Брана Димитријевић

О делу Луке Николића

О Великом рату се данас недопустиво мало зна; иако његове последице осећа читав свет, и дан дањи. Неко ће рећи, па зар после једног века, немамо томове и томове књига, широм света, ето баш о том Великом рату! Напослетку, можда се само за нас, Србе, једне од највећих жртава тог истог рата, може рећи да смо се олењили, да нисмо дали све од себе?

Олењили? Хм?

Хајде да узмемо да је тако: кажимо да смо се олењили, а не да само били ометани, да нам је чак било забрањено да се тиме бавимо како ваља...

Књига, овде присутног Луке Николића „Србијо мајко и маћехо“ говори и о томе без длака на језику.

Али, хајде да после сто година кренемо испочетка.

И, наново ћемо се срести са истим оним препрекама, од пре 50, 60, 80 година... За сведока поново узимам овде присутног Луку Николића, који на расветљавању Бизерте, једне скроз на скроз забатаљене теме, радио годинама о своме руву и круву, не заслуживши ништа друго осим киселог осмеха државних институција, чији је посао радио и урадио сам самцит.

Лука Николић је, стога, у многоме и парадигма наше санитетске историје 19. века. Он је појединац, спреман да жртвује све, али дословце све за истину, за добробит народа из кога је потекао... Упоран, одлучан, храбар стваралац, каквих смо већ имали у нашој историји.

И да ово што рекох не би била само пуста хвала и маркетиншка дрека у корист једне изложбе, описаћу вам у главим цртама део судбине српског санитета у Великом рату, с освртом на француско – српско ратно пријатељство.

О судбинама санитета свих зараћених држава до сад се није ни писало у читавом свету, до скора ни код нас. Још пре десетак година историчар, академик, данас покојни, др Андреј Митровић је дословце рекао: Све што се Великог рата тиче, махом је истражено, све, све осим санитета... Од тада је, барем код нас, пре више од деценије, овде у Србији, почео врло озбиљан рад на расплитању тих санитетских збивања, рад о своме руву и круву, без динара помоћи државних институција; рад коме ће се као већ зрео истраживач прикључити и Лука Николић.

И – одмах су заграктали! Како то да се један артиљеријски потпуковник бави и санитетском историјом; када није ни лекар ни историчар. Па ни оснивач српске медицине, подсетимо, Растко Немањић Свети Сава није био лекар. Лекар није био ни превратник над превратницима, ето, баш у свету медицине Луј Пастер. У чему је онда проблем? Зашто гракћете? Криво вам је, вероватно, што он, Лука Николић, ради ваш посао?

Једна од скоријих препрека читавом овом подухвату расветљавања је и то што је пропуштено да се далеко више пише и говори о балканским ослободилачким ратовима, поводом њихове стогодишњице, која је недавно прошла. Јер су, што се санитетских збивања тиче балкански ратови у многоме синопсис Великог рата. Пошавши са релативно великом војском, а малим бројем лекара у српско – турски рат, српски војни санитет суочио се са реком рањеника, али и низом заразних болести. Српски војни санитет – тада уз обилату помоћ страних мисија и појединаца – успешно се носио са трауматском епидемијом, редњом повреда и повређивања; и дао чак допринос светској медицини – метод доктора Војислава Субботића у збрињавању повреда крвних судова, који ће бити превазиђен тек у Корејском рату – али је тај исти санитет поклекао у борби против зараза. Нарочито је била опака епидемија колере која се разбуктала после Брегалничке битке, у лето 1913. године, и у народу.

И у Великом рату српски санитет суочиће се са истом проблематиком, али у далеко тежим условима. Рањеника је било далеко више, лекара, хирурга особито, опет мало. Изменио се и карактер ратне ране. Док су у балканским ратовима преовлађивале ране нанесене куршумом, сада су ране изазване артиљеријским гранатама биле у порасту. Транспорт рањеника био је крајње отежан, довољно простора за смештај рањеника није било, и тако редом... Свему томе крајем 1914. придружиће се и – заразе, нарочито, епидемија три тифуса, која ће већ у јануару 1915. године десетковати српски војни санитет, и фактички га за неко време– избацити из строја.

Далеко је мање познато, међутим, да су се међу великим народним моријама, још средином јесени 1914. године појавиле велике или црне, или арапске богиње, вариола вера. Али та епидемија је у корену сасечена. Ово помињемо из неколико разлога. Први је што је то доказ да санитетска служба сваке државе мора годинама и годинама пре него што избије рат, бити спремна на све евентуалности. А Србија је у погледу великих богиња била, будући да је још у вазалној Србији, још од 1839. године спровођено калемљење Џенеровом вакцином, о чему постоји документ „Наставленије“ (упутство) „о каламљењу крављим богињама“ др Карла Пацека, првог начелника санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Наредних деценија 19. века калемљење Џенеровом вакцином се спроводило, упркос не малим отпорима, па су велике богиње уочи ратова (балканских и Првог светског) биле искорењене у Србији.

И, одједном се појављују у Великом рату! Откуд, сад па – оне!?

Донеле су је добеглице из Босне, јер је још исте вечери када је извршен Сарајевски атентат отпочео прогон Срба широм Аустроугарске монархије. И, већ тада је ко је могао, гледао је да се дочепа Србије. Како год, оболеле породице, енергично су изоловане, а осим тога приступило се и ревакцинацијама војске и становништва. При свему томе, Србија је већ имала свој Пастеров завод у коме се производила анимална лимфа, маја за калемљење, па није зависила од увоза. Стога се могло брзо и успешно дејствовати.

А да ли су тифуси, пегави и повратни, такође унесени? То питање поставиће се још за тајања рата. Оно је у великој мери остало нерешено и дан дањи, иако је од стране многих за то оптужена Аустроугарска, речима да је против Србије повела и – бактериолошки рат. Тачно је да је њена балканска војска увелико била инфицирана пегавим и повратним тифусом. Но, да би се теза о бактериолошком рату потврдила треба доказати да пре Великог рата у Србији тифуса, слично великим богињама, није било. А било га је.

Па ипак је Аустроугарска на многе начине одговорна, будући да је после другог упада њене солдатеске, покренута непрегледна маса избеглица из Западне Србије. Нико наиме није смео да чека други долазак те исте војске убица, која је већ починиле стравичне злочине по Мачви, Јадру и Поцерини. И, наравно, одмах је међу тим избеглицама дошло до погоршања санитарно – хигијенских прилика, и до појаве вашљивости. А зна се, данас се зна, да пегави и повратни тифус преноси – бела ваш.

Видимо, дакле, да је заједнички именитељ ових морија, од којих једна успешно сузбијена, толико успешно да је данас више нико и не помиње, док ће друге две, укључујући и трбушни тифус, Србију 1915. године претворити, како се тада говорило и писало, у – земљу смрти, да је њихов заједнички именитељ био терор непријатеља, у овом случају Аустроугарске, мимо свих међународних конвенција, правила и обичаја рата, испољен најпре према сопственим поданицима српске националности, а потом злочиначким понашањем њене војске у Србији.

Но и ове три народне морије напослетку су савладане, али по цену великих жртава, и тек по доласку британске Хантерове мисије, половином фебруара 1915. године, када је схваћено да у тој борби мора да учествује читава држава, а не само санитет.

Зашто то помињемо?

Зато што су осим људских и материјалних жртава последице епидемије три тифуса биле и политичке. Јер, када је требало прихватити десетковану и исцрпљену српску војску, на Јадранској обали, један од изговора савезника за одлагање, и не извршавање многих обећања, био је – тифус.

О томе отац српске ратне хирургије др Михајло Мика Петровић, у свом дневнику каже:

Јер, у Скадру где је требало све да нас чека није било ничега а хлеба понајмање. Стока је цркавала а војници су умирали с парчетом коњског печеног меса у руци или устима. У то најгоре време дошао је ђенерал де Мондезир који је најпре рекао да људи добро изгледају, а затим пребацио Генчићу да се не стара за хигијену. Донесите ви хлеба и нараните овај народ, па неће умирати. Јер, ово није тифус већ глад која сатире нашег војника; а, оставите се Ви хигијене, Господине генерале, коју не разумете. Одговорио је тадашњи начелник српског војног санитета др ЛазарГенчић, што га је, потом, коштало положаја.”

Одмах је смењен.

Страшно је и замислити ту ситуацију, када вас после силних патњи и мука, после уништења силне оне имовине која је још и могла да се некако носи до Љум Куле и Пећи, али не и даље, не чека ништа, ама баш ништа, чак ни хлеб. И да није било руског императора Николаја Другог Романова који је запретио да ће Русија склопити сепаратни мир с Централним силама, ако савезнички бродови не прихвате српску војску и избегли народ, ко зна докле би све то потрајало, и како би се завршило, али ни после те врло озбиљне претње руског цара, спас још не беше близу. Јер да би војска и избегли народ уопште могли да буду прихваћени требало је још пешачити и гладовати.

Станојевић је сасвим у праву када пише:

„Тешко је категорички тврдити без статистичких података, али је једно, ипак, јасно: наш народ је у Великом Рату упропашћен не у крвавим борбама, већ у Албанији, и нарочито, терањем кроз глибове дивљег албанског приморја од Скадра до Валоне. Којим душманским демонима пада на душу овај грех није још сасвим јасно...“

Јасно је, међутим, било и тада, као што је јасно и данас. Али – не помињи, не таласај...

Будући да је поменуте редове Станојевић исписивао 1925 године, када је цветала „љубав“ између тек створене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Републике Француске.

Стога ни већ поменуто сведочење оца српске ратне хирургије др Михајла Мике Петровића, до скора није било познато, него тек пошто је растумачен његов ратни дневник из 1916 – 1918 године. А у том дневнику нема ни једне лепе речи о Французима, тадашњем главном српском покровитељу и савезнику.

Утолико књига а и ова изложба Луке Николића осветљава и ону другу, лепшу, хуманију, чак дирљиву страну тадашњег српско-француског савезништва, која је и за памћење и за поштовање, а ето, скоро да је сасвим, сасвим заборављена.

Наиме, почетком јануара 1916. године на други дан православног Божића прва група војника и избеглица допремљена је француском крстарицом „Виктор Иго“ у Бизерту. Они су по наређењу француске Врховне команде требало да буде смештени, не у Бизерти, већ негде на ободу пустиње, али ће се томе одмах успротивити адмирал Гепарт. „То је немогуће!“ Узвикнуо је узгледавши живе костуре. „Они морају одмах под кров.“ Заслуживши, потом, надимак „Српска мајка“.

Ускоро потом Бизерта ће постати симбол, једног уистину величанственог подухвата, симбол за сва лечилишта, опоравилишта, рехабилитационе центре широм тадашње француске Северне Африке, симбол далеке позадине Краљевине Србије државе у изгнанству. Симбол подухвата који се не тиче само историје српске медицине, већ и војне историје у дословном смислу, културне историје, верског живота.

Само, како је сав тај уистину величанствени подухват, који није само један од симбола француско – српског ратног пријатељства, већ и симбол жилавости, отпорности и снажног патриотизма тадашњег српског народа, тако брзо, тако лако, и тако срамно гурнут под тепих?

Одговор на то питање крајње је замршен, али се барем зна када је и како све почело.

А почело је одмах у тек створеној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, о чему у свом другом делу потресно говори књига Луке Николића, из које издвајам само овај детаљ.

Рат је завршен. 19. априла 1919. године у луку Груж, код Дубровника, упловљава француски брод са „повратницима из Бизерте“. Дочекују их уз највише војне почасти. Та река слепих, сакатих, и на све могуће начине обогаљених спроводи се до возова, и транспортује пругом уског колосека ка опустошеној Србији. Али власт нема храбрости да толики број инвалида искрца усред Београда. „Повратници“ силазе у Кијеву, у сеоце подно Авале, испред Београда, готово крадом. Ни војних почасти, ни пламених говора, никог да им у име Отаџбине каже – хвала.

И можемо с правом упитати да ли је та Отаџбина – за коју се толико гинуло, страдало и крварило - тада у том тренутку уопште постојала? Или је настајала нека друга, с новим правилима, уз коју је уз сва могућа мигољења спадала и – обавеза заборава? Тачку на јоту ставиће још касније промена имена једне улице у самој Бизерти, чије је име, сазнали сте то из филма који је малочас приказан, од „српска“ промењено у „југословенска“.

Има ли барем данас краја томе?

Видимо ли данас какав напредак да се тај срамни заборав некако исправи, потре? Макар век касније? И, хоћемо ли се икада отарасити све већег и већег стида да без длака на језику проговоримо о сопственој историји?

И, може ли се уопште говорити о свему томе без овде присутног Луке Николића?

Без његове књиге „Србијо мајко и маћехо“, без изложбе попут ове, без филма „Бизерта – повратак у легенду“?

Без његовог до сад једва признатог рада, који нам донекле, али само донекле, спасава образ?

Не могу да вам у овом трену одговорим на сва та питања.

Код мене нису ни нож ни погача.

Питајте задужене, ако у Србији уопште постоје.

Хвала.

(Изговорено на трибини у оквиру изложбе Луке Николића „Србија памти савезничку Бизерту“, и документарног ТВ филма „Бизерта – повратак у легенду“ 15. 4. 2015 у Бајиној Башти.)