Слободан Шкеровић

Адријан Сарајлија и „Берлин Боб“ — поигравање параметрима стварности

Приказ и анализа приче „Берлин Боб“, објављене у антологији Апокалипса јуче, данас, сутра, Приче о смаку света, „Паладин“, Београд, 2011.

I

Млади београдски писац Адријан Сарајлија се пишући ову причу нашао у домену спекулативне фикције, и за њега то означава одлучни раскид с писањем жанровске фикције, то јест, жанровско у његовом писању престаје да буде основни мотив и циљ. Што је још „горе“, Сарајлија је овде раскрстио и с оним рационалним – логичким, које је у жанровској причи замена за „стварно“. Прича „Берлин Боб“ је у основи психоделична, у њој је као метод коришћена сложена приповедачка призма која у себи садржи критички (сатирички, иронијски, цинички) моменат те производи причу која од читаоца захтева динамичко витоперење перцепције како би препознао „радњу“, парадигму стварности и динамику дешавања.

Када писац пише свој први „онострани“ текст, најважнија ствар је да се правилно отисне. Уводни део приче представља „скицирање“ главног лика, човека нижег сталежа, измештеног из своје прирођене средине – принуђеног силом прилика и општом стихијом или хистеријом испразности цивилизованог живота да се криминализује и тиме превреднује ионако лабаве етичке оквире сопствене егзистенције. У принципу, спекулативна фикција, која је путовање (trip), не трпи пасивизацију радње те опис лика мора да се дâ у активном облику, кроз делање. Сликањем карактеристичних детаља из живота главног лика (Вељко Ћук), Сарајлија успева да прикаже личност коју дате околности мењају и која из њих црпи сопствену боју и динамику. При томе, очигледан је и распад наслеђених параметара такве личности.

Као што се види из наслова, место дешавања је Берлин, који је на писца оставио веома наглашене утиске. Увод у причу се наставља сажетим описом чудесног берлинског метроа који својим прецизним технолошким духом оцртава почетни детаљ сценографије. Будући тек „шраф“ у овој виталној и савршеној машинерији велеграда, главни лик свој лични напон усмерава и пројектује изван задатих, веома уских и досадних захтева радног места – U–bahn контролора. Јаловост посла нарушавају бујна машта, неспретни покушаји жврљања–сликања, могуће халуцинације али и нешто много више и опасније од тога.

Приповедачки анимус се у почетку јавља двојако – као расплинута црна материја која прожима перцепцију и као незнанац–појава који Вељку Ћуку нуди–намеће нову опцију ангажовања и трансформације. Ово преобликовање–контаминација лика се пројектује и на околину и прича тиме добија замајац: личност у распадању, измењена перцепција, катализатор, измењена стварност.

Оно што на први поглед подсећа на „тровање“ ЛСД–ом, сликано тмурном бојом опустелог послепоноћног метроа, експресионистички и минималистички превазилази уобичајени „слободни ток мисли“ и урезује се међу незаборавне одломке српске прозе.

Читаоци већ навикнути на Адријана Сарајлију, они из жанровског фандома, углавном нису успели да се изборе с овом причом. Сарајлија је након објављивања своје прве књиге, збирке прича Мануфактура Г [1], нагло изменио стил, скратио и поједноставио реченице, али је пре свега прешао на коришћење стохастичког метода у писању и приповедању. Ова промена се догодила управо у причи „Берлин Боб“ и то на драстични начин. Већ у овом делу, који је још увек уводни, писац се учланио у табор модерних истраживача духа, најпре треба поменути В. Бароуза као основну референцу. Прелаз се догодио природно, промена стила и метода је ослободила неочекивано велику количину енергије, а Сарајлија је то у потпуности искористио. На крају уводног дела, истина, имамо акциону хороричну сцену, али је она у потпуности апсорбована у нови модус.

Након ове, прве, кулминације, прича одмиче другачијим колосеком. Ово мало хорора претвара се у фантастику a la Роберт Родригез. Постоје елементи хорора, али је њихов извор научно–фантастични. Мешање жанрова је типично за ово доба, али код Сарајлије иза визуелних ефеката стоји сплет озбиљних хипотеза које генеришу свет много вишег нивоа од просте атмосферичности. Берлин Боб није створење из ноћне море, даљи ток приче нам делимично открива необични историјат овог хомункулуса који сада већ и у реалном свету наставља свој необични крет и утицај.

Стижемо до краја првог одељка приче и све је јасније да је Сарајлија иницирао оживљавање готово мртве научне фантастике. Учинио је то необичним средствима, употребио жанровске, филмске и стрипске трикове, али је чврстину приче засновао на дубокој анализи честица стварности и привида њихових међусобних склопова. То је онај моменат где уметност показује своју моћ да истовремено поништава и ствара.

II

У другом делу приче, писац нас води у амбијент који чини фузија тоталитаризма и науке. Место дешавања је Белиц–Хајлштетен, болнички комплекс под војном управом, оронуо или просто естетички занемарен – али то је типично за овакву симбиозу. Прво, оно што Сарајлија не пропушта, а то је поглед из обичног „шрафа“ система. Овога пута није Вељко Ћук, него совјетски војник, па источнонемачка научница у служби КГБ, Шарлота. Овај одељак је сликан тамним бојама институционалног страха, мистерије и хистерије.

Окосница драмског момента је непроучени елемент у систему: Берлин Боб који не реагује људски на третман људске медицине. Вероватно због тога што он и није човек. Како било, овде нам се открива нешто мало његовог историјата. Убрзо видимо да је оно што се дешава последица екстремне медицине којој је мотивацију позајмила класична параноја. Стара тема научне фантастике с метаморфичким исходом.

Овде постоје две снажне асоцијације. Једна је на Непобедивог Станислава Лема, а друга на Доктора Стрејнџлава Стенлија Кјубрика. Сугестивност која избија из текста уводи читаоца у облак магле у којем је тешко одредити правац кретања. Сарајлија, по обичају, информацију даје на кашичицу. Читалац је принуђен да се идентификује с Берлин Бобом, а Берлин Боб није наш обични јунак. Његови мотиви и намера су сличнији роју.

Када узме оно по шта је дошао, враћа се тамо где смо на тренутак оставили Вељка Ћука, у свом новом облику. Ова акција је уједно и увод у потпуни слом цивилизације.

III

Тигрови су пуштени на слободу.

Сарајлија сада уводи два нова лика, Супер Хербија, телевизијског репортера који упркос општој бежанији остаје у Берлину како би обавио глупи интервју с још глупљим маратонцем Вернером Билауом који треба да на Олимпијском стадиону доврши свој милионити километар. Овај шљапкатор све време прошљапкава кроз причу, шљап, шљап, шљап. Он му дође као неки талас носач који нас на крају доводи до самог експлозивног, горког краја.

Пре краја, проводи нас кроз живописни Берлин, приповеда о догађајима из живота, открива тајне које су скривене историјским митовима, о истинском Стаљинграду, о саторију који је доживео тамо, на аеродрому Питомник. А затим открива да је и сам био пацијент у војној болници Белиц–Хајлштетен.

Оно што је Супер Херби немушто наслућивао, и што га је гонило да прати маратонца, оваплоћује се на Олимпијском комплексу, изнад чијег се стадиона–гротла надвио црни облак.

IV

Тамна материја, која лагано кондензује кроз причу, добија свој коначни облик у аветињској подземној станици берлинског U–bahn–а, испод Стадиона, у који новинар и маратонац не успевају да продру споља, на главну капију. Финале метаморфозе је потпуно. Вернер Билау је својих милион непроцењивих речи преточио у милион корака, Супер Херби завршава новинарску каријеру у потпуном мраку, с уништеном камером, Вељко Ћук је свој дотадашњи живот заменио за глуву тишину подземља, а Берлин Боб се језиво осветио својим творцима и мучитељима.

Овакав исход измиче уобичајеном психоаналитичком или симболичком тумачењу. Живот, који као опсадно стање мучи своје поклонике, хтео – не хтео, завршава се у нирвани.

Сарајлија је успео да не упадне у зачарани круг дуализма, који је, очигледно, за њега превише прост да би био употребљив као замајац приче. Нема ни поуке на крају приче, нити има објашњења због чега се све завршава на овакав начин. У тренутку када отпочиње (уобичајено очекивани) сукоб између два светска блока, дешава се и нешто што је последица дугогодишњег рада, само измаклог контроли. Овај принцип карме преовлађује на крају и надвисује штету конвенционалног предвиђања.

Стохастички приступ је одрадио своје, мимоишао је досадни и предвидљиви разум, а употребом слика великог поетског потенцијала, оставио снажне утиске. Могло би се ипак рећи да је ова прича – хорор, само на други начин. Оно што класичној фантазији недостаје, спознајни моменат, овде је и те како присутно. Језу производи дах неминовности против које се не може ништа учинити.

Треба рећи и то да је Сарајлија за збирку Апокалипса, јуче, данас, сутра, Приче о смаку света, прво написао причу Све што расте, али је због уврштавања ове у своју збирку Мануфактура Г, накнадно написао Берлин Боба. Уредник, Горан Скробоња, је, сасвим оправдано, причу ставио на почетак антологије.



[1] Мануфактура Г, Тардис, Београд, 2010.

На Растку објављено: 2014-06-05
Датум последње измене: 2014-06-05 13:56:48
 

Пројекат Растко / Књижевност / Слободан Шкеровић