Vojislav M. Jovanović - Marambo

Naši očevi

Komedija u tri čina
(1905-1906)

Iz knjige: Vojislav M. Jovanović, Izabrane drame

LICA:

• Milićević
• Njegova mati
• Slavka
• Gospodin Joška
• Milovanović
• Doktor
• Pera
• Gambeta
• Ignjat
• Načelnik ministarstva
• Sekretar ministarstva
• Poeta
• Odadžija

PRVI ČIN

Prva pojava

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, SLAVKA

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: E, ovo nikad nisam mogla zamisliti, Bože i Majko božja! Da mije ko kazao da će se u mojoj kući napraviti kadgod ovakav vašar i jurija! Pogledaj samo! E, e, e, eh, moj sinko, zato li sam te dvadeset i pet godina gajila, i negovala, i školovala, i odvajala od svojih usta, i svaku muku mučila, da samo tebi bude dobro! Kad bejaste manji, ja mišljah daj Bože da odrastu, a ono sad sve crnje i gore! (Trese jedan prostirač.) Lepo, premrla sam onomad kad dođe policija u kuću. Što napravi dar-mar, ajde-ajde; što pokupi novine, ni po jada, i bolje; ama što je bruka, što je bruka, što se skupio svet pa seiri, to mi srce puca, tooo! (Briše oči.) Ovo ide pred nečiju glavu!

SLAVKA: "Politički maroderi"... "Ustav i policija"... Mama, mama, evo onog zabranjenog broja!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Šta, šta?

SLAVKA: Dabogme: "utornik, dvadesetog juna,"

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Pocepaj to, pocepaj odmah! Kakav ustav, kakva politika, jadna vam vaša koža!

SLAVKA: Bože moj, mama, pa ja ne znam šta je to ovde zabranjeno. Ja sam mislila kad se uzapte kakve novine da tu mora biti nešto strašno, buntovničko. Ono, novine kao druge novine.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA (otima joj iz ruke i cepa): Baci to! Vidi ima li još.

SLAVKA (pretura po stolu i gleda preko njega na ulicu): Nema, nema više, sigurno su odneli sve... Jao, evo ide gospodin Milovanović! (Brzo prođe kroz leva vrata u drugu sobu.)

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Slobodno!

Druga pojava

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, MILOVANOVIĆ

MILOVANOVIĆ: Dobar dan, gospođo! (Vrlo lepo skida šešir i prilazi ruci.)

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: A, vi ste gospodin-Milovanoviću! Ne mogu da vas poznam: svakoga dana sve ste mlađi.

MILOVANOVIĆ: Hvala, hvala!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Gledajte, gledajte samo! Prosto ne sme čovek da vam da trideset godina!

MILOVANOVIĆ: Hvala, hvala, gospođo Milićević. To još kao izgleda da se i ja kad mogu oženiti!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: A što ne! - Šta vam fali?

MILOVANOVIĆ: Šta mi fali!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Jest, jest, svima vama žene trebaju! Drugog leka nema; da vidite kako ćete se smiriti!

MILOVANOVIĆ: Ta mirni smo mi i bez toga, gospođo Milićević.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Mirni - đavola! Ne može već čovek da vas snosi: celom ste svetu dosadili s tim vašim novinama.

MILOVANOVIĆ: Načela, gospođo, načela!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Daću ja vama načela! Kakva načela, kakvi bakrači! U Požarevac, more, treba sve vas, da tamo steknete načela!

MILOVANOVIĆ: Ta tek nije valjda tako, gospođo Milićević, nije valjda tako! Znam ja da vi to samo kažete; znate vi bolje no mi da treba da radimo ovo. Znam ja da vi znate!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Prosto da se pomisli da ste svi pili tatule! Jutros ovaj moj u pet sati skoči, razbudi celu kuću: trese nešto ovde, lupa, premeće: valjda piše, rekoh, članak za novine! U šest sati du-du-du-du na kapiju: mislim mlekadžija je, a ono žandar, ne znam šta će; vikaše nešto, vikaše. U pola sedam eto ga šegrt iz štamparije, kaže nema dosta hartije za novine, a iz dućana ne dadu više na veresiju. Ode Raka da i to vidi. - Prođe frtalj sata, eto ga drugi žandar, kaže, naredba da očistimo travu pred kućom. Cela ulica zarasla u korov i travuljinu, ali vide samo pred našom kućom. Malo pre, eto ga opet jedan žandar, samo u civilu, poznadoh ga odmah, pita da li ovde sedi neki Nikola Petrović, sajdžija, a sve se osvrće desno i levo i gleda u kuću.

MILOVANOVIĆ: A-ha!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Dabogme. Tako vam je vazdugi dan, od jutra do mraka. Prosto da poludim.

MILOVANOVIĆ: Kako je gospođica Slavka?

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Ta sad je bila tu. - Vi nju znate kakva je. (Viče.) Slavka! Ovde je gospodin Milovanović! - Tako ona uvek kad dođe ko. Kao da joj je još deset godina.

Treća pojava

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, MILOVANOVIĆ, SLAVKA

SLAVKA (iz druge sobe): Evo, mama. (Iziđe pod šeširom, s knjigama i nekim ženskim radom.) A!... Gospodin Milovanović! Od kad vas nisam videla!

MILOVANOVIĆ: Pa nisam valjda ja kriv što bežite od nas! Žurite se u školu, aaa?

SLAVKA (smeje se): Ta sad je raspust, zar ste zaboravili! - Idem kod jedne drugarice.

MILOVANOVIĆ: "Drugarice... drugarice!" - Kakve su vam to knjige, aha, aha!

SLAVKA: E, vi morate sve da znate! (Iziđe brzo na desna vrata i zalupi ih jako za sobom.)

Četvrta pojava

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, MILOVANOVIĆ

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA (smeje se): Vidite li, još je pravo dete! Ne znam prosto šta ću sad da radim s njom. - Blagoslovena ta škola!

MILOVANOVIĆ: Kako samo izgleda dobro!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: O, jeste. Baš hvala gospodinu Rajkoviću; njegovi lekovi baš pomogoše.

MILOVANOVIĆ (hoće da ide): Ja vas, sigurno, zadržavam?

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Nimalo, gospodin-Milovanoviću; milo mi je što vas vidim.

MILOVANOVIĆ: Ratko nije kazao kad će doći?

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Nije ništa. (Posle kraće pauze, nešto ustežući se.) Molim vas, gospodin-Milovanoviću, hoću nešto da vas pitam...

MILOVANOVIĆ: Molim...

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA (pokazuje na stolicu): Izvolite, sedite. - Oprostite, sobe mi nisu u redu. Znate, tako vam je sad u leto.

MILOVANOVIĆ: Molim, molim...

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Gospodine Milovanoviću, recite mi šta je ovo s mojim sinom? Dokle će ovo trajati? Čime će se ovo svršiti?

MILOVANOVIĆ: Gospođo... upravo...

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Ja već ne znam šta da činim. Isterali su ga iz službe zbog tih novina; sedi bez plate; navlači mi toliku brigu i posao; ceo svet već pruža prstom na njega. Policija mi je gotovo svakoga dana u kući... Ne privređuje ništa: treba da ga je sram od sestre, koja uči decu belgijskog konzula. - Ja imam neku vajnu penziju, šta ću s njom pre, ne znam: treba da otplaćujem dug Upravi Fondova, a treba da odvojim na stranu što, Slavka je već gotovo devojka. (Uzdahne.) A on, on izdaje novine, grdi čovek vladu, juri se s policijom, s štamparima, s trgovcima, s poveriocima. Zavadio se s celom familijom: niko više neće da nam praga pređe. Čak nas je ostavio i moj rođeni brat, zbog njega. Moj brat, gospodine Milovanoviću, učinio nam je dosta dobra za ovih petnaest godina, pa me boli to, boli. Ja sam se na njega najviše nadala, sad, kad imam da se pobrinem da udam Slavku: ovako ne mogu ni pomisliti. Ta vi ste razuman čovek, gospodine Milovanoviću, vi ste najstariji među svima ovde, vi znate šta je državna služba, eto imate i penziju...

MILOVANOVIĆ: Sa deset godina i dva meseca!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Dobro je i to! Sreća vaša što ova vlada nije došla dva meseca ranije! (Nastavlja.) Vi ste zreo čovek, znate kako se danas teško živi, pored svega što vi možete, znam, možete živeti i bez državne službe; recite mi, molim vas, kad će se ovo svršiti? - Treba da znate, verujte mi, da su ovih šest meseca skratili meni šest godina života. (Zastane.) Lako je i vama, lako je i gospodinu Rajkoviću: on je doktor pa može da živi i bez države; gospodin Dukić je advokat, njemu je još lakše da piše protiv vlade. - Kamo sreće da je i ovaj moj otišao za pisara kome advokatu da se sprema za ispit, kad već nije u službi, pa da ga Bog vidi! To bi mu bilo deset puta bolje nego što se uhvatio da izdaje novine. - Molim vas, gospodine Milovanoviću, progovorite mu i vi. Ja mu govorim to svakoga dana, ali ne pomaže; budite dobri pa mu i vi to kažite. Samo mu nemojte nipošto reći da sam vam ja što govorila. Oh! da vi znate njega, on to neće da sluša.

MILOVANOVIĆ (njemu je sve ovo neprijatno i on bi govorio o drugim stvarima): Reći ću mu, reći ću mu, gospođo. Znam ja da to treba.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Molim vas, gospodine Milovanoviću, budite tako dobri.

MILOVANOVIĆ: Hoću, gospođo.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Ne znam ja šta vi sve pišete i šta tražite, neki ustav i neke zakone, niti znam ja treba li policija da bira skupštinu, ali znam da imam ćerku i sina, i da mi sin ne radi što treba da radi. (Odahne.) Ah, da samo nešto mogu! Uzela bih batinu pa bih vam svima pokazala šta je politika! Sedite svi bez službe, pravite dugove i dangubite.

MILOVANOVIĆ (smeje se, raspoložen što je svršeno): Gotovo, imate prava.

Peta pojava

Pređašnji, DOKTOR, PERA, DUKIĆ, GAMBETA, IGNJAT

MILOVANOVIĆ: Otišao da vidi: nema hartije, možda neće biti danas lista.

DUKIĆ: Opet ta hartija!

GAMBETA: Zar opet hartija?

MILOVANOVIĆ: Ne znam šta će Ratko da učini.

DUKIĆ: Nek se gurne u današnji broj nešto da policija uzapti. Kad se padne, bar nek se muški padne. - Nego, kakvi ste mi vi to saradnici da ne vodite brigu o listu!

GAMBETA: Koji to vi? Zar si ti kao nešto drugo?

DUKIĆ: Jašta! Drugo, brate.

DOKTOR: Pa razume se, ti sačinjavaš redakciju samo kad ima da se večera kakav dobar đuveč ili tekijska kečiga. More, znamo mi takve tice, čudim se samo kud te do sada ne izbacismo.

DUKIĆ: Koga ti da izbaciš!

PERA (Doktoru): Ćuti, nek samo on uredno plaća refenu, pa nek priča što mu je ćef.

DUKIĆ: Ćuti ti "kritiko"! Znam ja da si ti miroljubiv od kako si počeo da hvališ glumice. - Ao, pardon, gospođo! Ja sam se zaboravio! Molim vas po hiljadu puta oprostite! Vidite kako izvedu čoveka iz takta.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Onda ste vi rđav advokat.

PERA (pocrveneo do ušiju; sav se zbunio): E, e, tebi odmah kriva "kritika".

DUKIĆ: Dabogme. Šta se trpaš gde ti nije posao. - Znate li vi, gospođo, da ovaj naš Pera, koji gnjavi ceo svet svojim kritikama, koji dosađuje i vama u kući, i nama svima, i kelnerima u kafani, i slagačima u štampariji, i momcima u pozorištu, i svetu koji nam novine čita, ovaj isti naš Pera što uzima Šapčanina na mindros i od čijeg pera dršće, što kažu, boginja Talija: a sve na račun nekog morskog literatorstva, pogledajte ga, taj Pera...

PERA: De sad, slaži nešto!

DUKIĆ: ...taj Pera još ne zna šta je to srpski: klopac! On, gospođo Milićević, koji hoće da nam prosveti narod i podigne književnost, došao seljak onomad da ga nauči. Prekrsti se čovek lepo, pa se okrete i pljunu, misli: kud će ovaj da nam zemlju izbavlja, a ne zna šta je klopac. Narodnji jezik, brate, prvo da naučiš, pa onda da pridikuješ!

PERA: Razume se da ne znam. Ne hvatam seljake po Zelenom Vencu da im tužbe pišem i pijem kafe. Ti to bolje znaš.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Aha, aha, gospodine Dukiću, čujete li, čujete! Vidite šta ste tražili!

DUKIĆ: Kazao bih mu ja sad nešto da vi niste ovde. On zna dobro šta mu mislim.

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: de-te da vas ja ostavim, pa se onda računajte.

DUKIĆ: O! Ne mora to, ko će još Peru da ferma nešto!

PERA: Hajde-sad!

GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA: Izvinite ja imam posla. (Smeje se.) Nemojte samo da se bijete!

DUKIĆ: Ne bojte se. Ko će još da bije ovo džgebe!

Šesta pojava

Pređašnji bez GOSPOĐE MILIĆEVIĆKE

GAMBETA: Što ti, Ignjate, ne daješ podlistak već dva dana? Mi se odrasmo pišući članke, a ti, beletristiko naša, ti s mene pa na uštap!

IGNJAT: I-ha, da si ti živ i zdrav, dao sam ja rukopisa za dve nedelje unapred: nisam ja kriv što vam je "materijal nagomilan".

GAMBETA: Ti si kriv, ti. Moramo mi tebe da muštramo!

IGNJAT: Dabogme, ja sam kriv što svakoga dana puniš celu prvu stranu raznim burgijama što treba da budu neki uvodni članci.

GAMBETA: Ćuti! Tvoje đubre ili treba da sasvim izbacimo iz lista, ili ćemo da ti cepnemo svaki dan dva podliska, pa da vidiš.

IGNJAT: Ćuti ti! Treba da znaš da nije moga podliska, ne bi list išao ni u polovinu. Misliš ti da tvoje "članke" čita neko osim slagača i dežurnog pisara u Upravi?!

GAMBETA: De, de, nemoj da mi se jediš, hoće da ti škodi!

IGNJAT: Hajde, bitango!

GAMBETA: To li te naučiše u školi! I ti si mi bio neki vajni profesor, ti si mi imao da vaspitavaš omladinu! Ih! Alal vera onome ko ti dade sedamdeset šesti! (Hoće još više da ga jedi.) Nego dva podliska, dva podliska ćemo mi tebi!

IGNJAT: E nije nego! To kad bi naš list bio Tajms još bi i moglo!

GAMBETA: Pazi ga! E, moj magarče, pa ti još nisi ni video Tajms! Zar ne znaš da ti tu nema podliska?

PERA: Razume se da nema.

DUKIĆ: Nema ni kritike.

GAMBETA: Ozbiljno kažem, nema podliska.

DOKTOR: A gde li ga ti vide da te pita ko?

DUKIĆ: Kako, zar ne znaš? - Čita on Tajms svakoga dana. Ako ne veruješ, pitaj kelnere u Starom Zdanju.

IGNJAT (Gambeti): U šta da se kladimo da ima!

GAMBETA: Neću da se kladim, ali ti kažem da nema; razumi, čoveče Božji!

IGNJAT: A što ne smeš da se kladiš, što, što!?

GAMBETA: Duša mu u nosu, a pazi ga samo kako se sekira! More, Ignjate, hoćemo mi tebi da izedemo panaiju još ove jeseni! Gledaj kakvo mu je lice, a hoće, čova, da se kladi! Što se ne lečiš, bolan brajko! U šest da ležeš, u šest da ustaješ! Ignjate, Ignjate ja ti već spremam slovo!

IGNJAT: De, de, spremao mi ga je i pokojni Raša, pa spremaj i ti.

DUKIĆ (Peri): Hajde da se kladimo da nema ni kritike!

PERA: Batali tvoje glupe viceve! Dosta već!

DUKIĆ: Hajde! Misliš da su ti ovde tvoji glumci, pa čekamo sad šta ćeš da kažeš, kao narod izrailjski manu. Batali!

PERA: Ko će s budalom da se svađa!

DUKIĆ: Kud ćeš veće budale od tebe!

DUKIĆ: Nego, šta nam se ućutao naš penzioner! (Milovanoviću.) Šta mi ti sad umuješ, Cicerone srpski, svog naroda snago i jedino blago?

MILOVANOVIĆ: Je li, Boga ti, Dukiću, zar baš uvek moraš da trućaš kojekakve budalaštine!

DUKIĆ: Gledaj, gledaj što je pogano!

Sedma pojava

Pređašnji, MILIĆEVIĆ

GAMBETA: Šta je, šta je?

MILIĆEVIĆ (psuje nešto): Neće Šandor da pusti slog u mašinu. Traži pare.

GAMBETA: Šta je sa hartijom?

MILIĆEVIĆ: Ima hartije. - Evo tebi tvoje korekture. - Dede da se skupe pare!

DUKIĆ: A šta je sa pretplatom od juče? Bilo je čitavo deme uputnica: neki obračuni, oglasi, šta li.

MILIĆEVIĆ: Hajde, životinjo! Vidi knjigu! (Vadi neku debelu trgovačku knjigu.) Gledaj, gledaj račune ako ne veruješ, stoko jedna!

DUKIĆ: Znam ja da si ti tu udesio kako treba, znam. Ama gde su pare, pa-reee gde su reci ti meni!

MILIĆEVIĆ: Ko si ti da me ti pitaš! - Uvučeš se u redakciju samo kad ima kakva kečiga da se večera.

DOKTOR: Sad mu i ja to kažem.

MILIĆEVIĆ: Nego, dede da se prilaže!

DUKIĆ: Hajde, doktore, ti prvi. Otpočeo si praksu, sve te novine hvale: tebi je dao Bog berićeta.

DOKTOR: Oh, praksa! Još mi se nisu platili ni blanketi za recepte, a firmu i oglase nek nosi đavo!

GAMBETA: More, jeste li mu videli firmu, nešto bogato!

PERA: Zbilja, treba da časti.

GAMBETA: "Doktor Milorad Gojković, specijalista za unutrašnje bolesti. Ordinira od 3-5 po podne." - Šta li samo radiš, da mi je znati, ta dva sata. - Čekaš pacijente, aaa? Ama nema, neće svet da se razboljeva.

DOKTOR (pruža Milićeviću dvadeset dinara): Dabogme, čuva se svet, pazi na zdravlje, neće da čita tvoje članke; a da vidiš kako bi onda mi doktori imali pune ruke posla. - Ali, šta ćeš: pametan svet, čuuuvaaa se!

DUKIĆ: A! a! bravo doktor! Nema kod njega bez dve banke! Vidi se što je čovek za našu stvar!

MILIĆEVIĆ: De, pa mu još kažite da nije patriota!

DUKIĆ: Jeste, ali mi opet sve nekako izgleda da nam doktor obilazi negde oko državnih jasala, dok tek ne uskoči u službu jednoga dana.

DOKTOR: Ako je do toga ko će na jasla, ja ili ti, baš da vidimo!

DUKIĆ: Vala baš da vidimo! De, sada ti, Gambeto naš, dede dok si još za užasa i dok te se živog boja! Sve mi se nešto čini da ti je upalila ona menica u Zadruzi. Parajlija si ti, rode moj, parajlija si, nego mi se kriješ! Dede, dede na tas!

GAMBETA: Upalila - đavola! Pade na cenzuri kao niko njen.

DUKIĆ: Laže, laže životinja! Gledaj nov ibercig! Platio ga je brat-bratu osamdeset dinara.

IGNJAT: Pitanje je da li ga je platio!

GAMBETA: Platio sam ga, beletristiko, platio, a platiću i tebi jedan za koji dan, ali od čamovine.

IGNJAT: Nemoj da se izgovaraš, nego dreši kesu!

GAMBETA (vadi novčanik i pruža nešto Milićeviću.)

PERA: Pazi, pazi zlato! Pun mu šlajpik napoleona!

GAMBETA: Ja šta ti misliš! Kad je ovaj đida bio bez para?

IGNJAT: Austrijske su to forinte, najamniče!

GAMBETA: Razume se: Beč to šalje sve.

DUKIĆ: Hajde sad ti, kritiko. Ti nam ideš na pozorišnu kartu, dede, prilaži i ti ovamo!

PERA: O, ta pozorišna karta!

DUKIĆ: Jabogme, kaparisao si je pa ne mogu drugi ljudi da je dobiju. Nego, hoćeš ti da je daš, da i mi vidimo taj teatar kakav izgleda. - Šta je večeras?

PERA: Nema večeras predstave.

DUKIĆ: Šta je sutra?

PERA: Sutra je Nemanja.

DUKIĆ: Aaa, tu ćeš da oprostiš! Gledao si ga pre deset dana. Kartu ovamo!

PERA: Ama sutra je druga podela uloga!

DUKIĆ: Kakva druga podela! Toša ga je igrao onomad, Toša ga igra sutra.

MILIĆEVIĆ: Zar tebe, Dukiću, Boga ti, nije sramota da ideš na ovu kartu? Vajni advokat pa ne može da plati pozorište! Bruka!

DOKTOR: Voli on da ide s novinarskom kartom. Ne znam ja Dukića!

DUKIĆ (smeje se): De, de, de!

IGNJAT: Da mu damo kartu, ali nek i on da što ovamo.

PERA: Dao, ne dao: ja kartu ne dam.

DUKIĆ: Ovamo penzioneri! (Milovanoviću.) Šta si strugnuo, ženo; ovamo, list da otkupljuješ!

GAMBETA: Ne boj se, daće on.

MILOVANOVIĆ (gleda Dukića, ali mu ništa ne kaže.)

DUKIĆ: Jaoj, ribo, što si mi dušu dao za okružni sud! - Evo, glavu da mi odsečete ako se Milovanović ne izvuče za tri meseca!

MILOVANOVIĆ: Hajde, hajde, bedo!

MILIĆEVIĆ (Milovanoviću): Imaš, Boga ti, tri banke još treba. Bićemo kvit s Šandorom za prošli mesec.

MILOVANOVIĆ: Čekaj da vidim. (Vadi beležnik iz džepa.) Kanda će da bude. Na.

MILIĆEVIĆ: Žestoko!... Čekaj... (Pretura nešto po stolovima, dokopa šešir i hoće da ide.)

MILOVANOVIĆ: Ideš u štampariju?

MILIĆEVIĆ: U štampariju. - Sad ću se vratiti.

PERA (Milićeviću): Jesi li dao moju hroniku za današnji broj?

MILIĆEVIĆ: Za današnji.

PERA: Idem i ja da pročitam korekturu.

DUKIĆ: Razume se, inače teško njemu od glumica. (Milićeviću.) Šta je s mojom beleškom?

MILIĆEVIĆ: Slaže se za danas.

DUKIĆ: Ozbilja?

MILIĆEVIĆ: Kažem ti.

DUKIĆ: Hajd, idem i ja.

Osma pojava

MILOVANOVIĆ, DOKTOR, GAMBETA, IGNJAT

DOKTOR (Milovanoviću): Zašto si se ti ućutao, filozofe?

MILOVANOVIĆ (gleda ga ali mu ništa ne odgovara.)

DOKTOR: Ima nečega. - Da ti nisu ponudili službu?

MILOVANOVIĆ: Oh, taman!... Daleko mu lepa kuća od toga!

IGNJAT: Zbilja, nešto si zamuknuo. - Dosadilo ti se ovo, aaa?

MILOVANOVIĆ: Šta mi se dosadilo! Nije mi se dosadilo. Nikad se meni ništa nije dosadilo; znate vi to dobro, bolje nego ja: nisam ja još lupio glavom o zid.

GAMBETA: Čekaj, biće vremena!

MILOVANOVIĆ: Neće Milovanović, neće, ne boj se! Ne leti on na rudu! - Vi mi svi kažete ovde da imam zorta, pa možda i imate prava, ali opet, pitajte šta kažu oni napolju.

GAMBETA: O, još me to briga! Nek' kažu šta hoće.

MILOVANOVIĆ: Ama, to je baš, što nećeš da čuješ! Kažu ljudi da imam najtvrđu glavu, a tako će nešto i da mu bude, pa se ne bojte vi za mene da će da mi dosadi ovo jednog dana.

DOKTOR: Hajde, da ti verujemo!

MILOVANOVIĆ: Da verujete, razume se. (Pauza.) Samo ima ovde nešto drugo.

DOKTOR: De, da čujemo to "drugo".

MILOVANOVIĆ (menja ton): Molim te, Rajkoviću, jesi li zadovoljan, brate, sa ovim što radimo?

DOKTOR: Pa, ovaj, kako se uzme... ne daj Bože gore, nije rđavo... Još mi traje očevina.

MILOVANOVIĆ: Znam ja to, to sam i mislio. - Ti, Ignjate, jesi li ti zadovoljan?

GAMBETA: Što ga ti to pitaš! To će on skoro reći onom tamo (Pokazuje na nebo).

MILOVANOVIĆ: Nemoj ti biti dosadan, dosta nam je Dukića.

IGNJAT: Boga mi, i zadovoljan sam i nisam. Kad pomislim da mi je dvadeset i osam godina a da još tuđ hleb jedem, onda mi prosto dođe da skačem u Savu. - Ali, opet mislim, bolje je da živim od milosti stričeve, koji mi ne traži ništa, osim što me svakoga dana gnjavi dva sata savetima, nego da me secaju kojekakve ćate i poslanici iz vnutrenosti. - Dobro je, hvala Bogu.

MILOVANOVIĆ: Tebe, Gambeta, tebe neću ni da pitam: oženio si se bogato pa možeš biti lud koliko hoćeš. - Pera štrbeca razne redakcije i fondove: ni njemu ne fali ništa. - Ja, ja imam penziju: kakva je da je, penzija je; imam moje kirajdžije, pa sastavljam lepo kraj s krajem. - Ama, pogledajte ovog veselog Ratka! Danas me uhvati njegova mati; brate, ne bi mi lako: znam kako nas gleda. Svaki dan je u ovoj kući gorak, onda kad mi izađemo odavde. - Ratko, nesrećnik, ćuti; još ga ne čusmo da se žali, ali ja znam kako mu je. (Kratka pauza.) Što je najgore, njegov ujak, stari zajmodavac na penzije, vi ga znate, on se, odnekud, zarekao da će da vrati Ratka u službu. Kaže mi gospođa Milićevićka da je brat ostavio, a to je njoj vrlo teško.

GAMBETA: A šta se njega tiče šta Ratko radi!

MILOVANOVIĆ: Eh, šta!

GAMBETA: Ja baš ne razumem.

MILOVANOVIĆ: Ne razumem ni ja. Manj' ako se nešto ne pribojava za sebe. Tek ovima ovde nije lako; ja ne znam šta treba da radimo.

IGNJAT: Pa, ako hoćeš, nije lako ni nama. A zar smo ga mi na ovo navukli? - On je to hteo, molim te, a kad hoćeš da radiš ono što ti je ćef, moraš, Boga mi, malo i potrpeti!

MILOVANOVIĆ: Jeste, moraš malo i potrpeti. Ali zar to mora i tvoja mater, i tvoja sestra?

DOKTOR: Zbilja, ne smem nikako da im kažem: toj devojci preko je potrebno da ode ove zime gde na more. Samo, znam, oni to ne mogu da izdrže.

GAMBETA: Lepo, pa šta im sad mi možemo? Nećeš, valjda, da im pružimo milostinju!

MILOVANOVIĆ: Ne kažem ja to!

GAMBETA: Pa šta hoćeš?

MILOVANOVIĆ: Treba da uzmemo list u svoje ruke.

GAMBETA: On to neće hteti da čuje.

MILOVANOVIĆ: Znam i ja to. To je ta muka. Opet, treba mu govoriti. (Neko kuca u desna vrata.) Napred!

Deveta pojava

Pređašnji, POETA

POETA (bućoglav đak iz realke, sa perjavom crvenom kravatom.)

POETA: Gospodin urednik...

GAMBETA: Nije ovde. Ovde je redakcioni odbor... Šta želite?

POETA (vadi iz džepa neki rukopis i pruža Gambeti): Molim vas, za list... Slobodoumna načela, ovaj, znate... poštujući borce...

GAMBETA: A-ha! Aha! (Čita.)

Oj, u staro neko doba, u vremena ona stara,
Imala je neka zemlja tirjanina gospodara.
Vešala je zemlja (popravlja se) a, vešala je
zemlja puna, a pravednih krv se lila,
Od nemila do nedraga...

POETA (nastavlja): Od nemila do nedraga tamnice je napunila.
I u jednu noćcu crnu, dok slavujak tiho poje...

GAMBETA (zaustavlja ga): A, nije rđavo, nije rđavo, obećava, a, doktore?... Ima dara, ima... Treba da čitate Branka, Đuru, Njegoša, Zmaja, Ljubu Nenadovića. To su, znate, veliki pesnici: tu vam je biser našega jezika.

DOKTOR: A odakle ste vi, mladi gospodine?

POETA: Iz Beograda.

DOKTOR: Vi ste đak?

POETA: Ovaj, napustio sam školu; ne mogu da bubam mehanički i bez razumevanja, kao drugi idioti i kreteni gospočići.

DOKTOR: Znate šta, mladi gospodine? - Knjigu u šake, pa se vucite u školu! Makar i mehanički! Hajd! (Uzme od Gambete rukopis pa ga pruži đaku.)

POETA: Buržoazijooo! (Iziđe i zalupi vratima.)

Deseta pojava

Pređašnji, bez POETE. Docnije MILIĆEVIĆ

GAMBETA (Doktoru): Što odjuri, bolan, jadnog đaka? Nije mu rđava pesma.

DOKTOR: Razumeš se ti u poeziji kao magarac u kantar!

GAMBETA: A ti si mi tu već mlogo bristar!

DOKTOR: Ako nisam mlogo bristar, bar sam od tebe bristriji. Eto, pitaj Ignjata. A, Ignjate?

IGNJAT: Ne gnjavi!

MILIĆEVIĆ (uleti sa nekim hartijama u ruci): Divota, divota!

DOKTOR: Šta je sad?

MILIĆEVIĆ: Gledaj!

DOKTOR: Šta je to?

MILIĆEVIĆ: Slušaj! (On je zaduvan i čita brzo.) ,,Dragi Kojo! Imam da ti odgovorim na tvoje pismo samo toliko da odluka nije bila ni u kakvoj vezi sa ranijim rešenjem Ministarskog Saveta. Dakle znaćeš da sam i ovom prilikom učinio za tebe ono što si kao prijatelj mogao očekivati. - Molim te javi mi još što o sigurnosti tamošnjeg činovništva. Moja te žena pozdravlja i mnogo zahvaljuje za ono prase. - Pozdravi mi sve naše prijatelje, a naročito Pantu iz Mionice. Popu Peri kaži da ću ga obrijati ako se ne opameti. - Pozdrav tebi, ženi i deci, tvoj Ministar. " (Promeni pismo.) ,,Dragi Ministre! Hvala ti. I ovom prilikom dokazao si da naše prijateljstvo nije luk i voda. Ovih dana poslaću ti poduži izveštaj. Za sada sam u velikom poslu oko sklapanja godišnjih računa. Tvoj Koja. - P. S. Jamačno si primio poslate dve korpe krušaka. One su iz moje bašte i daleko bolje no iz državnog rasadnika, čiji rukovaoc više vodi brigu o politici no o državnim interesima. - Gornji."

GAMBETA: Ovo je divota!

MILIĆEVIĆ: Dabogme. Izradićemo kliše pa štampati.

GAMBETA: Od kud ti to?

MILIĆEVIĆ: E, otkud!

DOKTOR: Daj da vidim.

IGNJAT: Ozbilja, ko ti je dao ovo?

MILIĆEVIĆ: To ne mogu da vam kažem.

GAMBETA: Što ne možeš?

MILIĆEVIĆ: Tako. Dao sam reč.

GAMBETA: Zar ni mi ne smemo da znamo?

MILIĆEVIĆ: Niko.

MILOVANOVIĆ: Ti ozbiljno misliš da štampaš to?

MILIĆEVIĆ: Zašto da ne štampam?

MILOVANOVIĆ: Ti baš hoćeš da potpuno zaoštriš stvari!

MILIĆEVIĆ: Šta imam da zaoštrim stvari?

MILOVANOVIĆ: Tja!... Ne znam.

MILIĆEVIĆ: Šta ne znaš! Zar nije sasvim prirodno da se ovo štampa? (Gleda u Gambetu i Doktora.) A?

MILOVANOVIĆ: Šta ti misliš da će ministar da uradi kad vidi sve ovo? Misliš da će da uzme kapu pa da ode kući? Misliš da ćeš ti sad da ga naučiš da nije pošten čovek?

MILIĆEVIĆ: Ko ti to kaže! - Dosta je da svet vidi.

MILOVANOVIĆ: "Dostaje da svet vidi!" "Dostaje da svet vidi!" - Ama će skupo da te košta što će svet da vidi!

MILIĆEVIĆ: Šta će skupo da me košta?

MILOVANOVIĆ: Molim te, čoveče, nemoj da si dete. - Zar će ministar da ostavi ovo ovako?

MILIĆEVIĆ: A šta mi može?

MILOVANOVIĆ: Razume se, tebi ne može ništa. Samo, neko tu mora da strada.

MILIĆEVIĆ: Šta ću mu ja!

MILOVANOVIĆ: Što se krije taj ko ti je to dao?

MILIĆEVIĆ: Činovnik je, pa ne može.

MILOVANOVIĆ: Vidiš što je pametan čovek! Ne daje taj bratac ostavku!

MILIĆEVIĆ: Šta se to mene tiče!

MILOVANOVIĆ: Tiče te se, jer ćeš se jednog dana ujedati, ama dockan.

MILIĆEVIĆ: Šta je tebi danas! Tako mi Boga, nisi pri svesti. Kad ću se ja "ujedati"?

MILOVANOVIĆ: Čekaj!

MILIĆEVIĆ: Hajde! Neću više da ti govorim. (Hoda preko sobe. - Pauza.)

DOKTOR (Ignjatu): Što ste vi tako slabi? Vi se ništa ne pazite!

IGNJAT: Ta, pazim se.

DOKTOR: Kako se pazite! Treba da spavate... Uzimate li štogod?

IGNJAT: Ostavite, molim vas. Pio sam kreozot, pa ništa ne pomaže.

DOKTOR: Kako: "ostavite"! Vi treba da se lečite, prijatelju moj. - Znam ja šta je vama: vi treba da spavate, da spavate, da ne dočekujete jutro po sokacima! (Ignjat se smeje.) Nemojte, nemojte da se smejete! Evo, prepisaću vam nešto.

GAMBETA: Nek bude samo pojače, da se ne muči mnogo!

DOKTOR: Ćuti ti! - Evo, pa kašiku ujutru, kašiku uveče. Nemojte da se šalite da izlazite!

IGNJAT: Ko će to da snosi! (Gleda komad hartije koji mu je Doktor dao, savija i meće u džep.) Ako ne zaboravim!

DOKTOR: Nemojte da zaboravite! To će da bude u jednoj flaši, znate, pa da čuvate od vrućine.

GAMBETA: Pazi, pola dvanaest! Ao, Boga mu! (Žuri se da ide.)

DOKTOR: Šta, pola dvanaest već!

GAMBETA: Hajde, Ignjate, do "Kasine", došli neki prečanski profesori. Servus!

("Servus!" "Servus!" "Servus!" - Izlaze.)

Jedanaesta pojava

MILOVANOVIĆ, MILIĆEVIĆ.

(Pauza. - Milićević hoda po sobi.)

MILOVANOVIĆ: Pa šta misliš sad?

MILIĆEVIĆ (zastane i podigne glavu): Kako, šta mislim? ( Milovanović ga samo gleda.) Nećeš valjda da ližem ono što sam pljuvao?

MILOVANOVIĆ: To neću. Ali nemoj više da pljuješ!

MILIĆEVIĆ: Ama šta je tebi, Boga ti, danas?

MILOVANOVIĆ: Dopusti, molim te...

MILIĆEVIĆ: Boga mi, ovo izgleda da sam lud! Ceo svet jedno te jedno!

MILOVANOVIĆ: Čekaj, brate!

MILIĆEVIĆ: Šta da čekam! Sedneš, tako, pa popuješ, ne znaš ni sam šta.

MILOVANOVIĆ: Prvo, imam da ti kažem da sam danas dobio dobru lekciju od tvoje gospođe matere.

MILIĆEVIĆ: Od moje matere?

MILOVANOVIĆ: Jeste. Ti joj, razume se, nećeš reći da sam ti to kazao.

MILIĆEVIĆ (nervozno): Šta je ona imala s tobom da govori?

MILOVANOVIĆ: Ratko, brate, imala je ona da govori sa mnom! Čoveče Božji, pomisli na ovu kuću!

MILIĆEVIĆ: Ostavi, to su moje stvari!

MILOVANOVIĆ: Nemoj: "ostavi", nego pomisli da imaš mater i sestru, i da na njih ne misliš.

MILIĆEVIĆ: Molim te, nemoj da mi to govoriš!

MILOVANOVIĆ: Nije ni meni ovo prijatno, nemoj da misliš. Zašto je došlo do toga?

MILIĆEVIĆ: Kako: ",do toga!" - Do čega to?

MILOVANOVIĆ: Do toga da ti kažem da ova kuća treba da živi, a to od tvoga lista ne može.

MILIĆEVIĆ (još nervoznije): I to ti je govorila moja mati?

MILOVANOVIĆ: Nemoj da se ljutiš, nemoj. Nije ni njoj to lako reći!

MILIĆEVIĆ: Ama, šta je to ona morala!

MILOVANOVIĆ: Šta je morala! - Morala je, jer kaže da smo mi krivi što si ti takav.

MILIĆEVIĆ: Kako: "takav"?

MILOVANOVIĆ: Vama je, veli, svima lako: nemate ni za šta da se brinete, ali on ima. Možete vi da ludujete koliko hoćete, ali on ne može. - Eto, tu ima pravo.

MILIĆEVIĆ: Pa, lepo, šta ti sad hoćeš? - Da odem ministru, kleknem, i molim za oproštaj? Šta li?

MILOVANOVIĆ: Ako produžiš ovako, može doći i do toga.

MILIĆEVIĆ: Kako: "ako produžiš ovako"? Kao da ja radim nešto što ne treba da radim?

MILOVANOVIĆ: Jeste, ne radiš kako treba. Treba biti obazriv.

MILIĆEVIĆ: "Obazriv"? (Ironično.) Da, imaš prava. Danas treba biti "obazriv".

MILOVANOVIĆ (naljuti se malo): Nemoj da mi se podsmevaš. Ti znaš dobro da meni nema ništa da se kaže.

MILIĆEVIĆ: Dakle, ti i ostali, vi imate prava da radite što hoćete, a ja nemam?

MILOVANOVIĆ: Tako je.

MILIĆEVIĆ (hoda očajno preko sobe. Pauza. Odjednom zastane): Pa šta treba da radim?

MILOVANOVIĆ: Da predaš nama list. Da ostaviš sve ovo. - Imaš, brate, mater, imaš sestru: treba da misliš na to!

MILIĆEVIĆ Molim te, nemoj to samo! Tu me, evo, peče!

MILOVANOVIĆ: Nemoj da se ljutiš: ja ti kažem što mislim da treba da ti kažem.

MILIĆEVIĆ: Zadrži za sebe!

MILOVANOVIĆ: Kako hoćeš! - Zbogom!

ZAVESA

Drugi čin

Prva pojava

MILIĆEVIĆ, PERA

PERA: Dobro veče!

MILIĆEVIĆ: Dobro veče! - Šta si se smrz'o?

PERA (šapatom): Uh, Boga ti, nisu spuštene zavese!

MILIĆEVIĆ: De, ne boj se. Ko će te videti!

PERA: More, bojim se. - Šta ima novo?

MILIĆEVIĆ: Ništa. - Ja! Sutra imam pretres. Dođi.

PERA: Taman posla, samo mi to treba! Evo ti podlistak.

MILIĆEVIĆ: Aha!

PERA: Molim te pazi samo da ti vrate iz štamparije ceo rukopis!

MILIĆEVIĆ: Ne brini! (Gleda Peru pa se smeje.)

PERA: Šta se smeješ?

MILIĆEVIĆ: Ništa, smejem se.

PERA: Šta imaš da se smeješ!

MILIĆEVIĆ: Što si se uvio tako. Skini kaput. (Uzme mu šešir i pridrži kaput.) Smede li da uđeš, aaa?

PERA: More, imadoh stra. Šeće ti neko pod prozorom.

MILIĆEVIĆ: Patroldžija?

PERA: Jok patroldžija. Civil.

MILIĆEVIĆ: Šta li obilazi?

PERA: Pitaj ga!

MILIĆEVIĆ: Aha, aha! Hoćeš pozorišnu kartu?

PERA: Mani me!... I da smem, nemam kad.

MILIĆEVIĆ: Prazno nam mesto svake predstave: nema ko da ide. Ponekad dam kartu momku iz

štamparije. - Šta ima novo kod tebe?

PERA: Ništa. Piše mi Dukić iz Šapca.

MILIĆEVIĆ: Šta ti piše?

PERA: Tja. Pozdravlja. Piše mi da ti kažem da si magarac.

MILIĆEVIĆ: Pravo ima. Razume se da sam magarac! Ko je video da se u Dunav duva!

PERA: To ti poručuje. Kaže da bi dao sto dukata samo da dođe da te vidi, pa da ti kaže koliko si budala.

MILIĆEVIĆ: Dabogme: ti, mudri Milićeviću, drljaj u novine, drljaj, drljaaaj! A, pogledni kako ja, šašavi načelnik, krkam po okrugu guščiće i prasce!

PERA: Tako je to. Kaže da će se raskusurati s tobom što ga secaš u listu.

MILIĆEVIĆ: Hajde, hajde! (Pauza.) Kaži ti meni, bi li ti rekao pre tri meseca da će se ovako svršiti?

PERA: Tja. - Ko zna šta još sve može biti za druga tri meseca!

PERA (prebledeo): Ko je to?

MILIĆEVIĆ: Napred!

Druga pojava

Pređašnji, MILOVANOVIĆ.

MILIĆEVIĆ: A, ti si!

MILOVANOVIĆ: Dobro veče!

MILIĆEVIĆ: Zdravo!

MILOVANOVIĆ: Zdravo, kako si?

MILIĆEVIĆ: Šta ima novo?

MILOVANOVIĆ: Pogodi!

MILIĆEVIĆ: Šta to?

MILOVANOVIĆ: Dukić dobio klasu.

MILIĆEVIĆ: Nije moguće!

MILOVANOVIĆ: Veruj. Rekoše mi sad njegovi ljudi. Sutra, kažu, izlazi ukaz... Gle, Perin šešir! Je li tu?

MILIĆEVIĆ: Tu je, razume se.

PERA: Jest, Požarevac, gospođice! (Zatvori vrata.) Ja sam mislio, Boga mi, bar neki pisar, ako ne i sam član. - Servus.

MILOVANOVIĆ: Zdravo!

MILIĆEVIĆ (Milovanoviću): Hoćemo li da napišemo što za Dukića?

MILOVANOVIĆ: Ostavi ga, neka ga đavo nosi!

PERA (živo): Šta to, šta to?

MILIĆEVIĆ: Dobio Dukić klasu!

PERA: Majko moja!

MILIĆEVIĆ ( Milovanoviću): Što da ga ostavimo?

MILOVANOVIĆ: "Što da ga ostavimo!" - Zato što sam ti nekad kazao da ne štampaš ona pisma. Nisi me poslušao, pa si video šta si natovario na vrat pokojnom Ignjatu i njegovom zetu.

MILOVANOVIĆ (Peri): Kako ti?... Šta li mi se kriješ, da te samo pita ko! Niti imaš ukaz, niti čekaš ukaz! Koga se ti bojiš?

PERA: Obećao sam, brate, da neću više ovde raditi, pa ne mogu.

MILOVANOVIĆ: Kome si obećao?

PERA: Ta, primili mi dramu za pozorište. Rekoše, samo, onako privatno, da se ostavim novina ako hoću da bude predstave.

MILOVANOVIĆ: Kakvu ti dramu primili?

PERA: Župan Vojislav.

MILOVANOVIĆ: Tragedija?

PERA: Drama, brate. Pet činova.

MILOVANOVIĆ: Gle, gle! Stihovi?

PERA: Jok, proza.

MILOVANOVIĆ: Ko ti igra?

PERA: Još nije podeljeno... Biće, tako: Toša, Grgurova, Cvetić, Đurka, Gavrilović, Nigrinova... Ne znam još.

MILOVANOVIĆ: De, de, de. - Je li ti još prevodiš podlistak?

PERA: Ja.

MILOVANOVIĆ: Dobro bar to!

PERA: Šta ćeš. - Umre jadni Ignjat, pa nema ko.

MILIĆEVIĆ: Ja ne mogu, ne znam šta ću pre. Sam sam sad, i da nije ovih dopisa prosto ne znam šta bih uradio. - Šta ti je to, Pero, Boga ti, u džepu?

PERA (vadi nekakav grdan rukopis): Ovo?

MILIĆEVIĆ: Jest.

PERA: Čitam večeras u "Zajednici".

MILOVANOVIĆ: Pesme?

PERA: Jok.

MILOVANOVIĆ: Pripovetke?

PERA: Jok. - Putopis. (Gleda u sat.) Aoh, devet sati! Izvinite, servus.

Treća pojava

MILOVANOVIĆ, MILIĆEVIĆ

MILIĆEVIĆ: Jesi li doneo štogod?

MILOVANOVIĆ: Evo, članak.

MILIĆEVIĆ: O čemu?

MILOVANOVIĆ: O novom prirezu.

MILIĆEVIĆ: Vrlo dobro, baš se ja spremam da pišem. - Je li dugačak?

MILOVANOVIĆ: Boga mi, tri stupca, a možda i četiri.

MILIĆEVIĆ: Ako, ako. - Imaš li još što?

MILOVANOVIĆ: Imam jednu priču. Nije dugačka: tri nastavka najviše.

MILIĆEVIĆ: Kakva priča?

MILOVANOVIĆ: Ne znam ni ja, od Mavra Jokaja, čini mi se, čekaj... (vadi iz džepa.) a, nije... od Kolomana Miksata. - Dade mi jedna moja rođaka, uči nemački pa prevela. Gledaj, molim te, pa pusti u list što pre: voli devojka da vidi štampano. Evo ti.

MILIĆEVIĆ: Dobro.

MILOVANOVIĆ: Hoćeš da iziđemo?

MILIĆEVIĆ: Kuda?

MILOVANOVIĆ: Do kafane.

MILIĆEVIĆ: More, mani. Gledaj šta imam posla!

MILOVANOVIĆ: Kad si lud! Baci to!

MILIĆEVIĆ: A šta ću u kafanu! Ne smem posle da se vratim kući.

MILOVANOVIĆ: Šta je, bojiš se?

MILIĆEVIĆ: Boga mi, bojim se.

MILOVANOVIĆ: A od koga?

MILIĆEVIĆ: More, sve mi se neko šunja oko kuće. Moram pušku da kupim.

MILOVANOVIĆ: U-ha! U-ha! Nije, valjda, do toga došlo?

MILIĆEVIĆ: Boga mi, do toga. Noćas mi zasuše rpu kamenica na krov.

MILOVANOVIĆ: Ozbiljno?

MILIĆEVIĆ: Ozbiljno.

MILOVANOVIĆ: Pa što se ne tužiš policiji?

MILIĆEVIĆ: Tužio sam se jutros. Smeju mi se u kvartu. - Zbilja, znaš li koga sam video?

MILOVANOVIĆ: Koga?

MILIĆEVIĆ: Sećaš li se onog čupavog isteranog đaka, sa crvenom mašnom, što ga sretoh jednom ovde u avliji? - Rekoste mi da je neke pesme donosio za list.

MILOVANOVIĆ: Ko to? Ko to?

MILIĆEVIĆ: Onaj što vam je kazao da ste "buržoazija".

MILOVANOVIĆ: Aha, aha! Paaa?...

MILIĆEVIĆ: Eno, nađoh ga, praktikant u kvartu.

MILIĆEVIĆ: Zbilja, vidiš li kadgod doktora?

MILOVANOVIĆ: Baš jutros.

MILIĆEVIĆ: Šta radi?

MILOVANOVIĆ: Kaže u poslu je.

MILIĆEVIĆ: Što mu nisi kazao da dođe kadgod?

MILOVANOVIĆ: Kazah mu. Obeća mi, ako ne slaže.

MILIĆEVIĆ: Valjda neće.

MILOVANOVIĆ: Imam jednu kartu od Gambete.

MILIĆEVIĆ: Nije moguće!

MILOVANOVIĆ: Evo ti, čitaj.

MILIĆEVIĆ (gleda kartu i smeje se): Pa preporučeno poslao!

MILOVANOVIĆ: Preporučeno i otvoreno. Nije ga sramota, vajni sudija!

MILIĆEVIĆ: A šta mu je to "znaš, pa ne treba da ti kažem"?

MILOVANOVIĆ: Ne znam šta hoće. Manj' ako ne misli na moju gazdaricu.

MILIĆEVIĆ: Ne znam.

MILOVANOVIĆ: Eto, vidiš kakvi su ti! Još ovaj Pera ostade najbolji. Boga mi, za njega se nisam nadao.

MILIĆEVIĆ: A! Znao sam ja Peru! Neće on tako, znao sam ja to!

MILOVANOVIĆ (odjednom): Ja! Naplatih danas šest kirija. Seli mi se kirajdžija.

MILIĆEVIĆ: Pa, imaš para?

MILOVANOVIĆ: Biće.

MILIĆEVIĆ: More, i meni danas dođe neka pretplata: šalje narod, šalje hvala Bogu. Platih Šandoru dvesta dinara.

MILOVANOVIĆ: Ako, ako.

MILIĆEVIĆ: More, treba hartiju da platimo, čudim se da šalju još. Svrati, Boga ti, ako možeš.

MILOVANOVIĆ: Svratiću sutra. (Uzme šešir.)

MILIĆEVIĆ: Kuda ćeš?

MILOVANOVIĆ: Idem do Vase: igra Babić, hajde da se malo nasmejemo.

MILIĆEVIĆ: Boga mi, ja ne mogu.

MILOVANOVIĆ: Hajd, onda, servus!

MILIĆEVIĆ: Servus! (Isprati ga do vrata.)

Četvrta pojava

MILIĆEVIĆ, SLAVKA.

MILIĆEVIĆ: Zar ti još nisi legla?

SLAVKA: Nisam.

MILIĆEVIĆ: Šta si radila?

SLAVKA: Prepisivala sam ono što si mi dao. Imam još svega dva tabaka.

MILIĆEVIĆ: A što nisi legla? Znaš da sutra rano moraš da ideš u Topčider!

SLAVKA (nagne mu se nad uvo): Tu je ujka Joška!

MILIĆEVIĆ (vrlo začuđen i gotovo preneražen): Nije moguće!

SLAVKA (uplašena od brata): Jeste.

MILIĆEVIĆ: Šta traži?

SLAVKA: Nemoj, nemoj, molim te... Budi miran!

MILIĆEVIĆ: Zašto je došao?

SLAVKA: Rado, bolan, molim te...

MILIĆEVIĆ: Nemoj da plačeš. Kad je došao?

SLAVKA: Ima pola sata... Nemoj da se ljutiš...

MILIĆEVIĆ: Ćuti, ćuti, ludo jedna. Ne boj se.

Peta pojava

Pređašnji, GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, GOSPODIN JOŠKA

Gospođa Milićevićka: Radomire, evo ti ga ujak. Hoće da govori s tobom.

Šesta pojava

MILIĆEVIĆ, GOSPODIN JOŠKA

GOSPODIN JOŠKA: Dobro veče!

MILIĆEVIĆ (hladno): Dobro veče.

GOSPODIN JOŠKA: Valjda možeš biti toliko učtiv da ustaneš!

MILIĆEVIĆ: Niko te nije zvao!

GOSPODIN JOŠKA: Dakle nisi samo lud, nego si i bezobrazan!... Balavče jedan, to li te škola naučila!

MILIĆEVIĆ (ustane): Ako si došao da mi to kažeš, onda si uzalud došao!

GOSPODIN JOŠKA: Radomire, ti si lud! Ti nisi pri čistoj svesti, razumeeeš! Znaš li, more, šta radiš, eeej? (Drmne ga.)

MILIĆEVIĆ: Ostavi me, molim te!

GOSPODIN JOŠKA: Ovo je već suviše! Ovo je već suviše! (Briše čelo od znoja.) Pa, bolan, imaj bar toliko stida, i pomisli da mi je pedeset godina!

MILIĆEVIĆ (gleda mu u lanac od sata): E, pa nemoj, onda, molim te...

GOSPODIN JOŠKA: Zašto, bolan, zašto tako, eeej? (Gleda ga.) Znaš li da od srama ne smem da iziđem među svet, razumiii!... Sve me to gleda, more, kao da sam iz ludnice izašaaao! (Kratka pauza.) Nisi mi sin, ama kao da si mi sin, pa me boli kad vidim šta radiš, boli me, razumeš!... Ja te podigoh iz malena, ja te učih i naučih mnogom, ali ovo nisi od mene naučio. (Milićević hoće da kaže nešto.) Ostavi se, nemoj ništa da mi govoriš!... Ja te prvi put u školu odvedoh, ja te branih od zla učitelja kad ti glavu razbi, ja trčah i kumih profesore da te na ispitu ne obore, ja ti prevodih latinski i izvinjenja pisah, ja ti ove knjige dadoh da naučiš nešto iz njih, a ti mi sad sve vraćaš ovako!... I ja sam bio lud, ama ovo je preko jego... (Odmahne rukom. Hoda po sobi. Pauza.) Ludovasmo i mi, ludovasmo dosta, ama sviraj pa i za pojas zadeni! Bio sam ti i ja kao ti... Pesme sam, more, pisao, eeej, razumeš!... Šta me gledaš, ne veruješ? - Daj Novakovićevu Vilu, šeset petu godinu, pa da vidiš!... Miloljub, tako sam se potpisivao... Šta misliš? - Misliš da sam se ja rodio sa penzijom i naočarima! Ja sam bio sekretar Novosadske Skupštine, jaaa! Kad pređem Savu a za mnom špijuni i naši, i turski, i austrijski. - Misliš da sam celog veka čitao samo zvanične novine i stenografske beleške! - Evo, ja još i danas pamtim celog Aberdara na pamet; ti, razume se, nisi ni čitao Aberdara... Tu je on negde, među ovim knjigama... (Podigne prst.) "Jedan aber, jedan dar - eto, to je Aberdar!" Znaš li ti to?... Čekaj da nađem, pa da vidiš!... (Pretura po ormanu.) Gledaj! Kako sam ja ovo nekada čuvao, a tebi je sve u prašini. (Trese knjige.) Gledaj, Sedmica, otpale korice... Monteskije... Putovanje Koste Popovića... Omladinski Kalendar... Pariz u Americi... Aha! (Izvadi jednu knjigu i otrese je od prašine.) Evo! "Braćo moja i sestrice lepe"... (Priđe bliže lampi, metne naočari i prelistava.) Pazi ti koliko je ovde stihova podvučenih!... "Nisam Turčin da se silom Ukraj srca tvoga tištem; Nit sam ćivta, srce tvoje Da od ruke tuđe ištem!" - "Jesam plemić? pitate me..."

Jesam plemić? pitate me,
O dabogme, te još kaki!
Takog starog, slavnog plemstva
Ni kraj sveta nema svaki!...

Jesam barun? ili grof, - knez?
O, još nešto, nešto više!
Prosto pero nije kadro
Diplomu mi da napiše.

Stalež moj se ne da prevest'
U naslove vaše ove,
U vas plemstva tog još nema, -
Na srpski se ,,narod" zove!...

Vidiš li Aberdara! Nemate vi danas ovakvoga pesnika!... "Labud se kupa u reci maloj... O, plovi, plovi, labude mali, Kuda te nose srebrni vali!"... (Ostavi knjigu. Kratka pauza.) Gde ti je Vila da ti pokažem moje pesme...

MILIĆEVIĆ: Oprosti, preštampali smo nešto iz nje, pa smo isekli za štampariju.

GOSPODIN JOŠKA: Eto, upropastio si i to!... Kažeš svagda da ne valja što je staro, a eto, preštampavaš Vilu! (Pauza.) Jednoga dana sam se, naposletku, opametio... A to moraš i ti, sinko, moraš ostaviti te novine i sve, sve, sve... pa se prihvatiti kakve službe... Za šta si se spremao šesnaest godina!

MILIĆEVIĆ: Ali, kako?...

GOSPODIN JOŠKA: Šta se bojiš! Ti misliš da je to nešto straaašno!... Zar ne vidiš da si samo ti ovde budala: eno, svi ti drugovi dobiše dobra mesta, pa ti okrenuše leđa... Ti si se uzjogunio kao bućoglavac što ne sme da skine kosu da mu se ne smeju... Pa lepo, smejaće se dan-dva, pa će se zaboraviti... Naposletku, baš, šta te se tiče! Nek se smeju: svoj lebac jedi, tuđu brigu ne vodi! - Kako je meni bilo kad sam prvi put dobio ukaz, pa odem kod "Jagnjeta", a ono svuda oko mene za astalima samo šapću, šapću... Posle nedelju dana kao da ništa nije bilo. Navikne se, more, čovek na sve, a kamo li na ovako što! Kupiš novu kapu, pa ti se tri dana čini da ceo svet gleda u tebe...

MILIĆEVIĆ: Kako bi to bilo lepo kad bi sve bilo lako promeniti kao kapu!

GOSPODIN JOŠKA (kao da mu se kule srušiše): Nemoj da mi zvocaš! Gledaj ti njega! Ja hoću da ga opametim, a on još luđi!

MILIĆEVIĆ: Pa šta hoćeš?

GOSPODIN JOŠKA: Hoću da ostaviš to đubre! (Udari štapom po stolu.)

MILIĆEVIĆ (jetko): Da "promenim kapu!"

GOSPODIN JOŠKA: Ne laj!

MILIĆEVIĆ: Jeste! Da "promenim kapu". Znam ja šta ti hoćeš!

GOSPODIN JOŠKA (izmahne štapom): Nemoj da te zviznem!...

MILIĆEVIĆ: Koga ćeš da zvizneš! (Hoće da se bije.)

Sedma pojava

Pređašnji, GOSPOĐA MILIĆEVIĆKA, SLAVKA

(One hoće da ih rastave. One su uplakane i crvene, jer su celo vreme provele drkćući iza vrata i slušajući šta se u ovoj sobi dešava. - Jauk, vriska, psovka i izmešani glasovi.)

Napolje se vuci! - Bitango jedna! - Kuku, nesrećni sinko! - Lopove matori! - Rado, Rado, bolan, molim te! Rado, budi miran molim te!

ZAVESA

TREĆI ČIN

Prva pojava

MILIĆEVIĆ, ODADŽIJA

MILIĆEVIĆ: Bože, ne zna se ko je ovde veća lenjština! (Zvoni opet.)

ODADŽIJA (otvori vrata): Izvolte, gospodin-Rako!

MILIĆEVIĆ: Šta je, Uroše, s mojom kafom!... Treba da čekam dva sata!

ODADŽIJA: Ama, skuvao sam ja ...

MILIĆEVIĆ: Idi, Boga ti!... Skuvao sam!... Kad si skuvao, što ne donosiš!

ODADŽIJA: Ama, nemoj da mi se trtiš, gospodin-Rako, nemoj da mi se trtiš! Skuvao sam ti bio, pa taman htedoh da ti donesem, kad poruči ministar još jednu... Šta ćeš! Ministar je, brate, pa moraš da čekaš. Imaš ti još leba da jedeš pa da mi se tako dusaš!

MILIĆEVIĆ: Ko je, Boga ti, kod ministra?

ODADŽIJA: Poslanik li je neki, trgovac li je, iz vnutrenosti, ko ti ga zna!... Zar je on jedan što dođe ovde!

MILIĆEVIĆ: Gledaj, požuri... Je li došao načelnik?

ODADŽIJA: Dabome da je došao! Došao je on još u pola osam. (Iziđe.)

Druga pojava

MILIĆEVIĆ, SEKRETAR

MILIĆEVIĆ (gleda u sat; glasno): Gospodin-Jovo! Koliko je kod vas? Moj sat stao, a ovaj kancelarijski stalno juri napred.

SEKRETAR (iz desne sobe): Osam i deset.

MILIĆEVIĆ (uzima slušalicu): Alo! (Pauza.) Alo! Alo! (Pauza.) Alo, koje tamo? (Pauza.) Alo, ko je tamo? (Duža pauza. Neko mu nešto priča.) Šta se mlatiš pred praktikantima! (Pauza.) Šta, nije! (Pauza.) A-ha! Ovde je. (Glasno u drugu sobu.) Gospodin-Jovo, vas zovu! (Opet na telefonu.) Sad će! (Ostavi slušalicu.)

SEKRETAR (dolazi brzo): Ko me to zove?

MILIĆEVIĆ: Iz Uprave.

SEKRETAR (na telefonu): Alo! (Vrlo duga pauza. Očevidno da mu se nešto govori.) Vrlo dobro! (Pauza.) Može, može! (Pauza.) Samo znaš šta... (Prekinut u govoru. Pauza.) Samo znaš šta, da zovneš Asana: ja bez muzike i pesme ne mogu ništa. (Pauza.) Možeš i tako. (Pauza.) Ne treba nam Joksim, napiće se pa će praviti komendiju. (Pauza.) Servus! (Zatvara telefon.) Brrr! (Trlja ruke.)

MILIĆEVIĆ: Šta je?

SEKRETAR: A... ništa. (Gleda u akta na stolu.) Šta je, još niste svršili ovo!

MILIĆEVIĆ: Otkud da svršim! Gledajte šta tu sve ima!

SEKRETAR: Ne znate vi još kako se to radi! - Je li došao načelnik?

MILIĆEVIĆ: Došao.

SEKRETAR: Đavo da ga nosi, baš nas sve natera da dolazimo na vreme... Gle, gle!... Gde ste pravili ovo odelo?

MILIĆEVIĆ: U Zemunu.

SEKRETAR: Šta vas košta?

MILIĆEVIĆ: Boga mi, ne znam ni ja... Izgleda mi, dobar je štof.

SEKRETAR: Vidim... Baš moram i ja da pravim jedan žaket. Sve se nešto rešavam, ne znam ni sam što.

Treća pojava

Pređašnji, ODADŽIJA

SEKRETAR: Uroše, Boga ti, molim te, siđi danas na Savu, te mi uzmi jedno dva fata. Gledaj samo dobra bukova.

ODADŽIJA: Hoću, gospodin-Jovo; hoću, kako da neću. Da li da pogodim i testeraše?

SEKRETAR: Pogodi. Na tri reza. - Idi kod blagajnika nek ti da pedeset dinara.

ODADŽIJA: Lepo, gospodin-Jovo.

Četvrta pojava

MILIĆEVIĆ, SEKRETAR

MILIĆEVIĆ: Pazite, molim vas... "za pomoćnika prve klase načelstva okruga podrinskog, Ljubomira D. Milosavljevića, pomoćnika druge klase istoga načelstva..." E, ovo je već preko jego! Dve klase za dva meseca, brate moj!

SEKRETAR: Šta to, šta to?

MILIĆEVIĆ: Pa, naš Gambeta!

SEKRETAR: Šta?

MILIĆEVIĆ: Opet klasu!

SEKRETAR: Šta, opet klasu!

MILIĆEVIĆ: Dabogme.

MILIĆEVIĆ: Tako je to!

SEKRETAR (savija novine i ostavi na stolicu): Tja, tja, tja, tja! (Uzdahne. Izvadi tabakeru i polako savije cigaru. Zatim pruži dućan Milićeviću.) Šta je s vama?

MILIĆEVIĆ: Obećao mi načelnik da će govoriti ministru.

SEKRETAR: Pa, i pravo je.

MILIĆEVIĆ: Prestigoše me svi. Čekam već četiri meseca, čekam kao konj, pa ništa. Evo smo već gotovo u martu, a mene još preskaču.

SEKRETAR: Moj gospodin-Rako, vi čekate četiri meseca, ama ja čekam godinu i po pa se svi prave Englezi... Godinu i po, gospodine moj, pa mi dovde došlo!... More, spremam se ja da im očitam jednoga dana pa će da se puše!

MILIĆEVIĆ: Pst! eto ga načelnik!

Peta pojava

NAČELNIK, MILIĆEVIĆ

NAČELNIK (gologlav, sa cvikerom na nosu; u ruci drži neki akt): Šta je ovo, gospodin-Milićeviću! Šta ovo znači! Ovo ste vi pisali. (Podnosi mu akt pod nos.)

MILIĆEVIĆ (ustane): Koje, gospodin-načelniče?... Aha, jest, ja...

NAČELNIK: Pa, Bog vas video! Pišete: "molilac se odbija pošto nije položio propisnu taksu", a evo vam maraka ovde!

MILIĆEVIĆ: Ali, gospodin-načelniče, tih maraka nije bilo!

NAČELNIK: Kako: "nije bilo"! Nisam ih valjda ja prilepio!... Brišite ovo! Zbog vaše nepažnje prošao je čoveku rok!... Udarite devetnaesti januar, to je pretposlednji dan.

MILIĆEVIĆ: Ama, verujte...

NAČELNIK: Molim vas, ćutite!... Tako je to kad se jedno piše a misli nešto pedeset deveto! (Ostavi akt na sto i odlazi.)

Šesta pojava

MILIĆEVIĆ, MILOVANOVIĆ

MILOVANOVIĆ: Dobro jutro!

MILIĆEVIĆ: A, ti si!... Servus! Gde si čoveče?

MILOVANOVIĆ: Gde si ti? - Nisam te video ne znam od kad.

MILIĆEVIĆ: More, u poslu sam... Sedi čoveče.

MILOVANOVIĆ: U kakvom poslu!... Reci: ,,Ne smem da izađem".

MILIĆEVIĆ: Ne smem da izađem, dabogme da ne smem.

MILOVANOVIĆ: Od koga se bojiš, aaa?

MILIĆEVIĆ: Uh, brate! Ne bojim se ni od koga, ama ti sve to stane da te zaustavi.

MILOVANOVIĆ: Pitaju kad će list opet, aaa?

MILIĆEVIĆ: More, jok, - drugo!

MILOVANOVIĆ: Aha! A ostade živ?

MILIĆEVIĆ: Džaba mu! Slagaše me lepo, kad sam magarac, pa mi dadoše drugu klasu kao prosjaku.

MILOVANOVIĆ: Ćuti pa hvali Boga: kaži, kako je, dobro je - moglo je i gore biti!

MILIĆEVIĆ: Šta "gore", kako "gore"?

MILOVANOVIĆ: Ćuti! Ti nemaš ništa da govoriš!

MILIĆEVIĆ: Šta: "nemam da govorim"! Šta su drugi bolji od mene!

MILOVANOVIĆ: To ti ne kažem.

MILIĆEVIĆ: E pa šta onda?...

MILOVANOVIĆ: De, ne ljuti se!

MILIĆEVIĆ: Ne ljutim se, ama nemoj tako.

MILOVANOVIĆ: Vide li kako Pera nastrada s dramom?

MILIĆEVIĆ: Ko mu je kriv! Ne sedi se nigde na dve stolice!

MILOVANOVIĆ: E, vidiš, on mislio da se sedi!

MILIĆEVIĆ: Tja. - Ne ide to i komedija i tragedija brate moj... Ne možeš i čorbu i kapamu od jednog čereka.

MILOVANOVIĆ: Tako je.

MILIĆEVIĆ: Doktor Milan, kažu, sprema mu neku groznu kritiku. Sad neka se čuva!

MILOVANOVIĆ: Aha! - A Gambeta opet klasu!

MILIĆEVIĆ: Opet.

MILOVANOVIĆ: Šta li će reći ovi tvoji, kad me vide ovde?

MILIĆEVIĆ: Koji to tvoji?

MILOVANOVIĆ: Paaa, vaši...

MILIĆEVIĆ: Kakvi naši!... Šta su moji!... Od kud su moji! - Šta ima ko da ti kaže što si došao ovamo!... Dolazile su ovde i druge zverke pa što da ne dođeš ti!... Nego, i ti si mi se ućutao: niko te se više ne boji!

MILOVANOVIĆ: Niti imam s kim, niti imam s čim.

MILIĆEVIĆ: Zbilja, čujem da te Šandor stalno juri. Ne znam ko mi to reče.

MILOVANOVIĆ: Dabogme. Baš u prošlu nedelju dadoh mu sto dinara... Šta ću: saleteo me, nemam, veli, da isplatim slagače... Dadoh mu.

MILIĆEVIĆ: Vidiš, vidiš, dakle tebe juri, a meni nije evo dolazio, ima dva meseca.

MILOVANOVIĆ: Razume se, ko će s vlašću da se svađa!

MILIĆEVIĆ: Tako je... Šta mi ti inače radiš?

MILOVANOVIĆ: Šta radim? - Eto šta radim! Sad ovde, sad onde: ne znam ni sam. Ne radim ništa, pravo da ti kažem.

MILIĆEVIĆ: Blago tebi!

MILOVANOVIĆ (pokazujući na drugi sto): Radi li ovde ko?

MILIĆEVIĆ: Sad ne radi niko. Kad dođe dvadeset šesti, onda ih je tu desetoro.

MILOVANOVIĆ: Pišu li ti tvoji?

MILIĆEVIĆ: Baš sam juče dobio pismo. Kažu, Slavki čini dobro onaj vazduh, klima... i tako... Da dobijem odsustva, baš bih otišao i ja da vidim tu Abaciju.

MILOVANOVIĆ: Zar, kao, ti ne možeš da dobiješ odsustvo!

MILIĆEVIĆ: Od kuda da ga dobijem! - Čekam klasu već četiri meseca, pa nikako... A drugi... pogledaj! (Pokazuje na novine.)

MILOVANOVIĆ: E, tako je to! (Pauza.) Nego znaš šta, hoćemo da osnujemo šah-klub. Dođi večeras kod "Hajduk Veljka."

MILIĆEVIĆ: Ko će tu da bude?

MILOVANOVIĆ: Prvo ja, pa Mita, pa Đura Đorić, pa naš Pera, pa Lazić... i ko još, čekaj... Rajković, pa Đoka iz Smedereva,... i, tako... Dođi, gledaj da dođeš, ti si stari šahista.

MILIĆEVIĆ: Aja!

MILOVANOVIĆ: Zašto?

MILIĆEVIĆ: Ne idem ti ja više ni u kakvo društvo! Ako je za fajdu, dosta je bilo!

MILOVANOVIĆ: Jao, Savle, Savle!

MILIĆEVIĆ: Ni u šta se ja više ne pletem!

MILOVANOVIĆ: Ta valjda možeš u šah-klub?

MILIĆEVIĆ: Aja!

MILOVANOVIĆ: Kako hoćeš. (Pauza.) Jesi li čitao jučerašnji Dnevnik?

MILIĆEVIĆ: Nikakve ja novine ne čitam osim zvaničnih.

MILOVANOVIĆ: Ozbiljno?

MILIĆEVIĆ: Ozbiljno. A i njih ću samo dok ne budem dobio klasu.

MILOVANOVIĆ: Zar ne čitaš ni vladine?

MILIĆEVIĆ: Ni vladine...

MILOVANOVIĆ: Dakle nećeš u šah-klub?

MILIĆEVIĆ: Neću.

MILOVANOVIĆ: Ala ćemo se večeras smejati na tvoj račun!

MILIĆEVIĆ (prebledeo): Molim te... nemoj...

MILOVANOVIĆ: Zašto?

MILIĆEVIĆ: Nemoj da se mlatiš! Šta imaš da im spominješ da si me video!

MILOVANOVIĆ: Ama zašto?

MILIĆEVIĆ: Tako, ne volim.

MILOVANOVIĆ (ustane i uzme šešir): Do viđenja!

MILIĆEVIĆ: Zbogom! (Isprati ga do vrata.)

Sedma pojava

MILIĆEVIĆ, Gospodin JOŠKA

( Milićević se vrati zamišljen na svoju stolicu. - Pauza. - Gospodin Joška uđe bez kucanja, kao da je navikao da dolazi ovamo svakoga dana. On ostavi štap i šešir, zavuče ruke u džepove od kaputa, pa gleda u Milićevića.)

MILIĆEVIĆ (podigne glavu): Gle, od kuda ti?

GOSPODIN JOŠKA: Šta si se osmoljio kao da su ti se galije potopile! Što ne radiš?

MILIĆEVIĆ: Kako: "ne radim"!

GOSPODIN JOŠKA: Šta radiš?

MILIĆEVIĆ: Eto, radim. - Sedi.

GOSPODIN JOŠKA: Nemam kad. Imam neka posla kod ministra, pa ima nekoga... Rekoh, hajde da dođem da vidim šta ti radiš... A ja, dobio sam pismo od tvoje majke. Piše, dobro su.

MILIĆEVIĆ: Jest, i ja sam juče dobio.

GOSPODIN JOŠKA: Thi, šta je akata! Ala si ti neka lenjština! Zar ne možeš da posvršavaš to odjednom?

MILIĆEVIĆ: Gledam i ja da mu pronađem neki način, ama ne može se: neko mora da ga pročita; kad neće niko drugi, valjda moram ja. Praktikantima se ne daje.

GOSPODIN JOŠKA: Dabogme, neće danas velika gospoda da rade!

MILIĆEVIĆ: Nije da neće, nego tek tako.

GOSPODIN JOŠKA: Znam ja. Nama, kad Maletić beše direktor, on pisaše sam sve, pohvalitelne liste i svedočanstva: ne beše mu delovođe ni pisara. A onakvoga kaligrafa Bog ne rodi!... Ovo, danas, sve drljaju kao bukvarci, ne znaju ni da se potpišu kako treba.

MILIĆEVIĆ: Tako, pa neće niko da razume kad mu čovek traži nešto. Treba da im se kaže pedeset puta.

GOSPODIN JOŠKA: To ti za tvoj ukaz?

MILIĆEVIĆ: Dabogme. Još malo pa će se iscrpsti ceo budžet. Ne znam šta se čeka sa mnom?

GOSPODIN JOŠKA: Jesi li govorio što sa načelnikom?

MILIĆEVIĆ: Ta, obećao mi, kao, da će govoriti za mene, pa ništa. - Molim te kad već ideš ministru, progovori mu i ti koju reč.

GOSPODIN JOŠKA: Lepo.

MILIĆEVIĆ: Prevariše me. Ja sam mislio da će se to svršiti još o novoj godini.

GOSPODIN JOŠKA: Jesu li ovo današnje zvanične?

MILIĆEVIĆ: Današnje.

GOSPODIN JOŠKA: E, nećeš ti tako meni! Ko li te samo tome nauči, golubice moja! Gledaj, gledaj! Moja gospoja Cajo, ne ide to tako!... "kako ranije, tako i buduće."

MILIĆEVIĆ: Šta je to?

GOSPODIN JOŠKA: ... "kao miraz mome mužu Jefti Joksimoviću"... A gde je bio taj miraz kad je tvoj slatki Jefta došao da traži sedamdeset i dva dukata od gospodina Joške, aaa?

MILIĆEVIĆ: Šta, dužan ti?

GOSPODIN JOŠKA: Dužan, dabogme da je dužan!... Pa sad: "odobravam postupak moje žene Caje." (Jetko.) Kusuraćemo se mi, moj Jefto! (Hoda po sobi.)

Osma pojava

Pređašnji, ODADŽIJA

ODADŽIJA (otvori vrata): Gospodin-Jovo, ministar je sam.

Gospodin JOŠKA (iziđe veoma neraspoložen): Ja odoh.

MILIĆEVIĆ (za njim): Molim te, nemoj da zaboraviš!

Gospodin JOŠKA (suvo): Neću.

Deveta pojava

MILIĆEVIĆ, DUKIĆ

DUKIĆ: Ćato, radiš li, ćato!... Ako, ako, i treba da radiš! (Rukuje se.) Servus! Kako si?

MILIĆEVIĆ: Otkud ti!... Ja dobro, kako si ti, gospodine Načelniče?

DUKIĆ: Jao, još imaš obraza da kažeš dobro! Krij se u zemlju, bruko jedna! Ne valjaš ništa!

MILIĆEVIĆ: Šta je, šta je, šta ja ne valjam! Šta si mi ti bolji?

DUKIĆ: Ne govori! Subordinacija!

MILIĆEVIĆ: Hajde, odvali! Misliš ovde su ti tvoji senzali iz Šapca!... Pazi kako ti je masan kaput! - Ih, što si palančanin, more!... Što se ne obriješ, bre bolan!... Gledaj koliki si trbuh pustio!

DUKIĆ (gleda se): Ozbilja se vidi?

MILIĆEVIĆ: Razume se.

DUKIĆ: Uh, šta da radim, brate! Evo već dva meseca ne večeravam, pa ne pomaže.

MILIĆEVIĆ: A Gambeta klasu, aaa?

DUKIĆ: Dabogme.

MILIĆEVIĆ: To si mu valjda sad ti ovde izradio?

DUKIĆ: Razume se.

MILIĆEVIĆ: Sigurno za kakav đuveč, aaa?

DUKIĆ: Hajde sad ti!

MILIĆEVIĆ: Znam ja, znam.

DUKIĆ: Šta: "znaš"! - Zaslužio čovek, razumeš. Spetljao kalcane što šumu posekoše.

MILIĆEVIĆ: Čudo ne dobi orden!

DUKIĆ: I to će jednoga dana. Biće, čekaj, ne brini! Javiće se nama kakvi hajduci, pa ćeš da vidiš!

MILIĆEVIĆ: Hajde, hajde!

DUKIĆ: Znaš li zašto sam došao na odsustvo? - Došao sam da te nađem i da ti čestitam.

MILIĆEVIĆ: Šta?

DUKIĆ: Postao si, brate, pametan čovek. Boga mi, tek sad to vidim.

MILIĆEVIĆ: Kako?

DUKIĆ: Pa, ostavio si se jednom budalaština... A krajnje je vreme i bilo!... Ne mogu evo pet meseci u Beograd da dođem, a baš naročito sve hoću tebe da vidim. - Koliko ste dužni štamparu?

MILIĆEVIĆ: Hiljadu šest stotina, i za hartiju hiljadu.

DUKIĆ: Jaoj, moj brate!

MILIĆEVIĆ: Šta ćeš? Kad poče policija da zabranjuje, propadosmo.

DUKIĆ: Pa plaćate, plaćate?

MILIĆEVIĆ: Plaćamo.

DUKIĆ: Ti i Milovanović?

MILIĆEVIĆ: Ja i Milovanović.

DUKIĆ: E, što je to budala! Svi mišljasmo da je neka pamet, a ono na kraju ispade da je luđi od sviju nas. - A šta je: ne mogoste da ostavite na miru moje klase, aaa?

MILIĆEVIĆ: Što da ostavimo na miru!

DUKIĆ: Nego, vele, kad nemamo za šta drugo da ga hvatamo, hajde da ga dohvatimo za njegove klase i njegove đuveče!... Ko ti nadrobi ono za mene i Gambetu?

MILIĆEVIĆ: Ko? - Koka!

DUKIĆ: Znam ko je: Pera poreznik!... A, već si našao koga da te izveštava u novine! - Eno, nađoše mu deficit. Sad mu ovde spremamo komisiju.

MILIĆEVIĆ: Kakav Pera poreznik! Nikad nisam čuo za njega!

DUKIĆ: Hajde, hajde!

MILIĆEVIĆ: Dokle ćeš ostati u Beogradu?

DUKIĆ: Do srede. - Gde izlaziš uveče, da se nađemo?

MILIĆEVIĆ: Taaa... Nigde.

DUKIĆ: Kako nigde!... Ne postiš valjda?

MILIĆEVIĆ: Slab sam nešto.

DUKIĆ: Koga lažeš! Znam šta je: ne smeš da iziđeš među svet!... Kad si lud pa gledaš!

MILIĆEVIĆ: Ta, dođem ponekad kod "Krune". Ako baš hoćeš, da se nađemo večeras.

DUKIĆ: Vrlo dobro!... Znaš šta je, neću da mi kažeš da sam stoka, pa neću da plaćate ti i Milovanović. Nateraću i Gambetu, pa ćemo nas četvoro udesiti to. Da se večeras dogovorimo.

MILIĆEVIĆ: Hajde, kad baš hoćeš!

DUKIĆ: Otišao sam danas na groblje: sramota! Niste mogli ni običan kamen da metnete Ignjatu. - Ne košta to, bolan, skupo, nego što ste životinje! - Šta je s Perom?

MILIĆEVIĆ: Propade s dramom kao Janko na Kosovu!

DUKIĆ: Zar tako Župan Vojislav? - A što?

MILIĆEVIĆ: Što! Pitaj ga, glumci mu krivi! - Kažu da se doktor Milan sprema da ga pocepa u param-parče. Neka se sad drži!

DUKIĆ: Znaš šta: da mi dođeš u Šabac. Znaš li da te se Gambeta zaželeo kao niko tvoj... (Namigne.) Pa, onako, nekoliko dana... Ja ću ti izraditi odsustvo.

MILIĆEVIĆ: De, ako možeš.

DUKIĆ: Upravo, znaš šta. Da tebe pošlje ministar finansija u komisiju Peri porezniku, aaa? - Da vidiš, to će biti ponajbolje! Idem ja sad u Ministarstvo finansija, i inače imam neka posla tamo, pa ću gledati da to udesim. Servus! (Žuri se.) Nemoj da zaboraviš - večeras kod "Krune."

MILIĆEVIĆ: Neću, servus!

Deseta pojava

Pređašnji, SEKRETAR

DUKIĆ: Vrlo dobro te si tu! U malo ne zaboravih! Servus! (Rukuje se i malo odahne.) Kod tebe, Boga ti, stoje već tri meseca akta po krivici Jovice Đurovića, iz Barica... Molim te, gledaj da mi to pošalješ pre Uskrsa, te da čoveka pustimo iz apsa... Sedi, nesrećnik, ban-badava.

SEKRETAR: Jovice Đurovića, iz Barica?... Ne znam da je to kod mene. - Da nije kod vas, gospodin-Milićeviću?

MILIĆEVIĆ: Ne sećam se; čini mi se da nije.

DUKIĆ (pukne mu nešto u glavi): Čekaj da vidim! (S teškom mukom izvadi iz džepa grdan svežanj, hartija. Pretura po njemu i najzad nađe što je tražio.) Ih, ala sam magarac! (Pruža akta Sekretaru.) Evo ti. Napisaćeš: "Ministarstvo, i tako dalje, obrazloži kako već znaš, Ministarstvo poništava rešenje Načelstva Okruga Podrinskog kao nezakonito."

SEKRETAR: Vrlo dobro. (Trpa akta u džep.) Gospodin-Milićeviću, ako me potraži ko, recite da sam u Upravi.

MILIĆEVIĆ: Dobro.

DUKIĆ: Šta je, ideš i ti?

SEKRETAR: Imam neka posla.

DUKIĆ: Doviđenja!

Jedanaesta pojava

MILIĆEVIĆ, NAČELNIK

NAČELNIK: Šta? Gospodin Jova je već izašao!

MILIĆEVIĆ: Jest, gospodine načelniče, reče da ima neka posla u Upravi.

NAČELNIK: Aha... Radite, radite, ne dangubite!

MILIĆEVIĆ: Ne dangubim, gospodin-načelniče.

NAČELNIK: Znam ja, znam: vi ste vredan činovnik. Tako i treba, ako, ako. (Gleda mu po stolu. Pauza.) Čini mi se da je sad ovde bio vaš ujak, gospodin-Milićeviću?

MILIĆEVIĆ: Jest. Ima neka posla kod gospodina ministra, pa je došao ovde da pričeka.

NAČELNIK: Ako svrati opet, recite mu da dođe u moju kancelariju, imao bih nešto da govorim s njim.

MILIĆEVIĆ: Reći ću mu.

NAČELNIK: Gospodin-Milićeviću, jeste li svršili onaj vlasotinački predmet?

MILIĆEVIĆ: Baš sad radim na njemu, gospodine načelniče.

NAČELNIK: Molim vas, požurite s tim; ostalo može da čeka. Treba da se svrši pre praznika.

MILIĆEVIĆ: Biće gotovo preksutra.

NAČELNIK: Gledajte. (Hoće da se vrati u svoju sobu, ali nešto okleva.)

MILIĆEVIĆ (ustane): Molim vas, gospodin-načelniče da vas pitam nešto.

NAČELNIK (sedne na jednu stolicu): Mooolim!

MILIĆEVIĆ (sedne na svoje mesto): Molim vas, gospodin-načelniče, šta će biti sa mojim unapređenjem?

NAČELNIK (smeje se): Ehe, čekajte!

MILIĆEVIĆ: Verujte, evo mesec dana to mi ne da mira.

NAČELNIK: E, stanite malo, ne ide to tako!... Budite strpljivi!

MILIĆEVIĆ: Ako je za fajdu, bilo je dosta čekanja, gospodin-načelniče.

NAČELNIK: Videću, videću... Govoriću ministru.

MILIĆEVIĆ: Molim vas, gospodin-načelniče.

NAČELNIK: Hoću, hoću, ne brinite... (On se uzgred nakašlje i sprema da govori nešto, ono radi čega je i došao.) Gospodin-Milićeviću, sećate li se, u vašem listu doneli ste nekada jedno pismo gospodina ministra. (Prstom opiše jedan mali kvadrat u vazduhu.) Ovako, malo... doneli ste i fotografski snimak...

MILIĆEVIĆ (bled): Paaa?...

NAČELNIK: Jedno malo pismo... (Ozbiljno.) Privatno pismo gospodina ministra...

MILIĆEVIĆ: Sećam se... pa?...

NAČELNIK (Veoma ozbiljno): Gospodine Milićeviću, to pismo vi ste dobili odavde, iz samog Ministarstva... Vama ga je dao neko od činovnika.

MILIĆEVIĆ (ustane): Molim vas, gospodine načelniče...

NAČELNIK (ustane i on; oštro i odlučno.): To ja hoću tačno da znam!

MILIĆEVIĆ: Gospodin-načelniče...

NAČELNIK: Nemoj da mi... (Zavrti rukom.)

MILIĆEVIĆ: Ali vi znate da se u takvim slučajevima zadaje časna reč!

NAČELNIK: Časna reč! Kakva časna reč!

NAČELNIK: Ta nemojte da se žestite! Ne pitam vas ja zato što hoću da kažnjavam krivca: za drugo nešto ja hoću to da znam! (Milićević se stišao. Načelnik je sve hladniji i ozbiljniji. On traži reči kao glumac koji ne zna ulogu.) Mi smo ovde, u Ministarstvu, neka vrsta zasebnog društva, gospodin-Milićeviću, tako reći jedna porodica: vi to znate, i svako ko je ovde mora da pazi na to, da pazi vrlo strogo na to. Postoje ovde neke stvari koje se ne smeju napolju znati, a naročito kad se saznadu na način na koji se to desilo u ovome slučaju. Ta su pisma ukradena sa ministrovog stola!

MILIĆEVIĆ (potpuno prebledeo): To nisam znao!

NAČELNIK: E, sad treba da znate. Zato ja tražim da mi kažete od koga ste ih dobili.

MILIĆEVIĆ: Molim vas, vi hoćete da učinim ono što pošten čovek ne sme da učini... A, posle, ja ta pisma nisam dobio ni od koga odavde...

NAČELNIK (osmejkuje se): Ostavite se, molim vas: nemojte vi to meni da pričate! Ostavite se i tih uobraženih razloga! Recite vi meni da li je pošten čovek bio taj kad je ukrao tuđu stvar?

MILIĆEVIĆ: Gospodine načelniče, ta su pisma bila izgubljena.

NAČELNIK: Ne verujte to. - Kažem vam da su u-kra-de-na!

MILIĆEVIĆ: Kako je, da je: ja sad ne mogu da pogazim ono što sam obećao!

NAČELNIK (oštro): Vi opet postajete tvrdoglavi!... Zar ste zaboravili zašto ste prošli put bili otpušteni!

MILIĆEVIĆ: Pa, lepo, otpustite me i sada! Ja ne mogu da vam ovo kažem.

NAČELNIK: Aha! Hoćete opet na sokak! Pitajte vašeg ujaka!

MILIĆEVIĆ (oporo): To je moja stvar!

NAČELNIK (smeje se): Ala ste dete! Koj' vas đavo tera da se igrate vatrom!... (Kratka pauza.) Zašto hoćete da terate komendiju!... Molim vas, vi ste dobar činovnik, ja sam vas uvek hvalio... Vi ne znate kako je ovde bilo teško bez vas. Sve su ovo same lenjštine, dolaze u deset sati a izlaze u pola dvanaest... Verujte, vrlo mi je žao što vam još nismo dali klasu: prvom prilikom popravićemo... Vi ste čestit mladić, od dobre porodice: što činite takve budalaštine zbog kojih ćete se nekad udarati u glavu!

MILIĆEVIĆ: Ali, gospodin-načelniče, obećao sam da ću ćutati!

NAČELNIK: Obećao! Obećao! Obeća čovek svašta!

MILIĆEVIĆ: Ali čak i da nisam obećao, kako bi to bilo? - Nemojte, molim vas, nemojte samo to tražiti!

NAČELNIK: Od dva zla ne treba nikad birati gore. Sad, vi ili treba da kažete, ili treba da ostanete jatak jednog ordinarnog lo-po-va! (Gleda ga.) Vi stavljate na kocku samu svoju službu zbog tog junaka što ne sme da radi ništa javno kao drugi ljudi!

MILIĆEVIĆ: Pa šta će vam to!... Zašto da gonite ljude, koji su, možda, dobri činovnici, i već zaboravili na ono što su učinili...

NAČELNIK: Ako su oni zaboravili, ministar nije! Ne sme ovde da zavlada nemoral! Zato hoću da znam! (Milićević hoće nešto da kaže.) Ostavite se! Ta šta se predomišljate! (Opet ga gleda. - Duga pauza.) A, posle, klasa će biti danas potpisana.

MILIĆEVIĆ: Molim vas, gospodin-načelniče, zamislite sebe...

NAČELNIK: "Zamislite sebe!" Ta bivao sam i ja u ovakvim prilikama!... Šta je to tako strašno. (Odjednom.) Znate šta, ja znam ko vam je dao: dao vam je sekretar. Hoću samo da to čujem od vas. (Pauza.) Recite, ko vam je dao?

MILIĆEVIĆ: Nećete nikome kazati?

NAČELNIK: Nikome.

MILIĆEVIĆ: Nećete ga goniti?

NAČELNIK: Neću.

MILIĆEVIĆ: Jeste; dao mi je sekretar.

NAČELNIK (Zažmuri očima, ujede se za donju usnu pa onda udahne vazduha: što kod njega mnogo znači.)

ZAVESA