Снежана Вељковић

Савезничке медицинске мисије

О савезничким медицинским мисијама дуго се ћутало у Србији. Углавном из – неразумних и нељудских разлога. Као што се дуго ћутало о невероватном броју људских жртава у Великом рату. О стравичној 1915!

За време Великог рата бројне медицинске мисије Црвеног крста пружале су помоћ свим државама које су биле у сукобу. Али ни у једној од њих, њихов долазак није био толико важан – као у Србији, будући да ни једна држава није ушла у рат мање наоружана, мање припремљена и са тако недовољним санитетом као што је то била Србија.

Српски народ је прездравио и у многоме преживео захваљујући лекарима и медицинском особљу савезничких мисија. О томе је почело да се говори и пише тек онда кад је Србија кренула да се храбро, отвореније и поштеније бави својом националном прошлошћу.

Зид ћутње пробио је 2004. др Жарко Вуковић објављивањем књиге Савезничке медицинске мисије у Србији 1915. Од тада се појавило више публикација и о раду савезничких мисија.

Ипак све је то недовољно и несразмерно њиховом несебичном труду и жељи да олакшају патњу људима чији језик нису чак ни разумели.

Данас се зна које су све мисије биле у Србији. Руске, енглеске, шкотске, француске, холандске, белгијске, данске, грчке. Дошли су чак и из Америке, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда. Позната су имена хирурга и лекара, број и врста медицинског особља, количина и врста санитетске помоћи. Зна се којим су путевима дошли, у којим градовима су боравили, у којим болницама су радили, како су завршавали свој боравак у Србији.

Све се зна, сем тачног одговора на питање – зашто су то радили? Лаконски одговор хуманост, милосрђе, итд... је површан. Не може да се објасни које су их то силе вукле у Србију. Зашто су дошли? А кад су дошли – зашто су остали?

Велики рат је у Србији познат. Од првих победа у јесен 1914. до формирање нове државе 1918. Коначни исход рата плаћен је огромним људским жртвама: губици су износили 28% предратног становништва.

Много сликовитији је податак Америчког удружења за заштиту деце, објављен одмах после рата: У Србији скоро нема људи између осамнаест и педесет година. У Србији нема детета испод три године.

Та слика би била још трагичнија да у Србију нису дошле савезничке медицинске мисије.

На самом почетку рата затражена је помоћ Међународног одбора Црвеног крста у Женеви. Одговор председника одбора Густава Адора, је био да, због рата, нема могућности да се тражи помоћ од Црвеног крста других држава.

Кад је отказала организација – појавио се појединац.

То је био др Војислав Суботић, потпредседник Црвеног крста Србије, познат и угледан члан ове организације. Обратио се лично за помоћ друштвима Црвеног крста савезничких држава. Ангажовала се и малобројна, али угледна, дипломатска, културна и интелектуална елита Србије. И помоћ је почела да пристиже истовремено са више страна.

Већина мисија је долазила у организацији Црвеног крста. У Србију су стизали лекари, хирурзи, милосрдне сестре, болничари, лаборанти, возачи. Доносили су санитетски материјал, опрему, лекове...

Велики рат се није развијао на начин како су планирали аустроугарски војни стратези: да се Србија сурово казни, да се за два, три месеца рат заврши, да се следећи 1915, дочека у миру.

Те прве године рата, 1914. Србија је, неочекивано, извојевала две велике победе: Церску и Колубарску. Цена је била превисока: 69.000 погинулих, умрлих и несталих и 92.000 рањених.

Трауматска епидемија тешко је погодила српски војни санитет..

Прва санитетска мисија стигла је већ августа 1914. Довео ју је у Ваљево Холанђанин, хирург др Аријус ван Тинховен, који је већ боравио у Србији за време Балканских ратова.

Ваљево, град који је био одређен за сабирно дистрибутивни болнички центар за све три армије, претворен је, на самом почетку рата буквално у – Ваљевску болницу.

Др Ван Тинховен са своје три медицинске сестре и неколико српских лекара дочекао је најезду рањеника. Другог септембра (1914) је записао: Ноћас је унето осам стотина рањеника... Какав тужан призор... Маса у дугим шињелима натопљеним крвљу, на слами... Непрекидно их доносе са бојишта. Да човек падне у очај... Медицинска помоћ још увек је недовољна.

Искусан хирург почео је на пријему да раздваја рањенике на оне које треба задржати и хитно оперисати и оне које треба слати даље.

Добар посматрач др Ван Тинховен приметио је карактеристике нових, експлозивних ратних повреда. И дејства експлозивних зрна који су названи именом такорећи дечије игре: дум-дум меци!

Видео је и страдања цивилног становништва у Мачви и Поцерини. Није могао да им помогне, али је фотографисао слике бестијалности аустроугарске војске. Са Арчибалдом Рајсом о томе је обавестио Европу.

Уз све то, нашао је времена да води дневничке белешке. Следеће године, 1915, објавио их је као фељтон у новинама у Ротердаму под називом: Страхоте рата у Србији – Дневник ратног хирурга др А. Ван Тинховена .

(Деведесет година касније, 2005, белешке др Ван Тинховена објављене су у Србији као књига истоименог наслова.)

Прве групе руских лекара (врача) и милосрдница са опремом која се мерила вагонима стигле су Дунавом преко Прахова, и отишле су у Ниш током септембра и распоредили се у тамошње резервне болнице. Дочекане су са одушевљењем јер се још памтило њихово присуство у Балканским ратовима.

Руске екипе су организовале, између осталих, и госпођа Хартвиг, супруга преминулог руског амбасадора у Србији и кнегиња Трубецка, супруга новопостављеног амбасадора, такође у Србији. Популарности руских мисија допринели су војна помоћ Николаја II, заједничка православна вера и, наравно, словенска душа. Руска реч је била разумљивија и утешнија, a руска помоћ топлија и милија. Та блиска веза руских лекара и сестара с једне стране и рањених српских војника с друге, уздигла је тадашњу руску помоћ – до митских размера.

А кад се 2010. године у Београду појавила књига Галине Шевцове Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917, написана на основу података из руских, до недавно недоступних архива, та помоћ, претворена у имена, организације, бројеве и количине – престала је да буде мит и постала је стварност.

Руска болница са сто кревета у којој је био искусни хирург др Николај Иванович Сичев послата је прво у Ваљево, где је, по његовим речима током септембра и октобра било више од десет хиљада рањених Срба. Сичев је оперисао је најтеже случајеве све до краја октобра, када је са болницом евакуисан у Крагујевац. После рата, 1928, у Београду објавио је књигу: Сербская армия в европейской войне.

Београд, напуштена престоница Краљевине Србије, била је изложена аустроугарској артиљерији још од прве ноћи после објављивања рата. Америчка мисија Црвеног крста ушла је у Београд 16. октобра 1914. Три хирурга и дванаест медицинских сестара чекало је бомбардовање града и 600 рањеника у Војној болници. Шеф мисије, др Едвард Рајан, наредио је да се на болници истакну заставе Сједињених америчких Држава и Црвеног крста. Тако је сачувао болницу. Следећег јутра почео је да оперише и није престајао то да ради до данас – написано је у новинама Њујорк Тајмс од 15. јануара 1915. Америчка мисија је сачекала прву окупацију и потом прво ослобођење Београда. Када су Аустријанци при повлачењу повели и српске рањенике као заробљенике – др Рајан је уложио протест и амерички изасланик за Балкан је затражио интервенцију америчке владе. Српски рањеници су тако остали у Војној болници.

Медицинске сестре у мисијама писале су службене извештаје али и приватне дневнике. Касније је то све објављено у часописима америчког Црвеног крста или у виду посебних књига. О искуствима са европских ратишта, укључујући и балканско, писали су и амерички лекари. Све те књиге су пуне драгоцених података о раду санитетске службе, о ратним повредама, о српским рањеницима, о животу у Србији за време рата. Часописи и књиге су сада дигитализовани и подаци из њих лако доступни.

Из Ваљева рањеници су санитетским возовима превожени у позадинске болнице дуж пруге Београд - Ниш - Скопље - Ђевђелија, све до Битоља. У 58 болница. Мање медицинске екипе радиле се непосредно иза линије фронта. Француски лекари добровољци били су распоређени по болницама у унутрашњости.

У јесен 1914. стижу у Србију добротворне британске мисије, добро организоване, још боље снабдевене. Долазиле су у организацији Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда. На челу мисија су се налазиле жене из највиших кругова енглеског друштва; школоване, образоване, еманциповане... Међу њима упадљиво је доминира Шкотланђанка др Елси Инглис. Ситна, неугледна, амбициозна, енергична, неуморна, почетком рата имала је 50 година; била је лекар, хирург, сифражеткиња, борац, жена која је тражила своје место у неприкосновеном свету мушкараца. А кад је букнуо Велики рат, њен живот је добио нови смисао. Она организује болнице и опрема их за указивање санитетске помоћи на ратиштима по Европи.

Прва Болница шкотских жена стигла је у Крагујевац са опремом за 250 рањеника. Долазак у Србију променио је живот др Елси Инглис. А она је променила живот српских војника и рањеника. Умрла је новембра 1917, на броду, на домак луке Њукастл, на рукама српских добровољаца.

Болнице шкотских жена су са Србима пребродила велику епидемију, а један део њих повлачио се преко Албаније. Шкотланђанке су биле и са српским избеглицама на Корзици, и са српском војском на Солунском фронту, и с Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи, а са Првом српском армијом победоносно ушле у Београд.

Др Елси Инглис је најмање заборављена од свих припадника страних мисија. Јер она је била толико присутна међу Србима, да је једноставно није било могуће заборавити је. Али још увек није достојно обележен њен боравак међу српским војницима.

Колубарска битка је завршена 2. децембра 1914.

Непријатељских војника више нема на територији Србије - саопштила је Врховна команда. Сем шездесет хиљада аустроугарских заробљеника.

Очекивало ратно затишје. Мало предаха, спокојног сна, суве одеће и топле хране. Нових рањеника није било. Постојећи су лечени, оперисани, опорављани, враћани усвоје команде...

У исто време, крајем 1914. примећено је да је у свим болницама све више заражених рањеника и болесника. И заражених непријатељских заробљеника. Хигијенске прилике су постајале све нехигијенскије, оскудица хране и лекова све већа и тежа.

Јануара 1915. руски амбасадор у Србији обавештава министра спољних послова Русије о све већем броју болесника од заразних болести. Пре свега три тифуса.

А од три тифуса, најпогубнија је била појава пегавца!

Донели су га заробљени војници који су потицали из делова Монархије где је пегавац био ендемски присутан. Путевима транспорта рањеника и заробљеника размилеле су беле ваши по Србији. Једна ходи, сто води, хиљадама место тражи – како говори народна мудрост.

Цела Србија се претварала у једну велику, претрпану, сиромашну, гладну, неопремљену болницу. Затечени санитетски кадар почео је битку против зараза, осуђену на неуспех, јер он је, сразмерно броју и сам изложен заразама, и први а и највише страдао.

Фебруара и марта 1915. године епидемија пегавца достиже свој врхунац. Дневно је у болницама примано 1.000 до 2.500 нових болесника. Умирало је на десетине, на стотине, па је и престало да се броји.

Ваљевска болница је била центар епидемије. Нишка војна болница којом је управљала руска мисија претворена у највећу заразну болницу у земљи. Шкотске жене су опремиле и послале још једну болницу. Српски потпорни фонд из Енглеске још две.

Све је то било недовољно.

У Нишу је основан Међународни одбор за сузбијање зараза, састављен од шефова свих страних мисија. Српски члан Одбора био је др Сима Карановић. Одбором је руководио сер Ралф Пеџет, енглески амбасадор у Србији. Дужност одбора била је да спречи даље ширење заразе. Да спасе Србију!

Тада су се два енглеска лекара, пуковник Хантер и потпуковник Стамерс и амерички професор, стручњак за тропске болести др Стронг дали на посао. Урадили су две ствари:

Прво је заустављен сав транспорт у Србији и онемогућено даље мешање војника и цивила, болесних и здравих, заражених и незаражених.

Друго, почета је масовна дезинфекција и депедикулацију људи, одеће, рубља и постељине врелом воденом паром. Српска бурад ослобађали су Србију најезде белих ваши. Рађена је дезинфекција санитетских возова, железничких станица, болница, школа, кафана, приватних кућа, свих простора у којима су боравили заражени болесници.

Др Хантер се побринуо за војску, др Стронг за народ.

И, ускоро је, две недеље касније, број новооболелих спао на половину; за две недеље још за половину мање.

У исто време, 97 француских заразних лекара радили су на терену. По два лекара су аутомобилима, чешће на коњима или мазгама обилазили Србију. Спроводили су дезинфекцију по кућама, вакцинисали војску и цивилно становништво против трбушног тифуса и колере.

Тако је савладана епидемија пегавца. Енглески пуковник Хантер је касније рекао: То је била најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих епидемија на свету.

О епидемији су остали само процењени бројеви. Од пегавца је умрло је око 30.000 – 35.000 војника и око 35.000 аустроугарских заробљеника. Оболело је пола милиона цивила, умрло око 150.000.

Професор др Ричард Стронг наводи званичан податак српске Врховне команде Србије о 171.725 помрлих.

Од три тифуса умрло је у Србији 132 лекара. Међу њима двадесетак страних лекара и петнаестак лекара заробљеника. Њихова имена, место где су радили и умрли познати су данас захваљујући Поменику погинулих и помрлих лекара и медицинара који је издало Српско лекарско друштво 1922. и скорашњим радовима др Александра Недока.

Подаци о епидемији пегавца налазе се и у неколико чланака које је др Вл. Станојевић објавио у књизи Историја српског војног санитета &Наше ратно санитетско искуство (1925).

Нешто више података има у извештајима и биографским књигама страних лекара (др Л. Хиршфилд, др А. Ван Тинховен) и медицинских сестара. И лекара који су учествовали у сузбијању епидемије. То су две, још не преведене књиге: др Вилијама Хантера и др Ричарда Стронга.

Јуна 1915, кад је савладана епидемија, у Србији је, кажу, било лепо - само време.

У јесен 1915. наставио се рат. Почео је комбиновани аустроугарско-немачки и бугарски напад на Србију. Новембра 1915. почело је повлачење ка југу Србије, а затим преко црногорских и албанских планина на обалу Јадранског мора. Прво држава, па Врховна команда и војска, па народ. Уз њих и преживели део војног санитета. Километри и километри пута у беспућу, дани и дани пешачења...

Издата је наредба и за евакуацију савезничких санитетских мисија. Део британских мисија остао је са тешким болесницима и сачекао окупацију у Крушевцу и Скопљу. Неколико месеци касније враћени су у Велику Британију. Болница шкотских жена из Младеновца је прешла у Крагујевац, прихватила око 900 рањеника, и кренула пут Албаније. Болницу шкотских жена из Лазаревца заробила је и преузела немачка војска.

Преко Проклетија до Скадра прешли су делови и других санитетских мисија: руске, француске, канадске, холандске, данске, део британских и америчких. На обали су укрцани на лађе и послати за Италију. Поједини чланови су остали уз војску и евакуисани су на Крф.

Потресне сцене из српске Голготе и превоз на Острво спаса налазе се у ретким рукописима (дневници, извештаји, успомене) чланова санитетских транспортних мисија.

После евакуације на Крф и Бизерту уследио је опоравак војске.

Савезници су на југу Балканског полуострва организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале. Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници.

Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован. У помоћ су стигле, поново и биле прве, шкотске жене са три болнице и транспортном јединицом. Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене транспортне јединице. Преузеле су евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.

А у паузама рада, те хитре и сналажљиве жене писале су дневнике и извештаје, чак и поезију; с пуно података о српским рањеницама.

Српски војни санитет се уметнуо између фронта и болница у позадини. Захваљујући француској контеси Шабан д' ла Палис, основана је и српска армијска болница. То је била Прва пољска хируршка болница Врховне команде у Драгоманцима! Та болница остала би заборављена да није пронађен рукопис дневника хирурга др Михаила Петровића. И да рукопис није објављен (2001 и 2004) у редакцији Бране Димитријевића под симболичним насловом У контејнеру – записи српског војног хирурга.

Године 1917. наступиле су велике промене на зараћеним странама. У рат улазе Сједињене Америчке Државе, а у царској Русији се одвија револуција. Србији престаје руска војна и свака друга помоћ.

Године 1918. Велики рат улази у своју завршницу. Када је пробијен Солунски фронт, српски војници незадрживо крећу у ослобађање Србије. За 45 дана прешли су 750 километара и успут ослобађали део по део српске земље. У стопу су их пратиле транспортне јединице Болница шкотских жена.

Првог новембра 1918. Дунавска дивизија Прве армија под командом војводе Петра Бојовића ослобађа Београд.

Велики рат је приведен крају.

Првог децембра 1918. регент Александар Карађорђевић проглашава уједињење Србије у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Савезничке медицинске мисије су се вратиле у своје матичне државе, али су поједини чланови тих мисија су наставили да се баве хуманитарним активностима у Србији. Оснивали су болнице и сиротишта, бринули се о деци и инвалидима, остављали задужбине у новцу и опреми, школовали ђаке, стипендирали жене лекаре.

Нова држава се после рата бавила - новом државом.

Славила је велике победе српске војске на самом почетку рата и вртоглаво напредовање после пробоја Солунског фронта. Све муке и страдања током албанског мученичког повлачења добили су смисао у васкрсу државе и увећању њене територије.

А људске жртве? Па оне су увек део сваког рата. Зато су убрзо заборављене. О њима се није говорило, није довољно писало, да се не би умањио значај херојских победа.

Службена санитетска архива спаљена је у Краљеву још приликом повлачења 1915. Други званични подаци нису постојали. Преостало је нешто мало растурених лекарских извештаја и неколико приватних сећања.

Невероватно, али истинито, посебно је пређуткивана 1915. – и епидемија пегавца. Ваљда је било недостојно говорити да су жртве заразних болести надмашиле број страдалих у биткама. Или, да је то што се догађало било толико страшно и болно, да су се сви трудили да га потисну из сећања. Да се забораве жртве, чак и да једног дана престану да постоје.

Званична историографија само констатује да ће 1915. остати као најтежа година у српској историји.

Али, постојали су сведоци ове страшне, медицинске и људске трагедије. Чланови савезничких санитарних мисија. Мада су, после победничке еуфорије и они временом запостављени и скрајнути.

У Србији је умрло 25 страних лекара и 21 медицинска сестра! Реткима су подигнути мањи или већи споменици. Локално становништво их је сачувало у сећању. У пригодним ситуацијама полагано је цвеће, држано опело, или су позивани амбасадори њихових држава. Зато младе генерације Крагујевчана знају ко је била др Елизабет Рос, млади Бајинобаштанци поштују баронесу Евелину Хеверфилд, а Врањанци воле мале сиве препелице (припаднице Болница шкотских жена)!

Три зрака сећања у мору српског, пре свега званичног, заборава.

Ово је, кратак преглед рада савезничких санитетских мисија у Србији. Сваки члан сваке од њих заслужује пуну захвалност лекарске струке, српске војске и српског народа.

Међутим, појединци су својим радом надмашили уобичајен ниво медицинске струке и етике, померили границе људског саосећања, па и жртвовали сопствени живот.

Њихова имена, данас позната само уском кругу историчара српске медицине, заслужују да уђу у званичну историју и придруже се низу знаменитих људи који испуњавају прошлост српске нације.

Остале су њихове књиге, извештаји и дневници. Њихове српске године; у којима су сачувани подаци о жртвама и страдању српског народа. Углавном на енглеском језику.

На крају, уместо закључка - питање и предлог:

Да ли је изводљиво, да Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, покрене акцију прикупљања страних књига, рукописа, дневника, новинских написа, итд. који се односе на рад савезничких медицинских мисија?

И, да сачини дигиталну библиотеку...

За почетак прилажем списак од двадесетак књига!

Прилог: списак страних књига и текстова која се односе на рад савезничких медицинских мисија:

1. Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007

2. Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988

3. Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs

4. Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis, 1919, Cosimo Classics, 2007,

5. Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936

6. Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40

7. Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)

8. Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.

9. Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40

10 Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915

11 .St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.

12. Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920), Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921

13. Strong R. P. Shattuck G. Sellards A. W. Zinsser H. Hopkins G.: Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920

14. William Hunter: The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest (An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.

15. Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,

16.Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916

17. Сычев, Н. „Сербская армия в европейской войне", Белград, 1928

18.Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.

19.Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915