Миливоје Васиљевић: Соко - Град

14. Соколски атар

Некадашња велика турска, Соколска нахија, свела се после 1834. године на уску територију, коју су захватали Соко и његова околна села. Овоме соколском атару одређивале су границе српске власти а, између осталих, и књаз Милош. После протеривања муслимана одлукама хатишерифа из 1830. и 1834. године, многи се од Сокољана врате и склоне под заштиту Сокола. Многим повратницима уступана је земља у соколском атару у замену за другу ван овога атара. Нарочито је био велики притисак муслимана повратника на српску власт, да им дозволи проширење атара на рачун села Грачанице и Постења.

Соколски атар 1862. године чинио је територију величине од четири часа хода унакрст, са овим местима: Соко, град и варош са 130 кућа, Постење 45, Пећ 25, Лазе 24, Козле 10, Горица 9, Алуге 11, Закућани 15, Петрц 15, Мала 18 и Бучје 4 куће. Укупно је било 302 куће са око 4.000 душа. Атар се граничио са неколико српских села: на североистоку са атарима села Царине и Љубовиђе, на истоку селима Гуњацима и Шљивовом, југозападно са Богоштицом и Дробњацима, западно са Рујевцем и Постењем а северно са Читлуком и Грачаницом.

Соко је био седиште управне, судске и војне власти. Цивилну власт у Соколу и његовом атару вршио је мудир!, уз помоћ меџлиса - одбора². Меџлис је имао своју зграду, у којој се састајао. По селима су били постављени муктари, у својству сеоских кнезова. Свако село имало је још по неколико (обично четири) малбаша или малских кметова, који су били одговорни муктару, мудиру и меџлису. Мудир је водио спорове, извиђаје, сарађивао са српским властима, издавао пасоше и др. У његовој служби, као извршни органи, биле су заптије - нека врста пандура. У соколски атар није се могло ући без пасоша а то је важило и за Сокољане када иду ван свога атара. Судску власт вршио је кадија³. Издржавање казне тамнице није било у Соколу, већ у Босни или Видину.

Тврђавом и одбраном Сокола командовао је диздар тврђаве. Сви одрасли мушкарци чинили су војску и одбрану Сокола. Од цара су добијали оружје, пушку и џебану. Судећи по броју пушака које су пренете у Босну, било је око четири стотине одраслих мушкараца, спремних за одбрану Сокола. Свакодневно, мушкарци су морали стражарити и чувати соколски атар.

Средином атара ишла је главна комуникација Сокола, пут низ реку Грачаницу до њеног ушћа у Дрину и даље, преко Дрине, у Босну. Са Малим Зворником и Сакаром Сокољани су комуницирали преко планине Јагодње и Кошутње стопе.

Становништво се углавном бавило земљорадњом и сточарством а у вароши занатством и трговином. Сокољани су махом живели у највећој беди, више гладни него сити. Чак им је и одећа била исцепана. Од некадашње њихове силе, када су од Срба узимали половину прихода и разне трећине, деветине и десетине намета и другог, сад су од прихода имали по неколико гроша годишње. Зато, да би преживели, латили су се ратарства. Зато није чудно што су стално пљачкали, отимали и чинили зулуме околним српским селима⁴.

Трговина се у Соколу одвијала на чаршији и пијаци. У пазарне дане у Соко су долазили Срби из околних села. У последњим годинама пред сеобу и рушење, народ се одбио од доласка на базар, делом што су се дешавала неразјашњена убиства, делом због пасоша, криве мере и сл. О стању на соколској пијаци извештава дописник "Видовдана", у броју од 15. маја 1862:

Пијаца је соколска слаба, јер на њој ништа нема да се пазари. Сокољани, који су у извесне пазарне дане узимали по неколико ока хране, у кошевима својим их немају, јако жељно изгледају, кад ће Србин с натовареним коњем доћи, али овога нема. Да су с овим зло урадили сами по себе, они то неће да признају, него то приписују српској власти као да је она забранила људима ићи у Соко, иа веле да ће код својих власти молити да се народу дозволи да долази. Народу није забрањено ићи у Соко, него се сам видећи турске поступке оставио жеље с Турцима имати пазара, јер ако однесе на продају 50 ока жита у Соколу буде 35, а ако у Соколу купи 10 ока соли код куће му нема више од 5-6 ока. По овоме власт српска нема настављења да батину узме иа њом Турцима за љубав да гони свој народ да иде да се даје оштећивати и да главу своју носи у торби.

У свом атару Сокољани нису имали нигде ни плота, ни ограде, ни потеса. Њихове зиратне земље су остављане као и све друге сеоске јалије и утрине, па чим смотре да марвинче Србина уђе у њиву, одмах га хватају и затварају у обор. Газда стоке мора одмах платити потру, па онда оборију, од главе грош за сваки дан.

И данас је у народу жива прича како су Сокољани затварали стоку сељацима Богоштице. Иван Милићевић је причао потомцима ову причу:

Турци су чинили зла околним хришћанским селима. Њихово је било Подгорје. Дође њихов добошар, лупа и објави Србима да се нико шалом није шалио да пусти стоку у њихов атар. Једног дана била је велика магла. Срби помисле да Турци тога дана неће излазити тако далеко од Сокола. те пусте говеда у Подгорје. Турци изненада бану наоружани и зајме сву стоку у Соко, где су је држали неколико дана, док није скупљена и плаћена велика глоба. За то време жене су ишле чак у Соко да помузу краве.

Атар села Петрца обухватао је велики простор јер се протезао на целу источну половину Соколских планина. Пружао се од Баставског кика до Рајичевца, па преко Петрине стене⁵ надилазио село Царину и Соко. Само турско село било је лоцирано са десне стране извора Рајичевца. После исељења муслимана 1862. године држава је продала имања овог села селима Шљивови и Гуњацима. Шљивова је купила леву страну Рајичевца а на западу граница је ишла низ Криву реку. Гуњаци су купили десну страну Рајичевца и закосе по Петриној стени и при изворишту Криве реке.

Село Козли било је лоцирано на изворишту реке Козлице и спуштало се преко Калкана до под сам Соко. Село су купили мештани села Горње Љубовиђе.

Село Бучје било је смештено на западу од Сокола, у подножју Соколске планине. Његов атар продала је држава, по праву прече куповине, селу Врбићу. Бучје је настало после 1834. године.

Село Алуге било је на данашњем месту, под Момићем, на путу за Доњу Љубовиђу. Имовина овога села продата је житељима села Доње Љубовиђе и Грачанице.

Село Закућани било је распоређено под Крстом, јужно од цркве у селу Доњој Љубовиђи. Овом селу припала је имовина Закућана.

Лазе⁶ су биле испод Сокола и на данашњем месту. Имовина села продата је селу Шљивови, чији су заселак до скора биле.

Село Мала било је између Закућана и Алуга, непосредно испод Осоја. Имовина овог села продата је Доњој Љубовиђи а један мањи део Грачаници.

Постење је било у атару данашњег Доњег Постења, док је преко Руднице било село Пећи. На Рудници, на излазу из Склопова, биле су три муслиманске мале: Муктијићи, Ибрићи и Рамићи. Ова села откупили су сељаци из Постења.

Осим атара Мале, сељаци Грачанице откупили су и имања Алуга и Закућана.

Напомене:

1, Године 1862. у Соколу је био мудир Азис-бег, Стамболија, који није знао ни речи српски и коме су се ругали сами Сокољани као "Туркешањи". Пре њега, мудир је био Сулејман-ефендија.

2. Чланови меџлиса били су 1862. године, поред мудира и кадије, још неки Тањић, Хаџи-Алија и Хаса Мешанагић.

3. Кадија је 1862. био Ибрахим X. Ибрахимовић, рођени Сокољанин; завршио школе у Истанбулу. Он је, једини од Сокољана, знао турски и био преводилац мудиру Азис-бегу.

4. За Сокољане је најбољу карактеристику дао М. Милићевић: ...Одсечени од осталог Турства, опкољени елементом од кога никаквог добра као од "Влаха" неће да примају. Они се рађају, живе и умиру у савршеној самовољи и заустављају се само овде, где претпостављају да ће на физички отпор наићи.

5. Ф. Каниц каже даје наједном вису стара тврђава Петрач, звана Петрина стена, одакле су Срби гађали Соко. Ово је нетачно јер је утврђење Петрина стена знатно старије од доба устанка. Растојање и висинска разлика нису дозвољавали ондашњој артиљерији домет и бомбардовање.

6. Лазе су места забележена још у Лесковицама, Вујиновачи и Брезовици у Подгорини и значи - истребљене, окрчене њиве. Одговарајући називи су још крчевине и требежи. Занимљиво је да и у пољском језику реч lazy, lazovy, даје слично значење: ораница добијена паљењем жбуња, шибља. Karl Biscoff, Sprache und Geshichte an der Mittleren Alpe und der unteren Saale, Kцln-Graz, 1967.

Једна од тапија

15. Соколски мухаџири у Босни

По преласку у Босну, соколски мухаџири насељавају се у неколико места Зворничког санџака а мањи део у малом Зворнику. Мухаџири су били смештени под шаторе, где су чак провели и зиму, на сви срећу благу. Поред проблема са смештајем, турске власти су још кубуриле са исхраном досељеника, а нарочито са доделом земље. Висока порта је интервенисала код босанског валије, са наредбом да уложи све снаге и напор за што бољи смештај мухаџира и да при томе не смеју да се осете пониженим и увређеним.

Досељеницима је нарочито тешко падало плаћање пореза и других намета, којих нису били ослобођени. Пре сеобе обећавана им је новчана накнада од два гроша по глави, дневно, на име издржавања, што нису никад остварили. Дописник "Србског дневника", 28. априла 1863, јавља из Босне:

... Турци Сокољани и Ужичани ожалошћени су и уздишу за својим завичајем, а особито им је мука плаћати данак на који се нису навикли. Неки Адем Сортић пре неколико дана, обуче се лепо и дође на Дрину скочи у њу и удави се. Његов брат Ибро изјави да ће доста таквих бити јер Турци босански и власт турска изгоне им душу на нос. Неки Усо Поњавић из Сокола, отиде свом мудиру у Јању, заиште мало од оних новаца што су им обећали кад су се селили и то на грло по 2 гроша дневно у име издржавања; па кад му овај рече, да се у то не узда, јер оно што је власт обрекла, да је већ и одрекла, узме пушку и сам себе убије.

У наставку дописа јавља:

... Очекују да ће у који дан доћи у Зворник сарајевски везир, да ће он одредити место, где ће се населити Турци Ужички и Соколски. Ови су Турци сазнали да их влада оће населити у Лијевно и по неким местима близу црногорске границе. Они изјављују да ће ире са женама и децом поскакати у Дрину, него ићи тамо, али би најрађе ако их Срби приме да се опет поврате у Соко и Ужице, да не трпе зулум Турака и Бошњака.

Почетком јуна 1863, босански везир Осман Шериф-паша одредио је за исељенике места где ће се населити: у Бијељинској нахији - Брезово Поље (наспрам Рачиноваца у Аустрији, тј. Славонији), Орашје или Доња Азизија у Градачкој нахији, Горња Азизија или Босански Шамац и Козлук у Зворничкој нахији.

Паша је наредио хришћанском становништву, Србима и Хрватима, да се морају иселити из својих кућа и имања, све под паролом: "Кад ви отерасте мухамеданце, ми ћемо вас, хришћане". Турским властима једино су се одупрли Орашјани који су раније уз свога проту, 1858. године, дигли оружје да бране своја огњишта. Турска влада послала је на њих пет стотина низама, погазила жита и срушила куће.

Хришћанска раја морала је ићи у кулук, сећи дрва за печење цигле, сећи кровну грађу, подсеке и венчанице. Морали су правити и на сунцу сушити ћерпич. Радове на изградњи кућа, улица и сл. надгледали су геометри. Осим кућа, подизали су и чардаке дуж граница на Сави и Дрини. Турска власт је сваком посленику прописала новчану накнаду од два гроша дневно, али се она никад није исплаћивала. Стамбени објекти завршени су почетком лета и додељени мухаџирима.

Највише соколских мухаџира било је насељено у касаби Козлук. Према једном списку, овде је био досељено 141 домаћинство, са 373 мушка члана, од којих је било шеснаест циганских домаћинстава са тринаест мушких чланова.

Сокољани су у Козлуку затекли џамију, кулу и стамбене објекте зарасле у коров. Земљиште за обраду и подизање кућа власт је откупила од зворничког бега Фидахића. Власт је кулуком терала Србе да граде куће соколским мухаџирима. Куће су биле истоветне и називали су их "царске куће". Биле су скромних димензија и израде, од чврстог грађевинског материјала. Досељеници нису тражили боље куће и смештај јер су веровали да ће у Козлуку привремено боравити и да ће се скоро вратити у Соко.

Сокољани, сада Козлучани, тешко су се привикавали на живот у новој средини. О томе сведочи и дописник листа "Световид" када интервјуише Ибраила Хаџи-Алила, бившег соколског првака а сада турског опуномоћеника за продају турских имања Сокола и околних села. На питање дописника - како им је у Босни, добио је одговор: "Да за њих (Сокољане) није добро никако, и да они док су живи никад Србију заборавит не могу, од све жеље изађемо више оног проклетог Козлука, па само на ону страну куда је наш бивши Соко остао погледамо и сити се исплачемо".

По попису из 1991. године, у Козлуку су се налазиле следеће фамилије соколских мухаџира: Алиспахићи, Алајбеговићи, Араповићи, Бењановићи (Бењани), Башићи, Чатићи, Чајкићи, Дубочани, Дураковићи, Делићи, Фејзићи, Грабовци, Хергићи, Хаџиалићи (Топчагићи), Халуге, Харамбашићи, Ибричевићи, Исићи, Јакубовићи, Кубалићи, Мутишагићи, Мулалићи, Мулаибишевићи, Маркошевићи, Мекићи, Мешанагићи, Пекмезовићи, Паламаревићи, Пушкаревићи, Суљагићи (Салихагићи), Шабићи, Спасићи, Терзићи, Узуновићи, Хисићи, Ишимовићи, Таловалићи, Дудаковићи и Хаџимуратовићи.

Више се не налазе у Козлуку ове породице Сокољана: Бојанићи, Барњаци, Бехлули, Бураковићи, Братановићи, Бакашевићи, Бригићи, Диздари, Гурабићи, Грачевићи, Ганемовићи, Хузбашићи, Хасићи, Хуремовићи, Ибрахимспахићи, Јасенице, Кадићи, Мустафићи, Неџатовићи, Нукићи, Омерашевићи, Пашићи, Паловићи, Рамићи, Риџаловићи, Сакићи, Саримехмедовићи, Смајловићи, Шехићи, Шамиџићи, Табаковићи, Тркићи, Тепеделени, Уфакчићи, а од Цигана - Бурићи, Табановићи и Трбићи.

Касније су у Козлук дошле из других градова ове соколске породице: Бркићи, Екмечићи, Халилагићи, Јахићи, Мулаосмановићи, Муратовићи, Мемишевићи, Омерхоџићи, Омеровићи и Суљагићи.

У Бијељини су насељене ове породице: Ибришимовићи, Салихагићи, Шабићи и Табаковићи.

Из Козлука су у Јањи касније насељене ове породице: Делићи, Јасенице, Шехкићи, Шехићи и Терзићи, а од Цигана Бурићи.

У Брезово Поље насељен је тридесет један дом са седамдесет шест мушких мухаџира. Од тих досељених породица данас се налазе ове: Ахметовићи, Дервишевићи, Дураковићи, Фазлићи, Хусићи, Хуремовићи, Хоџићи, Хаџиибрахимовићи, Ибишбеговићи, Мешановићи и Сакићи.

Више се не налазе у Брезовом пољу ове фамилије: Алићи, Алемдаровићи, Бахићи, Башићи, Диздаревићи, Хусејновићи, Исићи, Кретовићи, Мулаџадбеговићи, Османовићи, Омеровићи, Одабашићи, Салиховићи, Селимовићи, Спахићи и Шкоље.

У Горњу Азизију (Босански Шамац) било је досељено тридесет два дома са шездесет девет мушких чланова. Насељене су биле ове фамилије: Бегићи, Ибрахимовићи, Сулејмановићи и Табаковићи.

У Доњу Азизију (Орашје) досељена је само једна кућа, Ишића, са четири мушка члана.

Постоји неколико пописа Сокољана исељених у Босну, који се у броју исељених и броју кућа између себе не слажу, због тога што се у појединим списковима воде само чисти Сокољани (грађани) а у другим су уписани и сељаци из околних села, који су се склонили у Соко и са градским становништвом исељени у Босну.

Списак исељених Сокољана по кадилуцима је следећи:

По другом списку била је исељена 351 кућа, са 1357 одраслих и 266 деце. У трећем списку број исељених кућа износи четири стотине.

Одредбе Канлишког споразума о својству мухаџира нису обухватале Цигане муслимане и зато је већина њих као и мањи део муслиманске сиротиње, остао у Соколу, а такав је случај био и у другим градовима Србије, Шапцу, Београду и другде. Среске власти су морале решавати питање насељавања 154 циганске породице. Неке од њих одселе се у Крупањ, друге у Лозницу и Ужице а земљораднике су настанили на Плужевинама, у Доњој Љубовиђи и Станиној Реци. По Плужевинама, у атару Доње Љубовиђе били су настањени Бебићи, који су после 1890. године покрштени. Они су раније радили земљу богатијим сељацима, беговима и агама у Соколу а касније су били свирачи, ковачи, поткивачи, плетари и земљорадници. Биберовићи су били насељени по брду Јаловику у Мрчком. Земљу им је уступила царинска општина. Копиловићи се, опет, населе на брду Иви у Станиној Реци. Ахметовићи - Грачани населе се прво ма Марковцу, у селу Лелићима, после на Бобији у селу Попарама, у атару града Ваљева. Прешли су у православну веру и постали свирачи, занатлије и земљорадници. Копиловићи и Биберовићи живели су од џамбаслука, ковачког, поткивачког и плетарског заната, а ишли су и у прошњу. Раније нису били црне пути али су касније женидбама са правим Циганкама ушли у њихов ред. Сви су говорили западним дијалектом, као што се говорило у Соколу. Ашимовићи, цигани-поткивачи, населили су се испод Суднице у Пецкој, одмах по расељавању Сокола. Наводно, дошли су по жељи оснивача Пецке, Величка Илића.

Исељавањем Сокољана остало је нерешено питање продаје њихове имовине и земље. Неки историчари тврде да је сеоба 1862. године, тобоже, била нагло изведена и да зато продаја ових имања није извршена у потпуности и на време. Овој констатацији треба додати даје питање сеобе муслимана Подриња третирано одлукама I и II турског хатишерифа и да су тада били делимично исељавани. Међутим, њихова тврдоглавост и вера да ће се једног дана вратити натраг у Србију и Соко, одуговлачили су продају њихових имања¹. Продаја "ничије туђе земље", како је у званичним српским документима називана муслиманска имовина, одвијала се још неколико деценија после сеобе.

Ради ефикасније продаје земље босанских валија, тузлански паша и кадија-већил, овластили су четворицу бивших Сокољана да могу продавати и примати новац за муслиманску имовину у Подрињу. Српска држава је у том циљу овластила среске власти у Крупњу и Љубовији, као и окружну власт у Лозници, да могу оверавати и надзирати купопродајне уговоре.

Главни документ продаје била је тапија, писана на српском и турском језику. Тапија је била пуноважна потписом одговарајуће српске администрације - примиритељног суда општине којој земља припада, затим овером среског и окружног суда. Са турске стране сваку тапију потписивао је тузлански кадија већил.

У тапијама су била тачно наведена имена продавца и купца, затим граничара - оних који су се граничили са продатим имањем. Сви ови актери морали су својим потписом да потврде да је дотично имање слободно и да не полажу никакво право на њега. Опис имања садржавао је топографске репере, са месним називима и географским странама света.

Занимљива је тапија сачувана у фамилији Максимовића, из 1872/73. године, а односи се на куповину земље зване Горица, коју је купио Стеван Максимовић из села Бањевца за 262 цесарска дуката, Земљу су Стевану продали турски опуномоћеници: Омер Софтић, Салих Пурковић, Омер Зукиновић и Ибрахим Пурковић.

Земља Горица простирала се до Лазањске реке, у дужини од 445 хвати, са зачеља до пашњака и градине општинске 700 хвати, са десне стране поред Пећанске стене 390 хвати и од леве стране од бране воденичне, испод шуме путем 710 хвати.

Ранији власници земље Горице били су: Суља Исић, Муја и Алил Барјактаревић, Меја и Муја Исић, Рама Османовић, Јусуф са Лаза, Усо Ибишевић, такође из Лаза, Дергић и други. Граничари земље, зв. Горица били су: Марјан Дивљаковић, Станко Николић, Никола Панић, Димитрије Степановић, Симо Ивановић, Бранковић, Марко Манојловић, Маринко Јаковљевић, Милисав Марковић, Ранко Ненадовић, Миле Ненадовић и Живко Кнежевић.

Тапија је била оверена у Примиритељном суду општине баљевачке, од стране председника суда Марјана Дивљаковића и чланова Станка Николића и Николе Божића. Важност и истинитост постојећих потписа и печата Примиритељног баљевачког суда оверио је, за начелника Среза рађевског, срески писар Јован Ђорђевић.

На крају тапије стоји овера Суда округа подринског у Лозници, са потписом председника Петровића, који оверава потписе продаваца и купаца. Следи и датум: 25. јануар 1873.

Напомене:

1. Босански паша предложио је српским властима да се дозволи прелаз у Србију ради продаје сопствених имања. Српска влада је то одобрила али до пролећа 1863. нико од Сокољана није прешао ради продаје свог имања. Била је стална претња из Босне да ће доћи Омер-паша са својим анадолским трупама да казни Србе.

План Сокола

16. Опис и стање тврђаве и вароши Сокола

Описи и реконструкције тврдиње и вароши Сокола могу се извести на основу сачуваних остатака, аустријских планова (1789. год.) и радова тројице славних путописаца. То су: Енглез Пејтон (посетио Соко 1844), Аустријанац Феликс Каниц (1860) и М. Милићевић (1862. и 1865). Њихови записи су драгоцени за испитивање овог значајног културно-историјског споменика Србије. Најважнији су притом оригинални цртежи Сокола, које је урадио Феликс Каниц, једини странац који је имао приступ у саму тврђаву Соко.

Поред записа о Соколу као тврђави, описани су и догађаји и атмосфера пред непосредну борбу Сокољана и рушење града. Остали су записи о многим личностима и њиховим улогама у тим познатим догађајима.

Основа града формирана је по облику стене на којој је град подигнут. Град је имао два потпуно одвојена дела. На вишој стени налазио се главни део тврђаве, а испод њега формиран је други део утврде, дуже, јако издужене основе. Између ова два дела улазило се у град.

Део утврде на вишој стени прилагођен је терену, обезбеђен са свих страна и делује као самостално утврђење. Тоје и најстарији део тврђаве, који је, највероватније, настао у средњем веку. На вишем делу овог утврђења, на источној страни, види се основа куле, неправилног облика. Кула је зидом (северним) спојена са највишом тачком града - округлом донжон кулом, која је од ње удаљена око двадесет метара у правцу северозапада. Са овога дела силази се поред јужног зида подигнутог над самом провалијом (овај пролаз је широк око један метар) на нижу терасу која се, попут језика, пружа у правцу запада. Између јужног зида и донжон куле виде се правоугаони темељи, које неки истраживачи тумаче као остатке градске цистерне. Међутим, на плановима тврђаве из 1789. године, што потврђују и старији мештани, овде је била барутана, или место за чување џебане. Ова просторија је сада испуњена одроњеним каменом. Сачувани су делови свода, док улаз у ову просторију није видљив.

Цела јужна страна утврде подзидана је у висини од 35 до 40 метара. Подзида је видљива и са северне стране, испод донжон куле.

Улаз у тврђаву је порушен па се не зна како је изгледао. На старим плановима, на овом месту је постојала кула кроз коју се улазило у град. Тачност плана потврђује запис Ф. Каница, направљен приликом посете Соколу 1860. године, непосредно пре његовог рушења. Пошто је Каниц био једини странац коме је дозвољен улаз у утврђење, његови записи и цртежи су једини документи.

Соко, положај града

Проласком кроз кулу и мали квадратни простор ограђен ниским зидом, пут је водио у предње двориште, које се налазило у истом нивоу са насељем. Ова кула имала је посебну намену у систему одбране. У њој су се чувале животне намирнице а у случају највеће опасности служила је као склониште цивилима. Овде се могло склонити неколико стотина душа - деце, жена и стараца. По проласку дворишта, долазило се до главне улазне куле, на којој је била огромна гвоздена капија, закључавана у свако доба дана и ноћи². По уласку у кулу, морало се пењати степеницама до горње платформе, где је доминирала донжон кула, која је била прислоњена уз највиши део стене. На кули и редвију било је пласирано шест топова различите величине и порекла. Два је, кажу, оставио Давидовић³ 1789. године, вероватно због великих потешкоћа да се топови одвуку. Два је топа, опет, изгубио Карађорђе после неке неуспеле опсаде тврђаве.

Данас, на месту улаза у кулу избија извор који народ назива "Ђерам", сматрајући да је ту неки бунар. Пре се може претпоставити да је ту била чесма која и данас ради, а воду добија кроз некадашњи соколски водовод.

У самој стени на којој је град, испод источне куле, налази се тераса усечена у стену и утврђена зидом. Са прилазне стране остављена су полукружно завршена врата. Намена ове просторије није утврђена. Народ овај део утврђења назива "Пчелињак".

Соко, подзид код улаза

Нижи део града има јако издужену основу. На јужној страни, према литици, стена је подзидана, док је северно платно било удвојено масивним зидом. Западна страна била је брањена једном кулом. Ђурђе Бошковић и В. Корач сматрају да је код ове куле био и споредни улаз у овај део града. Највероватније је да је то био излаз за скривени пут који је водио у подножје Сокола. Овим излазом и скривеним путем извели су Сокољани, тајно, своје жене и децу приликом опсаде Сокола од стране Аустријанаца, 1789. године. И дан данас неки становници Лаза терају овце овим "скривеним путем" као најпогоднијом пречицом.

У доњем утврђењу и дворишту било је доста мањих просторија, чије намене и облике није могућно утврдити. Највећа просторија налазила се у средини, наслоњена на јужни зид, на којем има рупа од дрвених таванских греда.

Сви зидови градских платна и подзида су од ломљеног и притесаног кречњака, заливеног кречним малтером.

Северно од тврђаве развило се подграђе, делимично опасано зидом правилне трасе. Овај зид подграђе је добило после 1789. године, у последњем аустро-турском рату, као замену за уништени дрвени палисад. Дужина источног платна подграђа износи 110 метара, док је западно дуго 87 метара. Северно платно дуго је 70 метара и на његовој средини усечена је капија кроз коју се улазило у подграђе. Још један зид ишао је средином подграђа и дели га на два дела. Око тога пута била је чаршија, о којој је говорио енглески путописац Пејтон. Изван овог подграђа биле су зидане куће, чији су темељи и данас видљиви. Поред темеља кућа, постоје и стара стабла крушака - такуша, пшеничарки, зворничанки, лубеничарки и воденичарки. Има и старих стабала трешања.

Зид којим је опасано подграђе био је висок преко три метра, дебео око једног метра, са усеченим пушкарницама, међусобно удаљеним по два метра. Пушкарнице су урезане у два нивоа. Горњи ниво прављен је за стрелце у стојећем положају, а доњи за клечећи положај. Зид је озидан добро обрађеним каменом заливеним кречним малтером.

Простор испред капије подграђа народ назива "Пијац". Ту је стециште, односно полазиште путева који воде из Сокола и у њега. Уз зид подграђа, споља, налази се брежуљак на којем је велика липа, која се помиње у описима појединих путника и путописаца. У самом раскршћу је јавна чесма.

У Соко се долазило и излазило са три пута. Они су грађени само за пешаке и коњанике и делимично су били калдрмисани. Калдрма је очувана и на многим местима и данас видљива.

Главни соколски пут водио је уз реку Грачаницу и даље Соколском реком, испод Сокола, Гробничке стене до у сам град. Код Шипова одвајао се крак пута који је водио у долину реке Љубовиђе и пролазио између Сенокоса и Козловца и даље силазио у Крмачки поток. До пре неку годину, овде су били видљиви трагови калдрме, ширине до једног и по метра. По доласку у долину Љубовиђе, могло се ићи даље, на север, преко Ђурима на Ораховачки Петљик, па испод Павитине и Бобије на торнички Велики Приседо, где се пут рачвао. Један крак се одвајао, ишао преко Бошковца и низ Трибућу и Кошљански град спуштао се у Горњу Трешњицу, па продужавао за Бачевце, Рогачицу и Ужице. Други крак рачвања код Великог Приседла ишао је на Разбојиште, па испод Јабланика и Дебелог брда, или према Дрини (Пашина раван, Рогачица), или према Ваљеву.

Други пут полазио је из Сокола уз Мали Рожањ и даље до врха Рожња, а затим продужавао до Петрине стене, где се рачвао у два крака. Једним је ишао пут на извор Рајичевац и даље до села Гуњака и Царине и даље, према Ваљеву или Шапцу (преко Врбића, Бастава, Беле Цркве или Завлаке). Други крак водио је до Петрине стене у Шљивову и продужавао за Крупањ низ Криву реку, односно Богоштицу.

Крак пута одвојен код Петрине стене спуштао се преко Виса, Врбачког брда на Пуљезе, до у Царину, сада Пецку. Одавде је пут продужавао на Мрчаницу, Богданиће, до Јаловика у селу Лопатњу. Одавде је пролазио испод Карауле (Виса) у правцу истока, низ Ограду, западну страну Мазе, силазио у реку, па се пео до Летишта и на Дебели цер, одакле је силазио у село Врагочаницу. Преко овога села био је најкраћи пут који је спајао дринску и колубарску долину.

Пут је ишао наниже све до реке Обнице, а затим пратио њен ток све до села Причевића, одакле је ишао преко Брда у Буковицу и даље, за Ваљево.

Остаци калдрмисаног пута

Овај стари пут данас је потпуно запостављен и неупотребљив. На многим местима очувана је калдрма, видљива до скора у потесу Селиште у Причевићу. Пут је био чуван малим стражарама - караулама, у којима је стално боравила мања војна посада. Карауле су имале за циљ да пазе на проходност пута и сигурност путника. На потезу пута од Царине до Причевића постојале су три карауле. Прва је била у Мрчаници (сада Пецка), друга у селу Лопатњу а трећа у Врагочаници. Последње две карауле биле су на висовима и доминантне над путем који су могле визуелно контролисати и, по потреби, интервенисати.

За одмор и удобност путника на овом путу, Сокољани су изградили хан на Мрчаници, испод Богданића. Хан је пружао смештај, преноћиште и храну, како путницима, тако и њиховим коњима и осталој стоци. Турци су га звали Јени-хан⁴. Први пут је записан 1670. године. Уз хан су биле и неке занатлије: ковачи, поткивачи и други. Сви су били искључиво муслимани. По протеривању Сокољана хан је припао општини царинској, која је хан срушила и на његовом месту саградила механу. Први закупац хана, а касније и механе, био је Величко Илић, оснивач Пецке.

Соко: стена на којој је подигнут град

Трећи пут водио је преко Лаза у Крупањ. Његовом трасом иде и данашњи пут. Испред Шљивове пут се рачвао у два крака. Леви је водио преко Сређице и Склопова у долину Криве реке, односно Богоштице, до Крупња. Десни крак ишао је преко Шљивове, данашњим путем до Крупња. На Чучковцу се од пута за Крупањ одвајао пут који је водио на Мачков камен и њиме се могло ићи, преко Суводола и Кржаве, за Крупањ или ка Дрини. Једно време, нарочито пред сеобу, овај пут је био главна комуникација Сокољана са Малим Зворником и даље, са Босном. Пут је од Мачковог камена ишао даље, преко Кошутње стопе.

Ширина калдрмисаних путева је два и по метра. На њима су биле зидане ћуприје - мостови. Најпознатија је била Горичка ћуприја, постављена преко Горичког потока. Била је зидана на свод, слично Латинској ћуприји испод Прослопа.

Тврђава и подграђе Соко снабдевани су водом каптираном из два извора. Главни извор био је Јеринина вода, између Петковог виса и Рожња, у једној вртачи на висини од 870 м. Други извор био је Студенац⁵ на Рожњу. Њихова вода довођена је керамичким цевима до Сокола. Цеви су биле разних дужина, од 40 до 80 цм, пречника 10 цм. Полагане су на дубину од једног метра, да би се спречило смрзавање воде зими, а лети да би била хладнија.

Источно од насеља налазило се гробље муслиманских становника Сокола. Простирало се на рту који је падао са Малог Рожња и пута за Грачаницу. Рт се завршава изнад Соколске реке стрмом и шиљатом стеном, званом Гробничка стена. Површина некрополе износила је 120 х 120 м. Надгробни споменици су временом уклоњени, разнети или уграђени по околним сеоским објектима.

Сви споменици рађени су од меког, зеленог камена, донетог из Каракаја код Зворника. Овај камен лако се обрађује секиром. Доминира тип споменика са турбаном. Гробови су имали опсеге рађене од истог камена, а њихове греде спајане су на угловима гвозденим ексерима - мортецима. Приликом земљаних радова, мештани су наилазили на гробове и скелете сахрањених Сокољана.

У подграђу Сокола било је неколико јавних зграда и две џамије. Једна је била дрвена и налазила се уз саму тврђаву. У њу је улазио Енглез Пејтон. Био је намеран да се попне на њено минаре, не би ли видео унутрашњост утврде али му имам и мутеселим то нису дозволили. Друга, звана Доња џамија, била је близу главних врата вароши. Пред њом су биле три липе. Џамија и њено минаре носили су (1860. год.) отворене ране од топовских кугли аустријских топова 1789. године. Како је забележио Ф. Каниц, Сокољани ни после седамдесет година нису нашли времена да их поправе.

Од јавних зграда, биле су зграде конака, где је обитавао соколски мудир. Конак је имао мању свечану одају за пријем. У конак се пело дотрајалим дрвеним степеницама. Осим конака, постојала је и зграда меџлиса и хана. У хан се такође улазило дрвеним степеницама. Главна одаја хана била је у миндерлуцима.

Интересантан је Пејтонов опис Гробничке стене. По изласку из џамије, Пејтон је уочио шиљату Гробничку стену, која се уздизала изнад амбиса под тврђавом. Рачунао је да ће са ње моћи да види унутрашњост тврђаве. Зато је скинуо ципеле и попео се до врха стене. "Поглед је био тако страшан да сам се окренуо у намери да сиђем, бојећи се вртоглавице. Али, силазак је био много опаснији од пењања. Најзад сам се, уз Павлову помоћ, спустио до мутеселима, који је нестрпљиво седео на једној стени и чудио се неурачунљивом Енглезу."⁶

Напомене:

1. Ф. Каниц погрешно каже даје на Соко нападао Лаудон.

2. Кључ је био огроман и носио га је увек са собом диздар-ага.

3. То је била дуга, главна улица, која се пружала у правцу исток-запад. Водила је готово у правој линији на главни улаз у тврђаву. Пејтон каже за ову улицу "да је натрула, дотрајала, дрвена чаршија".

4. Анонимни писац, Рус, прошао је те, 1670. године, овим крајем, на путу од Сарајева до Београда. На њему су били следећи конаци: Мокра, Мачковина (Мачковац), Почепје (Поджепље), Равна (Подравно), Сребреница. Даље каже да од Сребренице до Дрине има пола дана хода. На деоници пута од Дрине до Београда забележио је ова коначишта: Брила (?), Сарина (Царина) или Јени-хан и село Ваљево, затим следи неко село у Колубари, село Жарково, село Репиште (Топчидер) и Београд.

5. То је Мустај-бегова вода код Доњег шанца.

6. Ту Пејтонову незгоду Ф. Каниц представља у другој конотацији: "Енглез Пејтон, чији је живот био озбиљно угрожен, и кога је као и мене у Соко-град довела жеља да види тврђаву коју су Турци сматрали неосвојивом".

Соко, највиши део града

17. Соко у народној традицији

По народном предању, Соко је основала Сока, једна од кћери неког српског племића. Предање даље вели да су биле три сестре: Сока, Петра и Ђурка и имале брата јединца, кога су рано изгубиле. За спомен брату, после деобе реше да свака за себе подигне град. Сока подигне Соко, Петра Петрц, а Ђурка почне зидати последња, разболи се и умре, а град Ђурим остане недовршен. Његове рушевине налазе се на стени више Латинске ћуприје на реци Љубовиђи. Ф. Каниц је забележио сличну причу, о сестрама, Соки, Петри и Коси која је саградила град Костајник.

Народно предање овога краја, везано за градњу Сокола, односи се још и на "Проклету Јерину", жену српског деспота Ђурђа Бранковића. О томе како је Соко допао у турске руке, народ прича:

Дошао неки Турчин из Босне са сексаном од шездесет сандука натоварених на тридесет коња. У сваком сандуку налазио се по један наоружан Турчин. Турчин запита Јерину где да растовари сексану. Јерина му одреди место на Пијаци, код липе. Турчин замоли Јерину да му дозволи да се са сексаном смести у град јер се бојао кише. Јерина му шо одобри и овај растерети сексану у граду. У току ноћи, из сандука изађу војници и заузму потајно град. Ујутро, истерају Јерину из града ударајући је рогом у стражњицу. Кад је Јерина излазила из града, рекла је: " Остао мој град к'о соко на грани ". Од рога којим је Јерина терана уз вис, добијена су имена Мали Рожањ и Рожањ.

За Јерину је везано и име главног извора Вода, врела које извире између Петковог виса и Рожња, који су Сокољани каптирали и користили за градски водовод, а народ Јерини приписује и градњу утврђења Петрина стена или Петрц. О томе се прича:

На путу за Рожањ, а више села Шљивове, налази се једноставна огромна стена и неке рушевине, за које се прича да га је подигла Јерина, Много је утрошила новца и надница, али никад темеља да ухвате и скоро беше напустила жељу за даљи рад кад се деси случај да јој дође нека даља рођака у госте, са малим дететом, одојчетом. Јерина усни сан по коме, да би се град подигао, треба да неимар у темељ градски узида гошћино дете. Шта снила, то и испунила. наредила је да се дете ноћу изнесе из материна скута (кљета) и преда неимару. Гошћу известе да мора ићи одмах јер је Јерина на њу љута, али да дете мора предати неимару. Ојађена мајка није смела ништа питати за своју кћеркицу, отишла је неутешна своме дому. Но, и поред овога недела, град се није могао подићи и мисао о даљем раду је напуштена а гомила камења остала је као сведок Јерининог безакоња и насиља. Узидана девојчица звала се Петра и по њеном имену стена је прозвана Петрина стена.

Сокољани, муслимани, веровали су у неког свог свеца, заштитника Сокола. М. Милићевић је о овом свецу забележио казивање од хоце Пите:

- Кад је Немац тукао Соко (1789), онда једну ноћ види немачки тобџија сен од човека, који је стајао једном ногом на Калкану а другом на Соколу. Сабљу је држао усправно и врх сабље губио му се у облацима а корице дохватале до воде у Застењском потоку. Овај цин рекне тобџији да не пуца на Соко јер ће погинути. Сутрадан, јави то тобџија џенералу и каже да више не сме пуцати на Соко. Џенерал му заповеди да одмах пуца, а кад овај то одбије, нареди да га обесе а он сам опали топ. Но, тек што је он свој топ опалио, груне соколски топ те џенерала на двоје пресече.

За предани рад на чувању Сокола, свецу су сваког месеца остављали код ћивота у џамији пар јеменлија, које је он носио и исцепао. Међутим у последње две године пред сеобу, какве су јеменлије остављали, такве би касније налазили. То су тумачили одсуством свеца, који их је напустио.

Код данашњег околног становништва постоји веровање да су Сокољани оставили за собом скривено благо. Причају о неким хоџама које прелазе из Босне и долазе у Соко, где помоћу књига и записа ископавају и односе скривено благо. Често се виде ископане рупе разних "истраживача блага", које у народу поткрепљују ове приче.

Траже се и звона белоцркванске цркве (у Азбуковици се прича да се ради о звонима грачаничке цркве), која су у Соколу склоњена и закопана. Предање каже да је нека була била трудна па кад зазвоне звона ове цркве, плод у њеној утроби се помера. Због тога реше Сокољани да скину и закопају ова звона. По предању, Бела Црква дугује име Сокољанима. Кад су гледали са Сокола по Рађевом пољу, само се видела црква брвнара, кречена споља белим кречом. Кад би је опазили, говорили су: "Ено, бели се црква", и тако је село добило име.

Вук Караџић забележио је народну песму "Раде од Сокола и Ашин-бег". У овој песми се говори о хајдуку Раду, који је дошао на зимовање код свог пријатеља Ашин-бега. На наговор кадуне, Ашин-бег убије пријатеља и узме му новац и ствари. Како се Раде у пролеће није појавио, његови побратими, Сава од Посавља и Павле од Срема, крену да потраже Рада у Соколу. Кад их је угледао, Ашин-бег нагне бежати, али га побратими стигну и натерају да каже шта је било. Ашин-бег исприча да је Раде умро на Савиндан, да га је он пристојно укопао а новац потрошио делећи кљастом и слепом, за душу. Пријатеље овај одговор није задовољио и они затраже да им преда Радову доламу и два мача. Почну тући канџијом кадуну и она им изнесе Радову крваву доламу. Побратими посекоше Ашин-бега, похараше му дворе и тако осветише Богом побратима.

М. Милићевић је записао да постоји песма у којој се казује како је крупањски војвода Макса секао Турке на Дрини и како је многе српске породице из турског ропства искупио, за шта је дао своје имање.

У овом крају колала је прича о хајдуку Ђурици Солдату. По причању, Ђурица је рођен у Херцеговини. Као момак пребегао је у Србију, ступио у српски фрајкор а касније се борио у Италији и ту се упознао са Карађорђем. Кад је Карађорђе подигао устанак, Ђурица му се придружио и учествовао у свим бојевима током устанка. После слома, 1813, није побегао из Србије већ је скупио неколико момака и почео хајдуковати по Рађевини и око Сокола. Главно склониште било му је у великој шуми у селу Баставу. Кроз ову шуму пролазио је пут из Сокола за Шабац. Прича даље казује да је овај пут био шест година затворен за Турке и да су морали ићи заобилазним путевима, преко Крупња и Љубовије. Једном приликом чује Ђурица да се Али-ага из Сокола спрема са двадесетак Турака да купи харач по Соколској нахији и похита да га пресретне. У једном теснацу, два сата удаљеном од Сокола, сусретну Турке, све их побију а благо, коње и опрему узму. Затим Турке исеку на комаде и затрпају их у стење и кладе. Турци Сокољани су жалили за Али-агом и неколико пута покушали да га освете али у томе нису успели. Прича даље каже да је Ђурица у неком боју био рањен у прса, од чега је убрзо умро. Сахрањен је, наводно, код цркве у селу Миличиници. Потомци Ђурице Солдата прозову се Солдатовићи а по мајчином имену, Кека - Кекићи.

Забележена су предања у селу Мрчићу и Суводању о бившим спахијама -Сокољанима. По тој причи, село Мрчић се звало Орашац а њихов спахија био је из Сокола. Због великих намета и зала које су трпели, сељаци реше да убију спахију. Што реше, то и учине - побију спахију и његову пратњу, изнесу их на брдо Возник, баце у један поточић и затрпају грањем и шушњарем. Спахијина породица нашла је њихова тела помоћу грактања гавранова на лешинама. Сумња је пала на село и турски суд у Ваљеву осуди село на сургун - протеривање. Сељаци су заваравали Турке да су се одселили, све док нису средили летину а потом једне ноћи омркну а не освану (отуд Турци село назову Мрчићи), одселе у Бргуле, где и данас живе њихови потомци. Предање говори да су пет фамилија из села Суводања Турци Сокољани осудили на сургун због веза са хајдуцима. Потомци ових фамилија живе у Посавини и Срему а сургун се догодио у XVI веку.

Постоји и предање везано за фамилију Миловановића из Шљивове. Кажу да је неки соколски паша кренуо из Крупња у Соко, па га у Шљивови ухвати густа магла. Он стиже код неког Миловановића, кога закле Богом да му да конак. У току ноћи Миловановић устане и убије пашу. Узме његово оружје и панцир кошуљу и сакрије испод Петрине стене. Коња удари и отера према Соколу. Народ верује да је за ово убиство Бог казнио Миловановиће тако што им се пород није могао одржати и фамилија је напрасно изумрла.

Прошле су године, а 1950. неки ловац изгуби кера у пећини. Кад је овај сишао, нађе код кера панцир кошуљу и оружје. Панцир је дуго био у својини попа Жике, пароха крупањског. Шта је са панциром даље било не зна се, као ни то да ли се радило о панциру соколског паше¹.

Предања су везана и за неке рађевске породице. Тако је тобџија у крупањском шанцу био неки Тома, а буљугбаша Јован Крсмановић са сином Средојем. Од њега су данашњи Средојевићи у Брштици

За војводу Максима Крстића има прича - како је соколски диздар изашао из града да би га погубио. Поставио му је заседу али је Максим примети и нагне бежати. За њим се натури диздар на бедевији. Максим наиђе на неку рупу и прескочи је, а диздарева бедевија се на ову рупу саплете, падне и под собом сломи врат диздару.

Прича се да су се попа Вићана из Ликодре Турци бојали као живе ватре јер је био велики јунак. Сокољани су настојали да га изненаде. У једном сукобу са агом, Вићан буде рањен у ногу, улети у кућу а попадија, кад га виде крвавог, падне и одмах издахне. Другом приликом, искористе Сокољани згоду кад поп није био код куће. Похарају га а кућу му запале. Ишао је, веле, да се жали чак у Цариград. Успут је митио Турке вуненим чарапама које је понео собом. Кад је потрошио чарапе, "дао је Турцима пепео у очи". О његовом даљем животу предање не говори више ништа.

Око Сокола, у српским селима, певала се песма о љубави лепе Најле и Павла. Ову песму забележио је М. Милићевић, приликом своје друге посете Соколу, 1865. године:

Књигу иише Хаци-Алијница Из Сокола, граду Сребрници Својој сеји Мехмед-беговици:

Сејо моја, Мехмед-беговице, Ил ' не чујеш, ш ' не хајеш, сејо!

Моја Најла за удају сшиже, А иемамје коме даши, сејо:

Београдје баруш иод орозом Од-дан до-дан залиће га крвца. У Шаицу ши веља добра није;

А Соко су Власи оикољели. Хоће наше куће да иоиале. Казуј сејо, казуј шшо ћу с Најлом Ђе ћу ћеру удомиши младу. Траж ' ми зеша на шамо ше сшране. Или ћује... Влаху иоклонииш... Сеја сеји 'вако иоручује:

Моја сејо, Хаци Алијнице Слушај мене, кајаши се нећеш Сшарија сам, више ироиашила. И више сам шшо шша заиамшила

Коџа-Ана кад нам говораше Да с Власима дослук не кидамо:

Немој, сејо, да ш' уједе гуја Овамо ши ђуееглије нејма:

Свеје дужно, сееје узуђурно Вас дан иуши и све серогуши А у кеси ни асиријце нејма... Сву ће земљу Власи иреузеши:

Њино било. њино и осшаје:

Хоће влашко да насшане царсшо. Пушшај Најлу, нека бежи Павлу.

Поред постојећих џамија у Соколу, постојала је још џамија у селу Узовници, на месту званом Дворине. Ова џамија је опслуживала становнике некадашњих соколских села: Узовнице, Тепавца, Кучеваца, Велеша и Мејића. По народном предању, постојале су још џамије у Бучју, данашњем Соколцу и Постењу. У њивама Миодрага и Ратка Јовановића у Постењу, јужно од стена Соколовине, налазе се темељи неке зграде за коју народ држи да је некад била џамија.

Поред џамија, традиција говори и о некадашњим гробљима везаним за Сокољане, сада у народу званих - турска гробља. Једно такво, турско гробље, било је у њивама Обрада и Илије Танасића у потесу Ибрићи у Постењу. У Лазама, такође постоји место турско гробље, звано Гробнице, недалеко од српског гробља. На овим гробљима били су камени споменици - нишани.

У народу се прича о два српска гробља која стоје у вези са Сокољанима. Ајдучко гробље у Гуњацима смештено је на истоименом вису (454 м). Ту је било доста камених плоча. Наводно, Сокољани су похватали неке хајдуке, ту их побили и сахранили. За Старо гробље у Грачаници постоји слична прича - да су Сокољани побили неке Србе и ту их сахранили. Гробље се налази на средокраћи пута од ушћа Грачанице до цркве у селу. У гробљу има петнаест камених, усађених плоча, украшених урезаним крстовима.

За одлазак Сокољана везано је предање о некадашњој бањи у селу Бањевцу, на месту званом Ћуковине. Бања је лечила људе од реуматизма још у доба Римљана. Затрпали су је Сокољани пред свој одлазак.

Сокољани су наденули име потесу Кашице и Кашичком пољу, у селу Доњој Буковици. Предање каже да је нека була понела ручак мужу који је радио у пољу. Овај прекине посао и одмах се наклопи на јело, које је било вруће иако је дошло чак са Сокола. Турчин се опече и баци кашику. По томе је и потес добио име.

Сокољанима се приписује примат у преради и сушењу шљиве у Подрињу. Наиме, протерани 1862. године у Босну, у Посавину, Сокољани су упознали технологију прераде и сушења шљиве. Они појединачно прелазе у Подриње, у Азбуковицу, где граде прве сушнице - мишане. Познати шабачки трговци, Крсмановић и Паранос, потпомажу сушење шљиве, нарочито 1864. године, када је шљива понела рекордан род. Они први почињу извозити сушену шљиву у суседну Аустро-Угарску и остале европске земље. После Азбуковице и Рађевине, 1865. почиње успешно сушење шљиве у Јадру и даље, у ваљевском крају.

Напомене:

1. О постојању панцира сведочи Драган Грујић, службеник СО Крупањ. Као дечак, играо се са осталом децом на тавану и тамо су на себе навлачили панцир-кошуљу.

18. Соко данас, сутра

Соко је данас у рушевинама обраслим младом шумом и шипражјем. Ту и тамо видљиви су делови зидова утврђења. У нешто бољем стању су зидови који су опасивали некадашњу паланку. На зиду су очуване усечене пушкарнице иза којих су Турци дејствовали на српске устанике.

До скора је Соколу било тешко доћи и њега су походили, сем мештана, само заљубљеници и љубитељи старина, ловци и, нарочито, планинари. Постојеће стање знатно се изменило личним ангажовањем нашег истакнутог духовника, културног прегаоца, добротвора и дародавца, владике Шабачко-ваљевске епархије Г. Лаврентија. По доласку из Западне Немачке, владика Лаврентије је саградио манастир Свети Никола, испод Сокола, јединствен по томе што данас још нигде у српској земљи није саграђен нови манастир¹.

Зидању манастира претходила је изградња неколико путева у овој, до тада неприступачној области. Ови путеви отворили су свету један од најлепших кутака западне Србије.

Личним учешћем и скромним новчаним прилозима дародавалаца, владика је започео градњу пута од Крупња, делом преко Богоштице и Шљивове до села Лаза, тик уз Соко.

Истовремено са градњом овог пута, инжињеријске јединице Југословенске војске започеле су радове на реконструкцији пута Љубовија-Крупањ, на деоници од Ушћа (уток реке Грачанице у Дрину) до села Грачанице.

Упоредо са градњом овог пута, текла је градња на пробијању и проширењу старог соколског пута уз Соколску реку. На овом асфалтираном путу изграђено је неколико бетонских мостова. За сада је ова комуникација главна веза Сокола са Дринским путем а преко њега са свим деловима Југославије, Србије и Босне.

Захваљујући Г. Лаврентију, изграђени су и локални путеви: Лазе-Манастир, преко виса Врањаче и Манастир-Соко, који је нарочито атрактиван јер је делимично усечен у скоро вертикалну Гробничку стену.

Најближу везу ваљевског краја са Соколом остварила је, уз велике напоре, Скупштина општине Осечина, изградивши пут Пецка-Рожањ, изнад Сокола. Остало је само да овај пут продужи до Сокола.

Соко данас

Манастир Свети Никола, заснован је испод Сокола, у изворишту Соколске реке, на простору од дванаест хектара. Манастирски комплекс чине црква и конак, намењен не само монасима, већ и гостима и намерницима. У конаку, поред десетине соба, постоји и већа библиотека, доступна и гостима. У великој трпезарији у зачетку је формирање и презентација музејске поставке о Соколу. Предмети ове поставке су: писани документи, оружје и други предмети нађени на Соколу, као и предмети везани за живот и традицију народа Азбуковице и Рађевине.

Посебну вредност у манастиру има збирка од 30.000 слајдова, које је снимио владика Лаврентије. Као пасионирани фотограф, на својим путовањима по свету, а нарочито по Србији, снимио је скоро све српске манастире и цркве. Његова збирка слајдова представља један од главних извора за проучавање духовне културе Срба.

Изузетну вредност цркви даје иконостас, живописан руком Крстане Тасић. Цркву и манастир походе свакоднавно многобројни посетиоци са разних страна. Многи од њих су овде потражили божји благослов и духовни мир. Недељом и празницима црква је пуна верника мештана а долазе и људи из других крајева. Из дана у дан повећава се број крштених и оних који се овде венчавају.

Око манастира простире се већа парковска површина, испресецана стазама намењеним посетиоцима за шетњу и рекреацију. Ускоро, испод манастира биће и мање језеро, у које ће се уливати воде Соколске реке и Лазањског потока.

У најскорије време, на Соколу ће почети систематска археолошка ископавања, са циљем да се што боље проучи овај необично важан објекат. По завршеним археолошким радовима, на Соколу ће бити обављени конзерваторски и рестаураторски радови. На тај начин, овај значајан културно-историјски споменик биће презентиран јавности и укључен у туристичку привреду.

Уз реконструкцију града и објеката у његовом саставу, ваљало би унапред предвидети изградњу музејског и угоститељског комплекса који би обухватио, како смештајне, тако и културолошке потребе савременог туриста.

Осим разгледања овог историјског комплекса, посетиоцу стоје на располагању чист и свеж ваздух и тишина зелених и природних лепота. Познато је да ова област по својим природним карактеристикама и у просторном погледу представља важно рекреативно подручје. С обзиром на простране горске ливаде, вредне шумске заједнице, погодне терене за зимске спортове и планинарење, с разлогом се очекује да ће то бити један од најпосећенијих крајева Подриња.

Ваља рачунати и на повећану посету планинара. Од 1958. Соко и Рожањ су контролне (обавезне) тачке у познатој трансверзали Планинарског савеза Србије. Освојена значка ове трансверзале једно је од највећих планинарских признања у нашој земљи. Ова планинарска стаза пролази по већ познатој стратегијској греди, преко шумадијских, ваљевских и подринских планина.

Манастир Свети Никола, испод Сокола, у изворишту Соколске реке

Стаза води преко планинских врхова а обухвата и природне реткости, знамените старине и познатија спомен-обележја из борби за ослобођење. Полазна тачка трансверзале је Авала, тј. Споменик Незнаном јунаку, затим стаза иде на Космај, Букуљу, Рудник (врхови Велики Штурац и Островица), следи Рајац, Добра вода, Мокра пећина на Равној гори, Пољане, вис Лази мрамор на Маљену, врх Повлена, Дебело брдо, Јабланик, Торничка Бобија, Латинска ћуприја на Љубовиђи, затим Соко, Рожањ, Столице, Шарена буква (Борања), Мачков камен и Црни врх на Гучеву.

Поред рекреативног, ваља радити и на развијању школског и ловног туризма, значајног у туристичкој понуди, од којег се остварују знатна девизна средства. Планира се изградња фарми за узгој дивљачи и рибњака за узгој пастрмки. Све ово треба урадити са циљем да се овај крај развије у нови центар летњег и зимског туризма у Србији.

Манастир Свети Никола (детаљ)

У туристичку понуду улази још и позната традиционална гостољубивост и комуникативност људи овог краја, који ће сваког госта, поред чувене шљивовице, понудити и исто тако чувеним кајмаком, сиром и осталим ђаконијама.

1. Милорад Васовић, Неискоришћено благо Подринско-ваљевских планина, Ваљевац, велики народни календар за просту 1993. годину, стр. 137, Ваљево 1992.

Речник мање познатих речи

АВДЕС, АБДЕС, (перс.) прање, ритуално умивање лица, руку до лактова и ногу до чланака, испирање уста и носа, обавезно прање пред молитву - намаз.

АВЕНК, веза поврћа спремна за сушење или веза осушеног поврћа.

АГА, старешина, заповедник; врста титуле придевана многим високим достојанственицима, чиновницима, вишим заповедницима у војсци, нижим официрима и угледним грађанима.

АЗАП, припадник посебног рода турске пешадије.

АКЧА, ситан сребрни новац у Турској, кован од времена емира Орхана (1327 -1687); у Европи се звала аспра. Године 1431. један млетачки дукат вредео је 35, а 1590. 120 акчи.

АНКОШ, бочна ватра усмерена под оштрим углом у односу на фронт.

АРА жртвеник у римској религији.

АРХИМАНДРИТ, старешина православног манастира, највиши свештенички чин до владике.

АРХОНТ, кнез, краљ, владар,

БАДЕНСКА ГРУПА, у археологији - рано бронзано доба. Име добила по месту Бадену у Немачкој.

БАДУХАВА, правни термин који означава групу условних пореза, пристојби и глоба, које су плаћали сви одрасли мушки поданици Турске.

БАПТИСТЕРИЈА, крстионица у старим црквама.

БАЏ, тржна трошарина; царина - увозна, извозна, транзитна.

БАШИБОЗЛУК, БАШИБОЗУК, наоружане групе састављене од демобилисаних војника, које су се одметале у пљачку.

БАШТИНА, комплекс земљишта у поседу једне сељачке породице довољан за њено издржавање, могла је бити слободна у рукама независног сељачког домаћинства (није била укључена у тимар) или потчињена у рукама зависних сељака, обичне раје (била укључена у тимар).

БЕГЕНИСАТИ, свиђати се, пожелети, миловати, допадати.

БЕГЛЕРБЕГ, намесник, заповедник највеће турске војне јединице.

БЕДЕВИЈА, арап. кобила арапске пасмине.

БЕЈТУЛ-МАЛ, државна благајна, фискус.

БЕЛОТИЋ-БЕЛА ЦРКВА ГРУПА, у археологији; ранобронзанодопска култура, име добила по налазиштима Белотићу и Белој Цркви у Рађевини.

БОЛЕРАЗ ГРУПА, у археологији; старија фаза баденске групе. Име добила по месту Болераз у Чешкој.

БОСТАН, повртњак, врт засађен поврћем, понекад значи диње и лубенице.

БОШЊАК, муслиман из Босне, потомак Срба. Захваљујући османској окупацији стекли су привилегован положај прихватајући ислам. Муслимани су као припадници "праве вере" били једини господари БиХ, а хришћани, тј. Срби, били су раја, чије је једино право било да муслиманима "служи и над крстом тужи". Муслимани су се потпуно одрекли Босне као независне државе и себе су свесрдно уграђивали у Турску. Кроз цео Први и Други устанак, Срби искључиво воде борбу са Бошњацима на западном, дринском фронту.

БУЈРУНТИЈА, наредна, заповест паше или валије.

БУЉУГБАША, заповедник мањег одреда војске и неких полувојничких редова.

БУСИЈА, заседа тајно поседнута, где се чека, обично ноћу, наилазак непријатеља.

ВАГАН, аустријски мецен или меров, врста житне мере, садржи 61,5 1 запремине.

ВАКУФ, задужбина, завештање, установа, објекат, имовина завештана за подизање, одржавање и функционисање верских добротворних установа.

ВАЛИЈА, реч која се додаје сваком везиру који управља санџаком.

ВАРОШ, мађарска реч, означава тип градског насеља, углавном са хришћанским становништвом, које се бави градском привредом, рударском производњом или другим специјалним занимањем.

ВАТИНСКА ГРУПА, култура средњег бронзаног доба, распрострањена у Војводини и Србији; име добила по Ватину код Вршца.

ВЕЗИР, једна од највиших титула у Турској; сваки паша учутуглија (од три туга -репа) звао се везир.

ВИЛАЈЕТ, подручје, област на челу са намесником. У новоосвојеним областима војноуправна јединица мања од санџака а већа од нахије.

ВИНЧАНСКА ГРУПА, у археологији; познатија фаза млађег каменог доба; име је добила по налазишту Винчи код Београда; дели се у две фазе - старију, Винча-Тордош (место у Румунији), и млађу, Винча-Плочник (место код Прокупља).

ВЛАДИКА, једно од највиши монашких звања у православној цркви.

ВЛАХ, сточар, власи - сеоско сточарско становништво, са посебном организацијом и посебним статусом.

ВОЈВОДА, беглербег; означава управитеља хасова санџакбега у једној или више нахија у његовом санџаку, са одређеном влашћу политичке и административне природе.

ВУЧЕДОЛСКА ГРУПА, у археологији; рано бронзано доба; име добила по месту Вучедолу код Илока.

ГАВАЗ, пандур код паше или везира.

ГЛАСИНАЧКА КУЛТУРА материјални остаци из великих надгробних хумки (тумула) који припадају Илирима; име добила по висоравни Гласинцу у Босни.

ГРОШ, општи назив за разни европски новац који је био у оптицају у Турској, а касније у Србији.

ГРУДОБРАН, елеменат заклона или рова, намењен за заштиту од фронталне или бочне ватре. Ради се о виду насипа од земље добијене копањем рова.

ДЕВЛЕТ, царевина, држава, срећа, благостање.

ДЕРБЕНТ, кланац, клисура, теснац, опасно место.

ДЕРБЕНЏИЈА, чувар дербента, кланца; чувари мостова и свих осталих несигурних и опасних пролаза на друмовима. Уживали су веће или мање пореске олакшице.

ДЕФТЕР, попис, свеска, списак, бележница; званична пописна књига; сваки појединачни акт који има карактер неког пописа, списка или обрачуна.

ДИБЕК, ступа

диздар, диздар-ага, заповедник града или тврђавске посаде.

ДИСТРИКТ, управна или судско-административна јединица (срез. округ) у време аустријске окупације Србије (1717-1739), дистрикти су се приближно поклапали са бившим турским нахијама.

ДОНЖОН КУЛА, највећа и највиша кула, намењена је за становање и одбрану; она је била последње упориште одбране.

ДРАМ, грчка мера за тежину 1/400 оке или 3.207 грама.

ДУКАТ, златан новац.

ДУНУМ, површинска мера за земљиште, 910 м¹².

ЂЕРАМ, врста бунара.

ЂУМРУК, увозна и извозна царина плаћана на државној граници или на граници једног царинског подручја у турској држави, царинарница.

ЕВАБИК одбегли роб.

ЕГЗЕРЦИР, метода обуке људи - војника, најчешће из стројеве и тактичке обуке.

ЕНЕОЛИТ, бакарно доба.

ЕРЛИЈА, грађанин.

ЕСКАДРОН, основна формацијска и тактичка јединица у коњици, Обично се састоји од 2 до 4 коњичка вода.

ЕФЕНДИЈА, господин, господар. Додаје се иза личног имена одвојено или спојено цртицом.

ЗАИМ, поседник тимара.

ЗАПТИЈА, редар, полицајац.

ЗАПТ, стега, дисциплина.

ЗЕЕМЕТ, в. зијамет.

ЗЕМИН, већи комплекс обрадивог земљишта.

ЗИЈАМЕТ или ЗЕЕМЕТ, лено са приходом ОД 20-100.000 акчи годишње.

ИЛИРИ, становници западног дела Балканског полуострва, настањени у овим крајевима од бронзаног доба; припадају великој скупини народа индоевропског порекла. У време доласка Римљана у наше крајеве, Илири су већ насељавали готово све области данашње Југославије.

ИМАМ, муслиманско свештено лице; углавном. службеник сваке богомоље.

ИНДОЕВРОПЉАНИ, група сродних народа који су у историјско доба захватили простор од Индије до западноевропских обала; у праисторијско време живели су заједно у некој врсти старе постојбине (вероватно у Источној Европи) а око 2000. године пре Христа почели су се расељавати.

ИНФАНТЕРИЈА, пешадија.

ИСПЕНЏА; лични рајински порез, који је плаћала хришћанска раја свом спахији; испенџу су плаћали и муслимани кад држе земљу која је у дефтеру уписана на хришћанина.

ЈАЛИЈА, морска или речна обала; све оно што је на обали.

ЈЕМЕНИЈЕ, ЈЕМЕНЛИЈЕ, врста плитких сандала у боји, увожене са Истока.

ЈУВА, такса за чување и издржавање изгубљене стоке; види ОБОРИЈА.

КАДИЈА судија.

КАДИЛУК, подручје на које се протезала надлежност једног кадије. Границе кадилука нису се поклапале са границама санџака.

CAMPS RETRANSHES, логор затвореног типа.

КАНЏИЈА, бич.

КАРА црн.

КАРАБИН, скраћена лака пушка. Главно ватрено оружје коњице.

КАРАНТИН, најстрожи вид санитарне изолације здравих особа; зграда где се врши преглед и изолација.

КАТАУЗЛА, стражарница, војна погранична станица.

КАСАБА, муслиманско насеље чије се становништво бави градском привредом. Морала је имати бар џамију, мектеб, дућане, хамам, хан и друге установе које му дају муслиманско обележје.

КАСТЕЛ, градић, тврђава, замак.

КАУК, капа од дебеле вунене или памучне тканине око које је омотана чалма.

КАЧКУН, одбегли рајетин, роб.

КЕЈЛ, мера за тежину, обично житарица; 8 кејла сачињавало је 1 лукно.

КЕЛТИ, ГАЛИ. група индоевропских племена, првобитно настањених у Немачкој, Француској и Британији. у VI веку пре н. е. освајали су северну Италија а у IV веку и Пиринејско полуострво; крајем IV и почетком Ш века продрли су на Балканско полуострво и малу Азију; у нас су основали Сингидунум, данашњи Београд; носиоци су културе млађег гвозденог доба.

КНЕЗ, домаће звање и установа коју су Турци затекли у нашим земљама и преузели у свој правни систем; тоје звање за локалне старешине одређеног подручја, нахије, вароши, места или више села, насељених потпуно или претежно влашким становништвом.

КОМПАНИЈА, КУМПАНИЈА, у Првом српском устанку чета састављена од 200 до 250 бораца. Свака нахија имала је своју компанију.

КОНЗУЛ, код Дубровчана судија који је судио у већу.

КОНТУМАЦ, зграда карантина.

КОРДОН, равномеран линијски распоред снага, средстава и утврђених објеката у линији и са одређеним резервама.

КОСТОЛАЧКА ГРУПА, у археологији; млађа фаза баденске групе. Име добила по Костолцу код Пожаревца.

КОЏА, старац, али и назив за неког старешину, нарочито хришћанског.

КОШ, заштита од артиљерије, састоји се од плетеног прућа испуњеног земљом.

КРЏАЛИНАЦ, врста гуња.

КУБУРА, мала пушка - пиштољ. Фигуративно: тегоба, тешкоћа, невоља.

КУКА, врста просека; "Подигла се кука и мотика".

КУРА жребање коцком код војника.

ЛАТЕН, млађе гвоздено доба. Име по месту у Швајцарској. Носиоци ове културе Келти.

ЛИВА, или санџак, већа административно територијална јединица којом је управљао санџакбег.

ЛУКНО, мера за житарице, износила је 8 кејла - киле а једна кила имала је 22 оке тежине.

МАЛБАША, старешина једне махале, сеоски старешина.

МАЛИ ГАИБ, приход који припада држави од оних за које се не зна да ли су живи или мртви.

МАЛИ МЕВКУФ, приход који припада држави од оних који су нестали и који се сматрају мртвим.

МАРТОЛОЗ, посебан род турске војске, вршили су и полицијску службу, шпијунирали, четовали и упадали у суседне земље; за своју службу у тврђавама добијали су плату.

МАРТОЛОЗБАША, командант мартолоза.

МАТРИЈАРХАТ, форма родовског првобитног друштва у којем је мајка била глава породице и управљала породичном задругом.

МЕДРА, запреминска мера за течност; у XVI веку износила је око 44 оке.

МЕКТЕБ, муслиманска основна школа.

МЕРЕМЕЧИЈА, мајстор за поправке грађевина.

МЕРЗЕР, врста топа.

МЕРИЦА, мера за запремину, износила је 1/4 мерова.

МЕРЛО, фортификациони елеменат.

МЕРТЕК, већи ковани ексер.

МЕЏЛИС, веће, савет, одбор.

МЕХЋЕМА, судска зграда.

МИНАРЕ, високи, витки торањ џамије са којег мујезин позива муслимане на молитву.

МУАЛИМ, учитељ у верској основној школи - мектебу.

МУДИР, управник среза, нахије.

МУКАТА, издавање државних, феудалних и вакуфских прихода у закуп, обично на једну или три године, може означавати и објекте закупа.

МУКТИР, МУКТАР, старешина градске махале, сеоски кнез.

МУЛК, власништво над некретнинама са неограниченим правом располагања.

МУСЕЛИМ, муслиман ослобођен пореза, привилегован; милиционери - коњаници.

МУСТАФХИЗ, чувар тврђаве; две врсте мустафхиза - тимарлија и улуфеџија, делили су се на буљуке, којима су заповедале буљугбаше; на челу мустафхиза налазио се диздар; мустафхиз је био сваки имам.

МУТАСЕЛИМ, исто што и муселим.

МУХАФИЗ, заповедник тврђаве или већег утврђеног града.

МУХАЏИР, избеглица, емигрант, исељеник.

МУЏЕРЕТ, неожењен мушкарац без самосталног занимања и који нема самостално домаћинство - живи код оца у кући, плаћа смањене личне даће.

НАВАКА, НАФАКА, храна, јело, пиће.

НАХИЈА, највиша редовна управна јединица која има своју сталну територију, ако је нахија била насељена искључиво власима, звала се влашка нахија.

НЕОЛИТ, у археологији - млађе камено доба.

НИЗАМ, регуларна војска Турске империје, установљена 1826. године.

ОБЕРЛАЈТНАНТ, натпоручник, чин у аустријској војсци.

ОБОРИЈА, или јува, такса за чување и издржавање изгубљене стоке.

ОКА, турска мера за тежину: 1.275,25 или 1.281.84 грама, односно 1,786,41 л.

ПАЛИСАД, препрека у виду ограде, сачињене од укопаних дрвених греда, балвана, дугих 2,5 до 3 м, при врху зашиљених.

ПАНОНИ, огранак Илира - група народа у крајевима који су по њој добили име Панонија.

ПАНДУР, момак у суду или у служби сеоског кнеза.

ПАТРИЈАРХАТ, форма родовског првобитног друштва у којем је отац глава породице; основна друштвена јединица очев род, повезана сродством по мушкој линији.

ПАШАЛУК, највећа управна јединица, на које се делила Османска империја. Пашалук се делио на санџаке. Пашалуком је управљао беглербег са титулом паше, а касније и везира.

ПИЈАСТЕР, врста сребрног турског новца. Године 1810. Имао је тежину 4,65 гр. а пречника 28 мм, чистоће 486.

ПОЉАЧИНА, порез који су плаћали сељаци своме спахији за чување усева од потрице и друге штете коју наноси стока; од тога прихода спахија је плаћао пољара.

ПОПЕЧИТЕЉ, министар у Србији.

ПОРТА, влада Османске империје; турски двор (канцеларија великог везира).

ПОТРА, пољска штета.

ПРИМИЋУР, старешина једног или више села у једној кнежини насељеној власима. У вршењу службе уживали одређене повластице.

РАТАЈ, лице које је уживало на кнежевој земљи и њу обрађивало.

РЕДВИ, фортификациони елеменат.

REDOUTES, врста утврђења.

РЕКОГНОСЦИРАЊЕ, преглед, обилазак, испитивање или извиђање земљишта ради његовог коришћења за воше потребе.

РЕСМИ, РЕСУМ, РЕСИМ, пристојба, такса, порез; општи назив за све феудалне новчане порезе и дажбине.

РЕСМИ-ЧИВТ, лични порез плаћен у новцу (22 акче годишње) који је своме спахији плаћала муслиманска раја ако је поседовала чифлук.

РЕСМИ-ЧИФТ и БЕНАК, лична новчана даћа коју је своме спахији плаћала муслиманска раја, ресм-и-чифт био је 22 акче, а бенак половину тога износа, 11 или 12 акчи.

САНЏАК види ЛИВА.

СЕКСАНА, СЕЈСАНА, товарни коњ; у сватовима коњ натоварен девојачком спремом.

СЕРБУЉАК, заповедник мањег одреда извесних родова плаћеничке војске.

СТАРЧЕВО КУЛТУРА, најстарија култура неолитског доба, распрострањен у Србији, Војводини, Славонији и јужним деловима Мађарске; име добила по селу Старчеву код Панчева.

СПАХИЈА, војник, поседник феудалног лена - тимара, чија је обавеза била да иде у рат на позив владара.

STATUS QUO, положај, стање какво је било пре, првобитно стање.

СУРГУН, протеривање, изгнанство.

ТАБАК, занатлија који се бави штављењем кожа.

ТАБИ, арапски "Онај који припада", као термин означава лице које живи у заједници са лицем које је уписано у дефтеру као носилац домаћинства и с њим живи у заједничком домаћинству, неку врсту задруге. Већином су то биле особе у најближој родбинској вези са носиоцем домаћинства (брат, син, отац, стриц). Уписивани су само мушки чланови задруге.

ТАЛАМБАС, нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубље ћасе са разапетом кожом, најчешће јарећом. Пешак га је носио обешеног каишем о врат а коњаник га је вешао о ункаш.

ТАПИЈА, документ о поседовању земље, који је издавао спахија појединим домаћинима на свом имању. На њу се плаћала такса (ресми тапу - такса на тапију).

ТАШЧИЈА, каменорезац, клесар кугли и другог

ТЕКЛИЋ, тркач, гласник.

ТЕЛАЛ, јавни објављивач, добошар, извикивач на јавним лицитацијама. (Објављивао, на трговима, све званичне наредбе, објаве и прогласе централне власти. За учињене услуге узимао је 1 или 2% од продате робе. Ова се провизија звала дедалија.).

ТЕРЏОМАН, преводилац.

ТЕСКЕРА, писмо, исправа, потврда, позив, препорука, дозвола, документ.

ТИМАР, војно лено; посед је доносио годишњи приход до 20.000 акчи.

ТОБЏИ-АГА, ТОБЏИБАША, заповедник тобџија.

ТОПРАКАНА, топовска табла са укопаним топовима.

ТОБЏИНЕФЕР, тобџија редов.

ТУРБАН, чалма која се носила на глави.

ЋЕХАЈА, домаћин породице, газда; у администрацији помоћник, заменик разних турских функционера, старешина неког еснафа, друштвеног реда, насеља и сл.

ЋИВОТ, ковчег у којем се чувају мошти -кости светаца; преносно одар, катафалк.

УДУТ, међа, граница, подручје.

УЛУФЕЏИЈА, плаћеник, дневничар, војник који прима плату у новцу.

УШУР, десетина, десети део; општи назив за све натуралне порезе од пољопривреде, пчеларства и рударства.

ФЕЛДМАРШАЛ, виши генералски чин у аустријској војсци.

ФЕРМАН, царска заповест.

ФРАЈКОР, добровољачки одреди који се јављају средином XVIII века, у аустро-турском рату 1788-1791. Аустријанци су формирали фрајкор од пребеглица из Србије и Босне; најпознатији је фрајкор Миха Михаљевића, створен марта 1787.

ХАЛШТАТ, старије гвоздено доба; име по граду Халштату у Аустрији, у којем је ископана велика илирска некропола са 2.500 гробова.

ХАН, свратиште, преноћиште, магазе и штале и обори за стоку.

ХАРАМБАША, старешина хајдука или вођа разбојника.

ХАС, велики феудални посед који је доносио приход од најмање 100.000 акчи годишње; хасове су поседовали султани и чланови њихових породица.

ХАСНА. корист, добитак.

ХАТИШЕРИФ, свечана повеља турског султана; својеручно султаново писмо.

HORDES, кочеви са испреплетеним прућем постављени као препрека у шанцу.

ХОЏА, свештеник код муслимана, учитељ.

ХУСАР, коњаник.

ЦВАНЦИГ, врста новца, вредност 20 крајцара.

ЦЕНТ. тежинска мера.

ЦИСТЕРНА, објект за чување и прикупљање воде.

ЦИТАДЕЛА, тврђава; у фортификацији део утврђења спремљен за последњу одбрану, главно упориште у тврђави.

ЦОЛ, мера за дужину 2,539 цм.

ЧАБАР, врста дрвеног суда.

ЧАИР, ливада.

ЧАРДАК, четвороугаона зграда од дрвета, на четири стуба и са просеченим пушкарницама са стране и на поду.

ЧАРКАШ. војник у претходници.

ЧАРШИЈА, привредни део градског насеља и свих еснафа у вароши.

ЧИБУК, камиш, цев са лулицом за пушење. Чибук је обично био дуг.

ЧИТЛУК, комплекс земљишта у поседу једне сеоске муслиманске породице довољан за њено издржавање.

ЧИФЛУКСАХИБИЈА, господар чифлука, читлука.

ЏАМБАСЛУК, трговина коњима, кроћење и сл.

ЏЕМАТ, верско-социјална или територијална група; неколико села једне нахије; неколико улица једне вароши.

ЏИЗЈА, ХАРАЧ, главарина коју су сваке године плаћали сви одрасли и за рад способни немуслимани, поданици царства, ако нису од тога били ослобођени због одређених услуга држави.

ШАМ, арапски назив Сирије.

ШАНАЦ, отворено утврђење у пољу, које је имало висок профил - грудобран, ров и банкет; употребљаван од XVII века; у XIX веку достигао пун развој али је убрзо напуштен, због наглог развоја артиљерије.

ШАРКИЈА, врста тамбуре, слична бугарији, од које је већа.

Извори и литература

1. М. Васиљевић, Подриње у Праисторији, антици и средњем веку, Подринско-Колубарски регион, Шабац 1983.

2. Љуба Павловић, Соколска нахија, СЕЗ, књ. XLVI, Насеља, књ. 26, БГД. 1930.

3. Фехим Џ. Спахо, Турски попис азбуковачких насеља из XV и XVI века (у штампи).

4. М. Милићевић, Подлистак, Белешке уз пут кроз 5 окружја у Србији, 1862. год.

5. КА - В IX а 869. TABULA GEOGRAPHICA, exhibens Regnum Sclavoniae cum Sirmii Ducati - ex mappa grandiori desumta et Humannianis Heredibus, MDCXXXV.

6. Бечки ратни архив, Карта "PLAN DES TURKISCHEN FORT SOKOL" 1789. сигнатура Н III е 3339

7. Србски дневник, Нови сад, бр. 71-112, 1862.

8. Грађа за историју народа окр. подринског

9. Видовдан, бр. 41-142,1862.

10. Бомбардовање Београда, Београд 1872.

11. Јован Нешковић, Тврђаве ослобођене од Турака Смедерево, Шабац, Кладово, Ужице, Соко, Посебан отисак из Зборника радова Ослобађање градова у Србији од Турака 1862-1867, Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука, Београд 1970.

12. Serbien und die Serben, I band, Leipzig 1888.

13. Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књ. I, Београд 1985.

14. М. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

15. А. А. Пејтон, У Шапцу, Јадру. Рађевини, Соколу и Азбуковици 18434 године. Из књиге "Србија најмлађа члан европске породице". Превела Марија Чабриновић, професор, издање Српске православне епархије западно-европске, Химелстир 1987.

16. Душан Пантелић, Војно-географски описи Србије пред Кочину крајину од 1783. и 1784. год. СКА Споменик LXXXII, други разред 64, Београд 1936.

17. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после пожаревачкога мира, СКА Споменик XCVII, други разред 75, Београд 1948.

18. Видовдан, бр. 94 од 11. VIII 1862.

19. Србски дневник бр. 74 од 18. IX 1862.

20. Археолошки споменици и налазишта у Србији, Западна Србија I, САН грађа књ. IX, АИ књ. 2, Београд 1953.

21. Младен Ђуричић, Соко-Град, Уствари, бр. 12, Шабац 19

22. Велибор Савић, Прота Матеја Ненадовић, акта и писма, Г Милановац, 1984.

23. Јован Радоњић, Споразум у Тати 1426. и Српско-Угарски односи од ХIII-ХVI века, Глас СКА CLXXXVII, Други разред 94, Београд 1941.

24. Мр Гордана Томовић, Средњи век, монографија Азбуковице, Љубовија 1985.

25. Др Петар Трајковић, Под турском влашћу у XVII и XVIII веку, Љубовија.

26. Милоје Николић и Драгослав Васиљевић, Борба за слободу и независност 1804-1833, Љубовија 1985.

27. Др Стеван Игњић, Азбуковица у Кнежевини Србији, Љубовија 1985.

28. Др Јован Марковић, Рађевина и Крупањ, мон. Рађевина, Крупањ 1986.

29. М. Гарашанин, Крупањ и Рађевина у праисторијско и античко доба, Рађевина I, Крупањ 1986.

30. Др Момчило Спремић, Крупањ и Рађевина у средњем веку, Рађевина I.

31. Др Душанка Бојанић, Крупањ и Рађевина у XVI и XVII веку, Рађевина I.

32. Мр Милан Трипковић, Политичке прилике у Рађевини од 1804. до 1914. године, Рађевина I.

33. Марија Исајловић, Ваљево и околне области у средњем веку, Ваљево 1989.

34. Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, I и II део, САНУ, књига CCCIV, одел. друштвених наука књ. 41.

35. Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд 1892.

36. Михаиловић из Островице, Јаничареве успомене или турска хроника, Споменик САН 107, Београд 1959.

37. Драга Вуксановић-Анић, Са капетаном Д'Ормесоном 1877. 22 дана у двоколицама кроз Србију, народна књига 1980, Београд.

38. Dr Ludwig von Thalloczy, Bruchstücke aus der geschishte der Nordwestlichen balkanlander IV Zür Geschichte der Despotenfamilien Brankovic, Wissenschafliche mitheiunngen aus Bosnien ubd der Hercegovina III Band, Wien 1895.

39. Милисав Савић, О "Деловодном протоколу о ратовању на Дрини" проте Матеје Ненадовића и другим мање познатим мемоарима и записима из првог српског устанка, Кораци 1-2, Крагујевац 1983. (Година XVIII, књ. XVIII, свеска 1-2,1983).

40. Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459-1683. Историјски институт посебна издања књ. 18, Београд 1974.

41. Грађа из земунских архива за историју првог српског устанка, књига II 1809, издање Историјског архива Београда 1961.

42. Стојан Обрадовић, Живот и прикљученија Стојана Обрадовића или самог себе опис, година 1869, Уствари бр. 14, Шабац.

43. Т. Вукановић, Насеља у Србији у доба I српског устанка, Врањански гласник 11, Врање 1975.

44. Матица српска М 9034 рукописна збирка - заоставштина Милорада Радовића. Односи се на рукопис Васиљевића, среског писара из Крупња, дописник под именом Аргус.

45. Глиша Елезовић, један турски докуменат о предаји градова у Србији књазу Михаилу Обреновићу. Просветни гласник XII, од 11. новембра 1924. год. стр. 687-699.

46. Др Петрко Луковић, Одјек у Словенији бомбардовања Београда 1862. И предаја градова кнежевини Србији 1867, весник Војног музеја број 13-14, Београд 1968.

46а. Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, СКА, СЕЗ књ. 37, Насеља и порекло становништва, књ. 22, Београд 1926.

47. "Раде од Сокола" народна песма, Српске народне песме, III књига, Просвета -Београд.

48. "Смрт Гуше буљубаше", Песнарица 1814-1815. Просвета - Београд 1965.

49. В. С. Караџић, Историјски списи II, Просвета-Београд 1969.

50. Мирко Митровић, Подаци о Србији у протоколима дворског ратног савета у Бечу (1717 -1740), САНУ Споменик СХХХ, Одељење друштвених наука 6, Београд 1988.

51. "Соко лети у туризам", Вечерње новости од 2. XII 1987.

52. Милан М. Јевтић, Подриње у српској револуцији (1806-1813), Годишњак Историјског архива VIII, Шабац 1970.

53. Љубомир Павловић, О Ваљеву и Шапцу, изабрани списи, приредио Љубисав Андрић, Радио Ваљево 1990.

54. Тапија о продаји турских добара у Соколу, број 1.

55. Рајко Веселиновић, Војна крајина у Србији 1718-1739. године, Зборник Историјског музеја Србије бр. 21, Београд 1984.

56. Ибни Хасан, Из прошлости Лознице и њене околине, Исламска мисао број 77 од маја 1985. године.

57. П. Срећковић, Историјске расправе - IV. Како је придружен Србији Јадар и Рађевина, Гласник Српског ученог друштва, књ. 57, Београд 1884.

58. Влад. Б. Поповић, учитељ, Соко Град, кал. Рађевац 1912. Шабац 1912.

59. "Ђурица Солдат хајдук", календар Рађевац 1912, Шабац 1912.

60. Коста С. Протић, Одломци из историје Београда, Годишњица Николе Чупића, књ. VIII, Београд 1886.

61. Коста С. Протић, одломци из историје Београда, Годишњица Николе Чупића, књ. IХ, Београд 1887.

62. М. Васиљевић, Археолошка рекогносцирања у Подрињу, Археолошки преглед 21, Београд 1980.

63. Михајло Динић, западна Србија у средњем веку, Археолошки споменици и налазишта у Србији I, Западна Србија, изд. САН, грађа књ. IX, Археолошки институт, књ. 2, Београд 1953.

64. Момчило Спремић, Деспот Ђурђе Бранковић и Мачванска бановина, Историјски часопис књ. ХIII, Београд 1976.

65. Мартолоси у Југословенским земљама под турском владавином, Академија наука БиХ, Дјела XXIX, Одељење историјско-филозофских наука књ. 17.

66. Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123/1711. године, ГЗМ ХIII, св. II - за историју и етнографију, Сарајево 1930.

67. Вук Ст. Караџић, Даница за 1927. годину.

68. Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије од 1813-1815. Београд 1888.

69. Миленко Вукићевић, Из војних установа Карађорђевог времена, Годишњица Николе Чупића XXXI.

70. Петар Р. Косовац и Михаило Ј. Миладиновић, Трговачки центри и путеви по српским земљама у средњем веку и у турско доба, Годишњица Николе Чупића, XXI.

71. Коста Протић, Ратни догађаји из II српског устанка, Годишњица Николе Чупића књ. XII.

72. А. Алексић, Грађа за картографију Србије, Годишњица Николе Чупића књ, V.

73. Коста Протић, Ратни догађаји из I српског устанка. Годишњица Николе Чупића књ. ХIII, Београд 1893.

74. Светланка Милутиновић-Миливоје Васиљевић, Топографско-историјски речник Подриња, Годишњак Историјског архива 22, Шабац 1988.

75. Здравко Илић, Балкански атомски Соко, Београд 1986.

76. Живорад М. Јевремовић, Планине Западне Србије, Београд, 1953.

77. Гедеон Ернест Матерић, Историја Српске револуције, 1804-1813, Београд 1987.

78. Лазар Арсенијевић - Баталака, Историја српског устанка, I и II део, Београд 1899.

79. Жив. Живановић, Политичка историја Србије (друга половина XIX века) књига I, Београд 1923.

80. Мемоари Проте Матеје Ненадовића, Рад, Београд 1980.

81. К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његових војвода, Беч 1884.

82. М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806, ВИЗ, Београд 1967.

83. Живадин Михајловић (превод) Војно географски опис Србије пред Кочину кра|ину од 1783-1784. године, Уствари број 15, Шабац.

84. Едиб Хасанагић, Овде је Србија рекла Слобода, ИМС, Београд 1982.

85. Љ. П. Љубишић, Шеста година српског устанка, (Војна студија), Београд 1910.

86. Алија Узуновић и Нусрет Бањановић, монографија Козлука, Козлук 1979.

87. Подриње, Шабац 1960.

88. Станоје Филиповић, Подринске војводе, Годишњак Историјског архива VI, Шабац 1968.

89. Први српски устанак - Акта и писма на српском језику, књига I, 1804-1808. (у редакцији Радослава Перовића), Београд 1977.

90. Д. Филиповић, Соко Град опет међу Србима, др Марко Поповић, Насеље из времена Рима, Епископ Лаврентије, Најлепше место на свету, Глас Подриња, 28 Јун 1990.

91. П. Павловић, Соколу расту крила, Вечерње новости, 2. јул 1990.

92. Стојан Обрадовић, Грађа за историју народа окружја Подринског.

93. Шабан Хоџић, Миграција муслиманског становништва из Србије у сјевероисточну Босну између 1788-1862. године, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, књига II, Тузла 1958.

94. Горан Козић, Биле су сведоци насиља над Србима, Политика, 12. март 1990.

95. Р. Перовић, Грађа за историју првог српског устанка, Београд 1954.

96. Вук Ст. Караџић, Даница, 1828. година.

97. Ст. Станојевић, Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка.

98. Енциклопедија Југославије, Загреб.

99. Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб.

100. Војна енциклопедија.

101. Мала енциклопедија Просвета, Београд.

102. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, САН, Споменик XCVI, други разред књ. 75, Београд 1948.

103. Р. Тричковић, Шабац и његова нахија од 1740. до 1804. г, монографија Шабац у прошлости I, Шабац 1970.

104. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић III, Београд 1912.

105. Новине српске, но. 9 од 3. III 1834.

106. М. Коларић, Проблем наоружања за време првог устанка и Карађорђева тополивница у Београду, Историјски гласник 4, Београд 1949.

107. Др Петар Милосављевић, Шабац и околина од 1839. до 1875. године, Шабац у прошлости II, Шабац 1980.

108. Стојанчевић др Владимир, Шабац и Шабачка нахија од избијања првог устанка до краја кнез-Милошеве владе, Шабац у прошлости II, Шабац 1980.

109. Ст. Новаковић, Хаџи Калфа или Ћатиб Челебија, турски географ XVII века, Споменик СКА XVIII, Београд 1892.

110. А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд 1950.

111. Евлија Челебија, Путопис, Одломци о југословенским земљама, превео X. Шабановић, Сарајево 1967.

112. Ст. Новаковић, Путничке белешке о Балканском Полуострву XVII, Београд 1897.

113. Др Драгослав Јанковић, Француска штампа о првом српском устанку, Грађа САН књ. XIII, Историјски институт књ. 10, Београд 1959.

114. Љуб. Павловић, Колубара и Подгорина, СКА ЗЕЗ књ. 8, Насеља српских земаља књ. IV, Београд 1907.

115. Реља Новаковић, Уз чланак "EINIGES ЬBER SERBIEN UND DIE ORDNUNG DER DINGE DASELBST" Зборник Историјског музеја Србије, бр. 6. Београд 1969.

116. Живота Ђорђевић, Српска народна војска 1861-1864, Београд 1984.

117. Бранко Момчиловић, "Тајмс" о првом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 10, Београд 1973.

118. А. Ивић, Списи из бечких архива III.

119. Јован Мишковић, Грађа за новију историју, Гласник српског ученог друштва књ. XLVIII, Београд 1880.

120. Државни архив Србије, Министарство просвете Ф II Р 47/1841.

121. В. Стојанчевић, Административно и војно-полицијско уређење српско-турске границе за време прве владавине кнеза Милоша, Историјски гласник 3-4, Београд 1951.

122. Душан Перовић, Једно сведочанство о устаничким пограничним утврђењима у 1808. години, Зборник Историјског музеја Србије, број 6, Београд 1969.

123. Д. Филиповић, Векови човека и кањона, Глас Подриња, 30. VIII 1990.

124. П. С. дописник из Лознице, Световид бр. 126 од новембра 1865, Београд год XIV.

125. Др Марија Исаиловић, Колубарски крај у старом и средњем веку и под Турцима, Подринско-колубарски регион, Шабац 1983.

126. М. Милићевић, Цртице за ранију слику престонице, Годишњица Николе Чупића књ, XXVIII

127. Љ. Алексић, Мисија Милоја Лешјанина у Паризу, Лондону и Торину, Историјски часопис XX, 1973.

128. Вук Ст. Караџић, Даница 1834. година.

129. Др Драгутин Книевалд, Феликс Петанчић 1502 о путевима којима ваља напасти Турке, Весник војног музеја бр. 5 свеска I Београд 1958.

130. Београдске илустроване новине 1866. Слика Сокола.

131. Бранко Перуничић, Подаци о насељима нахије Соколске, Годишњак Историјског архива VI, Шабац 1968.

132. Ђ. Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, II део, Гласник Земаљског музеја XI, Сарајево 1956.

133. Др Адем Ханџић, Зворник у другој половини XV и у XVI вијеку, Годишњак Друштва историчара БиХ, Сарајево.

134. Глиша Елезовић, Из цариградских турских архива Мухимме дефтери, САНУ, зборник за источњачку историјску грађу књ. II Историјски институт књ. 1 Београд 1950.

135. Catre von der Konigreich Servien, und zwar seleches durch Ihre Re. Kaiserl. Und Cathol. Majestat Wafen nach der Bataille bey Beograd 1717 erebert und bey Pescharewitzer Frieden 1718 von der Ottomanischen Pforte abgetreten verden. O. F. Obssehelviz, Ing. Hauptmann. Becki ratni arhiv B III e 35: B III a 229.

136. Plan oder Special carte des gantzen Sabatzer und mehresten Theil des Vaillaver Districte sambt denen daran flosenden und ferner continuirenden Graenitzen des Koenigreiche Srvien, seweit in Jahr 1737 dur Friedr. Welh. Henning: Lieut von Seckendorfer Regt. Razmera 1:120.000. Becki ratni arhiv B III a 232.

137. Љ. Павловић, Антопогеографија Ваљевске Тамнаве, СЕЗ књ. 18, насеља књ. VIII, Београд 1912.

138. А. Дероко, Средњевековни градови у западној Србији, I западна Србија, Грађа књ. IX, Археолошки институт САН, књ. 2, Београд 1953.

139. Србски дневник, број 62-88,1862.

140. Србски дневник, број 17-207,1863.

141. Србобран, број 12-79,1862.

142. Видовдан, број 5-64,1863.

// Епархија Шабачко-Ваљевска / Манастир Соко //
[ Актуелно | Историјат | Устројство | Владика | Светиње | Духовност | Историјска библиотека]
[ Промена писма | Мапа | Претрага | Контакт ]