Маја Савић Секулић

Од београдске госпођице до (не)заборављеног јунака – Љубица Луковић

Универзитет у Новом Саду
Медицински факултет

Дипломске академске студије здравствене неге – мастер
Историја медицине

Аутор: Маја Савић Секулић, дипл. орг. здр. неге
Ментор: Проф. др Брана Димитријевић
Нови Сад, фебруар 2013. године

Сажетак

Увод: Љубица Луковић рођена је 1858. године у чиновничкој породици у Београду, Школовала се у Београду, завршила је Вишу женску школу. Удала се за Стевана Луковића, тада младог официра, живела је са њим и његовом службом по многим местима ондашње Србије.

Циљ рада: Приказати лик и дело Љубице Луковић.

Материјал и методе: Ретроспективна анализа библиотечке и архивске грађе.

Резултати: Љубица Луковић је била образована жена свог времена, преводила је чланке и фељтоне са француског, писала је савете и упутства за просвећивање младих нараштаја, објављивала своје радове у Домаћици, Босанској Вили и Вардару. Постала је активан члан у Женском друштву, Друштву кнегиње Љубице, а од самог оснивања Кола српских сестара, августа 1903. била је једна од најактивнијијх чланица и дугогодишња председница Кола (1905-1915). Коло је 1906. отворило први тромесечни болничарски курс у београдској Војној болници. Учествује у Балканским и Првом светском рату. Умрла је 11. фебруара (по старом календару) 1915. године у Нишу.

Закључак: Говорити о животу и раду Љубице Луковићке, значи говорити о раду Кола српских сестара. Љубица Луковић је за свој живот и рад постхумно одликована медаљом „Флоренс Најтингејл“, на свечаној академији Кола српских сестара, у дворани Дома Кола, 22. фебруара 1925. године.

Кључне речи: Љубица Луковић, Коло српских сестара, болничарке, Балкански ратови, Први светски рат.

Abstract

Introduction: Ljubica Lukovic was born in 1858th, in the clerical family in Belgrade. She was educated in Belgrade and graduated from Higher school for women. She married Stevan Lukovic, then a young officer, she lived with him and his ministry in many places then Serbia.

The Aim: To show the character and work of Ljubica Lukovic.

Materials and Methods: Retrospective analysis of library and archival materials.

Results: Ljubica Lukovic was educated woman of her time, she translated articles and features from the French, she written advice and guidance for the education of the young generation, their works published in „Domacica“, „Bosanska Vila“ and „Vardar“. She became an active member of Women in Society, the Society of „Kneginja Ljubica“, and the establishment Circle of Serbian Sisters in August 1903rd, she was one of most active member and longtime president Circle of Serbian Sisters (1905-1915). The Circle in 1906. opened the first three-month nursing course at the Belgrade Military Hospital. She participates in the Balkan and the First World War. She died on 11 February 1915. in Nis.

Conclusion: Talking about the life and work of Ljubica Lukovic, is to speak about the work Circle of Serbian Sisters. Ljubica Lukovic for his life and work was posthumously awarded the "Florence Nightingale," in commemoration Circle of Serbian Sisters, at the their hall, 22 February 1925th year.

Keywords: Ljubica Lukovic, Circle of Serbian Sisters, nurses, Balkan Wars, The First World War.

Увод

Хероине 20. века бележиле су и свој живот, и догађаје око себе. Ипак, највише записа о Љубици Ст. Луковић и њеном раду оставила је Делфа Иванић. Кажу да је тако ваљаних и честитих Српкиња било мало и у оно доба (1,2).

Љубица је рођена у Београду 1858. године као ћерка Јефтимија Аврамовића, професора и члана Српског ученог друштва. У породици је стекла врсно васпитање и знање страних језика, што је касније допунила школовањем у највишем просветном заводу тога доба, у Вишој женској школи у Београду. Удала се за Стевана Луковића 1877. године. Луковићка није имала потомство. О генералу Стевану Луковићу (1844-1925), супругу Љубичином, скоро и да не постоје подаци. Чак га ни Војна енциклопедија из 1985. године не помиње. Он и Љубица живели су – по потреби његове службе - по многим местима ондашње Србије. Селећи се из места у место, Љубица је свуда оснивала женске подружнице и радничке школе, и учествовала у њиховом раду; Ћуприја, Београд, Алексинац, Ваљево, Ниш. Муж њен беше командант Дринске дивизијске области, начелник Инжињеријског одељења Министарства војног и командант Инжињерије. Са педесет година живота пензионисан је 1894. године на сопствени захтев. Као почасни генерал Дринске дивизијске области учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Са дужности се повукао због болести, а после 1918. године је живео у Нишу, код свог зета Пере Аранђеловића, апотекара и члана Слободне зидарске радионице. Генерал Стеван Луковић одликован је орденом Св. Саве II реда, Таковским крстом, Белим орлом и Медаљом за храброст (3,4,5).

Године 1875. неколико образованих жена оснива Београдско женско друштво (БЖД), под покровитељством кнегиње Наталије. Као чланица управе у раду учествује Друштва и Љубица Луковић. Циљ Друштва је био да спреме српске девојке из разних друштвених слојева за најразличитије радне и добротворне задатке али и за самосталан живот: „...да спрема сироте девојке за ваљане раденице, да негују хумане осећаје, да помажу сироте и невољне...“. Тако је и било до прве ратне прилике, када је Друштво увидело да мора помоћи и разним другим начина. Основана је болница 1876/77. године у којој су дежурале и радиле чланице управе. Помагале су Војном санитету а имале су одличну сарадњу са Друштвом Црвеног крста. По завршетку рата Женско друштво је отворило Раденичку школу, основани су: Пазар, Ђачка трпеза, Дом старица... Покренуто је издавање листа „Домаћица“ - традиционалан по концепцији, а просветитељски настројен, уз истицање тада "проверених" женских вредности. У „Домаћици“ је Љубица Луковић објављивала своје чланке и преводе с немачког и француског, намењене нашим женама, а касније је сарађивала у "Босанској Вили" и "Вардару" (6,7,8).

Друштво „Кнегиња Љубица“ је патриотско-хумано друштво, основано 1899. године у Београду. Циљ друштва је био помагање цркава и манастира у Старој Србији и Маћедонији. Ови крајеви су били под турском влашћу, а људима који су тамо живели помоћ је могла само преко цркве и манастира да се дотура. Председница друштва тада је била Милка Свет. Вуловића, а једна од потпредседница и главни контролор Љубица Луковић. Већ у првим годинама постојања, друштво је послало велике количине разноврсне помоћи црквама, манастирима и школама. За време балканских ослободилачких ратова чланице су слале одећу, преобуку, чарапе, опанке за војску, чак и заставе које су везле. У мирнодопским условима Друштво „Кнегиња Љубица“ је саградило спомен цркву у Штимљу, Делиграду, а себи дом, који је касније постао културно просветни центар у коме су се обучавале жене и девојке у вођењу домаћинства (7,8).

Најактивније чланице ових и других женских друштава убрзо су постале оснивачи и чланице Кола српских сестара. У почетку, чланице старијих друштава и други посматрачи нису са симпатијама гледали на ово ново родољубиво женско друштво. Подсмешљиво се у почетку разматрало Коло српских сестара, и у Београду, али су касније многи променили мишљење и постали њени чланови и добротвори (6,7,8,9,10).

Лета 1903. године, после смене династија у Србији и непријатних дешавања у старој Србији и Маћедонији, у моменту када ни друштвене прилике у самој Србији нису биле најсјајније, основано је „Коло српских сестара“ (КСС). Новоосновано Коло било је у врло незгодној ситуацији, што због претпоставке да ће се супротставити двема већ постојећим друштвима (Београдском Женском Друштву и Друштву „Кнегиње Љубице“) што због говоркања да је ово ново женско друштво друштво - политичко. Стога КСС није ни смело да тражи протекцију ни са које стране; а да би се одржали и опстали, за прву председницу изабрали су да Савку Субботићку. Она до тада није припадала ниједном женском покрету, иако покренула је рад многих женских задруга, држећи предавања о домаћинству и рукотворинама... Један њен савременик је за њу рекао: „У једном народу, врло је мало таквих жена, као што је Савка Субботић: појава њена, као и рад означују ново доба у нашем културном развоју...“ (10).

Већ у првим месецима рада, Коло је прикупило помоћ у новцу и одећи, коју су госпођа Добри и госпођица секретар Надежда Петровић однеле „на згаришта маћедонска, у планине и гудуре, на Козјак планину и свуда где се скрило бедно маћедонско робље, гладно, голо и босо, да сачува само го живот“. То је и доба Четничке акције, када су из Србије тајно слате чете како би се супротставиле турском и арнаутском терору. . Уследило је и низ добротворних акција Кола у истом правцу тамо „где је грех (било) звати се Србином, а издајство имати народне идеале“(9,10,11).

Чланица Кола српских сестара Љубица Луковић постаје одмах по повратку са одмора, у јесен 1903. године и активно учествује у свим пословима Кола. За председницу Кола српских сестара, Љубица Луковић изабрана је 1905. године, и од тада она руководи свим важним активностима Кола, а и сама учествује у извршавању већих задатака : прикупљање и достављање помоћи за српски живаљ у Маћедонији и Старој Србији, помоћ црквама, манастирима, школама, комитским породицама. Радила је на успостављању контаката са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, а стварање српско - хрватске политичке коалиције 1905. године (уперене против доминације Аустро-Угарске монархије), Љубица Луковић користи за ступање у контакт и зближавање са родољубима из Хрватске, Далмације и Словеније. "На њеном столу су увек (часописи) „Срђ“, „Бранково Коло", "Босанска Вила", "Цариградски Гласник", "Дубровник", "Србобран", Босанско Херцеговачки Гласник", "Требевић" и томе слично штиво“ (1).

Крајем јесени 1905. године Љубица Луковић и потпредседница Кола Станислава Сондермајер, да би прикупиле што више средстава за свој рад долазе на идеју да Коло изда један мали календар (часопис) где би се штампале патриотске песме. Ту идеју је проширио и уобличио супруг Делфе Иванић, Иван Иванић, тадашњи шеф Пресбироа. Године 1906. Коло покреће и издавање годишњег календара "Вардар", кроз чији је назив сублимирана тежња и жеља ка свесрпском уједињењу и ослобођењу од поробљивача (11).

Сваку акцију коју је КСС предузимало, од свог оснивања, као да су наслутила даља историјска збивања. Коло је у свом правилнику из 1903. године уврстило и правила оснивања женског болничарског реда, члан 3. под „г“ у коме се каже : „Отварањем курсева у којима би се спремале милостиве сестре (нудиље и видарке), које би на случај потребе помагале својој браћи у борби“ (12).

Године 1906. на иницијативу председнице Кола, Љубице Луковић и потпредседнице Станиславе Сондермајер, при Београдској Војној болници отворен први тромесечни болничарски курс, први после ратова 1876-1878. године, за тридесет жена и девојака. Међу полазницима била је и Љубица Луковић. До почетка Балканских ослободилачких ратова Коло је настојало да сваке године одржи по један курс за болничарке или је позивало на рад у Војној болници раније школоване болничарке. „Рачунало је се да на тај начин Српкиње добровољно одслуже свој војнички рок“ (11).

Пред саму мобилизацију, у лето 1912. године, Делфа Иванић долази на идеју да Коло отвори сопствену болницу. Али како је таква једна „ствар“ изискивала пуно новца, председница Луковићка је прокоментарисала песникињи Јелени Димитријевић: „Луда она Делфа хоће болницу, а ми имамо свега 15 000 динара“. Како Делфа каже, Луковићка је наспрам ње имала однос као мајке према кћери. Истрајна у својој идеји Делфа је навела Љубицу да оду код секретара Црвеног крста, др Војислава Суботића (млађег), а у вези неких послова. Успут Љубица упита Војислава шта мисли о томе да Коло оснује болницу, на шта јој он одговори: „Госпођо, ништа боље у рату не бисте могли учинити до да оснујете једну болницу“. Са истим питањем ове две госпође су отишле и код начелника Санитета у Министарству војном. Уместо тадашњег начелника санитета др Лазара Генчића примио их је др Роман Сондермајер, управник Београдске војне болнице. На исто питање је господин доктор устао, поклонио се и рекао: „Госпођо, ништа боље и лепше у рату не може се урадити до да оснујете болницу“. Када је мобилизација проглашена, по законском аутоматизму Генчић је прешао на место начелника Санитета у Врховној Команди, а Сондермајера је предложио за начелника Санитета у Министарству војном, чија је дужност у рату била да се стара о кадровском и материјалном снабдевању целокупног санитета и да управља позадинским војним болницама свих типова.

Да би сакупили што више прилога, Делфа је писала писма по целој Европи, посланствима, супругама наших посланика, нашим конзулима, страним листовима, као и пријатељима српског народа. Међу тим пријатељима нашла се Мабел Грујић, Бланши Веснић, Леди Пеџет, Лујза Бухолц... Тако је, заслугом Делфе Иванић и Љубице Луковић, основана IV резервна болница у Београду, са око 140 кревета. Захваљујући дарежљивости ових људи, ова болница је лечила око 1000, односно 1500 болесника, а Коло је потпомогло још преко четрдесет болница (11,13,10). „Болница Кола била је једна од најбоље опремљених, од најуређенијих и најчистијих у престоници“, а болесницима је „указивана најусрднија нега и пажња... Кад су полазили из болнице, свакоме од њих дата је нова преобука, гуњ, опанци и мало ситна трошка“ (11).

Када су пристигли први рањеници у болницу Кола, 13.октобра (по јулијанском календару) 1912. године, Љубица Луковић је као добровољна болничарка непрекидно била уз рањенике. „Посла је било и сувише... а узбуђење је било међу свима велико, јер то је био, тако рећи, први рат, који је наша генерација доживела. Сви су радили од срца и предано. Па ипак дошао је моменат кад су се сви заморили, ко пре, ко после. Неко је отишао кући 13-ог у поноћ, неко у три сахата, а неко у седам сахати, тек сви су се заморили. Само председница није бола уморна“. Што ће рећи, два дана и две ноћи је Љубица радила у болници, а после краћег одмора, рано изјутра, поново је била у болници. "За свих десет и по месеци, колико је болница Кола трајала у Балканским ратовима, сем неколико дана које је провела ван Београда, ни један једини дан председница није изостала иако јој је кућа била на Дунаву, а болница Кола на Врачару". Чак су Љубица и Дефа одлучиле да не иду кући за ручак, јер су становале далеко, него су остајале у болници да ту ручају. „Али, у свом крајњем и мало смешном поштењу и коректности, нисмо хтеле да једемо јело болничко, које је ванредно лепо било справљено, јер су саме чланице Кола кувале, и које је сервирано и немачким лекарима. Ми смо погодиле кост у Касини на Теразијама...“ (1,10,14).

Почетак Првог балканског рата намеће још већу активност Кола и његове председнице; која организује краће болничке курсеве у многим местима Србије, шаље лекове и санитетски материјал, упућује помоћ Шапцу, Књажевцу... Тих дана су организовале и шивару у кући Марије Предићке, где су чланице радиле на изради рубља за војнике, Црвени крст и Министарство војно (10,11).

Посебан задатак је Коло добило 9. октобра телеграмом, где им се обратио Начелник санитета са молбом за отварање чајџиница ( са топлим млеком, супом...), за војнике рањенике, дуж главних железничких саобраћајница: Ниш, Сталаћ, Параћин, Лапово, Младеновац и Београд. Водећи се ратном српском изреком „брза помоћ, двогуба је помоћ“, те вечери кад је телеграм стигао, Љубица Луковић је телефонирала свим одборима Кола из ових градова и вароши, и са њима се договорила да се предузме све што је потребно за рад чајџиница, које су у року од 24 сата основане. „Само у једноме од ових места, у Параћину, није било Одбора Кола, те је председница већ сутрадан, у седам сах. изјутра, упутила тамо управну чланицу г-ђу Персу Продановићку, која је организовала тамо Одбор Кола и овај се одмах латио одређенога му посла“. Ове чајџинице радиле су за све време оба Балканска рата, неке од њих и до слома Србије, а издржавало их је Коло са својим Одборима (11).

Часопис „Балкански рат у слици и речи“, у броју 36. од 17. новембра 1913. године посвећен је Луковићима, Љубици као председници Кола Српских Сестара, а ђенералу Стевану као команданту Дринске дивизијске области. Чланак је насловљен: „Наша жена у рату“: „ Г-ђа Луковићка већ одвише година све своје слободно време посвећује Колу, које је под њеном управом у своме раду показало сјајне резултате. Она је свугде стигла, она је све видела, она се за све побринула, њој ништа није било тешко учинити само да Коло на сваком кораку постигне жељени успех. Такав рад, а с њим је увек у пуном складу и рад свих осталих чланица које су се отимале да не буду постидне пред својом представницом, донео је и резултате, које чине част нашем дичном женскињу.“ Рад ове болнице најбоље описује запажање аутора чланка: „...ова болница је била најбоље уређена кошница, у којој је сваки знао свој посао, и сви су га вршили како су најбоље знали и умели.“ На фотографији која је приложена је особље болнице Кола српских сестара, а у централном делу су две госпоје, седих власи – Љубица Луковићка под руку са Милком Гргура Миловановића. Поред њих ову болницу су опслуживале „неуморне просте раднице“ – прве београдске госпође: Ђурђина Николе Пашића, Перса Јаше Продановића, Милева ђенерала Дамњана Поповића, Соја удова Аце Борисављевића, Јустина удова Живана Ил. Ђукнића, Делфа Ивана Иванића, Ружа Бранка Михајловића, Зорка д-ра Ђоке Николића, Наталија Ивана Павићевића, Зорка Аце Андоновића... Поред српских дама у помоћ су притекле супруге страних представника у Београду: баронице Гризингер и Шлибен, Леди Лејла Пеџет, Јулијана Николајевна Штрандман, Људмила Артамонова и друге (15,10).

По завршетку Балканских ратова, крајем новембра 1913. године, одржана је годишња Скупштина Кола српских сестара, последња којом је председавала Љубица Луковић. У новоослобођеним крајевима - Старој Србији и Македонији Коло српских сестара, на иницијативу и уз руковођење Љубице Луковић, отвара школе и курсеве за домаћице, јер су "савети о вођењу домазлука и основној хигијени били истински потребни неукој и скоро неписменој женској популацији...." (16).

Оптимизам и полет целог друштва морао је кратко да траје. Убрзо по завршетку Балканских ратова, јула 1914. године уследио је ултиматум Србији од стране Аустро-Угарске. Слутећи нове ратне сукобе и опасност по чланице Кола српских сестара, председница Љубица Луковић спаљује сву архиву Кола, „да због Кола нико не страда“. По пресељењу српске Владе и целокупне државне управе из Београда у Ниш, Љубица Луковић сматра да је неопходно да се и управа Кола пресели, тако да она, са неколико чланица, прелази у Ниш (1,17).

"У суштини, цела се Србија претворила у једну велику, сиромашну , војну болницу која је оскудевала у свему, и у кадровима, и у опреми и у лековима... Када су почеле да пристижу стране добротворне мисије, оне су отварале или своје посебне болнице, у зградама или под шаторима, или су преузимале већ постојеће, често користећи домаће помоћно особље... У појединим местима било је више болница, понекад различитих имена, најчешће за заразне болеснике, који су увек били издвајани“ (18).

У Ваљеву је ситуација била још тежа: на 7.000 рањеника било је само 25 лекара. Организован је месни Одбор за дочек и помоћ рањеницима. Жене ваљевског краја укључиле су се у хуманитарни рад, као болничарке или помоћно особље. Ваљево је, правом смислу речи, задесила хуманитарна катастрофа (1).

Према извештају пуковника др. Лазара Генчића, поднетом војводи Путнику, стоји податак да је 10. јануара 1915. године, у Ваљевским болницама било смештено 14.068 оболелих од тифуса (18).

„Децембра 1914. године узима маха страшна епидемија, која нам је уништила толико драгоцених живота. У свет улази неки страх, раван ужасу и свак ко не мора, чува се да из куће не изиђе. А многобројне црне заставе лепршају се готово са сваке нишке куће као зле судбине. И по свим другим варошима у Србији није боље“. И у том времену, последњих дана јануара 1915. године „ кад се човек склања од човека добар дан да му не каже“ упутила се Љубица Луковић са благајницом Катицом Ђорђевићком, из Ниша у Ваљево, да испоручи помоћ, пристиглу од пријатеља Кола и српског народа из Енглеске. У то време су из Ваљева „свакодневно возили колима читаве гомиле лешева за које више није било места ни времена да се сахрањују“ (10). По повратку из Ваљева, 29. јануара увече (по старом календару), написала је писмо на 8 великих страна, "...једино које се као неким чудом и преко Албаније сачувало", (Делфа Ив.Иванића). "На путу смо остале дванаест дана. Намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност како смо знале и могле",(из писма Љубице Луковић - Делфа Ив.Иванића).Исцрпљена и болесна, више није устала из постеље. Умрла је 11. фебруара 1915. године у Нишу, где је и сахрањена (1).

Тај догађај описује и Катарина Клара Штурценегер (1854-1929), болничарка и публицисткиња из Цириха. Она каже: "Наша драга госпођа Луковић, оличење хуманости, није се дала одвратити од обилажења несрећника у северним и јужним крајевима, које је непријатељ евакуисао. Она је одводила са собом кола пуна намирница која је делила најсиромашнијима, пријатељима и непријатељима. Вратила се уцвиљена. После неколико дана, та жена, лепа, крупна и једра, била је положена у хладни гроб. Петнаест година она је била "мајка" Србије, и сада је њено велико срце, које је изгарало за отаџбину, престало да куца. Плачући смо стајали око њеног гроба, плачући смо се од њега удаљили" (19).

Уместо закључка

Говорити о животу и раду Љубице Луковићке, у многоме значи говорити о раду Кола српских сестара. Љубица је и како председница и као човек имала највећи утицај и дала је највеће доприносе за Коло. Дала му је силан полет и најбољи правац за снажне и корисне опште интересе. Рад Кола српских сестра потрајао је све до кобног 31. августа 1942. године, када је немачки генерал Бадер забранио рад кола и одузео му сву покретну и непокретну имовину. Рад Кола српских сестара је обновљен 1990. године.

Ако би требало набројати особине - врлине Љубице Луковић, било је ту много ситних, свакодневних врлина које су произилазиле из њене благе природе и скромности. Пратила је рад младих а неискусних чланица Кола, усмеравала их и подучавала, водила их својом искусном руком. "Отуда за непуних 13 година, колико је она управљала Колом, никад нико није чуо ма и с пола тона глас да подигне... Нико њојзи не изгледа безначајан да му не вреди поклонити пажње. За њу сваки Божји створ има вредности и она зна да ће једном доћи тренутак, кад он може ваљати... Никад ни на кога се није љутила... Ако се кадгод ко заборавио, њено ћутање била је најтежа опомена...“

„Тешко је живети са идеалима, хтети и тежити к великом и непостижном, а не изгубити се по некад из стварности... У њој је хармонија њена најлепша, најјача и најдубља црта. Све је код ње у границама, у такту, у лепоме, у истинитоме, у реалноме".

Љубица Луковић је за свој живот и рад постхумно одликована медаљом „Флоренс Најтингејл“, на свечаној академији Кола српских сестара, у дворани Дома Кола, 22. фебруара 1925. године.

"Њезина смрт је, иако болна и за Коло и за цео народ наш, логичан свршетак целог њеног живота. Кроз цео живот служила је само дужностима, не мислећи на себе. Да испуни последњу дужност, принела је себе“ (1,20).

Слава незаборављеној Љубици Луковићки!

Литература

1. Коло српских сестара. Вардар календар за просту годину 1921. Београд 1921.

2. Савић Секулић М, Говорчин М. Од Учене госпођице до одслуженог војника – Делфа Иванић. Медицински факултет Нови Сад. Секција историје медицине, у штампи 2012.

3. Бјелајац М. Српски библиографски речник, 5. Луковић Стеван. Нови Сад, 2011.

4. Бјелајац М. Српски библиографски речник, 1. Аранђеловић Пера. Нови Сад, 2011.

5. Мали Немо [почетна страна на интернету]. Поповић Филиповић С: Љубица Луковић и Коло српских сестара (I). [Цитирано: 2013 јан 28] Доступно на: http://www.malinemo.rs/wp/2012/05/30/ljubica-lukovic-i-kolo-srpskih-sestara-i/

6. Корићанац Т, Танеска Љ. Београдско женско друштво 1875-1941. Музеј града Београда. Педагошки музеј. Београд 1995.

7. Софронијевић М. Хуманитарна друштва у Србији. Друштво Кнегиња Љубица. Београдско женско друштво. Библиотека града Београда. Чигоја, Београд 2003.

8. Домаћица орган Женског друштва и његових Подружина у спомен прославе 25. годишњице Женског друштва 1875-1900, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1900.

9. Коло српских сестара. Вардар календар за редовну годину 1906. Београд 1906.

10. Милановић Ј. Делфа Иванић, Успомене. Институт за савремену историју, Београд 2012.

11. Коло српских сестара. Вардар календар за преступну годину 1924. Београд 1924.

12. Правила Коло српских сестара.Електрична штампарија Тододра и Наумовића, с4. Београд 1903.

13. Субботић В. Црвени крст. Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. године. Београд: Свети Сава,1919.

14. Савић М, Говорчин М. Српске добровољне болничарке – следбенице Флоренс Најтингејл. Доступно на: htpp://www.растко.рс/растко/дело/14149

15. Наша жена у рату. Балкански рат у слици и речи. Београд 1913 нов 17. Власник и уредник Душан Мил. Шијачки. Репринт издање, Београд 1990, с566.

16. Università degli Studi di Trieste, Slavica Tergestina. [почетна страна на интернету]. Петковић С. Женски часописи у Србији на почетку 20. века. [Објављено мај 2004, цитирано: 2013 јан 25]. Доступно на: www.openstars.it/dspace/bitstream/

17. Мандић В. Хероине са светским одличјем: казивања о нашим добитницама медаље ”Флоренс Најтингејл”. Прво издање. Ниш: Просвета, 1998.

18. Недок А. Српски војни санитет на почетку рата и у великим биткама 1914. године. с36-59. [Објављено 2011 феб 7, цитирано: 2013 јан 25]. Доступно на: http://www.rastko.rs/cms/files/books/

19. Штурценегер К. Србија у европском рату 1914-1915. Академска књига, Нови Сад 2009.

20. Коло српских сестара. Вардар календар за просту годину 1926. Београд 1926.