Брана Димитријевић

Беседа на полагању венаца на спомен плочу руским медицинским мисијама 24. септембра 2014

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

Почетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изишла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „...пошто нас је,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо једва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен посланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора... Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године Шеф Одећног Одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево.

“Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачким гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара…

И док је током Балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија – у Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајали и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе Русија је, не само у санитетском материјалу, и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров, са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу, ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године, и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрдних сестара стизао у Србију, мимо Руског Друштва Црвеног Крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањеницима и болесницима, ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан. Док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

Први светски рат је осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији.Европа ће изгубити своју до тад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних.

Данас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и, можда, окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно, најновијих открића, ни мало наивног празнословља, и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујемо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

На Растку објављено: 2014-10-22
Датум последње измене: 2014-10-22 14:56:16
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине