Александар Чотрић

Афоризам је скраћена прича, прича је продужени афоризам (разговор)

Разговор водила Тамара Лујак

Да су за успех потребни таленат, челична воља и упорност сведочи и пример једног од наших најпознатијих и најуспешнијих афористичара Александра Чотрића. Кад је и како почео са писањем, шта га мучи, а шта инспирише, откриће вам редови који следе.

Шта је основна одлика сатире?

Сатира би требало да буде на високом уметничком и естетском нивоу, да је критична према друштвеним проблемима и да не говори директно, већ коришћењем стилских фигура. За овај књижевни жанр неопходна је и ауторова храброст. Сатира мора да садржи и хумор, јер „чаша меда иште чашу жучи, смијешане најлакше се пију“.

Како Ви гледате на сатиру?

Сатира је за мене више од књижевности и уметности. Постала је мој начин живота, однос према свету и морални принцип. Сатира ми помаже да останем у металној кондицији и да увек задржим критичку дистанцу према свему што ме окружује. Сатира је код нас неоправдано запостављена од књижевне критике, медија, издавача и других колега писаца. Међутим, верујем да ће кад-тад наши савремени сатиричари добити заслужену сатисфакцију и да ће многи признати да је то већ годинама најбољи део српске књижевности. Штавише, у свету су та признања српским сатиричарима значајнија и бројнија, него у нашој земљи. Уосталом, и Домановић је праву славу стекао много после своје смрти. А и тада је свака власт тврдила да се Домановићеве сатире не односе на њих, већ на неку другу власт.

Мора ли сатира увек да буде свесна свога циља?

Сатира је уметност у којој има политике, таман колико је потребно, односно као зачина у јелу. Ако је више, или мање, онда је, као јело, бљутава. Због тога циљ сатире није промена власти или директно мешање у политику. Сатира је књижевни жанр и зато је њена сврха да живот чини смисленијим, мало лепшим и угоднијим, а свет мало бољим местом за живот. Додуше, афоризам, сатира и, уопште, критика могу да промене свет. Због написаног, аутора могу да пошаљу на онај свет.

Да ли је главни циљ сатире само критика друштвене нарави или може да буде и критика људског карактера?

Сатира је критика и једног и другог. Домановић је најбољи пример, јер његове најуспелије сатире нису само критика вођа, управљача, министара и полицајаца, већ и рајинског менталитета народа, раширеног лицемерја, конвертитства… И наши савремени најуспешнији сатиричари следе овај принцип.

Шта добија, а шта губи писац пишући сатиру?

Пишући сатиру добијамо моралну сатисфакцију, духовно олакшање, у складу са библијским – „рекох и спасих своју душу“. Можемо да добијемо чир на желуцу, неразумевање средине, позиве од суда и полиције… А као што видите, ништа не губимо!

Колико је лако угушити критику?

За време Милошевића афоризми су били најубојитији облик критике тог поретка. Афоризми су се тада коментарисали, истицали на транспарентима демонстраната, писали као графити по зидовима градова. Сада се то променило и афоризам нема више тај жестоки критички набој, али зато је постао суптилнији, мисаонији, књижевнији...

Сада пишемо о знатно ширем кругу тема. Постоје и љубавни и афоризми за децу, и афоризми о култури и спорту. У нашој јавности влада велико интересовање за ову кратку форму. Књижевне вечери на којима читамо афоризме изузетно су посећене. Међутим, у штампи се посвећује неадекватан простор сатири. Изузетак су, од дневних новина, „Новости“ и „Политика“, и „Крагујевачке новине“ од седмичних. Постоје на срећу, на интернету „Етна“, „Шипак“ и „Носорог“… То је све! Премало за врло обимну и квалитетну сатиричарску продукцију. Скоро је невероватно да је у једнопартијском комунистичком систему било простора за Душка Радовића, Минимакса, Надреалисте, Индексовце, а сада у електронским медијима нема сатире. Постоје на комерцијалним телевизијама неке назови хумористичке емисије које су сурогат, замена за прави, ауторски, убојити и оригинални хумор и сатиру. То што се тамо приказује јесу бајати вицеви, вулгарности, баналности, псовке, хумор „на прву лопту“, често врло увредљив за читаве народе.

Да ли је критика корисно упозорење?

За мудре људе јесте. Неписмени, али врло мудри кнез Милош Обреновић страховао је за своју власт када се народ ућути, није бринуо када је народ гунђао и критиковао. Савремени властодршци брину да намире своје чланове, коалиционе партнере, лидере опозиције, прваке медија, политичке аналитичаре, тајкуне... Једино су заборавили на народ... Докле год буде власти, биће и сатире. Када је промењен режим краља Александра Обреновића, питали су Домановића о чему ће писати: „Остали смо ми исти“, одговорио је Радоје.

Мени су после 5. октобра 2000. године неке колеге у Удружењу књижевника Србије казале да ми афористичари нећемо после одласка с власти Слободана Милошевића имати о чему да пишемо. Рекао сам, отишао је један властодржац, дошло је 18 нових, мислећи на лидере тадашњег ДОС-а. Имаћемо осамнаест пута више посла. И тако је, заиста, и било!

Никола Пашић је био мудар политичар и државник и зато је читао само опозиционе новине. Данашњи политичари и када би хтели, не би могли тако да поступају, јер опозиционих новина нема. Истина је да сада све може слободно да се каже или изговори, али нигде не може да се објави.

Да се и нашалим - слобода мишљења је гарантована уставом. Зар то није довољно? Афористичар је борац за слободу мишљења и слободу речи. Најважније је да сатиричар буде слободан од свог унутрашњег цензора.

Шта је за Вас афоризам?

Одговорићу афоризмима из моје најновије збирке „Померање памети“, коју је објавила издавачку кућа „Агора”:

Афоризам је досетка до које се долази после дугог размишљања.

Афоризам је трагикомедија у једној реченици.

Афоризам је тона тежине у паковању од једног грама.

Афоризам је оно што би свако од нас могао да каже.

Када би имао талента, духовитости и храбрости.

Афоризам је најсличнији животу.

Кратак је.

Добар афоризам може да разуме свако, али не може да напише свако.

Афористичари убеђују у две речи.

Шта Вас највише привлачи афоризму?

То што је афоризам нешто најкраће и најефектиније што је људски ум до сада створио.

Када сте и како почели да пишете афоризме?

Први афоризам написао сам као средњошколац Економске школе, са седамнаест година, док сам живео у селу Јадранска Лешница код Лознице и гласи: „Дошла је зима. Све је замрзнуто, осим цена”. Са ове дистанце и није нешто посебно, али, ако се узме у обзир да је први, онда није ни лош. До сада сам написао више десетина хиљада афоризама. Пишем их више од четврт века. Нису, наравно, сви заслужили да буду објављени у часописима и збиркама. У мојим збиркама налази се око три и по хиљаде афоризама. Најдражи ми је онај афоризам који још нисам написао. То ме, заправо, и покреће да их свакога дана пишем, а све у нади да ћу написати најбољи. А афоризме пишем зато што не могу све да их запамтим.

Имате ли увек подједнако времена и снаге за писање?

Немам. Понекад прође много времена, а да ништа не напишем, али и тада размишљам и „ловим“ идеје. Најважније је за писца да за њега нема опуштања и тоталног одмора. А када имамо времена, онда је једноставније да то запишемо. Последњих година почео сам да са собом носим и бележницу, па прибележим идеје и концепте за афоризме и приче. Жао ми је што немам више времена, али и када сам у временском шкрипцу знају да настану најбољи радови, јер морам до одређеног рока да напишем колумну или рубрику. Добро је имати обавезу такве врсте, јер нас „тера“ да напишемо сваке седмице, или месеца афоризме и приче које, иначе, због интертности не бисмо урадили. Пуних 13 година писао сам колумну „Пета колона“ у петнаестодневном часопису „Српска реч“ и за то време написао сам 60 хиљада афоризама и коментара, од којих су многи ушли у моје збирке.

Већ две године пишем колумну у листу „Моцарт Спорт“ која се зове „Дриблинг духа“ и у којој седмично објављујем по десетак афоризама на тему спорта, клађења, навијача, хулигана... Од ових изабраних афоризама, такође ће настати збирка.

Када најчешће пишете: ноћу, у путу, јутром…

Посланик сам и много времена проводим у скупштинској сали, али немогуће је писати за време седница Скупштине Србије, јер је велика конкуренција. Има пуно афористичара у покушају. Али оно што се тамо чује јесу полуфабрикати, афоризми у зачетку. Запишем, наравно, неке идеје, скице и концепте, али онда то мора да се уобличи и доради у потпуном миру и концентрацији. Често ми афоризми навиру када легнем да спавам. И онда морам да устанем, упалим светло и запишем их, јер у противном их заборавим до јутра. Тако да је у мојем случају често вече паметније од јутра. Још ми се није догодило да сањам афоризме. Али сањам да их једном сањам.

У чему проналазите инспирацију?

Буквлано у свему око мене и у мени. Још је латински песник и сатиричар Децим Јуније Јувенал који је живео у Нероново време, у првом веку нове ере, написао да је „сатиру тешко не писати”. Немам томе шта да додам, а камоли да одузмем. Свако време има свог Јувенала, али, нажалост, и Нерона.

Бавите се и писањем сатиричне приче. Шта Вам срцу више лежи: афоризам или сатирична прича?

Афоризме пишем од 1984. године, а приче од 2003. Афоризам је за мене, понекад, скраћена прича, а прича је продужени афоризам. Волим подједнако обе форме, с тим да мислим да у причи морам још да напредујем, а то ћу постићи читањем свега доброг написаног у овој области, како у Србији, тако и у свету.

Објавили сте три збирке сатиричних прича и осам збирки афоризама. Како је текао њихов пут?

Прву збирку афоризама објавио сам 1993. године, под насловом „Даћемо ми вама демократију“. Протекло је девет година од мојих почетака, до настанка прве збирке. Зато саветујем и млађим колегама да буду стрпљиви и не журе са објављивањем збирке. Она настаје тако што се годинама редовно исписују афоризми, а онда се уз помоћ колега изаберу они најбољи. Од те прве збирке на сваке четири године објављујем нову збирку афоризама. Прву збирку прича објавио сам три године пошто је настала моја прва прича. Најважније је бити посвећен писању, стварању новог, а све остало долази само по себи. Не би требало размишљати о појављивању у медијима, наградама, учешћу на фестивалима... Све је то само логичан след онога што је аутор написао у својим збиркама.

Приредили сте антологију српског афоризма за децу „Раздељак“ и зборник афоризама „Дриблинг духа“. Колико је то био напоран посао и колико Вас је испунио?

На овим књигама радио сам по две године. Био је то захтеван посао, али истовремено и врло занимљив. На жалост, више времена ми је требало да се договорим са издавачима, лекторима, правницима, штампарима, коректорима, илустраторима, спонзорима, него што ми је требало да радим на читању и приређивању.

„Раздељак” је објављен у марту ове године и објавио га је Завод за уџбенике. Књига је већ представљена у Бечу и Темишвару, али не и у Србији, јер за то, изгледа, код нас не постоји интерес ни у једној школи. Афоризам за децу је потпуно запостављен књижевни жанр. Младима се у школама, у лектирама и уџбеницима нуде песме, приче, бајке, басне… али не и афоризми. Настојаћу то да променим.

„Дриблинг духа” сам завршио пре неколико месеци, предао сам га издавачу „Моцарт Спорту” и очекујем да крене ускоро у штампу. У обе књиге заступљено је по седамдесетак аутора из целог региона.

Афоризми су Вам уврштени у антологије објављене у Румунији, Бугарској, Македонији, Пољској, САД, Русији, Аустрији, Немачкој… Како гледате на свој успех?

То није само мој успех, већ свих српских сатиричара и припадника Београдског афористичарског круга. У свету су наши афоризми постали познати, захваљујући преводима Горана Мракића, Валериуа Бутулескуа, Лучијана Алексиуа и Дана Костинаша на румунски језик, Ганча Савова на бугарски, Дагмаре Луковић и Олге Лалић Кровицке на пољски, Јована Гагића, Владимира Шојхера и Југославке Катић на руски, Срђана Дошљака, Џејмса Гирија и Бориса Митића на енглески, Волфганга Ешкера, Мила Дора, Златка Красног и Ђорђа Димитријевића на немачки, Франција Чеча и Миљенке Витезовић на словеначки, Васила Толевског на македонски…

Написао сам да су код нас за мисли писаца резервисане последње странице новина и штампане су ситним словима. Истовремено, за глупости политичара резерисане су насловне стране. Парадокс је да велики број дневних новина у Србији уопште нема рубрике за културу. Тако, када нас афористичаре објаве у светским антологијама мислилаца, у Русији, САД или Пољској, са Аристотелом, Волтером, Достојевским и Ничеом, то за наше новине није вест. Вест је, зато, све што изјави један градоначелник, познат по реченици да му од свих познатих композитора једино Бетовен није свирао на увце, јер је био мали када је познати композитор умро. А дужна пажња придаје се и изјави другог политичара из Чачка који је „одвалио“ да су песме Саманте Фокс - музика његове младости. Узглед, он је од ове, назови певачице, много познатије као фото-модела, старији „само“ 15 година.

Члан сте Удружења књижевника Србије и Београдског афористичарског круга. Колико Вам је то помогло у писању/објављивању?

Почео сам да објављујем још 1985. године у скоро свим новинама и часописима у бившој Југославији који су публиковали сатиру, тако да чланство у УКС и БАК-у није имало никаквог утицаја ни на моје писање, нити на објављивање. Поносан сам што сам у чланству ових удружења, јер доприносе афирмацији наше културе, литературе, сатире и афористике. Увек је лакше када истомишљеници и колеге раде заједно. Али писање је индивидуалан посао и тражи да се аутор осами. Београдски афористичарски круг постоји неформално више од 25 година, а име му је наденуо садашњи министар културе, а тада књижевни критичар и писац Предраг Марковић.

Пре пет година одлучили смо да БАК и формално региструјемо. На оснивачкој скупштини били су присутни наши истакнути афористичари – Витомир Теофиловић, Милан Бештић, Бојан Љубеновић, Александар Баљак, Александар Чотрић, Слободан Симић, Милутин Млађеновић, Ђорђе Оташевић, Бане Јовановић, Душан Пуача, Весна Денчић, Зоран С. Станојевић, Александар Новаковић и Ненад Вучетић. Сасвим је логично било да Баљак и званично постане „primus inter pares” (први међу једнакима). БАК, међутим, не окупља само афористичаре из Београда, већ из целе Србије, као и других држава. У његовим чланству су и колеге из Новог Сада, Ужица, Панчева, Крагујевца, као и из БиХ, Македоније... Од оснивања смо организатори међународног фестивала „Сатира феста“ који се сваке године у октобру одржава у Београду и који окупља све најбоље сатиричаре из Србије и региона.

Добитник сте Велике плакете Деветог међународног фестивала хумора и сатире „Бијељина 2012“, да се осврнем само на последње признање. Утичу ли награде на писца, како и колико?

Драго ми је због ове награде, јер је Фестивал у Бијељини, захваљујући оснивачу Груји Лери, постао место окупљања врло квалитетних аутора из више земаља. У Бијељини сваке године састане се више од двадесетак учесника и 500 посетилаца, а медији Републике Српске и БиХ придају изузетно велики значај „самиту на врху” хумориста и сатиричара у Семберији. Веома је значајно што сваке године учествују и млади ствараоци, тако да је то за њих подстрек да наставе да пишу сатиру.

Признања видим као подстицај за будући рад, доказ да то што аутор ствара вреди и да би требало да настави. Признања значе само ако их додељује непристрасни жири, искључиво на основу дела, а не по другим критеријумима. Зато су ми најдраже награде на конкурсима на којима сам афоризме и приче слао под шифром, а таквих је 90 одсто.

Посебно ми значи признање „Доситејево перо“, за збирку афоризама за децу „Својеглава књига“, јер сам ову награду добио 2011. године од жирија састављеног од 250 ученика из десетак београдских основних школа. Деца су непоткупљиве судије. Малишани су искрена публика и вредновали су искључиво књигу. Они су читали књиге много аутора, оцењивали их и моја им се свидела.

Када се осврнете данас на свој успех – има ли нешто што још нисте постигли?

Иако пишем већ четврт века, мислим да сам почетник и да морам још много тога и да прочитам и научим, наравно, и да створим. Радујем се када пишем и верујем да ћу имати воље, снаге, одлучности и инспирације за писање у будућности. Желим да објавим и тематски другачије збирке афоризама, пре свега, на тему мушко-женских односа и о спорту. На таквим збиркама тренутно радим, а припремам и нову збирку афоризама за децу. Већ сам усталио ритам да на четири године објавим збирку сатиричних афоризама, а у том циклусу настане и збирка сатиричних прича.

Разговор водила Тамара Лујак
http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/121-130/123n10.html, 23.6.2012.