МАРИНА МИЛИВОЈЕВИЋ

ШПАЈИЗ

Љубавна драма с џемом и мармеладом

ЛИЦА:
АЦА
САШКА - Ацина девојка
МАЈКА - Ацина, зове се Милка
ОТАЦ - Ацин, зове се Стојан
ДРАГАН - Ацин друг
ДРАКЧ(Ћ)Е - познатији као Дракула, перспективни пре(д)узимач
КОВАЧЕВИЋ ДРАГОСЛАВ - таст перспективног пре(д)узимача

1. СЦЕНА или УКУСИ СУ РАЗЛИЧИТИ

(Стан Ацине мајке. Једна просторија обједињује четири функције -- кухиња, трпезарија, дневна и спаваћа соба. У њој се налазе кухињски елементи, трпезаријски сто, кревет. Простор је загушљив, претрпан, клаустрофобичан. У соби су Аца и Сашка. Загрљени су. Седе на кревету. Напољу "завија" кошава.)

САШКА: Шта би хтео сада?

(Сашка угризе Ацу за руку. Он се стресе. Дохвати је за косу.)

АЦА: Хтела би?

(У кухињу изненада из друге просторије улази Мајка. Љубавна сцена се нагло прекида. Мајка пред великим огледалом покушава да шналицама причврсти фризуру.)

МАЈКА: Ацо, молим те, помози ми да направим фризуру. Закаснићу на филм.

САШКА: (Аци.) Можда је теби у ствари досадно, а?

МАЈКА: Ако вам је досадно хај'те са мном! Имам две карте.

АЦА: Мама, обећала си да ћеш ићи са тета-Драгицом кад сам ти куповао карте. Океј?

МАЈКА: Неће ићи. Много је хладно. Чујеш како дува кошава. Ја не могу сама у биоскоп, а немам ни фризуру.

АЦА: Е, молим те, кево, помоћи ћу ти да направиш фризуру. Је ли то океј?

МАЈКА: Хајде са мном, Ацо! Имамо две карте.

(Аца јој прави фризуру.)

САШКА: Бићете госпођа са најлепшом фризуром у биоскопској сали. Чупа ли?

АЦА: Сашка, мама иде чим јој направим фризуру.

МАЈКА: Како то мислиш? На шта ја теби личим?

(Мајка излази из кухиње, залупивши врата.)

САШКА: Неће отићи. Нигде она неће отићи док сам ја ту.

АЦА: Ма брига ме!

(Аца дограби Сашку за косу. Снажно је привуче к себи да је пољуби. Мајка изненада излази из собе. Облачи сако. Аца се тргне.)

МАЈКА: Исти отац!

АЦА: Кево...

МАЈКА: Исти он! Брига њега за нас двоје. Само сукње јури по беломе свету. Пропаде због њих. И ти ћеш, еј, тешко мени.

АЦА: Мама, ја не јурим сукње! Волим само једну девојку. Јеси чула?

МАЈКА: Шта је теби? Нисам то теби рекла. Ја то за оног...

САШКА: Оставите нас, бре, једном на миру!

МАЈКА: О Боже, не дају ми ништа да кажем! У рођеној кући! Ако вам се не свиђа, молим, идите!

САШКА: И хоћемо....

АЦА: Умукни, Сашка!

МАЈКА: (Помилује га по коси.) Сине, Ацо, мама није хтела...

АЦА: Ако се ти ускоро не уразумиш, отићи ћу са мојом Сашком за Канаду. Заувек.

МАЈКА: Каква сад Канада, децо моја?

САШКА: Аца мисли да идемо негде где ћемо живети као људи. Да станујемо и једемо као прави људи.

МАЈКА: Ацо, зар си код мене гладовао?

АЦА: Ја морам... Морам у собу да радим... Да зарадим. Овако, више, не може.

(Аца одлази у собу.)

МАЈКА: Не гледај много у компјутер. Напорно ти је за очи. Ништа не разумем! (Сашки.) Чија је то глупава идеја?

АЦА: (Из собе.) Колико смо пута били на хлебу и кромпиру?

МАЈКА: Хоћете, децо, да вам изнесем палачинке? Може с џемом! Може с мармеладом! Има од шљива и од кајсија, па смокава, па шипка, малине, мешани. Хвала богу, три'ес тегли. Бирајте!

АЦА: Мама, што не пођеш у тај биоскоп?

САШКА: Намажите с чим хоћете. Ја ћу и ђавола да поједем колико сам гладна.

(Сашка демонстративно стави испред себе тањир. Мајка се тријумфално насмеје. Почиње рат. Мајка ређа у тањир филоване палачинке, а Сашка их кида зубима, жваће. Аца разговара са њима из собе, не слутећи шта се у кухињи дешава.)

АЦА: А вас две стварно решиле да једете палачинке?

САШКА: Аха.

АЦА: Ако ће то нешто помоћи дајте и мени неку!

МАЈКА: Без бриге, не може она све сама појести. Има се, хвала Богу.

(Сашка претећи стави пуну кашику џема у уста.)

МАЈКА: Имамо ми свега. Кад имаш среће да радиш са тако добрим дечком као што је Драган ништа није проблем.

АЦА: Мора да буде добар кад ја водим фирму уместо њега. Нема Драган појма о компјутерима. Нема он појма ни о чему.

САШКА: Сем о парама.

АЦА: То је наш проблем. Људи који овде имају паре ограничени су као саксије.

МАЈКА: Паре... Завршићеш као твој отац ако тако наставиш. Новац без деце...

АЦА: Овде?! Никад!

САШКА: Овде децу могу да имају такви као Драган, који лажу... Краду... Отимају од пријатеља... Они имају свој стан, своја кола, своју фирму... Такви, бре, праве децу!

МАЈКА: Ја знам свог Ацу. Он никад неће бити такав.

(Сашка се смеје. Сашка супеном кашиком једе џем из тегле коју је отела Мајци. Мајка јој доноси јабуку. Она узима још понешто из фрижидера. Строваљује на сто. Једе. Пред Сашком је гомила хране.)

САШКА: Хоћете ли и ви да једете, госпођа-мама?

МАЈКА: Стиди се.

САШКА: Што? Не радим ништа ружно. Само једем.

(Сашка прави сулуде комбинације -- сендвич од хлеба, путера, сланине и мајонеза једе паралелно са три кекса преко којих је намазан џем и стављена табла чоколаде. Хране полако понестаје. Сашка довршава последњу јабуку. Прождире је целу заједно са петељком. Иде према Мајци као да ће је појести.)

МАЈКА: Ја вас децо не разумем! Била је беда и кад сам ја била млада...

САШКА: Значи ипак је била!

МАЈКА: Била је, па ништа! Па ме је и муж оставио с дететом у наручју. С Ацом сам у истом кревету спавала док први разред није завршио, и ништа! Остала сам поштена! Ништа ми није фалило. Имала сам своје дете, свог сина, друго ми није требало.

САШКА: Хиљаду пута смо вам већ рекли, само Ви не слушате. Нећете да слушате.

(Мајка је сабијена уз фрижидер. Из собе излази изненада Аца.)

АЦА: Сашка! Нормално је да не разуме. Мајка ми је.

САШКА: А кој сам ти ја?

(Аца Сашку понуди својом палачинком. Она безвољно загризе, повраћа.)

2. СЦЕНА или ГЛАДНЕ РИБЕ

(Кухиња у стану Ацине мајке. Сашка пажљиво филује торту. Аца везује кравату.)

САШКА: И, шта кажеш?

АЦА: Допашће му се. Стари је слаб на колаче.

САШКА: А какав је тај Ковачевић?

АЦА: Крупна риба... Ала... Локали, кућа на три спрата... Везе куд год се окренеш, чак и у полицији... (Лижући фил.) Е, јесам ли ти причао како смо се нас двојица упознали?

САШКА: Јеси, причао си. Остави фил, то је за госта.

АЦА: Његов кум, политичар, фаца, правио забаву... На неку фору ушао и Драган, мислим преко ћалета... Знаш како кркају главешине, ждеру, разбијају се...

САШКА: Причао си ми. И остави фил на миру, бре!

АЦА: Што се дереш?!

САШКА: Не дерем се, само ти кажем да не дираш торту! То је за госта!

(Аца је ухвати преко струка.)

АЦА: Хани, чим му узмемо паре бришемо из ове луднице у Америку. Тамо ће бити кул.

САШКА: А шта ако ти он не да паре и ако сам торту правила безвезе?

АЦА: Ма какви! Неће смети. Ја му постављам систем, могу да га зезнем како хоћу.

САШКА: (Умиљава се.) Ма није ваљда?

АЦА: Проверио сам, Драгослав Ковачевић је озбиљан човек. Нисам чуо да је неког зезнуо. Било би и глупо у тим годинама...

САШКА: ...Да зајебе тебе

АЦА: Еј дај, прекини да ми ту паничиш. Човек ми долази на ноге. То ваљда нешто значи.

САШКА: То значи да си се жив уср'о и да нећеш знати да бекнеш кад буде требало.

АЦА: Слушај, да се више не расправљамо. Нема потребе да будеш овде. Ово су мушки разговори. Могу да потрају.

САШКА: У реду, фрајеру... Само те молим, кад већ састанак држиш у кујни скини то одело. Изгледаш као да си побегао са матуре!

АЦА: Стани, нисам тако мислио. Извини. Остани, уф, волео бих да смо другачије провели време кад смо већ остали сами.

САШКА: Па што нисмо?

АЦА: Зато што мислим! Мислим на то да трунемо живи! Да морамо у Америку, да морамо имати... Пара.

(Сашка га узме у загрљај. За сваку реч он је пољуби.)

АЦА: Извини... Молим те... Али треба ми... Лова... Хиљаде... Марака... Долара... Да се извучем, да профункционишем... Ја не могу...

(Звони звонце.)

АЦА: То је он.

САШКА: Иди му отвори. Ја ћу ово да раскрчим, и скини кравату. (Пољуби га.) Трк, држим ти палчеве!

(Сашка склања торту у фрижидер и ставља стољњак и цвеће, уз пут поправља фризуру, одело, шминку. Улази Дракула. Иза Дракуле је Драган. Он се брзо престројава у први ред.)

ДРАГАН: Еј, човече, са Новог Београда до тебе стигли смо као змај, да си нас само видео -- вуууу! Дракула има "мазду". Која је то макина, ала, аждаха, човече!

АЦА: Зашто стари господин, ваш шеф, није дошао?

ДРАКУЛА: Ја сам дош'о мјесто њега. Фирма је фирма.

ДРАГАН: Још боље што је дошао он, ми смо другари! Док маторци седе по канцеларијама ми послове завршавамо на тркама.

АЦА: Добро, мислим, нисам знао... Овај, млад си.

ДРАКУЛА: Па ниси ни ти откинуо од година. Ћале, ха-ха!

ДРАГАН: Дракула жури, само је навратио... Пошао човек на трке.

САШКА: Возите?

ДРАКУЛА: Возићу са Драганом. Е, кој' су то фазони! Нисте ме упознали с дјевојком.

ДРАГАН: Ја заборавио...

АЦА: Ово је моја...

САШКА: Сашка.

ДРАКУЛА: Дракула (Запишти пејџер.)

САШКА: Јесте ли за кафу?

ДРАКУЛА: Може, на брзину, журим, само сам свратио... А видим и ви сте некуд пошли.

АЦА: Ми?! (Одмери своје одело и Сашкину вечерњу хаљину.) Да, да... Идемо и ми.

ДРАГАН: Ја нећу кафу, ја бих само једно жестоко, ако има (Полази ка фрижидеру.)

АЦА: Не... Немој...

(Драган отвара фрижидер. Фрижидер је препун. Из фрижидера излећу флаше са пивом, вином, киселом водом, вотком, вискијем, на врху флаша слеће торта. Дракула се окреће муњевитом брзином. Хвата торту.)

САШКА: Хоћете колаче? (Узима торту.) Ја сам правила,

ДРАКУЛА: Лијепа торта к'о и домаћ'ца.

САШКА: Не бих поредила.

ДРАКУЛА: Волио би' да пробам парће.

(Сви буље у Сашку која се дубоким деколтеом надноси над богату "Васину торту".)

САШКА: Момци, скупите те флаше. (Сви се као по команди окрећу фрижидеру.) Узмите и по неко пиће, чисто да се расхладите...

(Тензија наједном пада. Момци се служе пићем. Сашка сваком даје по парче торте. Драган више пије него што једе. Аца једе невољно. Дракула у два залогаја поједе парче. Пружа тањир за ново парче.)

АЦА: А могли бисмо уз колаче да причамо и о послу... Драган ми је нешто говорио о вашим потребама.

ДРАГАН: Гледај, ствар је јасна као дан. Све сам Дракули објаснио у путу. Он је за. Он је кул.

ДРАКУЛА: Ми смо тражили неког да нам сврши послове. Тебе је Драган препорућио код мог шефа. Каже да умеш да постављаш мрежу и да књиге штелујеш. Каже, добар си.

ДРАГАН: Немаш бриге, човече, довео сам те код правог! Он мени у фирми завршава то с књигама. Мој човек!

ДРАКУЛА: Ко'лко ја знам пос'о то не би требало да потраје кад ради неко ко зна, ако знаш о ћему прићам, момак.

АЦА: Знам боље него што ти можеш и да претпоставиш, дечко.

ДРАГАН: Код Дракуле у фирми су на цени људи који знају да раде.

АЦА: Ја радим сам.

ДРАКУЛА: То сигурно има и своју цјену.

АЦА: Има! За тебе, дечко, десет хиљада плус проценат од затајеног новца у књигама.

ДРАКУЛА: Да ти није много, болан?

АЦА: Мени је мало, али то је цена. Старом је сигурно у интересу да се за ваше... Његове послове што мање зна.

ДРАКУЛА: Ма боли њега... Ко шта зна тај ти је полицијски кадар.

ДРАГАН: Можеш да се распиташ по граду али ти гарантујем да нећеш наћи бољег човека по нижој цени. Мислим, ти одлучујеш. Мени је он океј.

САШКА: Ја сам чула да има разних људи. Кажу да знају, па се после испостави да не могу.

ДРАКУЛА: А од које си ти врсте? Мора да си опасна ћим правиш 'вак'е торте.

ДРАГАН: Ово овде је све поштен свет. Али и они морају од нечег да живе. Он је поштен момак. Ја ти гарантујем. Ради за мене. Не бих ја допустио... Ма какви, човече!

АЦА: Прихваташ ли ти моју понуду или не?

(Дуго тамањење колача.)

ДРАКУЛА: Кол'ко ти је година?

АЦА: Сигурно више него теби. Колико имаш?

ДРАКУЛА: Два'ес' једну.

АЦА: А ја двадесет шест. Дакле, шта си смислио?

ДРАКУЛА: Прихватам, ортак, ако можеш с послом да поћнеш кол'ко сутра. Вреди?

АЦА: Вреди.

ДРАКУЛА: Онда смо се договорили. Новац добијаш по ћим завршиш пос'о. (Узима још један колач.) Добри су ти колаћићи, куварице. Волео би да још нешто пробам.

САШКА: Што да не?

ДРАКУЛА: Ја не би' ништа да потписујемо, него на реч. Ја теби -- ти мени. Онако, морали бисмо у суд, па порез теби, порез мени...

АЦА: Ја сам за. (Сашка је зачуђена.) Па онда, до сутра.

ДРАКУЛА: Видимо се... Добар си! Хоћете да вас повезем?

АЦА: Где? А мислиш... Не, не, сами ћемо. Драгане, остани молим те имамо нешто да причамо.

ДРАКУЛА: Ај, здраво! Супер су колаћи. (Драгану.) Ти остајеш?

ДРАГАН: Остаћу. Видимо се сутра на тренингу, ортак.

(Сашка му одвали добро парче и запакује. Дракула одушевљен одлази.)

АЦА: Поједе све колаче. Баш је ала.

САШКА: За њега су и прављени.

ДРАГАН: Луди Босанац! Али добар момак!

АЦА: Не за њега, него за његовог шефа! Је ли, Драгане, хоћеш ти мени нешто да објасниш? Одакле овај горила овде кад сам се ја договорио са његовим шефом и одакле ти с њим?

ДРАГАН: Ти си блесав, човече. Шта мислиш да би ти матори Ковачевић дошао? То ти је овејана пандурчина.

АЦА: Па ваљда има неког посла са мном?

ДРАГАН: Ајде, немој да си клинац. Мислиш да би ти сам добио посао... Мој ћале му је гарантовао за тебе. (Тајац.) Е мој ортак, није ти ово твоја Америка.

АЦА: Капирам. Зато и хоћу да идем одавде.

ДРАГАН: Паметно.

(Драган и Аца разговарају. Сашка распрема кухињу и повремено се укључује у разговор мада је слабо ко слуша.)

САШКА: Ја мислим да је баш добро што је дошао овај момак. Лакше ћемо с њим изаћи на крај...

АЦА: За Америку ми треба лова.

ДРАГАН: Немаш бриге, даће ти.

САШКА: Брине ме само да ли ће тај Ковачевић прихватити све оно што се ми договоримо са момком...

АЦА: И ти ми дугујеш.

ДРАГАН: Знам.

АЦА: Шта ми вреди што знаш? Кад ћеш да ми даш?!

ДРАГАН: Добро, бре, пичка му материна...

АЦА: Не псуј мајку, она ти није крива што дугујеш.

ДРАГАН: Па добро кад сам ја то тебе зезнуо? Колико сам ти пута давао паре унапред, целу плату, две? (Нема одговора.) За летовање, Сашки за гардеробу, твојој кеви за лечење... Кад вам је избила поплава у стану ја сам ти помогао да га реновираш. Никад те нисам питао кад ћеш да ми вратиш.

АЦА: Да, али све је то ситно. Ово су велике паре.

ДРАКУЛА: Па зато ти их и не дајем! Једноставно немам. Можда за пола године.

САШКА: Брине ме што нисмо одредили неки датум за исплату и што ништа немамо написмено. Због тога ми све ово делује несигурно...

ДРАГАН: Ти си ми најбољи друг. Сигурно ти дајем чим будем имао! Мајке ми! Ал сад стварно немам.

АЦА: Нисам сигуран.

ДРАГАН: (Преко залогаја.) За хлеб у овој земљи поштен човек не може да заради.

АЦА: Али за кола неки други могу.

ДРАГАН: Који други?

АЦА: Ти! Рекли ми људи да купујеш "вектру", па зато немаш да ми даш.

ДРАГАН: Јесте, истина је, треба ми. Не да ми ћале више да возим његова кола.

АЦА: Зашто ти не да?

ДРАГАН: Зато што сам их два пут скењао. Ал' то сад није тема. Ацо, кад бих теби дао фирма би ми опет упала у булу, а ћале је запретио да ме више неће вадити. Мислим, немој да мислиш да сам скот. Знам да ти треба лова. Зато сам и притегао маторог да ти помогне код Ковачевића.

АЦА: А кога ја да притегнем да добијем оно што сам поштено зарадио?

САШКА: Малог треба притегнути. Он је поштен момак само се фолира. Неко га мора притегнути да поштење покаже...Слуша ли мене неко?

ДРАГАН И АЦА: Шта?

САШКА: Ништа.

3. СЦЕНА или ФИЛОВАНА ЛОГИКА

(Дракулин луксузни пословни простор. Има и музичке уређаје, аутомат за кафу, канабе. Један део канцеларије, одмах иза Дракулиног стола, ограђен је параваном. Испред Дракуле је велика одмотана, начета чоколада. Зубима је кида. Улази Сашка. Огромна чоколада вири из његових устију као велики, кљун. Дракула загризе чоколаду. Чоколада пада на сто. Он муља одгризену комадину у устима. Сашка га посматра.)

САШКА: Ти увек тако непристојно једеш?

ДРАКУЛА: Како ти једеш?

САШКА: Пристојније.

ДРАКУЛА: А како се јебеш?

(Сашка увређена устукне. Дракула лупи себи шамар.)

ДРАКУЛА: У, говедо једно простаћко! Извин' молим те. Сјед', сад ће кава.

(Сашка подозриво седне.)

САШКА: Дошла сам само да донесем дискете. Аца је заузет. Одмах идем.

ДРАКУЛА: 'Ђе ћеш, ево кава! Ацо ми реће да ћете за Ка-Канаду! Фи-но! Ја ћу једном отић' у Париз. Он ће к'о струћњак за компјутере тамо сигурно оћас посла наћ' пос'о. Требају њима таки. Паметан ћовјек. А шта с' ти свршила?

САШКА: Југословенску књижевност. Мислим... Нисам још сасвим, али ту је...

ДРАКУЛА: Па кој ћеш ти у Канади, сестро моја?

САШКА: Онако, с Ацом. Шта ћу овде? Уосталом, исто ко и ти у Париз... Идем.

ДРАКУЛА: Ја у Паризу имам сестру. Нисмо се видели три године. Шта ћеш ти у Канади да радиш кад ни овдје не знаш шта ћеш са собом? Какву каву пијеш? Горћу или слађу?

САШКА: Чемер горку.

ДРАКУЛА: Стиже!

(Он јој додаје кафу. Она ћутке пије.)

ДРАКУЛА: Зашто ћутиш?

САШКА: А шта би ти хтео? Дошла сам само да ти дам: дискете.

ДРАКУЛА: Не мораш бит' некултурна.

САШКА Нисам некултурна. Шта си ти завршио?

ДРАКУЛА: Средњу музићку. Тео сам да упишем академију у Сарајеву, ал избио рат, јеб'га.

САШКА: А одакле ти тај надимак, Дракула?

ДРАКУЛА: Из Босне.

САШКА: Био си у војсци.

ДРАКУЛА: Ћуј био! Ратов'о на првој линији годину дана!

САШКА: Како је било?

ДРАКУЛА: Ћуј прићу... Комшије муслимани уватиле комшију, па га распели на крст. Онај на крсту дере се што је жив. Моли брата преко линије фронта да га убије. Брат узме снајпер и убије брата на крсту, узме ауто, залети се, право у провалију.

САШКА: У бре... Тај на крсту је био неко теби драг?

ДРАКУЛА: Не, био је Хрват. (Смех.) Па што ти радиш с тим твојим факултетом, прићај...

САШКА: Не радим ништа. Јес', брате мили, имаш ти право. Појма ја немам шта ћу са собом.

ДРАКУЛА: А волиш ли свој факултет?

САШКА: Уф! Књижевност је уметност. Зашто ниси уписао академију у Београду?

ДРАКУЛА: Није ме више брига за уметност. Нема од свирке љеба, а јести се мора. (Понуди је чоколадом, она узме парче.) Волим кад ми једеш из руке.

САШКА: Волим и ја кад је парче добро.

ДРАКУЛА: (Дохвати је.) Добро је, не брини. Шта ћеш кој курац, у Канади? Остани!

САШКА: Пусти ме, животињо...

ДРАКУЛА: Тамо, сви говоре енглески. Никог, бона, у Канади не занима југословенска књижевност.

САШКА: Ма бежи бре!

ДРАКУЛА: Ма ко те држи женска главо! Ја само проб'о да видим. К'о велим колаћи ваљају, можда ваља и куварица...

САШКА: (Смеје се.) Е сладак си! Ваљају колачи, па ваља и остало. Која ти је то логика!

(Њих двоје једу чоколаду. Смеју се.)

ДРАКУЛА: Па шта с' решила, сестро? 'Оћемо ли да пробамо логику?

САШКА: Е, мајке ми, опасан си тип! Тек ти је двадесет једна, а већ возиш добра кола, имаш своју фирму, сигурно и стан. Лажеш да си учио музичку школу.

(Дракула склони параван. Иза паравана је клавир. Дракула седне за калвир, припреми се као прави пијаниста. Почне да свира. Свира неку мехалоличну мелодију. Једно време чује се само музика, а затим се разговор наставља кроз музику.)

САШКА: А твоји?

ДРАКУЛА: Брат и отац погинули. Сестра живи у Паризу.

САШКА: Жао ми је.

ДРАКУЛА: Шта ти је жао? Нит' си их знала нит' познавала.

САШКА: Знам, али онако...

ДРАКУЛА: Боље немој...

САШКА: Страшан си бре...

ДРАКУЛА: Зајеб' то срање... 'Ајмо логику.

(Воде љубав на канабеу.)

4. СЦЕНА или ДУГЕ ПРИЧЕ

(Соба у стану Ацине мајке. Аца је забринут. Мајка га нежно теши. Поставља сто за ручак.)

АЦА: Мама, њој стварно није добро.

МАЈКА: Нормално је да поврати. Преждрала се негде.

АЦА: Није нормално.

МАЈКА: (Пољуби га у теме.) Узми једи.

АЦА: Не могу да једем. Једи ти. Цео дан ниси јела. (Довикне.) Хани, јеси ли добро?

(Аца одлази у купатило. Ацин разговор са Сашком чујемо из оф-а. Мајка га чује кроз отворена врата. Она лагано сипа пасуљ прво у један, затим у други тањир. Узима и трећи тањир...)

САШКА: (Оф.) Ахааа. Све је у реду.

АЦА: (Оф.) Држаћу ти главу. Шта си то браон толико јела? Чоколаду?

САШКА: Дуга прича... Иди молим те.

АЦА: Нећу.

САШКА: Намести ми кревет да легнем.

(Мајка врати пасуљ у чорбалук. Распреми кревет за Сашку. Аца излази из купатила. Затечен је кад види распремљен кревет.)

МАЈКА: Седи за сто да на миру једемо и поразговарамо. Сваким даном све више имитираш оца. Завршио си исти факултет као он, леп си као и он, јуриш за парама као и он што је... Сад хоћеш и у Америку да бежиш.

АЦА: Идем у Канаду!

МАЈКА: Само да би био ближи њему. Мене више не волиш.

АЦА: Е, кево, нећу више да слушам...

МАЈКА: А ја сам ти дала добру душу. На мене си.

АЦА: Дај, кево... (Устане.)

МАЈКА: Седи доле!

АЦА: Хајде да ти учиним.

МАЈКА: Добро знаш како је твој отац отишао у Америку.... Био је успешан инжењер, леп човек, поштен, дика и понос у партији!... Могли смо да имао све... Али он не... Он је хтео паре, зинуло му дупе за паре! Ушао је у неке малверзације са мангупима из предузећа... Наравно, открили их... Морао је да бежи, да спасава главу.... Ти то знаш, је ли? Ти то знаш?

АЦА: Знам...

МАЈКА: Па зашто сад ти улазиш у иста говна? Хоћеш и тебе да изгубим?

АЦА: Ма шта ти знаш шта је посао? Не мешај ми се у живот!

МАЈКА: (Ухвати сина за уши.) Ма не дам ти да се уништиш! Је л' чујеш ти мене, бре? Ти си моје месо! Моје кости!

АЦА: Остави ме на миру, бабетино једна! И само да знаш, ја све знам... Нисам ја више мали Аца. Отац је отишао због друге жене, лепше, млађе. Једеш као крава! (Застане.) Шта је, хоћеш да ме тучеш?

МАЈКА: Нећу. Ти си мој велики син.

(Мајка се окрене, али нема куда да оде. Из купатила излази Сашка. Сва је мусава, чупава. Аца је узима у наручје. Носи је у кревет.)

САШКА: Госпођо, ја вам се извињавам. Направила сам вам хаос у купатилу. Почистила сам крпом колико сам могла. Касније ћу све средити као да ништа није било, само да сад мало прилегнем.

МАЈКА: У реду је.

САШКА: (Мајци.) Мени је стварно жао...

МАЈКА: Ово је само почетак... (Застане.) Сашка, сине, скувала сам чај од кантариона. Добар је за стомак.

(Мајка одлази у купатило.)

САШКА: Нећу чај.

АЦА: Лепа моја. Шта је то с твојим стомаком?

САШКА: Лоше ми је.

АЦА: Све ће бити океј. Ја ћу завршити посао, узећу паре од Дракулиног таста и отићи ћемо одавде за Канаду. Биће океј.

САШКА: Чији таст?

АЦА: Како мислиш чији? Власник ове фирме (Застане.) Дракула има двоје деце. И ми ћемо имати двоје, девојчицу и дечака.

САШКА: Он је баш напредан момак! Фирма, кола, стан, и поврх тога жена с клинцем и девојчицом.

АЦА: Не, он има синове! Ми ћемо имати девојчицу и дечака. Да можда не би и ти хтела синове? Могао бих да ти их направим.

САШКА: Дај, пусти то, боли ме стомак.

АЦА: (Диркајући је нежно.) У том стомаку биће наши клинци кад се извучемо одавде с њиховим парама!

САШКА: Пусти ме бре! Боли ме стомак.

АЦА: (С непопустљивом нежношћу.) Знам од чега ти је то. Ових дана си много трчкарала по граду. Обављала си не само своје послове, већ сам те ја оптерећивао мојим. Била си слабо обучена. Прехладила си се и покварила стомак хамбургерима.

САШКА: Ацо, гушиш ме.

АЦА: (Непоколебљив у нежности.) Обећаваш ли да више нећеш шврљати унаоколо?

САШКА: Обећавам.

АЦА: Много ми значиш, девојчице моја.

САШКА: Волим те, пуно, само се малчице склони, да могу да дођем до ваздуха. Хоћу нешто да те питам.

(Мајка излази из купатила. Лице јој је мокро, умила се. Доноси чај.)

САШКА: Не могу чај. Госпођо, вама није добро?

МАЈКА: Добро ми је.

САШКА: Хоћете да легнете? Аца може пазити на обе.

МАЈКА: Добро ми је, само сам мало гладна.

(Мајка седа за сто. Једе. Поједе лагано све прво из једног тањира, затим примакне други, примакне и чинију.)

АЦА: Кад год би нахладио стомак мама би ми кувала чај од кантариона.

МАЈКА: Јесам... Кувала сам... (Стрпа пола хлеба у уста.)

АЦА: (Кљукајући Сашку чајем.) Шта си хтела да ме питаш?

САШКА: Размишљала сам, шта ћу ја да радим у Канади?

АЦА: У прво време нећеш радити. Ја ћу те издржавати.

САШКА: Бићу домаћица. То могу и овде. Зар не, госпођо-мама...

МАЈКА: Нама женама то, ћерко, не гине.

САШКА: Па што онда да идем чак у Канаду?

АЦА: Зато што ја не могу да живим без тебе.

САШКА: (Проба чај.) Јој! Изгоре ми језик!

АЦА: Кево, прекини да потураш клипове! Идеш ми на живце!

МАЈКА: То ми је говорио и твој отац. Ја сам само...

АЦА: Прекини да ме поредиш с њим! Он је отишао у Америку кад ми је било годину дана! Ја с њим немам везе! Боли ме... Ма боли ме уво за те ваша старачке трипове! Мама, кунем ти се, чим будем дао последњи испит на електротехници, одмах одлазим за Канаду, само због тебе!

МАЈКА: Мушкарчина. Да није било мене ти би био богаљ! Кад су те оно ударили, само да те ја нисам неговала ко зна шта би било. Мени треба, сине, да захвалиш што данас имаш само ожиљак и што си здрав. (Баци му отворено писмо у лице.) На! Не треба да идеш чак у Америку. Дични отац долази овамо. Тешко је болестан. Липсава.

АЦА: (Сав се унесе у писмо.) Тата.

САШКА: А где ти је тај ожиљак?

АЦА: Овде, негде, ништа страшно.

(Показује руком на препоне не скидајући поглед с писма.)

5. СЦЕНА или КРОЗ ПРОЗОР У СВЕТ

(Дракулин пословни простор. Унутра су Сашка и Дракула. Параван је склоњен тако да се види клавир. Напољу пада киша. Сашка седи сакривена испод великог ћебета.)

САШКА: Окрени се.

ДРАКУЛА: Ш'а ти је, бо'на? Шта с' напала па ме загледаш?

САШКА: Хоћу целог да те видим. Окрени се.

ДРАКУЛА: (Лењо се окрене.) Јој, луде жене! Шта ме које јаде загледаш, знамо се.

САШКА: Нисам знала да имаш децу.

ДРАКУЛА: Ко ти је то рек'о?

САШКА: Аца.

ДРАКУЛА: Аха, па добро, па шта? Ти имаш дећка, ја дјецу. Мени љепо, теби љепо. Све како треба. Све под контролом... А јесте још шта прићали о мени?

САШКА: Јесмо, онако, без везе.

ДРАКУЛА: Еј, мала, немој ти мене пред њиме спомињат' ни без везе, да не повеже он, да ја после да имам гужве...

САШКА: Ти си мајке ми невероватан човек! Погинули ти брат и отац, сестра се изгубила, а ти ништа! Правиш бизнис и децу...

ДРАКУЛА: А шта би требало да радим кад сам жив ћовек, до даљњег?

САШКА: Извини. Ја само не разумем.

ДРАКУЛА: Нема ту шта да се разумије. Ја живим вако, ти тако, моја сестра нако, а мртви никако. Бави ли се Ацо оним нашим послом?! Гледај молим те да не пробије рокове, инаће ће ме матори у земљу сатерат.

САШКА: Шеф, а?

ДРАКУЛА: Ја, таст.

САШКА: Е па добро, онда да идем!

ДРАКУЛА: Врат' се. Би л' ти оставила Ацу због мене?

САШКА: Не ради се о остављању. Ти си знао да сам ја с њим, а ја нисам знала да си ти ожењен...

ДРАКУЛА: Шта би се тиме промјенило? (Нема одговора.) Бил' ти оставила Ацу због мене?

САШКА: А ти своју жену због мене?

ДРАКУЛА: Не би'... Ал' волим кад ми једеш из руке.

(Сашка му убацује штанглу чоколаде у уста. Он чоколаду преломи. Половину стави њој у уста.)

САШКА: Нисам гладна.

ДРАКУЛА: Због глади се једе у кући шта се има.

САШКА: Мислиш, ако се има шта.

ДРАКУЛА: А има и оних који немају шта?!

САШКА: Мислиш кога?

ДРАКУЛА: Да једу?

САШКА: Да јебу! (Грубо га обори на леђа.) Појешћу те! Појешћу те целог, а њој ћу оставити само једну ципелицу. Јасно?

ДРАКУЛА: (Угризе је за ногу.) А ако ја тебе грицнем?

САШКА: Јок море, не можеш ме појести. (Ставља јастучић под мајицу.) Ја имам велики стомак.

ДРАКУЛА: Узми се у памет, цуро, ја њу не смем остављати. То ти је закон.

САШКА: Што је онда вараш са мном?

ДРАКУЛА: Ја њу не варам. Волим, вала, кад ми из руке једеш... Срећо моја... Душо моја... Пјесмо моја... Жељо моја... Рано моја... Анђеле мој... Љубави моја... Моја...

САШКА: Твоја. (На вратима се чује дискретно куцање.) Твоја жена?

ДРАКУЛА: Моја жена, е јебо... (Извирује кроз шпијунку.) Е није, но твој, вала! Бјеж кроз прозор!

(Она на брзину купи ствари. Он се брзо облачи. Поново куцање. Дракула отвара прозор. Напољу пљушти. Она устукне. Он је изгура.)

ДРАКУЛА: Зајеб' кишу! Бјеж, док није уш'о! (Брзо затвори прозор за њом.) Сад ћу! (За себе.) Пизда вам материна свима одреда!

(Брзо облачи мајицу идући ка вратима. Отвара врата. Улази Аца.)

АЦА: Што не отвараш?!

ДРАКУЛА: Јеб га! Успав'о сам се! Ш'о се нервираш, болан?!

АЦА: Скроз сам мокар!

(Хоће да седне на кревет. Пронађе чоколаду и поред чоколаде кармин.)

ДРАКУЛА: Узми мало ћоколаде.

АЦА: Овакав кармин користи и моја девојка. (Гледајући у прозор.) Ајд, не лажи.

ДРАКУЛА: Е ј-јеб га.

АЦА: Овде је била нека женка. Изашла је кроз прозор предамном. Зато ниси отворио. (Пауза, насмеје се.) Па ви људи нисте нормални! Стварно нисте нормални!

ДРАКУЛА: Ј-јеб га.

АЦА: Па боли мене уво с ким се ти швалеришеш! Ја сам либералан човек! Радим свој посао! Шта блејиш у мене?! Нећу те одати твом тасту! Ово ти је Београд, човече, а не Босна! Мени је само битно да добијем своје паре! Океј?! (Ћебетом се брише по мокрој коси.) Е, да нисте радили нешто на овом ћебету?

ДРАКУЛА: А!

АЦА: Имаш ли нешто да обришем главу?

ДРАКУЛА: Аха.

АЦА: Дај ми.

ДРАКУЛА: А. (Одједном схвати да је опасност неочекивано прошла.) Ма немаш ти бриге за паре! Све је унапред сређено! Ја гарантујем! Само ти уради. Дракула плаћа! (Дода му пешкир, Аца се брише, а Дракула се смирује.) Луда кућа, мајке ми. Е вала идем за Париз, нема друге, све зајеб...

АЦА: Шта ћеш у Паризу, човече? Мало да се образујеш, културе мало, а? (Прилази клавиру удара по диркама.) Ко би рекао за тебе да свираш клавир?

ДРАКУЛА: Зајеб' измотанцију. (Склони Ацу од клавира и навуче параван.) Ја то прићам нак'о, за себе. Каж' ти мени шта ти треба.

АЦА: Треба ми твој таст. Од када сам почео да радим нисам га ни једном видео. Зашто се крије од мене?

ДРАКУЛА: Све што ти он може помоћ, могу и ја. Прићај

АЦА: Нешто сам размишљао. Ви ми нисте рекли колико је ваш посао широк. Ту сте погрешили.

ДРАКУЛА: А што?

АЦА: Што?! Да бих добро урадио свој посао, ја морам да знам, у старту, с чим располажете. Како да знам шта да инсталирам, ако не знам какве су ваше потребе? Логично!

ДРАКУЛА: Аха.

АЦА: Да ја теби скратим поступак! Нацртаћу!

ДРАКУЛА: Ш'а црташ, нисам дебил! Разумјем ја!

АЦА: Ма не сумњам ја да ти разумеш суштину споја хардвера и телекомуникација, човече! Гледај и слушај. (Црта.) Пази, ви имате две пекаре, три мале фабрике, три ауто-сервиса, пет радњи. Две 486-ице то не могу да опслуже. Зашто!?

ДРАКУЛА: Зашто?

АЦА: Зато што има више пунктова него машина. Онај ко би вам водио књиге морао би по цео дан да се воза по граду од машине до машине, па онда до оних пунктова који их немају. Много потрошеног времена, бензина... Логично!

ДРАКУЛА: Аха.

АЦА: Да се то не би дешавало потребно је да набавите још једну 586-тицу и да је телефоном повежете са осталим компјутерима. Разумеш? Ти позовеш компјутер. Он идентификује твој глас и ти издаш команду. Он је после дистрибуира по осталим центрима. Нема вожњи по граду, нема нервирања, трошења времена....

ДРАКУЛА: А како ће он то... Аааа!... Ко у америћком филму!... Ђемс Бонд и Греис Ђонс... (Аца се смеје од срца.) И ти то можеш направит?!... Е јеси вала мозак! Свака ћаст!

АЦА: Мораш тражити од таста да ми обезбеди новац за путне трошкове, повратна карта Београд-Будимпешта-Београд. Тих елемената овде код нас нема...

ДРАКУЛА: Слушај, није то све само његово. Добар део је мој! Ја сам то са својим оцем и братом стек'о! Ми смо за то крварили! Он је то само легализов'о!

АЦА: Океј! Онда ти уместо старог дај лову да одем до Будимпеште, да набавим шта треба и онда да инсталирам. Ево предрачуна. (Даје предрачун.)

ДРАКУЛА: То матори неће дат. Јебем га...

АЦА: Сам си рекао да ти имаш свој део.

ДРАКУЛА: Имам.

АЦА: Па онда учини нешто по овом питању. Ако систем не буде ваљао твој таст ће кривити мене, а ја ћу онда морати да му поновим

ДРАКУЛА: Понављ'о њему, понављ'о зиду исто ти је, батке. Он би само да узме, а да га не кошта. То је сва његова пословна стратегија. Разумијеш? (Аца ћути.) Не разумијеш! Зато си шворц.

АЦА: Ти мене не разумеш. Пази, ако ово поставимо моћи ћеш са Тенерифа водити посао. Разумеш?! Ти на плажи. Парижанку држиш за гузу левом, телефон десном руком. Дајеш преко сателита наредбе у Београд. Капираш, Босанац?!

ДРАКУЛА: (За себе.) Кад би о женама тол'ко бринуо гдје би ти био крај. (Аци.) 'Ајд не спомињи ником ово што данас ниси вид'о, па ћемо заједно видјет код маторог и да ти се мало више пара да.

АЦА: А шта ако ипак споменем?

ДРАКУЛА: Ма, бјеж, будало!

6. СЦЕНА -- МОКРИ СНОВИ

(У стану Ацине мајке. Аца разговара са Драганом уз ванилице. Мајка брижно слуша, ћути. Разговор Аце и Драгана прекида лупање чекића -- мајка лупа орахе, ређа их у шерпу, једе.)

АЦА: Е, човече, да си видео како се мали примио. Разбио сам га! Е, три пентијума ћу му увалити! Знаш који ћу систем да му поставим?! Наса! Еј, Наса! Одраћу му кожу с леђа!

ДРАГАН: Мада, из приче мог ћалета о његовом тасту, њих двојица су од истог блата умешени.

АЦА: Ма, не бојим се ја никога. Него, знаш шта још има ново? Долази ми ћале.

ДРАГАН: Немој да сереш?!

АЦА: Кеве ми. Јавио ми се. (Маше писмом.) Он тамо има инжењерску фирму, он и жена. Има огромну кућу. Био сам код њега.

ДРАГАН: Мислиш, даће ти нешто?

АЦА: Никад се не зна. Ја сам му једино дете.

ДРАГАН: Иди, сине, куд си ти запуцао! Знаш ли ти која је то мука извући из мог маторог са којим у истој кући живим, знаш ли ти која је то мука да ја извучем од њега пишљивих десет хиљада ДЕМ за фирму? Па где су ту још порези, изнајмљивање пословног простора, теби хонорар...

АЦА: И твоја "вектра"...

ДРАГАН: Јебеш "вектру", слупао сам је.

АЦА: Ти си више аутомобила променио него неки људи ципела.

ДРАГАН: Јесам, ал' то није мој проблем већ њихов. Него, шта сам оно хтео да кажем... Да! Тешко ће то са маторим ићи. Тетка, ви најбоље знате какав је он. Јесам ли у праву? (Нема одговора.) Тетка...

АЦА: (У пола гласа.) Нешто смо се поџапали...

МАЈКА: Нисмо се свађали, мој син и ја смо се увек разумевали и нема разлога да и даље тако не буде.

АЦА: Зашто онда данима ћутиш, мама?

МАЈКА: Боли ме глава.

(Мајка одлази у другу просторију. Затвара врата.)

АЦА: Јао, јао полудећу због овога... (Драгану.) Кева не говори са мном има недељу дана. Сашка се нешто разболела. Назебла па не долази, а замолила ме да не идем код ње због газдарице. Газдарица не воли посете. Немам пара, Сашки се смучило да долази овамо, време је и било, кева нас уходи, ја код ње не могу... Лепо ћу скроз да откачим, ако не нађем неку лову да нас извучем из овог бедака...

ДРАГАН: А откад је то са Сашком?

АЦА: Па, има неко време већ...

ДРАГАН: Слушај, идемо код мене. Даћу ти кључ од ћалетовог БМВ-а. Идемо на ћалетов сплав на Ади. Даћу ти слободно у фирми. Проведи са Сашком неколико дана на сплаву, насамо, јебеш посао.

АЦА: Шта ће ти рећи ћале за кола?

ДРАГАН: Нек се вози таксијем. Ионако му плаћа фирма.

АЦА: Један викенд не решава ствар. Треба ми лова.

ДРАГАН: Океј,. даћу ти из фирмине касе за провод. Нема фрке.

АЦА: А дуг?

ДРАГАН: Јеби га, сад немам, морам прво кола да поправим. Ал' притегнућу ћалета да види са Ковачевићем да те не зеза за исплату. Ковачевић не сме да прдне од мог ћалета. Све што му урадиш има да плати.

АЦА: То могу, ваљда, и сам да завршим.

ДРАГАН: Нема теорије. (Смеје се.) Немаш ти леђа за то.

АЦА: Мислиш, не би сам платио?

ДРАГАН: Он је чудна 'тица. Али ја ћу ти помоћи. Колико можеш да извучеш од њега?

АЦА: Десетак хиљада.

ДРАГАН: А да кажемо да то ради моја фирма, морао би да плати.

АЦА: Били ти тражио проценат од зараде?

ДРАГАН: Па ако би ишло преко фирме нормално да би морали нешто и фирми да плати, само то се не би тебе тицало. То бих ја завршио са њим. Ипак је фирма -- фирма, А и мој отац је ту. Али хоћу и теби да учиним.

АЦА: Рекао си да могу да узмем БМВ твог ћалета за викенд.

ДРАГАН: Да, да, само изволи.

АЦА: А чиме ћеш ти да се возиш? Кад ћеш да поправиш "вектру"?

ДРАГАН: Не знам, немам лове, али не бринем се. Већ ћу смислити нешто. Него, хајде да манемо те бриге, да узмемо кључ од гајбе и да се веселимо Сашка, ти и ја.

АЦА: Прво морам да обавим један важан посао.

8. СЦЕНА или ИГРАЛЕ СЕ ДЕЛИЈЕ...

(Дракулин пословни простор. На столу поред компјутера је добар комад одличне сланине, сир, црни лук и хлеб. Ту су Дракулин таст, Дракула.)

ТАСТ: Кажеш, мали би да ради за нас?

ДРАКУЛА: Јој, да видиш то са везом компјутера преко телефона, то ти је факат добра ствар.

ТАСТ: Мани сад то. Како би било да нам мало озбиљније ради књиге? Је ли поуздан?

ДРАКУЛА: Ја вала, а и пос'о зна... То сам ја од поћетка говорио, ал' да видиш то с' модемима, то ти је, факат, добра ствар...

ТАСТ: Нама играчке нису потребне него чисте књиге и неукаљан углед, синко. (Тешко уздахне.) Не ваља... Не ваља. Информишу ме људи да курве јуриш, а код куће ти жена седи.

ДРАКУЛА: Не бери бриге, пазим ја и више него што ти пазиш с оном твојом фрајлом. Него, Аца ће доћи сад. Ја сам смислио да с њим проширимо посао. К'о сувласник имам право на то.

ТАСТ: Мали је добар, ту нема шта, али нас не занимају његове играчке.

ДРАКУЛА: Мене занимају. Ја 'оћу да у то улажем.

ТАСТ: Слушај, мали...

ДРАКУЛА: Ваљда и ја представљам нешто...

ТАСТ: Добро, и шта ћеш с тим?

ДРАКУЛА: То је будућност. Ја хоћу да улажем у будућности. То се исплати. То цијели паметни свет ради.

ТАСТ: Који то свет? Ја не знам никог ко се бави тим глупостима. (Дракула хоће нешто да каже, Таст му не дозволи.) Ето на пример, да то нешто вреди сигуран сам да би Јова узео посао одавно.

ДРАКУЛА: То је зато што ви матори не разумијете....

ТАСТ: Ни Јовин син, како се беше зове, Драган, ни он не улаже, а тај мали код њега ради. Нема од тог посла ништа. Него да видимо ми од чега се живи.

ДРАКУЛА: А што би се увек живело од мувања са пореским књигама? Што ја једном да не урадим нешто вредно, добро, лијепо, људски...

ТАСТ: Па ко ти брани?

ДРАКУЛА: Ти! Од почетка је све ово срање. Од кад је мој отац тебе упознао и ушао у јебени рат.

ТАСТ: Доста! Нећемо више о томе. Готово је... Било па прошло.

ДРАКУЛА: Ја не могу тако!

ТАСТ: Е, ако не можеш, а ти седи за клавир па свирај!

ДРАКУЛА: Само ти зајебавај, али да знаш ја само мог'о бит пијаниста да није било тебе и овог глупавог рата!

ТАСТ: Ма, нисам ја теби забрањивао никад ништа него ти судбина није дала к'о ни мени. Да сам могао да наставим школу к'о Јова, да сам постао инспектор на време као он, све би данас било другачије. Овако, ја сам увек био корак иза њега. И сад сам.

ДРАКУЛА: То што се ти сад кад си у пензији представљаш к'о да си био инспектор јер си хтио, а ниси мог'о бит' то је твој проблем. Немој ме молим те поредит' са Драганом.

ТАСТ: Морам, јер ти ћеш наследити мене, а Драган Јову. Ја 'оћу да вас двојица будете равноправни. Ти си ми к'о син, јер ја немам правог сина. Све што радим радим за тебе и Анкицу.

ДРАКУЛА: Није него.

ТАСТ: Ништа ја нећу однети у гроб. Кад ја умрем све ће бити ваше, а да би сте имали шта да наследите ти мораш мудро да радиш. А то што се обмањује тај Аца то је, сине мој, постојало и кад сам ја био твојих година само се тад другачије звало.

ДРАКУЛА: Е није! У томе је ствар. Не знаш. Појма немаш. А живот пролази!

ТАСТ: Твој живот?

ДРАКУЛА: Да, (Исправи се.) и твој, свих нас. Ја хоћу да нас извућем из каменог доба, да видимо свијет, да видимо бијела дана.

ТАСТ: Прогледаћемо ми, сине, кад средимо књиге.

(Дракула је незадовољан одговором.)

ТАСТ: Да сам ја на Јовином месту, могло би како 'оћеш, ал' нисам. Судбина! Радимо како морамо.

ДРАКУЛА: Ти си добар са Јовом.

ТАСТ: Данас јесам, ал' затреба ли му може он мене и тебе да скине кад 'оће, само тако. Да Јовин син то 'оће, то са компјутерима, па 'ајд, да разумем. Може му се. Ал', ти не можеш. Ти мораш како мораш, док не дођеш у позицију да можеш како 'оћеш.

ДРАКУЛА: Можда баш и не морам.

ТАСТ: Тебе су изгледа, поново у'ватиле твоје бубе? Да ниси намерио опет у Париз?

ДРАКУЛА: Ја само 'оћу да се унапредимо. Имам права на то. Ја сам донео у фирму новац к'о и ти. Фирма је моја к'о и твоја.

ТАСТ: Знам, сине.

ДРАКУЛА: Ја имам право.

ТАСТ: Знам, али сад су нам књиге најважније.

ДРАКУЛА: Ја сам се за нешто друго родио.

(На вратима се чује куцање.)

ДРАКУЛА: То је он.

ТАСТ: Еј, тешко мени.

(Дракула отвара врата.)

ДРАКУЛА: Уђи! (Аца улази.) Де си, батке, супер што си дош'о! Стиг'о је Ацо, ћаћко! Он ти је наућник за компјутере и махер за књиге!

АЦА: Дај, не претеруј! Добар дан, господине...

ТАСТ: Ти си неки скроман момак, а? Ако стварно можеш све као што си овом мом детету напричао онда си сила.

АЦА: Дракче вам је причао о мом предлогу?

ТАСТ: Напричао је он мени свашта. Кад смо Јова и ја почињали као инспектори ми смо били много скромнији, стидљивији. Морало је све да буде како старији кажу. А ви клинци, ви никог не фермате. Опасни сте!

(Аца одмерава ситуацију. Дракула га пљесне по рамену.)

АЦА: Дошао сам да разговарамо о послу. Дракче ми је рекао да сте заинтересовани за проширење посла.

ТАСТ: Јесмо.

АЦА: Врло добро, ја имам понуду која ће вам, сигуран сам, одговарати.

ТАСТ: Чуо сам већ довољно.

АЦА: Пристајете?

(Дракула разгледа материјале које је донео Аца.)

ДРАКУЛА: (С тешком муком преко језика.) Не, јеб' га, отпада.

АЦА: Не разумем!

ТАСТ: Видиш, синко, ја видим и знам да си ти стручан момак...

ДРАКУЛА: Професионалац!

ТАСТ: Само имаш један проблем... Радиш погрешне ствари... Уређивање књига, то је посао за тебе. То ти треба да радиш. Ту си сјајан.

АЦА: Само, ја бих ту могао да зглајзам затвор...

ДРАКУЛА: Ма какав затвор, ћовјеће?! Мој стари је милицијски кадар. Има он своје људе свуда. Ко му шта смије? Него, види овако, ми имамо озбиљних намера са нашом фирмом и за то би нам, пошто су времена мутна, добро дошла твоја помоћ. Капираш?

АЦА: Не.

ДРАКУЛА: Ти лепо скроз са послом пређеш код нас. Радиш пос'о једно пола године, ми теби лову на руке, визу за Канаду и ти пут под ноге. Нама супер, теби супер, вреди?!

АЦА: Ма, нисам ја то тако замислио.

ДРАКУЛА: Ал на то је изашло! Гледај мене, ја сам друго замислио -- да студирам клавир у Сарајеву, а гдје сам сад? И шта? Ћутим, радим, не жалим се.

АЦА: Не знам шта да вам кажем.

ТАСТ: Ма шта не знаш? Погледај мало око себе. Шта ради твој другар, како се беше зове... Како се зове Јовин син?

ДРАКУЛА: Драган, већ сам ти рекао.

ТАСТ: Јесте, Драган! Шта ради Драган? Вози бесна кола, лупа кола! Лудује! Је л' тако?

АЦА: Јесте.

ТАСТ: А ти? Радиш уместо њега. А паметан си момак.

АЦА: Па јесте.

ТАСТ: А он је будала. Зашто да радиш за будалу?

АЦА: Није тако. Он је добар дечко. Фино сарађујемо. Моју породицу је доста задужио.

ДРАКУЛА: Па нек је и тако, али шта си ти Богу згрешио да вечито радиш за другог? То је неправда! Зашто ти не би имао своју фирму?

АЦА: А ко ми гарантује да ћу то уз вас имати? Уосталом, ја и кад бих сад имао пара не бих овде отварао фирму.

ДРАКУЛА: Знам, иш'о би у Канаду. Још и боље! Ти си фин, млад, перспективан.

ТАСТ: Ми ти нудимо сјајну прилику да за кратко време добијеш доста новца. Ако сумњаш да ћемо ти ми плаћати спремни смо да дамо и депозит. Са нама се око свега можеш договорити.

ДРАКУЛА: Била би то фина парица. Сашку под руку, новац у ђеп, па у нови живот. Овде ти није место, но у Канади, ал' они те, батке, неће без пара.

АЦА: Знам.

ДРАКУЛА: Кад би овде наставио да радиш с књигама брзо би те појео мрак, ниси ти тај тип. Овако један послић, пола године, па преко гране.

АЦА: Хм.

ДРАКУЛА: Ацо, договорили смо се?

АЦА: Ма све-све, али како да знам да ћете ме ви све платити?

ТАСТ: Реци како би се ти осећао сигурним? Ја сам предложио депозит. Реци ти своје.

АЦА: Драган ми дугује неке паре. Ако бисте ви дали тај новац уместо њега ја бих радио за вас. Ако бих ја отишао од њега, можда би се могло догодити да никад не добијем те паре.

ДРАКУЛА: Можемо се договорити око тога.

АЦА: Ако можемо, онда ја пристајем.

9. СЦЕНА или БАРАБЕ

(Дракулин пословни простор. Ту су Дракула и Сашка. Сашка одмотава поклон који јој је дао Дракула.)

ДРАКУЛА: Пази, пази, само нежно...

(Поклон је чоколадна торта.)

ДРАКУЛА: Срећан рођендан!

(Иза кауча вади флашу шампањца.)

САШКА: Откуд си знао?

ДРАКУЛА: Ја све знам. 'Ајде сад, шта гледаш? Сјеци да једемо, да се веселимо!

САШКА: (Дирнута.) Хвала ти. (Љуби га.)

ДРАКУЛА: И други пут.

(Сашка се насмеје. Пољуби га још једном -- за други пут.)

ДРАКУЛА: Одлазим, а и ти ускоро одлазиш, па ко велим да прославимо!

САШКА: Где идеш?

ДРАКУЛА: У Париз. Преломио сам. Нећу више 'вако.

САШКА: А жена, деца, фирма?

ДРАКУЛА: Развјешћу се, а мој део фирме ћу распродати, па с парама преко гране. У Париз. Тамо ћу живети. Да се пије! За Париз и Канаду.

САШКА: Хоћеш ли бити срећан у Паризу, сам?

ДРАКУЛА: Трудићу се. К'о и ти у Канади с Ацом.

САШКА: Да.

ДРАКУЛА: Мада сумњам да ћеш бити срећна.

САШКА: А што ти мени прво нешто кажеш, па ме онда затуцаваш у мозак?

ДРАКУЛА: Није време за невеселе теме. Да се једе!

САШКА: Врдаш, врдаш...

ДРАКУЛА: Није, него ми је жао, а не могу помоћи, а мила си ми, волио би'.

(Налију шампањац. Пију, Дракула разбије чашу. Сашка га следи.)

ДРАКУЛА: Знаш ли ти, мала шта је то Париз? Париз је, престоница уметности, лепоте... Град свјетлости!

САШКА: Никад нисам била у Паризу.

ДРАКУЛА: Много си пропустила! Ја сам био једном да посетим сестру, пре рата. Ишао сам са њом на концерте. Знаш ли ти да у Паризу у једном дану има више концерата него у Београду за целу недјељу? Моцарт, џез, етно, рејв...

САШКА: А јеси ли био по књижарама?

ДРАКУЛА: Слабо... Ал' имају сјајних музикантских књига. Љепото моја! Љепото! Ти би требала ић у њине књижаре! Ти! Ти!

САШКА: Ја бих.

ДРАКУЛА: Па иди. Иди у Канаду преко Париза. Наговори Ацу. Он ће тебе послушати. Добар је он.

САШКА: Можда и хоћу.

ДРАКУЛА: Обавезно га наговори! Можеш ти то! И волио би, да се сретнемо у Паризу. Ти и ја.

(Дохвате се.)

САШКА: Договорен је састанак.

ДРАКУЛА: Анђеле мој. Знаш што те волим?

САШКА: А ти мене волиш?

ДРАКУЛА: Не зајебавај. Знаш што те волим? Волим те зато што знаш шта је љепо.

САШКА: Ја мислила да си ти са мном само онако. А стварно ме волиш? Опрости, знам да не волиш да понављаш. Извини. И ти си мени драг. Много си ми драг. Баш онако...

ДРАКУЛА: Женама су барабе увек драге.

САШКА: Ма јок бре, нисам ја то тако мислила. Стварно. Ти си нешто скроз ново у мом животу.

ДРАКУЛА: Не сумњам.

САШКА: Опет ми не верујеш? Па добро...

ДРАКУЛА: Ма, вјерујем ти. Ја сам уопште новитет. (Насмеје се.) Волим те.

САШКА: Знала сам, од почетка сам знала, да си овакав у ствари. Да имаш добру, фину душу.

ДРАКУЛА: У Паризу ћу бити срећан. Свираћу клавир. Пази сад! (Извуче испод канабета кофер.) Имам ноте. Сачувао сам и неке ноте, од пре. Много тога сам заборавио, али тамо у Паризу... Набавићу још неке.

САШКА: Потражићемо професора клавира. То би ти помогло да заборавиш све оно тамо што си доживео и ово овде. Свирање, музика, то оплемењује човека. Само требало би свирати, вежбати сваки дан... Уз доброг професора....

ДРАКУЛА: Не би мене нико узео поново у класу. Пијаниста се постаје млад. Ја сам престарео. Свираћу онако, за себе.

САШКА: Питаћемо неког. Наћи ћемо професора. Молићемо.

ДРАКУЛА: Неће вриједети, али, ипак, покушаћу.

САШКА: За школовање у Паризу мораш знати језик. Знаш француски?

ДРАКУЛА: Онако.

САШКА: Ја ћу ти помоћи.

ДРАКУЛА: Не можеш. Идеш у Канаду.

САШКА: Ја не морам у Канаду.

ДРАКУЛА: Али Аца је добар човјек.

САШКА: Шта ће мени добар човек?

ДРАКУЛА: 'Ајд, не будали мала. Добри људи су ријетки и ваља их поштовати.

САШКА: Али...

ДРАКУЛА: Бараба к'о ја још мање ти треба. Не везуј танко за лабаво.

САШКА: Ја имам право да бирам.

ДРАКУЛА: Еј, мала, много те волим, али ко Бога те молим да баталиш те женске будалаштине. Ти си паметна дјевојка. Не треба ти то.

САШКА: Треба ми. Рекао си да ме волиш.

ДРАКУЛА: Воли те и Ацо. Шта је? Шта ме тако гледаш? Шта је било?

САШКА: Трудна сам.

ДРАКУЛА: Па шта?

САШКА: Па трудна сам!

ДРАКУЛА: Па шта? То је Ацино!

САШКА: Откуд ти знаш да је Ацино?

ДРАКУЛА: Моје вала није!

САШКА: Тако?

ДРАКУЛА: А шта си ти замислила? Да те трудну отмем од њега и да те водим у Париз, да те тамо издржавам? Што би ја онда био луд ићи у Париз кад то имам и овде. Ја 'оћу да живим к'о ћовјек. Да будем слободан.

САШКА: Супер! А оно о љубави?! Море, сви сте ви исти!

ДРАКУЛА: Ја те волим зато што те волим, а не зато што би те радо женио.

САШКА: Барабо!

(Сашка нагло отвара. Пред вратима стоји таст.)

ТАСТ: Аха! И ти си ми нека девојка! Срамота! Поред свог, свог... Аце, ти се моташ са ожењеним човеком! Стиди се!

ДРАКУЛА: Остави дјевојку на миру. Није ти ништа скривила.

САШКА: Какво вас није срамота да вирите кроз кључаоницу?

ТАСТ: Боже сачувај! Ја сам се ту случајно!

ДРАКУЛА: Ако ћеш да на неком вјежбат' своје полициске фазоне ја сам ти сасвим довољан. Пусти цуру.

САШКА: А ти ћеш остати с њим?

ДРАКУЛА: Бјеж, ба...

(Дракула је пажљиво изведе напоље. Она се љутито отргне. Оде.)

ДРАКУЛА: (За себе.) Е јеб' га.

ТАСТ: Мали, где се паре праве ту се гаће не скидају!

ДРАКУЛА: Отјеро сам је ја сам. Није било потребе да је малтретираш. Они се спремају за Канаду, а и ја сам мислио мало да отпутујем.

ТАСТ: У Париз?

ДРАКУЛА: На кратко, мислио сам да се мало одморим,

ТАСТ: Не може.

ДРАКУЛА: Зашто?

ТАСТ: Зато што је сада време раду, а не одмору. На лето, узми жену и децу за руке па иди на море одмарај. Сем тога рекли смо да ћемо Ацу више увести у посао.

ДРАКУЛА: Рекли смо само за који мјесец.

ТАСТ: За почетак, а после ко зна видећемо. Ти си му по годинама ближи него ја. Лакше ћете се вас двојица споразумети. И не смеш више да се петљаш са његовом женском. Он ти је сад партнер на дуже, то није поштено, а може и да сазна.

ДРАКУЛА: Па рек'о сам да смо прекинули. А кад завршим то са Ацом, Аца ће за Канаду, а ја би мог'о отић за Париза да видим сестру.

ТАСТ: Не би ти то било баш паметно. Ти знаш да си учествовао у оном тамо рату. Ја знам, информисали су ме људи, свашта си радио. Ко зна, можда те напољу траже због тога. Боље би ти било да не напушташ земљу.

ДРАКУЛА: Али ја сам тад био малолетан!

ТАСТ: Уф, много би то њих потресло! За њих је битно јеси или ниси крив.

ДРАКУЛА: А ко би могао да сведочи против мене? Ти?

ТАСТ: Помери се с места, будало. Ти си ми као син. Како бих могао ја тако нешто да ти урадим? Зли људи! Довољно је да један мане прстом и готово.

ДРАКУЛА: Али ја бих отишао само на недјељу-две... Ја сам сувласник ове фирме, ја сам пунолетан, ја имам пасош...

ТАСТ: Ти не можеш да идеш! Ожењен си човек, имаш посао, кућу! Ти треба да будеш способан све да наследиш!

ДРАКУЛА: Знам, кад ти умреш.

ТАСТ: Само, ја не мислим брзо умирати, а дотле би ти било паметније да ме слушаш и да се оканеш женскица јер ја још увек могу да се предомислим.

10. СЦЕНА или МОЈ ТАТА ИЗ ШПАЈЗА

(Кухиња-соба у стану Ацине мајке. У кухињи су Мајка и Ацин Отац. Мајка закувава кафу. Затим сипа кафу у шољице. Све ради непотребно дуго.)

ОТАЦ: ... Када сам научио енглески, после је било добро. Дању сам радио као електричар, а ноћу као портир. Штедео сам. (Уз осмех.) Добио сам рак. Стање је сад стабилно, кажу. А ти како си са здрављем?

МАЈКА: Није лоше.

ОТАЦ: Шта има ново код тебе?

МАЈКА: Ништа, Аца је одрастао.

ОТАЦ: Овде се ништа није променило за двадесет пет година.

МАЈКА: Све је исто као што си оставио, Стојане.

ОТАЦ: А Аца? Последњу његову слику коју имам је од пре пет година. Је ли се он променио? Дај ми његову слику да га видим, да се не изненадим кад дође...

МАЈКА: Немам ни једну његову слику. Немам фотоапарат.

ОТАЦ: Зашто си мрзовољна? Нисмо се развели. Ја сам ти муж. Немаш другог мужа?

(Мајка се смеје. Отац следи њен пример.)

МАЈКА: А ти остајеш овде, решио си?

ОТАЦ: Да, наравно, немам разлога да идем. Ово је мој дом, мој стан.

МАЈКА: А ја сам ти законита жена која скоро тридесет година живи у овом стану.

ОТАЦ: И то је сасвим океј. Ја ти то право не оспоравам. Ти си моја жена, ја сам твој муж. Где спаваш, мислим, где ћу ја да спавам? Уморан сам, врло се лако умарам, а хтео би да се мало протегнем, да распремим ствари.

МАЈКА: Стани, не може то тек тако.

ОТАЦ: Зашто?

МАЈКА: Нема места у ормару. Ту су Ацине ствари. Твоје ће за почетак морати да остану у коферу. (Отац претура по коферу.) Чујеш ли ти мене?

ОТАЦ: (Извади из кофера флашу вина.) Та-на-на-на! Оригинал француско вино право из Америке да наздравимо!

МАЈКА: Не пијем, а ни ти не би требало ако си већ болестан.

ОТАЦ: Само мало, неће ником шкодити. На живот треба гледати оптимистички. Додај чаше.

МАЈКА: Не.

ОТАЦ: За нас. Донео сам га из Америке само за нас двоје. За наш живот, Милка.

МАЈКА: Какав живот?! Упропастио си ми живот, ти... Гњидо, ти свињо мушка... Идиоте! Ти, ти, убила бих те да ниси мртав болестан.

(У стан улази Аца.)

МАЈКА: Дошао је тата, Ацо-сине.

ОТАЦ: Сине!

АЦА: Ћале! Ја... Ја сам мислио да те сачекам на аеродрому... Где си се сместио? Где су ти ствари?

МАЈКА: Не радуј се много. Болестан је, без пара и живеће са нама.

АЦА: Јао, молим те, кево...

ОТАЦ: Паре нису најважније на свету.

АЦА: И нису.

ОТАЦ: Седи да поразговарамо.

АЦА: Шта то видим? Донео си вино, да наздравимо твом доласку.

ОТАЦ: Да, али мислио сам да наздравимо мајка и ја.

АЦА: А ја сам избачен са ваше журке?

ОТАЦ: Ма не, само... Мислио сам.

АЦА: Разумем, схватам. него да причамо ми наше приче. Како твоји послови? Како фирма?

МАЈКА: Нема он фирму.

АЦА: Мама, молим те, остави нас двојицу на миру.

ОТАЦ: Немој да се брецаш на њу. Она има добру душу.

АЦА: Како ти кажеш. Него, причај ми шта има ново.

ОТАЦ: Не, прво ти реци. Ти си млађи, код тебе има сигурно више новина.

АЦА: Па добро, имам девојку, зове се Сашка и плаирамо да живимо заједно, сами.

ОТАЦ: Врло добро, млади људи треба да воде самосталан живот.

АЦА: Ушао сам у послове са неким важним људима. Велике паре су у изгледу. С тим парама ћемо у Канаду.

ОТАЦ: Ех, није дете моје Америка оно за шта се она сама представља.

МАЈКА: То сам му и ја одувек говорила, али он неће да слуша. Хоће да буде као ти.

ОТАЦ: Ако ћеш већ намаћи неки новац, па зашто не останеш овде? И овде се сигурно може лепо живети с пуно пара. А и мајци ће бити лакше.

АЦА: Овде се не може водити поштен посао.

ОТАЦ: А ти људи, да ли они поштено раде?

АЦА: Не знам, а и не тиче ме се.

ОТАЦ: Ако нису фер према другима откуд знаш да ће бити океј. према теби? Ко су уопште ти људи?

МАЈКА: Пензионисани инспектор и његов зет ратни профитер. Наш син им, колико сам од других чула, штелује књиге, а то је противзаконито и овде, а и у Америци.

ОТАЦ: Није ваљда да се тиме бавиш?

АЦА: Али, тата...

ОТАЦ: Није да те осуђујем, и ја сам у младости правио грешке. Само хоћу да ти кажем да мораш да пазиш шта радиш иначе ћеш и ти наћи свог инспектора Ковачевића

АЦА: Ковачевић, нисам знао да се тако звао тај човек. А тај Ковачевић...

ОТАЦ: То је сад завршена прича. Поменуо сам ти то само да бих те упозорио. Ја немам никог другог осим тебе и твоје мајке.

АЦА: Ма, ако се ја не бринем шта има ти да се бринеш? Ја мислим да први наш разговор после десет година не мора баш овако да изгледа. Шта има ново код тебе?

ОТАЦ: Ево, вратио сам се.

АЦА: А фирма?

(Мајка се смеје.)

ОТАЦ: Нема фирме.

АЦА: Распродао си је?

ОТАЦ: Ја знам да сам ти као дечаку када си долазио код мене причао такве ствари, али мислио сам добро је за дечка да има лепо мишљење о свом оцу. Ја не знам како се то после догодило, али не сећам се да сам ти у оним ретким писмима о томе писао. Не знам како си ти наставио да верујеш у ту причу...

АЦА: А она кућа, кола, ти си тамо мени показао читав свет?

ОТАЦ: Код тог човека сам радио као хаузмајстор, имао сам све кључеве па кад је он отишао на Бахаме ја сам искористио прилику да се с тобом проведем. Било нам је лепо.

(Мајка се смеје.)

ОТАЦ: Жао ми је ако сам те разочарао, али то ми стварно није била намера.

АЦА: Али ја сам ти веровао.

МАЈКА: Добро, шта је било -- било је. Идемо даље.

АЦА: Али ти мени дугујеш нека објашњења, ја сам мислио... Ја сам се надао...

МАЈКА: Од тога сад нема ништа, мој Ацо. Отац ће сада живети овде са нама, морамо да видимо где ће да спава.

АЦА: Да спава?

МАЈКА: Да смести ствари.

АЦА: Тек тако после двадесет година дође да спава?

МАЈКА: Ово је његов стан. На њега се води. Кревети на којима спавамо, ормари, тепих, све је то још он купио.

АЦА: Мој кревет није он купио.

МАЈКА: Јесте, ја сам ти купила, али то сад није важно. Сад треба да видимо где ћемо га сместити. Болестан човек не може да спава на поду. То је за нас домаће. Ево Аца ће.

АЦА: Шта?!

МАЈКА: Шта "шта"? Сво време си говорио "видећеш ти кад ми дође отац, видећеш ти"... Па ево, сине, сад гледај.

АЦА: Не долази у обзир! Прича ми ту о неком поштењу, а он је мене цео живот лагао, давао ми лажне наде и сад да ме избаци из кревета! Не дам!

МАЈКА: Срам те било! Како се то понашаш према болесном човеку? Док си мислио да од њега можеш добити пара било је "татице, татице", а сад кад он од тебе очекује помоћ сад би да га шутнеш. Е, не може, ја не дам! За њега овде мора да има места!

АЦА: Нек спава у твом кревету!

ОТАЦ: Ацо, стани, сине.

(Аца демонстративно одлази.)

ОТАЦ: Нисам овако замишљао наш сусрет.

МАЈКА: Смириће се он већ. Плахе је нарави на тебе. Него, хајде да се ти распремиш, да прилегнеш, да се одмориш.

ОТАЦ: А где?

МАЈКА: Лези овде на мој кевет.

ОТАЦ: А ти?

МАЈКА: Већ ћемо се договорити.

ОТАЦ: Милка...

МАЈКА: Немој, Стојане.

(Ацина мајка, госпођа Милка свом тек пристиглом мужу окрене леђа.)

11. СЦЕНА или КЛИНЦИ

(Сплав. На ивици сплава седе Аца и Сашка.)

САШКА: Хоћеш ли ми већ једном показати тај ожиљак? (Аца је замишље не слуша је.) Чујеш ли ти мене бре? Ацо!

АЦА: Извини, не слушам те. Размишљам како ми се срушио живот. Тек тако -- пуф! Е, двадесетпет година он је није ни погледао, а она сад спава са њим у кревету!

САШКА: (Кроз смех.) Па кој' ти крив кад га ниси пустио да спава у твом?

АЦА: Он је тамо живео са другом женом! Сад кад се разболео дошао је код ње! Данас кад су га носили у болницу она је плакала!

САШКА: Па нормално кад га воли! Толике године га је чекала и дочекала. Буди бре срећан, човече! Она се коначно бави неким другим, а не тобом!

АЦА: Другачије је све то требало да буде.

САШКА: Имамо кључеве од Драгановог сплава. Коначно смо остали сами. Теби то ништа не значи?

АЦА: Извини, љубави.

САШКА: Зашто му раније нисмо тражили сплав?

АЦА: Мени је било безвезе да мољакам.

САШКА: Ових шест месеци, од кад је газдарица стално ту било ми је много тешко.

АЦА: Па кад мајка није хтела ни једном да оде на салаш код тетка Драгице. Не знам само што се ускопистила...

САШКА: Ако задржимо кључеве од сплава биће супер! Донећу решо, моћи ћемо и по нешто да скувамо.

АЦА: Моја куварица!

САШКА: Кревет је баш удобан.

АЦА: Таман за двоје.

САШКА: Није пренатрпано стварима као у стану. Фале само завесе и једна вазна са цвећем.

АЦА: Цвеће већ имамо.

САШКА: И готов дом.

АЦА: Наша јазбина.

САШКА: Само кад би Драган дао. Ових шест месеци баш је било тешко.

АЦА: Заборави. Добићемо сплав. Овде можемо да радимо, да ручамо, да спавамо, да се волимо...

САШКА: Могли би смо скроз да се преселимо. На лето ће нам бити супер.

АЦА: Ја нећу да уступим стан оном килавку тек тако.

САШКА: Ацо, молим те, због нас двоје. Отац ме је посетио код газдарице. Био је много љут. Каже да бирам или да завршавам факултет или да се враћам за Михајловац. Ја не могу у Михајловац.

АЦА: Па не треба да идеш.

САШКА: Ал' ако ми отац не буде слао паре за кирију ја нећу моћи да останем. Мислила сам док се то с Канадом не среди, да нас двоје заједно пређемо овде на сплав. Биће нам лакше.

АЦА: Много ми је тешко.

САШКА: Знам, ал' ти бар имаш кров над главом, а ја данас-сутра и то могу да изгубим.

АЦА: Не да тебе твој Аца никоме!

(Аца је загрли. Шкрипа кочница. Галама. На сплав долази Драган.)

САШКА: Шта је сад? Драгане, обећао си нам да ћемо овде бити сами.

(За њим се појављује Дракула.)

ДРАКУЛА: Ја сам крив, извини. (Аци.) Хтео сам само да се разиђем са тобом у миру. Одлазим за Париз.

АЦА: Како сад то одједном?

ДРАГАН: Дракула мора да бежи. Таст га малтретира. Он то, човек, не може да поднесе. Покупио је нешто новца из касе и са жиро-рачуна. То му је сад сва имовина.

ДРАКУЛА: Ја знам да према теби имам неких обавеза, али то се сад све мења. Ја морам да идем. Теби могу дат' три-ћетири хиљада.

АЦА: А стари?

ДРАКУЛА: Он би те 'тео увућ' више у послове, ал' 'оће ли те он после платити то ти не могу гарантовати.

АЦА: Кад сам почињао вас двојица сте ми много тога обећали.

ДРАГАН: Ацо, ми смо ти пријатељи и хоћемо да помогнемо теби и Сашки да одете у Канаду. Ја предлажем да овде направимо мали штаб.

САШКА: То није фер! Обећао си нам да ћемо овде бити сами, само Аца и ја.

ДРАГАН: Ја све ово радим због вас. Видиш да човек мора да иде. Треба да видимо како бисте и ви могли што пре за Канаду.

САШКА: Ако не будете дали пара савршено ми је свеједно да ли ћу бити сиромашна овде или у Канади. И да знате, ако вас двојица останете на сплаву ја идем. Доста ми вас је!

АЦА: Смири се бар ти, Сашка, као Бога те молим.

САШКА: Хоћеш да причаш са својим пријатељима? Па добро, причај. Само да знаш, Ацо, ти си једна дивна будала. Идем сад... Идем да донесем пиво. Мушки разговор се најбоље обављају уз пиво.

ДРАКУЛА: Мог'о би ти помоћ'...

САШКА: Иди ми с очију, молим те.

(Сашка одлази.)

АЦА: А сад да чујем вас двојицу!

ДРАКУЛА: Ја сам хтео да улажем у мрежу к'о што смо се ми договорили, ал' матори то није дозволио. Он у ствари располаже целом фирмом. Ја могу да се заносим колико ми воља да сам сувласник...

АЦА: И ти си зато мислио да бежиш, да му све препустиш. Баш си клинац!

ДРАГАН: А шта човек може да уради? Погледај себе. Твој маторац ти је свашта обећавао док није дошао из Америке. А сад? Уселио ти се у стан. Шта ти ту можеш? Ништа.

АЦА: Не могу ништа јер се стан води на њега, а он је жив. Дракчетова фирма је друго!

ДРАКУЛА: Ех, то ти мислиш...

АЦА: Нико да се није макао из Београда! Нека су и старији, ми ћемо у сваком случају живети дуже.

ДРАГАН: Та ти није лоша. Кад би мој ћале нешто напрасно умро, ја бих све одмах продао и кренуо у бели свет. Дракула ће за Париз, ти за Канаду. Шта ћу ја овде?

АЦА: Док не помру волео бих да разрешим још једну енигму. Дракче, твој таст је био инспектор.

ДРАКУЛА: Што питаш?

АЦА: Па питам, тако се свима представља -- инспектор Ковачевић у пензији.

ДРАГАН: Па ако се тако представља вероватно и јесте. Не знам.

ДРАКУЛА: А што питаш?

АЦА: Мог оца је у Америку својевремено потерао извесни инспектор Ковачевић.

ДРАКУЛА: Мислиш да је то он? Могуће, батке, могуће, стрвина је то велика!

ДРАГАН: Мени звучи сулудо. Мада, знам да су мој отац и он некад давно радили заједно у полицији. Само шта... Како... Могао бих да питам ћалета.

ДРАКУЛА: Ма ш'а ш' провјерават! Неће он рећи ништа. Штите они један другог. Е јеси, Драгане, наиван! Нема стотину инспектора Ковачевића! Ја мислим Ацо да се он нешто заверио против ћитаве твоје породице. Да сам ја на твом месту...

АЦА: Не треба брзати. Још ништа није проверено. За сад, док се све не провери битно је да ти не идеш никуд. Ако откријем да је то истина, па јебаћу му...

ДРАКУЛА: (Чврсто загрли Ацу.) Јој, батке, не дај се зајебат, молим те! Ти си паметан ћовјек, креативан. Ти можеш отић' у Америку! Бит' наућник! Пусти све!

АЦА: Не!

(Долази Сашка. Тегли пиво у торби. Она је иза Драганових и Ациних леђа. Не виде је. Дошла је тихо. Прилази јој Дракула. Њих двоје се гледају.)

ДРАГАН: Тако је! Само кад бих могао ја бих... Знаш шта бих ја урадио свом матором...

АЦА: Ти то можеш! Сви ми можемо! Ми нисмо балавци! Клинци које они тек тако могу да вуку за нос, да не плаћају, да шаљу у рат! Не, неће више моћи! Никад више! Ми се не дамо преварити!

(Дракула пољуби Сашку.)

САШКА: Да се пије!

АЦА: Замисли, Сашка, можда је Ковачевић мог оца отерао у Америку.

САШКА: (Иронично.) Да, да наравно, за све су криви маторци. Донела сам вам пиво. Пијте, мушкарци, веселите се.

ДРАГАН: Да наздравимо за наше другарство.

(Момци отварају пиво. Наздрављају. Драган наздравља Аци, а Дракула Сашки.)

12. СЦЕНА или ГЛАД

(У кухињи Ацине мајке. Огромна количина хране која је спремљена или се спрема за даћу. На поду, на столу, на ормарима, баш свуда стоји огромна количина пита, сарми, гибаница, кобасица, сирева, јаја, туршије, месо -- пилеће, јунеће, чорбе у чинијама, салате од цвекле и купуса... Пиће, алкохол, сокови, кафе и поврх свега један џак шећера. Све унаоколо мирише и смрди на храну. Аца соли прасе, спрема га за печење. Драган улази унутра.)

ДРАГАН: Умре скот?

АЦА: Умре.

(Драган му пружа руку да би му изјавио саучешће. Аца је у неприлици. Руке су му прљаве. Драган га загрли.)

ДРАГАН: Дошао сам да ти још нешто кажем. Можда није тренутак, али можда је хитно... Дракула је ипак побегао за Париз.

АЦА: Е баш је прасе! Добро, то значи да морамо без њега.

ДРАГАН: Ћале ми је рекао да ће разговарати са Дракулиним тастом. Можда и буде нешто. А реци, јеси ли ти нешто договарао и за фирму?

АЦА: (Уз презрив осмех.) А умеш ли ти нешто да урадиш без татине помоћи?

ДРАГАН: (Дуга пауза.) Не. (Краћа пауза.) А и што би се трудио? Чему, иначе, служи отац ако не да се ослоним на њега?

АЦА: Не знам, на жалост.

ДРАГАН: Јеби га. Него реци, дугује ли Дракула нешто мојој фирми?

АЦА: А јеси ли сигуран да би твој отац могао да среди да се мени исплате паре?

ДРАГАН: Па што да не? Ако има папира. Он све може.

АЦА: Тако је исто твој матори причао да је Дракула поуздан, па види сад шта је испало.

ДРАГАН: Не, он је рекао да је његов таст поуздан. Ја и Дракула се знамо онако, са трка.

АЦА: Слушај, мислим да има начина да све средимо. Код тебе има неких папира који се тичу и Дракулине фирме. Ако бисмо твом оцу дали на увид неке папире из твоје фирме...

ДРАГАН: А, то не може. Ако треба ја ћу му рећи усмено.

АЦА: Али, ово би могло да га занима.

ДРАГАН: Баш зато. Шта има да га занимају папири моје фирме? Не волим да ме проверава.

АЦА: Па јесте, он само треба да исплаћује дугове. Шта он има да се меша у вођење фирме...

ДРАГАН: Е, зајеби подјебавање. Дај да видимо шта да се ради.

АЦА: Не зајебавам те! Ти мене зезаш! Цело време ме зезаш! Сви ме зезате. Договорили смо се да не иде из Београда и ево шта је урадио!

(Аца спонтано витла касапским ножем. Драган се лецнуо.)

ДРАГАН: Па добро, нема разлога за панику. Ако треба попећу се на главу мом ћалету, ако треба он ће да те исплати...

(Аца безно зарије нож у прасетину. У кухињу улази Ацина мајка. Она је у црнини, мирна, висока, достојанствена.)

МАЈКА: Каква је ово галама?

(Осмотри свог избезумљеног сина.)

МАЈКА: Срам те било. Отац ти је умро, а ти се тако понашаш.

АЦА: Али, мама...

МАЈКА: Ни реч. Ја сву муку носим. И какав год да је био сад је мртав и мораш да га поштујеш.

АЦА: Мама, зашто ми све ово правимо? Шта је он нама дао?

МАЈКА: Дао ти је живот.

АЦА: Живот! Па ја сад само могу да цркнем! Мама, мама, он нам је оставио само хиљаду, е пишљиву хиљадаркицу, шта је то?

МАЈКА: Довољно за сахрану и споменик. Да се не обрукамо! Није могао више. (Аца бесно крикне.) Не детињај! На мојим рукама је умро! Ја носим на себи сву муку.

ДРАГАН: Госпођо, ја не бих да сметам, ја бих да идем.

МАЈКА: Остани, сине. Ред је да се прикључиш скромном спроводу као пријатељ ове куће.

АЦА: Ја нећу ићи!

МАЈКА: Не детињај! И пожури с прасетом!

(Мајка тихо затвара врата. Аца бесно настави да трља прасе.)

АЦА: Она је полудела, Тотално откачила. Е... Оставио ју је са мном, овако малим. (Показује руком.) Е, скоро да смо гладовали. За двадесет година, једном сам га посетио, неколико пута јој писмо написао, паре никад није слао, а писао како се обогатио, лагао. Све је лагао.

(Скупља со у кутију. Полаже прасе у плех. Ставља га у рерну.)

ДРАГАН: Добро она, а што ти то радиш?

АЦА: Како да се изборим са њом? Мајка ми је.

ДРАГАН: Ма знаш кад бих ја то радио за мог ћалета? Ма никад! Ја би се на твом месту спаковао и отишао у три лепе матере, преко гране и никад се више не бих вратио. Ајде, скидај ту кецељу!

(Аца се устумарао по кухињи. Драган му лагано скида кецељу.)

АЦА: Ма не знаш ти, ништа ти не знаш. Да сам ја имао оца као што си ти имао...

ДРАГАН: Знаш шта би било да си ти био код мог оца. Ништа! Остао би гладан.

АЦА: Како гладан крај оноликих пара?

ДРАГАН: Гладан. (Смеје се.) Тебе ми.

АЦА: Дај не претеруј!

ДРАГАН: Кад сам био мали остави ме кева са ћалетом и он ради своје, а мене заборави да нахрани. Ја једем чоколаде, бомбоне. Њих сам могао да дохватим.

АЦА: Ех, колико видим ниси умро.

ДРАГАН: Јесте, кад ти нешто треба, неки савет, лепа реч, он ти да пара да не сметаш и теби супер.

АЦА: Не знам. Ја бих био срећан.

ДРАГАН: Ал' да зајебемо ми сва та срања. Идемо у нови живот!

(У кухињу улази Сашка.)

АЦА: Свуд сам те тражио. Тата је умро.

САШКА: Побеже нам Дракула.

ДРАГАН: Ја сам му јавио.

САШКА: Шта ћеш сад да радиш?

ДРАГАН: Наплатићемо новац од његовог таста, а он нек иде куд му воља.

САШКА: Куд му воља? А како ћете да наплатите паре? Да нећете да се опет жалите твоме оцу, Драгане?

ДРАГАН: Наравно.

САШКА: Еј дечаци, дечаци. Молићете два маторца да свршавају вашу ствар, а колико јуче сте хтели да их све побијете.

ДРАГАН: Еј, немој нас сад и ти у муку. Видиш да смо у фрци.

АЦА: Пођи ти, Драгане, у кола, стићи ћу ја за тобом.

ДРАГАН: Напокон да си се одлучио!

АЦА: Иди ти. Сад ћу и ја.

ДРАГАН: Ај пожури. Мој ћале ће брзо отићи из канцеларије. После га никад нећемо ухватити.

(Њих двоје остају сами. Драган одлази.)

САШКА: Волела бих да будем кратка, ако је могуће...

АЦА: Да?

САШКА: Знам да ти је тешко због оца и тако, али ни мени није лако... Имам и ја своје муке.

АЦА: Па ту смо да их заједно преболимо.

САШКА: Немој сад то!

АЦА: Шта је, Сашка? Шта је, љубави?

САШКА: Пусти... Готово је. Готово је међу нама.

АЦА: Ау! Овај дан ми је баш добро кренуо. Не може бити боље. Стани сад мало. (Пауза.) Значи, не волиш ме, више?

САШКА: Не ради се о томе...

АЦА: Него о чему се ради?

САШКА: О томе да ја не могу више...

АЦА: Па и не треба, готово је. Све је готово. Идемо за Америку.

САШКА: Не идемо... Ја не идем...

АЦА: Зашто? Не волиш ме?

САШКА: Ја једноставно...

АЦА: Шта је?

САШКА: Ја, мислим... Мислим да је боље да се разиђемо, на време.

АЦА: Одувек смо у свему каснили, па шта би фалило да и у растанку мало закаснимо?

(У кухињу улази Ацина мајка.)

МАЈКА: Шта? Зар месо још није осољено.

АЦА: Напоље.

МАЈКА: Шта кажеш?

АЦА: Изађи напоље. Одмах.

(Ухвати мајку за руку и избаци је напоље не дозволивши јој да одреагује. Залупи за њом врата.)

САШКА: То је све што сам имала да ти кажем. Идем ја.

(Она хоће да оде. Он јој не да.)

АЦА: Не идеш док ми не објасниш. Никад од тебе ништа нисам крио, па имам право да бар једном добијем целу истину.

САШКА: Болеће...

АЦА: Никад се нисмо лагали... Молим те.

(Дуга пауза.)

САШКА: Трудна сам... Али мислим да није твоје.

АЦА: А чије је?

САШКА: Није битно.

(Она хоће да оде. Он је шчепа.)

САШКА: Да се ти ниси упетљао у све ове глупости можда би и било твоје!

АЦА: Чије је, говори чије је! Чије? Дракулино?... Драганово?... Маторог Ковачевића? Чије?

(Сашка ћути. Аца јој опали шамар.)

САШКА: (Бесно.) Чије је?! Моје је бре, моје! Мајку ти твоју блесаву!

(Аца јој залепи још један шамар. Лице јој облије крв.)

САШКА: Знала сам. Али, нема везе. У ствари је то у реду. Рекла сам ти моје је. Идем ја сад.

АЦА: Поздрави тог дасу чије је...

САШКА: А, нећемо се нас двоје више видети. Он не признаје. Каже, немогуће. Само смо се два пута...

АЦА: А шта ти на то кажеш?

САШКА: Не знам, нисам сигурна. Зато и кажем да је моје.

АЦА: А зашто не наше?

САШКА: Срамота ме је да кажем да је твоје ако нисам сигурна. Не бих могла. Пекла би ме савест. Знам да сам ствар могла да ти га потурим. Ти не би посумњао. Још би био срећан. Нисам ја так'а женска, умрла би' од стида.

АЦА: А пред њим те није срамота?

САШКА: Он је друго. Извини. Ја сам за све крива.

АЦА: А да ли би могло да буде наше дете?

САШКА: Ма могло би, можда, али какве сад то има везе? Ја не бих могла. Извини што сам те повредила. Молим те.

АЦА: Волиш ли ме?

САШКА: То сад више, после свега што ми се десило, и није важно.

АЦА: Десило се и мени, а ја те ипак питам, волиш ли ме бар мало?

САШКА: Јој, што ме мучиш, па ја сам спавала са другим!

АЦА: То ми не спомињи да те не би још једном звекнуо. Волиш ме?

САШКА: Ја сам... Била сам њим... Није важно.

(Сашка плаче.)

АЦА: И даље ме волиш?

САШКА: Волим те. Али шта сад с тим? Молим те, пусти ме да идем.

(Аца је пушта да оде.)

11. СЦЕНА или КАД СМО БИЛИ ДЕЦА

(Кухиња-соба у дому Ацине мајке. Српска даћа. Све је препуно хране која смрди и мирише. На средини је сто око кога кружи мајка у црнини тихо плачући. Један по један улазе гости.)

МАЈКА: Еј, тешко мени... Мој домаћине... Што нас остави... Што ја не легох место тебе.

ДРАГАН: Леп сте му испраћај тетка направили. Свака част.

МАЈКА: Еј моја дико, моја јабуко.(Задише се.) Седи, сине. Како беше, горча или слађа кафа?

ДРАГАН: Горка. А да вас није било не би имао ко да га сахрани.

(Кувајући кафу.)

МАЈКА: Пуста женска судбина. Еј, а кад се сетим какав је то инжењер био. Млад, леп, висок, из Београда дошао на радну акцију, а ја учитељица из Мраморца прва у свом селу, омладинка, добровољка, градим пругу Београд-Бар. А он мене за руку, па хоп у Београд! А што су се онај фини господин и Аца задржали?

ДРАГАН: Имају неки пословни разговор. Сад ће и они.

МАЈКА: Он је на покојног оца вредан. Еј-еј-еј, шта ће бити са тим дететом...

(У кухињу улазе таст и Аца.)

МАЈКА: Седите, гости наши. Црни гости наши.

АЦА: Мама, у реду је. Довољно је било оно на гробљу, не мораш и овде.

МАЈКА: Седите и једите, гости наши. Нашем Стојану да се види за душу. Нашем домаћину.

ТАСТ: Стојан је, Богу хвала, оставио за собом, достојну замену. Живот иде даље. Окрените се сину, његовом породу.

МАЈКА: Нико домаћина не може да замени. Он је мени био све.

АЦА: А шта сам ти био ја?

МАЈКА: Дете. Једите гости наши.

(Гости једу, а мајка им се јада преко кашике.)

МАЈКА: Грешку је велику направио што ми није све лепо у писмо објаснио. Ма не би ја њему замерила што је он у Америци сиромашан. Свили бисмо дом ма где, само да он није био тако тврда и поносита срца.

АЦА: Док је био жив другачије си причала.

МАЈКА: Зар би га грдила да га нисам волела? То је љубав синко, не разумеш ти то. Још си зелен.

ТАСТ: Ма схватиће, него сад је потрешен очевом смрћу.

ДРАГАН: Еј, Ацо, ручај ту и не узбуђуј се, видиш и сам какви су ови маторци! Хоће нас да зезну, али ми се, буразеру, не дамо.

АЦА: Пустите ви мог мртвог оца, него како је ваш путник? Има ли вести од Дракуле? Како му је у Паризу? Хвали ли се?

ТАСТ: Ма то вам нису приче за овај частан скуп.

АЦА: Што? Па покојник је био смртан човек! Причамо као људи.

МАЈКА: Помените мог јадног Стојана.

СВИ: Бог да прости.

ТАСТ: Али ти ништа момак не брини. Неће се то одразити на наш посао. Ти и ја смо га склапали.

ДРАГАН: А ја сам посредовао. Мислим да би моја и ваша фирма уз добру Ацину сарадњу...

АЦА: Драгане, молим те, не мешај се.

ТАСТ: Мислио сам да предложим још по нешто, кад изађеш из ситуације.

АЦА: Ја сам увек у некој ситуацији. Кажите.

ТАСТ: Мислим није згодно, ваша мајка, па ваш пословни колега...

АЦА: Неће бити још дуго чим му отац види књиге одмах ће прогласити стечај.

ДРАГАН: Ацо!

АЦА: Шта има да кријемо? Ионако ће сви то сазнати колико сутра. Дакле...

ТАСТ: Мислио сам да пређеш код мене да радиш, скроз.

АЦА: Да штелујем књиге?

ТАСТ: Паре би намлатио, рођен си за то.

АЦА: Ја сам свој живот другачије замислио.

ТАСТ: Их, човек свашта снује. Треба гледати од чега се хлеб једе. Да се заради.

ДРАГАН: Крај вас човек може само затвор да заради. Дракула је паметан човек, треба ићи што даље одавде.

ТАСТ: Не слушај ти ове младе луде. Кад лупе главом о зид опаметиће се, само тад ће бити касно. Сад вам је прилика.

ДРАГАН: Дракула се не враћа. Он је некада, у музичкој школи добијао силне награде. Био перспективан, млад музичар. Догурао би он до конзерваторијума да га није рат скењао. И треба да оде у Париз. Да покуша поново.

ТАСТ: Ма нема од тога леба, децо моја! Видећете, вратиће се он. Брже отуд него одвуд.

ДРАГАН: Неће.

ТАСТ: Ма није он отишао због те уметности, посвађали смо се око неке курвице.

АЦА: Нису све жене курве.

ТАСТ: Боље да се ми манемо жена. Да гледамо од чега се живи. Отац ти је умро. Знам да ти је тешко.

АЦА: Како ви то знате?

ТАСТ: Знам, увек је то било исто. У моје време, ако ти је стари у рату био на погрешној страни ти ниси могао да напредујеш у служби. Никако, осим да се оца одрекнеш. Данас, ако ти не остави новаца можеш чак и да га се одрекнеш па да опет останеш у чабру!

АЦА: А ако га је неко спречио да ме "поздрави" са лепим наслеђем? Ако ја знам ко је крив?

ТАСТ: Он је умро и са тим је тогово. Ти треба да гледаш од чега се живи, да нађеш пријатеље од поверења.

ДРАГАН: Вас на пример?

ТАСТ: Па јесте, децо, што да се џабе бијете са аветима? Ето, на пример, Дракчетов отац је пошао у рат да би осветио свог оца. И шта је постигао? Мртви су и отац и он. Остао само Дракче да се ја с њим прегоним по свету. Него, ти си паметан, Ацо-сине, гледај од чега се живи.

АЦА: Од штеловања књига? Е није него! Ако је тако добро радити с вама што вам је зет утекао?

МАЈКА: Ацо, сине нису то теме за овај частан скуп. Извините, господине, није он такав него га је све снашло. Отац му умро, девојка му отишла...

ТАСТ: А тако значи? (Иронично.) Надам се само да није у Париз. Ал' нема везе и онако није била низашта. Наћи ћеш ти бољу. Кад ти и ја узмемо паре све ће оне да се сјате.

АЦА: Она није била курва! Ви сте једна обична лажљива, матора свиња!

(Таст устане.)

МАЈКА: Какве су то речи!

ТАСТ: Бог да прости, покојника, али ја, госпођо, стварно више не могу да допустим да ме вређају због обичне фуфице. Доста сам се и нагледао и наслушао и најео. А ти, мали, узми се у памет. Мани се цура и гледај од чега се живи.

АЦА: А шта мислите да ли се може живети од љубави?

ТАСТ: Не. Живи се од хране. (Пљесне га по рамену.) Видимо се сутра у фирми, сине.

АЦА: Ја тако не могу.

ТАСТ: Можеш, можеш.

МАЈКА: Наћи ћеш ти другу цуру. Ако те је можда и преварила, отишла, па шта? Можда се и врати! А ако се и не врати па шта? Ниси с њом изродио децу. Запослићеш се, зарадити новце, родити децу.

АЦА: А шта мислите, ако се од љубави не може живети, може ли се од љубави умрети?

ТАСТ: Не. Умире се од глупости, сине. Искључиво од глупости.

(Аца изненада дохвати велики нож за месо и пробурази таста.)

АЦА: Ја мислим да је то ствар угла гледања.

(Таст се стровали на земљу.)

ДРАГАН: Што то уради? Шта сад да радимо?

АЦА: Бежи одавде.

12. СЦЕНА или НОВИ УКУСИ

(Кухиња у стану Ацине мајке. У кухињи су Сашка и Дракула. Сашка љуља малу колевку.)

САШКА: Што си долазио?

ДРАКУЛА: Да видим треба ли ти штогод, теби и детету?

САШКА: Како Париз?

ДРАКУЛА: Нисам стиг'о много да видим. Ћим сам дош'о јавили ми да је Аца убио маторог. Жена ме молила да се вратим, све наследила. Ја шта ћу... Ал' сад ћемо заједно ић'. Узели смо карте Београд-Париз-Београд.

САШКА: Лепо. Не треба да долазиш овамо. Могла би жена да ти посумња.

ДРАКУЛА: Не сме она да писне од мене. Ја сам сад газда.

САШКА: А мој Аца робија. Син ће му бити у шестом разреду кад изађе, а Аца је добар човек. Не бих волела да му задајем још мука.

ДРАКУЛА: Треба ли теби и детету штогод?

САШКА: Имамо, хвала Богу. Не гладујемо.

ДРАКУЛА: Донио сам за тебе неке хаљине, а за дете играћке и нешто пара за вас. Како је стара?

САШКА: Умрла. Од туге за Ацом. Баш га је волела.

ДРАКУЛА: Жао ми је.

САШКА: А што би теби било жао? Како оно ти кажеш: Нит си је знао нит познавао.

ДРАКУЛА: Да, али опет...

САШКА: Има и смрт добрих страна. Сахранила сам је поред мужа. Сад су коначно заједно.

ДРАКУЛА: Како си ти?

САШКА: Обилазим Ацу и негујем бебу.

ДРАКУЛА: Долази ли вам ко?

САШКА: Пише нам Драган са Новог Зеланда. Знаш да је тамо побегао од поверилаца.

ДРАКУЛА: Наћуо сам кад сам откупљивао његов пословни простор.

САШКА: Он нам баш често пише. Није му тамо лоше. Не жали се.

ДРАКУЛА: Могао бих да средим да Аца изађе раније. Примерно се влада у затвору, кажу.

САШКА: Како те, бре, није срамота?

ДРАКУЛА: Што?

САШКА: Не гризе те савест ни мало?

ДРАКУЛА: Толико сам тога ућинио да конаћно стигнем довде... Било би глупо да ме после свих мука још и савјест гризе. Али, волио би' теби помоћи. Ти си ми драга.

САШКА: А видиш, мене мучи савест!

ДРАКУЛА: Не треба. Лепа си ту, тако док седиш са дететом.

(Дракула би да је загрли. Она се одлучно повуче.)

САШКА: Он је увек био човек за пример. Он ће бити добар отац. Биће сину за пример. Учиће га математици.

ДРАКУЛА: Доћи ћу ових дана да те обавјестим...

САШКА: Не треба!

ДРАКУЛА: Ваљда 'оћеш да изађе што пре!

САШКА: Ради како знаш.

ДРАКУЛА: Добро, онда ћу доћи.

САШКА: Не бих волела да нешто Аци направим. Он је добар човек..

ДРАКУЛА: Схватам.

САШКА: Како су ти деца?

ДРАКУЛА: Фино. Старији свира клавир.

САШКА: А ти си одустао?

ДРАКУЛА: Послови, породица, обавезе, ваља све то исхранити, збринути...

САШКА: Тако ти је то кад си отац. Мораш да бринеш о својима.

ДРАКУЛА: Мислио сам да нашем детету помогнем.

САШКА: Оно има оца и мајку.

ДРАКУЛА: Па зато и хоћу да помогнем.

САШКА: Не треба. Има мајку.

ДРАКУЛА: Знам. Ја сам му отац. Је ли тако?

САШКА: Шта теби значи једно дете, више мање?

ДРАКУЛА: Имам право да знам.

САШКА: Немаш.

(Дете заплаче.)

САШКА: Узнемирио си ми бебу.

ДРАКУЛА: Молим те.

САШКА: Одлази.

ДРАКУЛА: Само још мало.

(Дракула окреће леђа. Одлази. Затвара врата за собом. Сашка узима дете из кревеца. Открива сису. Доји дете.)

САШКА: (Детету.) Доћи ће твој татица, твој велики татица.... Велики татица... Велики татица.

Крај