|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Психологија о палеоетнопсихологија су сасвим нови појмови јер се тек однедавно поставља питање да ли је могућно са научног становишта говорити о психологији давно ишчезлих популација (палеопсихологија) или психологији данас живих народа, али у ранијим раздобљима њихове историје (палеоетнопсихологија).
Чини се да је одговор афирмативан, поготово кад је у питању палеоетнопсихологија, јер је историја дала већ вредне резултате кад је у питању реконструкција психологије појединих европских народа у њиховој или даљој прошлости. Покушаји палеопсихолошких истраживања за раздобља старија од раног средњег века нису, међутим, бројна, а постигнути резултати најчешће подлежу сумњи. Историја има предност над археологијом јер располаже великим бројем поузданих докумената, на првом месту најразличитијим врстама писаних исказа. Али иако је све то ускраћено археологији, она има за предмет својих истраживања све људске рукотворине које настају без намере да нешто тумаче или да о нечему сведоче. Археолошки налази су аутентични отисци свакодневне духовности како најранијег човечанства, тако и твораца ишчезлих цивилизација. Док историја најчешће има увид у духовност значајних појединаца, археологија располаже претежно документима који разоткривају колективна расположења. С друге стране, наша разматрања о психологији народа који су нам блиски или чију историју добро познајемо, и са којом смо на овај или онај начин повезани, не могу бити сасвим објективна. Археологија, међутим, има пред собом споменике безимених или давно несталих народа, те из тих разлога може непристрасно да суди о психологији њихових твораца.
Где настаје проблем? Свакако у основном, методолошком приступу, у питању да ли је дозвољено да само на основу сачуваних рукотворина судимо о психологији раног човечанства, и то кад смо свесни да су наша знања о физичкој и психичкој еволуцији човека још веома ограничена. Овом приликом ћу покушати да сасвим сажето изложим неке законитости које се на основу археолошке грађе могу уочити у психологији појединих ишчезлих популација, односно етничких група.
Археолози су склони да сваку праисторијску културу посматрају првенствено као адаптацију одређене популације на њено природно окружење. То значи да историја сваке културе и сваке етничке заједнице отпочиње одређењем према околини, почев од најелементарнијег доживљаја и животног простора, од оријентације у њему па до дефинисања односа према целом видљивом и умишљеном свету. И одмах при тим првим корацима нуде се разни избори, тј. постоје најразноврсније могућности адаптације. То значи да се одмах вољно бира пут, односно заузима одређени психолошки став који обезбеђује једној популацији да најцелисходније дође до циљева које је себи поставила. Уочава се да има велики број заједница које се при том понашају крајње колебљиво, чије се психичке енергије усмеравају у разним правцима и при том троше и разливају, и чије се намере из тих разлога на основу онога што остварују не могу ни наслутити, те отуда до реконструкције њихове психологије археологија и не може дићи. Свака заједница, међутим, која ствара културу одређене физиономије већ од почетка поставља себи сасвим одређене циљеве и све до краја свог постојања остаје њима привржена. Свака таква заједница може се посматрати као одређена етничка целина која има свој језик, своја религијска схватања, свој морал итд. Тек рукотворине чланова такве једне заједнице могу се посматрати као аутентични отисци њихове духовности, тј. њихова се психологија испољава у избору места за становање, у изгледу станишта, начину сахрањивања покојника, избору украса, ликовном стваралаштву – једном речи, у свим видовима културе. Пред нама је у том случају многозначна, речита грађа на основу које се могу обавити палеопсихолошке реконструкције.
Шта се уочава посматрањем праисторијских култура из било којег дела света? Увек се примећује да једна култура за све време свог постојања (животни век већине праисторијских култура креће се између дванаест и пет столећа) чува своју физиономију, коју ми можемо очитавати као њену основну психолошку оријентацију. Међутим, током свог животног века свака култура се у већој или мањој мери ипак мења, што опет значи да се мења и њена духовност, да се основни психолошки став њених твораца приклања ка некој од осталих могућих психолошких оријентација. Из тога се може закључити да ниједан народ не остаје током целокупног свог бивствовања у оквирима понашања карактеристичног за један психолошки тип, или, тачније, време је фактор који његове основне психолошке карактеристике, ипак донекле мења. Чак постоји одређена законитост у психолошкој оријентацији свих праисторијских популација, а у зависности од основних етапа њиховог битисања. Покушаћу то да илуструјем са неколико примера. Уочено је да готово све праисторијске културе у својој младости негују праволинијски украс, који се слободно распоређује на површини вазе или било којег другог предмета. У време пуне зрелости, у раздобљу свог апогеја, у свакој се култури тај праволинијски украс комбинује са криволинијским, најчешће са спиралама и слободним арабескама, да би се у позним фазама све више умртвљивао смештањем у одређене оквире или свођењем на строго геометријски украс. Паралелно се у архитектури и скулптури иде од истицања дубине и тродимензионалности ка истицању плошности. С друге стране, на плану сахрањивања, у раним фазама покојници се полажу у земљу најчешће у ембрионалном положају, касније опружени на леђа, да би најзад обичај спаљивања мртвих био опште прихваћен. Све те појаве могу се упрошћено интерпретирати променама у колективној психологији, и то од изразито екстровертног става, на почетку, ка изразито интровертном ставу у тренуцима гашења једне културе, односно изумирања једне популације. Али у тој општој психолошкој динамици долазе до изражаја бројне нијансе које дају особене карактеристике свакој култури и сваком народу. Јер, примера ради, није исто да ли се после спаљивања остаци покојника остављају на ломачи или се брижно издвајају од гара и пепела да би се положили у урну, као што није исто да ли се та урна затим ставља у надземну гробницу или се полаже у земљу. Управо преко тих тананих разлика сагледавају се психолошке различитости ишчезлих етничких група. Само њиховим ваљаним тумачењима могућно је и успоставити палеопсихологију, односно палеоетнопсихологију као посебно научну дисциплину.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
