1. "Od ideje do realizacije (grafičke komunikacije i grafika u tehnikama ručne štampe)
2. "Makedonska grafika"

1. "Bibliofilska izdanja zbirke Biškupić"
2. "Savremena slovenačka grafika"

1. "Oblikovanje knjige u Jugoslaviji"

1. "Grafički atelje 19891-1990"

1. "60 godina domaćeg stripa u Srbiji (1935-1995)"
   (ova smotra ujedno je i XXXII "Likovni susret")

Ovde i tamo, onda i sada

Romantični mit o jedinstvenosti i nedeljivosti umetničkog stvaranja (forma-sadržaj) otpornija je na posledice kretanja u savremenoj umetnosti nego što se to na prvi pogled može učiniti. Strip je najbolji primer. Sadržajni se elementi ispoljavaju i ističu tek formalnim sredstvima, tekstom i figurom. Najčešće. U poglavlju "Istraživanja i novi putevi u stripu" pokazuje se da i ne mora biti tako. U tom je najveća vrednost stripa. Bogatstvo suprotnosti je ono što dobronamernog posmatrača pleni. Iako naoko imanentan, odnos teksta i slike u stripu često je neuhvatljiv, a retko kada jednoznačan. "Pesma počinje rečima, ali ne završava se njima", reče jedan pesnik. Način razmišljanja u sekvencama čoveku je prirodniji nego zaustavljanje i fiksiranje pažnje na jedan objekat, sliku ili ideju. Povratak stripu povratak je malo zapostavljenom, ali uvek prisutnom, prirođenom, rudimentarnom sukcesivnom načinu razmišljanja; sa "libretom" koji je jasno upisan u strip (npr. na poslednjem kadru polutable Save Halugina piše: "Na teget se 'vata"...) ili bez njega, kada se podrazumeva i izvire iz prikazanih prizor-polja (svi ostali kadrovi istog stripa koji ne sadrže eksplicitan tekst, ali su dinamični i deluju dvojako, sa jedne strane svaki "govori" za sebe, a sa druge nas zajednički vode cilju, odnosno pripremaju teren za poentu poslednjeg kadra). U standardno definisanom savremenom umetničkom delu "libreto" nije poželjan, izbegava se, sakriva, maskira, manje-više vešto prikriva ili prećutkuje. Strip je tu otvoren, a sve i da nije, šta bi mu to vredelo?! Pred onima koji umetničkom delu osporavaju svaku vrednost samo zbog toga što je "narativno", a i pred svima ostalima, njegova suština se ne da sakriti. Ona mu je, kako već rekoh, prirođena.

I tu su film i strip veoma slične delatnosti. I vreme nastanka im je, prosto neverovatno, u godinu isto. Rađanja filma i stripa trajala su iz potpuno nepoznatih, krajnje iracionalnih razloga, iste godine. Te 1895. premijerno je prikazan film braće Limijer "Radnici koji izlaze iz fabrike", godinu dana ranije 1894. prvi put se na jednom crtežu pojavio, pa tako jednu sezonu u novinama trajao, da bi krajem 1895. izlegao "Žuti dečak" ("Yellow Kid") Ričarda Autkolta (Richard Outcault). Porođaj je formalno trajao do januara 1896. Priča o razlozima ovde za nas nije važna, ali je i ona krajnje zanimljiva. Nije samo razvoj tehnologija bio najvažniji, iako nesporno jeste i on, za pojavu novog medijuma, kasnije prozvanog "devetom umetnošću" (film je "sedma", animacija "osma", a strip "deveta") i njegovog artikulisanja.

Dok sam na ovu fascinantnu podudarnost u vremenu nastanka filma i stripa nailazio ranije u literaturi, na jednu drugu do sada nisam. Zapazimo, bilo je to vreme kada su u drugoj polovini veka prvo impresionisti, zatim kubisti, pa ubrzano pripadnici svih značajnih pravaca savremene umetnosti sa početkom 20. veka, raščlanjavali figuru, prvo bojažljivo, a zatim sve hrabrije i surovije je analizirati, da bi je apstraktni ekspresionisti sredinom ovog stoleća potpuno razorili. Kao nekakav odgovor "kolektivnog podsvesnog" na ovaj proces "legitimne destrukcije", koji se naslućivao krajem prošlog veka rodio se prvo groteskni strip, a zatim i strip realističke stilizacije. Do mimoilaženja suprotno usmerenih trendova došlo je, po meni, baš u vreme kada je u likovnoj umetnosti glavnog toka (matice) tu negde pedesetih i šezdesetih godina 20. veka figura na najrazličitije načine dematerijalizovana, anihilirana i poništena, ona se rađala i odrastala u prezirom zaštićenom getu palp-literature i "žute štampe". Onaj ko makar i površno poznaje razvoj ove grafičke discipline ne može a da ovako usmeren ne zapazi kako je, kroz proces usavršavanja, od primitivnih pokušaja prilaza realističkom crtežu ("Bak Rodžers", npr.) dvadesetih i tridesetih, pa posle sve studioznijeg izučavanja figure, predmeta, eksterijera, enterijera i, uopšte, mizanscena, tehnika figuracije u stripu savršenstvo dostigla baš u pedesetim i šezdesetim godinama. Dometi na ovom polju Aleksa Rejmonda, Herolda Fostera i Miltona Kanifa, pomenimo samo njih, iz te epohe, do danas su samo u retkim prilikama domašeni. Verujem da se neke kolege možda neće složiti sa ovakvim mojim uopštavanjima, ali s obzirom na uvid koji imam na ovom polju uzeo sam sebi slobodu da i ovako nešto ustvrdim.

A kako su se stvari razvijale na ovim prostorima, severno i južno od Beograda, grada kojeg su Turci zvali "Vrata ratova", a hrišćani "Bedem hrišćanstva"? Petnaest godina posle francuske buržoaske revolucije, 1804. je u Srbiji izbila ovdašnja varijanta buržoaske revolucije, čime je po prvi put parlamentarizam uveden na ovaj prostor. Specifičnost, a specifičnosti su uz kompromise ono sa čime se preživeli ovde najčešće susreću, je u ome što je ovdašnja situacija morala da ide u dva pravca: prvenstvena težnja ustanka nije bila uvođenje stranačkog sistema (on je nastao kao logična posledica promene), već da se prostor Srbije oslobodi Turske okupacije koja je trajala skoro pet vekova. Sada je malo razumljivije zbog čega stripa nije bilo, kao ni mnogo čega drugog. Kažem, stripa nije bilo, iako su gotovi sižei unaokolo vapili za sekvencijalnim ilustrovanjem. Navešću dva primera iz vremenskih perioda koji su inače bili ključni za evoluciju stripa u svetu. Prvi je sa kraja 18. veka. Jedan od poslednjih turskih zapovednika Beograda izdao je nalog da se svi psi iz grada pohvataju i prebace na drugu obalu Dunava, pošto je jedan od njih napao inostrane diplomate. Posle nekog vremena, psi su nekako pokupljeni i ukrcani u brod sa namerom da njime budu transportovani. Kada je već duboko uplovio u maticu, jedna životinja je skočila sa palube u vodu i uputila se nazad ka gradu. Ubrzo su to učinile i sve ostale, pa su se vratile u Beograd. Drugi primer koji ilustruje lokalne prilike je sa početka 20. veka, a potiče od jednog poznatog italijanskog istoričara kome, istina, ništa nije bilo jasno, ali se u njegovu objektivnost ne može sumnjati. Austro-Ugarska je vladala obalom sa suprotne strane Dunava, otprilike tamo gde su Turci istovarili pse. Graničarska uprava joj je bila u Zemunu. Austrijska vrhovna komanda u Beču odluči jedne godine da osvoji Beograd i kao rođendanski poklon ga preda na upravu svom caru Franji Josifu. I tako, oni u Zemunu nagomilavaju ogromne zalihe šampanjca i pođu svi skupa brodovima preko Dunava. Kada su došli pod beogradske zidine, sagledaju situaciju, zaključe da to neće ići baš tako lako, pa se vrate natrag. Italijanskom istoričaru-očevicu đavo nije dao mira, pa je u bečkim arhivama naknadno potražio tumačenje ovako čudnog ponašanja Austro-ugarske vojske. U izveštaju komandant je naveo da su se vratili jer je, tobože "iza zidina sve bilo tako tiho i mirno". Kako su se ovi okrenuli, sada Srbi brodovima pođu za ovom lirski raspoloženom vojskom sve do Zemuna, osvoje ga, popiju šampanjac i vrate se u Srbiju. Ljuti što su ostali bez šampanjca, Austrijanci zatraže pojačanja, izlože grad jakoj artiljerijskoj vatri i čim su sveže snage stigle u pomoć, udare opet na Beograd sa više strana i uz mnogo žrtava da okupiraju. U hronikama nigde nisam našao da li im je išta u Beogradu ostalo za piće.

I tako, dok su u Engleskoj štampani protostripovi "Život bludnice", ("The Harlot's Progress") 1732. i "Život razvratnika" ("Rake's Progress") 1735. Viljema Hogarta (William Hogarth), "Koaliciono venčanje" ("Coalition Wedding") 1784. Tomasa Roulendsona (Thomas Rowlandson) i "Džon Bul i njegova porodica dolaze u Bolonju" ("John Bull and His Family Landing at Boulogne") 1792. Džems Gilreja (James Gillray), Turci su jurili beogradske pse, a u vreme kada su u SAD uveliko postavljeni, ne samo temelji, već i razrađene serije grotesknih stripova čiji standardi se i danas uvažavaju, kao što su "Bim i Bum" ("Katzenjamer Kids") Rudolfa Dirksa (Rudolph Dirks), "Žuti dečak" ("The Yellow Kid") i "Baster Braun" ("Buster Brown") Ričarda Autkolta (Richard Outcault), "Mali Nemo" ("Little Nemo") Vinzora MekKeja (Winsor Mc Cay) i "Gospodin Džek" ("Mr. Jack") Džimija Svinertona (Jimmy Swinerton), ovde se "pio šampanjac".

Ipak, stranački život u oslobođenom Beogradu (podsetimo se, veliki deo Srbije više od pola veka posle toga bio je i dalje pod turskom vlašću) doveo je do pokretanja mnogih glasila, časopisa, humorističkih i satiričnih listova u kojima su ilustracije pre ili kasnije morale zauzeti važno mesto. No, i pored toga, burne aktivnosti preteča savremenog stripa u svetu, kao što su bila publikovanja u Engleskoj od 1811. u časopisu "The Scourge" radova Džordža Kraikšenka (George Cruikshank), 1827. u Švajcarskoj crtane parodije "Doktor Faust" Rudolfa Tepfera (Rodolphe Topffer) i 1852. u Francuskoj "Istorije sveta Rusije" Gistava Dorea (Gustave Dore‚) u 447 crteža, ostajale su bez adekvatnog odjeka na ovom prostoru sve do 1860. godine. Kao što znamo, te iste sezone Vilhelm Buš (Wilhelm Busch) je u, za buduću istoriju naročito značajnom minhenskom humorističkom listu "Fligende Blatter" objavio svoju crtanu priču "Diogen i zločesti dečaci iz Korinta". Dvojica dečaka koji dosađuju Diogenu u njegovom buretu samo su preteča Bušovog najznačajnijeg dela ove vrste "Maks i Moric" (Max und Moritz"). U Novom Sadu, gradu sa pretežno srpskim stanovništvom, ali na teritoriji koju je kontrolisala Austro-Ugarska monarhija, pesnik, erudita i prosvetitelj Jovan Jovanović, koji će četiri godine kasnije po jednom svom listu dobiti nadimak "Zmaj", zajedno sa Dimitrijem Mihajlovićem pokreće 1860. humoristički list "Mesečar". Februara naredne godine Jovanović takođe u Novom Sadu pokreće "Komarac", zatim narednih decenija još mnoštvo uglavnom humorističko-satiričnih i dečjih časopisa. U njima su sve više mesta zauzimali ilustrovani prilozi u nekoliko crteža sa zajedničkom narativnom niti, odnosno protostripovi. Većina njih je bila preštampavana iz inostranih listova koji su se od sredine 19. veka umnožavali geometrijskom progresijom. Ova pojava bila je uslovljena pronalaskom nove tehnike litografije Alojza Zenefeldera (Aloys Senefelder) 1796. Atrakcije koje su publici gladnoj optičkih senzacija nudile ovako umnožene reprodukcije bile su neuporedive sa bilo čim do tada. Pojeftinjenje reprodukovanja i demokratizacija medijuma štampe, te sve veća njena dostupnost širokoj javnosti, doveli su do pojave sve bolje grafički opremljenih magazina.

Nije slučajno što su prva ovakva glasila pokrenuta baš u Novom Sadu, a ne u Beogradu. Dva su razloga koja obrazlažu ovu pojavu. Prvo, Novi Sad je oduvek smatran kulturnim centom. Išlo se čak dotle da je nazivan i Srpskom Atinom, mada se sećamo i perioda kada je okarakterisan i kao Srpska Sparta, ali to je već druga priča. Drugo, pošto je bio pod uticajem jedne moderne evropske države kao što je o bila Austro-Ugarska (već i to je bila neuporediva prednost u odnosu na dotadašnji turski uticaj na Beograd), ne samo da su mu bile dostupne savremene štamparske sprave, već i časopisi sa nemačkog i mađarskog govornog područja. Uticaj ovih listova bio je presudan. Ranije pomenuti 1844. osnovani "Fliegende Blatter" bio je uzor koji se nije mogao dostići, ali nije bilo zabranjeno težiti mu. To se činilo širom Evrope, a pokušavalo se i ovde. Danas je ilustratore iz ondašnjih srpskih listova teško utvrditi, jer najčešće nisu bili potpisivani. Retki identifikovani su Milivoj Mauković i Vladislav Titelban. Do Prvog svetskog rata najznačajniji centri publikovanja preteča modernog stripa bili su Novi Sad i Beograd. Treba pomenuti da je 1913. beogradski dnevni list "Novosti" pokrenuo za ondašnje prilike revolucionarnu uređivačku inovaciju - šaljivi dodatak "Vic" koji će od konkurencije biti često oponašan. Ratno vreme je period u kome ovde nikome nije bilo do stripova, a "točenje šampanjca" je bio uvod za opštu tragediju. Sa neočekivanom vitalnošću, posle okončanja sukoba oživela je izdavačka aktivnost. Već 1919. startovao je "Bata iz Banata" u Vršcu, a u Beogradu 1920. "Crveni smeh", 1921. "Jež", "Humor", "Veseli Zoca", "Bajaco"... U ovom gradu je 1923. u tridesetom broju "Veselih novina" štampan tada u svetu veoma popularan strip "Adamson" švedskog autora Oskara Jakobsena. Dnevnik "Politika" je 1930. uveo dodatak "Politika za decu" i u njemu redovno štampao kratke humorističke stripove. Crtao ih je, između ostalih, i Brana Dimitrijević. Prvi put je, koliko mi je poznato, "balon" (filaktera) u stripu viđen 14. avgusta 1930. u 31. broju ovog dodatka u strip-šali "Drski obijači i hrabri Perica". I tako, pre nešto više od šezdeset godina, 21. oktobra 1934. objavljen je u "Politici" prvi moderno koncipiran strip realističke stilizacije, "Tajni agent Iks-9". Ubrzo su ga sledile druge prevedene storije, plasirane u mnogobrojnim listovima i specijalizovanim magazinima. Od punog naziva "comics strip", za razliku od većine zemalja, urednik "Politike" Dušan Timotijević - Duda, zadržao je drugi, a ne prvi deo, pa je novi pojam kršten kao "strip". On se u Srbiji pojavio u isto vreme kada i u većini zemalja Evrope. Na primer, na dan kada je ovde plasiran taj prvi kaiš "Tajnog agenta Iks-9" u Francuskoj je pokrenut prvi magazin ovakvog profila "Mikijeve novine" ("Le journal de Mickey") izdavača Pola Vinklera, a samo tri dana kasnije u Italiji "Avanturist" ("L'avventuroso", Mondadorija). Ova i još neka glasila ("Topolino", "Robinson", "Hop-la"...) u Beogradu su se mogla na mnogo mesta nabaviti, pa su sigurno i uticala na lokalnu izdavačku orijentaciju. Agencija "Avala" koju je vodio A. M:Popović (zastupnik francuskog "Hachette"-a) bila je jedna od onih koje su se ovim poslom bavile.

Nepuna četiri meseca posle premijere Rejmondovog dela, 24. februara 1935. godine, Vlasta Belkić u "Ilustrovanom listu NEDELJA" objavljuje prvi kaiš svog stripa "Avanture detektiva Harija Vilksa", očigledno rađenog pod jakim Rejmondovim uticajem. Ni crtački, a ni scenaristički kvalitet nije visok, no njegova prava vrednost je u tome što je utro put drugim, ohrabrujući ih da se ogledaju u ovom poslu. Ubrzo za njim pojavljuje se Đorđe Lobačev sa "Kravim nasledstvom", a zatim i prva imena koja će sačiniti grupu koju će čitavih četrdeset godina kasnije Žika Bogdanović nazvati "Beogradskim krugom". Najaktivniji predratni stripari su bili: Vlasta Belkić, Đorđe Lobačev, Đuka Janković, Sergej Solovjev, Moma Marković, Nikola Navojev, Aleksije Ranhner, Konstantin Kuznjecov, Sebastijan Lehner i Ivan Šenšin. Već tada je kvalitet njihovih radova bio toliko visok da su ih preštampavali i inostrani, uglavnom francuski i italijanski magazini. Oni su se okupljali oko mnoštva specijalizovanih nespecijalizovanih, više ili manje poznatih i uspešnih listova "Mika Miš", "Mikijevo carstvo", "Truba", "Politikin zabavnik", "Strip", "Crtani film", "Mikijeve novine", "Robinzon", "Zabavnik"... Većina najvažnijih savremenih avanturističkih, uglavnom američkih, serija bila je prevedena u ovom mnoštvu magazina koji su se o njih otimali. Urednici "Mike Miša" i "Mikijevog carstva" Aleksandar Ivković i Milutin Ignjačević, ne samo da su organizovali domaću produkciju, već su i kreirali ukus tadašnje publike i ostalih redakcija. Vihor Drugog svetskog rata te naše veličine iz sveta stripa razneo je širom planete. Neposredno posle zaključivanja mira, nova komunistička vlast u prvom posleratnom periodu ovu delatnost je proglasila nepoželjnom kapitalističkom tvorevinom koja zaglupljuje radničku klasu i poštenu inteligenciju. Nekoliko članaka u partijskoj štampi početkom 1946. imalo je karakter osude. Desetak godina trajalo je nadmudrivanje sa zastupnicima ovakvog mišljenja, ali predratna tradicija je odnela pobedu. Ostale su navike u javnosti, ali na žalost ne i ondašnji autori. Vreme za stasavanje nove generacije je mučno dugo trajalo. Ipak, ova delatnost se razgranala i do danas stekla zavidan kulturni legitimitet. Nadam se da će mu takođe doprineti i ova izložba posvećena šezdesetogodišnjici stripa u Srbiji i otvorena istog dana kada je prvo ovdašnje delo nove grafičke discipline štampano.

Posetioci će imati priliku da vide evoluciju ove delatnosti u Srbiji. Nadam se da će se jasno sagledati uspon njenog kvaliteta. Kako su ideološke stege popuštale i stanje u društvu se koliko-toliko normalizovalo, uslovi za rad su jedno vreme postali čak veoma dobri. Ovdašnja produkcija vrhunac je imala tokom osamdesetih godina da bi devedesetih, iz dobro poznatih razloga, zamrla. Postavka u osnovi ima retrospektivan karakter, ali nije posvećena isključivo hronološkom prikazu onoga što se prvih šest decenija događalo oko domaćih kreatora ove grafičke discipline primenjene umetnosti, već je okrenuta i nestandardnim autorima i delima, dakle novim putevima i trendovima koji se naziru u budućnosti. Podeljena je na jedanaest odeljaka. Prvi, "Predratni majstori" ("Pioniri stripa u Srbiji"), posvećen je ličnostima koje su pre Drugog svetskog rata (period od 1935. do 19141.) utemeljile strip na ovom prostoru. Drugi, "Obnovitelji", pokriva autore koji su posle Oslobođenja vratili strip, opterećen ideološkim diskvalifikacijama, na ove prostore. Treći, "Autori glavnog toka", bavi se umetnicima koji su uglavnom rođeni posle rata, a delovali su, ili još uvek deluju. Četvrti, peti i šesti, ("Žene-autori stripa", "Roditelji i deca" i "Subotički strip") već svojim nazivima jasno sugerišu teme kojima se bave. Sedmi blok, "Bivši studenti i omladinci" osvrće se na specifičnu ulogu uglavnom beogradske, studentske i omladinske štampe u razvoju i povećanju stepena sloboda u "devetoj umetnosti". Osmi segment već svojim nazivom "Istraživanja i novi putevi u stripu" takođe sugeriše njegov sadržaj. U njemu su našli mesto svi ovde prisutni "nekomercijalni", ad hoc, avangardni, intermedijalni i, ukratko, najraznovrsniji projekti čiji predmet izučavanja je strip, ali on je i spontano korišćena izražajna forma. Obrađuje i dve sesije jedine ovdašnje strip-komune "Stripton". Deveti, "Naši u inostranstvu", opisuje i sistematizuje crtače koji su uspeli da svoj talenat plasiraju van zemlje, gotovo sasvim bez prepreka, čak i u vreme međunarodnih sankcija u kulturi. Deseti, "Talenti", okrenut je budućnosti ovdašnjeg stripa, generaciji izvanredno talentovanih crtača koji, najvećim delom, široj javnosti nisu sasvim dobro poznati. Poslednji, "Ilustracija i strip", osvrće se na odnos ove dve grafičke discipline.

Razvoj tehnologija dovodi do promena u društvu, a reflektuje se i u umetnosti. Fascinacija tehnikom dovela je do stava da umetnik prema svetu, ostalim pripadnicima društva i okruženju uopšte, mora da se postavi kao tehničar. Konstruktivisti dvadesetih su u pristupu liku, figuri i predmetu bili još i blagi u odnosu na pripadnike geometrijske apstrakcije čija prethodnica su bili. Protivteža težnji ka odvajanju od sredine u kojoj umetnik živi su crtači koji, nasuprot tome, naginju što ubedljivijem približavanju, ne samo realizmu, već i idealu realnog sveta. Dvadesetih, moderni strip realističke stilizacije tek se nazire u "Bak Rodžersu". Tridesetih, iz iskustva filma i sve češće korišćenje fotografije i stripski izraz bliži je svetu oko autora. Posle Drugog svetskog rata, slučajno odaberimo 1947. godinu, Džekson Polok (Jackson Pollock) na svojim gestualnim slikama više nema ničeg konkretnog osim same slike, a njegove kolege apstraktni ekspresionisti se povezuju po sličnom, eufemistički rečeno, prezrivom odnosu prema "libretu", svetu konkretnog, pojavnog. Tih godina Milton Kanif će stvoriti najlepše table "Stiva Kenjona", Hal Foster "Princa Valijanta", Aleks Rejmond će osmisliti "Ripa Kirbija"...

* * *

Bavljenjem stripom u svetu, a i u Srbiji, još uvek je, na žalost, pomalo bavljenje prezrenom ili potcenjenom delatnošću. Podrugljivost sagovornika i kolega-kritičara ostalih likovnih disciplina, ali i književnosti i pozorišta (sa filmom stvari nešto bolje stoje, ali ne mnogo) splašnjava poslednjih decenija, no stalno je prisutna. Nadam se da će slabo sagledavanje i loš uvid u kvalitetna dela koji su uzrok negativnog stava, ovom izložbom bar malo biti ublaženi, te da će se na strip gledati sa nešto više razumevanja. No, da se razumemo, ovde nisu izložena samo antologijska ili baš uvek naročito vrsna dela. Smatrao sam da se neke pojave koje su obeležile čitave periode stripa u Srbiji moraju zabeležiti. Posetioci će ovde videti i fragmente "Mirka i Slavka" i "Nindži". Navikli smo da ovakva ostvarenja imaju minornu vrednost i tu mnogo ne grešimo. Namera mi je da, kroz ipak nešto zanimljivije i efektnije table, prikažem i fenomene kroz koje se odslikava duh jednog vremena u njegovoj sveukupnosti. Antologije se mogu sačiniti tek kada se ima dobar uvid u celinu i kontekst, a ovaj nezahvalan posao kvalitetnog odbira tek nekome predstoji.

^ Sadržaj | Dalje >
// Projekat Rastko / Strip / 60 godina stripa u Srbiji //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]