почетка,
Трула се кобила за главу хвата.
(За то време острво је већ описало пун круг. Можда и два. Можда и више. У сваком случају, Петров посао напредује).
СТАРЦИ: Играј се с нама, Оскаре!
(И већ су се сасвим приближили Петру. Петар застане).
ПЕТАР: Ја нисам Оскар. Ја сам полутан, нико и ништа, и зовем се Петар.
СТАРАЦ I: Немогуће! Овде се сви зову Оскар! И ја се тако зовем!
СТАРАЦ II: И ја!
СТАРАЦ III: И ја!
(А Петар је поново почео да ради).
СТАРАЦ I: И мудри Соломон се зове Оскар, само је измислио то име да бисмо се лепше играли.
ПЕТАР: Баш ми је драго! (Пружа један крај штапа првом старцу). Придржи ми ово, молим те. Е, тако.
СТАРАЦ II: А зашто ти нећеш да се играш с нама?
ПЕТАР: Зато што хоћу да се ви играте са мном.
(Старци одушевљени. И сви приону на посао.)
СТАРЦИ: Јер, све је само кула од песка,
И све је само колач од блата,
Играјмо игру од почетка,
Трула се кобила за главу хвата.
СТАРАЦ III: Како се зове ова игра, Петре?
ПЕТАР: Нема имена. Важно је да се игра.
(И док старци певају и раде, острво се окреће. Петар узима секиру и креће према шипрагу. И Стела је ту негде. Буновна као и увек. Тражи Петра).
СТЕЛА: Петре!!! Петре!!! Где си, будало?!!
(Стави два прста у уста и звижди сумануто. Из шипрага се чује Петрова секира. Стела прилази).
СТЕЛА: Петре, јеси ли то ти?! Што се не јавиш, идиоте?!
ПЕТАР: Играм се, Стела.
СТЕЛА: Добро знаш да то није игра. Зајебаћеш се, Петре. Сви смо ми покушали, па смо одустали.
ПЕТАР: Иди ти лепо да спаваш, Стела! Иди да пајкиш, благо мени!
СТЕЛА: Нећу да спавам, Петре!
Варијација на Музичку тему бр. 4.
СТЕЛА: Далеко негде изван неостварених жеља,
Намерама добрим врви пут у пакао,
Постоји љубав и ништа осим ње -
Ја верујем у то!
(Петар јој ували нарамак трске. Себи такође. Па запевају заједно. И крену ка градилишту).
ЗАЈЕДНО: Пожели нови живот!
Пожели живот!
Пожели други свет!
Пожели свет!
Испружи руке изнад облака!
Само пожели!
Пређи преко понора!
СТЕЛА: Знаш, Петре, хтела сам да ти кажем, ја се у ствари не зовем Стела.
ПЕТАР: Нема везе, волим те.
СТЕЛА: Ма не, ја се зовем Стела, али...
ПЕТАР: Али тако се зову и све друге девојке на острву, је л то?
СТЕЛА: Да. И како онда можеш да знаш ко сам ја?
ПЕТАР: Ко ти каже да знам?! Све је релативно, Стела.
ЗАЈЕДНО: Пожели нови живот...
(И док они певају, острво се окреће. Посао напредује. Старци скакућу. Пришло је још неколико младића и девојака. Далеко од тога да им се спава. Петар се пентра по конструкцији. Пришао је и Соломон, па шара ногом по песку.)
СОЛОМОН: Е, замлато! Сиђи мало доле, хоћу нешто да те питам!
ПЕТАР: А што се ти не попнеш горе?
СОЛОМОН: Нећу ја нигде да се пењем! Хтео сам само да те подсетим! То није фер! Кад смо играли моју игру, ја сам тебе звао! И још сам ти дао главну улогу! А сад ништа!
ПЕТАР: Па и ја тебе зовем! Попни се горе, Соломоне мудри!
СОЛОМОН: Нисам ја никакав Соломон! То је био само онако, из зезања!
ПЕТАР: Извини! Попни се горе, Оскаре!
Варијација на Музичку тему бр. 3.
СОЛОМОН: Кад смо већ јаја -
Полупали,
Кад су се лонци -
Побркали,
Исту смо чорбу
Сви сркали,
Нисмо се, ваљда, -
Насукали!
(И док песма траје, острво се окреће. Прилазе и други. Прилази и Божо Кука са супругом).
БОЖО КУКА: Ја ово више нећу и не могу да гледам!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Немој опет да почињеш, Божидаре!
БОЖО КУКА: Шта ти мени - немој?! Имам одобрење, аусвајс, црно на бело!
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Немој, Божидаре!
(Али Божо Кука је већ у центру збивања. Ускопистио се.)
БОЖО КУКА: Слушај ти, бегунац! Не може то тако како се теби прохте! Ево, ја имам одобрење, аусвајс, црно на бело, а свака је религија опијум за народ, и сваки је тероризам зло, и... и...
ПЕТАР: Шта је, шта хоћеш?
БОЖО КУКА: Ја сам Божо Поповић Кука, капетан у пензији, непоколебљиви борац за истеривање народне правде!
ПЕТАР: У реду је, капетане! Ја сам Петар!
(Ували му дрвену греду и настави да ради. Божо збуњено стоји. Нико га не констатује. Сви раде. Прилазе и нови људи. Прилази и г-ђа Поповић).
БОЖО КУКА: Кад је бал, нек је на води!
(Јер, сада су апсолутно сви прешли на Петрову страну. И сви су апсолутно увучени у посао. Неко је довукао велики војнички казан и г-ђа Поповић се здушно прихватила варјаче. Контуре великих оргуља су јасно видљиве).
Музичка тема бр. 8.
СВИ ПЕВАЈУ: Ова игра се зове акција,
Анимација плус занимација,
Није то, друже, зајебанција -
Индустријализација плус електрификација,
Ухвати ритам!
Ова је игра асоцијација,
Федерација и кооперација,
Другови, молим, без говоранција,
Колективизација плус конкретизација,
Ухвати ритам!
(Спушта се ноћ. И звезде почињу да падају. Али се са песмом, игром и радом не престаје. Петар прилази казану. Са порцијом.
Г-ђа Поповић је пуни до врха).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Једи, сине, да повратиш снагу!
ПЕТАР: Хвала, госпођо! (Г-ђа Поповић га задивљено посматра).
СВИ: Ова је игра констатација,
Реализација и корпоризација,
Живели снови, доле реакција!
Рехабилитација плус консолидација!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in!
(И Божо Кука прилази казану. Са порцијом).
БОЖО КУКА: Јеси ли чула како ме зове? Обраћа ми се са - капетане! (Несумњиво поносан).
Г-ЂА ПОПОВИЋ: А мени је рекао - госпођо!
СВИ: Ова је игра ликвидација
Свих махинација и шпекулација,
Свих деградација и декламација,
Доле мастурбација и комеморација!
Ухвати ритам!
Ова је игра аргументација
Против апстракција и девијација,
Против свих критичних ситуација,
Дератизација плус дефенстрација!
Ухвати ритам!
(Петар је пришао Соломону и загледао се у небо са кога падају звезде).
ПЕТАР: Да ли се то мени чини, или и овде падају звезде?
СОЛОМОН: Та, звезде су одувек падале, Петре. Зар ти то ниси раније приметио? (Петар одмахне руком). Доста је било инсинуација,
Вулгаризација и приватизација,
Другови, молим, без импровизација,
Рационализација плус мелиорација!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in!
(Стела прилази замишљеном Петру).
СТЕЛА: Волим те, Петре.
ПЕТАР: Да, знам. Ти верујеш у љубав, а свеједно ти је. Могла би било с ким.
СТЕЛА: Да, па шта?
ПЕТАР: Ништа. Заборави.
Доле инфлација и девалвација,
Треба нам добра стабилизација,
Доле лева и десна фракција,
Живела колективна инспирација!
Let the sunshine in
Let the sunshine in,
The sunshine in...
(Оргазмични завршетак песме је уједно и завршетак градње. Чудесне оргуље и нестварно светло. Петар замишљен. Го до појаса. Радни народ је уморан и поспан. А војнички казан се изврнуо те из њега цури пасуљ.
Тајац.
Звезде падају
Неко хрче.
Петар прилази оргуљама. И забруји једна страшна Бахова "Токата". И небо се узјогунило. Сева. Али се ништа не дешава.
Божо Кука и његова супруга су мало постајали, мало су бленули, па приђоше Петру.)
БОЖО КУКА: Друже Петре, ако је овај посо завршен, ми бисмо да идемо кући!
ПЕТАР: Идите, капетане.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: Збогом, Петре!
ПЕТАР: Збогом, госпођо!
БОЖО КУКА: А који пут води до наше куће?
ПЕТАР: Било који. Довољно је само да пожелите.
Г-ЂА ПОПОВИЋ: А ти? Не идеш с нама?
ПЕТАР: Мени је свеједно. Ја немам више шта да пожелим.
(Божо Кука и супруга му одлазе. Петар стоји пред оргуљама и пред Бахом. И "Токата" гута шесту музичку тему).
Варијација на Музичку тему бр. 6.
ПЕТАР: Чуј звона катедрала,
Чуј ропац идеала,
Небо, звезде, човек, свемир, језа бескраја,
Све је пука превара!
Плима крв и, ватре горе, сумрак богова,
Све је пука превара!
(И народ обећане земље буди се из сна. И није нимало пријатељски расположен).
СТЕЛА: Сам си се преварио, Петре! Преварио си и себе и нас!
СОЛОМОН: Данас си хтео оргуље, сутра ћеш тражити метро, прекосутра свемирски брод! Нама то није потребно, замлато!
СТАРАЦ I: Било нам је лепше док смо спавали!
СТЕЛА: Мислио си само на себе, хтео си да се играш!
СОЛОМОН: Донео си са собом сву твоју прљаву цивилизацију, твоју партизанштину и хајдучију, јело са истог казана! Ти си ђубре! Ти си полутан!
ПЕТАР: Није истина! Имао сам план!
СОЛОМОН: Имао си план, а где је сврха, идиоте?!
VOX POPULI I: Носи се одакле си дошао!!!
VOX POPULI II: Време је да одлетиш, птичице!!!
VOX POPULI III: Губи се одавде!!!
СТЕЛА: Хоћемо да спавамо!!!
VOX POPULI IV: Уа полутан!!!
Варијација на Музичку тему бр. 1.
СТАНОВНИЦИ ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: Пакао твој је у теби само,
лези и спавај, не буди друге,
Јер живот није ни овде ни тамо,
Живот је негде другде!
И ма где бежао, побећи нећеш,
Увек ће исто да ти буде,
Никоме нигде не цвета цвеће,
Живот је негде другде!
(Праћен звиждуцима и урлањем Петар се пење на оргуље.
Чаролија нестаје. И све нестаје. Само звезде падају. И Петар скаче на свој прозор.)
Прозор
(А то је онај исти прозор са кога је Петар некада одлетео. Али сада се налази са спољне стране и не може да уђе. На прозору су дебеле гвоздене пречаге.
Све остало изгледа непромењено.
Велика Мама спава у свом кревету. Кровови велеграда и градска бука.
И звезде падају.
Ипак, у једном углу штрчи сабласно парче оргуља.
Петар нетом протеран из обећане земље. Го до појаса. Бесан.
Дрмуса пречаге.)
ПЕТАР: Кево!!! Кево, отвори!!! Шта је ово?! Отвори, хоћу да уђем!!! Бајке више не постоје!!! Ја немам где да побегнем!!! Отвори, мама. Пробуди се. То сам ја, твој једини син. Овакав какав сам. Ни бољи ни гори. Хтео сам само да будем добар и ништа више. Отвори!!! Макни те јебене решетке!!! Пробуди се!!! Мама!!! Кево!!! Курво!!!
(И тада се на сабласним оргуљама, као на сабласним зидинама елсинорског дворца, укаже дух Петровог оца).
ДУХ: Закаснио се, Петре. Сви ми који смо учинили велику погрешку сасвим бисмо другачије поступили кад би нам се поново указала прилика. Али оно што пропустимо, не може се надокнадити. Кад стигнемо до прозора, он је затворен. И гвоздене пречаге остају на њему заувек.+
ПЕТАР: Ко си ти?! Дух?! Сабласт?! Утвара?!
ДУХ: Па ипак, ма шта се десило,
не прљај душу своју и не смишљај
ништа у срцу против мајке своје,
Остави је небесима и блату!++
ПЕТАР: Кажи ко си, ако смеш!
ДУХ: Ја сам ти отац, будало!
(И дух ишчезне. Петар пренеражен. Занемео. У грозници. Хладно му је).
ПЕТАР: Умрети, спавати... можда сањати... сањати... У почетку беше реч... Хладно ми је... Шта је било на почетку?
(И док звезде падају, Петар силази с прозора. И његово бунцање меша се са буком рођендана).
Рођендан
(Рођендан исти онакав какав је и на почетку био. Генерација се и даље лудо забавља.
И торта, све време, стрпљиво чека.
И звезде падају
Само што се Петрова девојчица прилепила за неког другог типа).
Музичка тема бр. 1.
ПЕТРОВА ГЕНЕРАЦИЈА: Овде све је подложно релативитету,
Релативна младост је у релативном цвету,
Релативна стварност и релативне жеље,
Удри бригу на весеље!
Сви смо генерација, релативно иста,
Свако гледа своја посла, релативно чиста,
Нико више не верује у обећане земље,
Удри бригу на весеље!
(Улази Петар. У грозници. Покушава да се обуче. Тетура према својој торти. Диже гитару с пода. Подупира се њом. Генерација се и даље весели.)
ПЕТРОВА ГЕНЕРАЦИЈА: Зато,
Немој да копаш по себи унутра,
Не дај да ти се притисак дигне,
Живи од данас до мало сутра,
Негде између и негде нигде!
ПРВИ ВРШЊАК (parl.): Шта је, Петре, вратио си се?
МАЛА: Јеси се испишкио да ти буде лакше?
ДРУГИ ВРШЊАК: Имаш проблема, Петре?
ТРЕЋИ ВРШЊАК: Имаш фрку?
ПЕТАР: Немам... Ништа немам... Хладно ми је... Зовем се... (глумац каже своје име и презиме)... И само још данас има ___ година... (каже и године)
Али,
Пакао твој је у теби само,
Ћути и спавај, не буди друге,
Живот није ни овде ни тамо,
Живот је негде другде!
(Петар је узео своју рођенданску торту. Блене у њу.)
ПЕТАР: Реч? Дело? Воља?
Где је моја класа?
Где ми је клас?
На којој земљи би он могао да успе
Кад ће да сване?
Хладно ми је.
Ја старим.
Врло ми је хладно.+++
(Закрка себи торту у лице и оде у ноћ у којој падају звезде.)
ПЕТРОВА ГЕНЕРАЦИЈА: Јер,
Пакао твој је у теби само,
Увек ће исто да ти буде,
Живот није ни овде ни тамо,
Живот је негде другде.
(А звезде падају)
КРАЈ
Београд, фебруар 1986.
+ Џејмс Метју Бари "Бела причица"
++ Виљем Шекспир "Хамлет"
+++ Слободан Шнајдер "Хрватски Фауст"
Дубравка Кнежевић
Драматург, драмска списатељица, позоришна критичарка и есејистичарка, рођена 1962, дипломирала 1986. драматургију и магистрирала 1995. театрологију на ФДУ у Београду где је радила као асистенткиња на другој години драматургије код редовног професора Јована Христића. Тренутно живи негде на америчком континенту.
Ауторка девет целовечерњих драма извођених на професионалним сценама широм бивше Југославије - од Београда, преко Новог Сада, Крагујевца, Шапца, Подгорице, до Зенице и Сплита. Три од ових девет драма су и објављене. Такође ауторка четири изведене радио-драме. Пре рата, две године била стално запослена као уредница у Драмском програму Радио Београда. Такође била сценаристкиња бројних ТВ емисија (у културном, образовном и музичком програму) на ТВ Београд и ТВ Сарајево, а сарађивала и са ТВ Загреб.
Позоришном критиком и есејистиком бавила се у разним медијима, такође широм екс-Југославије. Писала за дневне новине Вечерње новости и Експрес политика, као и за недељнике и двонедељнике - од Студента, НОН-а и Става до Интервјуа, Politika International Weekly, Демократије, Књижевне речи... Написе о позоришту објављивала или још увек објављује у периодици - Момент, New Moment, Пацифик, Етерна, Транскаталог, Хид, као и стручним часописима Еуромаске, Сцена и Пролог. Сарадница часописа Scottish Drama. Критике и приказе такође радила за разне програме на Радио-Београду, ТВ Београд, ТВ Сарајево, ТВ Љубљана, ВИН. Године 1990. добила је Стеријину награду за критику, седму уопште додељену и последњу у комплетној екс-југословенској конкуренцији.
Од 1988. радила као стална водитељка округлих столова Битефа, а као гошћа-модераторка исту функцију пре рата обављала на неколико дискусија у оквиру загребачког Еуроказа. Учествовала на бројним театарским симпозијумима, семинарима и конгресима - од Београда, Новог Сада, Љубљане, Дубровника, до Салцбурга и Бризбејна. На краћи рок усавршавала се у САД и Аустралији. Последњих година пре исељавања интензивно радила на оживљавању алтернативног позоришног живота у Београду.
|
