Трачани су народ индоевропског порекла, настањен у источном делу Балканског полуострва, у долини Марице. Извори за реконструкцију њихове религије су малобројни и заснивају се на подацима античких писаца, епиграфским споменицима и археолошким налазима. Археолошки споменици несумњиво су најаутентичнији документи за реконструкцију трачке религије. Они потичу из различитих периода и омогућују да се открију њени корени, развој и повезивање са грчком, односно римском религијом. Иако је та врста докумената бројна, њихово тумачење није увек поуздано.

Претпоставља се да већ током неолита отпочиње формирање Трачана и њихове религије на простору између Црног мора и реке Искера (културе Караново, Веселиново, Марица, Гумелница). Почетком бронзаног доба заједнице те области ступају у непосредни контакт са заједницама насељеним у северозападним областима Мале Азије и заједницама које су се из јужноруских степа спуштале у доње Подунавље. Из тих прожимања настала је особена култура бронзаног доба, чији су творци вероватно непосредни преци историјских Трачана. О религији из тог раздобља мало се зна, јер недостају адекватни археолошки налази. Вероватно су тада успостављене тесне везе са егејским светом, јер на микенским таблицама исписаним линеарним писмом Б (XIV-XIII в. пре н. е.) можда се већ помиње Тракија (tre-ke-wi-ja) и једно од највећих трачких божанстава - Дионис.

Најраније податке о трачкој религији даје Хомер (VIII в. пре н. е.). По Илијади, Трачани су се у тројанском рату борили уз Тројанце, против Грка, а њихов највећи јунак био је Рес (в. то име). У Одисеји се помиње и култ Аполона код племена Киконаца. Први одређенији подаци о Трачанима и трачкој религији срећу се од VII в. пре н. е., од времена првих непосредних додира трачких племена са грчком цивилизацијом и то преко колонија основаних на западној обали Црног мора. Основну структуру трачког пантеона од краја VII до средине V в. пре н. е. описао је Херодот (V в. пре н. е.), који наводи два трачка божанства по имену, док друга божанства поистовећује са грчким. Бог рата код трачког племена Апсинћана звао се Плистор, а врховни бог трачких Гета - Залмоксис (в. то име). Сви Трачани поштовали су само Ареја, Диониса и Артемиду, а њихови краљеви и Хермеса. Данас је доказано да је трачка Артемида у ствари богиња Бендида или Котито (в. та имена), док су имена трачког Ареја, Диониса и Хермеса остала непозната. Трачани су у античко време били познати као необично побожан народ. Помињу се многе секте чији су припадници водили строг аскетски живот: нису јели месо и хранили су се само млеком, сиром и медом.

Значајне податке о религији Трачана пружају и епиграфски споменици, најчешће посвете - дедикације. На њима се име трачког бога јавља као епитет грчког или римског бога с којим се тај бог поистовећује. Тако су нам познати трачки богови Манимазос, Јамбадуле, Пиримерулас и Асдулес, али само по имену. Њихове функције могу се делом сагледати на основу значења њихових имена, а делом на основу карактера грчког или римског бога са којим се поистовећују.

Због расцепканости трачких племена мора се претпоставити постојање многих локалних божанстава и култова, а не јединствен, опште прихваћен пантеон. Несумњиво је да су Трачани, као и сви Индоевропљани, поштовали бога неба и његову супругу. Тај врховни бог посведочен је на натписима и вотивним споменицима као Сбелсурд, у римској епохи као Зевс Сбелсурд, који у испруженој левој руци држи орла, а у десној сноп муња. Његова супруга, поистовећена са грчком богињом Хером, имала је у Тракији посебан култ. То показује прича о Косингасу, њеном свештенику код племена Кебреја и Сикабоја, који је својим поданицима запретио да ће направити велике лествице и попети се на небо да се богињи пожали на њихову непослушност.

Култ Сунца постојао је веома рано, јер Хомер помиње Аполона као бога трачких Киконаца, а познији писци говоре и о трачком Хелију. Поштован је и бог светлости, по имену Ситалкас, у чију је част испевана истоимена химна.

Најбоље познајемо два трачка божанства која су у V в. пре н. е. уведена у грчки пантеон - богињу Бендиду и богињу Котито (в. та имена). Трачанке су Бендиди приносиле жртву увијену у пшеничну сламу. Бог рата, идентификован са грчким Арејем, код племена Апсинтијаца обожаван је под именом Плистор, а код Крестона - као Кандаон. Плистору су приношене људске жртве. У култу трачког Ареја ратници су прескакали усправљен мач, вероватно симбол самог бога.

Најзагонетније божанство грчког пантеона, бог Дионис, дуго је сматран трачким богом. Извесно је да у култу грчког Диониса има и трачких елемената, али се дешифровањем линеарног Б писма, односно микенског писма, показало да се мора рачунати и на елементе преузете из минојске религије (в. Дионис). Божанство вегетације, сродно грчком Дионису, поштовали су и Трачани. Код Бизалта је Дионис јаком ватром најављивао верницима родну годину. Чувено светилиште трачког Диониса, које се налазило на планини Пангеју, било је у поседу племена Сатра, али су свештеници били из племена Беса. Ту се једна жена бавила прорицањем слично Питији у Делфима. Друго познато светилиште тог бога налазило се у Родопима, у области трачког племена Беса. То светилиште посетио је 60/59. г. пре н. е. и отац цара Августа, који је Дионису принео жртву. Тада је вино, изливено на жртвеник, букнуло до неба. Прича се да је пре њега светилиште посетио и Александар Велики.

У време римске доминације раширен је култ бога лекара Асклепија. Иако се претпоставља да је Асклепије трачког порекла, вероватније је да је он заменио неког трачког бога или демона лечника, по имену Дарон или Дерон. Асклепијева светилишта повезана су са изворима, а главна светилишта налазила су се код Ћустендила, у близини топлих извора, и у северној Бугарској (Глава Панега, Баткун).

Са натписа и из писаних извора познато је да су Трачани поштовали божанства река и извора. Најпознатија божанства река била су богови Херброс (Марица), Стримон (Струма) и Нестос (Места), који се у генеалогијама јављају и као очеви чувених јунака. Познат је и трако-фрижански бог река и извора по имену Беди. У римско доба биле су честе и посвете нимфама извора. Најраширенији култ у време римске доминације био је култ такозваног трачког Хероса (в. то име). Трачани су познавали и хтонска божанства, међу њима Дерзеласа или Дарзаласа, који је у Одесосу поистовећен са Великим богом, а представљан је као брадати човек са рогом изобиља у руци, често на коњу.

У религиозном и политичком животу Трачана значајну улогу имало је свештенство. Свештеници су били заступници бога, саветници и помоћници владара. Из историје је позната улога Дионисовог свештеника Вологеза, који је био иницијатор и вођа устанка против Римљана и њихових савезника 11. г. пре н. е.

Трачки храмови и светилишта помињу се у античким изворима, а документовани су и археолошким истраживањима. Познати су храмови Диониса у Родопима и на Пангеју, као и Великог бога у Одесосу. У највећем броју случајева нису постојали храмови-грађевине, већ светилишта под ведрим небом, покрај неког извора или дрвета или на врховима планина. У трачком култу је важну улогу имало и прорицање, дато у екстази. У вези са религијом и магијом било је и тетовирање угледних Трачана, вероватно као знак оданости одређеном божанству.

Трачани веровали у бесмртност (в. Залмоксис). Живот на оном свету замишљали су као веселу гозбу са пијанчењем у присуству богова. То се вероватно одразило и у њиховој храбрости и непоштовању живота. Један Херодотов податак указује и на њихов песимизам: код племена Трауза оплакивали су новорођенчад због зла и недаћа које га очекују у животу, а покојник је испраћен уз песму и весеље јер се ослободио беде и тешког живота. Угледни Трачани излагали су покојника три дана, а затим су приносили животиње на жртве. После оплакивања, покојник је сахрањиван или спаљиван, а изнад гроба је подизана хумка и приређивана су разна такмичења. Био је обичај да се жена љубимица на гробу убоде ножем, што археолошким налазима није доказано.

Погребни ритуали документовани су многим археолошким налазима. Куполаста гробница у Казанлаку из IV в. пре н. е. украшена је фрескама које представљају покојнике на престолу и такмичења колима. У гробовима под хумкама откривени су и скелети жртвованих паса и коња. Оружје и посуде од метала и печене земље, најчешће кратери и купе за пиће, који су откривени у гробовима, показују да су Трачани стварно веровали да ће после смрти учествовати у ратним окршајима и на веселим гозбама. Гробне одаје у виду соба можда треба да подсете на Залмоксисову подземну одају, односно на његово учење о бесмртности (в. Залмоксис).

Библиографија

Целовит приказ трачке религије није написан; још је актуелан чланак G. I. Kazarow, Thrake у Realencyclopadie der Altertumswissenschaft, Bd. VI (Stuttgart, 1937). Посебни чланци о сакралним споменицима из праисторијског и римског периода са територије Тракије објављени су махом у бугарским археолошким часописима. Корисни библиографски упути могу се наћи у књизи M. Eliade, Zalmoxis, The Vanishing God: Comparative Studies in the Religions and Folklore of Dacia and Eastern Europe (Chicago, 1972). Најновија синтеза је чланак I. P. Culianu - C. Poghirc, Thracian Religion у The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987).

Атис

Фригијско божанство, а у грчкој митологији пратилац и миљеник богиње Кибеле, који је рођен на необичан начин (в. Агдистис). Кад је израстао у дивног младића заволео је нимфу Сагаритиду, али му је љубоморна Агдистис или Кибела помутила ум. Испод једног бора Атис се у лудилу ушкопио и убрзо умро, а из његове крви никле су љубичице.

Приповеда се да је Атис увео у Лидију култ богиње Кибеле, због чега су га становници те земље изузетно поштовали. Његова омиљеност у народу изазвала је Зевсову суревњивост. Једног дана, док је Атис био у лову, Зевс је послао дивљег вепра, који је усмртио лепог младића.

Атис је у Фригији поштован као божанство вегетације. Касније се његов култ проширио на Лидију, Битинију и острво Род. Сурови ритуал кастрирања, који је био заступљен у његовом култу, није одговарао хеленском духу, и стога култ Кибеле и Атиса није прихваћен у копненој Грчкој. Тек у хеленистичко и римско доба Атис постаје омиљен (в. Магна Матер, Кибела).

У римској ликовној уметности Атис је приказиван у лику младића одевеног у фригијску одећу (шиљата капа, туника са рукавима и дуге панталоне). У руци најчешће држи пастирски штап (педум), сирингу или тимпан.

Бах

(Bacchus) Епитет грчког бога Диониса, који су Римљани прихватили као његово име. Због тога готово и нема никакве разлике у функцијама и култу између Диониса и Баха. У званичној римској религији Баху није посвећивана већа пажња, осим што је каткад изједначаван са старим италским богом Либером. После скандала везаног за баханалије у 186. г. пре н. е., Бахов култ је негован у тајности, али је већ у првим вековима Царства, под утицајима који су долазили из Мале Азије и Египта, опет нагло оживео. Поклоници тог култа били су повезани у мање заједнице у које се ступало преко многих обредних поступака чији је циљ био да вернике повежу с богом и да им обезбеде вечно блаженство. Према ступњу посвећености, они су називани баханти, дадофори или фалофори и једино су они могли да виде симболе бога Баха који обезбеђује плодност природе и омогућује поновни живот у новом свету.

Бах заузима веома значајно место у римској уметности. У књижевности је опеван као бог вина и винове лозе. Виргилије га назива Pater Lenaeus (господар пресе за грожђе) и опева његово царство које се протеже све до Индије. На ликовним споменицима приказан је са тирсом, грожђем или са пехаром вина. Његови атрибути су кожа пантера, лава или јарца. Бахова религија је ликовно обележавана најчешће представом мистичне цисте (cista mystica) која садржи свете предмете (фалус, звонца, траке) и из које често провирује глава змије. Под утицајем италског Либера, Бах је на старијим ликовним представама приказан с брадом, а тек касније, под хеленистичким утицајима, као вечито млади бог дуге косе, у коју су уплетени плодови, цвеће и лишће.

Баханалије

(Bacchanalia) Празник у славу бога Баха, у ствари римски назив за Дионисове мистерије и оргије. Први поуздани трагови о одржавању тих оргијастичких празника потичу из V в. пре н. е., из Куме. Баханалије су најпре биле ноћне свечаности, слављене три пута годишње, на којима су учествовале само жене, и то под надзором угледних матрона. Убрзо су, по етрурском или оријенталном узору, добиле оргијастички карактер, односно на њима је преовладало пијанчење и раскалашност. Сачувани декрет из 186. г. пре н. е. илуструје строге мере којима је Сенат покушао да их сузбије. Од 7.000 оптужених учесника многи су били кажњени смрћу, а била је издата и строга забрана одржавања свих врста Дионисових мистерија. Многи споменици, нарочито представе на саркофазима и на чувеним фрескама Виле Итем у Помпејама, показују да су Бахова религија и мистерије биле омиљене и у прва два столећа нове ере.

Упркос многим покушајима да се докаже етрурско или оријентално порекло римских баханалија, ипак се чини да су оне најинтимније повезане са орфичко-питагоријанским идејама и да су у суштини грчког порекла.

Баубо

Личност из мита о грчкој богињи Деметри. Кад је Деметра лутала по Грчкој, узалудно тражећи своју кћер Персефону, стигла је једног дана у Елеусину и, уморна, свратила у Баубин дом. Заједно са својим супругом Дисаулом, Баубо је пријатељски примила богињу и понудила је пићем, које је Деметра у својој тузи одбила. Да би развеселила богињу, Баубо је задигла своју хаљину и начинила је један непристојни гест. Тада се Деметра осмехнула и прихватила понуђено пиће.

Мит о Бауби настао је да би се оправдале раскалашне шале жена на светковинама богиње Деметре.

Бендида

Трачка богиња лова и рата, сродна грчким богињама Артемиди, Хекати и Персефони. Представљана је као млада жена у краткој ловачкој хаљини, са чизмама на ногама и са два копља у руци. У време пелопонеских ратова (430-429-г. пре н. е.) њен култ је пренесен у Атину. У Пиреју је у њену част светкован празник Бендидеје, који се састојао од процесије, коњских трка са буктињама и ноћних оргија. Бендидин култ био је раширен и у Малој Азији; у Битинији је у њену част светкован празник у месецу који је назван по богињином имену (Бендидеон, од 23. марта до 22. априла). Веровало се да се богиња тада појављивала у лику жене џиновског стаса која преде и чува свиње. Бендиди је у Тракији посвећен храм на доњем Хербу.

Бореја

Грчки бог северца, најјачег од свих ветрова, син богиње Еоје и Астреја, Зефиров, Нотов и Еуров брат.

Бореја станује на северу, у Тракији. Служио је Посејдона или Зевса и, по њиховом налогу, изазивао страшне буре. У виду мркогривог пастува приближио се кобилама Дардановог сина Ерихтонија и оне су му ождребиле дванаест коња, који су могли да језде по врху таласа, као и по њивама, а да не оштете ни један клас. Харпија Ситонија родила је Бореји брзе коње, Ксанта и Подарка, које је он касније поклонио Ерехтеју.

Атињани су сматрали Бореју својим зетом. Бореја је просио Оритију, кћерку атинског краља Ерехтеја, али је није добио за супругу јер се краљ бојао да ће је задесити судбина његове сестре Прокне, жене трачког краља Тереја (в. Прокна). То је разљутило Бореју и он је зато уграбио Оритију или док је са својим другарицама брала цвеће на обалама лллиса или док је приносила жртве на Атинском акропољу. У Тракији је Оритија родила Бореји два сина - Калеја и Зета, и две кћерке - Клеопатру и Хиону.

Бореја је имао светилиште на реци лллису, у Атици, које су му Атињани подигли када је, 492. г. пре н.е., на трачкој обали северац десетковао персијску флоту. И у другим местима уживао је божанске почасти. Његов култ у римско доба посведочен је у Пули.

У ликовној уметности често је приказивана отмица Оритије; на црвенофигуралним вазама из V в. пре н. е. Бореја је представљан с крилима, накострешене косе, одевен у кратак хитон, са хламидом и дубоким ципелама. На кули ветрова у Атини (I в. пре н.е.) представљен је у лету, заједно са осталим ветровима. Изузетно је представљан с два лица, као римски бог Јанус, и тада персонификује супротне ветрове - Бореју и Антибореју.

Дардан

Име двојице хероја у грчкој митологији:

1. Оснивач тројанске краљевске лозе, син Зевса и Атлантове кћерке Електре. Живео је најпре у Аркадији, са својом супругом Хрисом, која му је донела у мираз паладион и кипове Великих богова. Због поплаве и глади, Дардан је напустио Аркадију и прешао на острво Самотраку, где је извесно време живео са својим братом Јасионом и основао култ самотрачких Великих богова. После Јасионове смрти, отишао је у Троаду, где га је краљ Теукро срдачно прихватио, дао му део земље на управу и кћер Батеју за супругу. Дардан је хтео да оснује град на месту будуће Троје, али га је Аполоново пророчиште опоменуло да је то место уклето. Стога је он подигао град Дардан на падинама Иде, а после Теукрове смрти владао је целом земљом, која је по њему добила име Дарданија. Дардан је своју власт проширио на многе азијске градове, а оснивао је и колоније по Тракији. Батеја му је родила синове Ила и Ерихтонија и кћер Идеју. Свој народ је упутио у мистерије самотрачких Великих богова, а у престоници је брижљиво чувао паладион, који је гарантовао безбедност града.

Према римском предању, Дардан је рођен у етрурском граду Кортони, у централној Италији. Са Јасионом, својим братом по мајци, отишао је из Италије на исток. Јасион је дошао на острво Самотраку, а Дардан се настанио у Малој Азији. Браћа су понела из Италије света знамења, која је каснија Енеја вратио из Троје у Лациј.

2. Илиријев син, Полифемов и Галатејин унук, епонимни херој балканских Дарданаца, који су настањивали области око планине Шаре.

Деметра

Грчка богиња плодности, посебно житарица, Кронова и Рејина кћи, која је свом најмлађем брату Зевсу родила кћер Кору Персефону.

Кад је Хад, по Зевсовом одобрењу, али без Деметриног знања, отео Персефону (в. то име), Деметра је девет дана и девет ноћи лутала са буктињама у руци, без хране и пића, и узалудно тражила кћер. Најпре је дошла Пелазгу у Арг, а затим се, на путу између Атине и Елеусине, задржала у кући Баубе и њених синова Триптолема, Еумолпа и Еубулеја. Из захвалности према тој гостољубивој кући, дала је Триптолему семе жита, с налогом да крене у свет и поучава људе обради земље. Деметра је најзад отишла Хелију, који све види, и он јој је, дирнут њеним болом, открио истину. Тада је Деметра напустила Олимп; прерушена у старицу, стигла је до Елеусине, где је села на камен, који се од тада назива Тужни камен. Ту су је нашле кћерке елеусинског краља Келеја и одвеле је на двор свог оца. Да би орасположила Деметру, робиња Јамба је правила досетке и шале, а Келејева супруга Метанира поверила је племенитој старици свог млађег сина Демофонта на чување. Богиња је малишана хтела да учини бесмртним, али је то Метанира спречила, чиме је расрдила Деметру (в. Демофонт). Тада је богиња открила укућанима своје право лице. Да би стишао Деметрин гнев, Келеј је саградио храм, у који се богиња одмах повукла. Деметра је тада забранила семењу да клија и дрвећу да доноси плодове, тако да је неродица убрзо угрозила не само људе већ и богове. Зевс је најпре послао Ириду, а затим све остале богове да умилостиве љутиту богињу. Деметра је остала при својој одлуци. Одбила је да дође на Олимп и поручила је Зевсу да ће земља остати неплодна све док јој не врати кћер. Зевс је тад послао Хермеса у Подземље да доведе Персефону мајци. Хад је пристао да се одрекне своје супруге, али јој је пред растанак лукаво дао да окуси плод нара и тиме је заувек везао за своје мрачно царство. Хермес је извео Персефону из Подземља, али кад је она испричала мајци да је окусила нар, Деметра је схватила да ће Персефона убудуће само две трећине године проводити уз њу. Кад је Зевс позвао Деметру и Персефону на Олимп, мајка и кћерка су наредиле да се природа обнови, упутиле су елеусинске краљеве у своје мистерије, а потом су отишле да живе међу Олимпљанима.

Док је дубоко ожалошћена Деметра тражила кћер по свету, Посејдон је покушавао да јој се приближи; да би избегла његова удварања, она се, у виду кобиле, скрила међу коње краља Онка. Посејдон се тада преобразио у пастува и оплодио је Деметру. Плод те везе су коњ Арион и једна кћер, чије се име није смело изговарати.

У миту и култу Деметра је најчешће повезана са Кором-Персефоном. То божанско двојство води порекло из прегрчке, егејске религије, а њој је временом додато и божанско дете, Плуто или Јакхо. На тај начин створено је тројство, које приказује једна фигурална група од слоноваче из Микене (средина XV в. пре н. е.). Лик Деметре као богиње плодности и свег растиња, посебно житарица, почео је да се формира у Егеји, вероватно још у неолитско доба (VI-IV миленијум пре н. е.). Већ у критско-микенској религији (III-II миленијум пре н. е.), можда под утицајем Египта, настала је представа о мајци и кћерки које господаре Земљом и Подземљем: Кора, као кћерка жита (семе у земљи), и Деметра, мајка жита (зрело класје). Деметрин култ у микенској култури документују плочице писане линеарним писмом (XIV - XIII в. пре н. е.). На Пелопонезу, Егини и Тери Деметра има двојницу у лику Дамије и Ауксесије (в. та имена). У средишту њеног култа и мита је идеја рађања и умирања вегетације. Зато је разумљиво што је Деметра не само богиња плодности њива, људи и животиња већ и богиња Подземља. Најстарији Деметрини култови и светилишта везани су за плодне области Грчке, пре свега за Беотију, где је системом наводњавања обезбеђивана богата жетва, као и за Тесалију.

У Аркадији, у Фенеју, где су познати веома стари култови ове богиње, постојало је светилиште Деметре Елеусиније, чији је свештеник стављао на лице маску ове богиње и штаповима ударао земљу да би је пробудио из зимског сна. Приповеда се да су Деметру у Фенеју срдачно прихватили Трисаул и Дамитал, и да им је она заузврат подарила семе свих махунастих биљака, али им је забранила да сеју пасуљ. У Фигалији се Деметра помиње под надимком Црна (Мелаина), вероватно у вези са земљом црницом. Причало се да је Деметра, бежећи од Посејдона, дошла у црним хаљинама у Фигалију и да се сакрила у једну пећину. Тада је земља престала да даје плодове и људи су почели да умиру од глади. Стари аркадски бог Пан открио је Деметрино склониште и о томе обавестио Зевса. Отац богова је Деметри послао мојре, после чега се богиња умилостивила и земљи вратила плодност. Од тада је пећина у којој је боравила Деметра претворена у светилиште и у њој је постављена богињина култна статуа у виду жене са коњском главом.

У античком свету најпознатији Деметрин празник су Мале и Велике елеусиније; прослављане су у јесењим и зимским месецима. За Елеусиније се везују мистерије, које су посвећенима обећавале блаженство смрти. Тај празник је светкован све до V века.

Деметрин култ био је распрострањен и на житом богатој Сицилији. Поштовали су је и на трачким острвима, посебно на острву Самотраки, где је Деметра једно од најстаријих божанстава, везано за култ кабира (в. то име). У Малој Азији је Деметрин култ незнатно распрострањен, вероватно због мноштва локалних богиња које су имале сличне функције. Како је земљорадња повезивана са вишим ступњем културе и седелачким животом, Деметра је временом постала богиња породице, племена и државе (Thesmophoros). Посебно је поштована као заштитница жена и деце, а сматрана је и доносиоцем закона.

Највећи број Деметриних атрибута указује на њене функције у вези са плодношћу земље. Првенствено, то је класје које богиња држи у руци, а често и мак, који је, по легенди, Деметра пронашла у Сикиону. Други атрибути који везују Деметру за плодност јесу калатос (котарица напуњена цвећем, класјем и плодовима свих врста), нар и свиња. Често јој се жртвује крава, а њена света птица је ждрал у својству предсказивача времена. На њен хтонски карактер указују буктиње и змија.

Диметра је ретко приказивана у ликовној уметности. Њене најстарије култне статуе биле су скромне јер су биле претежно намењене сеоским светилиштима. Тек од V в. пре н. е., упоредо са популаризацијом елеусинских мистерија, чешће се приказује божанска тријада - Деметра, Кора и Триптолем. Током IV в. пре н. е. представљана је у стојећем или седећем ставу, са уобичајеним атрибутима - калатосом, буктињама и змијама. Познато је да је Праксител радио две групе које су приказивале Деметру, Кору и Триптолема или Јакха. Чувена Деметрина статуа са острва Книда везује се за стил уметности из средине IV в. пре н. е.

Дионис

Дионис или Бакхос, грчки бог вегетације. У предањима се помињу два Диониса: старији - Загреј, син Зевса и Персефоне, и млађи - син Зевса и Кадмове кћерке Семеле.

Према орфичком предању, Зевсу је Деметра родила кћер Персефону, а затим ју је оставила у једној пећини заједно са две змије да је чувају. Док је Персефона ткала вунену тканину, њу је оплодио Зевс, преображен у змију. Тако је рођен нови владар света, рогати дечак Дионис Загреј. Он је одмах стављен на престо; добио је коцке, лопту, чигру, златне јабуке, вунену кићанку и звечку да се игра, а чували су га курети, који су играли око престола, уз звеку свог оружја. Љубоморна Хера је желела да уништи Зевсовог наследника и послала је титане да убију малишана. Они су премазали лице гипсом, а затим су мамили дечака огледалом. Дионис Загреј покушавао је да се спасе на тај начин што се преображавао у јарца, лава, змију и бика. Док је био у виду бика, титани су га растргли, а затим су приредили гозбу и његово раскомадано тело изнели на трпезу.

Мирис печеног меса примамио је и Зевса. Кад је открио злочин, отац богова је титане усмртио муњом, а Дионисове удове предао је Аполону да их сахрани поред свог троношца у Делфима. Неки кажу да је и титане и целу гозбу Зевсова муња спржила и претворила у пепео. Из тог пепела, који у себи садржи титанске и божанске елементе, створен је сав људски род. Дионисово срце, које је једино остало сачувано, богиња Атена је сакрила у једну котарицу и предала Зевсу. Из срца Диониса Загреја рођен је млађи Дионис.

Према уобичајеном предању, Дионис је Зевсов и Семелин син. Отац богова се заљубио у Семелу, лепу Кадмову и Хармонијину кћер, и с њом се сјединио у тебанској Кадмеји, у Деметрином светилишту. Кад је Семела зачела божанско дете, њену бременитост је опазила Зевсова супруга Хера. Да би се осветила својој супарници и спречила рођење детета, Хера је посаветовала Семелу да захтева од љубавника да јој се појави у свој својој величини и сјају, као громовник. Неразборита Кадмова кћер послушала је тај савет и принудила је Зевса да јој приђе онако како прилази својој божанској супрузи. Сјај муње спржио је смртницу, а дете које је Семела носила под грудима Зевс је спасао од огња и ушио га себи у бутину. После три месеца Зевс је у Ниси родио Диониса и предао га на чување нимфама те земље.

Други приповедају да је Семела потајно родила Диониса у Теби, и да је Кадмо ставио кћер и унука у ковчег и бацио у море. Таласи су избацили ковчег на обале Лаконије. Људи који су га отворили нашли су у њему мртву Семелу, а дете, које је још било живо, предали су на чување Атамантовој супрузи Инони. Неки кажу даје Зевс поверио свог сина Инони захтевајући да га однегује као девојчицу. Та предострожност није заварала љубоморну Херу. Она је открила превару и лудилом је казнила Инону и Атаманта (в. та имена). Зевс је тада претворио Диониса у јаре и предао га на чување нисејским нимфама.

Дионис је одрастао међу женама, које су остале уз њега и кад је кренуо у свет, окићен венцима од бршљана и ловора. Његове пратиље - менаде, тијаде и баханткиње - лутају планинама и шумама, испуњене божанским надахнућем. Пошто је пронашао начин гајења винове лозе и справљања вина, Дионис је са својом пратњом, у којој се налазио и његов васпитач Силен, започео свој победоносни поход. На путу од Египта до Тракије и од Шпаније до Индије он је ширио нове обичаје и поучавао људе гајењу винове лозе. Уз пут је наилазио на бројне присталице, али је стекао и многе непријатеље. Кад је стигао у Тракију, супротставио му се краљ Ликург. Дионис је морао да се спасе скоком у море, где га је прихватила Тетида и дала му уточиште под водом. Ликург је кажњен лудилом; уверен да сече чокот винове лозе, он је секиром посекао сина. У Орхомену су Минијеве кћерке одбиле да учествују у Дионисовим мистеријама, због чега су кажњене лудилом: најстарија од њих раскомадала је своје дете, а затим га је, заједно са својим сестрама, појела. Кад аргивски краљ Прет није поверовао у Дионисово божанско порекло, бог је свим Аргивљанкама помутио ум, тако да су растрзале и јеле своју децу.

Дионис је дошао у Тебу да казни своје тетке, које нису веровале да је њихову сестру Семелу обљубио Зевс. Кадмов наследник Пентеј наредио је да затворе дошљака, али је Дионис подстакао Агаву и остале Тебанке да растргну безбожног краља. Затим је млади бог зажелео да пређе на егејска острва. Док је стајао на морској обали, обучен у дивну пурпурну одећу, наишли су на брзој лађи тиренски гусари. Пошто су помислили да се пред њима налази краљевски син за кога ће добити велики откуп, заробили су Диониса и одвукли га на своју лађу. Дебела ужад, којима су хтели да га вежу, сама су се кидала. Увиђајући да је младић један од богова, крманош је саветовао својим друговима да га оставе на обали. Заповедник је наредио морнарима да завеслају, али се тада догодило чудо: лађом је потекло вино, око катарке се увио бршљан, преко једара спустила се лоза са зрелим грожђем, а весла су се претворила у змије. Уплашени морнари покушали су да управе лађу према копну, али се Дионис преобразио у лава и страшном риком их је натерао да поскачу у море, где су се преобразили у делфине.

На острву Дији (Накс) Дионис је нашао Минојеву кћер Аријадну, коју је Тезеј напустио (в. Аријадна). Да би утешио младу девојку, он јој је поклонио Хефестову круну, а затим се њоме оженио и одвео је у Арголиду. У сукобу који је избио између њега и Персеја у Аргу, Аријадна је изгубила живот. Да би казнио Аргивце, Дионис је њиховим женама помутио разум и оне су, у лудилу, убијале и растрзале своју децу. У Атици је Диониса срдачно примио Икарије, а у Етолији - краљ Енеј (в. та имена). Приповеда се да је Дионис дошао у Индију на колима у која су били упрегнути пантери и да је ту земљу освојио снагом свог оружја. Пошто је његов култ био прихваћен у целом свету, Дионис је одлучио да напусти земљу и да се настани на Олимпу. Олимпски богови су га срдачно прихватили, добио је почасно место, уз десно Зевсово колено. После извесног времена, одлучио је да сиђе у Подземље како би отуда извео своју мајку Семелу и придружио је боговима. Покрај једног извора у близини Лерне срео је сељака по имену Просимно или Полимно, који му је, за одређену накнаду, показао пут до Подземља (в. Полимно). Хад и Персефона дозволили су Дионису да изведе Семелу из Царства мртвих, а он им је заузврат поклонио своју омиљену биљку мирту. Мајку је одвео на Олимп и, под именом Тиона, уврстио је међу богове.

Са осталим Олимпљанима Дионис је учествовао у борби против гиганата, јер је било проречено да ће богови победити гиганте једино уз помоћ бога чија је мајка смртница.

Дионис је једно од најзагонетнијих божанстава грчке религије. Његово име се тумачи као "син Зевса", "бог из Нисе" или се доводи у везу са речју "woinos", што значи вино. У континенталној Грчкој поштован је сигурно већ у другој половини II миленијума пре нове ере, што потврђују плочице писане микенским писмом. Дионисов лик настао је вероватно спајањем божанског детета, које је од давнина поштовано у егејском свету (Дионис Загреј), и трачко-фрижанског божанства вегетације, чији се култ ширио по Грчкој из два правца: са севера - преко Беотије, и са истока - преко егејских острва.

Дионис је бог вегетације, велико божанство које се, као и све растиње у природи, стално обнавља. У Дионисовом култу и миту уобичајена је екстаза, убијање и комадање детета (спарагмос) и једење сировог меса (омофагија). Делови растргнутог божанског детета чудом се поново састављају и Дионис се поново рађа. Његовим убијањем и васкрсавањем обезбеђује се плодност и стално обнављање природе, а једење раскомаданог бога или његове свете животиње јемчи верницима сједињавање с богом и спасење после смрти. Из године у годину тијаде су на врховима Парнаса прослављале рођење Диониса, а истовремено је обављана и тајна свечаност на његовом гробу у Делфима.

Као бог вегетације, Дионис је првенствено заштитник дрвећа (Дендритес, Ендендрос). Његова омиљена биљка је бршљан. Дионис је заштитник цвећа (Anthios), а велики број његових надимака везује се за разно дрвеће и друге биљке, посебно за смокву и винову лозу. У његовом култу значајну улогу има фалус;

Дионис није никад представљен итифаличан, али су зато тако приказани његови пратиоци - силени и сатири. О његовим празницима свечано је ношен фалус (фалофорија).

Дионис је замишљан и у виду бика, а можда и као јарац или срна.

Мит о Дионисовом силаску у Подземље, као и празник Антестерије, показује да је овај бог, као и остала божанства вегетације, сматран и господарем мртвих. Дионис је у Тракији био и бог прорицања, али је у Грчкој имао само једно пророчиште, и то у Амфиклеји, у Фокиди. Током зимских месеци у Делфима је замењивао Аполона и давао пророчанства. Његовим доласком у Делфе прорицање помоћу жреба замењено је божанским надахнућем.

Главно обележје Дионисовог култа је оргијазам, падање у екстазу. Учесници у Дионисовом ритуалу биле су углавном жене, које су после дугих лутања и великих напора, под дејством игре и музике, падале у занос. Дионисов култ био је распрострањен по целој Грчкој; његови најзначајнији празници су Антестерије, Агрионије и Ленеје. Као и Деметра, Дионис је божанство сељака и широких народних маса.

Средиште његовог култа нису велелепни храмови, већ планине и скромна сеоска светилишта. У класичном периоду он није само бог вегетације већ и велико божанство, коме је потчињена цела природа, пре свега човек. Једино овај бог испуњава душе људи, тако да се они у заносу поистовећују с њим. Дионисови митови разрешавају сукоб између оног што је рационално и оног што је ирационално у људском животу.

Дионисове свете животиње су пантер и лав. Њему се жртвују јарци и козе. Од биљака му је посвећен бршљан, којим је овенчана његова глава и обавијен тирс - штап крунисан шишарком.

У ликовној уметности Дионис је представљан као дете, младић или зрео мушкарац. Најстарије Дионисове култне статуе биле су колац или дрвени стуб, на који су стављани маска и одело. Тај архаични начин приказивања Диониса дуго се одржао у Грчкој због карактера његовог култа. На архајским вазама црнофигуралног стила Дионис је увек приказан као зрео, брадат мушкарац, одевен у дуг јонски хитон, с бршљаном у коврџавој коси и с пехаром или виновом лозом у рукама. Крај њега су представљене његове свете животиње јарац и бик, а он сам често јаше на мазги. Тек од V в. пре н. е. Дионис је приказиван као леп и нежан младић. Почевши од IV в. пре н. е. његове представе постају све женственије.

Дионис је главна личност Еурипидове трагедије Бакхе (406.г. пре н. е.), као и Ноновог епа Дионисијака (V век).

Дионисије

Празник посвећен Дионису, настао у Атини у вези са извођењем драмских представа. Светковане су сеоске и градске Дионисије. Сеоске Дионисије су прослављане на тај начин што су младе девојке ишле на челу процесије. Пратила су их два роба који су носили фалос и народ који је бучно и у веселом расположењу певао опсцене песме, док су младићи, у игри званој асколиазмос, балансирали на надуваним мешинама од козје коже.

Градске Дионисије слављене су у част Диониса Елеутерија, коме је посвећен храм на јужној падини Акропоља, где се налазило и позориште. Уз светлост буктиња младићи су уносили Дионисов кип у позориште, где је остајао за време одржавања представа, у које су били укључени најпре лирски хорови и трагедије, а касније и комедије.

Елеусинске мистерије

Најчувенији тајни култ у грчком свету, заснован на миту о Деметри и Кори (в. та имена). Њихово порекло сеже у далеку прошлост, вероватно у XV век пре н. е. Сваке године у фебруару прослављане су такозване Мале Елеусиније, кад су верници постили, приносили жртве и обављали разне ритуале очишћења. Велике Елеусиније прослављане су сваке пете године у месецу боедромиону (септембар-октобар), а трајале су осам дана. У њима су могли учествовати сви Грци "чистих руку", укључујући и жене и робове.

О елеусинским мистеријама старале су се две елеусинске породице; из породице Еумолпида биран је свештеник (хијерофант), а из породице Керика - бакљоноша (дадух) и свети гласник (хијерокерикс). Њима се придруживала и Деметрина свештеница, која се старала о богињином култу у Елеусини. Припреме за посвећење верника обављане су у различито време, било у Елеусини, било у Атини. Свако ко је желео да буде посвећен у мистерије (мисте) одлазио је са прасетом на море, заједно са њим се купао, а затим очишћен враћао у Атину, где је прасе приносио на жртву. Следиле су и остале церемоније очишћења, које су се састојале у ћутању, седењу на столици покривеној овнујским крзном и прочишћавању ваздуха помоћу буктиње и лепезе. Затим је искушеник постио и опробао кикеон, пиће справљено од јечма. Пре почетка великог славља, из Елеусине су у Атину преношени свети предмети у посебним ковчежићима и котарицама. Претпоставља се да су се у њима налазили тучкови и авани за припремање кикеона, или модели полних органа, фалоса и материца, а можда и зрневље жита. Уочи великог славља, у присуству Атињана и становника других градова, краљ Архонт је са својом супругом приносио велику жртву.

Деветнаестог дана месеца боедромиона велика поворка кретала се од Атине ка Елеусини светим путем, дугим 30 километара. У поворци су ношени ковчежићи и котарице са светим предметима, уз повике: "Јакхос, Јакхос" (в. то име) и екстатичне покрете. Крајем дана поворка је стизала на границу између Атине и Елеусине, где ју је, крај моста преко Кефиса, дочекивала гомила маскираних људи, која је пошалицама и опсценим гестовима задржавала и развесељавала мисте (в. Јамба, Бауба}. По доласку у Елеусину мисте су ступале у одређен простор, где се покрај улаза налазила пећина посвећена Плутону, богу Подземља.

Мистерије су одржаване у телестериону, великој грађевини у коју је могло да се смести неколико хиљада верника. Њена унутрашњост осветљавана је само светлошћу буктиња. У средишту је био саграђен Анакторон - правоугаона камена конструкција са вратима на дужој страни, у ствари посебна врста жртвеника. Ту је био и престо хијерофанта.

О главној церемонији која је вршена у телестериону не располаже се поузданим подацима. Извесно је да су постојала два ступња посвећења. Посвећеницима у први ступањ - мистама - било је омогућено да присуствују само једном делу тајне церемоније, док су им највеће тајне откриване тек у наредној години, кад су стицали други ступањ посвећења, звани епоптеија. Претпоставља се да су мисте са буктињама у руци подражавали Деметрино лутање у потрази за кћерком, а да им је у Телестериону приказивана цела драма о отмици Коре. После застрашујућих призора, везаних за Подземље, врата Анакторона су се отварала и свештеник је, уз јарку светлост буктиња, призивао Кору, објављујући њен поновни сусрет са Деметром. Можда је обављано и свето венчање између хијерофанта и Деметрине свештенице, а врхунац је било рођење божанског дечака и приказивање класја жита. Последњи дан празника био је посвећен различитим ритуалима и играма. Ефеби су приносили бика на жртву и припремана је богата гозба. Затим су стављане две врсте посуда: једна према западу, а једна према истоку. Народ је, гледајући ка небу, узвикивао "Падај кишо" (hye), а затим гледајући ка земљи - "Прими (односно) зачни" (hye).

Елеусинске мистерије су повезане са агрикултуром, а посвећеницима су обећавале срећни живот на другом свету, односно бесмртност.

Еуридика

У грчкој митологији нимфа, супруга славног трачког певача Орфеја.

На дан Орфејевог и Еуридикиног венчања није се распламсала буктиња у руци бога брака Хименеја, што је био предзнак несреће која ће задесити супружнике. Убрзо после удаје, док је са својим другарицама шетала цветним пољима, Еуридику је ујела змија отровница и она је убрзо умрла. Орфеј није могао да преболи смрт вољене жене, па је сишао у Подземље да је врати међу живе. Својим тужним песмама разнежио је срца владара мртвих и они су му дозволили да изведе Еуридику, али под условом да се за њом не осврће пре изласка на светлост дана. Еуридика је пошла за звуцима лире пресрећног Орфеја. Пред самим изласком из Подземља божански певач се осврнуо за својом љубљеном супругом и у истом трену је занавек изгубио.

Фанес

Божанство орфичке космогоније, рођено из сребрног јајета. Он је Прворођени (Протогон), двополно биће које риче као лав и бик, а има четири ока, четири рога и златна крила. Називан је и Ерикапејем, Еросом и Метидом. Створио је небо и земљу, а за чувара света поставио је Сунце. Живео је скривен у пећини. Његов лик је могла да види само Ноћ.

Хиперборејци

У грчкој митологији народ који живи на крајњем северу, с оне стране Северног Ветра. У њиховој земљи је благо поднебље. Они не сеју и не жању, не граде куће и не трпе невоље старости, болести и ратова, већ су блажен, праведан, мудар и побожан народ. Хиперборејци воле песму и игру, а кад се засите живота, они се после богате гозбе радосно бацају са једне стене у море. У њихову земљу се не стиже ни копном ни морем; она је приступачна само боговима и њиховим миљеницима. Посебно поштују Аполона, коме приносе на жртву дивље магарце. Многе легенде говоре о везама Хиперборејаца са средиштима Аполоновог култа - са острвом Делом и Делфима.

Аполон је одмах после рођења, на кочијама које су вукли лабуди, отишао у земљу Хиперборејаца и живео је међу њима све док га становници Делфа нису песмама призвали себи. Млади бог стигао је у Делфе у пролеће и остао је међу радосним верницима девет месеци. Крајем јесени вратио се побожним и правдољубивим Хиперборејцима да међу њима проведе зиму (в. Аполон). Хиперборејци су Делфима даровали Аполонов храм, који је био саграђен од пчелињег воска и перја. Први Аполонов пророк, Хиперборејац Олен, основао је пророчиште у Делфима и саопштавао је Аполонове поруке у шестерцу (хексаметар). Веровало се да су приликом најезде Гала, 279. г. пре н. е. Делфе спасле две наоружане утваре, два хиперборејска хероја, Хиперох и Лаодок.

У делској легенди се приповеда да је Ејлејтија, богиња порођаја, дошла из земље Хиперборејаца на Дел да помогне Лети при рођењу Аполона. Две хиперборејске девице, Арга и Опида, такође су стигле на Дел да принесу жртве Ејлејтији ради лакшег порођаја. Оне су на Делу и умрле, а њихов гроб, који се налазио иза Артемидиног храма, посипан је пепелом жртвених животиња. Жене са острва славиле су те хиперборејске девице у песми, коју је спевао Ликијац Олен. Касније су Хиперборејци послали две девојке - Хипероху и Лаодику - у пратњи петорице својих грађана да донесу на Дел заветне дарове увијене у сламу. Те девојке умрле су на острву, а пошто се петорица изасланика нису враћала, Хиперборејци су наредних година односили дарове на границу своје земље и предавали их суседима. Хиперборејске дарове најпре су преузимали Скити, а њихови суседи преносили су их далеко на запад, до Јадранског мора. Одатле су их други народи, преко Додоне, Еубеје и Тена, доносили на Дел. Хипероха и Лаодика сахрањене су покрај улаза у Артемидин храм. У спомен на ове хиперборејске девице, девојке и младићи са Дела стављали су уочи венчања прамен своје косе на гроб Хиперохе и Лаодике. Други приповедају да су Хиперборејци прве плодове земље слали преко Аримаспа, Иседонаца и Скита до Синопе, одакле су их Грци преносили у Атику, а Атињани на Дел.

Само неколико смртника доспело је у земљу Хиперборејаца. Тамо је Атена одвела Персеја пошто је одсекао Медузи главу, а Херакле, који је стигао у земљу Хиперборејаца док је прогањао Артемидину кошуту, пренео је отуда дивне маслине у Олимпију. Аполон и Артемида су свог љубимца Клинида одвели у храм Хиперборејаца, а и побожни Крез је доживео ту част да буде гост тог блаженог народа.

Мит о Хиперборејцима посебно је негован у јужној Италији, у кругу Питагориних ученика.

Истар

У грчкој митологији персонификација истоимене реке (Дунав), Океанов и Тетијин син, Хелоров и Актејев отац.

Јакхо

Атинско божанство које је пред битку код Саламине, у виду огромног облака прашине, најавило пораз Персијанцима. Име тог божанства изведено је из радосног усклика верника приликом прославе празника елеусинских богиња - Деметре и Коре. С буктињом у руци и венцем од мирте на глави, Јакхо предводи ноћно коло у Елеусини. Замишљан је као младић, одевен у кратак извезен хитон и у дубоким чизмама на ногама. Због сличности имена Јакхо - Бакхос, каткад је поистовећиван с Дионисом. Његово главно култно место био је Јакхеон у Атини. Одатле је при светковању мистерија Деметре и Коре преношена дрвена статуа Јакха у Елеусину. Култна повезаност Јакха са Деметром и Персефоном инспирисала је касније митове о Јакху. Тај атички бог сматран је Деметриним или Персефониним сином или Деметриним супругом. Као Персефонин син, он је поистовећен је са Загрејем. Кад су титани, по наредби љубоморне Хере, растргли Загреја, Зевс је његово срце, које је још било живо, прогутао, а затим је поново створио Загреја, који је добио име Јакхо (в. Дионис). Јакхо се помиње и као мистични елеусински дечак.

Кадмо

У грчкој митологији син феничанског краља Агенора и Телефасе, Еуропин, Киликов и Феников брат. Кад је Зевс отео Еуропу, Агенор је послао своје синове да траже сестру и наредио им да се без ње не враћају у завичај. Кадмо је кренуо на пут заједно са својом мајком Телефасом. После краћих боравака на острвима Роду и Тери, дуже се задржао код Едонаца, у Тракији, где је Телефаса умрла. Кадмо је затим отишао у Делфе да од пророчишта сазна где се налази Еуропа. Питија му је рекла да одустане од даљег трагања за сестром и да оснује град на месту до кога ће га довести једна крава. Док је пролазио кроз Фокиду, међу говедима Амфидамантовог сина Пелагона угледао је краву која је на бедрима имала бели знак у виду пуног Месеца. Кадмо је купио ту краву и дуго је следио, све до тебанског поља, где је животиња од умора пала. На том месту поставио је Атенин кип и одлучио да богињи жртвује краву. Пошто му је за жртву била потребна вода, Кадмо је послао неколико својих другова да је донесу са оближњег извора. Страшни змај, Арејев син, који је чувао тај извор, напао је и усмртио Кадмове другове. На њихове по вике Кадмо је дојурио и убио змаја. По Атенином савету, он је половину змајевих зуба посејао, док је другу половину богиња поклонила колхидском краљу Ејету. Из посејаних зуба одмах су из земље изникли наоружани људи, Спарти (Посејани). Кадмо је међу њих бацио камен, а они, не тражећи кривца, отпочели су љуту борбу. После тог окршаја, у животу су остала само петорица Спарта.

Због убиства змаја, Кадмо је морао осам година да служи Ареја. После тог службовања, Атена му је даровала власт над Тебом, а Зевс му је дао супругу Хармонију, Арејеву и Афродитину кћер. Кадмово и Хармонијино венчање прослављено је у највећем сјају у Кадмеји, утврђењу око кога ће се касније развити град Теба. То је била прва свадба смртника којој су присуствовали сви Олимпљани. Музе, са златним венцима у коси, певане су свадбене песме, а богови су донели младенцима сјајне дарове. Кадмо је даривао Хармонију огрлицом, коју му је поклонио Хефест, Афродита или Еуропа, као и дивном хаљином. Та два дара донела су несрећу свима који су их касније поседовали (в. Алкмеон, Амфиј'арај, Енфила).

Кадмо је у Теби срећно живео са Хармонијом, која му је родила петоро деце: сина Полидора и кћерке - Аутоноју, Инону, Агаву и Семелу. У дубокој старости супружници су били принуђени да напусте град. Препустили су тебански престо свом унуку Пентеју, а затим су отишли у земљу Енхелејаца. Пророчиште је објавило да ће Кадмо и Хармонија, на воловским колима и у виду змија, предводити силну варварску војску, која ће побеђивати све док не покуша да отме делфско благо. Тек тада ће варвари бити уништени, док ће Кадмо и Хармонија бити пренесени на Острва блажених. Причало се даје град Бутое (Будва) добио име по воловима који су довукли кола са Кадмом и Хармонијом у земљу Илира. Енхелејцима је речено да ће победити своје суседе Илире ако Кадма изаберу за вођу. Кад су они послушали тај савет, Кадмо је извојевао победу над Илирима и загосподарио њиховом земљом. Хармонија је ту родила сина Илирија. Неки причају да су супружници претворени у змије тек у илирској земљи и да је то била казна за убиство Арејевог сина.

Кадмов и Хармонијин гроб показиван је код Епидамна (данашњи Драч).

Кибела

Фрижанско божанство, мајка богова и целе природе. Грци су упознали име и представе богиње Кибеле већ у VI в. пре н.е., а у другој половини V и IV в. пре н.е. њен култ, који су најпре неговали робови и трговци, прихватиле су и шире народне масе. У Грчкој је Кибела каткад поистовећивана с Гејом или Рејом. У њену част подигнута су светилишта у Атини, Олимпији, Теби, Мегалопољу, Коринту, Тегеји и Спарти. На грчком копну њен култ је изгубио оргијастички карактер. Тек од краја III в. пре н.е., кад је по налогу Сибилинских књига Кибелин фетиш (црни метеорски камен) с највећим почастима пренесен из Песинунта у Рим, у њеном култу је поново оживео оргијазам. Највећу популарност Кибела је стекла у време Римског Царства, почевши од средине II века (в. Магна матер).

Кибела је на малоазијском тлу замишљана у виду аморфног камена (бетил). Прве представе Кибеле на грчком копну потичу из друге половине VI в. пре н.е., али се њена иконографија утврђује тек у другој половини V в. пре н.е. Фидија или Агоракрит израдио је за атински Метроон статуу Кибеле, која приказује богињу како седи на престолу између два лава, с тимпаном у руци. Та иконографска схема остала је омиљена и у касније време, али су представама Кибеле додавани њени карактеристични атрибути: калатос, вео везан за круну, рог изобиља, скиптар или патера. О представама Кибеле у римско доба (в. Магна матер).

ИЦл.

Котис

Трачка богиња, налик на грчку богињу Артемиду. Њен култ, оргијастичког карактера, пренесен је у Грчку током V в. пре н. е. Посебно је поштована у Атини и Коринту и на Сицилији. При светковању њених мистерија, мушкарци су се облачили у женске хаљине. Поштована је и у Фригији, где је поистовећена са богињом Ма.

Ликаон

У грчкој митологији име двојице јунака:

1. Лаотоја, кћер владара Лелега, родила је тројанском краљу Пријаму два сина - Ликаона и Полидора. Једне ноћи, у очевом воћњаку, Ликаона је заробио Ахил и продао га на Лемну. Младића је за велико благо откупио Еетион са Имбра, пријатељ краља Пријама, а затим га је послао у троадску Аризбу. Ликаон је одатле побегао и вратио се у Троју. Једанаест дана веселио се у родитељском дому, али га је дванаестог дана судбина довела на обале Скамандра, где га је, ненаоружаног, савладао Ахил, разјарен због Патроклове смрти, немилосрдно убио и његов леш бацио у реку да буде храна рибама.

2. Син Пелазга и Океаниде Малибеје или нимфе Килене, краљ Аркадије. Са више жена имао је педесет синова и две кћерке, Дију и Калисту. Његови синови су били колонизатори и оснивачи многих градова на Пелопонезу.

Према старијем предању, Ликаон је побожан и праведан владар, који људе одвраћа од греха и безбожности. Основао је град Ликосуру, по некима најстарији град у грчком свету, и успоставио је на брду Ликеју култ Ликејског Зевса. Њему се приписује и подизање Хермесовог храма на Килени. Ликаона је наследио његов најстарији син Никтим. Кад је једног дана принео Зевсу на жртву новорођенче, Никтим је преображен у вука.

Према каснијем предању, Ликаон и његови синови починили су злодело које је довело до Деукалионовог потопа. Кад је Зевс једног дана одлучио да се увери у њихову безбожност, дошао је у Ликаонову кућу као обичан смртник. Домаћин га је привидно љубазно примио, али му је на трпезу изнео месо једног дечака, измешано са утробом жртвене животиње. Зевс је с гнушањем преврнуо сто и муњом усмртио Ликаона и његове синове. Једино је најмлађи син Никтим избегао смрт, јер га је у последњем тренутку заштитила Геја. После очеве смрти, Никтим је наследио престо Аркадије. У време његове владавине догодио се Деукалионов потоп. Неки су причали да се Ликаон подсмевао народу што поштује Зевса и да је чак намеравао да убије бога кад му је он дошао у госте. Ликаон је убио сопственог сина Никтима или унука Аркада да би припремио Зевсу јело. Због тог злочина, Ликаон је преображен у вука. Неки кажу да је то било дело Ликаонових безбожних синова. Зевс је често посећивао Ликаона да би га поучио шта је добро а шта зло. Његови синови хтели су да провере да ли то заиста сам бог долази њиховом оцу и зато су госта послужили месом убијеног дечака. Уз блесак муње и грмљавину, Зевс је свирепе убице казнио смрћу.

Мит о Ликаону настао је у вези са приношењем људских жртава Ликејском Зевсу. Веровало се да онај ко окуси људско месо постаје вук и да тек после десет година уздржавања од те хране опет добија човечји лик.

Менаде

У грчкој митологији неговатељице и пратиље бога Диониса. Кад их он надахне, менаде падају у занос (екстазу) и лутају пољима, шумама и планинама, узвикујући име свог бога. Оне су овенчане бршљаном и огрнуте небридом или крзном пантера, а опасане су змијама, које им лижу образе. У свом заносу оне узимају у руке и доје дивље животиње или их растржу и једу њихово живо месо. Менаде су нерањиве и располажу великом снагом. Ударцем тирса о стену оне отварају изворе млека, вина и меда. Прича се да су менаде растргле Орфеја и Пентеја (в. та имена).

Менаде су често приказиване на грчким раноархајским вазама у игри са силенима и сатирима, без карактеристичних атрибута. На атичким црнофигуралним вазама огрнуте су крзном пантера, а тек на вазама строгог црвенофигуралног стила оне су представљене у екстази и са свим карактеристичним атрибутима (змије, тирс, срна, буктиња, тимпани и др.).

Мистерије

Тајни култови, повезани са мистичним идејама о рођењу, смрти и васкрсењу, који појединцима омогућују да стекну одређена религијска искуства мимо оквира званичне религије. Све мистерије подразумевају ритуале очишћења, аскезе, посвећивања у свете тајне и неку врсту крштења. Вероватно су постојале и у религијама свих европских праисторијских популација, јер је њихове зачетке могућно открити широм света у племенским церемонијама примитивних заједница, посебно у ритуалима иницијација. Мистичне идеје о рађању, смрти и васкрсењу морале су се посебно развити у време кад је човек почео да се бави земљорадњом, током млађег каменог доба, тј. кад је своју егзистенцију повезао са мистеријом вегетационог циклуса. У праисторијским раздобљима, као и у данашњим маргиналним друштвима, у ритуале мистерија вероватно је био укључен највећи део заједнице. У историјским цивилизацијама, међутим, мистерије су ствар личног избора и зато су ограничене на мање групе верника. Мистерије се јасно уочавају у грчкој религији VII-VI в. пре н. е., а постају посебно омиљене у првим вековима нове ере на територији Римског Царства.

У Грчкој су мистерије повезиване са аграрним култовима и божанствима вегетације, пре свега са Деметром и Дионисом. Онај ко жели да буде упућен у мистерије називан је миста, а лице које гаје посвећивало - мистагог. Култом су управљали хиерофанти (они који откривају свете предмете) и дадухоси (бакљоноше). Све мистерије подразумевале су одређене табуе у односу на храну, као и заједничке обреде, игре и церемоније.

Најзначајније су биле дионисијске (орфичке) и елеусинске мистерије (в. то име), а омиљене су биле и мистерије Кабира са Самотраке. Број мистерија се повећавао током хеленистичког раздобља, у време прожимања грчке религије оријенталним религијама. У првим вековима Римског Царства најомиљеније су биле дионисијске мистерије (баханалије, в. то име) и мистерије у вези са египатском богињом Изидом. Широко распрострањене биле су и мистерије у култу Кибеле и Атиса, као и трачко-фрижанског Сабазија (в. та имена). Почев од II века све омиљеније постају мистерије у вези са малоазијским божанствима, пре свега са Митром.

Персефона

Грчка богиња Подземља и природе, Деметрина и Зевсова кћи, Хадова супруга.

У младости, док је још била девојка (Кора), Персефона је безбрижно живела уз мајку и често се играла са својим другарицама на цветним ливадама. Њена срећа била је непомућена све до дана кад је Хад, уз Зевсову дозволу, одлучио да је одведе у Подземље и да се њоме ожени. Кора се једног дана удаљила од мајке да би са Океановим кћеркама брала руже, љубичице, перунике, шафране и зумбуле. У жељи да Хаду учини услугу, Геја је тог дана створила цвет нарцис, који је одмах привукао Корину пажњу. Кад се девојка сагла да убере тај примамљиви цвет, земља се распукла и из ње се појавио Хад, господар Подземља, на златним кочијама. Он је зграбио Кору и повео је у мрачно Царство мртвих. Све док је гледала земљу и море, Кора је призивала оца и мајку, али њен глас нису чули ни људи ни олимпски богови. Једино је Хеката у својој пећини зачула њене болне крике, а Хелије је, са небеских висина, видео и њеног отмичара. Кад су до Деметре стигли одјеци Кориних јаука, она се винула попут птице да по копну и мору тражи своју кћер. После девет дана лутања, Деметра је сазнала од Хелија да је Зевс одобрио Хаду да отме Кору. Богиња се тада у највећој тузи повукла од богова и људи. Да би се измирио са Деметром, Зевс је, после извесног времена, био присиљен да пошаље Хермеса у Подземље да отуда изведе Кору (в. Деметра). Иако није желео да се растане од своје младе супруге, Хад је морао да се повинује Зевсовој вољи. Он је обећавао Персефони да ће бити господарица свега што живи на земљи, али је Деметрина кћер нестрпљиво чекала да се упрегну коњи који ће је одвести мајци. Лукави Хад је пред растанак наговорио своју супругу да поједе зрно нара и тиме је заувек везао за мрачно Царство мртвих. Од тог времена Персефона је две трећине године проводила на земљи, уз мајку, а једну трећину у Подземљу, уз свог супруга.

У култу и миту Персефона се појављује у два вида: као господарица Подземља она је мрачна, тајанствена и застрашујућа богиња, а као Деметрина кћи Кора - она је нежна и љупка девојка. У својству богиње Подземља она нема посебан култ, а као Кора поштована је заједно са Деметром, посебно у Елеусини.

Ликовне представе Персефоне могу се по тематици сврстати у четири групе: Кора и Деметра, отмица Коре, повратак из Подземља и Персефона са Хадом у Подземљу.

Прорицање

Вештина упознавања воље богова на основу различитих врста знакова. Намере богова могу људима бити наговештене или спољашњим знацима или непосредно, преко снова или надахнућа. У прву групу прорицања сврстава се предсказивање воље богова на основу лета или гласова птица (орнитомантија), инстинктивних поступака (нпр. нехотично изговорене речи), бацања коцки или других врста објеката (клеромантика, астрагаломантика), а посебно на основу посматрања утробе жртвованих животиња, ватре на олтару (епиромантика), небеских тела (астрологија) или воде (хидромантика). Другу групу прорицања чини откривање божанске воље преко снова (ониромантика), најчешће оних који траже оздрављење у Асклепијевим светилиштима (инкубација, ијатромантика), приказивањем сени покојника (некромантика) и откровењима добијеним преко надахнућа (enthousiasmos).

У најранијим историјским епохама, пророковања су обављали надахнути појединци који су оглашавали вољу или жеље богова. Касније та врста прорицања није имала значајнију улогу јер је слободно пророковање надахнутих појединаца било замењено пророштвима добијеним од различитих свештеничких редова или званичних пророчишта, нарочито делфског (в. Пророчишта). Тек после смрти Александра Великог, кад је грчко-римски свет ступио у непосредни контакт с Оријентом, нагло су постале омиљене све врсте прорицања, пре свега астрологија. У Риму су званично признавана једино пророковања која су обављали државни магистрати или свештенство, али мере које су предузимане ради спречавања прорицања незваничних лица показују да су све врсте прорицања биле омиљене. Већ од времена Тиберија незванична пророковања сматрана су злочином и кажњавана су протеривањем и одузимањем имовине. Упркос тој забрани, а и каснијим забранама, у Риму су постојали и професионалци, најчешће странци с Оријента, који су се бавили искључиво астрологијом. Диоклецијан је најстроже забрањивао ars matematica, тј. астрологију, али су тек доласком на власт хришћанских императора коначно угушене све врсте пророковања.

Пророчишта

Места на којима божанства дају одговоре на питања верника, било одређеним знацима било посредством одређених лица. У историјско доба Грци су та места називали chresterion или manteion, а Римљани - oraculum. У Грчкој су то светилишта појединих божанстава, најчешће Аполона или хероја (Амфијарај, Трофоније, Мопс). У сваком од њих прорицало се на особен начин. Онај ко је постављао питања морао је претходно да изведе ритуале очишћења и да принесе одређену жртву. Тек тада је довођен на место где му је бог, преко одређених знамења (покрета култне статуе или предмета бачених у воду, шуштања лишћа или кроз уста надахнутог свештеника или свештенице), одговарао на постављена питања. У појединим светилиштима, посебно Асклепијевим, верницима је током ноћи, у сну, бог давао потребна упутства.

У древној Европи постојао је велики број пророчишта. Једно од најстаријих и најчувенијих било је пророчиште у Додони, где је Зевс шуштањем лишћа светог храста, односно свештеника који су те шумове тумачили, оглашавао људима своје намере. Најчувенија су била Аполонова пророчишта у Клару код Колофона, у Дидими код Милета и у Делфима. Посебно је био велики углед делфског пророчишта. Ту је Аполон, преко Питије, одговарао на постављена питања, најпре само једанпут годишње, у пролеће, а касније - три пута. Пре пророковања, Питија се најпре купала у извору Касталије и приносила на жртву козу, а затим је улазила у адитон Аполоновог храма. Ту се налазио омфалос и троножац постављен изнад једног процепа у земљи. Питија је седала на троножац, удисала испарења из пукотине, падала у занос и добијала од бога одговоре које су свештеници преносили верницима у двосмисленим стиховима.

У Италији је било мало пророчишта. Најомиљеније је било пророчиште Фортуне-Примигеније у Пренесте. У изузетно тешким приликама Римљани су консултовали Сибилинске књиге (в. Сибиле).

Орфеј

У грчкој митологији син Трачанина Еагра, најчувенији певач, свирач и песник.

Прве поуке у певању и свирању Орфеј је добио од Аполона или од музе Калиопе, а као његови учитељи помињу се и Идејски дактили или славни певач Лин. Аполон му је подарио лиру са седам жица, а Орфеј је овом инструменту додао још две жице да би их било онолико колико и муза.

Снага Орфејеве песме и свирке била је чудотворна. Док је певао, јато птица кружила су изнад његове главе, рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је прилазило да га заштити од сунца, а све животиње сакупљале су се крај његових ногу. Мелодија Орфејеве лире превела је и дивље храстове из Пијерије у Тракију, господарила је ветровима и топила је снег на високим планинама.

Орфеј је највећи део живота провео у Тракији, као краљ Бистонаца, Одриза или Македонаца. Сматрали су га проналазачем писма, земљорадње и других корисних ствари, а неки кажу да је извесно време боравио у Египту и да је одатле пренео Дионисове мистерије и науку о животу душа после смрти.

По Хироновом савету, Јасон је позвао Орфеја да се придружи Аргонаутима. Својом песмом Орфеј је давао такт веслачима и увесељавао је грчке јунаке на свим свечаностима у току њиховог дугог пута, посебно приликом Јасоновог и Медејиног венчања.

Сва снага и моћ Орфејеве музике показала се кад је сишао у Подземље да изведе на светлост дана вољену супругу Еуридику. Убрзо после удаје за Орфеја, лепу Еуридику усмртила је отровница. Орфеј није могао да преболи њену смрт и кренуо је у Подземље да је тражи. Његова песма и свирка победиле су силе смрти и таму света мртвих. Кад се Подземљем разлегла Орфејева свирка, еумениде су заплакале, Кербер је постао кротак, Харон је зауставио свој чамац, Иксионов точак је престао да се обрће, Сизиф је сео на камен, Тантал је заборавио на глад и жеђ, а Данаиде су престале да обављају свој залудни посао. Орфејева песма разнежила је чак и строге судије мртвих и неумитне суђаје, које су већ завршену нити Еуридикиног живота опет започеле да преду. Ни владари Подземља нису одолели овом ненадмашном певачу. Они су вратили Еуридику, али су му забранили да је погледа док с њом не изађе на светлост дана. Орфеј је кренуо ка излазу из Подземља али, мучен сумњама и чежњом, он се осврнуо. Истог часа је по други пут изгубио вољену супругу, и то занавек. Ојађени Орфеј је покушао да се врати у Царство мртвих, али овог пута врата Подземља остала су затворена. Седам дана несрећни певач није узимао храну, седам месеци је без престанка плакао, а затим је три године живео у потпуној усамљености.

Кад се вратио из Подземља, Орфеј је презрео Диониса, који га је прославио и учинио великим. Он је сада саветовао људима да поштују Аполона Хелија као највеће божанство, а и сам је сваког јутра излазио на врх Пангеја да поздрави Сунце. Да би казнио отпадника, Дионис је подстакао трачке жене да растргну Орфеја. Други кажу да су Трачанке убиле Орфеја зато што је после Еуридикине смрти одбијао љубав жена и понижавао женски род. Кад је Орфеј једног дана у затвореној одаји сакупио Трачане и Македонце, жене су дограбиле оружје које су мушкарци оставили испред врата и, при изласку, поубијале су песникове присталице, а њега самог су растргле.

Смрт ненадмашног певача потресла је целу природу: приче и дивље звери су туговале, дрвеће је од жалости одбацивало лишће, реке су набујале од сопствених суза, а најаде и дријаде обукле су црнину и расплеле своје косе. Музе су сакупиле раскидано Орфејево тело и сахраниле га под Олимпом. Славуји који се гнезде око Орфејевог гроба певају гласније и лепше од осталих.

Прича се да су Орфејеву главу и лиру Трачанке бациле у море или у Хебар и да је глава на води певала тугованку, узвикујући Еуридикино име, све док је таласи нису донели до обала Лезба. Становници тог острва сахранили су Орфејеву главу, и од тог времена на Лезбу је са највише успеха негована лирска поезија. Музе су умолиле Зевса да песникову лиру пренесе на небо, међу звезде.

У монументалном сликарству и у скулптури лик Орфеја се обрађује почевши од V в. пре н. е. Сцене из Орфејевог мита често су представљане на сликаним вазама (најчешће његова смрт или тренутак кад песмом очарава Трачане). На већем броју мозаика из хеленистичко-римске епохе Орфеј је приказан окружен дивљим зверима. Тај мотив омиљен је и у хришћанској иконографији, где је Орфеј схваћен као персонификација Христа.

Орфизам

Религиозна секта настала у Грчкој током VII или у раном VI веку пре н. е., у чијој космогонији, теогонији и антропогонији најзначајније место заузимају Фанес, космички Ерос и Дионис-Загреј (в. та имена). Митски оснивач тог религиозног покрета, који је имао многе присталице у јужној Италији и на Сицилији, био је трачки певач, свирач и песник Орфеј (в. то име). Учења орфичара била су садржана у поемама, које су изгубљене. Њихова реконструкција могућна је на основу краћих алузија код Пиндара, Аристофана и Платона, као и у различитим литерарним компилацијама из каснохеленистичког и римског доба.

Орфичари су веровали у божанску природу људске душе и у првобитни грех. Тело је повезивано са Титанима и сматрано затвором или гробом душе која, због греха, лута и страда, али се екстазом, аскетизмом и иницијацијом чисти и враћа на небо. Грешници су у Подземљу кажњавани, а праведници су на небу уживали вечито блаженство. На златним листићима из гробова хеленистичке епохе у јужној Италији и на Криту исписани су стихови са упутствима души покојника како да се влада при ступању у доњи свет. Ту се душа представља као дете неба и земље, која захтева да пије са извора сећања. Они који су били уведени у орфичке мистерије носили су бела одела, нису јели месо, јаја и боб нити су пили вино.

Орфичарима је, као и Питагори и његовим следбеницима питагорејцима, била блиска и идеја о сељењу душа (метемпсихоза).

Паланто

(Palantho) У римском предању Хиперборејка, епономна хероина Палатина. Херкул је довео Паланту са далеког севера у Лациј, и то као таоца. Пре него што је отишао из земље, удао је Паланто за Фауна. Паланто је родила Херкулу сина Латина, који је касније владао Лацијем.

Пан

Грчки бог стада и пастира. Док је Хермес чувао у Аркадији стада неког смртника, угледао је лепу нимфу, Дриопову кћер, и пожелео је њену љубав. Плод те љубави било је чудесно дете, дворого и козјих ногу, бучно и насмејано. Мајка се уплашила од брадатог малишана, али му се Хермес силно обрадовао. Он је свог сина повио у крзно планинског зеца, а затим га однео на Олимп и поносно показао боговима. Сви су се обрадовали дечаку, посебно Дионис. Богови су Хермесовом сину дали име Пан (сав, све), јер је свима развеселио срца.

Косматом, дворогом Пану припадају снежни планински врхови и камените стазе. Он јури кроз густе шикаре или тумара по врлетном стењу, где лови звери и свира на фрули. Прате га планинске нимфе, с којима покрај врела често пева и игра. Уморан од лова, песме и игре, Пан у подне спава, а пастири страхују да га у то време не узнемире. Често је у друштву Диониса и његове веселе пратње - нимфа, силена и сатира. Пану се каткад придружују и бројна њему слична бића, пани и панисци.

Својом љубављу Пан је прогонио многе лепе нимфе и младе пастире. У љубави није имао среће: нимфа Питис преобразила се у оморику, Ехо га је одбила и принудила да прибегне самозадовољавању, а Сиринга се преобразила у трску, од које је заљубљени Пан начинио пастирску свиралу (сиринга). Пан је волео и богињу Селену, која га је одбијала све док се није огрнуо белим овнујским руном или јој поклонио прекрасно овчје руно.

Пан је једино божанство за које се веровало да је смртно. Кад је, за време владавине цара Тиберија, египатски крманош Тамус пловио према Италији, три пута је чуо глас који му је наложио да саопшти како је велики Пан мртав. Због тога је у позном средњем веку, у разним теолошким спекулацијама, тај велики Пан изједначен са Сатаном или Христом.

Пан је најпре поштован на Пелопонезу, у Аркадији, а тек после маратонске битке (490. г. пре н. е.) његов култ се проширио по целом грчком свету јер се веровало да је помогао Атињанима да победе на Маратону. У пећинама на падинама Атинског акропоља Пан је поштован заједно са нимфама.

Као божанство које умножава стада и обезбеђује успешан лов, Пан је замишљан као итифалични бог, огрнут крзном риса, са пастирским штапом (педум) и лагоболоном у рукама. У римско доба он је поистовећен с Фауном и Силваном (в. та имена).

Пан воли игру и свира на сиринги. Поседовао је пророчки дар и научио је Аполона прорицању. Његова изненадна појава изазива метеж и страх (паника).

У ликовној уметности Пан је често представљан, посебно на сликаним вазама и рељефима, и то како игра у друштву нимфа или како их прогони.

Пелазг

Име многих јунака у грчкој митологији, од којих су најпознатији:

1. Епонимни херој Пелазга, прастарих становника Грчке.

2. Први становник Аркадије, поникао из земље, или син Зевса и Форонејеве кћерке Ниобе. Стасом, лепотом и мудрошћу надмашивао је остале људе и зато је изабран за краља. Своје поданике научио је да граде колибе, како би се заклонили од временских ћуди, да израђују одећу од свињске коже и да једу плодове храста. Пелазг је био ожењен Океанидом Мелибејом или нимфом Киленом. Имао је сина Ликаона, који је надмашио оца по изумима корисним за људе (в. Ликаон 2).

3. Аргивски херој, Триопов син, Јасов, Агеноров и Ксантов брат. Гостољубиво је примио Деметру док је по Грчкој тражила своју кћер Кору. Пелазг је подигао светилиште Деметри, крај кога је и сахрањен. Аргивска цитадела названа је по имену његове кћерке Ларисе.

4. Потомак Пелазга 3, Посејдонов и Ларисин син, Ахајев и Фтијин брат. Са браћом је напустио Пелопонез и освојио Тесалију, коју су до тада насељавала дивља племена. Освојена земља подељена је на три дела и сваки од браће назвао је својим именом земљу којом је владао (Ахаја, Фтиотида и Пелазгиотида).

5. Аргивски краљ, син староседеоца Палехтона, који је пружио уточиште Данају и његовим кћеркама.

Пеон

У грчком предању епонимни херој Пеонаца, син елидског краља Ендимиона, Етолов, Еперјев и Еурикидин брат. Кад је Епеј добио престо Елиде (в. Епеј), Етол је остао у земљи, а Пеон је побегао далеко на север и настанио се крај реке Аксија (Вардар), где је постао родоначелник Пеонаца. Према другим предањима, Пеон је Посејдонов и Хелин син или Аутариејев син и Илиријев унук, отац Скордиска и Трибала.

Пријап

Грчко божанство плодности, поштовано најпре у градовима на Хелеспонту (Лампсак, Пријапос), а касније, почевши од IV в. пре н. е., у целој Грчкој и свим медитеранским земљама. Пријап је Дионисов и Афродитин син. Као његов отац помињу се и Зевс, Адонис или Хермес, а као мајка - Хиона, Диона или Перкота. Хера, која је завидела Афродити на лепоти, дотакла је бремениту богињу, услед чега је најлепша од свих бесмртница родила наказу. Уместо да доживи материнске радости, Афродита се згрозила кад је угледала Пријапа, дете са великим језиком, надувеним стомаком и огромним удом. Постиђена богиња оставила је сина у планини. Један пастир нашао је малишана и обрадовао му се, јер је схватио да ће његова наказност поспешити плодност животиња и биљака.

Похотљиви Пријап, прогонио је својом љубављу богиње и смртнице, између осталих и лепу нимфу Лотиду. Он је покушао да је обљуби док је спавала, али је Силенов магарац својим њакањем то онемогућио. Пријап је убио магарца, а његови поштоваоци су му од тада ту животињу приносили на жртву. Приповедало се да је магарац спасао и богињу Весту од Пријапове насртљивости и да је то разлог што се на празник те богиње магарци ките цвећем. У једној легенди Пријап је повезан са магарцем коме је Дионис, у знак захвалности за учињене услуге, подарио људски глас. Та животиња се свуда хвалисала својим огромним удом и изазивала је Пријапа на такмичење. Кад се показало да је Пријапов уд већи, он је убио магарца, кога је Дионис пренео на небо.

Пријап је доброћудни бог који воли музику и пиће. Он се стара о множењу стоке и ројењу пчела, брине се о њивама, виноградима, воћњацима и баштама. Он је и бог телесне љубави, који љубавницима даје савете и штити их, а жене обдарује плодношћу. Пријап одузима полну моћ онима који га не поштују, али је и лечи. Тај бог поседује велику апотропејску моћ и као дивинизовани фалус штити од урока, посебно од злих очију.

Пријапови култни кипови, израђивани од дрвета и бојени црвеном бојом, приказују га са огромним фалусом, ређе и с другим атрибутима, са воћем у скуту, рогом изобиља, тирсом или кантаросом. Пријапу се жртвује магарац, јарац, овца и прасе, али му се често приносе и бескрвне жртве - венци од цвећа, класје, разни плодови, киша од пасуља, мед и млеко. Опсцене песмице, посвећене Пријапу као итифаличном богу поштованом у вртовима и кућама, називају се пријапеје.

Рес

У грчком предању трачки краљ, Ејонејев син. У десетој години тројанског рата дошао је са Трачанима у помоћ краљу Пријаму. Диомед и Одисеј сазнали су од тројанског уходе Долона даје пред Троју стигао силни јунак, наоружан златним оружјем и с коњима бељим од снега. Кад је Реса и његове уморне људе савладао сан, Диомед га је убио, а његове дивне коње Одисеј је повео у грчки логор.

У каснијем предању, Рес је син бога реке Стримона и једне музе - Еутерпе, Клије, Терпсихоре или Калиопе. Тек рођеног Реса мајка је предала Стримону, а овај је новорођенче дао нимфама да га негују. Кад је дечак одрастао, мајка га је молила да не креће пред Троју, јер је знала да га тамо чека сигурна смрт. Рес је ипак дошао у помоћ Пријаму. Чим је стигао пред Троју, богиња Атена је обавестила Грке о његовом доласку. Истог дана Рес је убијен, а његова несрећна мајка стигла је пред Троју да оплаче сина и да објави да ће Рес, као полубог, боравити у пећинама сребром богате Тракије. Неки кажу како је проречено да Грци неће освојити Троју ако се Ресови коњи напију воде са Скамандра и окусе траву са ливада у Троади. Хера и Атена, давнашње непријатељице Тројанаца, наговориле су Одисеја и Диомеда да убију Реса одмах по доласку пред Троју.

Рес је био ожењен Аргантоном, која је била позната по својој страсти према лову. Она је молила Реса да не креће у тројански рат, али је супруг није послушао. Кад је сазнала за Ресову смрт, Аргантона се осамила, одбијала је храну и драговољно је окончала живот. У историјско време Атињани су, приликом оснивања Амфипоља, пренели Ресове кости из Троаде у Тракију. Веровало се да Рес, са оружјем и својим коњима, и даље лови по Родопима и да дивље животиње саме приступају његовом жртвенику.

Рес је вероватно трачко божанство, хтонски демон који лови по шумама и планинама, сродан Трачком коњанику.

Сабазије

Фрижанско божанство, чији је оргијастички култ прихваћен у грчком свету крајем V. в. пре н.е. Приповеда се да се Зевс, у виду змије, сјединио са Персефоном и да је из те везе рођен Сабазије.

Главна средишта Сабазијевог култа налазила су се у Фригији и Лидији. У Атини су Сабазија поштовале првенствено жене. Групе његових присталица, окићене венцима од беле тополе и дивље мирођије, играле су у заносу, са змијама у рукама. Сабазијев култ је широко прихваћен тек у доба Римског Царстава.

У ликовној уметности Сабазије је приказиван у фрижанској одећи, најчешће са шишарком у руци и ногом на глави овна. Њему су придодати и Зевсови атрибути - орао и муња. У свим деловима Римског Царства нађене су "Сабазијеве руке", вотивни дарови или култни инструменти. То су шаке од бронзе, са згрченим малим и домалим прстом у гесту благосиљања (benedictio latina), украшене низом симбола (змија, жаба, гуштер, корњача, петао итд.).

Сатири

У грчкој митологији дивљи и похотни демони шума, по изгледу и особинама истоветни са силенима. Та итифалична бића, са коњским ушима, репом и ногама, чине групу разузданих весељака који, заједно са нимфама и менадама, прате бога Диониса. Везивани су за илирске области и Пелопонез, где су првобитно поштовани као демони плодности. Каткад су поистовећивани са Паном и панисцима, односно Фауном и фаунима.

Селена

Грчка богиња Месеца, кћер титана Хипериона и титанке Теје, Хелијева и Еојина сестра.

Кад своје лепо тело окупа у Океану и обуче сјајне хаљине, Селена упреже коње и вози се кочијама по звезданом небу, а са њене бесмртне главе разлива се светлост по целом свету. Та белорука богиња, дивних плетеница, родила је Зевсу кћер Пандеју.

Селену је волео Пан (в. то име). О њеној љубави према лепом Ендимиону, као и о њиховим кћеркама, в. Ендимион. Неки кажу да је била супруга или љубавница бога Хелија.

У класично доба Месец су поштовали само варвари. Тек касније, у време религиозног синкретизма, Селена је поштована као божанство и изједначена је са Хекатом, Артемидом или Изидом. Само у народном веровању она је рано повезана са плодношћу људи и животиња, као и са магијом и разним болестима, на првом месту са епилепсијом.

У римској религији Селена је поистовећена са Луном.

Семела

У грчкој митологији кћи тебанског краља Кадма и Хармоније, мајка бога Диониса.

Зевс је заволео лепу Кадмову кћер и неко време је спокојно уживао у њеним загрљајима. Кад је Семела зачела божанско дете, њену бременитост је опазила Зевсова супруга Хера. У зељи да се освети супарници и спречи рођење детета, Хера је узела на себе лик Семелине старе дојкиње Бероје и лукавим речима је поколебала Кадмову кћер да ужива љубав бесмртника. Хера је посаветовала Семелу да захтева од љубавника да јој се појави у свој својој величини и сјају, онако како прилази својој божанској супрузи. Неразборита Кадмова кћер послушала је тај савет. Она је од Зевса одмах измолила обећање да ће јој испунити једну жељу, а кад се он заклео да ће за њену љубав све учинити, Семела је тражила да јој приђе у лику громовника. Зевс није могао да прекрши дату реч. Он се, дубоко ожалошћен, винуо високо у етар и призвао облаке, кишу и ветрове, а да би ублажио своју снагу, изабрао је најслабију муњу. Та опрезност била је узалудна: кад је Зевс ступио у Семелину ложницу, сјај муње је спржио смртницу, а Кадмове дворе претворио у рушевине, их којих је дуго тињао плам божанске ватре. Дете, које је Семела носила под грудима, Зевс је спасао од огња, зашио у бедро и однео на Олимп (в. Дионис). Кадмо је оградио место несреће и претворио га у светилиште своје кћери, а Дионис је ту касније засадио чокот винове лозе.

Семелина смрт донеле је Кадмовој кући и друге несреће. Остале његове кћерке пронеле су вест да је Семела ошинута муњом јер се, док је уживала љубав смртника, хвалила да је Зевсова љубавница. Због тих клевета, Дионис се свирепо осветио својим теткама (в. Пентеј). Да би узвисио мајку, одлучио је да је изведе из Подземља. Хад је обећао Дионису да ће пустити Семелу на светлост дана али је, заузврат, од њега захтевао да му уступи оно што му је најмилије. Семелин син је господару Подземља подарио мирту, а затим је мајку, којој је дао име Тиона, одвео на Олимп и уврстио међу богове.

Према лаконском предању, Семелу нису спржиле Зевсове муње већ је њену смрт проузроковао Кадмо. Кад је донела на свет Диониса, Кадмо је своју кћер и унука ставио у ковчег и бацио у море. Таласи су га избацили на обале Лаконије и људи који су га отворили нашли су у њему мртву Семелу, а дете, које је још било живо, предали су на чување Атамантовој супрузи Инони.

Сибиле

Жене које, у екстази, предсказују страшне догађаје. За разлику од свештеника званичних пророчишта, који су одговарали на постављена питања, сибиле дају своје исказе спонтано, само у тренутку божанског надахнућа. Оне су посреднице између богова и људи, најчешће тумачи Аполонове воље.

Сибиле нису бесмртне, али је њихов век знатно дужи од људског века. Најпре је постојала једна пророчица по имену Сибила, која је поштована на различитим местима, а тек од средине IV в. пре н. е. говори се о великом броју сибила - две до десет. У I в. пре н. е. утврђена је листа од десет сибила: Персијска, Либијска, Делфска, Кимеријска (у Италији), Еритрејска, Самоска, Кумејска, Хелеспонтска (у Марпесу, у близини Троје), Фригијска (у Анкири) и Тибуртинска.

Сибила из Марпеса, у Троади, сматрана је најстаријом грчком сибилом. Она је кћи тројанског краља Дардона и Теукрове кћерке Несо. Из Марпесаје и сибила Херофила, кћерка смртника и једне нимфе са Иде, рођена пре тројанског рата. Она је прорекла да ће лепа кћер спартанског краља Тиндареја проузроковати велику сукоб између Европе и Азије (тројански рат).

У грчком свету најчувенија је била сибила из Еритре (Еритрејска) у Лидији, која се, као и сибила из Марпеса, зове Херофила. Њен отац је био пастир Теодор, а мајка - једна од нимфа. Рођена је у пећини планине Корика и отпочела је да прориче одмах по рођењу, и то са једне стене. Она је прорекла да ће Грци напасти Троју и да ће тај догађај описати Хомер. Сибила из Еритре је знала да ће умрети од Аполонове стреле, али да њен пророчки дар неће бити уништен. Крв њеног несахрањеног тела натопиће земљу, а из ње ће израсти трава која ће сачувати клицу њеног пророчког дара. Зато утробе животиња које се хране травом откривају будућност (гатање по утроби животиња).

Сибила из Куме уживала је исту славу у римском свету као и еритрејска сибила у Грчкој. Она је живела и прорицала у једној пећини. Аполон је тако силно волео Кумејску сибилу, да јој је понудио вечити живот и све што жели. Сибила је захватила гомилу песка и зажелела онолико рођендана колико зрнаца држи у руци, али је при том заборавила да затражи да то буду године младости. Кад је Аполон заузврат затражио њено девичанство, сибила га је одбила иако је он био спреман да јој подари и вечиту младост. Кад је Енеја стигао до ње, она је већ имала седам стотина година, а преостало јој је да живи још три столећа. Временом је њено тело венуло и губило тежину, тако даје на крају од Кумејске сибиле остао само глас. Други кажу да јој је Аполон обећао дуг живот под условом да никада не види завичајну земљу. Због тога је она дошла у Италију и настанила се у Куми. Кад су њени земљаци сазнали за ту погодбу, они су, из сажаљења или из зависти, послали Сибили писмо запечаћено еритрејском земљом. Чим је примила писмо, сибила је умрла.

Сибиле су у позној антици сматране оличењем свеукупне светске мудрости, па су због тога заузимале значајно место и у хришћанској иконографији. Увек су прорицале у грчким хексаметрима. Пророчанства Кумејске сибиле била су исписана на палмином лишћу. Та збирка пророчанстава, писана на грчком језику (Сибилинске књиге, Libri Sibyllini, Fata Sibyllina), у време последњих краљева пренесена је у Рим. Прича се да је сибила понудила краљу Тарквинију Приску да откупи девет књига, које су садржавале најпознатија пророчанства. Кад је краљ одбио да их купи због високе цене, сибила је запалила три књиге, а за преосталих шест је и даље захтевала исту цену. Тарквиније и по други пут одбио понуду, а сибила је затим спалила још три књиге. Најзад је за преостале три успела да добије тражену цену.

Књиге су биле смештене у подруме Капитолског храма, а старање о њима било је поверено посебном свештеничком реду који се састојао од петнаест чланова (quindecemviri sacris faciundis). Кад су 83. г. пре н. е. те књиге уништене у пожару, Сенат је упутио посебно посланство у места која су сматрана седиштима сибила, како би се добила нова збирка пророчанстава. Том приликом сакупљено је око хиљаду пророчанстава, које су, 74. г. пре н. е., смештена у обновљени Капитолски храм. Да би се избегли неспоразуми и кризе, које су често настајале произвољним тумачењем сибилинских пророчанстава, књиге су отваране једино у изузетно тешким ситуацијама, и то само према одлуци Сената. О првим консултовањима Сибилинских књига мало се зна, али је свакако под њиховим утицајем више грчких божанстава уведено у римску религију, првенствено култ Аполона, Артемиде, Хермеса, Посејдона и познате тријаде Деметра - Дионис - Кора. Са тим консултацијама је у вези и припремање прве гозбе намењене боговима (lectisternium), 399. г. пре н. е., као и увођење многих култова страних божанстава током III и II в. пре н. е. (Асклепије, Магна Матер, Дамија, Хеба и др.). Тако је захваљујући Сибилинским књигама, римска религија постепено хеленизована. Да би се спречила злоупотреба Сибилинских књига, која је била честа из политичких разлога, Август их је пренео у Аполонов храм на Палатину. Те књиге често су читане у време Царства. Сигурно се зна да су последњи пут отваране 363. године али их је већ на почетку V века, 405. године, спалио Стилихон.

Силени

У грчкој митологији демони дивље природе, груби и раскалашни, који другују с нимфама и прате бога Диониса. Као и сатири, та бића имају коњске уши, реп и ноге. Њихово тело је длакаво, нос им је прћав, очи округле, уста велика, а фалус огроман и увек набрекао.

Силени најчешће играју са менадама или их прогоне својом насртљивошћу. Од својих другарица у игри преузимају крзно пантера или срне, змије и разне музичке инструменте (двојнице, лира, кротала, тимпан).

За разлику од тих похотљивих и раскалашних бића, предања помињу једног Силена, васпитача бога Диониса, који није ни смешан ни груб, већ је обдарен племенитошћу, добротом и највећом мудрошћу. Приповеда се да је тај Силен син Пана и једне нимфе или да је рођен из капи крви ушкопљеног Урана. Његово омиљено боравиште је Малеја, у Лаконији. Једна мелијска нимфа родила је Силену кентаура Фола, а неки кажу да је он отац Аполона Номија. Краљ Мида је од Силена сазнао многе тајне и добио поуку о ништавности људског живота (в. Мида). Силен је и пророк. Када су га два пастира чврсто везала ланцима од цвећа, он им је, у песми, рекао све о прошлости и открио будућност.

Силен је учествовао у борби богова са гигантима и борио се на страни свог ученика Диониса, јашући на магарцу, чије је њакање натерало непријатеља у бекство.

Силени су везани претежно за Јонију и Атику. Они су првобитно самостални демони природе и њене плодности, а тек су касније повезани с Дионисом. Као и друга демонска бића, обједињују у себи добре и лоше особине. Њихов лик представљан је на грбовима, штитовима и шлемовима да би одбијао зло. Сам Силен је ружан али добар демон, који васпитава богове и хероје.

На старијим споменицима ликовне уметности силени имају густу косу и браду, а на каснијим, из времена кад су сматрани остарелим сатирима, приказивани су као смешни ћелави старци, с венцима бршљана на глави.

Ситон

У грчкој митологији син Посејдона и нимфе Осе, краљ трачких Одоманта, епонимни херој Ситонског полуострва на Халкидику. Нимфа Анхироја, или Анхиноја, или Мендеида, родила је Ситону кћерке Палену и Ројтеју.

Изузетна Паленина лепота привукла је многе просиоце на Ситонов двор, али краљ, који није желео да се одвоји од своје кћерке, захтевао је од њих да се с њим боре на живот и смрт. Многи јунаци изгубили су живот од Ситонове руке. Кад су Палену запросили Дријант и Клит, краљ није желео да с њима дели мегдан, већ им је предложио да се међусобно боре за њену руку. Палена, која је била наклоњена Клиту, подмитила је Дријантовог кочијаша да из господаревих кочија извуче чивије. Захваљујући том лукавству, Клит је убио свог противника. Кад је краљ сазнао за превару, наредио је да се на Дријантовој ломачи спали и Палена. Изненадна киша (или појава богиње Афродите) спасла је девојку сигурне смрти. Ситон је одустао од намере да казни кћер и прихватио је Клита за зета. После краљеве смрти, Клит и Палена владали су трачким Одомантима.

Неки кажу да је Ситон био заљубљен у своју кћер и да је из тих разлога убијао све њене просиоце. Да би га казнио због грешне љубави и убиства бројних јунака, Дионис је тирсом убио Ситона, а затим се оженио Паленом.

Скирофорије

Загонетни атички празник, називан и Скира, вероватно у част Деметре и Коре, који су у јуну-јулу светковале првенствено жене. О прослави празника располаже се оскудним подацима. Атенина свештеница, Посејдонов свештеник и Хелијев свештеник ишли су испод великог белог балдахина од Акропоља до места званог Скирон, у ствари гроба хероја Скироса, елеусинског пророка. У близини се налазило светилиште Деметре и Коре, у коме су штовани и Атена и Посејдон. Празник је назван скира по ономе што је на тај дан ношено. Претпоставља се да би то могли бити прасићи и колачи у облику змија и фалоса који су бацани у подземне јаме да би касније, за време Тезмофорија, из њих били вађени.

Спарти

У грчкој митологији наоружани људи, изникли из зуба змаја које је, по савету Атене или Ареја, посејао тебански краљ Кадмо. Они су се одмах међусобно поубијали и натопили су тебанску земљу својом крвљу. Кад је видео људе који ничу из земље, Кадмо је, у страху, бацио међу њих камење. Они су помислили да су нападнути и отпочели су беспоштедну борбу. Само петорица Спарта остала су у животу, и то: Хтоније, Удај, Пелор, Хиперенор и Ехион. Кадмо је са овим снажним људима подигао тебанско утврђење (Кадмеја), а Ехиона је оженио својом кћерком Агавом. Потомци Спарта, који су носили белег, касније су владали Тебом. Приповеда се да су Атена и Ареј половину змајевих зуба подарили колхидском краљу Ејету. Кад је касније Јасон посејао те зубе, из земље су, као жито, никли наоружани људи.

Стримон

У грчкој митологији бог истоимене реке у Тракији (данашња Струма), Океанов и Тетијин син. У време Ксерксовог похода на Грчку (490. г. пре н. е.), персијски свештеници жртвовали су том божанству беле коње, а њихову крв излили су у реку. Стримон је био плован све док Херакле није довео Геринова говеда до његових обала. Разгневљен што му је река препречила пут, он је у њене таласе бацио огромно стење, које је од тада онемогућило пловидбу.

Стримон је оплодио једну од муза док је прелазила преко његових таласа и тако је постао отац чувеног трачког краља Реса. Као његови синови помињу се Брангас и Олинт, а као кћерке - Тереина и Еуадна. Неки кажу да је Стримон у ствари био трачки краљ, Арејев и Халикин син. Кад је пред Тројом изгубио сина Реса (в. то име), он се из очајања бацио у једну реку, која од тог времена носи његово име.

Тамириј

У грчкој митологији чувени трачки певач, син песника Филамона и нимфе Аргиопе. Кад се Филамон заситио љубави лепе нимфе, она је отишла у Тракију, међу Одризе, и тамо родила Тамирија.

Тамириј је ученик чувеног певача Лина. Осим дара за музику, богови су му поклонили и изузетну лепоту. Гајио је љубав према Хијакинту и био је први човек који је волео мушкарце. Орфејеву мајку Менипу сматрали су Тамиријевом кћерком, а чувеног певача Музаја - његовим сином.

Тамириј се хвалио да ће натпевати музе. Пре такмичења нагодио се са њима: у случају да победи, музе су биле дужне да му поклоне љубав, а у случају да изгуби - могле су да га казне по свом нахођењу. Кад су га музе после победе ослепеле, несрећни певач је разбио лиру и бацио је у реку. Веровало се да у Подземљу испашта због своје дрскости, да седи окружен великим грешницима, покрај лире са покиданим струнама. Песникова душа изабрала је живот славуја.

Трачки коњаник

в. Трачки херос.

Трачки херос

Трачко божанство, свемогући бог који лечи и спасава, заштитник стада и вегетације. Његово право име је непознато. Најчешће се означава као херос, а поистовећује се са Асклепијем, Аполоном, Дионисом или Силваном и тесно је повезан и са Ресом (в. то име). Сачуван је велики број ликовних представа тог божанства, најчешће вотивни рељефи, који су настали у раздобљу од IV в. пре н. е. до првих деценија IV в. н. е. Највећи број споменика потиче из II-III века, из римског доба. На њима је бог представљен као младић на коњу, у мирном ставу или у лову, заогрнут карактеристичним огртачем који се лепрша на ветру. Покрај коњаника је често представљен пас који напада дивљег вепра и дрво око кога се обавија велика змија. На натписима који прате те представе, Трачком коњанику се најчешће додају епитети кириос (господар), сотер (спасилац) и иатрос (лечник). Каткад је називан и megas theos (велики бог), као и трачко божанство Дарзалас које је поштовано у Одесосу (данашња Варна).

О култу трачког хероса мало се зна. Извесно је да је био распрострањен на великој територији, од западних обала Црног мора до Поморавља. Његова светилишта најчешће се налазе под ведрим небом, покрај извора.

Триптолем

У грчкој митологији син елеусинског краља Келеја и Метанире. Кад су његови родитељи прихватили и угостили Деметру (в. Келеф), богиња је подарила Триптолему жито и кола са крилатим змајевима, а затим му наложила да поучи људе гајењу житарица.

Триптолем је кренуо у свет да би га усрећио Деметриним даровима. На путу је сретао многе људе, ређе добре, а чешће зле. Док су га неки срдачно прихватали и славили, други су га непријатељски дочекивали и радили му о глави. Хероја Аркада научио је обради земље и печењу хлеба. Скитски краљ Линк намеравао је да га убије, а гетски краљ Карнабон уништио је једног од његових крилатих змајева. У Ахаји је Еумелов син Антеја упрегао Триптолемове божанске кочије и приликом вожње изгубио је живот.

У предању, према коме је Триптолем син краља Елеусина, помиње се и Келеј као непријатељ Деметриног љубимца. Док је Триптолем, далеко у свету, поучавао људе земљорадњи, Келеј је збацио Елеусина са престола, а спремао се да убије и Триптолема чим се врати у завичај. Ту његову намеру осујетила је Деметра, која је наредила Келеју да преда престо законитом наследнику. После доласка на власт, Триптолем је своју престоницу, по очевом имену, назвао Елеусина, и у част своје заштитнице, богиње Деметре, установио празник Тезмофорија.

Триптолем је имао два сина - Крокона и Којрона, као и кћер Дејопу. Уз Еака, Миноја и Радаманта, он суди мртвима у Подземљу.

Тхиас

У грчкој митологији весела поворка која прати бога Диониса, а коју чине нимфе, сатири и менаде. То је и ознака за приватна удружења чији чланови у одређене празничне дане славе поједина домаћа или страна божанства. Таква удружења рано су посведочена у Атини. Почев од хеленистичког периода, тијаси се помињу у многим местима грчко-римског света.

Залмоксис

Гетско хтонско божанство, господар мртвих. Сваке пете године Гети су коцком бирали гласника да би Залмоксису пренео њихове молбе. Док су једни држали три копља, други су гласника бацали у вис и ако га копља прободу и он умре, веровали су да им бог указује милост и да ће им услишити молбе. У противном, бирали су другог гласника.

Залмоксис је каткад сматран и краљем, пророком и законодавцем, а повезиван је и са славним филозофом Питагором и питагорејцима. Приповедало се да је био Питагорин роб, а да је после добијања слободе на Саму стекао велико имање и да је по повратку у Тракију упознао своје непросвећене саплеменике са културнијим обичајима Јонаца. Најугледније грађане позивао је на гозбу и приповедао им да ће они и њихови потомци после смрти стићи у један предео у коме ће стећи бесмртност и уживати сва задовољства. Да би их у то уверио, Залмоксис се сакрио у подземну одају и тамо провео три године. Мислећи да је умро, Трачани су га оплакивали, али кад се он четврте године међу њима изненада појавио, сви су поверовали у Залмоксисове приче.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]