Брана Димитријевић

Хероји у белом – српски војни санитет у великом рату

Уводна реч – историја српског војног санитета у Великом рату

Наслов овог округлог стола, није ни патетичан ни претеран, иако је углед лекара данас у опадању.

Томе треба додати и застрашујуће незнање о санитетским збивањима током ратова 1912–1918; о чињеници да она до скора нису ни обрађивана. Историчар академик др Андреј Митровић, је још пре десетак година рекао: „Све што се тиче Великог рата, махом је истражено, до најситнијих детаља: војна историја, економија, дипломатија, све, све осим санитета.

Како је то могуће? Зар се послератна медицина није бавила и ратним искуствима? Одговор је: да, бавила се, и те како се бавила. Говорило се и писало о лечењу ратних рана, заразним болестима, чак и о алкохолизму... Али се санитет није посматрао као део државног организма, о чему ћемо ми данас проговорити.

Први у свету?

Да! И, за сад – једини. Што је последица рада и труда групе ентузијаста претежно лекара (војних и цивилних) више од једне деценије, рада о своме руву и круву; без материјалне потпоре државних институција.

Али вратимо се наслову. Како и зашто – хероји? На ком фронту су се они борили? Где су њихова одличја и медаље?

Борили су се на невидљивим фронту, против невидљивог непријатеља, па су и сами постали – невидљиви.

„Када се“, написаће проф. др Димитрије Антић, „крајем октобра 1914. године међу војницима пронео глас да је нестало артиљеријске муниције, одмах се опазило да су многи клонули духом. Али лекари нису клонули на свом фронту. Иако голоруки јуришали су свесни да ће изгинути. Ретко да има таквог примера у историји човечанства. Али позвани то не увидеше. Ни сада (после рата, 1925. године) то не виде. Колико Карађорђевих звезди краси прса наших лекара. Ниједно! Па и то би се преболело и поднело да се барем држава постарала око њихових породица, које остадоше без својих хранитеља!“

Почнимо од питања: шта је рат са санитетске тачке гледишта? Руски хирург Пирогов је рекао: „Рат је трауматска епидемија“. Редња повреда и повређивања. Што је и циљ сваког рата. Побити, ранити, заробити што више непријатељских војника, избацити их из строја. Док је насупрот томе, циљ сваког санитета спасти што више живота, што пре оспособити повређене са што мање последица, и – вратити их у строј. Али, рат није само редња повреда, рат је и доба разбуктавања зараза, укључујући и велике народне морије.

Још пре него што је букнуо европски рат, Србија је већ имала за собом два узастопна балканска, које морамо поменути, јер они у многоме представљају синопсис каснијих збивања. Србија је, тада, током балканских ослободилачких ратова, имала запажене успехе у борби против трауматске епидемије – што јој је и признато на међународним конгресима у Петрограду и Берлину, а знатно слабије, да не кажемо, катастрофалне у борби против зараза. Епидемија колере зачета још током Брегалничке битке, убрзо ће се проширити и по народу. Овај неуспех изнео је на видело једну од кобних слабости српског санитета, а то је немање начина да се одупре заразама. А један од разлога је свакако тај што је санитет још од свог настанка био пасторче војске. О томе ће 1913. године загрмети у Српском лекарском друштву ондашњи начелник војног санитета др Лазар Генчић.

„За борбу против колере требало је спремити санитет још пре педесет година. Требало је спремити барем 800 лекара за војску од 400.000 војника; требало је спремити свакој дивизији по једног лекара бактериолога с покретном лабораторијом; требало је спремити колоне за дезинфекцију и апарате за стерилизацију воде, требало је сваки пук, сваки батаљон снабдети тим апаратом. О томе сам говорио три године! И, слободан сам да изнесем да још није продрла свест да се војска и у санитетском погледу треба да спреми, као и у артиљеријском и у сваком другом. Било је једаред око 12.000 динара уштеде у буџету, и ја сам хтео да за ту суму набавим микроскопе. Говорио сам: као што су тобџији потребни диоптери, тако су лекарима потребни микроскопи.“

Али, ништа од тога није било.

Колера се, иначе, преноси водом, коју су борци да утоле жеђ пили из већ загађене Брегалнице. А потом колеру није лако разликовати од других цревних зараза (дизентерије, на пример) само на основу клиничке слике. Неопходан је и преглед столице, што ће рећи били су потребни лекари бактериолози и – микроскопи. А њих у том тренутку није било.

Европски рат за који је Србија била неспремна, у сваком погледу, па и у санитетском, почео је жестоком трауматском епидемијом. Борбе су се водиле у Западној Србији, у махом планинским пределима; пределима са изразито слабим особито железничким комуникацијама. Осим тога, Београд који је у Балканским ратовима располагао са две војне и 34 резерве болнице, као погранични град, изложен непрекидним артиљеријским бомбардовањима, морао је бити напуштен. Све санитетске установе повучене су у унутрашњост Србије, а једно од чворишта које је требало, али није могло да замени Београд, постаће Ваљево. Из Ваљева се евакуација рањеника вршила пругом уског колосека до Младеновца. Ту су рањеници пребацивани у возове нормалног колосека и одвожени даље према Крагујевцу, Нишу, Лесковцу, Врању, Скопљу, све до Битоља.

С јесени 1914. године почињу у почетку постепено, а потом све снажније да се појављују и заразне болести. Тако ће борба против зараза карактерисати прву половину 1915. године. Разбуктаће се епидемија три тифуса, која ће, такорећи одмах, већ у јануару 1915. године десетковати српски санитет.

Шта је проузроковало овако снажан налет ових народних морија?

Да ли је Аустроугарска извршила бактериолошку диверзију? Да ли је повела бактериолошки рат против Србије? Њене трупе биле су већ заражене у Галицији и Босни. Приликом повлачења, тачније безглаве бежаније, а после Колубарске битке, аустроугарски санитет није евакуисао своје тифусне болеснике, већ их је остављао, што је било у складу с Хашком конвенцијом. Исто тако, не може се тврдити да тифуса у Србији пре тога није било, али одговорност аустроугарске војске ипак постоји.

Приликом првог упада у Србију аустроугарска солдатеска починила је стравичне злочине над становништвом Мачве, Јадра и Поцерине, што је избило на видело одмах после Церске битке. Уследио је затим рововски рат, исцрпљујуће битке на Дрини, а када је због помањкања артиљеријске муниције српска војска била принуђена на повлачење, са њом је кренула и непрегледна маса избеглица.

„Напуштао је куће и селио се најнасељенији наш крај Посаво–Подриње, и то у најгорим хигијенским приликама. Збијање и густо становање тих избеглих маса по тескобним и затвореним просторијама; немаштина, полуглад, нечистоћа, запуштеност рубља и тела – све је то у крајњем резултату дало запат вашију.“ Написаће др Владимир Станојевић.

„За време одступања наше војске са Дрине и Саве наша непосредна позадина изгледала је као кошница. Измешале су се избеглице, заробљеници, војска, жене, деца. Овакво гушење и дављење имао је не само војно тактичке већ и рђаве санитарно – хигијенске последице. Појавиће се – тифус.“

Тифус, или тифоидна грозница је реч грчког порекла и значи маглу, испарење. Током 19. и почетком 20. века ова реч је коришћена за различите болести које је пратила висока температура и помућење свести. Преносилац и пегавог и повратног тифуса је бела ваш, с том разликом што бела ваш док сише крв домаћина, избацује узрочника пегавца својим изметом. Њен ујед изазива свраб, па се тако узрочник чешањем утрљава у кожу, док код повратне грознице ваш мора бити згњечена (убијена) да би се узрочник који је у њеној хемолимфи чешањем утрљао. Трбушни, пак, тифус преноси се, слично колери, водом и храном. Међутим, српским лекарима улога беле ваши тада није била позната. Јер, „Иако су Никол (Nicolle) и Консеј (Consel) још 1909 утврдили да се пегавац преноси вашима“, написаће после рата др Димитрије Антић, „ми смо ушли у Светски рат необавештени о том важном факту. Надлежни су пропустили да нам нареде да знамо да пегави тифус преноси вашка.“

У војсци је епидемија напредовала по етапама. Прва етапа заразе почев од фронта биле пољске болнице. Ту се скупљало и мешало све што изнемогне на фронту, и рањеници и болесници. Била су то свратишта и преноћишта где је на простртој слами ређано све што је нађено, превежено и донето. (И заражено и рањено без разлике, и српски и аустроугарски рањеници и болесници). А, због брзог развоја операција на фронту, и осуства средстава за дезинфекцију, заразни материјал се само гомилао. Још незаражени рањеник је ту преноћивши настављао свој пут као заражен.

А лечилишта? Тадашње наше болнице понајвише су шириле заразу. Оне су, пише Станојевић, највише света у гроб отерале. Није било довољно кревета, ни постељног рубља, већ су болесници и рањеници ређани по поду један до другог. Није било купања, ни пресвлачења при ступању у болницу, а ни административно болничког рада.

Недостатак лекара, од којих су многи већ лежали у тифусној грозници, био је доказ да је невидљиви непријатељ с лакоћом пробио ту прву линију фронта; и да се епидемија шири невероватном брзином. Тек крајем јануара почетком фебруара 1915. године сазрева свест да у борби против великих народних морија мора да учествује цела држава. 9. фебруара 1915. године српска влада обраћа се Министарству спољних послова Велике Британије, и тражи мисију од око 100 лекара. И већ сутрадан 10. фебруара 1915. године пуковник Вилијам Хантер (William Hunter) добија овлашћење да може да оформи екипу али од 25 чланова.

У изузетно тешкој епидемиолошкој ситуацији, по Хантеровој оцени, било је од пресудне важности дати првенство спречавању даљег ширења болести. И, Хантер предочава српској влади план у 9 тачака, од којих ћемо поменути само три најделотворније. Осим потпуне обуставе железничког саобраћаја у периоду од 15 дана, и следствене дезинфекције возова и железничких станица, осим забране посета здравих болницама, импровизовано је буре за уништавање вашију, које је предложио пуковник Стамерс. Наиме кључала вода, на 100 степени Целзијусових не убија белу ваш, већ температура мора да износи барем 120 степени, а да би се она постигла мора се повећати атмосферски притисак. Стамерсово буре имресионирало је својом једноставношћу, лакоћом израде и ефикасношћу председника српске владе Николу Пашића; који је одмах наредио да се начини 100 комада и да се поменута бурад уз упутство одмах пошаљу као узорци у свако градско насеље. У војсци је уведено по једно буре, на сваких 250 војника уз импровизовано покретно купатило. То буре („Barrel disinfector“) убрзо је прозвано „чудотворно“; касније је добило назив „српско буре“, а још касније, „партизанско“. Власти, војне старешине а и сав напаћени народ одмах су прихватили све видове борбе против пегавца и рекуренса. И епидемија је у јуну била савладана. Тачан број жртава није утврђен, а Србија је названа „Земљом смрти“.

Осим људских и материјалних губитака последице епидемије биће и – политичке. После слома и повлачења српске војске и народа, и избијања на албанско приморје, као један од изговора, западних савезника да их не прихвате својим бродовима навођен је и страх од зараза, тифуса нарочито; кога тада већ није било. И тек када је руски император Николај Други Романов запретио да ће Русија закључити сепаратни мир са Немачком, ако савезници не прихвате већ исцрпљену српску војску, тек тада су се ствари измениле утолико што је преостала војска и избегли народ морао да допешачи до јужних лука, Драча и Валоне.

Станојевић пише: „Тешко је категорички тврдити без статистичких података, али је једно, ипак, јасно: наш народ је у Великом Рату упропашћен не у крвавим борбама, већ у Албанији, и нарочито, терањем кроз глибове дивљег албанског приморја од Скадра до Валоне. Којим душманским демонима пада на душу овај грех није још сасвим јасно...“

И на Крфу је, међу грчким становништвом, завладао силан страх на вест да им у госте стижу „заражени“ Срби. Приликом искрцавања српске војске мештани су стајали по страни, одбијајући да помажу, упркос молбама и псовкама француских морнара.

Није међутим сва војска пребачена само на Крф. Део је већ почетком јануара 1916. године пребачен у Северну Африку, у Бизерту. Француска врховна команда планирала је да те људе пошаље негде на обод пустиње, али је Адмирал Гепарт, угледавши их једва живе, одмах рекао: То је немогуће. Они морају одмах под кров. Тако да се касније одлука француске Врховне команде неће ни помињати, а адмирал Гепарт биће назван „српском мајком“. Бизерта је, међутим, само симбол, за лечилишта, опоравилишта, рехабилитационе и регрутне центре широм тадашње француске Северне Африке; забатаљена тема која захтева посебан округли сто. Довољно је, на пример, рећи да је тада први пут у Северној Африци Брајева азбука за слепе проговорила српским језиком, ћирилицом.

Доласком на Крф, расформиране су скоро све дотадашње српске санитетске установе, а нова организација установљена је после потписивања споразума 6. априла 1916. године у Паризу. Делови тог француско-српског споразума који су се тицали организације санитетске службе били су за Србе у многоме неповољни. Српске санитетске установе биле су предвиђене само до нивоа оперативне војске. Одређена су по три алпинска завојишта за сваку дивизију, једно за хируршке случајеве, друго за заразне болести, треће за остале потребе. Срби нису имали права на сопствене армијске болнице, и на оснивање специјалистичких служби. А Французи су преузели на себе оснивање позадинских болница за 14.000 рањеника, али су доцније то поделили с Британцима. Стога може изгледати, данас чудно, да на пример 1917. године српска Врховна команда налаже др Арчибалду Рајсу да сачини извештај о бомбардовању британских болница у Вертекопу (који се данас зове Скидра). Зашто британских, зар то није ствар британских војних власти? Није јер се у тим болницама лечили српски рањеници.

Париски споразум, и нова организација санитета тешко је пала нарочито хирурзима, а поготову оцу српске ратне хирургије др Михајлу Мики Петровићу. Овакву организацију хируршке службе, сматрао је телом без главе. Јер, треба знати да је у лечењу рањеника једна од најважнијих мера спровођење јединствене хируршке доктрине. Рањеник је тај који иде од етапе то етапе, лекари су ти који се мењају, стога се било која рана мора лечити на исти начин од стране различитих лекара од почетка до краја. Армијске болнице задужене су и за надгледање спровођења јединствене хируршке доктрине.

Ипак, указаће се и то баш Мики Петровићу, једна полушанса. Добио је на поклон од контесе Шабан де ла Палис, опрему за операциону салу, чак и рендген апарат, а уз рендген инжењера Анри Геја, који ће се све време старати о поменутом апарату. Рендген није био прикључен на електричну мрежу, потребну енергију је добијао од динамо машине која се пунила окретањем педала на бициклу. Тај рендген ће успешно и непрекидно радити наредне две године. Добијање поменуте опреме било је тек пола посла; недостајали су шатори, кухиња, кревети постељина, све то је требало измолити од Француза. Срећом те је Михајло Петровић у то доба, као хирург, већ био познат широм Европе, па му је његов колега начелник француског санитета генерал др Пол Руот изишао у сусрет у толико, што је пазећи да не прекрши Париски споразум, дозволио оснивање Прве хируршке пољске болнице српске Врховне комадне у Василици, сеоцету југоисточно од Солуна. Зашто па Врховне команде? Зато што је српска Врховна команда на Солунском фронту била и правно лице. Издавачка делатност припадала је, такође, Врховној команди. А када су се Срби изборили за посебну „Њупорску“ авионску ескадрилу, и она је припала – Врховној команди. У Василици је, међутим, Прва хируршка пољска болница осим по декору по свему осталом била је – цивилна; бавила се операцијом килавих, а не рањеницима. Руот је, осим тога, поставио још један услов, да своју нову методу оперисања килавих, испроба на Србима. Доживео је дебакл, код петорице које је он оперисао ране су се загнојиле, а код 120 које је оперисао Петровић, само код двојице.

Петровићу је међутим прекипело када је почела Горничевска битка, а потом борбе за Кајмакчалан. Уз то ни килавих за операције више није било, док је рањеника, који нису могли да допру до његове болнице, било на хиљаде. Стога он одлучује да се пресели што ближе фронту, али Французи ни да чују. Ми вас снабдевамо, не може! Посредовала је контеса Шабан де ла Палис, и код Француза и код Британаца који су напослетку својим камионима превезли болницу, па болница успева да се скраси у Драгоманцима (данас Апсалосу), и ту остане до краја рата. Та болница ће убрзо постати једна од најудобнијих на читавом Солунском фронту, али ће осим тога постати позната и због лечења кокошјег или ноћног слепила.

1916. година значајна је и због ратовања Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи. Наиме српске победе 1914. године одушевљено су дочекане међу заробљеницима Србима, Хрватима, Словенцима, држављанима Аустроугарске, у Русији. Многи су изразили жељу да оду да се боре на страни Срба, што је од стране руских власти дочекано с резервом. Аристократски кругови су сматрали да је једном дата војничка заклетва, дата заувек. Заклели сте се цару Фрањи, не можете сад краљу Петру. Осим тога, руски император Никола Други Романов, био је један од иницијатора Хашког договора и Хашке конвенције, по којој заробљеници нису смели да буду употребљавани на пословима који би индиректно штетили њиховој матичној држави. Постојао је и низ других бојазни, попут освете над породицама добровољаца, па и заробљеним Русима. На крају је нађено решење. Српска влада је упутила меморандум руској влади, који је она проследила осталим чланицама Антанте, у коме је изнела недвосмислене доказе о кршењу Хашке конвенције од стране Централних сила на тлу Србије. Што је превагнуло. Заробљеницима припадницима јужнословенских народа дозвољено је оснивање добровољачких борбених јединица, уз услов да оне не смеју бити употребљене против Аустроугарске, и да се морају сматрати српским војним јединицама било на ком фронту ратовале. Ово је важно напоменути, јер и дан дањи има чланака који објашњавају назив Српска добровољачка дивизија, Српски добровољачки корпус, пуком чињеницом да су у њеном саставу Срби чинили 90% људства. Не! У питању су биле међународно правне принуде. Што се огледа и у управљању санитетом. Оно је поверено Србима, не зато што је српска медицина тада била јача од руске, него из истог тог разлога. Због тога је, већ с пролећа 1916. године, с Крфа послата група од 120 официра и подофицира, припадника различитих родова војски, у којој је била и неколицина српских лекара, и студената медицине.

Последњих дана августа месеца Румунија је ступила у рат на страну Антанте, али се кампања у Добруџи неславно завршила, а Централне силе окупирале су готово целу Румунију.

Али се ту прича о Првој српској добровољачкој дивизији не завршава. Увиђајући да се 1917. године после фебруарске револуције руски фронт убрзано распада, српска влада тражи да њена дивизија буде пребачена на Солунски фронт, што јој после дугих месеци одлагања напослетку бива дозвољено.

С јесени 1917, године добровољачка дивизија подељена у два ешалона, креће пут Архангелска, луке на Белом мору. Први ешалон, срећно је стигао, и отпловио за Енглеску, али је други ешалон заустављен пред Москвом октобарским превратом. После преговора са Троцким дозвољено му је да настави пут, али не према Архангелску, у који савезнички бродови више нису пристајали, већ према Далекоисточној луци Порт Артуру, трансибирском железницом. Тако ће се српске кости расути на три континента.

1917. годину на Солунском фронту карактерише релативно затишје изазвано понајвише епидемијом маларије, од које су трпеле трупе са обе стране фронта. Северна Грчка од вајкада је била позната као маларично подручје. Тамошњи народ претежно словенског порекла маларију је називао „треском“ и сматрао ју је нормалном појавом. И да је само о тој врсти маларије била реч лакше би, можда, било изборити се само с њом, али су знатно опасније облике маларије (тропску маларију) са собом донеле колонијалне трупе.

Преносилац маларије је једна врста комараца, док је сама маларија каткада смртоносна, каткада веома блага. Тако је, на пример, маларија не ретко дијагностикована тек код рањеника, на основу зарастања ратне ране, а да се пре рањавања исти тај рањеник ни на шта није жалио (!). Превенција маларије састојала се из исушивања бара и мочвара, који је било у изобиљу, и у узимању редовних доза кинина, који се користио и као лек.

1917. годину на Солунском фронту карактерише и оснивање српских специјалистичких служби, упркос Париском споразуму. Већ почетком те године у Водени (данас Едеси) основана је Зубна станица, у којој је први пут у историји војног зубног лекарства, почела да се практикује и реконструктивна стоматологија – израда протетичких надокнада. За мање од две године рада збринуто је близу 18.000 бораца. У Драгоманцима је оформљена офталмолошка служба. Најкасније је (1918. године) прорадила оториноларинголошка.

Све су то биле последице кадровске снаге српског санитета, и упорности појединаца, који се нису мирили с Париским споразумом. И сами Французи су то постепено увиђали. С друге стране оснивање специјалистичких служби, допуштало је по ко зна који пут увид у незавидно здравствено стање српске војске. Довољно је погледати катастрофално стање уста и зуба, раширеност кокошјег слепила, али и других авитаминоза, попут скорбута. Војници су патили и од хроничних инфекција ушију. Било је појединаца који чак нису имали – бубне опне. А већ о оперативним ризицима да се и не говори. Ране које су у почетку рата збрињаване чак с лакоћом, постајале су све већа претња животу рањеног. Уз то је сваки борац, сваки лекар, прележао не једну већ неколико опаких инфективних болести.

Речју, крајем лета 1918. године имунобиолошке снаге припадника српских армија беху на нули. О чему се уопште не зна, нити то ико помиње. У мирно доба тешко да би иједан генералштаб ризиковао да такву војску изведе на релативно безазлене мирнодопске маневре, али ето, баш таква војска муњевито је пробила Солунски фронт.

А добром познатом телеграму генерала Гамбете Франшу Д' Епереу „Француска коњица не може да стигне српску пешадију“, можемо придодати и ове редове припаднице транспортног одељења Болница шкотских жена, госпођице Корбет, која у свој дневник записује: „Срби ослободили Велес; који је од Прилепа удаљен 60 километара! Присуствујемо ли једном од епских напредовања у историји!? Нашим аутомобилима не можемо да сустигнемо српску војску која маршира и бори се истовремено!“

Муњевито наступање српске војске с муком су пратиле санитетске јединице. Поново је онај Париски споразум показивао своје ружно лице; јер по њему Срби нису имали ни транспортних средстава, па су веома зависили од Француза. Примера ради, армијска болница у Драгоманцима, недељама се није мицала с места, а онда је некако железницом пребачена до Битоља, и ту ће дочекати примирје. Осим тога, на ослобађаним територијама Срби су затицали болнице без икакве опреме. Не само да је недостајало санитетски материјал; недостајали су кревети, постељина, посуђе, а врата и прозори често су били изваљени. Слика сасвим супротна оној из 1915. године када су Срби повлачећи се и остављајући своје тешке рањенике, уз њих остављали и болничку опрему и санитетски материјал, па и лекаре и болничаре, саобразно Хашкој конвенцији.

Преко свега, почела је да се шири нова епидемија – шпанска грозница; њен други смртоносни талас – пандемија, која ће захватити читав свет и однети пет пута више жртава него цео Велики рат, а која ће наставити да букти и по његовом завршетку.

(Изговорено 17.03.201. године на округлом столу „Хероји у белим – српски војни санитет у Великом рату“ у огранизацију Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду)