Бојан Богдановић

Читав живот је путовање (разговор)

Разговор водила Тамара Лујак

Душа је она која тражи. И налази. Тако се склапају љубави, пријатељства, тако се проналазе писци и читаоци – по ономе што носе у себи. Писци су даваоци, читаоци примаоци. Има ли лепше симбиозе? Када се нађу, међутим, два писца – један од њих, обично онај млађи, у форми читаоца – настају нове чаролије. Једна од њих је и интервју који следи.

Ваша прва љубав: поезија или проза? Афоризам? И зашто?

ББ: Моја прва љубав звала се Хелена, 1. разред основне, клупа до прозора. Значи - поезија. У принципу, поезија и афоризам су врло сродне књижевне категорије. Од своје некадашње распричаности, актуелна поезија, нарочито постмодерна, имплодира у елипсу... кратак исказ, примичући се тако свом млађем брату, афоризму, у којем данас налазимо све више поетизованих мисли. Потврду овога имате код Малармеа: „Пјесма не настаје из осјећања, него из ријечи“. Као и афоризам, а то онда баца посебно свјетло на технику писања. Тешко ћете наћи афористичара који не пише и поезију.

Шта Вас је привукло прози? Има ли, у Вама, различитог осећаја кад пишете поезију, односно прозу? Шта добијате од једног, а шта од другог књижевног рода?

ББ: Прозу је данас лако писати. Довољна је само елементарна писменост (а ни она нужно), затим фрагменти из личног искуства, мало безобразног дестабилизовања семантике (што доноси епитет модерне) и на крају, зачин који препоручујем од срца, а који не функционише толико добро код оних који користе само прва два савјета, а то је - аутоматско записивање! Ова техника подразумијева повећи искуствени и књишки фундус иза себе, што у коначници резултира веома изненађујућом самореализацијом текста. Ту је и подсвјесна комуникација са колективно несвјесним и такви продукти бивају метатекстуални. Ово су незаобилазни зачини у моме прознопоетском мелтингпоту. Углавном сам покупио разне награде и за прозу и за поезију што говори да рецепт и није лош.

Како се и кад „деси“ прелаз са поезије на прозу?

ББ: То је више ствар перцепције читаоца и онога што хоћете да кажете. Као што рече Ришеље (или то бијаше Гебелс...?): „Дајте ми било који прозни урадак и ја ћу уз помоћ препоручених зачина ББ направити добру постмодерну поезију.“

Иако радња у Вашим причама тече полако док сенчите сваки покрет, сваку мисао, ипак се стиче утисак да је све испричано у једном даху, да паузе заправо и нема. Како то постижете?

ББ: Ово стварно није мантра коју изговарају неки афористичари, али прича се пише у једном даху, док је са афоризмом нешто теже. Као што и сама знаш. Афоризам мора бити вишеслојан, али и добро исклесан, што у прилично флотантној природи пјесме или приче није неопходно.

Када прође радни дан имате ли времена и снаге да читате за своју душу? И која су то дела којима се посвећујете? Или враћате?

ББ: Обзиром да је читање арс меморатива, читам манијакално, али само оно што сам већ прочитао, пошто са годинама само често опетовање помаже умјетности памћења. Мислим да већ имам темељну идеју о стварима, па ме, „неки нови“, књижевни експерименти не могу импресионирати. Књижевнонаучна, социопсихолошка, политичка теорија, поједини филозофски текстови, есејистика генерално и - сва нова поезија до које могу доћи, предмет су мога интересовања. Као и књиге колега и пријатеља афористичара.

Иначе, враћам се „Звонима за Ранкас“, Мануела Скорсе, Кортасаровим школицама, „Острву дана пређашњег“, „Mein kampf“ Георга Таборија, најдуховитијој књизи у мом животу (поред „Псећег срца“ Булгакова) и највећој фарси која је, послије Шекспира, играна на даскама, затим Клоду Симону, магичном Павићу, генијалном Слободану Грубачићу, тамном Новици Тадићу, пјеснику и генијалном есејисти Октавију Пасу, Бећковићу, свеобухватном Хамвашу, Слободану Новаку, Сартру, великом пјеснику Енценсбергеру, Мари Кригер, Крлежи, Брехту, Душку Новаковићу, Баљку.... Да вас не замарам превише.

Освојили сте награде за: поетски рукопис „Мак Диздар“, најбоље књижевно дело у Зе-До кантону, „Радоја Домановића“ за сатиру, најбољу причу листа „Наша Ријеч“, афористичар године у избору „Носорога“, и још десетак других. Да ли Вас награде оптерећују или Вас терају да се усавршавате?

ББ: Постаје све теже одржати неки стандард (уколико се о њему уопште може говорити). Али је задовољство написане књиге највећа награда.

Кад сте почели да се бавите писањем да ли сте сањали о томе да ће Ваше приче/афоризми/поезија бити награђивани? Каквом сте се пријему надали?

ББ: Нисам очекивао ништа, а у таквим случајевима и најмањи добитак је чиста срећа.

Која Вам је награда дража: она коју сте освојили као песник, као писац или афористичар?

ББ: Драги „Радоје Домановић“ је без конкуренције, пошто сам га добио од најјачих у „струци“: Баљка, Карла Минића, Чотрића... Стицајем околности, добио сам Домановићеве „Сатире“ још у основној школи и сада ми пада на памет да се она метафора о затварању круга, тиче и нас двојице... Случајно и мој К. Хамсун има књигу „Круг се затвара“. На другом мјесту је „Мак Диздар“, за поезију. Потом долази доста ситне бораније.

Мислите да награде (односно награђена дела) утичу на укус публике, мењају га?

ББ: Рећи ћу вам једну јеретичну ствар. Мишљење публике ме никад није интересовало, као ни њихов укус. Јер оно чега нема, не може имати укуса. Ко још данас, поред интернета и телевизије са триста хиљада канала и серија (као каналских излучевина), чита? Осим јуродивих посвећеника и фрустрираних домаћица? Када пишем, занима ме мишљење неколицине, мени блиских људи. Нема их више од 7 или 8. Ти си девета, зато што си најмлађа.

Бесловјесна маса чита само оно што јој препоруче рекламе. Они ће читати и добро рекламиран тоалет папир и бранити његов умјетнички квалитет! Нпр, Лаушевићеву књигу која је чисти с(хит)!

Шта је за Вас афоризам?

ББ: Најпрецизнија дефиниција је Баљкова - „Дриблинг духа на малом простору“.

Шта је то што Вас у афоризму привлачи?

ББ: Обожавам парадокс, онеобичавање и бесконачне асоцијативне просторе. Па зато и М. Бештића.

Када пишете афоризам на шта посебно обраћате пажњу: обрт, неочекиваност, инверзију, антитезу, парадокс…

ББ: Прве четири ствари можете наћи код сваког, иоле „освијештеног“ афористичара. Парадокс – само код десетак „тешкаша“: Баљак, Бојичић, Јовановић, Папеш, Лазић, Закић, Бештић, Николић, Тодоров...

Да ли је за Вас дуг пут од идеје до афоризма?

ББ: У просјеку траје десетак минута. Толико варирам на задату тему, бацам на папир, послије недељу дана учиним још једну редакцију и – то је то. Јово Николић је добро примјетио да већина мојих афоризама углавном остаје на доброј идеји. То је најконструктивнија критика коју сам добио и од тада радим мало темељитије.

Како пишете афоризам? Да ли га брусите или настаје „из прве руке“?

ББ: Прва рука је 90%, друга редакција донесе измјене на оних 10% и та верзија ме обично и задовољи. Озбиљније брушење радим само када спремам књигу.

Колико видим радо сте читани (http://bojanbogdanovic.blogger.ba/, ZenicaBlog.com). Прија ли Вам пажња?

ББ: Е то је оно право. Освјежава, а не гоји!

Сматрате ли да путовања позитивно утичу на писца? Каква сте искуства понели са Ваших путовања?

ББ: Читав живот је путовање и зато не бих фаворизовао, било физичке, било метафизичке дионице.

Да ли је, и у којој мери, Пожега као место рођења утицала на Вас као писца?

ББ: Прелијеп крај са много мојих дивних рођака и пријатеља! Ту је и пуно умјетника, пјесника, добрих афористичара...

Када данас размишљате о свом стваралаштву, шта бисте додали, избацили, променили? Чему данас тежите?

ББ: Све више тежим килограмима, па тако личим задовољном Буди који је „утрнуо“ и ништа не мијења то што он ништа не мијења.

Да ли је, и у којој мери, фантастика присутна у Вашим делима?

ББ: Данас налазим доста елемената магичног реализма у својој поезији, као и у неким причама. Знам да је то последица фасцинације Маркесом и Павићем, па ипак сам бескрајно захвалан на „чакри“ коју су ми отворили.

Какав је Ваш однос према фантастици? Шта је за Вас фантастика?

ББ: Нужно ширење свијести, отварање врата перцепције, заигране синапсе, мале сиве ћелије у акцији... у једну ријеч – Врли нови свијет!

Шта саветујете младим писцима?

ББ: Не примајте много директних савјета. Проучавајте туђе књишко искуство. Трагајте сами, путујте (не физички). Зен мудрост каже да је важан само пут. Долазак на циљ је празнина!

Разговор водила Тамара Лујак, 2012.