Војислав М. Јовановић - Марамбо

Наши очеви

Комедија у три чина
(1905-1906)

Из књиге: Војислав М. Јовановић, Изабране драме

ЛИЦА:

• Милићевић
• Његова мати
• Славка
• Господин Јошка
• Миловановић
• Доктор
• Пера
• Гамбета
• Игњат
• Начелник министарства
• Секретар министарства
• Поета
• Одаџија

ПРВИ ЧИН

Прва појава

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, СЛАВКА

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Е, ово никад нисам могла замислити, Боже и Мајко божја! Да мије ко казао да ће се у мојој кући направити кадгод овакав вашар и јурија! Погледај само! Е, е, е, ех, мој синко, зато ли сам те двадесет и пет година гајила, и неговала, и школовала, и одвајала од својих уста, и сваку муку мучила, да само теби буде добро! Кад бејасте мањи, ја мишљах дај Боже да одрасту, а оно сад све црње и горе! (Тресе један простирач.) Лепо, премрла сам ономад кад дође полиција у кућу. Што направи дар-мар, ајде-ајде; што покупи новине, ни по јада, и боље; ама што је брука, што је брука, што се скупио свет па сеири, то ми срце пуца, тооо! (Брише очи.) Ово иде пред нечију главу!

СЛАВКА: "Политички мародери"... "Устав и полиција"... Мама, мама, ево оног забрањеног броја!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Шта, шта?

СЛАВКА: Дабогме: "уторник, двадесетог јуна,"

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Поцепај то, поцепај одмах! Какав устав, каква политика, јадна вам ваша кожа!

СЛАВКА: Боже мој, мама, па ја не знам шта је то овде забрањено. Ја сам мислила кад се узапте какве новине да ту мора бити нешто страшно, бунтовничко. Оно, новине као друге новине.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА (отима јој из руке и цепа): Баци то! Види има ли још.

СЛАВКА (претура по столу и гледа преко њега на улицу): Нема, нема више, сигурно су однели све... Јао, ево иде господин Миловановић! (Брзо прође кроз лева врата у другу собу.)

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Слободно!

Друга појава

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, МИЛОВАНОВИЋ

МИЛОВАНОВИЋ: Добар дан, госпођо! (Врло лепо скида шешир и прилази руци.)

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: А, ви сте господин-Миловановићу! Не могу да вас познам: свакога дана све сте млађи.

МИЛОВАНОВИЋ: Хвала, хвала!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Гледајте, гледајте само! Просто не сме човек да вам да тридесет година!

МИЛОВАНОВИЋ: Хвала, хвала, госпођо Милићевић. То још као изгледа да се и ја кад могу оженити!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: А што не! - Шта вам фали?

МИЛОВАНОВИЋ: Шта ми фали!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Јест, јест, свима вама жене требају! Другог лека нема; да видите како ћете се смирити!

МИЛОВАНОВИЋ: Та мирни смо ми и без тога, госпођо Милићевић.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Мирни - ђавола! Не може већ човек да вас сноси: целом сте свету досадили с тим вашим новинама.

МИЛОВАНОВИЋ: Начела, госпођо, начела!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Даћу ја вама начела! Каква начела, какви бакрачи! У Пожаревац, море, треба све вас, да тамо стекнете начела!

МИЛОВАНОВИЋ: Та тек није ваљда тако, госпођо Милићевић, није ваљда тако! Знам ја да ви то само кажете; знате ви боље но ми да треба да радимо ово. Знам ја да ви знате!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Просто да се помисли да сте сви пили татуле! Јутрос овај мој у пет сати скочи, разбуди целу кућу: тресе нешто овде, лупа, премеће: ваљда пише, рекох, чланак за новине! У шест сати ду-ду-ду-ду на капију: мислим млекаџија је, а оно жандар, не знам шта ће; викаше нешто, викаше. У пола седам ето га шегрт из штампарије, каже нема доста хартије за новине, а из дућана не даду више на вересију. Оде Рака да и то види. - Прође фртаљ сата, ето га други жандар, каже, наредба да очистимо траву пред кућом. Цела улица зарасла у коров и травуљину, али виде само пред нашом кућом. Мало пре, ето га опет један жандар, само у цивилу, познадох га одмах, пита да ли овде седи неки Никола Петровић, сајџија, а све се осврће десно и лево и гледа у кућу.

МИЛОВАНОВИЋ: А-ха!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Дабогме. Тако вам је ваздуги дан, од јутра до мрака. Просто да полудим.

МИЛОВАНОВИЋ: Како је госпођица Славка?

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Та сад је била ту. - Ви њу знате каква је. (Виче.) Славка! Овде је господин Миловановић! - Тако она увек кад дође ко. Као да јој је још десет година.

Трећа појава

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, МИЛОВАНОВИЋ, СЛАВКА

СЛАВКА (из друге собе): Ево, мама. (Изиђе под шеширом, с књигама и неким женским радом.) А!... Господин Миловановић! Од кад вас нисам видела!

МИЛОВАНОВИЋ: Па нисам ваљда ја крив што бежите од нас! Журите се у школу, ааа?

СЛАВКА (смеје се): Та сад је распуст, зар сте заборавили! - Идем код једне другарице.

МИЛОВАНОВИЋ: "Другарице... другарице!" - Какве су вам то књиге, аха, аха!

СЛАВКА: Е, ви морате све да знате! (Изиђе брзо на десна врата и залупи их јако за собом.)

Четврта појава

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, МИЛОВАНОВИЋ

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА (смеје се): Видите ли, још је право дете! Не знам просто шта ћу сад да радим с њом. - Благословена та школа!

МИЛОВАНОВИЋ: Како само изгледа добро!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: О, јесте. Баш хвала господину Рајковићу; његови лекови баш помогоше.

МИЛОВАНОВИЋ (хоће да иде): Ја вас, сигурно, задржавам?

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Нимало, господин-Миловановићу; мило ми је што вас видим.

МИЛОВАНОВИЋ: Ратко није казао кад ће доћи?

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Није ништа. (После краће паузе, нешто устежући се.) Молим вас, господин-Миловановићу, хоћу нешто да вас питам...

МИЛОВАНОВИЋ: Молим...

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА (показује на столицу): Изволите, седите. - Опростите, собе ми нису у реду. Знате, тако вам је сад у лето.

МИЛОВАНОВИЋ: Молим, молим...

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Господине Миловановићу, реците ми шта је ово с мојим сином? Докле ће ово трајати? Чиме ће се ово свршити?

МИЛОВАНОВИЋ: Госпођо... управо...

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Ја већ не знам шта да чиним. Истерали су га из службе због тих новина; седи без плате; навлачи ми толику бригу и посао; цео свет већ пружа прстом на њега. Полиција ми је готово свакога дана у кући... Не привређује ништа: треба да га је срам од сестре, која учи децу белгијског конзула. - Ја имам неку вајну пензију, шта ћу с њом пре, не знам: треба да отплаћујем дуг Управи Фондова, а треба да одвојим на страну што, Славка је већ готово девојка. (Уздахне.) А он, он издаје новине, грди човек владу, јури се с полицијом, с штампарима, с трговцима, с повериоцима. Завадио се с целом фамилијом: нико више неће да нам прага пређе. Чак нас је оставио и мој рођени брат, због њега. Мој брат, господине Миловановићу, учинио нам је доста добра за ових петнаест година, па ме боли то, боли. Ја сам се на њега највише надала, сад, кад имам да се побринем да удам Славку: овако не могу ни помислити. Та ви сте разуман човек, господине Миловановићу, ви сте најстарији међу свима овде, ви знате шта је државна служба, ето имате и пензију...

МИЛОВАНОВИЋ: Са десет година и два месеца!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Добро је и то! Срећа ваша што ова влада није дошла два месеца раније! (Наставља.) Ви сте зрео човек, знате како се данас тешко живи, поред свега што ви можете, знам, можете живети и без државне службе; реците ми, молим вас, кад ће се ово свршити? - Треба да знате, верујте ми, да су ових шест месеца скратили мени шест година живота. (Застане.) Лако је и вама, лако је и господину Рајковићу: он је доктор па може да живи и без државе; господин Дукић је адвокат, њему је још лакше да пише против владе. - Камо среће да је и овај мој отишао за писара коме адвокату да се спрема за испит, кад већ није у служби, па да га Бог види! То би му било десет пута боље него што се ухватио да издаје новине. - Молим вас, господине Миловановићу, проговорите му и ви. Ја му говорим то свакога дана, али не помаже; будите добри па му и ви то кажите. Само му немојте нипошто рећи да сам вам ја што говорила. Ох! да ви знате њега, он то неће да слуша.

МИЛОВАНОВИЋ (њему је све ово непријатно и он би говорио о другим стварима): Рећи ћу му, рећи ћу му, госпођо. Знам ја да то треба.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Молим вас, господине Миловановићу, будите тако добри.

МИЛОВАНОВИЋ: Хоћу, госпођо.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Не знам ја шта ви све пишете и шта тражите, неки устав и неке законе, нити знам ја треба ли полиција да бира скупштину, али знам да имам ћерку и сина, и да ми син не ради што треба да ради. (Одахне.) Ах, да само нешто могу! Узела бих батину па бих вам свима показала шта је политика! Седите сви без службе, правите дугове и дангубите.

МИЛОВAНОВИЋ (смеје се, расположен што је свршено): Готово, имате права.

Пета појава

Пређашњи, ДОКТОР, ПЕРА, ДУКИЋ, ГАМБЕТА, ИГЊАТ

МИЛОВАНОВИЋ: Отишао да види: нема хартије, можда неће бити данас листа.

ДУКИЋ: Опет та хартија!

ГАМБЕТА: Зар опет хартија?

МИЛОВАНОВИЋ: Не знам шта ће Ратко да учини.

ДУКИЋ: Нек се гурне у данашњи број нешто да полиција узапти. Кад се падне, бар нек се мушки падне. - Него, какви сте ми ви то сарадници да не водите бригу о листу!

ГАМБЕТА: Који то ви? Зар си ти као нешто друго?

ДУКИЋ: Јашта! Друго, брате.

ДОКТОР: Па разуме се, ти сачињаваш редакцију само кад има да се вечера какав добар ђувеч или текијска кечига. Море, знамо ми такве тице, чудим се само куд те до сада не избацисмо.

ДУКИЋ: Кога ти да избациш!

ПЕРА (Доктору): Ћути, нек само он уредно плаћа рефену, па нек прича што му је ћеф.

ДУКИЋ: Ћути ти "критико"! Знам ја да си ти мирољубив од како си почео да хвалиш глумице. - Ао, пардон, госпођо! Ја сам се заборавио! Молим вас по хиљаду пута опростите! Видите како изведу човека из такта.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Онда сте ви рђав адвокат.

ПЕРА (поцрвенео до ушију; сав се збунио): Е, е, теби одмах крива "критика".

ДУКИЋ: Дабогме. Шта се трпаш где ти није посао. - Знате ли ви, госпођо, да овај наш Пера, који гњави цео свет својим критикама, који досађује и вама у кући, и нама свима, и келнерима у кафани, и слагачима у штампарији, и момцима у позоришту, и свету који нам новине чита, овај исти наш Пера што узима Шапчанина на миндрос и од чијег пера дршће, што кажу, богиња Талија: а све на рачун неког морског литераторства, погледајте га, тај Пера...

ПЕРА: Де сад, слажи нешто!

ДУКИЋ: ...тај Пера још не зна шта је то српски: клопац! Он, госпођо Милићевић, који хоће да нам просвети народ и подигне књижевност, дошао сељак ономад да га научи. Прекрсти се човек лепо, па се окрете и пљуну, мисли: куд ће овај да нам земљу избавља, а не зна шта је клопац. Народњи језик, брате, прво да научиш, па онда да придикујеш!

ПЕРА: Разуме се да не знам. Не хватам сељаке по Зеленом Венцу да им тужбе пишем и пијем кафе. Ти то боље знаш.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Аха, аха, господине Дукићу, чујете ли, чујете! Видите шта сте тражили!

ДУКИЋ: Казао бих му ја сад нешто да ви нисте овде. Он зна добро шта му мислим.

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: де-те да вас ја оставим, па се онда рачунајте.

ДУКИЋ: О! Не мора то, ко ће још Перу да ферма нешто!

ПЕРА: Хајде-сад!

ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА: Извините ја имам посла. (Смеје се.) Немојте само да се бијете!

ДУКИЋ: Не бојте се. Ко ће још да бије ово џгебе!

Шеста појава

Пређашњи без ГОСПОЂЕ МИЛИЋЕВИЋКЕ

ГАМБЕТА: Што ти, Игњате, не дајеш подлистак већ два дана? Ми се одрасмо пишући чланке, а ти, белетристико наша, ти с мене па на уштап!

ИГЊАТ: И-ха, да си ти жив и здрав, дао сам ја рукописа за две недеље унапред: нисам ја крив што вам је "материјал нагомилан".

ГАМБЕТА: Ти си крив, ти. Морамо ми тебе да муштрамо!

ИГЊАТ: Дабогме, ја сам крив што свакога дана пуниш целу прву страну разним бургијама што треба да буду неки уводни чланци.

ГАМБЕТА: Ћути! Твоје ђубре или треба да сасвим избацимо из листа, или ћемо да ти цепнемо сваки дан два подлиска, па да видиш.

ИГЊАТ: Ћути ти! Треба да знаш да није мога подлиска, не би лист ишао ни у половину. Мислиш ти да твоје "чланке" чита неко осим слагача и дежурног писара у Управи?!

ГАМБЕТА: Де, де, немој да ми се једиш, хоће да ти шкоди!

ИГЊАТ: Хајде, битанго!

ГАМБЕТА: То ли те научише у школи! И ти си ми био неки вајни професор, ти си ми имао да васпитаваш омладину! Их! Алал вера ономе ко ти даде седамдесет шести! (Хоће још више да га једи.) Него два подлиска, два подлиска ћемо ми теби!

ИГЊАТ: Е није него! То кад би наш лист био Тајмс још би и могло!

ГАМБЕТА: Пази га! Е, мој магарче, па ти још ниси ни видео Тајмс! Зар не знаш да ти ту нема подлиска?

ПЕРА: Разуме се да нема.

ДУКИЋ: Нема ни критике.

ГАМБЕТА: Озбиљно кажем, нема подлиска.

ДОКТОР: А где ли га ти виде да те пита ко?

ДУКИЋ: Како, зар не знаш? - Чита он Тајмс свакога дана. Ако не верујеш, питај келнере у Старом Здању.

ИГЊАТ (Гамбети): У шта да се кладимо да има!

ГАМБЕТА: Нећу да се кладим, али ти кажем да нема; разуми, човече Божји!

ИГЊАТ: А што не смеш да се кладиш, што, што!?

ГАМБЕТА: Душа му у носу, а пази га само како се секира! Море, Игњате, хоћемо ми теби да изедемо панаију још ове јесени! Гледај какво му је лице, а хоће, чова, да се клади! Што се не лечиш, болан брајко! У шест да лежеш, у шест да устајеш! Игњате, Игњате ја ти већ спремам слово!

ИГЊАТ: Де, де, спремао ми га је и покојни Раша, па спремај и ти.

ДУКИЋ (Пери): Хајде да се кладимо да нема ни критике!

ПЕРА: Батали твоје глупе вицеве! Доста већ!

ДУКИЋ: Хајде! Мислиш да су ти овде твоји глумци, па чекамо сад шта ћеш да кажеш, као народ израиљски ману. Батали!

ПЕРА: Ко ће с будалом да се свађа!

ДУКИЋ: Куд ћеш веће будале од тебе!

ДУКИЋ: Него, шта нам се ућутао наш пензионер! (Миловановићу.) Шта ми ти сад умујеш, Цицероне српски, свог народа снаго и једино благо?

МИЛОВАНОВИЋ: Је ли, Бога ти, Дукићу, зар баш увек мораш да трућаш којекакве будалаштине!

ДУКИЋ: Гледај, гледај што је погано!

Седма појава

Пређашњи, МИЛИЋЕВИЋ

ГАМБЕТА: Шта је, шта је?

МИЛИЋЕВИЋ (псује нешто): Неће Шандор да пусти слог у машину. Тражи паре.

ГАМБЕТА: Шта је са хартијом?

МИЛИЋЕВИЋ: Има хартије. - Ево теби твоје коректуре. - Деде да се скупе паре!

ДУКИЋ: А шта је са претплатом од јуче? Било је читаво деме упутница: неки обрачуни, огласи, шта ли.

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде, животињо! Види књигу! (Вади неку дебелу трговачку књигу.) Гледај, гледај рачуне ако не верујеш, стоко једна!

ДУКИЋ: Знам ја да си ти ту удесио како треба, знам. Ама где су паре, па-реее где су реци ти мени!

МИЛИЋЕВИЋ: Ко си ти да ме ти питаш! - Увучеш се у редакцију само кад има каква кечига да се вечера.

ДОКТОР: Сад му и ја то кажем.

МИЛИЋЕВИЋ: Него, деде да се прилаже!

ДУКИЋ: Хајде, докторе, ти први. Отпочео си праксу, све те новине хвале: теби је дао Бог берићета.

ДОКТОР: Ох, пракса! Још ми се нису платили ни бланкети за рецепте, а фирму и огласе нек носи ђаво!

ГАМБЕТА: Море, јесте ли му видели фирму, нешто богато!

ПЕРА: Збиља, треба да части.

ГАМБЕТА: "Доктор Милорад Гојковић, специјалиста за унутрашње болести. Ординира од 3-5 по подне." - Шта ли само радиш, да ми је знати, та два сата. - Чекаш пацијенте, ааа? Ама нема, неће свет да се разбољева.

ДОКТОР (пружа Милићевићу двадесет динара): Дабогме, чува се свет, пази на здравље, неће да чита твоје чланке; а да видиш како би онда ми доктори имали пуне руке посла. - Али, шта ћеш: паметан свет, чууувааа се!

ДУКИЋ: А! а! браво доктор! Нема код њега без две банке! Види се што је човек за нашу ствар!

МИЛИЋЕВИЋ: Де, па му још кажите да није патриота!

ДУКИЋ: Јесте, али ми опет све некако изгледа да нам доктор обилази негде око државних јасала, док тек не ускочи у службу једнога дана.

ДОКТОР: Ако је до тога ко ће на јасла, ја или ти, баш да видимо!

ДУКИЋ: Вала баш да видимо! Де, сада ти, Гамбето наш, деде док си још за ужаса и док те се живог боја! Све ми се нешто чини да ти је упалила она меница у Задрузи. Парајлија си ти, роде мој, парајлија си, него ми се кријеш! Деде, деде на тас!

ГАМБЕТА: Упалила - ђавола! Паде на цензури као нико њен.

ДУКИЋ: Лаже, лаже животиња! Гледај нов иберциг! Платио га је брат-брату осамдесет динара.

ИГЊАТ: Питање је да ли га је платио!

ГАМБЕТА: Платио сам га, белетристико, платио, а платићу и теби један за који дан, али од чамовине.

ИГЊАТ: Немој да се изговараш, него дреши кесу!

ГАМБЕТА (вади новчаник и пружа нешто Милићевићу.)

ПЕРА: Пази, пази злато! Пун му шлајпик наполеона!

ГАМБЕТА: Ја шта ти мислиш! Кад је овај ђида био без пара?

ИГЊАТ: Аустријске су то форинте, најамниче!

ГАМБЕТА: Разуме се: Беч то шаље све.

ДУКИЋ: Хајде сад ти, критико. Ти нам идеш на позоришну карту, деде, прилажи и ти овамо!

ПЕРА: О, та позоришна карта!

ДУКИЋ: Јабогме, капарисао си је па не могу други људи да је добију. Него, хоћеш ти да је даш, да и ми видимо тај театар какав изгледа. - Шта је вечерас?

ПЕРА: Нема вечерас представе.

ДУКИЋ: Шта је сутра?

ПЕРА: Сутра је Немања.

ДУКИЋ: Ааа, ту ћеш да опростиш! Гледао си га пре десет дана. Карту овамо!

ПЕРА: Ама сутра је друга подела улога!

ДУКИЋ: Каква друга подела! Тоша га је играо ономад, Тоша га игра сутра.

МИЛИЋЕВИЋ: Зар тебе, Дукићу, Бога ти, није срамота да идеш на ову карту? Вајни адвокат па не може да плати позориште! Брука!

ДОКТОР: Воли он да иде с новинарском картом. Не знам ја Дукића!

ДУКИЋ (смеје се): Де, де, де!

ИГЊАТ: Да му дамо карту, али нек и он да што овамо.

ПЕРА: Дао, не дао: ја карту не дам.

ДУКИЋ: Овамо пензионери! (Миловановићу.) Шта си стругнуо, жено; овамо, лист да откупљујеш!

ГАМБЕТА: Не бој се, даће он.

МИЛОВАНОВИЋ (гледа Дукића, али му ништа не каже.)

ДУКИЋ: Јаој, рибо, што си ми душу дао за окружни суд! - Ево, главу да ми одсечете ако се Миловановић не извуче за три месеца!

МИЛОВАНОВИЋ: Хајде, хајде, бедо!

МИЛИЋЕВИЋ (Миловановићу): Имаш, Бога ти, три банке још треба. Бићемо квит с Шандором за прошли месец.

МИЛОВАНОВИЋ: Чекај да видим. (Вади бележник из џепа.) Канда ће да буде. На.

МИЛИЋЕВИЋ: Жестоко!... Чекај... (Претура нешто по столовима, докопа шешир и хоће да иде.)

МИЛОВАНОВИЋ: Идеш у штампарију?

МИЛИЋЕВИЋ: У штампарију. - Сад ћу се вратити.

ПЕРА (Милићевићу): Јеси ли дао моју хронику за данашњи број?

МИЛИЋЕВИЋ: За данашњи.

ПЕРА: Идем и ја да прочитам коректуру.

ДУКИЋ: Разуме се, иначе тешко њему од глумица. (Милићевићу.) Шта је с мојом белешком?

МИЛИЋЕВИЋ: Слаже се за данас.

ДУКИЋ: Озбиља?

МИЛИЋЕВИЋ: Кажем ти.

ДУКИЋ: Хајд, идем и ја.

Осма појава

МИЛОВАНОВИЋ, ДОКТОР, ГАМБЕТА, ИГЊАТ

ДОКТОР (Миловановићу): Зашто си се ти ућутао, филозофе?

МИЛОВАНОВИЋ (гледа га али му ништа не одговара.)

ДОКТОР: Има нечега. - Да ти нису понудили службу?

МИЛОВАНОВИЋ: Ох, таман!... Далеко му лепа кућа од тога!

ИГЊАТ: Збиља, нешто си замукнуо. - Досадило ти се ово, ааа?

МИЛОВАНОВИЋ: Шта ми се досадило! Није ми се досадило. Никад се мени ништа није досадило; знате ви то добро, боље него ја: нисам ја још лупио главом о зид.

ГАМБЕТА: Чекај, биће времена!

МИЛОВАНОВИЋ: Неће Миловановић, неће, не бој се! Не лети он на руду! - Ви ми сви кажете овде да имам зорта, па можда и имате права, али опет, питајте шта кажу они напољу.

ГАМБЕТА: О, још ме то брига! Нек' кажу шта хоће.

МИЛОВАНОВИЋ: Ама, то је баш, што нећеш да чујеш! Кажу људи да имам најтврђу главу, а тако ће нешто и да му буде, па се не бојте ви за мене да ће да ми досади ово једног дана.

ДОКТОР: Хајде, да ти верујемо!

МИЛОВАНОВИЋ: Да верујете, разуме се. (Пауза.) Само има овде нешто друго.

ДОКТОР: Де, да чујемо то "друго".

МИЛОВАНОВИЋ (мења тон): Молим те, Рајковићу, јеси ли задовољан, брате, са овим што радимо?

ДОКТОР: Па, овај, како се узме... не дај Боже горе, није рђаво... Још ми траје очевина.

МИЛОВАНОВИЋ: Знам ја то, то сам и мислио. - Ти, Игњате, јеси ли ти задовољан?

ГАМБЕТА: Што га ти то питаш! То ће он скоро рећи оном тамо (Показује на небо).

МИЛОВАНОВИЋ: Немој ти бити досадан, доста нам је Дукића.

ИГЊАТ: Бога ми, и задовољан сам и нисам. Кад помислим да ми је двадесет и осам година а да још туђ хлеб једем, онда ми просто дође да скачем у Саву. - Али, опет мислим, боље је да живим од милости стричеве, који ми не тражи ништа, осим што ме свакога дана гњави два сата саветима, него да ме сецају којекакве ћате и посланици из внутрености. - Добро је, хвала Богу.

МИЛОВАНОВИЋ: Тебе, Гамбета, тебе нећу ни да питам: оженио си се богато па можеш бити луд колико хоћеш. - Пера штрбеца разне редакције и фондове: ни њему не фали ништа. - Ја, ја имам пензију: каква је да је, пензија је; имам моје кирајџије, па састављам лепо крај с крајем. - Ама, погледајте овог веселог Ратка! Данас ме ухвати његова мати; брате, не би ми лако: знам како нас гледа. Сваки дан је у овој кући горак, онда кад ми изађемо одавде. - Ратко, несрећник, ћути; још га не чусмо да се жали, али ја знам како му је. (Кратка пауза.) Што је најгоре, његов ујак, стари зајмодавац на пензије, ви га знате, он се, однекуд, зарекао да ће да врати Ратка у службу. Каже ми госпођа Милићевићка да је брат оставио, а то је њој врло тешко.

ГАМБЕТА: А шта се њега тиче шта Ратко ради!

МИЛОВАНОВИЋ: Ех, шта!

ГАМБЕТА: Ја баш не разумем.

МИЛОВАНОВИЋ: Не разумем ни ја. Мањ' ако се нешто не прибојава за себе. Тек овима овде није лако; ја не знам шта треба да радимо.

ИГЊАТ: Па, ако хоћеш, није лако ни нама. А зар смо га ми на ово навукли? - Он је то хтео, молим те, а кад хоћеш да радиш оно што ти је ћеф, мораш, Бога ми, мало и потрпети!

МИЛОВАНОВИЋ: Јесте, мораш мало и потрпети. Али зар то мора и твоја матер, и твоја сестра?

ДОКТОР: Збиља, не смем никако да им кажем: тој девојци преко је потребно да оде ове зиме где на море. Само, знам, они то не могу да издрже.

ГАМБЕТА: Лепо, па шта им сад ми можемо? Нећеш, ваљда, да им пружимо милостињу!

МИЛОВАНОВИЋ: Не кажем ја то!

ГАМБЕТА: Па шта хоћеш?

МИЛОВАНОВИЋ: Треба да узмемо лист у своје руке.

ГАМБЕТА: Он то неће хтети да чује.

МИЛОВАНОВИЋ: Знам и ја то. То је та мука. Опет, треба му говорити. (Неко куца у десна врата.) Напред!

Девета појава

Пређашњи, ПОЕТА

ПОЕТА (бућоглав ђак из реалке, са перјавом црвеном краватом.)

ПОЕТА: Господин уредник...

ГАМБЕТА: Није овде. Овде је редакциони одбор... Шта желите?

ПОЕТА (вади из џепа неки рукопис и пружа Гамбети): Молим вас, за лист... Слободоумна начела, овај, знате... поштујући борце...

ГАМБЕТА: А-ха! Аха! (Чита.)

Ој, у старо неко доба, у времена она стара,
Имала је нека земља тирјанина господара.
Вешала је земља (поправља се) а, вешала је
земља пуна, а праведних крв се лила,
Од немила до недрага...

ПОЕТА (наставља): Од немила до недрага тамнице је напунила.
И у једну ноћцу црну, док славујак тихо поје...

ГАМБЕТА (зауставља га): А, није рђаво, није рђаво, обећава, а, докторе?... Има дара, има... Треба да читате Бранка, Ђуру, Његоша, Змаја, Љубу Ненадовића. То су, знате, велики песници: ту вам је бисер нашега језика.

ДОКТОР: А одакле сте ви, млади господине?

ПОЕТА: Из Београда.

ДОКТОР: Ви сте ђак?

ПОЕТА: Овај, напустио сам школу; не могу да бубам механички и без разумевања, као други идиоти и кретени госпочићи.

ДОКТОР: Знате шта, млади господине? - Књигу у шаке, па се вуците у школу! Макар и механички! Хајд! (Узме од Гамбете рукопис па га пружи ђаку.)

ПОЕТА: Буржоазијооо! (Изиђе и залупи вратима.)

Десета појава

Пређашњи, без ПОЕТЕ. Доцније МИЛИЋЕВИЋ

ГАМБЕТА (Доктору): Што одјури, болан, јадног ђака? Није му рђава песма.

ДОКТОР: Разумеш се ти у поезији као магарац у кантар!

ГАМБЕТА: А ти си ми ту већ млого бристар!

ДОКТОР: Ако нисам млого бристар, бар сам од тебе бристрији. Ето, питај Игњата. А, Игњате?

ИГЊАТ: Не гњави!

МИЛИЋЕВИЋ (улети са неким хартијама у руци): Дивота, дивота!

ДОКТОР: Шта је сад?

МИЛИЋЕВИЋ: Гледај!

ДОКТОР: Шта је то?

МИЛИЋЕВИЋ: Слушај! (Он је задуван и чита брзо.) ,,Драги Којо! Имам да ти одговорим на твоје писмо само толико да одлука није била ни у каквој вези са ранијим решењем Министарског Савета. Дакле знаћеш да сам и овом приликом учинио за тебе оно што си као пријатељ могао очекивати. - Молим те јави ми још што о сигурности тамошњег чиновништва. Моја те жена поздравља и много захваљује за оно прасе. - Поздрави ми све наше пријатеље, а нарочито Панту из Мионице. Попу Пери кажи да ћу га обријати ако се не опамети. - Поздрав теби, жени и деци, твој Министар. " (Промени писмо.) ,,Драги Министре! Хвала ти. И овом приликом доказао си да наше пријатељство није лук и вода. Ових дана послаћу ти подужи извештај. За сада сам у великом послу око склапања годишњих рачуна. Твој Која. - П. С. Јамачно си примио послате две корпе крушака. Оне су из моје баште и далеко боље но из државног расадника, чији руковаоц више води бригу о политици но о државним интересима. - Горњи."

ГАМБЕТА: Ово је дивота!

МИЛИЋЕВИЋ: Дабогме. Израдићемо клише па штампати.

ГАМБЕТА: Од куд ти то?

МИЛИЋЕВИЋ: Е, откуд!

ДОКТОР: Дај да видим.

ИГЊАТ: Озбиља, ко ти је дао ово?

МИЛИЋЕВИЋ: То не могу да вам кажем.

ГАМБЕТА: Што не можеш?

МИЛИЋЕВИЋ: Тако. Дао сам реч.

ГАМБЕТА: Зар ни ми не смемо да знамо?

МИЛИЋЕВИЋ: Нико.

МИЛОВАНОВИЋ: Ти озбиљно мислиш да штампаш то?

МИЛИЋЕВИЋ: Зашто да не штампам?

МИЛОВАНОВИЋ: Ти баш хоћеш да потпуно заоштриш ствари!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта имам да заоштрим ствари?

МИЛОВАНОВИЋ: Тја!... Не знам.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта не знаш! Зар није сасвим природно да се ово штампа? (Гледа у Гамбету и Доктора.) А?

МИЛОВАНОВИЋ: Шта ти мислиш да ће министар да уради кад види све ово? Мислиш да ће да узме капу па да оде кући? Мислиш да ћеш ти сад да га научиш да није поштен човек?

МИЛИЋЕВИЋ: Ко ти то каже! - Доста је да свет види.

МИЛОВАНОВИЋ: "Достаје да свет види!" "Достаје да свет види!" - Ама ће скупо да те кошта што ће свет да види!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ће скупо да ме кошта?

МИЛОВАНОВИЋ: Молим те, човече, немој да си дете. - Зар ће министар да остави ово овако?

МИЛИЋЕВИЋ: А шта ми може?

МИЛОВАНОВИЋ: Разуме се, теби не може ништа. Само, неко ту мора да страда.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ћу му ја!

МИЛОВАНОВИЋ: Што се крије тај ко ти је то дао?

МИЛИЋЕВИЋ: Чиновник је, па не може.

МИЛОВАНОВИЋ: Видиш што је паметан човек! Не даје тај братац оставку!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта се то мене тиче!

МИЛОВАНОВИЋ: Тиче те се, јер ћеш се једног дана уједати, ама доцкан.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта је теби данас! Тако ми Бога, ниси при свести. Кад ћу се ја "уједати"?

МИЛОВАНОВИЋ: Чекај!

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде! Нећу више да ти говорим. (Хода преко собе. - Пауза.)

ДОКТОР (Игњату): Што сте ви тако слаби? Ви се ништа не пазите!

ИГЊАТ: Та, пазим се.

ДОКТОР: Како се пазите! Треба да спавате... Узимате ли штогод?

ИГЊАТ: Оставите, молим вас. Пио сам креозот, па ништа не помаже.

ДОКТОР: Како: "оставите"! Ви треба да се лечите, пријатељу мој. - Знам ја шта је вама: ви треба да спавате, да спавате, да не дочекујете јутро по сокацима! (Игњат се смеје.) Немојте, немојте да се смејете! Ево, преписаћу вам нешто.

ГАМБЕТА: Нек буде само појаче, да се не мучи много!

ДОКТОР: Ћути ти! - Ево, па кашику ујутру, кашику увече. Немојте да се шалите да излазите!

ИГЊАТ: Ко ће то да сноси! (Гледа комад хартије који му је Доктор дао, савија и меће у џеп.) Ако не заборавим!

ДОКТОР: Немојте да заборавите! То ће да буде у једној флаши, знате, па да чувате од врућине.

ГАМБЕТА: Пази, пола дванаест! Ао, Бога му! (Жури се да иде.)

ДОКТОР: Шта, пола дванаест већ!

ГАМБЕТА: Хајде, Игњате, до "Касине", дошли неки пречански професори. Сервус!

("Сервус!" "Сервус!" "Сервус!" - Излазе.)

Једанаеста појава

МИЛОВАНОВИЋ, МИЛИЋЕВИЋ.

(Пауза. - Милићевић хода по соби.)

МИЛОВАНОВИЋ: Па шта мислиш сад?

МИЛИЋЕВИЋ (застане и подигне главу): Како, шта мислим? ( Миловановић га само гледа.) Нећеш ваљда да лижем оно што сам пљувао?

МИЛОВАНОВИЋ: То нећу. Али немој више да пљујеш!

МИЛИЋЕВИЋ: Ама шта је теби, Бога ти, данас?

МИЛОВАНОВИЋ: Допусти, молим те...

МИЛИЋЕВИЋ: Бога ми, ово изгледа да сам луд! Цео свет једно те једно!

МИЛОВАНОВИЋ: Чекај, брате!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта да чекам! Седнеш, тако, па попујеш, не знаш ни сам шта.

МИЛОВАНОВИЋ: Прво, имам да ти кажем да сам данас добио добру лекцију од твоје госпође матере.

МИЛИЋЕВИЋ: Од моје матере?

МИЛОВАНОВИЋ: Јесте. Ти јој, разуме се, нећеш рећи да сам ти то казао.

МИЛИЋЕВИЋ (нервозно): Шта је она имала с тобом да говори?

МИЛОВАНОВИЋ: Ратко, брате, имала је она да говори са мном! Човече Божји, помисли на ову кућу!

МИЛИЋЕВИЋ: Остави, то су моје ствари!

МИЛОВАНОВИЋ: Немој: "остави", него помисли да имаш матер и сестру, и да на њих не мислиш.

МИЛИЋЕВИЋ: Молим те, немој да ми то говориш!

МИЛОВАНОВИЋ: Није ни мени ово пријатно, немој да мислиш. Зашто је дошло до тога?

МИЛИЋЕВИЋ: Како: ",до тога!" - До чега то?

МИЛОВАНОВИЋ: До тога да ти кажем да ова кућа треба да живи, а то од твога листа не може.

МИЛИЋЕВИЋ (још нервозније): И то ти је говорила моја мати?

МИЛОВАНОВИЋ: Немој да се љутиш, немој. Није ни њој то лако рећи!

МИЛИЋЕВИЋ: Ама, шта је то она морала!

МИЛОВАНОВИЋ: Шта је морала! - Морала је, јер каже да смо ми криви што си ти такав.

МИЛИЋЕВИЋ: Како: "такав"?

МИЛОВАНОВИЋ: Вама је, вели, свима лако: немате ни за шта да се бринете, али он има. Можете ви да лудујете колико хоћете, али он не може. - Ето, ту има право.

МИЛИЋЕВИЋ: Па, лепо, шта ти сад хоћеш? - Да одем министру, клекнем, и молим за опроштај? Шта ли?

МИЛОВАНОВИЋ: Ако продужиш овако, може доћи и до тога.

МИЛИЋЕВИЋ: Како: "ако продужиш овако"? Као да ја радим нешто што не треба да радим?

МИЛОВАНОВИЋ: Јесте, не радиш како треба. Треба бити обазрив.

МИЛИЋЕВИЋ: "Обазрив"? (Иронично.) Да, имаш права. Данас треба бити "обазрив".

МИЛОВАНОВИЋ (наљути се мало): Немој да ми се подсмеваш. Ти знаш добро да мени нема ништа да се каже.

МИЛИЋЕВИЋ: Дакле, ти и остали, ви имате права да радите што хоћете, а ја немам?

МИЛОВАНОВИЋ: Тако је.

МИЛИЋЕВИЋ (хода очајно преко собе. Пауза. Одједном застане): Па шта треба да радим?

МИЛОВАНОВИЋ: Да предаш нама лист. Да оставиш све ово. - Имаш, брате, матер, имаш сестру: треба да мислиш на то!

МИЛИЋЕВИЋ Молим те, немој то само! Ту ме, ево, пече!

МИЛОВАНОВИЋ: Немој да се љутиш: ја ти кажем што мислим да треба да ти кажем.

МИЛИЋЕВИЋ: Задржи за себе!

МИЛОВАНОВИЋ: Како хоћеш! - Збогом!

ЗАВЕСА

Други чин

Прва појава

МИЛИЋЕВИЋ, ПЕРА

ПЕРА: Добро вече!

МИЛИЋЕВИЋ: Добро вече! - Шта си се смрз'о?

ПЕРА (шапатом): Ух, Бога ти, нису спуштене завесе!

МИЛИЋЕВИЋ: Де, не бој се. Ко ће те видети!

ПЕРА: Море, бојим се. - Шта има ново?

МИЛИЋЕВИЋ: Ништа. - Ја! Сутра имам претрес. Дођи.

ПЕРА: Таман посла, само ми то треба! Ево ти подлистак.

МИЛИЋЕВИЋ: Аха!

ПЕРА: Молим те пази само да ти врате из штампарије цео рукопис!

МИЛИЋЕВИЋ: Не брини! (Гледа Перу па се смеје.)

ПЕРА: Шта се смејеш?

МИЛИЋЕВИЋ: Ништа, смејем се.

ПЕРА: Шта имаш да се смејеш!

МИЛИЋЕВИЋ: Што си се увио тако. Скини капут. (Узме му шешир и придржи капут.) Смеде ли да уђеш, ааа?

ПЕРА: Море, имадох стра. Шеће ти неко под прозором.

МИЛИЋЕВИЋ: Патролџија?

ПЕРА: Јок патролџија. Цивил.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ли обилази?

ПЕРА: Питај га!

МИЛИЋЕВИЋ: Аха, аха! Хоћеш позоришну карту?

ПЕРА: Мани ме!... И да смем, немам кад.

МИЛИЋЕВИЋ: Празно нам место сваке представе: нема ко да иде. Понекад дам карту момку из

штампарије. - Шта има ново код тебе?

ПЕРА: Ништа. Пише ми Дукић из Шапца.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ти пише?

ПЕРА: Тја. Поздравља. Пише ми да ти кажем да си магарац.

МИЛИЋЕВИЋ: Право има. Разуме се да сам магарац! Ко је видео да се у Дунав дува!

ПЕРА: То ти поручује. Каже да би дао сто дуката само да дође да те види, па да ти каже колико си будала.

МИЛИЋЕВИЋ: Дабогме: ти, мудри Милићевићу, дрљај у новине, дрљај, дрљааај! А, погледни како ја, шашави начелник, кркам по округу гушчиће и прасце!

ПЕРА: Тако је то. Каже да ће се раскусурати с тобом што га сецаш у листу.

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде, хајде! (Пауза.) Кажи ти мени, би ли ти рекао пре три месеца да ће се овако свршити?

ПЕРА: Тја. - Ко зна шта још све може бити за друга три месеца!

ПЕРА (пребледео): Ко је то?

МИЛИЋЕВИЋ: Напред!

Друга појава

Пређашњи, МИЛОВАНОВИЋ.

МИЛИЋЕВИЋ: А, ти си!

МИЛОВАНОВИЋ: Добро вече!

МИЛИЋЕВИЋ: Здраво!

МИЛОВАНОВИЋ: Здраво, како си?

МИЛИЋЕВИЋ: Шта има ново?

МИЛОВАНОВИЋ: Погоди!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта то?

МИЛОВАНОВИЋ: Дукић добио класу.

МИЛИЋЕВИЋ: Није могуће!

МИЛОВАНОВИЋ: Веруј. Рекоше ми сад његови људи. Сутра, кажу, излази указ... Гле, Перин шешир! Је ли ту?

МИЛИЋЕВИЋ: Ту је, разуме се.

ПЕРА: Јест, Пожаревац, госпођице! (Затвори врата.) Ја сам мислио, Бога ми, бар неки писар, ако не и сам члан. - Сервус.

МИЛОВАНОВИЋ: Здраво!

МИЛИЋЕВИЋ (Миловановићу): Хоћемо ли да напишемо што за Дукића?

МИЛОВАНОВИЋ: Остави га, нека га ђаво носи!

ПЕРА (живо): Шта то, шта то?

МИЛИЋЕВИЋ: Добио Дукић класу!

ПЕРА: Мајко моја!

МИЛИЋЕВИЋ ( Миловановићу): Што да га оставимо?

МИЛОВАНОВИЋ: "Што да га оставимо!" - Зато што сам ти некад казао да не штампаш она писма. Ниси ме послушао, па си видео шта си натоварио на врат покојном Игњату и његовом зету.

МИЛОВАНОВИЋ (Пери): Како ти?... Шта ли ми се кријеш, да те само пита ко! Нити имаш указ, нити чекаш указ! Кога се ти бојиш?

ПЕРА: Обећао сам, брате, да нећу више овде радити, па не могу.

МИЛОВАНОВИЋ: Коме си обећао?

ПЕРА: Та, примили ми драму за позориште. Рекоше, само, онако приватно, да се оставим новина ако хоћу да буде представе.

МИЛОВАНОВИЋ: Какву ти драму примили?

ПЕРА: Жупан Војислав.

МИЛОВАНОВИЋ: Трагедија?

ПЕРА: Драма, брате. Пет чинова.

МИЛОВАНОВИЋ: Гле, гле! Стихови?

ПЕРА: Јок, проза.

МИЛОВАНОВИЋ: Ко ти игра?

ПЕРА: Још није подељено... Биће, тако: Тоша, Гргурова, Цветић, Ђурка, Гавриловић, Нигринова... Не знам још.

МИЛОВАНОВИЋ: Де, де, де. - Је ли ти још преводиш подлистак?

ПЕРА: Ја.

МИЛОВАНОВИЋ: Добро бар то!

ПЕРА: Шта ћеш. - Умре јадни Игњат, па нема ко.

МИЛИЋЕВИЋ: Ја не могу, не знам шта ћу пре. Сам сам сад, и да није ових дописа просто не знам шта бих урадио. - Шта ти је то, Перо, Бога ти, у џепу?

ПЕРА (вади некакав грдан рукопис): Ово?

МИЛИЋЕВИЋ: Јест.

ПЕРА: Читам вечерас у "Заједници".

МИЛОВАНОВИЋ: Песме?

ПЕРА: Јок.

МИЛОВАНОВИЋ: Приповетке?

ПЕРА: Јок. - Путопис. (Гледа у сат.) Аох, девет сати! Извините, сервус.

Трећа појава

МИЛОВАНОВИЋ, МИЛИЋЕВИЋ

МИЛИЋЕВИЋ: Јеси ли донео штогод?

МИЛОВАНОВИЋ: Ево, чланак.

МИЛИЋЕВИЋ: О чему?

МИЛОВАНОВИЋ: О новом прирезу.

МИЛИЋЕВИЋ: Врло добро, баш се ја спремам да пишем. - Је ли дугачак?

МИЛОВАНОВИЋ: Бога ми, три ступца, а можда и четири.

МИЛИЋЕВИЋ: Ако, ако. - Имаш ли још што?

МИЛОВАНОВИЋ: Имам једну причу. Није дугачка: три наставка највише.

МИЛИЋЕВИЋ: Каква прича?

МИЛОВАНОВИЋ: Не знам ни ја, од Мавра Јокаја, чини ми се, чекај... (вади из џепа.) а, није... од Коломана Миксата. - Даде ми једна моја рођака, учи немачки па превела. Гледај, молим те, па пусти у лист што пре: воли девојка да види штампано. Ево ти.

МИЛИЋЕВИЋ: Добро.

МИЛОВАНОВИЋ: Хоћеш да изиђемо?

МИЛИЋЕВИЋ: Куда?

МИЛОВАНОВИЋ: До кафане.

МИЛИЋЕВИЋ: Море, мани. Гледај шта имам посла!

МИЛОВАНОВИЋ: Кад си луд! Баци то!

МИЛИЋЕВИЋ: А шта ћу у кафану! Не смем после да се вратим кући.

МИЛОВАНОВИЋ: Шта је, бојиш се?

МИЛИЋЕВИЋ: Бога ми, бојим се.

МИЛОВАНОВИЋ: А од кога?

МИЛИЋЕВИЋ: Море, све ми се неко шуња око куће. Морам пушку да купим.

МИЛОВАНОВИЋ: У-ха! У-ха! Није, ваљда, до тога дошло?

МИЛИЋЕВИЋ: Бога ми, до тога. Ноћас ми засуше рпу каменица на кров.

МИЛОВАНОВИЋ: Озбиљно?

МИЛИЋЕВИЋ: Озбиљно.

МИЛОВАНОВИЋ: Па што се не тужиш полицији?

МИЛИЋЕВИЋ: Тужио сам се јутрос. Смеју ми се у кварту. - Збиља, знаш ли кога сам видео?

МИЛОВАНОВИЋ: Кога?

МИЛИЋЕВИЋ: Сећаш ли се оног чупавог истераног ђака, са црвеном машном, што га сретох једном овде у авлији? - Рекосте ми да је неке песме доносио за лист.

МИЛОВАНОВИЋ: Ко то? Ко то?

МИЛИЋЕВИЋ: Онај што вам је казао да сте "буржоазија".

МИЛОВАНОВИЋ: Аха, аха! Пааа?...

МИЛИЋЕВИЋ: Ено, нађох га, практикант у кварту.

МИЛИЋЕВИЋ: Збиља, видиш ли кадгод доктора?

МИЛОВАНОВИЋ: Баш јутрос.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ради?

МИЛОВАНОВИЋ: Каже у послу је.

МИЛИЋЕВИЋ: Што му ниси казао да дође кадгод?

МИЛОВАНОВИЋ: Казах му. Обећа ми, ако не слаже.

МИЛИЋЕВИЋ: Ваљда неће.

МИЛОВАНОВИЋ: Имам једну карту од Гамбете.

МИЛИЋЕВИЋ: Није могуће!

МИЛОВАНОВИЋ: Ево ти, читај.

МИЛИЋЕВИЋ (гледа карту и смеје се): Па препоручено послао!

МИЛОВАНОВИЋ: Препоручено и отворено. Није га срамота, вајни судија!

МИЛИЋЕВИЋ: А шта му је то "знаш, па не треба да ти кажем"?

МИЛОВАНОВИЋ: Не знам шта хоће. Мањ' ако не мисли на моју газдарицу.

МИЛИЋЕВИЋ: Не знам.

МИЛОВАНОВИЋ: Ето, видиш какви су ти! Још овај Пера остаде најбољи. Бога ми, за њега се нисам надао.

МИЛИЋЕВИЋ: А! Знао сам ја Перу! Неће он тако, знао сам ја то!

МИЛОВАНОВИЋ (одједном): Ја! Наплатих данас шест кирија. Сели ми се кирајџија.

МИЛИЋЕВИЋ: Па, имаш пара?

МИЛОВАНОВИЋ: Биће.

МИЛИЋЕВИЋ: Море, и мени данас дође нека претплата: шаље народ, шаље хвала Богу. Платих Шандору двеста динара.

МИЛОВАНОВИЋ: Ако, ако.

МИЛИЋЕВИЋ: Море, треба хартију да платимо, чудим се да шаљу још. Сврати, Бога ти, ако можеш.

МИЛОВАНОВИЋ: Свратићу сутра. (Узме шешир.)

МИЛИЋЕВИЋ: Куда ћеш?

МИЛОВАНОВИЋ: Идем до Васе: игра Бабић, хајде да се мало насмејемо.

МИЛИЋЕВИЋ: Бога ми, ја не могу.

МИЛОВАНОВИЋ: Хајд, онда, сервус!

МИЛИЋЕВИЋ: Сервус! (Испрати га до врата.)

Четврта појава

МИЛИЋЕВИЋ, СЛАВКА.

МИЛИЋЕВИЋ: Зар ти још ниси легла?

СЛАВКА: Нисам.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта си радила?

СЛАВКА: Преписивала сам оно што си ми дао. Имам још свега два табака.

МИЛИЋЕВИЋ: А што ниси легла? Знаш да сутра рано мораш да идеш у Топчидер!

СЛАВКА (нагне му се над уво): Ту је ујка Јошка!

МИЛИЋЕВИЋ (врло зачуђен и готово пренеражен): Није могуће!

СЛАВКА (уплашена од брата): Јесте.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта тражи?

СЛАВКА: Немој, немој, молим те... Буди миран!

МИЛИЋЕВИЋ: Зашто је дошао?

СЛАВКА: Радо, болан, молим те...

МИЛИЋЕВИЋ: Немој да плачеш. Кад је дошао?

СЛАВКА: Има пола сата... Немој да се љутиш...

МИЛИЋЕВИЋ: Ћути, ћути, лудо једна. Не бој се.

Пета појава

Пређашњи, ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, ГОСПОДИН ЈОШКА

Госпођа Милићевићка: Радомире, ево ти га ујак. Хоће да говори с тобом.

Шеста појава

МИЛИЋЕВИЋ, ГОСПОДИН ЈОШКА

ГОСПОДИН ЈОШКА: Добро вече!

МИЛИЋЕВИЋ (хладно): Добро вече.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Ваљда можеш бити толико учтив да устанеш!

МИЛИЋЕВИЋ: Нико те није звао!

ГОСПОДИН ЈОШКА: Дакле ниси само луд, него си и безобразан!... Балавче један, то ли те школа научила!

МИЛИЋЕВИЋ (устане): Ако си дошао да ми то кажеш, онда си узалуд дошао!

ГОСПОДИН ЈОШКА: Радомире, ти си луд! Ти ниси при чистој свести, разумеееш! Знаш ли, море, шта радиш, еееј? (Дрмне га.)

МИЛИЋЕВИЋ: Остави ме, молим те!

ГОСПОДИН ЈОШКА: Ово је већ сувише! Ово је већ сувише! (Брише чело од зноја.) Па, болан, имај бар толико стида, и помисли да ми је педесет година!

МИЛИЋЕВИЋ (гледа му у ланац од сата): Е, па немој, онда, молим те...

ГОСПОДИН ЈОШКА: Зашто, болан, зашто тако, еееј? (Гледа га.) Знаш ли да од срама не смем да изиђем међу свет, разумиии!... Све ме то гледа, море, као да сам из луднице изашааао! (Кратка пауза.) Ниси ми син, ама као да си ми син, па ме боли кад видим шта радиш, боли ме, разумеш!... Ја те подигох из малена, ја те учих и научих многом, али ово ниси од мене научио. (Милићевић хоће да каже нешто.) Остави се, немој ништа да ми говориш!... Ја те први пут у школу одведох, ја те браних од зла учитеља кад ти главу разби, ја трчах и кумих професоре да те на испиту не оборе, ја ти преводих латински и извињења писах, ја ти ове књиге дадох да научиш нешто из њих, а ти ми сад све враћаш овако!... И ја сам био луд, ама ово је преко јего... (Одмахне руком. Хода по соби. Пауза.) Лудовасмо и ми, лудовасмо доста, ама свирај па и за појас задени! Био сам ти и ја као ти... Песме сам, море, писао, еееј, разумеш!... Шта ме гледаш, не верујеш? - Дај Новаковићеву Вилу, шесет пету годину, па да видиш!... Милољуб, тако сам се потписивао... Шта мислиш? - Мислиш да сам се ја родио са пензијом и наочарима! Ја сам био секретар Новосадске Скупштине, јааа! Кад пређем Саву а за мном шпијуни и наши, и турски, и аустријски. - Мислиш да сам целог века читао само званичне новине и стенографске белешке! - Ево, ја још и данас памтим целог Абердара на памет; ти, разуме се, ниси ни читао Абердара... Ту је он негде, међу овим књигама... (Подигне прст.) "Један абер, један дар - ето, то је Абердар!" Знаш ли ти то?... Чекај да нађем, па да видиш!... (Претура по орману.) Гледај! Како сам ја ово некада чувао, а теби је све у прашини. (Тресе књиге.) Гледај, Седмица, отпале корице... Монтескије... Путовање Косте Поповића... Омладински Календар... Париз у Америци... Аха! (Извади једну књигу и отресе је од прашине.) Ево! "Браћо моја и сестрице лепе"... (Приђе ближе лампи, метне наочари и прелистава.) Пази ти колико је овде стихова подвучених!... "Нисам Турчин да се силом Украј срца твога тиштем; Нит сам ћивта, срце твоје Да од руке туђе иштем!" - "Јесам племић? питате ме..."

Јесам племић? питате ме,
О дабогме, те још каки!
Таког старог, славног племства
Ни крај света нема сваки!...

Јесам барун? или гроф, - кнез?
О, још нешто, нешто више!
Просто перо није кадро
Диплому ми да напише.

Сталеж мој се не да превест'
У наслове ваше ове,
У вас племства тог још нема, -
На српски се ,,народ" зове!...

Видиш ли Абердара! Немате ви данас оваквога песника!... "Лабуд се купа у реци малој... О, плови, плови, лабуде мали, Куда те носе сребрни вали!"... (Остави књигу. Кратка пауза.) Где ти је Вила да ти покажем моје песме...

МИЛИЋЕВИЋ: Опрости, прештампали смо нешто из ње, па смо исекли за штампарију.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Ето, упропастио си и то!... Кажеш свагда да не ваља што је старо, а ето, прештампаваш Вилу! (Пауза.) Једнога дана сам се, напослетку, опаметио... А то мораш и ти, синко, мораш оставити те новине и све, све, све... па се прихватити какве службе... За шта си се спремао шеснаест година!

МИЛИЋЕВИЋ: Али, како?...

ГОСПОДИН ЈОШКА: Шта се бојиш! Ти мислиш да је то нешто страаашно!... Зар не видиш да си само ти овде будала: ено, сви ти другови добише добра места, па ти окренуше леђа... Ти си се узјогунио као бућоглавац што не сме да скине косу да му се не смеју... Па лепо, смејаће се дан-два, па ће се заборавити... Напослетку, баш, шта те се тиче! Нек се смеју: свој лебац једи, туђу бригу не води! - Како је мени било кад сам први пут добио указ, па одем код "Јагњета", а оно свуда око мене за асталима само шапћу, шапћу... После недељу дана као да ништа није било. Навикне се, море, човек на све, а камо ли на овако што! Купиш нову капу, па ти се три дана чини да цео свет гледа у тебе...

МИЛИЋЕВИЋ: Како би то било лепо кад би све било лако променити као капу!

ГОСПОДИН ЈОШКА (као да му се куле срушише): Немој да ми звоцаш! Гледај ти њега! Ја хоћу да га опаметим, а он још луђи!

МИЛИЋЕВИЋ: Па шта хоћеш?

ГОСПОДИН ЈОШКА: Хоћу да оставиш то ђубре! (Удари штапом по столу.)

МИЛИЋЕВИЋ (јетко): Да "променим капу!"

ГОСПОДИН ЈОШКА: Не лај!

МИЛИЋЕВИЋ: Јесте! Да "променим капу". Знам ја шта ти хоћеш!

ГОСПОДИН ЈОШКА (измахне штапом): Немој да те звизнем!...

МИЛИЋЕВИЋ: Кога ћеш да звизнеш! (Хоће да се бије.)

Седма појава

Пређашњи, ГОСПОЂА МИЛИЋЕВИЋКА, СЛАВКА

(Оне хоће да их раставе. Оне су уплакане и црвене, јер су цело време провеле дркћући иза врата и слушајући шта се у овој соби дешава. - Јаук, вриска, псовка и измешани гласови.)

Напоље се вуци! - Битанго једна! - Куку, несрећни синко! - Лопове матори! - Радо, Радо, болан, молим те! Радо, буди миран молим те!

ЗАВЕСА

ТРЕЋИ ЧИН

Прва појава

МИЛИЋЕВИЋ, ОДАЏИЈА

МИЛИЋЕВИЋ: Боже, не зна се ко је овде већа лењштина! (Звони опет.)

ОДАЏИЈА (отвори врата): Изволте, господин-Рако!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта је, Уроше, с мојом кафом!... Треба да чекам два сата!

ОДАЏИЈА: Ама, скувао сам ја ...

МИЛИЋЕВИЋ: Иди, Бога ти!... Скувао сам!... Кад си скувао, што не доносиш!

ОДАЏИЈА: Ама, немој да ми се тртиш, господин-Рако, немој да ми се тртиш! Скувао сам ти био, па таман хтедох да ти донесем, кад поручи министар још једну... Шта ћеш! Министар је, брате, па мораш да чекаш. Имаш ти још леба да једеш па да ми се тако дусаш!

МИЛИЋЕВИЋ: Ко је, Бога ти, код министра?

ОДАЏИЈА: Посланик ли је неки, трговац ли је, из внутрености, ко ти га зна!... Зар је он један што дође овде!

МИЛИЋЕВИЋ: Гледај, пожури... Је ли дошао начелник?

ОДАЏИЈА: Дабоме да је дошао! Дошао је он још у пола осам. (Изиђе.)

Друга појава

МИЛИЋЕВИЋ, СЕКРЕТАР

МИЛИЋЕВИЋ (гледа у сат; гласно): Господин-Јово! Колико је код вас? Мој сат стао, а овај канцеларијски стално јури напред.

СЕКРЕТАР (из десне собе): Осам и десет.

МИЛИЋЕВИЋ (узима слушалицу): Ало! (Пауза.) Ало! Ало! (Пауза.) Ало, које тамо? (Пауза.) Ало, ко је тамо? (Дужа пауза. Неко му нешто прича.) Шта се млатиш пред практикантима! (Пауза.) Шта, није! (Пауза.) А-ха! Овде је. (Гласно у другу собу.) Господин-Јово, вас зову! (Опет на телефону.) Сад ће! (Остави слушалицу.)

СЕКРЕТАР (долази брзо): Ко ме то зове?

МИЛИЋЕВИЋ: Из Управе.

СЕКРЕТАР (на телефону): Ало! (Врло дуга пауза. Очевидно да му се нешто говори.) Врло добро! (Пауза.) Може, може! (Пауза.) Само знаш шта... (Прекинут у говору. Пауза.) Само знаш шта, да зовнеш Асана: ја без музике и песме не могу ништа. (Пауза.) Можеш и тако. (Пауза.) Не треба нам Јоксим, напиће се па ће правити комендију. (Пауза.) Сервус! (Затвара телефон.) Бррр! (Трља руке.)

МИЛИЋЕВИЋ: Шта је?

СЕКРЕТАР: А... ништа. (Гледа у акта на столу.) Шта је, још нисте свршили ово!

МИЛИЋЕВИЋ: Откуд да свршим! Гледајте шта ту све има!

СЕКРЕТАР: Не знате ви још како се то ради! - Је ли дошао начелник?

МИЛИЋЕВИЋ: Дошао.

СЕКРЕТАР: Ђаво да га носи, баш нас све натера да долазимо на време... Гле, гле!... Где сте правили ово одело?

МИЛИЋЕВИЋ: У Земуну.

СЕКРЕТАР: Шта вас кошта?

МИЛИЋЕВИЋ: Бога ми, не знам ни ја... Изгледа ми, добар је штоф.

СЕКРЕТАР: Видим... Баш морам и ја да правим један жакет. Све се нешто решавам, не знам ни сам што.

Трећа појава

Пређашњи, ОДАЏИЈА

СЕКРЕТАР: Уроше, Бога ти, молим те, сиђи данас на Саву, те ми узми једно два фата. Гледај само добра букова.

ОДАЏИЈА: Хоћу, господин-Јово; хоћу, како да нећу. Да ли да погодим и тестераше?

СЕКРЕТАР: Погоди. На три реза. - Иди код благајника нек ти да педесет динара.

ОДАЏИЈА: Лепо, господин-Јово.

Четврта појава

МИЛИЋЕВИЋ, СЕКРЕТАР

МИЛИЋЕВИЋ: Пазите, молим вас... "за помоћника прве класе начелства округа подринског, Љубомира Д. Милосављевића, помоћника друге класе истога начелства..." Е, ово је већ преко јего! Две класе за два месеца, брате мој!

СЕКРЕТАР: Шта то, шта то?

МИЛИЋЕВИЋ: Па, наш Гамбета!

СЕКРЕТАР: Шта?

МИЛИЋЕВИЋ: Опет класу!

СЕКРЕТАР: Шта, опет класу!

МИЛИЋЕВИЋ: Дабогме.

МИЛИЋЕВИЋ: Тако је то!

СЕКРЕТАР (савија новине и остави на столицу): Тја, тја, тја, тја! (Уздахне. Извади табакеру и полако савије цигару. Затим пружи дућан Милићевићу.) Шта је с вама?

МИЛИЋЕВИЋ: Обећао ми начелник да ће говорити министру.

СЕКРЕТАР: Па, и право је.

МИЛИЋЕВИЋ: Престигоше ме сви. Чекам већ четири месеца, чекам као коњ, па ништа. Ево смо већ готово у марту, а мене још прескачу.

СЕКРЕТАР: Мој господин-Рако, ви чекате четири месеца, ама ја чекам годину и по па се сви праве Енглези... Годину и по, господине мој, па ми довде дошло!... Море, спремам се ја да им очитам једнога дана па ће да се пуше!

МИЛИЋЕВИЋ: Пст! ето га начелник!

Пета појава

НАЧЕЛНИК, МИЛИЋЕВИЋ

НАЧЕЛНИК (гологлав, са цвикером на носу; у руци држи неки акт): Шта је ово, господин-Милићевићу! Шта ово значи! Ово сте ви писали. (Подноси му акт под нос.)

МИЛИЋЕВИЋ (устане): Које, господин-начелниче?... Аха, јест, ја...

НАЧЕЛНИК: Па, Бог вас видео! Пишете: "молилац се одбија пошто није положио прописну таксу", а ево вам марака овде!

МИЛИЋЕВИЋ: Али, господин-начелниче, тих марака није било!

НАЧЕЛНИК: Како: "није било"! Нисам их ваљда ја прилепио!... Бришите ово! Због ваше непажње прошао је човеку рок!... Ударите деветнаести јануар, то је претпоследњи дан.

МИЛИЋЕВИЋ: Ама, верујте...

НАЧЕЛНИК: Молим вас, ћутите!... Тако је то кад се једно пише а мисли нешто педесет девето! (Остави акт на сто и одлази.)

Шеста појава

МИЛИЋЕВИЋ, МИЛОВАНОВИЋ

МИЛОВАНОВИЋ: Добро јутро!

МИЛИЋЕВИЋ: А, ти си!... Сервус! Где си човече?

МИЛОВАНОВИЋ: Где си ти? - Нисам те видео не знам од кад.

МИЛИЋЕВИЋ: Море, у послу сам... Седи човече.

МИЛОВАНОВИЋ: У каквом послу!... Реци: ,,Не смем да изађем".

МИЛИЋЕВИЋ: Не смем да изађем, дабогме да не смем.

МИЛОВАНОВИЋ: Од кога се бојиш, ааа?

МИЛИЋЕВИЋ: Ух, брате! Не бојим се ни од кога, ама ти све то стане да те заустави.

МИЛОВАНОВИЋ: Питају кад ће лист опет, ааа?

МИЛИЋЕВИЋ: Море, јок, - друго!

МИЛОВАНОВИЋ: Аха! А остаде жив?

МИЛИЋЕВИЋ: Џаба му! Слагаше ме лепо, кад сам магарац, па ми дадоше другу класу као просјаку.

МИЛОВАНОВИЋ: Ћути па хвали Бога: кажи, како је, добро је - могло је и горе бити!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта "горе", како "горе"?

МИЛОВАНОВИЋ: Ћути! Ти немаш ништа да говориш!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта: "немам да говорим"! Шта су други бољи од мене!

МИЛОВАНОВИЋ: То ти не кажем.

МИЛИЋЕВИЋ: Е па шта онда?...

МИЛОВАНОВИЋ: Де, не љути се!

МИЛИЋЕВИЋ: Не љутим се, ама немој тако.

МИЛОВАНОВИЋ: Виде ли како Пера настрада с драмом?

МИЛИЋЕВИЋ: Ко му је крив! Не седи се нигде на две столице!

МИЛОВАНОВИЋ: Е, видиш, он мислио да се седи!

МИЛИЋЕВИЋ: Тја. - Не иде то и комедија и трагедија брате мој... Не можеш и чорбу и капаму од једног черека.

МИЛОВАНОВИЋ: Тако је.

МИЛИЋЕВИЋ: Доктор Милан, кажу, спрема му неку грозну критику. Сад нека се чува!

МИЛОВАНОВИЋ: Аха! - А Гамбета опет класу!

МИЛИЋЕВИЋ: Опет.

МИЛОВАНОВИЋ: Шта ли ће рећи ови твоји, кад ме виде овде?

МИЛИЋЕВИЋ: Који то твоји?

МИЛОВАНОВИЋ: Пааа, ваши...

МИЛИЋЕВИЋ: Какви наши!... Шта су моји!... Од куд су моји! - Шта има ко да ти каже што си дошао овамо!... Долазиле су овде и друге зверке па што да не дођеш ти!... Него, и ти си ми се ућутао: нико те се више не боји!

МИЛОВАНОВИЋ: Нити имам с ким, нити имам с чим.

МИЛИЋЕВИЋ: Збиља, чујем да те Шандор стално јури. Не знам ко ми то рече.

МИЛОВАНОВИЋ: Дабогме. Баш у прошлу недељу дадох му сто динара... Шта ћу: салетео ме, немам, вели, да исплатим слагаче... Дадох му.

МИЛИЋЕВИЋ: Видиш, видиш, дакле тебе јури, а мени није ево долазио, има два месеца.

МИЛОВАНОВИЋ: Разуме се, ко ће с влашћу да се свађа!

МИЛИЋЕВИЋ: Тако је... Шта ми ти иначе радиш?

МИЛОВАНОВИЋ: Шта радим? - Ето шта радим! Сад овде, сад онде: не знам ни сам. Не радим ништа, право да ти кажем.

МИЛИЋЕВИЋ: Благо теби!

МИЛОВАНОВИЋ (показујући на други сто): Ради ли овде ко?

МИЛИЋЕВИЋ: Сад не ради нико. Кад дође двадесет шести, онда их је ту десеторо.

МИЛОВАНОВИЋ: Пишу ли ти твоји?

МИЛИЋЕВИЋ: Баш сам јуче добио писмо. Кажу, Славки чини добро онај ваздух, клима... и тако... Да добијем одсуства, баш бих отишао и ја да видим ту Абацију.

МИЛОВАНОВИЋ: Зар, као, ти не можеш да добијеш одсуство!

МИЛИЋЕВИЋ: Од куда да га добијем! - Чекам класу већ четири месеца, па никако... А други... погледај! (Показује на новине.)

МИЛОВАНОВИЋ: Е, тако је то! (Пауза.) Него знаш шта, хоћемо да оснујемо шах-клуб. Дођи вечерас код "Хајдук Вељка."

МИЛИЋЕВИЋ: Ко ће ту да буде?

МИЛОВАНОВИЋ: Прво ја, па Мита, па Ђура Ђорић, па наш Пера, па Лазић... и ко још, чекај... Рајковић, па Ђока из Смедерева,... и, тако... Дођи, гледај да дођеш, ти си стари шахиста.

МИЛИЋЕВИЋ: Аја!

МИЛОВАНОВИЋ: Зашто?

МИЛИЋЕВИЋ: Не идем ти ја више ни у какво друштво! Ако је за фајду, доста је било!

МИЛОВАНОВИЋ: Јао, Савле, Савле!

МИЛИЋЕВИЋ: Ни у шта се ја више не плетем!

МИЛОВАНОВИЋ: Та ваљда можеш у шах-клуб?

МИЛИЋЕВИЋ: Аја!

МИЛОВАНОВИЋ: Како хоћеш. (Пауза.) Јеси ли читао јучерашњи Дневник?

МИЛИЋЕВИЋ: Никакве ја новине не читам осим званичних.

МИЛОВАНОВИЋ: Озбиљно?

МИЛИЋЕВИЋ: Озбиљно. А и њих ћу само док не будем добио класу.

МИЛОВАНОВИЋ: Зар не читаш ни владине?

МИЛИЋЕВИЋ: Ни владине...

МИЛОВАНОВИЋ: Дакле нећеш у шах-клуб?

МИЛИЋЕВИЋ: Нећу.

МИЛОВАНОВИЋ: Ала ћемо се вечерас смејати на твој рачун!

МИЛИЋЕВИЋ (пребледео): Молим те... немој...

МИЛОВАНОВИЋ: Зашто?

МИЛИЋЕВИЋ: Немој да се млатиш! Шта имаш да им спомињеш да си ме видео!

МИЛОВАНОВИЋ: Ама зашто?

МИЛИЋЕВИЋ: Тако, не волим.

МИЛОВАНОВИЋ (устане и узме шешир): До виђења!

МИЛИЋЕВИЋ: Збогом! (Испрати га до врата.)

Седма појава

МИЛИЋЕВИЋ, Господин ЈОШКА

( Милићевић се врати замишљен на своју столицу. - Пауза. - Господин Јошка уђе без куцања, као да је навикао да долази овамо свакога дана. Он остави штап и шешир, завуче руке у џепове од капута, па гледа у Милићевића.)

МИЛИЋЕВИЋ (подигне главу): Гле, од куда ти?

ГОСПОДИН ЈОШКА: Шта си се осмољио као да су ти се галије потопиле! Што не радиш?

МИЛИЋЕВИЋ: Како: "не радим"!

ГОСПОДИН ЈОШКА: Шта радиш?

МИЛИЋЕВИЋ: Ето, радим. - Седи.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Немам кад. Имам нека посла код министра, па има некога... Рекох, хајде да дођем да видим шта ти радиш... А ја, добио сам писмо од твоје мајке. Пише, добро су.

МИЛИЋЕВИЋ: Јест, и ја сам јуче добио.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Тхи, шта је аката! Ала си ти нека лењштина! Зар не можеш да посвршаваш то одједном?

МИЛИЋЕВИЋ: Гледам и ја да му пронађем неки начин, ама не може се: неко мора да га прочита; кад неће нико други, ваљда морам ја. Практикантима се не даје.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Дабогме, неће данас велика господа да раде!

МИЛИЋЕВИЋ: Није да неће, него тек тако.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Знам ја. Нама, кад Малетић беше директор, он писаше сам све, похвалителне листе и сведочанства: не беше му деловође ни писара. А онаквога калиграфа Бог не роди!... Ово, данас, све дрљају као букварци, не знају ни да се потпишу како треба.

МИЛИЋЕВИЋ: Тако, па неће нико да разуме кад му човек тражи нешто. Треба да им се каже педесет пута.

ГОСПОДИН ЈОШКА: То ти за твој указ?

МИЛИЋЕВИЋ: Дабогме. Још мало па ће се исцрпсти цео буџет. Не знам шта се чека са мном?

ГОСПОДИН ЈОШКА: Јеси ли говорио што са начелником?

МИЛИЋЕВИЋ: Та, обећао ми, као, да ће говорити за мене, па ништа. - Молим те кад већ идеш министру, проговори му и ти коју реч.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Лепо.

МИЛИЋЕВИЋ: Преварише ме. Ја сам мислио да ће се то свршити још о новој години.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Јесу ли ово данашње званичне?

МИЛИЋЕВИЋ: Данашње.

ГОСПОДИН ЈОШКА: Е, нећеш ти тако мени! Ко ли те само томе научи, голубице моја! Гледај, гледај! Моја госпоја Цајо, не иде то тако!... "како раније, тако и будуће."

МИЛИЋЕВИЋ: Шта је то?

ГОСПОДИН ЈОШКА: ... "као мираз моме мужу Јефти Јоксимовићу"... А где је био тај мираз кад је твој слатки Јефта дошао да тражи седамдесет и два дуката од господина Јошке, ааа?

МИЛИЋЕВИЋ: Шта, дужан ти?

ГОСПОДИН ЈОШКА: Дужан, дабогме да је дужан!... Па сад: "одобравам поступак моје жене Цаје." (Јетко.) Кусураћемо се ми, мој Јефто! (Хода по соби.)

Осма појава

Пређашњи, ОДАЏИЈА

ОДАЏИЈА (отвори врата): Господин-Јово, министар је сам.

Господин ЈОШКА (изиђе веома нерасположен): Ја одох.

МИЛИЋЕВИЋ (за њим): Молим те, немој да заборавиш!

Господин ЈОШКА (суво): Нећу.

Девета појава

МИЛИЋЕВИЋ, ДУКИЋ

ДУКИЋ: Ћато, радиш ли, ћато!... Ако, ако, и треба да радиш! (Рукује се.) Сервус! Како си?

МИЛИЋЕВИЋ: Откуд ти!... Ја добро, како си ти, господине Начелниче?

ДУКИЋ: Јао, још имаш образа да кажеш добро! Криј се у земљу, бруко једна! Не ваљаш ништа!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта је, шта је, шта ја не ваљам! Шта си ми ти бољи?

ДУКИЋ: Не говори! Субординација!

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде, одвали! Мислиш овде су ти твоји сензали из Шапца!... Пази како ти је масан капут! - Их, што си паланчанин, море!... Што се не обријеш, бре болан!... Гледај колики си трбух пустио!

ДУКИЋ (гледа се): Озбиља се види?

МИЛИЋЕВИЋ: Разуме се.

ДУКИЋ: Ух, шта да радим, брате! Ево већ два месеца не вечеравам, па не помаже.

МИЛИЋЕВИЋ: А Гамбета класу, ааа?

ДУКИЋ: Дабогме.

МИЛИЋЕВИЋ: То си му ваљда сад ти овде израдио?

ДУКИЋ: Разуме се.

МИЛИЋЕВИЋ: Сигурно за какав ђувеч, ааа?

ДУКИЋ: Хајде сад ти!

МИЛИЋЕВИЋ: Знам ја, знам.

ДУКИЋ: Шта: "знаш"! - Заслужио човек, разумеш. Спетљао калцане што шуму посекоше.

МИЛИЋЕВИЋ: Чудо не доби орден!

ДУКИЋ: И то ће једнога дана. Биће, чекај, не брини! Јавиће се нама какви хајдуци, па ћеш да видиш!

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде, хајде!

ДУКИЋ: Знаш ли зашто сам дошао на одсуство? - Дошао сам да те нађем и да ти честитам.

МИЛИЋЕВИЋ: Шта?

ДУКИЋ: Постао си, брате, паметан човек. Бога ми, тек сад то видим.

МИЛИЋЕВИЋ: Како?

ДУКИЋ: Па, оставио си се једном будалаштина... А крајње је време и било!... Не могу ево пет месеци у Београд да дођем, а баш нарочито све хоћу тебе да видим. - Колико сте дужни штампару?

МИЛИЋЕВИЋ: Хиљаду шест стотина, и за хартију хиљаду.

ДУКИЋ: Јаој, мој брате!

МИЛИЋЕВИЋ: Шта ћеш? Кад поче полиција да забрањује, пропадосмо.

ДУКИЋ: Па плаћате, плаћате?

МИЛИЋЕВИЋ: Плаћамо.

ДУКИЋ: Ти и Миловановић?

МИЛИЋЕВИЋ: Ја и Миловановић.

ДУКИЋ: Е, што је то будала! Сви мишљасмо да је нека памет, а оно на крају испаде да је луђи од свију нас. - А шта је: не могосте да оставите на миру моје класе, ааа?

МИЛИЋЕВИЋ: Што да оставимо на миру!

ДУКИЋ: Него, веле, кад немамо за шта друго да га хватамо, хајде да га дохватимо за његове класе и његове ђувече!... Ко ти надроби оно за мене и Гамбету?

МИЛИЋЕВИЋ: Ко? - Кока!

ДУКИЋ: Знам ко је: Пера порезник!... А, већ си нашао кога да те извештава у новине! - Ено, нађоше му дефицит. Сад му овде спремамо комисију.

МИЛИЋЕВИЋ: Какав Пера порезник! Никад нисам чуо за њега!

ДУКИЋ: Хајде, хајде!

МИЛИЋЕВИЋ: Докле ћеш остати у Београду?

ДУКИЋ: До среде. - Где излазиш увече, да се нађемо?

МИЛИЋЕВИЋ: Тааа... Нигде.

ДУКИЋ: Како нигде!... Не постиш ваљда?

МИЛИЋЕВИЋ: Слаб сам нешто.

ДУКИЋ: Кога лажеш! Знам шта је: не смеш да изиђеш међу свет!... Кад си луд па гледаш!

МИЛИЋЕВИЋ: Та, дођем понекад код "Круне". Ако баш хоћеш, да се нађемо вечерас.

ДУКИЋ: Врло добро!... Знаш шта је, нећу да ми кажеш да сам стока, па нећу да плаћате ти и Миловановић. Натераћу и Гамбету, па ћемо нас четворо удесити то. Да се вечерас договоримо.

МИЛИЋЕВИЋ: Хајде, кад баш хоћеш!

ДУКИЋ: Отишао сам данас на гробље: срамота! Нисте могли ни обичан камен да метнете Игњату. - Не кошта то, болан, скупо, него што сте животиње! - Шта је с Пером?

МИЛИЋЕВИЋ: Пропаде с драмом као Јанко на Косову!

ДУКИЋ: Зар тако Жупан Војислав? - А што?

МИЛИЋЕВИЋ: Што! Питај га, глумци му криви! - Кажу да се доктор Милан спрема да га поцепа у парам-парче. Нека се сад држи!

ДУКИЋ: Знаш шта: да ми дођеш у Шабац. Знаш ли да те се Гамбета зажелео као нико твој... (Намигне.) Па, онако, неколико дана... Ја ћу ти израдити одсуство.

МИЛИЋЕВИЋ: Де, ако можеш.

ДУКИЋ: Управо, знаш шта. Да тебе пошље министар финансија у комисију Пери порезнику, ааа? - Да видиш, то ће бити понајбоље! Идем ја сад у Министарство финансија, и иначе имам нека посла тамо, па ћу гледати да то удесим. Сервус! (Жури се.) Немој да заборавиш - вечерас код "Круне."

МИЛИЋЕВИЋ: Нећу, сервус!

Десета појава

Пређашњи, СЕКРЕТАР

ДУКИЋ: Врло добро те си ту! У мало не заборавих! Сервус! (Рукује се и мало одахне.) Код тебе, Бога ти, стоје већ три месеца акта по кривици Јовице Ђуровића, из Барица... Молим те, гледај да ми то пошаљеш пре Ускрса, те да човека пустимо из апса... Седи, несрећник, бан-бадава.

СЕКРЕТАР: Јовице Ђуровића, из Барица?... Не знам да је то код мене. - Да није код вас, господин-Милићевићу?

МИЛИЋЕВИЋ: Не сећам се; чини ми се да није.

ДУКИЋ (пукне му нешто у глави): Чекај да видим! (С тешком муком извади из џепа грдан свежањ, хартија. Претура по њему и најзад нађе што је тражио.) Их, ала сам магарац! (Пружа акта Секретару.) Ево ти. Написаћеш: "Министарство, и тако даље, образложи како већ знаш, Министарство поништава решење Начелства Округа Подринског као незаконито."

СЕКРЕТАР: Врло добро. (Трпа акта у џеп.) Господин-Милићевићу, ако ме потражи ко, реците да сам у Управи.

МИЛИЋЕВИЋ: Добро.

ДУКИЋ: Шта је, идеш и ти?

СЕКРЕТАР: Имам нека посла.

ДУКИЋ: Довиђења!

Једанаеста појава

МИЛИЋЕВИЋ, НАЧЕЛНИК

НАЧЕЛНИК: Шта? Господин Јова је већ изашао!

МИЛИЋЕВИЋ: Јест, господине начелниче, рече да има нека посла у Управи.

НАЧЕЛНИК: Аха... Радите, радите, не дангубите!

МИЛИЋЕВИЋ: Не дангубим, господин-начелниче.

НАЧЕЛНИК: Знам ја, знам: ви сте вредан чиновник. Тако и треба, ако, ако. (Гледа му по столу. Пауза.) Чини ми се да је сад овде био ваш ујак, господин-Милићевићу?

МИЛИЋЕВИЋ: Јест. Има нека посла код господина министра, па је дошао овде да причека.

НАЧЕЛНИК: Ако сврати опет, реците му да дође у моју канцеларију, имао бих нешто да говорим с њим.

МИЛИЋЕВИЋ: Рећи ћу му.

НАЧЕЛНИК: Господин-Милићевићу, јесте ли свршили онај власотиначки предмет?

МИЛИЋЕВИЋ: Баш сад радим на њему, господине начелниче.

НАЧЕЛНИК: Молим вас, пожурите с тим; остало може да чека. Треба да се сврши пре празника.

МИЛИЋЕВИЋ: Биће готово прексутра.

НАЧЕЛНИК: Гледајте. (Хоће да се врати у своју собу, али нешто оклева.)

МИЛИЋЕВИЋ (устане): Молим вас, господин-начелниче да вас питам нешто.

НАЧЕЛНИК (седне на једну столицу): Мооолим!

МИЛИЋЕВИЋ (седне на своје место): Молим вас, господин-начелниче, шта ће бити са мојим унапређењем?

НАЧЕЛНИК (смеје се): Ехе, чекајте!

МИЛИЋЕВИЋ: Верујте, ево месец дана то ми не да мира.

НАЧЕЛНИК: Е, станите мало, не иде то тако!... Будите стрпљиви!

МИЛИЋЕВИЋ: Ако је за фајду, било је доста чекања, господин-начелниче.

НАЧЕЛНИК: Видећу, видећу... Говорићу министру.

МИЛИЋЕВИЋ: Молим вас, господин-начелниче.

НАЧЕЛНИК: Хоћу, хоћу, не брините... (Он се узгред накашље и спрема да говори нешто, оно ради чега је и дошао.) Господин-Милићевићу, сећате ли се, у вашем листу донели сте некада једно писмо господина министра. (Прстом опише један мали квадрат у ваздуху.) Овако, мало... донели сте и фотографски снимак...

МИЛИЋЕВИЋ (блед): Пааа?...

НАЧЕЛНИК: Једно мало писмо... (Озбиљно.) Приватно писмо господина министра...

МИЛИЋЕВИЋ: Сећам се... па?...

НАЧЕЛНИК (Веома озбиљно): Господине Милићевићу, то писмо ви сте добили одавде, из самог Министарства... Вама га је дао неко од чиновника.

МИЛИЋЕВИЋ (устане): Молим вас, господине начелниче...

НАЧЕЛНИК (устане и он; оштро и одлучно.): То ја хоћу тачно да знам!

МИЛИЋЕВИЋ: Господин-начелниче...

НАЧЕЛНИК: Немој да ми... (Заврти руком.)

МИЛИЋЕВИЋ: Али ви знате да се у таквим случајевима задаје часна реч!

НАЧЕЛНИК: Часна реч! Каква часна реч!

НАЧЕЛНИК: Та немојте да се жестите! Не питам вас ја зато што хоћу да кажњавам кривца: за друго нешто ја хоћу то да знам! (Милићевић се стишао. Начелник је све хладнији и озбиљнији. Он тражи речи као глумац који не зна улогу.) Ми смо овде, у Министарству, нека врста засебног друштва, господин-Милићевићу, тако рећи једна породица: ви то знате, и свако ко је овде мора да пази на то, да пази врло строго на то. Постоје овде неке ствари које се не смеју напољу знати, а нарочито кад се сазнаду на начин на који се то десило у овоме случају. Та су писма украдена са министровог стола!

МИЛИЋЕВИЋ (потпуно пребледео): То нисам знао!

НАЧЕЛНИК: Е, сад треба да знате. Зато ја тражим да ми кажете од кога сте их добили.

МИЛИЋЕВИЋ: Молим вас, ви хоћете да учиним оно што поштен човек не сме да учини... А, после, ја та писма нисам добио ни од кога одавде...

НАЧЕЛНИК (осмејкује се): Оставите се, молим вас: немојте ви то мени да причате! Оставите се и тих уображених разлога! Реците ви мени да ли је поштен човек био тај кад је украо туђу ствар?

МИЛИЋЕВИЋ: Господине начелниче, та су писма била изгубљена.

НАЧЕЛНИК: Не верујте то. - Кажем вам да су у-кра-де-на!

МИЛИЋЕВИЋ: Како је, да је: ја сад не могу да погазим оно што сам обећао!

НАЧЕЛНИК (оштро): Ви опет постајете тврдоглави!... Зар сте заборавили зашто сте прошли пут били отпуштени!

МИЛИЋЕВИЋ: Па, лепо, отпустите ме и сада! Ја не могу да вам ово кажем.

НАЧЕЛНИК: Аха! Хоћете опет на сокак! Питајте вашег ујака!

МИЛИЋЕВИЋ (опоро): То је моја ствар!

НАЧЕЛНИК (смеје се): Ала сте дете! Кој' вас ђаво тера да се играте ватром!... (Кратка пауза.) Зашто хоћете да терате комендију!... Молим вас, ви сте добар чиновник, ја сам вас увек хвалио... Ви не знате како је овде било тешко без вас. Све су ово саме лењштине, долазе у десет сати а излазе у пола дванаест... Верујте, врло ми је жао што вам још нисмо дали класу: првом приликом поправићемо... Ви сте честит младић, од добре породице: што чините такве будалаштине због којих ћете се некад ударати у главу!

МИЛИЋЕВИЋ: Али, господин-начелниче, обећао сам да ћу ћутати!

НАЧЕЛНИК: Обећао! Обећао! Обећа човек свашта!

МИЛИЋЕВИЋ: Али чак и да нисам обећао, како би то било? - Немојте, молим вас, немојте само то тражити!

НАЧЕЛНИК: Од два зла не треба никад бирати горе. Сад, ви или треба да кажете, или треба да останете јатак једног ординарног ло-по-ва! (Гледа га.) Ви стављате на коцку саму своју службу због тог јунака што не сме да ради ништа јавно као други људи!

МИЛИЋЕВИЋ: Па шта ће вам то!... Зашто да гоните људе, који су, можда, добри чиновници, и већ заборавили на оно што су учинили...

НАЧЕЛНИК: Ако су они заборавили, министар није! Не сме овде да завлада неморал! Зато хоћу да знам! (Милићевић хоће нешто да каже.) Оставите се! Та шта се предомишљате! (Опет га гледа. - Дуга пауза.) А, после, класа ће бити данас потписана.

МИЛИЋЕВИЋ: Молим вас, господин-начелниче, замислите себе...

НАЧЕЛНИК: "Замислите себе!" Та бивао сам и ја у оваквим приликама!... Шта је то тако страшно. (Одједном.) Знате шта, ја знам ко вам је дао: дао вам је секретар. Хоћу само да то чујем од вас. (Пауза.) Реците, ко вам је дао?

МИЛИЋЕВИЋ: Нећете никоме казати?

НАЧЕЛНИК: Никоме.

МИЛИЋЕВИЋ: Нећете га гонити?

НАЧЕЛНИК: Нећу.

МИЛИЋЕВИЋ: Јесте; дао ми је секретар.

НАЧЕЛНИК (Зажмури очима, уједе се за доњу усну па онда удахне ваздуха: што код њега много значи.)

ЗАВЕСА