Брана Димитријевић

Карантини у обновљеној Србији

Карантинска изолација спада у присилне профилактичке изолације још не оболелих, за које се, међутим, сумња да би могли оболети. Овом против епидемијском мером привремено се задржавају у изолацији људи, животиње, предмети и алати, на за то одређеном и уређеном месту.

Назив карантин дошао је од италијанске речи quaranta (четрдесет), будући да је та изолација, у најранијим временима постојања карантина, трајала 40 дана, што се данас, с обзиром да је познавање трајања инкубације свих заразних болести, сматра предугачким. Карантине су, као посебне установе, почели да у 14. веку уводе медитерански лучки градови, преко којих се обављала трговина са Левантом. Наводи се да су га први увели Дубровчани. Други пак веле да их је прва увела Венеција. Сто година касније уводе их Француска, Шпанија и Холандија.

Доба увођења карантинских установа широм Европе поклапа се са опадањем броја оболелих од лепре, па се лазарети – који су до тада служили као уточишта за оболеле од губе – преображавају у карантинске болнице; а сама реч – лазарет – добија ново значење: карантинска болница. Мада су Руси реч лазарет користили за означавање ратних пољских (војних) болница.

У Србији се карантини помињу први пут почетком 18. века, а тичу се северне Србије, коју је Аустрија добила од турске Пожаревачким миром 1718. године. Аустријска окупација потрајала је релативно кратко, до 1739. А за време њеног трајања појавила се куга. Да би спречили њено даље ширење Аустријанци су подигли и карантине у Параћину, Црној Бари и Чачку. За карантин у Параћину поуздано се зна да је имао лекара и једног кужног хирурга. Године 1727. издат је за ову службу правилник под насловом: Контумац и уредба за чишћење; како такву треба одржавати како са лицима тако и са робом која долази, као и са писмима, у десет тачака, са врло детаљним упутствима.

Све карантинске уредбе против куге које је Аустрија донела од 1723. до 1755. године највећим делом су копија венецијанских прописа за сузбијање куге, познатих под именом Венецијанске норме. Те и друге доцније уредбе сабране су за време владавине Марије Терезије и штампане (1770) под називом Санитетски главни норматив.

Куга је Аустрији претила највећма из Турске, па је на граници према њој основан и постављен Стални гранични санитетски кордон (Здравствени ланац). Истовремено, већ поменути Санитетски главни норматив трпео је, током наредних деценија допуне и измене, па су све оне званично обнародоване 1837. године под именом Полицијски закон о куги.

У погледу здравственог стања које се помно пратило у суседним државама – нарочито Турској – оно је означавано овим изразима: неподозриво време на кугу, подозриво време на кугу и опасно на кугу.

За разлику од Аустрије у Отоманском царству карантинска изолација путника и еспапа (робе) није постојала, па тако ни пратећи прописи, стога ће се обновљена Србија у потпуности ослањати на аустријске. Тадашњи владар Србије Кнез Милош који својим очима је видео грдну несрећу коју је народ претрпео приликом епидемије куге 1814. године, кужну заразу која је 1836. године вазалној Србији запретила из Турске, схватио је веома озбиљно; одлучан да се свом својом снагом ухвати у коштац с њом. Већ 21. августа 1836 године предложено је Совјету оснивање три контумаца (карантина): у Алексинцу, на ушћу Дрине, Мокрој гори и Брегову, и два састанка.

За разлику од карантина где људи и роба бораве извесно време, током карантинског испита, састанак се зове оно погранично место, где је одређено, да се народ обе суседне земље може састајати, договарати, и међу собом трговати, али под строгим надзором. На састанцима у парлаторији, посебном месту одређеном за разговоре, могу се и међусобни уговори од једне и друге стране чинити. Од прилепчивих ствари, допушта се, да се само писма на састанку примају; но и та писма морају бити мала и без икаквих прилога. Писма с прилозима и пакети, упућују се у карантин.

Састанци су, иначе, постојали одвојено или у саставу појединих карантина. Од два поменута састанка један је основан на Вршкој Чуки а други на Пазарском путу. Убрзо потом основани су још један карантин и седам састанака. Тачни датуми оснивања нису познати.

Ево тог списка:

Рача, на утоку Дрине у Саву,

Жепачка Ада, на Дрини између Лознице и Ковиљаче,

Мокра Гора, на путу Ужице – Вишеград,

Василина чесма, на планини Јавору, на путу Ивањица – Сјеница.

Рашка,

Суповац, у долини Мораве, на путу Алексинац – Ниш,

Јанкова клисура, на правцу Крушевац – Куршумлија –

Алексинац,

Вршка Чука, недалеко од Зајечара,

Пандирало, испод планине Бабина глава, на путу Сврљиг – Бела

Паланка,

Радујевац (у ово место је доцније премештен карантин из Брегова).

Рача, Мокра Гора, Рашка, Алексинац и Радујевац (Брегово) били су карантини за људе, еспап (робу) и стоку; сва остала места били су састанци.

На граници према Аустрији карантина и састанака није било, јер је Аустрија имала своје карантине и погранични санитетски кордон према Србији, као делу Отоманске Турске.

Од чланова Совјета одређених да поред шачице тадашњих лекара воде борбу против куге, која ће убрзо запретити Србији, најистакнутији је био Аврам Петронијевић, за ондашње прилике, иако без нарочите школе, врло образован човек. Говорио је немачки, грчки, влашки, италијански, турски и француски језик. У њему ће доцније др Карло Нађ, лекар из Земунског карантина, главни стручњак и саветодавац 1837. године, за време најинтензивније борбе против куге имати одличног сарадника.

Аврам Петронијевић је уз сарадњу ондашњих лекара издао упутство: Наставленије карантинским чиновницима и служитељима у Алексинцу под којим стоји Парлаторија Суповачка и Грамадска.

Ево неких одредби:

„Тачка 13. Све људе како дођу у карантин одма доктор визитира, да нема белеге кужне на ком.

Т. 14. Сви људи бацају своје хаљине у кад, а новце у сосуд сирћетом и водом смешаном, потом улазе и они собом у кад, који морају онда бити распасани, како би кад кроз аљине њихове прошао, и потом узевши са собом њине ствари из када (а) новце из сосуда, одлазе у опредељене им собе.

Т. 15. На одређени дан изласка доктор визитира све људе по собама и даје им онде још по један кад.

Т. 28. под а. Ако би се трефило да неки човек у контумац дошавши, падне у какву болест напрасну, или се покажу на њему знаци кужни, износи се одма у одређени за то бурдељ, гди ће имати кревет са сламом прострт, и ватру наложену, почешће виђа се од доктора и карантинског момка, а ако има надежде исцеленију, то доктор употребљава над њим сва своја средства, ако ли је за други свет одређен, то пошто умре, да се ископа гроб и са чакљом одвучен донде баца се у гроб, и пошто се поспе не гашеним кречом даде се затрпати са земљом, а све његове кађене аљине даду се спалити, а ствари, које кугу не прифатају, као сребро, гвоздене, дрвене филдишне итд. бацају се 2 сата у сирће, а потом под печатом директорским бацају се у депо, до пришествија сродника оног, који ће поради тога некад доћи и који ће морати имати свидетељство (доказ) да су онога прави наследници.

б. Соба у којој би такав човек појавио се болестним затвара се одма, и објављује свим сапутницима његовим да они морају 15 дана лазарет стојати, пак ако соизволу на то, одма додаје се у исту собу више када, и чешће, визитирају се свако јутро и вече, а ако десети дан дође, а никакав више није се показао кужним, отпушта се у Сербију, аколи на толико дана соизволе, то даје им се средство да се могу вратити опет у Ниш.

г. Ако би болесник у бурдељу однешен могао преболети, то гледа се од доктора, одређује му овај нужну дијету, и ако би пре сасвим оздрављен се видио, не отпушта се пре у Сербију док не одстоји онде гди је, равно 40 дана.

д. Бурељ који ће се назвати шпитаљем, биће на среди преграђен зидом, а на среди под каменом имаће свака страна по оџаклију гди ће се ватра ложити. Једна од ових преграда биће за кужне болеснике, а друга за оне који трпе обичне, а не кужне болести.

Имајући у виду да је ово упутство настало ослањањем на аустријске законе, уредбе и прописе, лако је замислити да је истоветна пракса примењивана у свим европским установама сличне намене. Данашњег читаоца збуњује можда реч – бурдељ; која означава станиште слично земуници, касније и јавну кућу, док овде означава лазарет; болницу у саставу карантина, која има део за кужне и део за болеснике од свих осталих болести. Ови лазарети нису били баш земунице већ колибе.

Карантинска изолација била је, иначе, изузетно непопуларна мера. Ко је у карантинској изолацији тај губи, макар и привремено, слободу кретања и располагања сопственом имовином, па је од стране трговаца било не мало гунђања и протеста. Нарочито је био оптерећен карантин у Алексинцу, у коме је почев од септембра 1836. године, време карантинског испита износило пет дана. Није се, стога, имало где сместити људе, стоку и еспап (робу), будући да се у Алексинцу задржавало скоро редовно више од 1.000 путника. Било је јасно да зграде у карантину – махом колибе – нису могле да све то приме. Тако члан Совјета Стојан Јовановић извештава да је еспапа много, да су амбарови тесни... и да се (толики) еспап тешко кади. Милош је стога затражио помоћ Аустрије, која је увиђајући да је то и у њеном интересу у Србију послала неколико чиновника из земунског карантина.

Зграде за карантин у почетку су подизане на брзу руку и без икаквог стручног плана, али је већ с пролећа 1837. године сачињен план инжењерски који је предвидео све што је потребно за један велики карантин. Из тог плана, који је сачуван, види се да је карантин имао: канцеларије и просторије за особље карантина и ђумрука (царинарнице), засебно одељење за татаре (поштоноше), механу а у њеној близини зграду за састанке. Имао је амбаре и друге магазе за разне врсте еспапа, стаје за коње и другу стоку, болницу (шпитаљ – бурдељ – лазарет), гробље, колибе и зграде за карантиниране људе, бунаре и колибе за карантинску стражу, нужнике и неколико шупа.

Није, наравно глатко ишло ни са особљем карантина, које се обучавало на брзину, или – како би се данас рекло – „у ходу“; особљем, по природи ствари, склоном нереду и нераду, над којим је, међутим, вршена строга контрола, а ако би дисциплина попустила, ако би завладали нехат и небрижљивост, предузимано је оштро кажњавање.

Сам Кнез Милош, посредно је, али свакодневно, надзирао рад карантина. Бдио је даноноћно.

Највеће тешкоће Милош је имао са турским великодостојницима, који једноставно нису ни знали шта су то карантини, а како је Србија била део Турске, сматрали су да их Милош задржава и шиканира из пуке самовоље. Али, Милош беше непопустљив и одлучан, улагао је грдан труд и умешност, сав свој углед и дипломатски вештину да Турке увери, да су мере карантинске изолације и у њиховом интересу.

Нарочито драматично било је задржавање високог турског изасланика Бејџукли Ибрахим Сарим ефендије, који је путовао на крунисање британске краљице Викторије. О доласку високог госта Милош је био благовремено обавештен, те је Бејџукли Ефендија на граници дочекан с почастима, али је истовремено обавештен да мора провести у карантину прописано време испита. Мало је рећи да је ефендија био запрепашћен. Цар мој, за овај карантин и не зна. Да је знао оправио би ме морем у Лондон... Поручио је Милошу. На шта му је Милош посредством Ресавца, команданта вароши Алексинац одговорио учтиво али одлучно, подвукавши да „противу Карантина Нашег никако поступити не можемо, јербо би се то звало поступити противу самог себе и народа свог.“ А и други владари своје карантине имају...

Проблем је био и преглед турских жена, па Милош наређује да се у карантинима алексиначком и радујевачком постави каква баба (народна видарица), „која ће у карантин ступајући женска лица, по дати јој се имајућем наставленију (упутству) од доктора, визитирати...

Свим овим невољама придружиће се и подозрење паше београдског – који је Милоша отворено мрзео – да Срби спремају устанак. У једном тренутку изгледало је да ће паша наредити бомбардовање Београда, од чега су га с муком одвратили страни конзули.

Куга се, међутим, већ у лето 1837. године, сасвим приближила Србији. Умирало се у Лесковцу, Нишу... који су тада припадали Турској царевини. Само у Нишу – који је тада бројао једва 30.000 становника умирало је на стотину дневно.

А онда је продрла у Србију.

Према извештају алексиначког карантина од 22. јула (по јулијанском календару): „... Од дошавши Низама (турских војника) из Битоља...“ у карантину су умрла двојица „...обојица никакве друге болести имали нису, кромје грознице, као што приложеним Атестом Доктор карантински сведочи... Од дружине њине, последњу ноћ карантинирања не дочекавши сванути, њи' 14 преко ограде карантинске разбивши стражу своју прескоче...“ (И врате се у Турску)

Нажалост, др Мајнерт који кугу никада није видео, беше тај доктор који је дао потврду турским војницима да о куги није реч. Трагедија је била на помолу.

Најпре, 53 турска војника на путу за Београд – где је требало да се придруже турској посади – стигоше у Алексинац 6. јула. Истог дана почели су издржавање карантина. 19. и 20 јула умреше један за другим двојица. За првог др Мајнерт даде дијагнозу febris intermitens а за другог nervadynamia, а како време карантинског испита беше истекло, низами – уз његов атест – кретоше за Београд. Од првобитно 53 војника, из карантина је побегло у Турску 14, а два су умрла. Остали, снабдевени пропусницом наставише путовање преко Ражња, Ћићевца, Параћина, Ћуприје, Јагодине. Већ у Ражњу умире и трећи војник, али се још увек не сумња да је умро од куге. У Багрдану, код Јагодине четврти. Убрзо по одласку низама „...поболе се меанџија у чијој меани низами на конаку били, и Милете Аџића мајка, у првој до меани куће... Менаџији је изишло на препони нешто, а Милетиној мајци (која ће убрзо умрети) под мишком...“ Стога јагодински заповедник одмах наређује да се око заражене куће постави санитарни кордон.

Ове вести одјекнуле су као гром из ведра неба.

Куга је продрла у Србију!

Јер осим ове коју су путујући ка Београду, ширили низами, куга је („необјашњиво“) избила и у Срезу колубарском, у Осечини и селу Бреза. Доцније је утврђено да ју је тамо пренео некакав Цинцарин из Битоља, кобилар, који је „са оним истим низамима карантин одстојао“.

17. августа 1837. године Кнез Милош наређује да се период карантинског испита подигне на 6 недеља. Два дана пре те наредбе (15. августа) на молбу Милошеву у Србију долази др Карло Нађ, иначе лекар у земунском карантину, који одмах креће у заражено подручје. Снабдевен Милошевим пуномоћјем, а уз помоћ Аврама Петронијевића, Нађ издаје хитна упутства: да се око сваке заражене куће постави стража; да се око села, и коме та кућа припада, постави здравствени ланац (санитетски кордон), затраживши од месних власти строго спровођење ових наредби.

Нађова упутства била су врло детаљна: како се врши изолација болесника и сумњивих, изолација кућа и места заражених кугом, како се сво изоловано становништво снабдева храном, затим о гробљима и сахранама умрлих, и тако даље....

Због појаве куге у Јагодини и ваљевском округу, оправдан беше страх да се куга не појави и у густо насељеном Београду. Стога Милош нареди да се око Београда постави кордон, здравствени ланац. Било је то лако наредити а тешко извршити, јер су господари у Београду били Турци. Радити заједно с Турцима на тако важном послу, као што је сузбијање куге, стога беше претешка ствар: једно због турске глупости и јавашлука, друго због њиховог подозрења да Срби спремају побуну. Јусуф паша, који по сведочењу др Куниберта био „...плаћен да Милошу причињава сва могућа зла...“, био је не само подмуклица него и плашљивац; он је, за случај да се куга размахне био спреман да се затвори у свој харем као што је то већ чинио док је као паша столовао у Алепу у Сирији. Он одмах протествова код Милоша, чим кордон би постављен. Узалудна беху, неко време, уверавања и аустријског и британског консула и пограничних аустријских власти. Јусуф паша нареди да се муслиманском живљу по Београду раздели оружје, и да се поставе њихове страже. Осим тога, упорно је порицао, мада су чињенице говориле сасвим супротно, да су низами и онај Цинцарин из Битоља донели кугу у Србију. Упитан од стране београдских Турака треба ли да се и они – муслимани – покоравају Милошевим наредбама и хигијенским упутствима, од којих једно беше да се сви пси по вароши побију и потрују, и у Дунав баце, одговарао је да они нису ни у каквој обавези спрам закона неверника (ђаура).

Упркос томе, благодарећи поменутим строгим мерама, и њиховом стриктном спровођењу, као и срећној околности да нико више од оних турских низама, који стигоше напослетку у београдску тврђаву, није оболео, куга беше заустављена. Већ у другој половини октобра 1937. године укинут је кордон око Београда. Док је борба против куге у срезу колубарском потрајала нешто дуже. У извештају од 27. новембра 1837. године, каже се „да више куге нема у Брези и Осечини“. Званично саопштење о престанку куге у Србији издато је 1. децембра исте године.

Према табеларном извештају др Карла Нађа, Цесарско краљевског земунског контумацког лекара, у местима: Ражањ, Параћин, Јагодина, Радошевац, Ћићевац, Варош, Пардик од укупно 8.567 становника од куге је оболело 243, умрло 192, оздравило 51 лице.

Број оболелих од куге у целој Србији 1837. године изнео је 323 лица, а број умрлих 254, што чини смртност од 79%. (Мада је овде ипак реч о приближним бројевима.)

Србија је у то доба имала око 650.000 становника. Лако је израчунати колико би умрлих било да је само половина становништва била заражена кугом, чак и да је смртност била мања од 79%! Становништво Србије било би десетковано, трговина уништена, напредак заустављен, без изгледа на скори опоравак... Историчари, како прошли, тако и садашњи, међутим, као да недовољно схватају овај пресудни Милошев допринос за опстанак Србије, помињући га гдегде овлаш, или никако, вероватно из бојазни да им се не пребаци „љубав према Милошевом апсолутизму“, или похвала апсолутизму уопште; не разумевајући поенту оваквих подухвата, који морају бити енергични, брзи, беспоговорни, у којима – када је о великим народним моријама реч – мора да учествује цела држава. А она је тада била оличена у Кнезу Милошу. Он је био главни чинилац, који се своју беспоговорну власт на најбољи начин употребио за добробит становништва Србије; он је осим тешке борбе са својим политичким противницима и Турцима, имао и ни мало лакшу борбу са сопственим народом, који није проницао у мудрост „његових“ мера предузетих на ползу општег спаса.

С друге стране, иако је ценио знање и стручност лекара, ипак је и Кнез Милош лично платио данак древним предрасудама, наредивши да „девет голих као од мајке рођених баба, за једну ноћ, према ватри, тајно без свеће опреду и изаткају кошуљу, кроз коју се потом провуче он сам, а потом и сви чланови његове породице, сва његова свита, и сви војници у пожаревачкој касарни.“ (Милићевић М.: Кнез Милош у причама. Народно дело, Беогард, стр. 118.

Успех Србије у борби против куге 1837. године, на коме јој је цела Европа била тада захвална, показао је по први пут, да Србија више није део заосталог Оријента.

Чини се, међутим, да је поменута поента када је реч о великим народним моријама – да у сузбијању смртоносних зараза мора учествовати цела држава, свим расположивим средствима – касније била заборављена, можда и стога, што карантини, као остаци средњег века више нису ни постојали, што се имало катастрофалне последице у епидемији три тифа 1915. године у Србији.

Као институције карантини ће се у Србији задржати све до 1870. године (потим ће бити претворени у царинарнице) а показаће се врло успешним и у борби против сточних зараза - говеђе куге нарочито. Насупрот томе, показаће се немоћним у заустављању колере. Али карантинска борба против колере показаће се неуспешном и широм света.

Литература

  1. Михаиловић В.: Борба против куге у Србији пре сто година. Библиотека Централног хигијенског завода, Београд, 1937.
  2. Др Бартоломео Куниберт: Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића. Просвета, Београд, 1988. (Књига 1 и 2.)
  3. Lindenmayer E.P.: Serbien, dessen Entwickelung und Fortschritt im Sanitaets – wesen mit Andeutungen über die gesamten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temeswar 1876.
  4. Димитријевић Б.: Продор говеђе куге (pestis bovina) у Србију 1849. године и њено успешно локализовање

(Timočki medicinski glasnik, Vol. 37 (2012) br. 2; 118–122. )

(Изговорено на састанку Секције за историју медицине 25.09.2014)

На Растку објављено: 2014-10-22
Датум последње измене: 2014-10-22 14:56:20
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине