Slobodan Ivkov: 60 godina stripa u Srbiji

Na prvi pogled, ovako nešto ne postoji. Pitajući i laike, ali i dobre poznavaoce primenjenih umetnosti, i ne samo njih, odgovor je gotovo sasvim bio odrečan. Lokalni eksperti i ljubitelji su znali tek po koga od autora. No, kada je počelo da se nabraja, ipak je bilo iznenađujućih nagoveštaja drugačijih zaključaka. Izgleda da je stvar samo u tome što niko do sada nije počeo da nabraja. Moje iskustvo, posredni i neposredni kontakti sa akterima sa ovo područja govorili su mi nešto drugo. Ne ubrajam tu takve "unikume" kao što je, na primer, Zoran Janjetov. On je odrastao, školovao se i gotovo ceo svoj opus ostvario u Novom Sadu, Beogradu, Parizu i, preko francuskih distributera, ko zna gde u svetu. Ipak, stoji činjenica da je rođen u Subotici. Zbog navedenih razloga nije uvršćen u prikaz. Tek on nema dodirnih tačaka sa ovde predstavljenim ličnostima. Možda bi neki zagriženiji lokal-patriota to drugačije uradio. Ne znam. Držim da bi pogrešio. Sa druge strane, minuli rad mi govori da potencijal na ovom geografskom prostoru postoji, da nešto stalno tinja, ali da nedostaje "inicijalna kapisla", odnosno dovoljno snažan kohezioni faktor. Očigledno to nisu, na žalost, ni "Subotičke novine" koje se već decenijama bez želje, a možda i mogućnosti, da podstaknu lokalne stvaraoce, zadovoljavaju samo "Komšijama" Milenka Kosanovića. Ima tu, gledajući sa strane, izvan Subotice, izgleda i malo samozadovoljstva i nedostatka inicijativa i manjka informacija o stanju i neprilagođavanju novim generacijama, a možda, bogami, i pomalo birokratske lenjosti. Stanje je sigurno bolje od onog koje, recimo, vlada u listu slične koncepcije i funkcije, "Somborskim novinama", u kojima nema baš nijednog kaiša stripa. Kohezioni faktor na druge staze nisu, to je i vreme pokazalo, ni lokalni fanzini bizarnih naziva ("Trt", "Ples slomljenog dupeta na vetru"...), alternativna i "andergraund" štampa koja bitiše u Subotici i okolini. Pravilo je da, ako ona ne "odraste", ne socijalizuje se i ne preraste u početku proklamovane ciljeve, vremenom se, pošto nije u okviru socijalno prihvatljivih normi, načina informisanja čitalaca, komunikacije, i uopšte, institucija, jednostavno rasplinjava, a autori ili utapaju u sivilo svakodnevice boreći se za golu egzistenciju, ili počinju da se bave kurentnijim oblicima stvaralaštva, ne nužno uvek samo umetničkog. Sva ova pravila važe i za "subotički krug". Najbliži umetnosti glavnog toka je diplomirani grafičar primenjene umetnosti Petar Šadi. On ne polazi od forme stripa, niti je profesionalni autor. Jednostavno, neke od grafika su u toku nastanka ili vremenom spontano prerasle u sekvence koje imaju zajedničku nit, pa i poentu. Šadi je, zajedno sa Matkovićem, Tilijem, Pavićem i Pilipovićem iz Subotice zbog svog postupka uvršćen i u postavku istraživača medijuma. Iako savremena "čista" umetnost najviše zazire od "libreta" koji bi moga oda se nasluti u delu, on je i u našoj epohi, na prvom ili drugom nivou iščitavanja, često bio prisutan. Iskusni grafičar Šadi je, obrazlažući svoja razmišljanja o razlozima smanjivanja volumena vekne hleba i njegovim nadomeštavanjem nečim oporim i nekompatibilnim (limunom), došao do ironične "priče" sa pomalo socijalnom intonacijom. Slavko Matković se bavi kolažem i intervencijama na njemu. Dorade su obično grube i ne menjaju ideju, odnosno strukturu kolaža. Izvlače se nepravilne debele crne linije ili se povećavaju crne površine. Dovode se u opoziciju delovi fotografija i sekvenci iz postojećih stripova sa strip-balonima čiji tekstualni sadržaji sa "sadržajem" fotografije ili crteža ispod nemaju skoro nikakve veze. Tako nastaju "table slobodne forme" i najslobodnijih asocijacija. On ih je artikulisao u okviru svoje "vizuelne poezije". Po postupku mu je i Tili srodan, sa razlikom što je učešće autohtonog crteža kod ovog drugog u nekim radovima veće. Matković je "alternativni umetnik" poznati i domaćoj i inostranoj javnosti. Pored priložene biografije, zainteresovane upućujem na analitički tekst njemu posvećen u knjizi Ješe Denegrija "Fragmenti"... šezdesete-devedesete (umetnici iz Vojvodine)". Izdavač je "Prometej" iz Novog Sada (1994. god, str. 52-60). Matković ima jedan od najbizarnijih nadimaka za koje sam čuo u ovom poslu - Alan Ford. Nije ga dobio zbog objavljivanja u visokotiražnim serijama, kao što je to bio slučaj sa istoimenim delom Magnusa i Bunkera, već zbog čestih citiranja ovog stripa. Paradoks je u tome što možda nema druge osobe koja je uništila i doslovno isekla (prilikom "citiranja", naravno) toliko svezaka jednog omiljenog lika iz "devete umetnosti". Jasno je i zbog čega nije objavljivan u visokotiražnoj specijalizovanoj štampi: stepen komunikativnosti njegovih dela sa širokom publikom je veoma nizak.

No, zato, sa čitaocima veoma dobro saobraća Leonid Pilipović. On je možda jedini iz Subotice koji štampa u etabliranim časopisima. U Beogradu važi za jednog od najperspektivnijih mlađih stvaralaca. Oto Oltvanji je napravio jedan broj stripova sa svojim likom "njuškom" i trenutno (kako sam kaže, "sa tendencijom povratka") napustio medijum. Siniša Nimčević se u Mađarskoj bavi animacijom, kao i velik broj domaćih crtača stripova. Nemamo informacija da li ih još uvek pravi. Damir Šmit, Predrag Vitner i Aleksandar Botić su prolaznici kroz "devetu umetnost". Kao i većina iz njegove generacije veoma su pragmatični: dobro, kažu oni, ako nemamo gde da objavljujemo, nećemo ni da crtamo. Damir Pavić je krajem osamdesetih takođe važio kao jedan od najvećih jugoslovenskih talenata. Crtao je kao Bil Sjenkjevič pre Bila Sjenkjeviča. Postao je opsednut drugim problemima i danas je za njega, kao autora, možda i kasno. Za Roberta Tilija, po načinu izražavanja srodnog Matkoviću, manje se zna pošto se manje eksponira. Objavljivanje ga, izgleda, u velikoj meri i ne interesuje, a na izložbama učestvuje retko. Milenko Kosanović od svih ovih Subotičana najlakše komunicira sa publikom. Možda se to podrazumeva kada se zna da je stalno zaposlen kao karikaturista "Subotičkih novina". Njegov kaiš "Komšije" se već godinama, nekada sa manjim, nekada sa većim uspehom pojavljuje u ovom listu. Važan je kontinuitet, što ostalima evidentno nedostaje. Zoltan Nađerđ (Nagy Gyorgy Zoltan) je od svih autora koji deluje sa ovog područja najbliži klasičnom poimanju stripa. Imao je tu nesreću da je osvojio prvu konkursnu nagradu "Dečjih novina" koja je u normalnim prilikama mogla da mu širom otvori vrata uspeha u domaćoj "devetoj umetnosti", baš posle Titove smrti, dakle u vreme početka velike ekonomske i političke krize u Jugoslaviji. Časopisi, setimo se samo "Stripoteke", "Eks almanaha", pa kasnije i samog "Yu stripa", nestajali su preko noći sa tržišta bez obzira na to da li su bili namenjeni deci ili odraslima. Urednici često nisu imali vremena ni da čitaocima, kojih je po štampanim tiražima bilo sve manje, napišu oproštajne uvodnike, a neretko se dešavalo da ni sami do poslednjeg trenutka nisu obavešteni o sudbini izdanja. Investiranje u nove talente gotovo je prestalo, a na tržište su se tek uvodila široj javnosti takođe nova imena, obaveštenjima već dobro znamo iz geta studentske i omladinske štampe (Igor Kordej, Krešimir Zimonić, Mladen Đurović...). Postojala su, istina, i dva manja uzleta tiraža specijalizovanih izdanja koja su korespondirala sa trenutno povoljnijim ekonomskim prilikama, no to je bilo sve. Od 1990. tržište se, nešto pre same države, raspalo i za nadarene za strip sve je bilo gotovo. Počeli su da se cene i podstiču talenti za nešto drugo. Da su danas iole bolje prilike u izdavaštvu, izvesno je da bi Zoltana čitali u tiražnim časopisima, verovatno namenjenima deci i omladini. Ono što bi Pilipović mogao da bude u crtežu realističke stilizacije, Nađđerđ bi bio na području groteske "mašeroovskog" tipa. Mihalj Kanzel (Kanzel Mihaly), sudeći po pristiglim radovima, nije sasvim ni stigao da se potpuno razvije u "devetoj umetnosti" (stripu), a već je prešao u "osmu" (animaciju). Šteta. Humoristička serija o "ovcama pred spavanje" izgleda veoma perspektivno. Željko Ražnatović je dizajner i stripom se bavi iz hobija. možda i zbog toga što nema prostora za publikovanje. Od mnoštva radova izabrali smo samo dva. Jedan istražuje medijum stripa, dok bi drugi mogao da bude dobro polazište za humorističku seriju - da je sreće i boljih vremena. Gezi Šetetu, autoru iz Tavankuta su pre dvanaestak godina objavljeni početnički, ali ambiciozni radovi u jednom od privatnih izdanja Ahmeta Hrapovića iz Sarajeva. Hrapović ga je, verujući u talenat štićenika, čak najavljivao kao nosioca svoje produkcije. Posle izdavačevog odlaska u zatvor zbog nekakve nezakonite manipulacije strip-izdanjima, prihodima od pretplate na nepostojeće knjige i članarine od kluba ljubitelja stripa, preduzeće je zatvoreno, a o ovom, još jednom autoru iz "subotičkog atara", kao uostalom i o mnogim crtačima iz drugih krajeva zemlje koji nisu imali gde drugde da objavljuju, šira javnost više nikada ništa nije čula. Potpisnik ovih redova je tek prilikom postavljanja naše izložbe stupio u kontakt sa Šetetom, koji je neodvojivi deo korpusa ovdašnjeg stripa i takođe jedan od zapostavljenih i nedovoljno angažovanih autora.

Jedan od prvih prostora koji je u lokalnoj štampi osvojio subotički strip bile su stranice omladinskog lista "Sada/Jelen". Posle njegovog gašenja, nekoliko godina vladalo je zatišje. Samo u jedan mah ono je bilo prekinuto. Na izložbi na Radničkom univerzitetu "Veljko Vlahović" (na žalost, u izvoru ovih podataka, u uvodniku srednjoškolskog lista "Trt" br. 16/1988. izdavača OK SSOV Subotica nije navedeno ni od kada do kada je izlazio "Sada/Jelen", a ni kada je tačno održana pomenuta izložba)navodno se pojavilo nekoliko tabli Geze Šeteta i Božidara Zvekana. Zatim je, osnivanjem subotičkog kluba ljubitelja naučen fantastike, u njegovom fazonu "Meteor" počelo, pored SF-priča i publikovanje stripova. Dalje, u toku 1987. jedan broj "Trt"-a posvećen je subotičkim autorima, a isto se ponovilo i 1988. u broju 16. U ovoj svesci, realizovanoj tehnikom prilično lošeg fotokopiranja, našla su se ostvarenja Ivana Buile, Leonida Pilipovića, Aleksandra Botića, Ota Oltvanjija, Bobana Anđelkovića, Floriana Mora, Damira Šmita, Dezidera Kopilovića, Damira Pavića, Božidara Zvekana, Slobodana Tričkovića i Antonina Križanovića.

Petar Šadi

Braunšvajg (Nemačka), 10. septembra 1945.

Živi u Subotici. Stalno zaposlen u uglednoj jugoslovenskoj galeriji "Likovni susret". Diplomirao na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu 1972. na odseku grafike. Izlagao na mnogim izložbama Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, ali i samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu. Profesionalno se bavi slobodnom grafikom u klasičnom tehnikama duboke štampe.

Nenad Ražnatović

Podgorica, 25. marta 1959.

Završio 1985. Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Živi u Bajmoku, kao i Milenko Kosanović. Dizajner je u "Pioniru". Iako njegov opus nije zanemarljiv ni po kvalitetu, ni po kvantitetu, do sada nije objavljivao. Publikovani su mu samo crteži za naslovne stranice podgoričkih časopisa "Monitor" i "Omladinski pokret".

Robert Tili

Subotica, 24. juna 1959.

Odrastao i školovao se u Subotici. Završio gimnaziju. Studirao filozofiju. Bavio se košarkom i plivanjem. Postao čak i instruktor plivanja. Istaknuti domaći bluz-muzičar. Menjao mesta boravka. Pre no što se skrasio, od 1959. do 1977. živeo u rodnom gradu, od 1977. do 1980. u Beogradu, od 1980. do 1981. u SAD, od 1981. do 1982. opet u Beogradu, od 1982. do 1983. u Pazinu i Rijeci, od 1983. do 1984. ponovo u Beogradu, od 1984. do 1985. u Roterdamu, od 1985. do 1987. u Mađarskoj, od 1987. do 1988. u Švedskoj i Nemačkoj, od 1988. je u Subotici. Ove podatke iznosimo pošto je sa svojih putovanja iskustva i materijale-artefakte (putne karte, fragmente lokalnih glasila, suvenire...) utkao u svoja dela. Bilo kroz kolažiranje, bilo nekim drugim postupkom (ready made, npr). Kao slobodnom umetniku, u okviru alternativnog likovnog izražavanja, a bavljenje stripom je sekundarna preokupacija. Pod velikim je uticajem idola Terija Giliema, autora već legendarnih animacija iz engleske serije "Leteći ciklus Montija Pajtona".

Slavko Matković

Subotica, 15. maja 1948 - 2. novembra 1994.

Osnovnu i Višu pedagošku školu završio u Subotici, u kojoj je i realizovao najveći deo svog opusa. U novosadskom časopisu "Uj Symposion" 1971/72. objavio prve "signalističke stripove". Od 1973. autor svoje redove ove vrste nije zasebno izlagao. Iste godine prikazao ih je na samostalnoj izložbi u galeriji UPIDIV-a zajedno sa "vizuelnom poezijom". Na ovoj postavci artikulisao je svoju viziju prožimanja dva medijuma. Član je Udruženja književnika Vojvodine. Osnivač umetničke multimedijalne grupe "Bosch+Bosch" 1969. Ostvarenje "Juče se raspao Bauhaus" objavljeno je u "Mladosti" br. 20 (16. jun 1986). Za svoje stripove do sada nije dobijao nagrade. U bibliografiji o njemu ističe se tekst Zoltana Šebeka koji se bavi Matkovićevim "signalističkim stripovima", a objavljen je u knjizi Šebekovih studija "Muveszek es mediumok" (Umetnici i mediji) ("Forum", Novi Sad). Sam Matković je napisao studiju o "devetoj umetnosti" i njenim propratnim fenomenima. Publikovana je u deset nastavaka u časopisu "Kepes ifjusag 1991/92. Bio je stalno zaposlen u Gradskoj biblioteci Subotice. Vizuelnu poeziju štampao je u zbirkama "5112/a" (koautor sa Laslom Salmom 1971), "Knjiga" (1979) i "Selotejp tekstovi" (1987). Poeziju u manje-više klasičnom smislu sabrao je u knjigama "Cvetovi saznanja" (1973), "Mi smo mali šašavi potrošači" (1976), "Antigraf" (1983) i "Fotobiografija" (1985) za koju je dobio nagradu "Dr Ferenc Bodrogvari". Pored poezije, bavio se multimedijalnim istraživanjima, a privlačili su ga "arte povera", intervencije u prostoru i na sopstvenom telu, knjige-objekti, novinski oglasi, fotografija i "mail-art". Bio je inicijator i urednik časopisa "Kontraktor" 1972. Zastupljen je u međunarodnoj antologiji poezije "West-East".

Oto Oltvanji

Novi Sad, 10. maja 1971.

Od detinjstva živi u Subotici. Student Filološkog fakulteta u Beogradu. Prve radove objavio krajem osamdesetih u srednjoškolskom listu "Trt" i u subotičkim fanzinima "Stroj", "London Dungeon", beogradskom "Emitoru"... One kasnije imali smo prilike da vidimo u "Bačkoj tribini" i jugoslovenskom omladinskom listu "Mladost" (br. 92 iz 1989). Od 1992. intenzivno piše i objavljuje fantastične i naučnofantastične priče u "Znaku Sagite", "Tamnom Vilajetu III", pančevačkom časopisu "Sveske", a zastupljen je i u "Antologiji alternativne fantastike u Srbiji". Sve više ga privlači forma grafičkog romana. Ljubitelj je i u jugoslovenskim okvirima veoma cenjeni poznavalac "horora".

Siniša Nimčević

Subotica, 15. maja 1971.

Završio Srednju dizajnersku školu u Novom Sadu 1991. godine. Iste godine u Subotici je snimio kratki video-film "Lokakorten Tar", a u Bačkoj Topoli, po svom istoimenom stripu, film "Gluvonemi Jozzo". Posle snimanja "Alxebora" u Segedinu, ostaje da živi u Mađarskoj. Trenutno boravi u Kečkemetu i radi animaciju u jednom specijalizovanom studiju za ove poslove. Stripove je objavljivao u subotičkim fanzinima "Trt", "Stroj", "Meteor" i "London Dungeon".

Zoltan Nađđerđ

Subotica, 22. aprila 1955.

Samouki likovni umetnik. Diplomirani karate majstor-trener. Članke objavljuje u "Karate ringu" i "Crnom pojasu". Prvi crtež publikovan mu je u listu "Jo Pajtas" 1972. Posle toga, radovi mu se pojavljuju u izdanjima "Magyar Szo", "7 Nap", "Kepesifjusag", "Dolgozok", "Sada" (Subotica), "ABC stripa" (Sarajevo) i "Yu strip" (Gornji Milanovac). Slike je samostalno izlagao u Horgošu 1980, Kanjiži 1980. i Segedinu (Mađarska) 1992, dok su grupne postavke na kojima je bio zastupljen održane u sledećim gradovima: Horgoš (1972, 1973, 1974, 1977, 1982, 1984, 1985 i 1993), Subotici (1973, 1974, 1975, 1976, 1982, 1983, 1984, 1985 i 1986), Kanjiža (1973 i 1974), Ada (1973 i 1974), Bečej (1973 i 1974), Senta (1974), Sombor (1984 i 1985), Zagreb (1973), Novi Sad (1986) i Segedin (1984). Bavi se i grafičkim dizajnom. Oblikovao je etikete za vina i rakije ("Bačka", Horgoš), piktograme za borilačke veštine ("Crni pojas" i "Karate ring"), priznanja za Lovačko društvo opština Kanjiža, korice knjiga, ambleme, zaštitne znakove, diplome, plakete, nalepnice, pečate.... Osvojio je prvu nagradu na Smotri likovnih umetnika opštine Subotica 1973, drugu 1973. i 1974. na takmičenju likovnih umetnika vojvođanskih srednjih škola u Bečeju i prvu nagradu na konkursu stripa raspisanom u magazinu "Yu strip" gornjomilanovačkih "Dečjih novina" 1979. godine.

Leonid Pilipović

Subotica, 26. juna 1969.

Srednju školu za dizajn završio u Novom Sadu 1988. Student četvrte godine Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu (odsek grafike knjige u klasi prof. Bogdana Kršića). Kao i ostali iz njegove generacije, prvo je stripove objavljivao u fanzinima ("Ples...", "Trt", "Meteor", "Šuljev zabavnik"), zatim u omladinskoj štampi ("Mladost" br. 79 od 30. januara 1989). Od tada ga publikuju "Patak", "Tron" i "Patagonija". Izlagao je na grupnoj izložbi, između ostalih, i naših autora u Holandiji. Prva samostalna izložba pod nazivom "Strip, ilustracija + frustracija" održana mu je u Galeriji Doma omladine Beograda aprila 1994.

Predrag Vitner

Subotica, 16. septembra 1965.

Svoje stripove objavljuje u lokalnim fanzinima ("Ples slomljenog dupeta na vetru", "Batschka Tribune", "Manijak viri"). Prvo ostvarenje umnoženo je u fanzinu "Ples..." 1986. Pod pseudonimom Dr. Fuzz koji koristi i u kreiranju nekih stripova, bavi se i muzikom. Pravac definiše kao "iskrivljeni andergraund".

Damir Šmit

Subotica, 29. juna 1971.

Po zanimanju je vodoinstalater. Objavljivao u fanzinu "Zima". Izlagao na vinkovačkom Salonu stripa 1988. i na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu 1994. Živi u Subotici.

Damir Pavić - Septic

Subotica, 28. februara 1969.

Mihalj Kanzel

Subotica, 25. marta 1957.

Završio subotičku gimnaziju. Radio i kao metalostrugar. Jedno vreme je objavljivao ilustracije u "Subotičkim novinama". Trenutno je angažovan kao glavni animator Studija crtanih filmova u Kečkemetu. Većinu stripova koji još nisu publikovani realizovao je u saradnji sa scenaristom Feniksom (Miroslavom Đanićem).

Aleksandar Botić

Subotica, 1972.

Završio odsek grafike srednje škole za dizajn u Novom Sadu. Prve radove objavio novembra 1986. u "Dečjem dnevniku", podlistku "Dnevnika". Od tada je u njemu publikovao stripove, ilustracije i strip-kritike. Ostvarenja su mu štampana i u "Trtu", listu subotičkih srednjoškolaca i nedeljniku "Mladost" br. 100 od 26. februara 1990. Marta 1989. je sa grupom subotičkih crtača pokrenuo strip-fanzin "Stroj". Table izvedene po njegovim scenarijima nalaze se i u SF-fanzinima "Misija" i "Meteor". U ovoj "Priči o suncobranu" parodira Mebijusovog "Arzaka".

Geza Šetet

Kikinda, 2. oktobra 1953.

Iz Kikinde se preselio u Suboticu 1976. Živi u Tavankutu. Radi kao firmopisac, a bavi se i ilustracijom. Prvi strip objavio je 1977/78. u "Jo Pajtas"-u. Uzastopce su objavljene tri epizode o šajkaškim partizanima. "SAZ" ("Sarajevski zabavnik" Ahmeta Hrapovića) objavio mu je dve epizode serije "Njih troje", 1981. prvu epizodu SF-stripa "Čuvar galaksije" (uz nju je ilustrovao i naslovnu stranicu), kraći strip "Zar je sve u lepoti?" i strip rađen po Jesenjinovoj priči "Bobilj i Druškan". Hrapović je velike nade polagao u Šeteta, čak se jednom i fotografisao sa njim na Baš Čaršiji pre nego što je završio u zatvoru. Poslednji obimniji strip "Herkules" (prvu epizodu) publikovao mu je "Jo Pajtas" 1987/88. Od 1984. do 1986. čitaoci lista "Het Nap"su imali priliku da vide 60 kaiševa njegovog vrlo dobrog geg-stripa "Na klupici u našoj ulici". Za isti magazin na mađarskom jeziku od 1987. kreira ilustracije sa krimi-tematikom. Do danas ih se pojavilo preko 300. Sa kolegama iz "Severa" imao je četiri grupne izložbe.

Milenko Kosanović

Karikaturista "Subotičkih novina". Živi u Bajmoku.