Tračani su narod indoevropskog porekla, nastanjen u istočnom delu Balkanskog poluostrva, u dolini Marice. Izvori za rekonstrukciju njihove religije su malobrojni i zasnivaju se na podacima antičkih pisaca, epigrafskim spomenicima i arheološkim nalazima. Arheološki spomenici nesumnjivo su najautentičniji dokumenti za rekonstrukciju tračke religije. Oni potiču iz različitih perioda i omogućuju da se otkriju njeni koreni, razvoj i povezivanje sa grčkom, odnosno rimskom religijom. Iako je ta vrsta dokumenata brojna, njihovo tumačenje nije uvek pouzdano.

Pretpostavlja se da već tokom neolita otpočinje formiranje Tračana i njihove religije na prostoru između Crnog mora i reke Iskera (kulture Karanovo, Veselinovo, Marica, Gumelnica). Početkom bronzanog doba zajednice te oblasti stupaju u neposredni kontakt sa zajednicama naseljenim u severozapadnim oblastima Male Azije i zajednicama koje su se iz južnoruskih stepa spuštale u donje Podunavlje. Iz tih prožimanja nastala je osobena kultura bronzanog doba, čiji su tvorci verovatno neposredni preci istorijskih Tračana. O religiji iz tog razdoblja malo se zna, jer nedostaju adekvatni arheološki nalazi. Verovatno su tada uspostavljene tesne veze sa egejskim svetom, jer na mikenskim tablicama ispisanim linearnim pismom B (XIV-XIII v. pre n. e.) možda se već pominje Trakija (tre-ke-wi-ja) i jedno od najvećih tračkih božanstava - Dionis.

Najranije podatke o tračkoj religiji daje Homer (VIII v. pre n. e.). Po Ilijadi, Tračani su se u trojanskom ratu borili uz Trojance, protiv Grka, a njihov najveći junak bio je Res (v. to ime). U Odiseji se pominje i kult Apolona kod plemena Kikonaca. Prvi određeniji podaci o Tračanima i tračkoj religiji sreću se od VII v. pre n. e., od vremena prvih neposrednih dodira tračkih plemena sa grčkom civilizacijom i to preko kolonija osnovanih na zapadnoj obali Crnog mora. Osnovnu strukturu tračkog panteona od kraja VII do sredine V v. pre n. e. opisao je Herodot (V v. pre n. e.), koji navodi dva tračka božanstva po imenu, dok druga božanstva poistovećuje sa grčkim. Bog rata kod tračkog plemena Apsinćana zvao se Plistor, a vrhovni bog tračkih Geta - Zalmoksis (v. to ime). Svi Tračani poštovali su samo Areja, Dionisa i Artemidu, a njihovi kraljevi i Hermesa. Danas je dokazano da je tračka Artemida u stvari boginja Bendida ili Kotito (v. ta imena), dok su imena tračkog Areja, Dionisa i Hermesa ostala nepoznata. Tračani su u antičko vreme bili poznati kao neobično pobožan narod. Pominju se mnoge sekte čiji su pripadnici vodili strog asketski život: nisu jeli meso i hranili su se samo mlekom, sirom i medom.

Značajne podatke o religiji Tračana pružaju i epigrafski spomenici, najčešće posvete - dedikacije. Na njima se ime tračkog boga javlja kao epitet grčkog ili rimskog boga s kojim se taj bog poistovećuje. Tako su nam poznati trački bogovi Manimazos, Jambadule, Pirimerulas i Asdules, ali samo po imenu. Njihove funkcije mogu se delom sagledati na osnovu značenja njihovih imena, a delom na osnovu karaktera grčkog ili rimskog boga sa kojim se poistovećuju.

Zbog rascepkanosti tračkih plemena mora se pretpostaviti postojanje mnogih lokalnih božanstava i kultova, a ne jedinstven, opšte prihvaćen panteon. Nesumnjivo je da su Tračani, kao i svi Indoevropljani, poštovali boga neba i njegovu suprugu. Taj vrhovni bog posvedočen je na natpisima i votivnim spomenicima kao Sbelsurd, u rimskoj epohi kao Zevs Sbelsurd, koji u ispruženoj levoj ruci drži orla, a u desnoj snop munja. Njegova supruga, poistovećena sa grčkom boginjom Herom, imala je u Trakiji poseban kult. To pokazuje priča o Kosingasu, njenom svešteniku kod plemena Kebreja i Sikaboja, koji je svojim podanicima zapretio da će napraviti velike lestvice i popeti se na nebo da se boginji požali na njihovu neposlušnost.

Kult Sunca postojao je veoma rano, jer Homer pominje Apolona kao boga tračkih Kikonaca, a pozniji pisci govore i o tračkom Heliju. Poštovan je i bog svetlosti, po imenu Sitalkas, u čiju je čast ispevana istoimena himna.

Najbolje poznajemo dva tračka božanstva koja su u V v. pre n. e. uvedena u grčki panteon - boginju Bendidu i boginju Kotito (v. ta imena). Tračanke su Bendidi prinosile žrtvu uvijenu u pšeničnu slamu. Bog rata, identifikovan sa grčkim Arejem, kod plemena Apsintijaca obožavan je pod imenom Plistor, a kod Krestona - kao Kandaon. Plistoru su prinošene ljudske žrtve. U kultu tračkog Areja ratnici su preskakali uspravljen mač, verovatno simbol samog boga.

Najzagonetnije božanstvo grčkog panteona, bog Dionis, dugo je smatran tračkim bogom. Izvesno je da u kultu grčkog Dionisa ima i tračkih elemenata, ali se dešifrovanjem linearnog B pisma, odnosno mikenskog pisma, pokazalo da se mora računati i na elemente preuzete iz minojske religije (v. Dionis). Božanstvo vegetacije, srodno grčkom Dionisu, poštovali su i Tračani. Kod Bizalta je Dionis jakom vatrom najavljivao vernicima rodnu godinu. Čuveno svetilište tračkog Dionisa, koje se nalazilo na planini Pangeju, bilo je u posedu plemena Satra, ali su sveštenici bili iz plemena Besa. Tu se jedna žena bavila proricanjem slično Pitiji u Delfima. Drugo poznato svetilište tog boga nalazilo se u Rodopima, u oblasti tračkog plemena Besa. To svetilište posetio je 60/59. g. pre n. e. i otac cara Avgusta, koji je Dionisu prineo žrtvu. Tada je vino, izliveno na žrtvenik, buknulo do neba. Priča se da je pre njega svetilište posetio i Aleksandar Veliki.

U vreme rimske dominacije raširen je kult boga lekara Asklepija. Iako se pretpostavlja da je Asklepije tračkog porekla, verovatnije je da je on zamenio nekog tračkog boga ili demona lečnika, po imenu Daron ili Deron. Asklepijeva svetilišta povezana su sa izvorima, a glavna svetilišta nalazila su se kod Ćustendila, u blizini toplih izvora, i u severnoj Bugarskoj (Glava Panega, Batkun).

Sa natpisa i iz pisanih izvora poznato je da su Tračani poštovali božanstva reka i izvora. Najpoznatija božanstva reka bila su bogovi Herbros (Marica), Strimon (Struma) i Nestos (Mesta), koji se u genealogijama javljaju i kao očevi čuvenih junaka. Poznat je i trako-frižanski bog reka i izvora po imenu Bedi. U rimsko doba bile su česte i posvete nimfama izvora. Najrašireniji kult u vreme rimske dominacije bio je kult takozvanog tračkog Herosa (v. to ime). Tračani su poznavali i htonska božanstva, među njima Derzelasa ili Darzalasa, koji je u Odesosu poistovećen sa Velikim bogom, a predstavljan je kao bradati čovek sa rogom izobilja u ruci, često na konju.

U religioznom i političkom životu Tračana značajnu ulogu imalo je sveštenstvo. Sveštenici su bili zastupnici boga, savetnici i pomoćnici vladara. Iz istorije je poznata uloga Dionisovog sveštenika Vologeza, koji je bio inicijator i vođa ustanka protiv Rimljana i njihovih saveznika 11. g. pre n. e.

Trački hramovi i svetilišta pominju se u antičkim izvorima, a dokumentovani su i arheološkim istraživanjima. Poznati su hramovi Dionisa u Rodopima i na Pangeju, kao i Velikog boga u Odesosu. U najvećem broju slučajeva nisu postojali hramovi-građevine, već svetilišta pod vedrim nebom, pokraj nekog izvora ili drveta ili na vrhovima planina. U tračkom kultu je važnu ulogu imalo i proricanje, dato u ekstazi. U vezi sa religijom i magijom bilo je i tetoviranje uglednih Tračana, verovatno kao znak odanosti određenom božanstvu.

Tračani verovali u besmrtnost (v. Zalmoksis). Život na onom svetu zamišljali su kao veselu gozbu sa pijančenjem u prisustvu bogova. To se verovatno odrazilo i u njihovoj hrabrosti i nepoštovanju života. Jedan Herodotov podatak ukazuje i na njihov pesimizam: kod plemena Trauza oplakivali su novorođenčad zbog zla i nedaća koje ga očekuju u životu, a pokojnik je ispraćen uz pesmu i veselje jer se oslobodio bede i teškog života. Ugledni Tračani izlagali su pokojnika tri dana, a zatim su prinosili životinje na žrtve. Posle oplakivanja, pokojnik je sahranjivan ili spaljivan, a iznad groba je podizana humka i priređivana su razna takmičenja. Bio je običaj da se žena ljubimica na grobu ubode nožem, što arheološkim nalazima nije dokazano.

Pogrebni rituali dokumentovani su mnogim arheološkim nalazima. Kupolasta grobnica u Kazanlaku iz IV v. pre n. e. ukrašena je freskama koje predstavljaju pokojnike na prestolu i takmičenja kolima. U grobovima pod humkama otkriveni su i skeleti žrtvovanih pasa i konja. Oružje i posude od metala i pečene zemlje, najčešće krateri i kupe za piće, koji su otkriveni u grobovima, pokazuju da su Tračani stvarno verovali da će posle smrti učestvovati u ratnim okršajima i na veselim gozbama. Grobne odaje u vidu soba možda treba da podsete na Zalmoksisovu podzemnu odaju, odnosno na njegovo učenje o besmrtnosti (v. Zalmoksis).

Bibliografija

Celovit prikaz tračke religije nije napisan; još je aktuelan članak G. I. Kazarow, Thrake u Realencyclopadie der Altertumswissenschaft, Bd. VI (Stuttgart, 1937). Posebni članci o sakralnim spomenicima iz praistorijskog i rimskog perioda sa teritorije Trakije objavljeni su mahom u bugarskim arheološkim časopisima. Korisni bibliografski uputi mogu se naći u knjizi M. Eliade, Zalmoxis, The Vanishing God: Comparative Studies in the Religions and Folklore of Dacia and Eastern Europe (Chicago, 1972). Najnovija sinteza je članak I. P. Culianu - C. Poghirc, Thracian Religion u The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987).

Atis

Frigijsko božanstvo, a u grčkoj mitologiji pratilac i miljenik boginje Kibele, koji je rođen na neobičan način (v. Agdistis). Kad je izrastao u divnog mladića zavoleo je nimfu Sagaritidu, ali mu je ljubomorna Agdistis ili Kibela pomutila um. Ispod jednog bora Atis se u ludilu uškopio i ubrzo umro, a iz njegove krvi nikle su ljubičice.

Pripoveda se da je Atis uveo u Lidiju kult boginje Kibele, zbog čega su ga stanovnici te zemlje izuzetno poštovali. Njegova omiljenost u narodu izazvala je Zevsovu surevnjivost. Jednog dana, dok je Atis bio u lovu, Zevs je poslao divljeg vepra, koji je usmrtio lepog mladića.

Atis je u Frigiji poštovan kao božanstvo vegetacije. Kasnije se njegov kult proširio na Lidiju, Bitiniju i ostrvo Rod. Surovi ritual kastriranja, koji je bio zastupljen u njegovom kultu, nije odgovarao helenskom duhu, i stoga kult Kibele i Atisa nije prihvaćen u kopnenoj Grčkoj. Tek u helenističko i rimsko doba Atis postaje omiljen (v. Magna Mater, Kibela).

U rimskoj likovnoj umetnosti Atis je prikazivan u liku mladića odevenog u frigijsku odeću (šiljata kapa, tunika sa rukavima i duge pantalone). U ruci najčešće drži pastirski štap (pedum), siringu ili timpan.

Bah

(Bacchus) Epitet grčkog boga Dionisa, koji su Rimljani prihvatili kao njegovo ime. Zbog toga gotovo i nema nikakve razlike u funkcijama i kultu između Dionisa i Baha. U zvaničnoj rimskoj religiji Bahu nije posvećivana veća pažnja, osim što je katkad izjednačavan sa starim italskim bogom Liberom. Posle skandala vezanog za bahanalije u 186. g. pre n. e., Bahov kult je negovan u tajnosti, ali je već u prvim vekovima Carstva, pod uticajima koji su dolazili iz Male Azije i Egipta, opet naglo oživeo. Poklonici tog kulta bili su povezani u manje zajednice u koje se stupalo preko mnogih obrednih postupaka čiji je cilj bio da vernike povežu s bogom i da im obezbede večno blaženstvo. Prema stupnju posvećenosti, oni su nazivani bahanti, dadofori ili falofori i jedino su oni mogli da vide simbole boga Baha koji obezbeđuje plodnost prirode i omogućuje ponovni život u novom svetu.

Bah zauzima veoma značajno mesto u rimskoj umetnosti. U književnosti je opevan kao bog vina i vinove loze. Virgilije ga naziva Pater Lenaeus (gospodar prese za grožđe) i opeva njegovo carstvo koje se proteže sve do Indije. Na likovnim spomenicima prikazan je sa tirsom, grožđem ili sa peharom vina. Njegovi atributi su koža pantera, lava ili jarca. Bahova religija je likovno obeležavana najčešće predstavom mistične ciste (cista mystica) koja sadrži svete predmete (falus, zvonca, trake) i iz koje često proviruje glava zmije. Pod uticajem italskog Libera, Bah je na starijim likovnim predstavama prikazan s bradom, a tek kasnije, pod helenističkim uticajima, kao večito mladi bog duge kose, u koju su upleteni plodovi, cveće i lišće.

Bahanalije

(Bacchanalia) Praznik u slavu boga Baha, u stvari rimski naziv za Dionisove misterije i orgije. Prvi pouzdani tragovi o održavanju tih orgijastičkih praznika potiču iz V v. pre n. e., iz Kume. Bahanalije su najpre bile noćne svečanosti, slavljene tri puta godišnje, na kojima su učestvovale samo žene, i to pod nadzorom uglednih matrona. Ubrzo su, po etrurskom ili orijentalnom uzoru, dobile orgijastički karakter, odnosno na njima je preovladalo pijančenje i raskalašnost. Sačuvani dekret iz 186. g. pre n. e. ilustruje stroge mere kojima je Senat pokušao da ih suzbije. Od 7.000 optuženih učesnika mnogi su bili kažnjeni smrću, a bila je izdata i stroga zabrana održavanja svih vrsta Dionisovih misterija. Mnogi spomenici, naročito predstave na sarkofazima i na čuvenim freskama Vile Item u Pompejama, pokazuju da su Bahova religija i misterije bile omiljene i u prva dva stoleća nove ere.

Uprkos mnogim pokušajima da se dokaže etrursko ili orijentalno poreklo rimskih bahanalija, ipak se čini da su one najintimnije povezane sa orfičko-pitagorijanskim idejama i da su u suštini grčkog porekla.

Baubo

Ličnost iz mita o grčkoj boginji Demetri. Kad je Demetra lutala po Grčkoj, uzaludno tražeći svoju kćer Persefonu, stigla je jednog dana u Eleusinu i, umorna, svratila u Baubin dom. Zajedno sa svojim suprugom Disaulom, Baubo je prijateljski primila boginju i ponudila je pićem, koje je Demetra u svojoj tuzi odbila. Da bi razveselila boginju, Baubo je zadigla svoju haljinu i načinila je jedan nepristojni gest. Tada se Demetra osmehnula i prihvatila ponuđeno piće.

Mit o Baubi nastao je da bi se opravdale raskalašne šale žena na svetkovinama boginje Demetre.

Bendida

Tračka boginja lova i rata, srodna grčkim boginjama Artemidi, Hekati i Persefoni. Predstavljana je kao mlada žena u kratkoj lovačkoj haljini, sa čizmama na nogama i sa dva koplja u ruci. U vreme peloponeskih ratova (430-429-g. pre n. e.) njen kult je prenesen u Atinu. U Pireju je u njenu čast svetkovan praznik Bendideje, koji se sastojao od procesije, konjskih trka sa buktinjama i noćnih orgija. Bendidin kult bio je raširen i u Maloj Aziji; u Bitiniji je u njenu čast svetkovan praznik u mesecu koji je nazvan po boginjinom imenu (Bendideon, od 23. marta do 22. aprila). Verovalo se da se boginja tada pojavljivala u liku žene džinovskog stasa koja prede i čuva svinje. Bendidi je u Trakiji posvećen hram na donjem Herbu.

Boreja

Grčki bog severca, najjačeg od svih vetrova, sin boginje Eoje i Astreja, Zefirov, Notov i Eurov brat.

Boreja stanuje na severu, u Trakiji. Služio je Posejdona ili Zevsa i, po njihovom nalogu, izazivao strašne bure. U vidu mrkogrivog pastuva približio se kobilama Dardanovog sina Erihtonija i one su mu oždrebile dvanaest konja, koji su mogli da jezde po vrhu talasa, kao i po njivama, a da ne oštete ni jedan klas. Harpija Sitonija rodila je Boreji brze konje, Ksanta i Podarka, koje je on kasnije poklonio Erehteju.

Atinjani su smatrali Boreju svojim zetom. Boreja je prosio Oritiju, kćerku atinskog kralja Erehteja, ali je nije dobio za suprugu jer se kralj bojao da će je zadesiti sudbina njegove sestre Prokne, žene tračkog kralja Tereja (v. Prokna). To je razljutilo Boreju i on je zato ugrabio Oritiju ili dok je sa svojim drugaricama brala cveće na obalama lllisa ili dok je prinosila žrtve na Atinskom akropolju. U Trakiji je Oritija rodila Boreji dva sina - Kaleja i Zeta, i dve kćerke - Kleopatru i Hionu.

Boreja je imao svetilište na reci lllisu, u Atici, koje su mu Atinjani podigli kada je, 492. g. pre n.e., na tračkoj obali severac desetkovao persijsku flotu. I u drugim mestima uživao je božanske počasti. Njegov kult u rimsko doba posvedočen je u Puli.

U likovnoj umetnosti često je prikazivana otmica Oritije; na crvenofiguralnim vazama iz V v. pre n. e. Boreja je predstavljan s krilima, nakostrešene kose, odeven u kratak hiton, sa hlamidom i dubokim cipelama. Na kuli vetrova u Atini (I v. pre n.e.) predstavljen je u letu, zajedno sa ostalim vetrovima. Izuzetno je predstavljan s dva lica, kao rimski bog Janus, i tada personifikuje suprotne vetrove - Boreju i Antiboreju.

Dardan

Ime dvojice heroja u grčkoj mitologiji:

1. Osnivač trojanske kraljevske loze, sin Zevsa i Atlantove kćerke Elektre. Živeo je najpre u Arkadiji, sa svojom suprugom Hrisom, koja mu je donela u miraz paladion i kipove Velikih bogova. Zbog poplave i gladi, Dardan je napustio Arkadiju i prešao na ostrvo Samotraku, gde je izvesno vreme živeo sa svojim bratom Jasionom i osnovao kult samotračkih Velikih bogova. Posle Jasionove smrti, otišao je u Troadu, gde ga je kralj Teukro srdačno prihvatio, dao mu deo zemlje na upravu i kćer Bateju za suprugu. Dardan je hteo da osnuje grad na mestu buduće Troje, ali ga je Apolonovo proročište opomenulo da je to mesto ukleto. Stoga je on podigao grad Dardan na padinama Ide, a posle Teukrove smrti vladao je celom zemljom, koja je po njemu dobila ime Dardanija. Dardan je svoju vlast proširio na mnoge azijske gradove, a osnivao je i kolonije po Trakiji. Bateja mu je rodila sinove Ila i Erihtonija i kćer Ideju. Svoj narod je uputio u misterije samotračkih Velikih bogova, a u prestonici je brižljivo čuvao paladion, koji je garantovao bezbednost grada.

Prema rimskom predanju, Dardan je rođen u etrurskom gradu Kortoni, u centralnoj Italiji. Sa Jasionom, svojim bratom po majci, otišao je iz Italije na istok. Jasion je došao na ostrvo Samotraku, a Dardan se nastanio u Maloj Aziji. Braća su ponela iz Italije sveta znamenja, koja je kasnija Eneja vratio iz Troje u Lacij.

2. Ilirijev sin, Polifemov i Galatejin unuk, eponimni heroj balkanskih Dardanaca, koji su nastanjivali oblasti oko planine Šare.

Demetra

Grčka boginja plodnosti, posebno žitarica, Kronova i Rejina kći, koja je svom najmlađem bratu Zevsu rodila kćer Koru Persefonu.

Kad je Had, po Zevsovom odobrenju, ali bez Demetrinog znanja, oteo Persefonu (v. to ime), Demetra je devet dana i devet noći lutala sa buktinjama u ruci, bez hrane i pića, i uzaludno tražila kćer. Najpre je došla Pelazgu u Arg, a zatim se, na putu između Atine i Eleusine, zadržala u kući Baube i njenih sinova Triptolema, Eumolpa i Eubuleja. Iz zahvalnosti prema toj gostoljubivoj kući, dala je Triptolemu seme žita, s nalogom da krene u svet i poučava ljude obradi zemlje. Demetra je najzad otišla Heliju, koji sve vidi, i on joj je, dirnut njenim bolom, otkrio istinu. Tada je Demetra napustila Olimp; prerušena u staricu, stigla je do Eleusine, gde je sela na kamen, koji se od tada naziva Tužni kamen. Tu su je našle kćerke eleusinskog kralja Keleja i odvele je na dvor svog oca. Da bi oraspoložila Demetru, robinja Jamba je pravila dosetke i šale, a Kelejeva supruga Metanira poverila je plemenitoj starici svog mlađeg sina Demofonta na čuvanje. Boginja je mališana htela da učini besmrtnim, ali je to Metanira sprečila, čime je rasrdila Demetru (v. Demofont). Tada je boginja otkrila ukućanima svoje pravo lice. Da bi stišao Demetrin gnev, Kelej je sagradio hram, u koji se boginja odmah povukla. Demetra je tada zabranila semenju da klija i drveću da donosi plodove, tako da je nerodica ubrzo ugrozila ne samo ljude već i bogove. Zevs je najpre poslao Iridu, a zatim sve ostale bogove da umilostive ljutitu boginju. Demetra je ostala pri svojoj odluci. Odbila je da dođe na Olimp i poručila je Zevsu da će zemlja ostati neplodna sve dok joj ne vrati kćer. Zevs je tad poslao Hermesa u Podzemlje da dovede Persefonu majci. Had je pristao da se odrekne svoje supruge, ali joj je pred rastanak lukavo dao da okusi plod nara i time je zauvek vezao za svoje mračno carstvo. Hermes je izveo Persefonu iz Podzemlja, ali kad je ona ispričala majci da je okusila nar, Demetra je shvatila da će Persefona ubuduće samo dve trećine godine provoditi uz nju. Kad je Zevs pozvao Demetru i Persefonu na Olimp, majka i kćerka su naredile da se priroda obnovi, uputile su eleusinske kraljeve u svoje misterije, a potom su otišle da žive među Olimpljanima.

Dok je duboko ožalošćena Demetra tražila kćer po svetu, Posejdon je pokušavao da joj se približi; da bi izbegla njegova udvaranja, ona se, u vidu kobile, skrila među konje kralja Onka. Posejdon se tada preobrazio u pastuva i oplodio je Demetru. Plod te veze su konj Arion i jedna kćer, čije se ime nije smelo izgovarati.

U mitu i kultu Demetra je najčešće povezana sa Korom-Persefonom. To božansko dvojstvo vodi poreklo iz pregrčke, egejske religije, a njoj je vremenom dodato i božansko dete, Pluto ili Jakho. Na taj način stvoreno je trojstvo, koje prikazuje jedna figuralna grupa od slonovače iz Mikene (sredina XV v. pre n. e.). Lik Demetre kao boginje plodnosti i sveg rastinja, posebno žitarica, počeo je da se formira u Egeji, verovatno još u neolitsko doba (VI-IV milenijum pre n. e.). Već u kritsko-mikenskoj religiji (III-II milenijum pre n. e.), možda pod uticajem Egipta, nastala je predstava o majci i kćerki koje gospodare Zemljom i Podzemljem: Kora, kao kćerka žita (seme u zemlji), i Demetra, majka žita (zrelo klasje). Demetrin kult u mikenskoj kulturi dokumentuju pločice pisane linearnim pismom (XIV - XIII v. pre n. e.). Na Peloponezu, Egini i Teri Demetra ima dvojnicu u liku Damije i Auksesije (v. ta imena). U središtu njenog kulta i mita je ideja rađanja i umiranja vegetacije. Zato je razumljivo što je Demetra ne samo boginja plodnosti njiva, ljudi i životinja već i boginja Podzemlja. Najstariji Demetrini kultovi i svetilišta vezani su za plodne oblasti Grčke, pre svega za Beotiju, gde je sistemom navodnjavanja obezbeđivana bogata žetva, kao i za Tesaliju.

U Arkadiji, u Feneju, gde su poznati veoma stari kultovi ove boginje, postojalo je svetilište Demetre Eleusinije, čiji je sveštenik stavljao na lice masku ove boginje i štapovima udarao zemlju da bi je probudio iz zimskog sna. Pripoveda se da su Demetru u Feneju srdačno prihvatili Trisaul i Damital, i da im je ona zauzvrat podarila seme svih mahunastih biljaka, ali im je zabranila da seju pasulj. U Figaliji se Demetra pominje pod nadimkom Crna (Melaina), verovatno u vezi sa zemljom crnicom. Pričalo se da je Demetra, bežeći od Posejdona, došla u crnim haljinama u Figaliju i da se sakrila u jednu pećinu. Tada je zemlja prestala da daje plodove i ljudi su počeli da umiru od gladi. Stari arkadski bog Pan otkrio je Demetrino sklonište i o tome obavestio Zevsa. Otac bogova je Demetri poslao mojre, posle čega se boginja umilostivila i zemlji vratila plodnost. Od tada je pećina u kojoj je boravila Demetra pretvorena u svetilište i u njoj je postavljena boginjina kultna statua u vidu žene sa konjskom glavom.

U antičkom svetu najpoznatiji Demetrin praznik su Male i Velike eleusinije; proslavljane su u jesenjim i zimskim mesecima. Za Eleusinije se vezuju misterije, koje su posvećenima obećavale blaženstvo smrti. Taj praznik je svetkovan sve do V veka.

Demetrin kult bio je rasprostranjen i na žitom bogatoj Siciliji. Poštovali su je i na tračkim ostrvima, posebno na ostrvu Samotraki, gde je Demetra jedno od najstarijih božanstava, vezano za kult kabira (v. to ime). U Maloj Aziji je Demetrin kult neznatno rasprostranjen, verovatno zbog mnoštva lokalnih boginja koje su imale slične funkcije. Kako je zemljoradnja povezivana sa višim stupnjem kulture i sedelačkim životom, Demetra je vremenom postala boginja porodice, plemena i države (Thesmophoros). Posebno je poštovana kao zaštitnica žena i dece, a smatrana je i donosiocem zakona.

Najveći broj Demetrinih atributa ukazuje na njene funkcije u vezi sa plodnošću zemlje. Prvenstveno, to je klasje koje boginja drži u ruci, a često i mak, koji je, po legendi, Demetra pronašla u Sikionu. Drugi atributi koji vezuju Demetru za plodnost jesu kalatos (kotarica napunjena cvećem, klasjem i plodovima svih vrsta), nar i svinja. Često joj se žrtvuje krava, a njena sveta ptica je ždral u svojstvu predskazivača vremena. Na njen htonski karakter ukazuju buktinje i zmija.

Dimetra je retko prikazivana u likovnoj umetnosti. Njene najstarije kultne statue bile su skromne jer su bile pretežno namenjene seoskim svetilištima. Tek od V v. pre n. e., uporedo sa popularizacijom eleusinskih misterija, češće se prikazuje božanska trijada - Demetra, Kora i Triptolem. Tokom IV v. pre n. e. predstavljana je u stojećem ili sedećem stavu, sa uobičajenim atributima - kalatosom, buktinjama i zmijama. Poznato je da je Praksitel radio dve grupe koje su prikazivale Demetru, Koru i Triptolema ili Jakha. Čuvena Demetrina statua sa ostrva Knida vezuje se za stil umetnosti iz sredine IV v. pre n. e.

Dionis

Dionis ili Bakhos, grčki bog vegetacije. U predanjima se pominju dva Dionisa: stariji - Zagrej, sin Zevsa i Persefone, i mlađi - sin Zevsa i Kadmove kćerke Semele.

Prema orfičkom predanju, Zevsu je Demetra rodila kćer Persefonu, a zatim ju je ostavila u jednoj pećini zajedno sa dve zmije da je čuvaju. Dok je Persefona tkala vunenu tkaninu, nju je oplodio Zevs, preobražen u zmiju. Tako je rođen novi vladar sveta, rogati dečak Dionis Zagrej. On je odmah stavljen na presto; dobio je kocke, loptu, čigru, zlatne jabuke, vunenu kićanku i zvečku da se igra, a čuvali su ga kureti, koji su igrali oko prestola, uz zveku svog oružja. Ljubomorna Hera je želela da uništi Zevsovog naslednika i poslala je titane da ubiju mališana. Oni su premazali lice gipsom, a zatim su mamili dečaka ogledalom. Dionis Zagrej pokušavao je da se spase na taj način što se preobražavao u jarca, lava, zmiju i bika. Dok je bio u vidu bika, titani su ga rastrgli, a zatim su priredili gozbu i njegovo raskomadano telo izneli na trpezu.

Miris pečenog mesa primamio je i Zevsa. Kad je otkrio zločin, otac bogova je titane usmrtio munjom, a Dionisove udove predao je Apolonu da ih sahrani pored svog tronošca u Delfima. Neki kažu da je i titane i celu gozbu Zevsova munja spržila i pretvorila u pepeo. Iz tog pepela, koji u sebi sadrži titanske i božanske elemente, stvoren je sav ljudski rod. Dionisovo srce, koje je jedino ostalo sačuvano, boginja Atena je sakrila u jednu kotaricu i predala Zevsu. Iz srca Dionisa Zagreja rođen je mlađi Dionis.

Prema uobičajenom predanju, Dionis je Zevsov i Semelin sin. Otac bogova se zaljubio u Semelu, lepu Kadmovu i Harmonijinu kćer, i s njom se sjedinio u tebanskoj Kadmeji, u Demetrinom svetilištu. Kad je Semela začela božansko dete, njenu bremenitost je opazila Zevsova supruga Hera. Da bi se osvetila svojoj suparnici i sprečila rođenje deteta, Hera je posavetovala Semelu da zahteva od ljubavnika da joj se pojavi u svoj svojoj veličini i sjaju, kao gromovnik. Nerazborita Kadmova kćer poslušala je taj savet i prinudila je Zevsa da joj priđe onako kako prilazi svojoj božanskoj supruzi. Sjaj munje spržio je smrtnicu, a dete koje je Semela nosila pod grudima Zevs je spasao od ognja i ušio ga sebi u butinu. Posle tri meseca Zevs je u Nisi rodio Dionisa i predao ga na čuvanje nimfama te zemlje.

Drugi pripovedaju da je Semela potajno rodila Dionisa u Tebi, i da je Kadmo stavio kćer i unuka u kovčeg i bacio u more. Talasi su izbacili kovčeg na obale Lakonije. Ljudi koji su ga otvorili našli su u njemu mrtvu Semelu, a dete, koje je još bilo živo, predali su na čuvanje Atamantovoj supruzi Inoni. Neki kažu daje Zevs poverio svog sina Inoni zahtevajući da ga odneguje kao devojčicu. Ta predostrožnost nije zavarala ljubomornu Heru. Ona je otkrila prevaru i ludilom je kaznila Inonu i Atamanta (v. ta imena). Zevs je tada pretvorio Dionisa u jare i predao ga na čuvanje nisejskim nimfama.

Dionis je odrastao među ženama, koje su ostale uz njega i kad je krenuo u svet, okićen vencima od bršljana i lovora. Njegove pratilje - menade, tijade i bahantkinje - lutaju planinama i šumama, ispunjene božanskim nadahnućem. Pošto je pronašao način gajenja vinove loze i spravljanja vina, Dionis je sa svojom pratnjom, u kojoj se nalazio i njegov vaspitač Silen, započeo svoj pobedonosni pohod. Na putu od Egipta do Trakije i od Španije do Indije on je širio nove običaje i poučavao ljude gajenju vinove loze. Uz put je nailazio na brojne pristalice, ali je stekao i mnoge neprijatelje. Kad je stigao u Trakiju, suprotstavio mu se kralj Likurg. Dionis je morao da se spase skokom u more, gde ga je prihvatila Tetida i dala mu utočište pod vodom. Likurg je kažnjen ludilom; uveren da seče čokot vinove loze, on je sekirom posekao sina. U Orhomenu su Minijeve kćerke odbile da učestvuju u Dionisovim misterijama, zbog čega su kažnjene ludilom: najstarija od njih raskomadala je svoje dete, a zatim ga je, zajedno sa svojim sestrama, pojela. Kad argivski kralj Pret nije poverovao u Dionisovo božansko poreklo, bog je svim Argivljankama pomutio um, tako da su rastrzale i jele svoju decu.

Dionis je došao u Tebu da kazni svoje tetke, koje nisu verovale da je njihovu sestru Semelu obljubio Zevs. Kadmov naslednik Pentej naredio je da zatvore došljaka, ali je Dionis podstakao Agavu i ostale Tebanke da rastrgnu bezbožnog kralja. Zatim je mladi bog zaželeo da pređe na egejska ostrva. Dok je stajao na morskoj obali, obučen u divnu purpurnu odeću, naišli su na brzoj lađi tirenski gusari. Pošto su pomislili da se pred njima nalazi kraljevski sin za koga će dobiti veliki otkup, zarobili su Dionisa i odvukli ga na svoju lađu. Debela užad, kojima su hteli da ga vežu, sama su se kidala. Uviđajući da je mladić jedan od bogova, krmanoš je savetovao svojim drugovima da ga ostave na obali. Zapovednik je naredio mornarima da zaveslaju, ali se tada dogodilo čudo: lađom je poteklo vino, oko katarke se uvio bršljan, preko jedara spustila se loza sa zrelim grožđem, a vesla su se pretvorila u zmije. Uplašeni mornari pokušali su da uprave lađu prema kopnu, ali se Dionis preobrazio u lava i strašnom rikom ih je naterao da poskaču u more, gde su se preobrazili u delfine.

Na ostrvu Diji (Naks) Dionis je našao Minojevu kćer Arijadnu, koju je Tezej napustio (v. Arijadna). Da bi utešio mladu devojku, on joj je poklonio Hefestovu krunu, a zatim se njome oženio i odveo je u Argolidu. U sukobu koji je izbio između njega i Perseja u Argu, Arijadna je izgubila život. Da bi kaznio Argivce, Dionis je njihovim ženama pomutio razum i one su, u ludilu, ubijale i rastrzale svoju decu. U Atici je Dionisa srdačno primio Ikarije, a u Etoliji - kralj Enej (v. ta imena). Pripoveda se da je Dionis došao u Indiju na kolima u koja su bili upregnuti panteri i da je tu zemlju osvojio snagom svog oružja. Pošto je njegov kult bio prihvaćen u celom svetu, Dionis je odlučio da napusti zemlju i da se nastani na Olimpu. Olimpski bogovi su ga srdačno prihvatili, dobio je počasno mesto, uz desno Zevsovo koleno. Posle izvesnog vremena, odlučio je da siđe u Podzemlje kako bi otuda izveo svoju majku Semelu i pridružio je bogovima. Pokraj jednog izvora u blizini Lerne sreo je seljaka po imenu Prosimno ili Polimno, koji mu je, za određenu naknadu, pokazao put do Podzemlja (v. Polimno). Had i Persefona dozvolili su Dionisu da izvede Semelu iz Carstva mrtvih, a on im je zauzvrat poklonio svoju omiljenu biljku mirtu. Majku je odveo na Olimp i, pod imenom Tiona, uvrstio je među bogove.

Sa ostalim Olimpljanima Dionis je učestvovao u borbi protiv giganata, jer je bilo prorečeno da će bogovi pobediti gigante jedino uz pomoć boga čija je majka smrtnica.

Dionis je jedno od najzagonetnijih božanstava grčke religije. Njegovo ime se tumači kao "sin Zevsa", "bog iz Nise" ili se dovodi u vezu sa rečju "woinos", što znači vino. U kontinentalnoj Grčkoj poštovan je sigurno već u drugoj polovini II milenijuma pre nove ere, što potvrđuju pločice pisane mikenskim pismom. Dionisov lik nastao je verovatno spajanjem božanskog deteta, koje je od davnina poštovano u egejskom svetu (Dionis Zagrej), i tračko-frižanskog božanstva vegetacije, čiji se kult širio po Grčkoj iz dva pravca: sa severa - preko Beotije, i sa istoka - preko egejskih ostrva.

Dionis je bog vegetacije, veliko božanstvo koje se, kao i sve rastinje u prirodi, stalno obnavlja. U Dionisovom kultu i mitu uobičajena je ekstaza, ubijanje i komadanje deteta (sparagmos) i jedenje sirovog mesa (omofagija). Delovi rastrgnutog božanskog deteta čudom se ponovo sastavljaju i Dionis se ponovo rađa. Njegovim ubijanjem i vaskrsavanjem obezbeđuje se plodnost i stalno obnavljanje prirode, a jedenje raskomadanog boga ili njegove svete životinje jemči vernicima sjedinjavanje s bogom i spasenje posle smrti. Iz godine u godinu tijade su na vrhovima Parnasa proslavljale rođenje Dionisa, a istovremeno je obavljana i tajna svečanost na njegovom grobu u Delfima.

Kao bog vegetacije, Dionis je prvenstveno zaštitnik drveća (Dendrites, Endendros). Njegova omiljena biljka je bršljan. Dionis je zaštitnik cveća (Anthios), a veliki broj njegovih nadimaka vezuje se za razno drveće i druge biljke, posebno za smokvu i vinovu lozu. U njegovom kultu značajnu ulogu ima falus;

Dionis nije nikad predstavljen itifaličan, ali su zato tako prikazani njegovi pratioci - sileni i satiri. O njegovim praznicima svečano je nošen falus (faloforija).

Dionis je zamišljan i u vidu bika, a možda i kao jarac ili srna.

Mit o Dionisovom silasku u Podzemlje, kao i praznik Antesterije, pokazuje da je ovaj bog, kao i ostala božanstva vegetacije, smatran i gospodarem mrtvih. Dionis je u Trakiji bio i bog proricanja, ali je u Grčkoj imao samo jedno proročište, i to u Amfikleji, u Fokidi. Tokom zimskih meseci u Delfima je zamenjivao Apolona i davao proročanstva. Njegovim dolaskom u Delfe proricanje pomoću žreba zamenjeno je božanskim nadahnućem.

Glavno obeležje Dionisovog kulta je orgijazam, padanje u ekstazu. Učesnici u Dionisovom ritualu bile su uglavnom žene, koje su posle dugih lutanja i velikih napora, pod dejstvom igre i muzike, padale u zanos. Dionisov kult bio je rasprostranjen po celoj Grčkoj; njegovi najznačajniji praznici su Antesterije, Agrionije i Leneje. Kao i Demetra, Dionis je božanstvo seljaka i širokih narodnih masa.

Središte njegovog kulta nisu velelepni hramovi, već planine i skromna seoska svetilišta. U klasičnom periodu on nije samo bog vegetacije već i veliko božanstvo, kome je potčinjena cela priroda, pre svega čovek. Jedino ovaj bog ispunjava duše ljudi, tako da se oni u zanosu poistovećuju s njim. Dionisovi mitovi razrešavaju sukob između onog što je racionalno i onog što je iracionalno u ljudskom životu.

Dionisove svete životinje su panter i lav. Njemu se žrtvuju jarci i koze. Od biljaka mu je posvećen bršljan, kojim je ovenčana njegova glava i obavijen tirs - štap krunisan šišarkom.

U likovnoj umetnosti Dionis je predstavljan kao dete, mladić ili zreo muškarac. Najstarije Dionisove kultne statue bile su kolac ili drveni stub, na koji su stavljani maska i odelo. Taj arhaični način prikazivanja Dionisa dugo se održao u Grčkoj zbog karaktera njegovog kulta. Na arhajskim vazama crnofiguralnog stila Dionis je uvek prikazan kao zreo, bradat muškarac, odeven u dug jonski hiton, s bršljanom u kovrdžavoj kosi i s peharom ili vinovom lozom u rukama. Kraj njega su predstavljene njegove svete životinje jarac i bik, a on sam često jaše na mazgi. Tek od V v. pre n. e. Dionis je prikazivan kao lep i nežan mladić. Počevši od IV v. pre n. e. njegove predstave postaju sve ženstvenije.

Dionis je glavna ličnost Euripidove tragedije Bakhe (406.g. pre n. e.), kao i Nonovog epa Dionisijaka (V vek).

Dionisije

Praznik posvećen Dionisu, nastao u Atini u vezi sa izvođenjem dramskih predstava. Svetkovane su seoske i gradske Dionisije. Seoske Dionisije su proslavljane na taj način što su mlade devojke išle na čelu procesije. Pratila su ih dva roba koji su nosili falos i narod koji je bučno i u veselom raspoloženju pevao opscene pesme, dok su mladići, u igri zvanoj askoliazmos, balansirali na naduvanim mešinama od kozje kože.

Gradske Dionisije slavljene su u čast Dionisa Eleuterija, kome je posvećen hram na južnoj padini Akropolja, gde se nalazilo i pozorište. Uz svetlost buktinja mladići su unosili Dionisov kip u pozorište, gde je ostajao za vreme održavanja predstava, u koje su bili uključeni najpre lirski horovi i tragedije, a kasnije i komedije.

Eleusinske misterije

Najčuveniji tajni kult u grčkom svetu, zasnovan na mitu o Demetri i Kori (v. ta imena). Njihovo poreklo seže u daleku prošlost, verovatno u XV vek pre n. e. Svake godine u februaru proslavljane su takozvane Male Eleusinije, kad su vernici postili, prinosili žrtve i obavljali razne rituale očišćenja. Velike Eleusinije proslavljane su svake pete godine u mesecu boedromionu (septembar-oktobar), a trajale su osam dana. U njima su mogli učestvovati svi Grci "čistih ruku", uključujući i žene i robove.

O eleusinskim misterijama starale su se dve eleusinske porodice; iz porodice Eumolpida biran je sveštenik (hijerofant), a iz porodice Kerika - bakljonoša (daduh) i sveti glasnik (hijerokeriks). Njima se pridruživala i Demetrina sveštenica, koja se starala o boginjinom kultu u Eleusini. Pripreme za posvećenje vernika obavljane su u različito vreme, bilo u Eleusini, bilo u Atini. Svako ko je želeo da bude posvećen u misterije (miste) odlazio je sa prasetom na more, zajedno sa njim se kupao, a zatim očišćen vraćao u Atinu, gde je prase prinosio na žrtvu. Sledile su i ostale ceremonije očišćenja, koje su se sastojale u ćutanju, sedenju na stolici pokrivenoj ovnujskim krznom i pročišćavanju vazduha pomoću buktinje i lepeze. Zatim je iskušenik postio i oprobao kikeon, piće spravljeno od ječma. Pre početka velikog slavlja, iz Eleusine su u Atinu prenošeni sveti predmeti u posebnim kovčežićima i kotaricama. Pretpostavlja se da su se u njima nalazili tučkovi i avani za pripremanje kikeona, ili modeli polnih organa, falosa i materica, a možda i zrnevlje žita. Uoči velikog slavlja, u prisustvu Atinjana i stanovnika drugih gradova, kralj Arhont je sa svojom suprugom prinosio veliku žrtvu.

Devetnaestog dana meseca boedromiona velika povorka kretala se od Atine ka Eleusini svetim putem, dugim 30 kilometara. U povorci su nošeni kovčežići i kotarice sa svetim predmetima, uz povike: "Jakhos, Jakhos" (v. to ime) i ekstatične pokrete. Krajem dana povorka je stizala na granicu između Atine i Eleusine, gde ju je, kraj mosta preko Kefisa, dočekivala gomila maskiranih ljudi, koja je pošalicama i opscenim gestovima zadržavala i razveseljavala miste (v. Jamba, Bauba}. Po dolasku u Eleusinu miste su stupale u određen prostor, gde se pokraj ulaza nalazila pećina posvećena Plutonu, bogu Podzemlja.

Misterije su održavane u telesterionu, velikoj građevini u koju je moglo da se smesti nekoliko hiljada vernika. Njena unutrašnjost osvetljavana je samo svetlošću buktinja. U središtu je bio sagrađen Anaktoron - pravougaona kamena konstrukcija sa vratima na dužoj strani, u stvari posebna vrsta žrtvenika. Tu je bio i presto hijerofanta.

O glavnoj ceremoniji koja je vršena u telesterionu ne raspolaže se pouzdanim podacima. Izvesno je da su postojala dva stupnja posvećenja. Posvećenicima u prvi stupanj - mistama - bilo je omogućeno da prisustvuju samo jednom delu tajne ceremonije, dok su im najveće tajne otkrivane tek u narednoj godini, kad su sticali drugi stupanj posvećenja, zvani epopteija. Pretpostavlja se da su miste sa buktinjama u ruci podražavali Demetrino lutanje u potrazi za kćerkom, a da im je u Telesterionu prikazivana cela drama o otmici Kore. Posle zastrašujućih prizora, vezanih za Podzemlje, vrata Anaktorona su se otvarala i sveštenik je, uz jarku svetlost buktinja, prizivao Koru, objavljujući njen ponovni susret sa Demetrom. Možda je obavljano i sveto venčanje između hijerofanta i Demetrine sveštenice, a vrhunac je bilo rođenje božanskog dečaka i prikazivanje klasja žita. Poslednji dan praznika bio je posvećen različitim ritualima i igrama. Efebi su prinosili bika na žrtvu i pripremana je bogata gozba. Zatim su stavljane dve vrste posuda: jedna prema zapadu, a jedna prema istoku. Narod je, gledajući ka nebu, uzvikivao "Padaj kišo" (hye), a zatim gledajući ka zemlji - "Primi (odnosno) začni" (hye).

Eleusinske misterije su povezane sa agrikulturom, a posvećenicima su obećavale srećni život na drugom svetu, odnosno besmrtnost.

Euridika

U grčkoj mitologiji nimfa, supruga slavnog tračkog pevača Orfeja.

Na dan Orfejevog i Euridikinog venčanja nije se rasplamsala buktinja u ruci boga braka Himeneja, što je bio predznak nesreće koja će zadesiti supružnike. Ubrzo posle udaje, dok je sa svojim drugaricama šetala cvetnim poljima, Euridiku je ujela zmija otrovnica i ona je ubrzo umrla. Orfej nije mogao da preboli smrt voljene žene, pa je sišao u Podzemlje da je vrati među žive. Svojim tužnim pesmama raznežio je srca vladara mrtvih i oni su mu dozvolili da izvede Euridiku, ali pod uslovom da se za njom ne osvrće pre izlaska na svetlost dana. Euridika je pošla za zvucima lire presrećnog Orfeja. Pred samim izlaskom iz Podzemlja božanski pevač se osvrnuo za svojom ljubljenom suprugom i u istom trenu je zanavek izgubio.

Fanes

Božanstvo orfičke kosmogonije, rođeno iz srebrnog jajeta. On je Prvorođeni (Protogon), dvopolno biće koje riče kao lav i bik, a ima četiri oka, četiri roga i zlatna krila. Nazivan je i Erikapejem, Erosom i Metidom. Stvorio je nebo i zemlju, a za čuvara sveta postavio je Sunce. Živeo je skriven u pećini. Njegov lik je mogla da vidi samo Noć.

Hiperborejci

U grčkoj mitologiji narod koji živi na krajnjem severu, s one strane Severnog Vetra. U njihovoj zemlji je blago podneblje. Oni ne seju i ne žanju, ne grade kuće i ne trpe nevolje starosti, bolesti i ratova, već su blažen, pravedan, mudar i pobožan narod. Hiperborejci vole pesmu i igru, a kad se zasite života, oni se posle bogate gozbe radosno bacaju sa jedne stene u more. U njihovu zemlju se ne stiže ni kopnom ni morem; ona je pristupačna samo bogovima i njihovim miljenicima. Posebno poštuju Apolona, kome prinose na žrtvu divlje magarce. Mnoge legende govore o vezama Hiperborejaca sa središtima Apolonovog kulta - sa ostrvom Delom i Delfima.

Apolon je odmah posle rođenja, na kočijama koje su vukli labudi, otišao u zemlju Hiperborejaca i živeo je među njima sve dok ga stanovnici Delfa nisu pesmama prizvali sebi. Mladi bog stigao je u Delfe u proleće i ostao je među radosnim vernicima devet meseci. Krajem jeseni vratio se pobožnim i pravdoljubivim Hiperborejcima da među njima provede zimu (v. Apolon). Hiperborejci su Delfima darovali Apolonov hram, koji je bio sagrađen od pčelinjeg voska i perja. Prvi Apolonov prorok, Hiperborejac Olen, osnovao je proročište u Delfima i saopštavao je Apolonove poruke u šestercu (heksametar). Verovalo se da su prilikom najezde Gala, 279. g. pre n. e. Delfe spasle dve naoružane utvare, dva hiperborejska heroja, Hiperoh i Laodok.

U delskoj legendi se pripoveda da je Ejlejtija, boginja porođaja, došla iz zemlje Hiperborejaca na Del da pomogne Leti pri rođenju Apolona. Dve hiperborejske device, Arga i Opida, takođe su stigle na Del da prinesu žrtve Ejlejtiji radi lakšeg porođaja. One su na Delu i umrle, a njihov grob, koji se nalazio iza Artemidinog hrama, posipan je pepelom žrtvenih životinja. Žene sa ostrva slavile su te hiperborejske device u pesmi, koju je spevao Likijac Olen. Kasnije su Hiperborejci poslali dve devojke - Hiperohu i Laodiku - u pratnji petorice svojih građana da donesu na Del zavetne darove uvijene u slamu. Te devojke umrle su na ostrvu, a pošto se petorica izaslanika nisu vraćala, Hiperborejci su narednih godina odnosili darove na granicu svoje zemlje i predavali ih susedima. Hiperborejske darove najpre su preuzimali Skiti, a njihovi susedi prenosili su ih daleko na zapad, do Jadranskog mora. Odatle su ih drugi narodi, preko Dodone, Eubeje i Tena, donosili na Del. Hiperoha i Laodika sahranjene su pokraj ulaza u Artemidin hram. U spomen na ove hiperborejske device, devojke i mladići sa Dela stavljali su uoči venčanja pramen svoje kose na grob Hiperohe i Laodike. Drugi pripovedaju da su Hiperborejci prve plodove zemlje slali preko Arimaspa, Isedonaca i Skita do Sinope, odakle su ih Grci prenosili u Atiku, a Atinjani na Del.

Samo nekoliko smrtnika dospelo je u zemlju Hiperborejaca. Tamo je Atena odvela Perseja pošto je odsekao Meduzi glavu, a Herakle, koji je stigao u zemlju Hiperborejaca dok je proganjao Artemidinu košutu, preneo je otuda divne masline u Olimpiju. Apolon i Artemida su svog ljubimca Klinida odveli u hram Hiperborejaca, a i pobožni Krez je doživeo tu čast da bude gost tog blaženog naroda.

Mit o Hiperborejcima posebno je negovan u južnoj Italiji, u krugu Pitagorinih učenika.

Istar

U grčkoj mitologiji personifikacija istoimene reke (Dunav), Okeanov i Tetijin sin, Helorov i Aktejev otac.

Jakho

Atinsko božanstvo koje je pred bitku kod Salamine, u vidu ogromnog oblaka prašine, najavilo poraz Persijancima. Ime tog božanstva izvedeno je iz radosnog usklika vernika prilikom proslave praznika eleusinskih boginja - Demetre i Kore. S buktinjom u ruci i vencem od mirte na glavi, Jakho predvodi noćno kolo u Eleusini. Zamišljan je kao mladić, odeven u kratak izvezen hiton i u dubokim čizmama na nogama. Zbog sličnosti imena Jakho - Bakhos, katkad je poistovećivan s Dionisom. Njegovo glavno kultno mesto bio je Jakheon u Atini. Odatle je pri svetkovanju misterija Demetre i Kore prenošena drvena statua Jakha u Eleusinu. Kultna povezanost Jakha sa Demetrom i Persefonom inspirisala je kasnije mitove o Jakhu. Taj atički bog smatran je Demetrinim ili Persefoninim sinom ili Demetrinim suprugom. Kao Persefonin sin, on je poistovećen je sa Zagrejem. Kad su titani, po naredbi ljubomorne Here, rastrgli Zagreja, Zevs je njegovo srce, koje je još bilo živo, progutao, a zatim je ponovo stvorio Zagreja, koji je dobio ime Jakho (v. Dionis). Jakho se pominje i kao mistični eleusinski dečak.

Kadmo

U grčkoj mitologiji sin feničanskog kralja Agenora i Telefase, Europin, Kilikov i Fenikov brat. Kad je Zevs oteo Europu, Agenor je poslao svoje sinove da traže sestru i naredio im da se bez nje ne vraćaju u zavičaj. Kadmo je krenuo na put zajedno sa svojom majkom Telefasom. Posle kraćih boravaka na ostrvima Rodu i Teri, duže se zadržao kod Edonaca, u Trakiji, gde je Telefasa umrla. Kadmo je zatim otišao u Delfe da od proročišta sazna gde se nalazi Europa. Pitija mu je rekla da odustane od daljeg traganja za sestrom i da osnuje grad na mestu do koga će ga dovesti jedna krava. Dok je prolazio kroz Fokidu, među govedima Amfidamantovog sina Pelagona ugledao je kravu koja je na bedrima imala beli znak u vidu punog Meseca. Kadmo je kupio tu kravu i dugo je sledio, sve do tebanskog polja, gde je životinja od umora pala. Na tom mestu postavio je Atenin kip i odlučio da boginji žrtvuje kravu. Pošto mu je za žrtvu bila potrebna voda, Kadmo je poslao nekoliko svojih drugova da je donesu sa obližnjeg izvora. Strašni zmaj, Arejev sin, koji je čuvao taj izvor, napao je i usmrtio Kadmove drugove. Na njihove po vike Kadmo je dojurio i ubio zmaja. Po Ateninom savetu, on je polovinu zmajevih zuba posejao, dok je drugu polovinu boginja poklonila kolhidskom kralju Ejetu. Iz posejanih zuba odmah su iz zemlje iznikli naoružani ljudi, Sparti (Posejani). Kadmo je među njih bacio kamen, a oni, ne tražeći krivca, otpočeli su ljutu borbu. Posle tog okršaja, u životu su ostala samo petorica Sparta.

Zbog ubistva zmaja, Kadmo je morao osam godina da služi Areja. Posle tog službovanja, Atena mu je darovala vlast nad Tebom, a Zevs mu je dao suprugu Harmoniju, Arejevu i Afroditinu kćer. Kadmovo i Harmonijino venčanje proslavljeno je u najvećem sjaju u Kadmeji, utvrđenju oko koga će se kasnije razviti grad Teba. To je bila prva svadba smrtnika kojoj su prisustvovali svi Olimpljani. Muze, sa zlatnim vencima u kosi, pevane su svadbene pesme, a bogovi su doneli mladencima sjajne darove. Kadmo je darivao Harmoniju ogrlicom, koju mu je poklonio Hefest, Afrodita ili Europa, kao i divnom haljinom. Ta dva dara donela su nesreću svima koji su ih kasnije posedovali (v. Alkmeon, Amfij'araj, Enfila).

Kadmo je u Tebi srećno živeo sa Harmonijom, koja mu je rodila petoro dece: sina Polidora i kćerke - Autonoju, Inonu, Agavu i Semelu. U dubokoj starosti supružnici su bili prinuđeni da napuste grad. Prepustili su tebanski presto svom unuku Penteju, a zatim su otišli u zemlju Enhelejaca. Proročište je objavilo da će Kadmo i Harmonija, na volovskim kolima i u vidu zmija, predvoditi silnu varvarsku vojsku, koja će pobeđivati sve dok ne pokuša da otme delfsko blago. Tek tada će varvari biti uništeni, dok će Kadmo i Harmonija biti preneseni na Ostrva blaženih. Pričalo se daje grad Butoe (Budva) dobio ime po volovima koji su dovukli kola sa Kadmom i Harmonijom u zemlju Ilira. Enhelejcima je rečeno da će pobediti svoje susede Ilire ako Kadma izaberu za vođu. Kad su oni poslušali taj savet, Kadmo je izvojevao pobedu nad Ilirima i zagospodario njihovom zemljom. Harmonija je tu rodila sina Ilirija. Neki pričaju da su supružnici pretvoreni u zmije tek u ilirskoj zemlji i da je to bila kazna za ubistvo Arejevog sina.

Kadmov i Harmonijin grob pokazivan je kod Epidamna (današnji Drač).

Kibela

Frižansko božanstvo, majka bogova i cele prirode. Grci su upoznali ime i predstave boginje Kibele već u VI v. pre n.e., a u drugoj polovini V i IV v. pre n.e. njen kult, koji su najpre negovali robovi i trgovci, prihvatile su i šire narodne mase. U Grčkoj je Kibela katkad poistovećivana s Gejom ili Rejom. U njenu čast podignuta su svetilišta u Atini, Olimpiji, Tebi, Megalopolju, Korintu, Tegeji i Sparti. Na grčkom kopnu njen kult je izgubio orgijastički karakter. Tek od kraja III v. pre n.e., kad je po nalogu Sibilinskih knjiga Kibelin fetiš (crni meteorski kamen) s najvećim počastima prenesen iz Pesinunta u Rim, u njenom kultu je ponovo oživeo orgijazam. Najveću popularnost Kibela je stekla u vreme Rimskog Carstva, počevši od sredine II veka (v. Magna mater).

Kibela je na maloazijskom tlu zamišljana u vidu amorfnog kamena (betil). Prve predstave Kibele na grčkom kopnu potiču iz druge polovine VI v. pre n.e., ali se njena ikonografija utvrđuje tek u drugoj polovini V v. pre n.e. Fidija ili Agorakrit izradio je za atinski Metroon statuu Kibele, koja prikazuje boginju kako sedi na prestolu između dva lava, s timpanom u ruci. Ta ikonografska shema ostala je omiljena i u kasnije vreme, ali su predstavama Kibele dodavani njeni karakteristični atributi: kalatos, veo vezan za krunu, rog izobilja, skiptar ili patera. O predstavama Kibele u rimsko doba (v. Magna mater).

ICl.

Kotis

Tračka boginja, nalik na grčku boginju Artemidu. Njen kult, orgijastičkog karaktera, prenesen je u Grčku tokom V v. pre n. e. Posebno je poštovana u Atini i Korintu i na Siciliji. Pri svetkovanju njenih misterija, muškarci su se oblačili u ženske haljine. Poštovana je i u Frigiji, gde je poistovećena sa boginjom Ma.

Likaon

U grčkoj mitologiji ime dvojice junaka:

1. Laotoja, kćer vladara Lelega, rodila je trojanskom kralju Prijamu dva sina - Likaona i Polidora. Jedne noći, u očevom voćnjaku, Likaona je zarobio Ahil i prodao ga na Lemnu. Mladića je za veliko blago otkupio Eetion sa Imbra, prijatelj kralja Prijama, a zatim ga je poslao u troadsku Arizbu. Likaon je odatle pobegao i vratio se u Troju. Jedanaest dana veselio se u roditeljskom domu, ali ga je dvanaestog dana sudbina dovela na obale Skamandra, gde ga je, nenaoružanog, savladao Ahil, razjaren zbog Patroklove smrti, nemilosrdno ubio i njegov leš bacio u reku da bude hrana ribama.

2. Sin Pelazga i Okeanide Malibeje ili nimfe Kilene, kralj Arkadije. Sa više žena imao je pedeset sinova i dve kćerke, Diju i Kalistu. Njegovi sinovi su bili kolonizatori i osnivači mnogih gradova na Peloponezu.

Prema starijem predanju, Likaon je pobožan i pravedan vladar, koji ljude odvraća od greha i bezbožnosti. Osnovao je grad Likosuru, po nekima najstariji grad u grčkom svetu, i uspostavio je na brdu Likeju kult Likejskog Zevsa. Njemu se pripisuje i podizanje Hermesovog hrama na Kileni. Likaona je nasledio njegov najstariji sin Niktim. Kad je jednog dana prineo Zevsu na žrtvu novorođenče, Niktim je preobražen u vuka.

Prema kasnijem predanju, Likaon i njegovi sinovi počinili su zlodelo koje je dovelo do Deukalionovog potopa. Kad je Zevs jednog dana odlučio da se uveri u njihovu bezbožnost, došao je u Likaonovu kuću kao običan smrtnik. Domaćin ga je prividno ljubazno primio, ali mu je na trpezu izneo meso jednog dečaka, izmešano sa utrobom žrtvene životinje. Zevs je s gnušanjem prevrnuo sto i munjom usmrtio Likaona i njegove sinove. Jedino je najmlađi sin Niktim izbegao smrt, jer ga je u poslednjem trenutku zaštitila Geja. Posle očeve smrti, Niktim je nasledio presto Arkadije. U vreme njegove vladavine dogodio se Deukalionov potop. Neki su pričali da se Likaon podsmevao narodu što poštuje Zevsa i da je čak nameravao da ubije boga kad mu je on došao u goste. Likaon je ubio sopstvenog sina Niktima ili unuka Arkada da bi pripremio Zevsu jelo. Zbog tog zločina, Likaon je preobražen u vuka. Neki kažu da je to bilo delo Likaonovih bezbožnih sinova. Zevs je često posećivao Likaona da bi ga poučio šta je dobro a šta zlo. Njegovi sinovi hteli su da provere da li to zaista sam bog dolazi njihovom ocu i zato su gosta poslužili mesom ubijenog dečaka. Uz blesak munje i grmljavinu, Zevs je svirepe ubice kaznio smrću.

Mit o Likaonu nastao je u vezi sa prinošenjem ljudskih žrtava Likejskom Zevsu. Verovalo se da onaj ko okusi ljudsko meso postaje vuk i da tek posle deset godina uzdržavanja od te hrane opet dobija čovečji lik.

Menade

U grčkoj mitologiji negovateljice i pratilje boga Dionisa. Kad ih on nadahne, menade padaju u zanos (ekstazu) i lutaju poljima, šumama i planinama, uzvikujući ime svog boga. One su ovenčane bršljanom i ogrnute nebridom ili krznom pantera, a opasane su zmijama, koje im ližu obraze. U svom zanosu one uzimaju u ruke i doje divlje životinje ili ih rastržu i jedu njihovo živo meso. Menade su neranjive i raspolažu velikom snagom. Udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Priča se da su menade rastrgle Orfeja i Penteja (v. ta imena).

Menade su često prikazivane na grčkim ranoarhajskim vazama u igri sa silenima i satirima, bez karakterističnih atributa. Na atičkim crnofiguralnim vazama ogrnute su krznom pantera, a tek na vazama strogog crvenofiguralnog stila one su predstavljene u ekstazi i sa svim karakterističnim atributima (zmije, tirs, srna, buktinja, timpani i dr.).

Misterije

Tajni kultovi, povezani sa mističnim idejama o rođenju, smrti i vaskrsenju, koji pojedincima omogućuju da steknu određena religijska iskustva mimo okvira zvanične religije. Sve misterije podrazumevaju rituale očišćenja, askeze, posvećivanja u svete tajne i neku vrstu krštenja. Verovatno su postojale i u religijama svih evropskih praistorijskih populacija, jer je njihove začetke mogućno otkriti širom sveta u plemenskim ceremonijama primitivnih zajednica, posebno u ritualima inicijacija. Mistične ideje o rađanju, smrti i vaskrsenju morale su se posebno razviti u vreme kad je čovek počeo da se bavi zemljoradnjom, tokom mlađeg kamenog doba, tj. kad je svoju egzistenciju povezao sa misterijom vegetacionog ciklusa. U praistorijskim razdobljima, kao i u današnjim marginalnim društvima, u rituale misterija verovatno je bio uključen najveći deo zajednice. U istorijskim civilizacijama, međutim, misterije su stvar ličnog izbora i zato su ograničene na manje grupe vernika. Misterije se jasno uočavaju u grčkoj religiji VII-VI v. pre n. e., a postaju posebno omiljene u prvim vekovima nove ere na teritoriji Rimskog Carstva.

U Grčkoj su misterije povezivane sa agrarnim kultovima i božanstvima vegetacije, pre svega sa Demetrom i Dionisom. Onaj ko želi da bude upućen u misterije nazivan je mista, a lice koje gaje posvećivalo - mistagog. Kultom su upravljali hierofanti (oni koji otkrivaju svete predmete) i daduhosi (bakljonoše). Sve misterije podrazumevale su određene tabue u odnosu na hranu, kao i zajedničke obrede, igre i ceremonije.

Najznačajnije su bile dionisijske (orfičke) i eleusinske misterije (v. to ime), a omiljene su bile i misterije Kabira sa Samotrake. Broj misterija se povećavao tokom helenističkog razdoblja, u vreme prožimanja grčke religije orijentalnim religijama. U prvim vekovima Rimskog Carstva najomiljenije su bile dionisijske misterije (bahanalije, v. to ime) i misterije u vezi sa egipatskom boginjom Izidom. Široko rasprostranjene bile su i misterije u kultu Kibele i Atisa, kao i tračko-frižanskog Sabazija (v. ta imena). Počev od II veka sve omiljenije postaju misterije u vezi sa maloazijskim božanstvima, pre svega sa Mitrom.

Persefona

Grčka boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Podzemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerkama brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet narcis, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere taj primamljivi cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gospodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno Carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku, ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru (v. Demetra). Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno Carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga.

U kultu i mitu Persefona se pojavljuje u dva vida: kao gospodarica Podzemlja ona je mračna, tajanstvena i zastrašujuća boginja, a kao Demetrina kći Kora - ona je nežna i ljupka devojka. U svojstvu boginje Podzemlja ona nema poseban kult, a kao Kora poštovana je zajedno sa Demetrom, posebno u Eleusini.

Likovne predstave Persefone mogu se po tematici svrstati u četiri grupe: Kora i Demetra, otmica Kore, povratak iz Podzemlja i Persefona sa Hadom u Podzemlju.

Proricanje

Veština upoznavanja volje bogova na osnovu različitih vrsta znakova. Namere bogova mogu ljudima biti nagoveštene ili spoljašnjim znacima ili neposredno, preko snova ili nadahnuća. U prvu grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica (ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehotično izgovorene reči), bacanja kocki ili drugih vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu posmatranja utrobe žrtvovanih životinja, vatre na oltaru (epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode (hidromantika). Drugu grupu proricanja čini otkrivanje božanske volje preko snova (oniromantika), najčešće onih koji traže ozdravljenje u Asklepijevim svetilištima (inkubacija, ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromantika) i otkrovenjima dobijenim preko nadahnuća (enthousiasmos).

U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti pojedinci koji su oglašavali volju ili želje bogova. Kasnije ta vrsta proricanja nije imala značajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno proroštvima dobijenim od različitih svešteničkih redova ili zvaničnih proročišta, naročito delfskog (v. Proročišta). Tek posle smrti Aleksandra Velikog, kad je grčko-rimski svet stupio u neposredni kontakt s Orijentom, naglo su postale omiljene sve vrste proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su zvanično priznavana jedino prorokovanja koja su obavljali državni magistrati ili sveštenstvo, ali mere koje su preduzimane radi sprečavanja proricanja nezvaničnih lica pokazuju da su sve vrste proricanja bile omiljene. Već od vremena Tiberija nezvanična prorokovanja smatrana su zločinom i kažnjavana su proterivanjem i oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a i kasnijim zabranama, u Rimu su postojali i profesionalci, najčešće stranci s Orijenta, koji su se bavili isključivo astrologijom. Dioklecijan je najstrože zabranjivao ars matematica, tj. astrologiju, ali su tek dolaskom na vlast hrišćanskih imperatora konačno ugušene sve vrste prorokovanja.

Proročišta

Mesta na kojima božanstva daju odgovore na pitanja vernika, bilo određenim znacima bilo posredstvom određenih lica. U istorijsko doba Grci su ta mesta nazivali chresterion ili manteion, a Rimljani - oraculum. U Grčkoj su to svetilišta pojedinih božanstava, najčešće Apolona ili heroja (Amfijaraj, Trofonije, Mops). U svakom od njih proricalo se na osoben način. Onaj ko je postavljao pitanja morao je prethodno da izvede rituale očišćenja i da prinese određenu žrtvu. Tek tada je dovođen na mesto gde mu je bog, preko određenih znamenja (pokreta kultne statue ili predmeta bačenih u vodu, šuštanja lišća ili kroz usta nadahnutog sveštenika ili sveštenice), odgovarao na postavljena pitanja. U pojedinim svetilištima, posebno Asklepijevim, vernicima je tokom noći, u snu, bog davao potrebna uputstva.

U drevnoj Evropi postojao je veliki broj proročišta. Jedno od najstarijih i najčuvenijih bilo je proročište u Dodoni, gde je Zevs šuštanjem lišća svetog hrasta, odnosno sveštenika koji su te šumove tumačili, oglašavao ljudima svoje namere. Najčuvenija su bila Apolonova proročišta u Klaru kod Kolofona, u Didimi kod Mileta i u Delfima. Posebno je bio veliki ugled delfskog proročišta. Tu je Apolon, preko Pitije, odgovarao na postavljena pitanja, najpre samo jedanput godišnje, u proleće, a kasnije - tri puta. Pre prorokovanja, Pitija se najpre kupala u izvoru Kastalije i prinosila na žrtvu kozu, a zatim je ulazila u aditon Apolonovog hrama. Tu se nalazio omfalos i tronožac postavljen iznad jednog procepa u zemlji. Pitija je sedala na tronožac, udisala isparenja iz pukotine, padala u zanos i dobijala od boga odgovore koje su sveštenici prenosili vernicima u dvosmislenim stihovima.

U Italiji je bilo malo proročišta. Najomiljenije je bilo proročište Fortune-Primigenije u Preneste. U izuzetno teškim prilikama Rimljani su konsultovali Sibilinske knjige (v. Sibile).

Orfej

U grčkoj mitologiji sin Tračanina Eagra, najčuveniji pevač, svirač i pesnik.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili od muze Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jato ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje sakupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je i divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem pisma, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu, Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu Euridiku usmrtila je otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu niti Euridikinog života opet započele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli ovom nenadmašnom pevaču. Oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo. Istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u Carstvo mrtvih, ali ovog puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa, koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika, Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle.

Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: priče i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici tog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V v. pre n. e. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Taj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Orfizam

Religiozna sekta nastala u Grčkoj tokom VII ili u ranom VI veku pre n. e., u čijoj kosmogoniji, teogoniji i antropogoniji najznačajnije mesto zauzimaju Fanes, kosmički Eros i Dionis-Zagrej (v. ta imena). Mitski osnivač tog religioznog pokreta, koji je imao mnoge pristalice u južnoj Italiji i na Siciliji, bio je trački pevač, svirač i pesnik Orfej (v. to ime). Učenja orfičara bila su sadržana u poemama, koje su izgubljene. Njihova rekonstrukcija mogućna je na osnovu kraćih aluzija kod Pindara, Aristofana i Platona, kao i u različitim literarnim kompilacijama iz kasnohelenističkog i rimskog doba.

Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh. Telo je povezivano sa Titanima i smatrano zatvorom ili grobom duše koja, zbog greha, luta i strada, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Grešnici su u Podzemlju kažnjavani, a pravednici su na nebu uživali večito blaženstvo. Na zlatnim listićima iz grobova helenističke epohe u južnoj Italiji i na Kritu ispisani su stihovi sa uputstvima duši pokojnika kako da se vlada pri stupanju u donji svet. Tu se duša predstavlja kao dete neba i zemlje, koja zahteva da pije sa izvora sećanja. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela, nisu jeli meso, jaja i bob niti su pili vino.

Orfičarima je, kao i Pitagori i njegovim sledbenicima pitagorejcima, bila bliska i ideja o seljenju duša (metempsihoza).

Palanto

(Palantho) U rimskom predanju Hiperborejka, eponomna heroina Palatina. Herkul je doveo Palantu sa dalekog severa u Lacij, i to kao taoca. Pre nego što je otišao iz zemlje, udao je Palanto za Fauna. Palanto je rodila Herkulu sina Latina, koji je kasnije vladao Lacijem.

Pan

Grčki bog stada i pastira. Dok je Hermes čuvao u Arkadiji stada nekog smrtnika, ugledao je lepu nimfu, Driopovu kćer, i poželeo je njenu ljubav. Plod te ljubavi bilo je čudesno dete, dvorogo i kozjih nogu, bučno i nasmejano. Majka se uplašila od bradatog mališana, ali mu se Hermes silno obradovao. On je svog sina povio u krzno planinskog zeca, a zatim ga odneo na Olimp i ponosno pokazao bogovima. Svi su se obradovali dečaku, posebno Dionis. Bogovi su Hermesovom sinu dali ime Pan (sav, sve), jer je svima razveselio srca.

Kosmatom, dvorogom Panu pripadaju snežni planinski vrhovi i kamenite staze. On juri kroz guste šikare ili tumara po vrletnom stenju, gde lovi zveri i svira na fruli. Prate ga planinske nimfe, s kojima pokraj vrela često peva i igra. Umoran od lova, pesme i igre, Pan u podne spava, a pastiri strahuju da ga u to vreme ne uznemire. Često je u društvu Dionisa i njegove vesele pratnje - nimfa, silena i satira. Panu se katkad pridružuju i brojna njemu slična bića, pani i panisci.

Svojom ljubavlju Pan je progonio mnoge lepe nimfe i mlade pastire. U ljubavi nije imao sreće: nimfa Pitis preobrazila se u omoriku, Eho ga je odbila i prinudila da pribegne samozadovoljavanju, a Siringa se preobrazila u trsku, od koje je zaljubljeni Pan načinio pastirsku sviralu (siringa). Pan je voleo i boginju Selenu, koja ga je odbijala sve dok se nije ogrnuo belim ovnujskim runom ili joj poklonio prekrasno ovčje runo.

Pan je jedino božanstvo za koje se verovalo da je smrtno. Kad je, za vreme vladavine cara Tiberija, egipatski krmanoš Tamus plovio prema Italiji, tri puta je čuo glas koji mu je naložio da saopšti kako je veliki Pan mrtav. Zbog toga je u poznom srednjem veku, u raznim teološkim spekulacijama, taj veliki Pan izjednačen sa Satanom ili Hristom.

Pan je najpre poštovan na Peloponezu, u Arkadiji, a tek posle maratonske bitke (490. g. pre n. e.) njegov kult se proširio po celom grčkom svetu jer se verovalo da je pomogao Atinjanima da pobede na Maratonu. U pećinama na padinama Atinskog akropolja Pan je poštovan zajedno sa nimfama.

Kao božanstvo koje umnožava stada i obezbeđuje uspešan lov, Pan je zamišljan kao itifalični bog, ogrnut krznom risa, sa pastirskim štapom (pedum) i lagobolonom u rukama. U rimsko doba on je poistovećen s Faunom i Silvanom (v. ta imena).

Pan voli igru i svira na siringi. Posedovao je proročki dar i naučio je Apolona proricanju. Njegova iznenadna pojava izaziva metež i strah (panika).

U likovnoj umetnosti Pan je često predstavljan, posebno na slikanim vazama i reljefima, i to kako igra u društvu nimfa ili kako ih progoni.

Pelazg

Ime mnogih junaka u grčkoj mitologiji, od kojih su najpoznatiji:

1. Eponimni heroj Pelazga, prastarih stanovnika Grčke.

2. Prvi stanovnik Arkadije, ponikao iz zemlje, ili sin Zevsa i Foronejeve kćerke Niobe. Stasom, lepotom i mudrošću nadmašivao je ostale ljude i zato je izabran za kralja. Svoje podanike naučio je da grade kolibe, kako bi se zaklonili od vremenskih ćudi, da izrađuju odeću od svinjske kože i da jedu plodove hrasta. Pelazg je bio oženjen Okeanidom Melibejom ili nimfom Kilenom. Imao je sina Likaona, koji je nadmašio oca po izumima korisnim za ljude (v. Likaon 2).

3. Argivski heroj, Triopov sin, Jasov, Agenorov i Ksantov brat. Gostoljubivo je primio Demetru dok je po Grčkoj tražila svoju kćer Koru. Pelazg je podigao svetilište Demetri, kraj koga je i sahranjen. Argivska citadela nazvana je po imenu njegove kćerke Larise.

4. Potomak Pelazga 3, Posejdonov i Larisin sin, Ahajev i Ftijin brat. Sa braćom je napustio Peloponez i osvojio Tesaliju, koju su do tada naseljavala divlja plemena. Osvojena zemlja podeljena je na tri dela i svaki od braće nazvao je svojim imenom zemlju kojom je vladao (Ahaja, Ftiotida i Pelazgiotida).

5. Argivski kralj, sin starosedeoca Palehtona, koji je pružio utočište Danaju i njegovim kćerkama.

Peon

U grčkom predanju eponimni heroj Peonaca, sin elidskog kralja Endimiona, Etolov, Eperjev i Eurikidin brat. Kad je Epej dobio presto Elide (v. Epej), Etol je ostao u zemlji, a Peon je pobegao daleko na sever i nastanio se kraj reke Aksija (Vardar), gde je postao rodonačelnik Peonaca. Prema drugim predanjima, Peon je Posejdonov i Helin sin ili Autariejev sin i Ilirijev unuk, otac Skordiska i Tribala.

Prijap

Grčko božanstvo plodnosti, poštovano najpre u gradovima na Helespontu (Lampsak, Prijapos), a kasnije, počevši od IV v. pre n. e., u celoj Grčkoj i svim mediteranskim zemljama. Prijap je Dionisov i Afroditin sin. Kao njegov otac pominju se i Zevs, Adonis ili Hermes, a kao majka - Hiona, Diona ili Perkota. Hera, koja je zavidela Afroditi na lepoti, dotakla je bremenitu boginju, usled čega je najlepša od svih besmrtnica rodila nakazu. Umesto da doživi materinske radosti, Afrodita se zgrozila kad je ugledala Prijapa, dete sa velikim jezikom, naduvenim stomakom i ogromnim udom. Postiđena boginja ostavila je sina u planini. Jedan pastir našao je mališana i obradovao mu se, jer je shvatio da će njegova nakaznost pospešiti plodnost životinja i biljaka.

Pohotljivi Prijap, progonio je svojom ljubavlju boginje i smrtnice, između ostalih i lepu nimfu Lotidu. On je pokušao da je obljubi dok je spavala, ali je Silenov magarac svojim njakanjem to onemogućio. Prijap je ubio magarca, a njegovi poštovaoci su mu od tada tu životinju prinosili na žrtvu. Pripovedalo se da je magarac spasao i boginju Vestu od Prijapove nasrtljivosti i da je to razlog što se na praznik te boginje magarci kite cvećem. U jednoj legendi Prijap je povezan sa magarcem kome je Dionis, u znak zahvalnosti za učinjene usluge, podario ljudski glas. Ta životinja se svuda hvalisala svojim ogromnim udom i izazivala je Prijapa na takmičenje. Kad se pokazalo da je Prijapov ud veći, on je ubio magarca, koga je Dionis preneo na nebo.

Prijap je dobroćudni bog koji voli muziku i piće. On se stara o množenju stoke i rojenju pčela, brine se o njivama, vinogradima, voćnjacima i baštama. On je i bog telesne ljubavi, koji ljubavnicima daje savete i štiti ih, a žene obdaruje plodnošću. Prijap oduzima polnu moć onima koji ga ne poštuju, ali je i leči. Taj bog poseduje veliku apotropejsku moć i kao divinizovani falus štiti od uroka, posebno od zlih očiju.

Prijapovi kultni kipovi, izrađivani od drveta i bojeni crvenom bojom, prikazuju ga sa ogromnim falusom, ređe i s drugim atributima, sa voćem u skutu, rogom izobilja, tirsom ili kantarosom. Prijapu se žrtvuje magarac, jarac, ovca i prase, ali mu se često prinose i beskrvne žrtve - venci od cveća, klasje, razni plodovi, kiša od pasulja, med i mleko. Opscene pesmice, posvećene Prijapu kao itifaličnom bogu poštovanom u vrtovima i kućama, nazivaju se prijapeje.

Res

U grčkom predanju trački kralj, Ejonejev sin. U desetoj godini trojanskog rata došao je sa Tračanima u pomoć kralju Prijamu. Diomed i Odisej saznali su od trojanskog uhode Dolona daje pred Troju stigao silni junak, naoružan zlatnim oružjem i s konjima beljim od snega. Kad je Resa i njegove umorne ljude savladao san, Diomed ga je ubio, a njegove divne konje Odisej je poveo u grčki logor.

U kasnijem predanju, Res je sin boga reke Strimona i jedne muze - Euterpe, Klije, Terpsihore ili Kaliope. Tek rođenog Resa majka je predala Strimonu, a ovaj je novorođenče dao nimfama da ga neguju. Kad je dečak odrastao, majka ga je molila da ne kreće pred Troju, jer je znala da ga tamo čeka sigurna smrt. Res je ipak došao u pomoć Prijamu. Čim je stigao pred Troju, boginja Atena je obavestila Grke o njegovom dolasku. Istog dana Res je ubijen, a njegova nesrećna majka stigla je pred Troju da oplače sina i da objavi da će Res, kao polubog, boraviti u pećinama srebrom bogate Trakije. Neki kažu kako je prorečeno da Grci neće osvojiti Troju ako se Resovi konji napiju vode sa Skamandra i okuse travu sa livada u Troadi. Hera i Atena, davnašnje neprijateljice Trojanaca, nagovorile su Odiseja i Diomeda da ubiju Resa odmah po dolasku pred Troju.

Res je bio oženjen Argantonom, koja je bila poznata po svojoj strasti prema lovu. Ona je molila Resa da ne kreće u trojanski rat, ali je suprug nije poslušao. Kad je saznala za Resovu smrt, Argantona se osamila, odbijala je hranu i dragovoljno je okončala život. U istorijsko vreme Atinjani su, prilikom osnivanja Amfipolja, preneli Resove kosti iz Troade u Trakiju. Verovalo se da Res, sa oružjem i svojim konjima, i dalje lovi po Rodopima i da divlje životinje same pristupaju njegovom žrtveniku.

Res je verovatno tračko božanstvo, htonski demon koji lovi po šumama i planinama, srodan Tračkom konjaniku.

Sabazije

Frižansko božanstvo, čiji je orgijastički kult prihvaćen u grčkom svetu krajem V. v. pre n.e. Pripoveda se da se Zevs, u vidu zmije, sjedinio sa Persefonom i da je iz te veze rođen Sabazije.

Glavna središta Sabazijevog kulta nalazila su se u Frigiji i Lidiji. U Atini su Sabazija poštovale prvenstveno žene. Grupe njegovih pristalica, okićene vencima od bele topole i divlje mirođije, igrale su u zanosu, sa zmijama u rukama. Sabazijev kult je široko prihvaćen tek u doba Rimskog Carstava.

U likovnoj umetnosti Sabazije je prikazivan u frižanskoj odeći, najčešće sa šišarkom u ruci i nogom na glavi ovna. Njemu su pridodati i Zevsovi atributi - orao i munja. U svim delovima Rimskog Carstva nađene su "Sabazijeve ruke", votivni darovi ili kultni instrumenti. To su šake od bronze, sa zgrčenim malim i domalim prstom u gestu blagosiljanja (benedictio latina), ukrašene nizom simbola (zmija, žaba, gušter, kornjača, petao itd.).

Satiri

U grčkoj mitologiji divlji i pohotni demoni šuma, po izgledu i osobinama istovetni sa silenima. Ta itifalična bića, sa konjskim ušima, repom i nogama, čine grupu razuzdanih veseljaka koji, zajedno sa nimfama i menadama, prate boga Dionisa. Vezivani su za ilirske oblasti i Peloponez, gde su prvobitno poštovani kao demoni plodnosti. Katkad su poistovećivani sa Panom i paniscima, odnosno Faunom i faunima.

Selena

Grčka boginja Meseca, kćer titana Hiperiona i titanke Teje, Helijeva i Eojina sestra.

Kad svoje lepo telo okupa u Okeanu i obuče sjajne haljine, Selena upreže konje i vozi se kočijama po zvezdanom nebu, a sa njene besmrtne glave razliva se svetlost po celom svetu. Ta beloruka boginja, divnih pletenica, rodila je Zevsu kćer Pandeju.

Selenu je voleo Pan (v. to ime). O njenoj ljubavi prema lepom Endimionu, kao i o njihovim kćerkama, v. Endimion. Neki kažu da je bila supruga ili ljubavnica boga Helija.

U klasično doba Mesec su poštovali samo varvari. Tek kasnije, u vreme religioznog sinkretizma, Selena je poštovana kao božanstvo i izjednačena je sa Hekatom, Artemidom ili Izidom. Samo u narodnom verovanju ona je rano povezana sa plodnošću ljudi i životinja, kao i sa magijom i raznim bolestima, na prvom mestu sa epilepsijom.

U rimskoj religiji Selena je poistovećena sa Lunom.

Semela

U grčkoj mitologiji kći tebanskog kralja Kadma i Harmonije, majka boga Dionisa.

Zevs je zavoleo lepu Kadmovu kćer i neko vreme je spokojno uživao u njenim zagrljajima. Kad je Semela začela božansko dete, njenu bremenitost je opazila Zevsova supruga Hera. U zelji da se osveti suparnici i spreči rođenje deteta, Hera je uzela na sebe lik Semeline stare dojkinje Beroje i lukavim rečima je pokolebala Kadmovu kćer da uživa ljubav besmrtnika. Hera je posavetovala Semelu da zahteva od ljubavnika da joj se pojavi u svoj svojoj veličini i sjaju, onako kako prilazi svojoj božanskoj supruzi. Nerazborita Kadmova kćer poslušala je taj savet. Ona je od Zevsa odmah izmolila obećanje da će joj ispuniti jednu želju, a kad se on zakleo da će za njenu ljubav sve učiniti, Semela je tražila da joj priđe u liku gromovnika. Zevs nije mogao da prekrši datu reč. On se, duboko ožalošćen, vinuo visoko u etar i prizvao oblake, kišu i vetrove, a da bi ublažio svoju snagu, izabrao je najslabiju munju. Ta opreznost bila je uzaludna: kad je Zevs stupio u Semelinu ložnicu, sjaj munje je spržio smrtnicu, a Kadmove dvore pretvorio u ruševine, ih kojih je dugo tinjao plam božanske vatre. Dete, koje je Semela nosila pod grudima, Zevs je spasao od ognja, zašio u bedro i odneo na Olimp (v. Dionis). Kadmo je ogradio mesto nesreće i pretvorio ga u svetilište svoje kćeri, a Dionis je tu kasnije zasadio čokot vinove loze.

Semelina smrt donele je Kadmovoj kući i druge nesreće. Ostale njegove kćerke pronele su vest da je Semela ošinuta munjom jer se, dok je uživala ljubav smrtnika, hvalila da je Zevsova ljubavnica. Zbog tih kleveta, Dionis se svirepo osvetio svojim tetkama (v. Pentej). Da bi uzvisio majku, odlučio je da je izvede iz Podzemlja. Had je obećao Dionisu da će pustiti Semelu na svetlost dana ali je, zauzvrat, od njega zahtevao da mu ustupi ono što mu je najmilije. Semelin sin je gospodaru Podzemlja podario mirtu, a zatim je majku, kojoj je dao ime Tiona, odveo na Olimp i uvrstio među bogove.

Prema lakonskom predanju, Semelu nisu spržile Zevsove munje već je njenu smrt prouzrokovao Kadmo. Kad je donela na svet Dionisa, Kadmo je svoju kćer i unuka stavio u kovčeg i bacio u more. Talasi su ga izbacili na obale Lakonije i ljudi koji su ga otvorili našli su u njemu mrtvu Semelu, a dete, koje je još bilo živo, predali su na čuvanje Atamantovoj supruzi Inoni.

Sibile

Žene koje, u ekstazi, predskazuju strašne događaje. Za razliku od sveštenika zvaničnih proročišta, koji su odgovarali na postavljena pitanja, sibile daju svoje iskaze spontano, samo u trenutku božanskog nadahnuća. One su posrednice između bogova i ljudi, najčešće tumači Apolonove volje.

Sibile nisu besmrtne, ali je njihov vek znatno duži od ljudskog veka. Najpre je postojala jedna proročica po imenu Sibila, koja je poštovana na različitim mestima, a tek od sredine IV v. pre n. e. govori se o velikom broju sibila - dve do deset. U I v. pre n. e. utvrđena je lista od deset sibila: Persijska, Libijska, Delfska, Kimerijska (u Italiji), Eritrejska, Samoska, Kumejska, Helespontska (u Marpesu, u blizini Troje), Frigijska (u Ankiri) i Tiburtinska.

Sibila iz Marpesa, u Troadi, smatrana je najstarijom grčkom sibilom. Ona je kći trojanskog kralja Dardona i Teukrove kćerke Neso. Iz Marpesaje i sibila Herofila, kćerka smrtnika i jedne nimfe sa Ide, rođena pre trojanskog rata. Ona je prorekla da će lepa kćer spartanskog kralja Tindareja prouzrokovati veliku sukob između Evrope i Azije (trojanski rat).

U grčkom svetu najčuvenija je bila sibila iz Eritre (Eritrejska) u Lidiji, koja se, kao i sibila iz Marpesa, zove Herofila. Njen otac je bio pastir Teodor, a majka - jedna od nimfa. Rođena je u pećini planine Korika i otpočela je da proriče odmah po rođenju, i to sa jedne stene. Ona je prorekla da će Grci napasti Troju i da će taj događaj opisati Homer. Sibila iz Eritre je znala da će umreti od Apolonove strele, ali da njen proročki dar neće biti uništen. Krv njenog nesahranjenog tela natopiće zemlju, a iz nje će izrasti trava koja će sačuvati klicu njenog proročkog dara. Zato utrobe životinja koje se hrane travom otkrivaju budućnost (gatanje po utrobi životinja).

Sibila iz Kume uživala je istu slavu u rimskom svetu kao i eritrejska sibila u Grčkoj. Ona je živela i proricala u jednoj pećini. Apolon je tako silno voleo Kumejsku sibilu, da joj je ponudio večiti život i sve što želi. Sibila je zahvatila gomilu peska i zaželela onoliko rođendana koliko zrnaca drži u ruci, ali je pri tom zaboravila da zatraži da to budu godine mladosti. Kad je Apolon zauzvrat zatražio njeno devičanstvo, sibila ga je odbila iako je on bio spreman da joj podari i večitu mladost. Kad je Eneja stigao do nje, ona je već imala sedam stotina godina, a preostalo joj je da živi još tri stoleća. Vremenom je njeno telo venulo i gubilo težinu, tako daje na kraju od Kumejske sibile ostao samo glas. Drugi kažu da joj je Apolon obećao dug život pod uslovom da nikada ne vidi zavičajnu zemlju. Zbog toga je ona došla u Italiju i nastanila se u Kumi. Kad su njeni zemljaci saznali za tu pogodbu, oni su, iz sažaljenja ili iz zavisti, poslali Sibili pismo zapečaćeno eritrejskom zemljom. Čim je primila pismo, sibila je umrla.

Sibile su u poznoj antici smatrane oličenjem sveukupne svetske mudrosti, pa su zbog toga zauzimale značajno mesto i u hrišćanskoj ikonografiji. Uvek su proricale u grčkim heksametrima. Proročanstva Kumejske sibile bila su ispisana na palminom lišću. Ta zbirka proročanstava, pisana na grčkom jeziku (Sibilinske knjige, Libri Sibyllini, Fata Sibyllina), u vreme poslednjih kraljeva prenesena je u Rim. Priča se da je sibila ponudila kralju Tarkviniju Prisku da otkupi devet knjiga, koje su sadržavale najpoznatija proročanstva. Kad je kralj odbio da ih kupi zbog visoke cene, sibila je zapalila tri knjige, a za preostalih šest je i dalje zahtevala istu cenu. Tarkvinije i po drugi put odbio ponudu, a sibila je zatim spalila još tri knjige. Najzad je za preostale tri uspela da dobije traženu cenu.

Knjige su bile smeštene u podrume Kapitolskog hrama, a staranje o njima bilo je povereno posebnom svešteničkom redu koji se sastojao od petnaest članova (quindecemviri sacris faciundis). Kad su 83. g. pre n. e. te knjige uništene u požaru, Senat je uputio posebno poslanstvo u mesta koja su smatrana sedištima sibila, kako bi se dobila nova zbirka proročanstava. Tom prilikom sakupljeno je oko hiljadu proročanstava, koje su, 74. g. pre n. e., smeštena u obnovljeni Kapitolski hram. Da bi se izbegli nesporazumi i krize, koje su često nastajale proizvoljnim tumačenjem sibilinskih proročanstava, knjige su otvarane jedino u izuzetno teškim situacijama, i to samo prema odluci Senata. O prvim konsultovanjima Sibilinskih knjiga malo se zna, ali je svakako pod njihovim uticajem više grčkih božanstava uvedeno u rimsku religiju, prvenstveno kult Apolona, Artemide, Hermesa, Posejdona i poznate trijade Demetra - Dionis - Kora. Sa tim konsultacijama je u vezi i pripremanje prve gozbe namenjene bogovima (lectisternium), 399. g. pre n. e., kao i uvođenje mnogih kultova stranih božanstava tokom III i II v. pre n. e. (Asklepije, Magna Mater, Damija, Heba i dr.). Tako je zahvaljujući Sibilinskim knjigama, rimska religija postepeno helenizovana. Da bi se sprečila zloupotreba Sibilinskih knjiga, koja je bila česta iz političkih razloga, Avgust ih je preneo u Apolonov hram na Palatinu. Te knjige često su čitane u vreme Carstva. Sigurno se zna da su poslednji put otvarane 363. godine ali ih je već na početku V veka, 405. godine, spalio Stilihon.

Sileni

U grčkoj mitologiji demoni divlje prirode, grubi i raskalašni, koji druguju s nimfama i prate boga Dionisa. Kao i satiri, ta bića imaju konjske uši, rep i noge. Njihovo telo je dlakavo, nos im je prćav, oči okrugle, usta velika, a falus ogroman i uvek nabrekao.

Sileni najčešće igraju sa menadama ili ih progone svojom nasrtljivošću. Od svojih drugarica u igri preuzimaju krzno pantera ili srne, zmije i razne muzičke instrumente (dvojnice, lira, krotala, timpan).

Za razliku od tih pohotljivih i raskalašnih bića, predanja pominju jednog Silena, vaspitača boga Dionisa, koji nije ni smešan ni grub, već je obdaren plemenitošću, dobrotom i najvećom mudrošću. Pripoveda se da je taj Silen sin Pana i jedne nimfe ili da je rođen iz kapi krvi uškopljenog Urana. Njegovo omiljeno boravište je Maleja, u Lakoniji. Jedna melijska nimfa rodila je Silenu kentaura Fola, a neki kažu da je on otac Apolona Nomija. Kralj Mida je od Silena saznao mnoge tajne i dobio pouku o ništavnosti ljudskog života (v. Mida). Silen je i prorok. Kada su ga dva pastira čvrsto vezala lancima od cveća, on im je, u pesmi, rekao sve o prošlosti i otkrio budućnost.

Silen je učestvovao u borbi bogova sa gigantima i borio se na strani svog učenika Dionisa, jašući na magarcu, čije je njakanje nateralo neprijatelja u bekstvo.

Sileni su vezani pretežno za Joniju i Atiku. Oni su prvobitno samostalni demoni prirode i njene plodnosti, a tek su kasnije povezani s Dionisom. Kao i druga demonska bića, objedinjuju u sebi dobre i loše osobine. Njihov lik predstavljan je na grbovima, štitovima i šlemovima da bi odbijao zlo. Sam Silen je ružan ali dobar demon, koji vaspitava bogove i heroje.

Na starijim spomenicima likovne umetnosti sileni imaju gustu kosu i bradu, a na kasnijim, iz vremena kad su smatrani ostarelim satirima, prikazivani su kao smešni ćelavi starci, s vencima bršljana na glavi.

Siton

U grčkoj mitologiji sin Posejdona i nimfe Ose, kralj tračkih Odomanta, eponimni heroj Sitonskog poluostrva na Halkidiku. Nimfa Anhiroja, ili Anhinoja, ili Mendeida, rodila je Sitonu kćerke Palenu i Rojteju.

Izuzetna Palenina lepota privukla je mnoge prosioce na Sitonov dvor, ali kralj, koji nije želeo da se odvoji od svoje kćerke, zahtevao je od njih da se s njim bore na život i smrt. Mnogi junaci izgubili su život od Sitonove ruke. Kad su Palenu zaprosili Drijant i Klit, kralj nije želeo da s njima deli megdan, već im je predložio da se međusobno bore za njenu ruku. Palena, koja je bila naklonjena Klitu, podmitila je Drijantovog kočijaša da iz gospodarevih kočija izvuče čivije. Zahvaljujući tom lukavstvu, Klit je ubio svog protivnika. Kad je kralj saznao za prevaru, naredio je da se na Drijantovoj lomači spali i Palena. Iznenadna kiša (ili pojava boginje Afrodite) spasla je devojku sigurne smrti. Siton je odustao od namere da kazni kćer i prihvatio je Klita za zeta. Posle kraljeve smrti, Klit i Palena vladali su tračkim Odomantima.

Neki kažu da je Siton bio zaljubljen u svoju kćer i da je iz tih razloga ubijao sve njene prosioce. Da bi ga kaznio zbog grešne ljubavi i ubistva brojnih junaka, Dionis je tirsom ubio Sitona, a zatim se oženio Palenom.

Skiroforije

Zagonetni atički praznik, nazivan i Skira, verovatno u čast Demetre i Kore, koji su u junu-julu svetkovale prvenstveno žene. O proslavi praznika raspolaže se oskudnim podacima. Atenina sveštenica, Posejdonov sveštenik i Helijev sveštenik išli su ispod velikog belog baldahina od Akropolja do mesta zvanog Skiron, u stvari groba heroja Skirosa, eleusinskog proroka. U blizini se nalazilo svetilište Demetre i Kore, u kome su štovani i Atena i Posejdon. Praznik je nazvan skira po onome što je na taj dan nošeno. Pretpostavlja se da bi to mogli biti prasići i kolači u obliku zmija i falosa koji su bacani u podzemne jame da bi kasnije, za vreme Tezmoforija, iz njih bili vađeni.

Sparti

U grčkoj mitologiji naoružani ljudi, iznikli iz zuba zmaja koje je, po savetu Atene ili Areja, posejao tebanski kralj Kadmo. Oni su se odmah međusobno poubijali i natopili su tebansku zemlju svojom krvlju. Kad je video ljude koji niču iz zemlje, Kadmo je, u strahu, bacio među njih kamenje. Oni su pomislili da su napadnuti i otpočeli su bespoštednu borbu. Samo petorica Sparta ostala su u životu, i to: Htonije, Udaj, Pelor, Hiperenor i Ehion. Kadmo je sa ovim snažnim ljudima podigao tebansko utvrđenje (Kadmeja), a Ehiona je oženio svojom kćerkom Agavom. Potomci Sparta, koji su nosili beleg, kasnije su vladali Tebom. Pripoveda se da su Atena i Arej polovinu zmajevih zuba podarili kolhidskom kralju Ejetu. Kad je kasnije Jason posejao te zube, iz zemlje su, kao žito, nikli naoružani ljudi.

Strimon

U grčkoj mitologiji bog istoimene reke u Trakiji (današnja Struma), Okeanov i Tetijin sin. U vreme Kserksovog pohoda na Grčku (490. g. pre n. e.), persijski sveštenici žrtvovali su tom božanstvu bele konje, a njihovu krv izlili su u reku. Strimon je bio plovan sve dok Herakle nije doveo Gerinova goveda do njegovih obala. Razgnevljen što mu je reka preprečila put, on je u njene talase bacio ogromno stenje, koje je od tada onemogućilo plovidbu.

Strimon je oplodio jednu od muza dok je prelazila preko njegovih talasa i tako je postao otac čuvenog tračkog kralja Resa. Kao njegovi sinovi pominju se Brangas i Olint, a kao kćerke - Tereina i Euadna. Neki kažu da je Strimon u stvari bio trački kralj, Arejev i Halikin sin. Kad je pred Trojom izgubio sina Resa (v. to ime), on se iz očajanja bacio u jednu reku, koja od tog vremena nosi njegovo ime.

Tamirij

U grčkoj mitologiji čuveni trački pevač, sin pesnika Filamona i nimfe Argiope. Kad se Filamon zasitio ljubavi lepe nimfe, ona je otišla u Trakiju, među Odrize, i tamo rodila Tamirija.

Tamirij je učenik čuvenog pevača Lina. Osim dara za muziku, bogovi su mu poklonili i izuzetnu lepotu. Gajio je ljubav prema Hijakintu i bio je prvi čovek koji je voleo muškarce. Orfejevu majku Menipu smatrali su Tamirijevom kćerkom, a čuvenog pevača Muzaja - njegovim sinom.

Tamirij se hvalio da će natpevati muze. Pre takmičenja nagodio se sa njima: u slučaju da pobedi, muze su bile dužne da mu poklone ljubav, a u slučaju da izgubi - mogle su da ga kazne po svom nahođenju. Kad su ga muze posle pobede oslepele, nesrećni pevač je razbio liru i bacio je u reku. Verovalo se da u Podzemlju ispašta zbog svoje drskosti, da sedi okružen velikim grešnicima, pokraj lire sa pokidanim strunama. Pesnikova duša izabrala je život slavuja.

Trački konjanik

v. Trački heros.

Trački heros

Tračko božanstvo, svemogući bog koji leči i spasava, zaštitnik stada i vegetacije. Njegovo pravo ime je nepoznato. Najčešće se označava kao heros, a poistovećuje se sa Asklepijem, Apolonom, Dionisom ili Silvanom i tesno je povezan i sa Resom (v. to ime). Sačuvan je veliki broj likovnih predstava tog božanstva, najčešće votivni reljefi, koji su nastali u razdoblju od IV v. pre n. e. do prvih decenija IV v. n. e. Najveći broj spomenika potiče iz II-III veka, iz rimskog doba. Na njima je bog predstavljen kao mladić na konju, u mirnom stavu ili u lovu, zaogrnut karakterističnim ogrtačem koji se leprša na vetru. Pokraj konjanika je često predstavljen pas koji napada divljeg vepra i drvo oko koga se obavija velika zmija. Na natpisima koji prate te predstave, Tračkom konjaniku se najčešće dodaju epiteti kirios (gospodar), soter (spasilac) i iatros (lečnik). Katkad je nazivan i megas theos (veliki bog), kao i tračko božanstvo Darzalas koje je poštovano u Odesosu (današnja Varna).

O kultu tračkog herosa malo se zna. Izvesno je da je bio rasprostranjen na velikoj teritoriji, od zapadnih obala Crnog mora do Pomoravlja. Njegova svetilišta najčešće se nalaze pod vedrim nebom, pokraj izvora.

Triptolem

U grčkoj mitologiji sin eleusinskog kralja Keleja i Metanire. Kad su njegovi roditelji prihvatili i ugostili Demetru (v. Kelef), boginja je podarila Triptolemu žito i kola sa krilatim zmajevima, a zatim mu naložila da pouči ljude gajenju žitarica.

Triptolem je krenuo u svet da bi ga usrećio Demetrinim darovima. Na putu je sretao mnoge ljude, ređe dobre, a češće zle. Dok su ga neki srdačno prihvatali i slavili, drugi su ga neprijateljski dočekivali i radili mu o glavi. Heroja Arkada naučio je obradi zemlje i pečenju hleba. Skitski kralj Link nameravao je da ga ubije, a getski kralj Karnabon uništio je jednog od njegovih krilatih zmajeva. U Ahaji je Eumelov sin Anteja upregao Triptolemove božanske kočije i prilikom vožnje izgubio je život.

U predanju, prema kome je Triptolem sin kralja Eleusina, pominje se i Kelej kao neprijatelj Demetrinog ljubimca. Dok je Triptolem, daleko u svetu, poučavao ljude zemljoradnji, Kelej je zbacio Eleusina sa prestola, a spremao se da ubije i Triptolema čim se vrati u zavičaj. Tu njegovu nameru osujetila je Demetra, koja je naredila Keleju da preda presto zakonitom nasledniku. Posle dolaska na vlast, Triptolem je svoju prestonicu, po očevom imenu, nazvao Eleusina, i u čast svoje zaštitnice, boginje Demetre, ustanovio praznik Tezmoforija.

Triptolem je imao dva sina - Krokona i Kojrona, kao i kćer Dejopu. Uz Eaka, Minoja i Radamanta, on sudi mrtvima u Podzemlju.

Thias

U grčkoj mitologiji vesela povorka koja prati boga Dionisa, a koju čine nimfe, satiri i menade. To je i oznaka za privatna udruženja čiji članovi u određene praznične dane slave pojedina domaća ili strana božanstva. Takva udruženja rano su posvedočena u Atini. Počev od helenističkog perioda, tijasi se pominju u mnogim mestima grčko-rimskog sveta.

Zalmoksis

Getsko htonsko božanstvo, gospodar mrtvih. Svake pete godine Geti su kockom birali glasnika da bi Zalmoksisu preneo njihove molbe. Dok su jedni držali tri koplja, drugi su glasnika bacali u vis i ako ga koplja probodu i on umre, verovali su da im bog ukazuje milost i da će im uslišiti molbe. U protivnom, birali su drugog glasnika.

Zalmoksis je katkad smatran i kraljem, prorokom i zakonodavcem, a povezivan je i sa slavnim filozofom Pitagorom i pitagorejcima. Pripovedalo se da je bio Pitagorin rob, a da je posle dobijanja slobode na Samu stekao veliko imanje i da je po povratku u Trakiju upoznao svoje neprosvećene saplemenike sa kulturnijim običajima Jonaca. Najuglednije građane pozivao je na gozbu i pripovedao im da će oni i njihovi potomci posle smrti stići u jedan predeo u kome će steći besmrtnost i uživati sva zadovoljstva. Da bi ih u to uverio, Zalmoksis se sakrio u podzemnu odaju i tamo proveo tri godine. Misleći da je umro, Tračani su ga oplakivali, ali kad se on četvrte godine među njima iznenada pojavio, svi su poverovali u Zalmoksisove priče.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]