Брана Димитријевић

Егзодус српске војске 1915 с освртом на италијанску помоћ

Одмах да кажем да сам се имајући на уму предавање гђе Миле Михајловић припремао за дискусију а не за реферат, али због чудних правила Здравственог савета и Лекарске коморе Србије, морао сам да ту своју дискусију овако пријавим, иначе не бисмо били акредитовани!? Мој реферат засниваће се на записима и сећањима учесника и сведока, Срба.

Елем, одлука српске војске и државе да не капитулира пред навалом немачке, аустроугарске и бугарске силе, већ да се повуче ка јадранској обали, и ту сачека савезничке бродове, који ће их негде пребацити, није донета без савезничког пристанка, и чврстих обећања.

Тако се кренуло у голготу.

„Ишло се у крајеве“ пише др Светислав Стефановић, „једва дотакнуте европском културом. И док је у Црној Гори још било (релативно) добрих путева, али је због сопствене сиромаштине земља имала једва оскудне хране и за сопствено становништво, дотле је Албанија сасвим без путева, чак и без добрих стаза, а о животним намирницама влада један преисторијски систем спремања и снабдевања. Скоро искључива храна је проја, албанским језиком „бук“, уз коју је најчешће ишла реч „ска“ – нема.“ (1) Јер српска војска није добављала храну отимањем и пљачком, већ куповином, па и трампом, све до кошуље.

Али... после уништења свега што није могло да се носити само леђима, и после не малих људских жртава „...у Скадру где је требало све да нас чека није било ничега а хлеба понајмање. Стока је цркавала а војници су умирали с парчетом коњског печеног меса у руци или устима. У то најгоре време дошао је ђенерал де Мондезир који је најпре рекао да људи добро изгледају, а затим пребацио Генчићу да се не стара за хигијену. Донесите ви хлеба и нараните овај народ, па неће умирати. Јер, ово није тифус већ глад која сатире нашег војника; а, оставите се Ви хигијене, Господине генерале, коју не разумете. Одговорио је тадашњи начелник српског војног санитета др Лазар Генчић, што га је, потом, коштало положаја.” (2)

Убрзо је смењен.

Настаће „мочвара дипломатије“. Телеграми, преклињања, подсећања, изговори и мигољења, глад, исцрпљеност, умирања... Прекинуће их претња руског императора Николаја Другог Романова, да ће Русија склопити сепаратни мир са Централним силама, да ће изићи из рата, уколико се не прихвате већ десеткована српска војска и избеглице на албанској обали. Уз то су ишле и цареве готово пророчанске речи: „…помозите да се спасе српска војска, која ће нам бити од користи у заједничком подухвату”. Што се, касније, обистинило.

Упркос томе, изговори су се наставили, јер је одговор савезника убрзо после тога гласио: „Можемо вас прихватити али тек у безбедним јужним албанским лукама!“ Требало је, значи, још пешачити и гладовати.

Станојевић је сасвим у праву када пише:

„Тешко је категорички тврдити без статистичких података, али је једно, ипак, јасно: наш народ је у Великом Рату упропашћен не у крвавим борбама, већ у Албанији, и нарочито, терањем кроз глибове дивљег албанског приморја од Скадра до Валоне. Којим душманским демонима пада на душу овај грех није још сасвим јасно...“ (3)

Станојевић је исписивао поменуте редове 1925 године, када је цветала „љубав“ између тек створене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Републике Француске, и зато је питање „душманских демона“ оставио отвореним.

Али, отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, у свом дневнику 1916 – 1918, који није објављен за његова живота, нема ни једне лепе речи о ускоро главном српском савезнику и заштитнику о Французима, од којих ће добити Легију части. Ево једног карактеристичног одломка, насталог већ пред крај рата.

“27. октобар1918: Битољ. Ручао сам код владике Варнаве. Ту сам чуо да су Дебарлије Арнаути из Малог Дебра ударили на нека наша села и да пљачкају. (Ђенарл) Душан Васић је отишао тамо и морали смо да позовемо један пук из Србије мада у близини стоји читава француска дивизија. Када је упитан њен командант што не спречи упаде Арнаута, договорио је да нема наређења за то.

Као што се види наши савезници терају опет стару тактику – чекају наређење. Међутим, то је прост изговор а у исто време и одговор на наше непристајање да они у Србији заповедају како хоће, као што су радили у Солуну и на Халкидису. Пошто нисмо пристали да нам други у земљи господари, то сад они сматрају да нису дужни да спречавају упаде Арнаута, који су наоружани од Талијана... » (4)

Не каже бадава наш народ : Туђа помоћ наплата је скупа.

Али, да видимо како је текао наставак егзодуса сада по глибовима дивљег албанског приморја, од Скадра до Валоне.

Ево шта о томе са лица места, у свом дневнику, објављеном такође после смрти пише др Светислав Барјактаровић, професор београдског Медицинског факултета, а тада студент медицине (медицинар). (5)

„3. децембар по јулијанском а 16. децембар по грегоријанском календару, 1915 године. Скадар. Кренусмо тек око 9 и 30 часова из Скадра мада је било заказано да пођемо у 7. Пешачили смо цео дан. Марш који нећу заборавити, јер сам тог дана једва ишао. Ципела ме је убијала и пликове по табанима начинила, а поред тог пут је био каљав, киша је падала и буквално смо по води газили.

4. децембар. Кренусмо јутром за Љеш, по путу пуноме воде и блата до колена, и после 3,5 сата маршовања, падосмо на одмориште, жељни одмора, прежељни.»

У Љешу ће затим остати наредних седам дана.

«11. децембар, добисмо наредбу да ће наша дивизија (Моравска Првог позива) кренути за Драч. 12. децембар. У 8 сати кренусмо. 13. децембар дођосмо до места прелаза на реци Мату (Мату или Маћа, силно набујала). Превозе два чамца на конопцима од жице и колутовима и једна албанска дереглија, која наплаћује 20 пара по војнику. Ту смо остали цео дан чекајући на ред. 15. децембар – а дванаести дан како су кренули из Скадра – Јутрос око 7 сати кренули смо даље за Драч. Цео тај дан марширали смо путем пуним блата.»

И, тек 17. децембра, дакле после 14 дана, стижу у Драч. У коме ће се дуже задржати.

«Данас нам је Божић» записује Барјактаровић, »кога проводимо скромно и тужно као изгнаници и бегунци који немају ни кућу ни кућиште. Божић без печенице... При нашем уласку у Шијак пред Драчем налазе се талијански логори. Поред њих смо прошли као поред турског гробља. Они су нас немо посматрали. Ми смо после толиких маршева изгледали као адраповци.»

«Пут од Скадра до Љеша« записаће касније Станојевић, »није био тежак. Али је од Љеша до Драча био обележен безбројним лешинама љуским и коњским. На овом путу на неким местима је био такав глиб, да су из њега тешко излазили и јачи ненатоварени коњи.» (6) Док су натоварени заувек остајали. И «За изнурене и изгладнеле људе, те препоне су биле исто тако фаталне»

«2. јануар. 1916. Драч.» Наставља Барјактаровић. «Поједине наше војне јединице укрцавају се и одлазе, ми смо већ давно добили наредбу за укрцавање али је она промењена... па смо добили нову наредбу да будемо спремни за покрет пешке за Валону. По италијанским новинама стоји да су Талијани на јуриш заузели Драч. Од кога? Пре нашег доласка била је поморска битка пред Драчем, где су Талијани потопили две аустријске лађе «Лику» и «Триглав».

9. јануар. Драч. Данас је наређивано: пођите – станите, док најзад прва половина дивизије није око 10 часова кренула за Валону пешке. (Дакле, у Драчу проборавише 19 дана!) Друга половина је остала са штабом, јер Талијани не дозвољавају да се иде у масама. Да грдног безобразлука! 10. јануар. Пешачили смо цео тај дан преко Каваје. Одакле се све чешће и чешће виђају талијански «хероји».

11. јануар. Пешачили смо цео дан, али с планом: од 7 до 11 сати марш, од 11 до 12 одмор, у три по подне конак. Застали смо пред (набујалом) реком Шкумбом. 12. јануар. Давајући себи мало већег одмора пред једним ханом упита ме један Арнаутин, трговац : «Зашто ви Срби сада бегате када сте пре били аферим јунаци ?» Одговорим му да не бегамо него да идемо у Француску, а да ћемо одавде право у Србију.

На путу у једном селанцету наиђосмо на два регрута, где седе крај пута. Мумије. Просто нема живота у њима. Молили су за милостињу. Страшно.

По овим крајевима свет је мало питомији, јер су махом сви погрчењаци, а многи говоре влашки и српски. Овде нас народ јако симпатише и жали што смо били овакве судбине. Један ми грчки попа рече да и не треба да се жалимо на судбину јер смо јунаци и јуначки смо се показали али да се нисмо могли борити противу толике силе. Тешећи нас рече ми да ће наша судбина ипак бити сјајна а он моли Бога да сви ови крајеви подпадну Србима. У истој варошици наиђосмо на једног нашег регрута кога су Грци хранили из милосрђа. Узео га је после Раша Ненадовић у своју јединицу.

13. јануар. Јутрос смо око 9 часова пошли напред. После пола часа хода наиђосмо на баровите и мочварне терене. Ко није имао коња, морао се скинути бос. Ја коња нисам имао, а ни суве пресвлаке, да бих могао газити у ципелама. Тако све до варошице Лабовче, где сам у једној бари опрао ноге и обуо ципеле. У тој варошици пробависмо око сат. Одатле смо ишли даље. Час узбрдо, час низбрдо. Дани су лепи и суви, што је била велика срећа, јер је по кишовитом времену овај пут непроходан. Успут смо наилазили на лешеве аустроугарских заробљеника и наших регрута који су се подавили у блату. Око 1 сат после поноћи нас разбудише, јер је на нас дошао ред да пређемо реку. А када око 4 сата узјутра пређосмо реку, где беше талијански логор, Талијани нас одведоше да се до зоре одмарамо на једном гробљу! Ставише нас (још !) под стражу. Гробље пусто а јутро хладно и суво. Предмет нашег разговора су псовке и претње Талијанима. Апотекар Виготски тера комендију с талијанским стражарем, који нешто мало зна енглески. Тачно у 7 сати Талијани нам наредише да кренемо. Наредбе су нам саопштавали војници, док се њихови официри нису ни појавили. 14. јануар. Свети Сава. Маршовали смо цео дан преко Фијере, где остадоше у тамошњој болници, по наређењу команданта дивизије, апотекари Божа Поповић и Виготски. Кроз Фијеру смо прошли колоном двојних редова, а било нам је наређено да се из колоне не сме излазити и штогод по вароши тражити иначе ће нас Талијани зауставити и неће нас пустити даље да идемо. Све сама уцењивања. После маршовања од целога дана стигосмо до реке Војуше. Где смо законачили. Јер нас Талијани нису пуштали да пређемо преко (понтонског) моста.

15. јануар. Пешачили смо цео дан путем доста неравним али већим делом друмом. Био сам мртав уморан, ноге ми забрекле, а зној ме спопао. Талијански коњаници нас прате и продуцирају се пред нама. Предвече стигосмо пред Валону, где се упарадисмо у двојне редове, јер се сада морало и кроз Валону промарширати. Затим смо скоро три четврти часа пешачили крај морске обале по песку, који нас је онако уморне сасвим изнурио. У заливу је било око 30 лађа и почели смо се одмах укрцавати по партијама од 100 људи. На обали нађосмо неке енглеске војнике и упустисмо се са њима у разговор. Они нам рекоше да ћемо на Крф.»

Дакле, тек ту сазнају где ће, не у Француску.

«Понудише нам енглеских цигарета. Причаше како су заробљенике скинули потпуно голе, овде на обали. Обукли их у ново одело и веш и тек потом их укрцали. Причају и сажаљевају наше регруте који су тако страшно пропали. Најзад дође ред и на нас.

16. јануар. Брод «Кордова», Валона. Цео данашњи дан проведосмо на лађи, посматрајући валонски залив, укрцавање новодолазећих трупа. Претоваривање наших из малих лађица које су стизале из Драча у велике пароброде. На лађи имамо све удобности и храну бесплатно. Војницима се такође даје бесплатна храна те је око казана страшна ларма и гурњава. Изгладнео народ па му се не може дати џевапа.

17. јануар. Брод «Кордова». Проведосмо дан путујући до Крфа где смо стигли око 10 часова пре подне. Са данашњим даном надам се да ће бити крај оним мукама, беди и глади коју у последње време трпесмо. Др Андра (Николић) вели: «Ево нас из пакла у рају.»

Раздаљина у ваздушној линији између Скадра и Валоне износи 178, а путем према садашњим подацима 224 километара. Јединици којој је Барјактаровић припадао требало је месец дана да га превали, Највише времена ипак је утрошено на разноразна застајкивања и дангубу. У Љешу 7 а у Драчу 19 дана, остало је било пешачење по каљугама.

Намеће се питање: зар је све морало толико дуго потрајати?

Али, вратимо се сусрету ђенерала Пијерон де Мондезира, личног пријатеља регента Александра Карађорђевића, и начелника српског војног санитета доктора Лазара Генчића. Ђенерал де Мондезир долази с већ припремљеном тезом о зараженим а не изгладнелим Србима, «позивајући» се на епидемију тифуса која је међутим у самој Србији одавно сузбијена. Тези која ће се провлачити за све време спасавања српске војске и избеглог народа, а која ће убрзо потом бити «коригована», речима: «добро, није тифус већ је колера». Колере је одиста било, али не у толикој мери, будући да је српка војска против колере била, како истиче др Светислав Стефановић, вакцинисана, што потврђује и медицинар Светислав Барјактаровић, наводећи у свом дневнику датуме, када је самом себи давао вакцину а када ревакцину. Од колере су, међутим, највише страдали несрећни регрути, док је у многим случајевима токсични ентеритис, који се јавио услед перманантног гладовања, био проглашаван за колеру. Па ће се о том питању расправљати и после рата у стручним круговима (7). Шта више, и међу становницима Крфа завладало је уверење и страх да им у госте стижу «заражени Срби».

Не бих се упуштао у шира политичка разматрања, али је за спасавање Срба после оне претње руског цара, највише била заинтересована Француска, јер би излазак Руске империје из рата, у том тренутку значио у најмању руку пад Париза, ако не и нешто горе од тога. Италија је, пак, била ту преко пута, са својим поморским снагама, стога је она позвана у помоћ. Али, све је то било под морање. Што италијанске копнене снаге стациониране у Албанији, нису пропуштале да на врло груб начин ставе Србима до знања; јер су им Срби били конкуренти не само у Албанији, него и дуж Јадранског приморја и Словеније, као што ће се то убрзо показати а по распаду Аустроугарске монархије. Желео бих да, после свега, скренем пажњу на оно што је у досадашњим разматрањима и о судбини Српског народа и о судбини његовог санитета, остало донекле запостављено, а то је политички утицај епидемије три тифа 1915. године у Србији, који се испољио не само у другом делу албанске голготе, и за мало није постао кључни разлог (и оправдање) за остављање и српске војске и српских избеглица на цедилу. А видљив је и после тога у Париском споразуму између Србије и Француске, потписаном 6. априла 1916. године, који се тицао успостављања Солунског фронта. По том споразуму српски војни санитет не само да није обновљен према српским предлозима, барем приближно онакав какав је био пре повлачења, већ је према њему испољена и нека врста неповерења. Срби су добили своје санитетске јединице али само на нивоу оперативне војске, тако да нису имали права на оснивање сопствених армијских болница, ни специјалистичких служби, транспорт им није припадао, што ће се врло неповољно одразити на рад српског санитета током пробоја Солунског фронта.

С друге стране, понашање италијанске морнарице, било је што се тиче прихвата српске војске и избеглица, али у јужним албанским лукама, сасвим коректно, на чему јој треба одати дужно признање и захвалност.

(1) Стефановић С.: Фрагменти грађе за историју нашег повлачење и изгнанства. Из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство. Београд, 1925.

(376)

(2) Димитријевић Б.: У контејнеру, записи српског војног хирурга 1916 – 1918. Водич за родитеље, Београд, 2004 (16)

(3) Станојевић В.: Епидемија пегавца у војној болници код „Ћеле куле“ и улога те болнице у повлачењу 1915 – 16. Из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство. Београд, 1925. (359)

(4) Димитријевић Б.: Исто (76 – 77).

(5) Ратни дневник др Светислава Барјактаровића. САНУ. Посебна издања, Књига DLXXIII, Одељење Медицински наука. Београд, 1987. (94 – 105)

(6) Станојевић В.: Исто (359)

(7) Радосављевић А.: Писмо уреднику „Српског архива“. Из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство. Београд, 1925. (366)

(Изговорено 21.05.2015 на редовном састанку Секције за ист. медицине.)