Снежана Вељковић

Од Сталне лекарске комисије до Сталног санитетског савета

---

Професор др Снежана Вељковић
Секција за историју српске медицине СЛД

---

Године 1839. почело је законско–административно уређење здравствене службе у новоствореној вазалној Србији, на основу устава из 1838. Брига о здрављу и организација санитетске службе и струке потпали су под надлежност Попечитељства Внутерних дела, у коме је основано и Отдјеленије Карантинско са Санитетом.

Дужност овог одељења била је да врши подизање и надзор земаљских карантина против куге, поставља учене лекаре и бабице, спречава и лечи опасне, прилепчиве и друге болести, подигне јавне апотеке, и спречи злоупотребу лекова од стране лекара. (9)

Подизање и издржавање болница спадало је у дужност Попечитељства просвешченија, прикоме је био основан Фундус школски и шпитаљски.

Нешто касније цивилни санитет је потпао под Санитетско одељење, у оквиру Попечитељства Внутерних дела. Др Карл Пацек који је 1841. био постављен указом за начелника санитета (№ 1299) израдио је и прве санитетске прописе: Наставленије за окружне лекаре и физикусе, Правила за калемњење богиња и Закон о лекарским платама и хонорарима. (8)

Послови и обавезе Санитетског одељења били су велики и разноврсни. Зато то није могло да обавља једно лице, ма колико стручно било и са ма колико ауторитета је располагало.

Стога је још 1843. био израђен предлог за оснивање Санитетског комитета ради што потпунијег и тачнијег рада у санитетској струци. Но, о овоме предлогу који је упућен Совјету, изгледа да уопште ништа није решавано. (3)

После др Карла Пацека на челу Санитетског одељења налазио се др Јован Стејић (1843–1845), а од 1845–1859 др Емерих Линденмајер.

Др Линденмајер је био постављен у звању начелника карантинскога отдјеленија са санитетом. (8) Упорним и систематским радом организовао је војну и цивилну здравствену службу. Поставио темељ српском санитету!

Др Линденмајер је по потреби сазивао ванредну лекарску комисију са образложењем да ова комисија замени у Србији медицински факултет, уколико се тиче давања савета и мишљења по санитетским питањима, укључујући и важне судско–медицинске случајеве, као што је то случај у оним државама, које имају потпуне универзитете. (4)

Др Линденмајер је успео да 1852. године за секретара у Санитетској управи постави лекара, уместо обичног писара који је до тада то радио. Секретар је постао др Аћим Медовић, дотле физикус Пожаревачког округа, који је због успешног рада премештен у Београд и постављен кнежевим указом за привременог столоначелника оделенија санитета. (Новине Србске 5. јуни 1852.)

Стална лекарска комисија

Како је потреба за мишљењем лекарске комисије бивала све већа, питања која су тражила разрешења све сложеније Попечитељство је те исте 1852. спремило нови предлог за оснивање једне посебне комисије за стручну помоћ Санитетском одељењу и поднело Совјету на разматрање. (3)

Совјет је овог пута о томе расправљао и решио да због успешнијег развијања и пословања лекарске струке, при Попечитељству Внутерњих Дела, оделенију санитетском се једна Стална Лекарска Комисија (одбор) дода. (4)

Тако је 12. маја 1852. Кнез донео Указ о установљењу Сталне лекарске комисије при Санитетском одељењу.

Опредељење ове лекарске комисије биће, занимати се са важним лекарским предметима, и по томе расуђивати и мнења своја Попечитељству Внутерни Дела подносити:

О лекарским наредбама, велики утицај имајућим на обште здравље људи...

О важним судејско–лекарским вапросима (питањима)

О представленијима важним која се по лекарској струци имају вишем месту подносити.

У Државном архиву, у регистру за 1853. постоје само нелоко податка о овој комисији: Лекарске комисије при Отделенију санитета устројство; Линденмајер Емерик поставленије за Председатеља Л. Комисије; Карла Белона Штаб доктора поставленије за члана при отделенију овом лекарске комисије. Исто постављење за члана постоји и за др Јована Машина и др Хермана Мајнерта. Сва ова документа су заведена под бројем № 221.

Године 1854. у регистру је заведен само један документ: Линеденмајер Ем. начелника санитета, због несагласја са др Маинером и др Медовићем, о лечењу шуге. (№ 1404)

Исте године је упућен и следећи спис: Медовића Аћима, столоначелника Отделенија санитета молба за звање истог секретара. (№ 1016)

Молба је повољно решена и убрзо је постављен за секретара у Санитеском одељењу и за деловодитеља у Сталној лекарској комисији.

Тако је Стална лекарска комисија стекла следећи састав: Председатељ др Емерих Линденмајер, чланови: др Х. Мајнерт, др Ј. Машин, варошки физикус, Штаб–доктор Белони, др С. Милосављевић, др Вагнер, Деловодитељ др А. Медовић.

На жалост, нису нађени документи који би бар мало показали које је проблеме решавала Стална лекарска комисија.

Рад др Аћима Медовића на изради санитетских прописа и правила био је изразито активан и успешан после 1859. године, када је за начелника грађанског санитета постављен др Стеван Милосављевић. (7) Они су били аутори низа уредби и закона из области здравства до 1879. године.

Стална лекарска комисија донела је 1865. Опредељење награде за лекарске услуге. (МУД–С 1856, Ф IV Р 68)

Тако је такса за услуге лекарске на писмено принешене — износила:

а) Кратко лекраско Свидетељство 1 форинта

б)Visa reperta или пробраним научним доказатељствима подробно објашњено свидитељство 2 до 5 форинти

в)Описание или историа болести 5 до 10 форинти

г)Писмено давање лекарски Свидитељства 2 до 5 форинти

Стални лекарски одбор

Године 1868. назив Сталне лекарске комисије промењен је у Стални лекарски одбор. (3) Закон О устројству сталног лекарског одбора донет је указом 4. априла 1869. године (5). Правила о раду Одбора наведена су у 11 чланова:

§1. При Министарству унутрашњих дела постоји стални лекарски одбор.

§2. Овај одбор састављаће се од доктора медицине и магистра фармације, били они приватна лица или државни званичници.

§3. У сталном лекарском одбору биће седам редовних чланова; но ако овај не би био попуњен, или ако који од редовних чланова због какове сметње неби могао радити, онда министар може кога одредити да у том случају као ванредни члан у том одбору ради, и овај ће онда имати глас као и редовни чланови.

§4. Чланове сталног лекарског одбора поставља или отпушта Књаз, на предлог министра.

§5. Задатак лекарског одбора биће: да даје своје мнење о лекарским предметима, одговарајући на питања, које му буде полагао министар.

Чланови лекарског одбора одговорни су за своја мнења, ако би се нашло да су их несвесно дали.

§6. Лекарски одбор решава по вишини гласова.

Одвојено мнење са потписом и са разлозима онога који их је дао, шаљу се уз извешће министру.

§7. Како редовни тако и ванредни чланови овог одбора дужни су на позив Министров уредно у заседање долазити.

§8. Председника и деловођу у одбору бираће чланови одбора између себе, за сваки поједини случај.

§9. Лекарски одбор може радити у једном, а по потреби у два одељења, како Министар буде наредио. У сваком оделењу биће по три члана, рачунећи при томе и председника и деловођу, који имају глас као и остали чланови.

Кад Министар за нужно нађе, да цео одбор о каквом предмету преслуша, онда не може бити мање од пет чланова у одбору.

§10. Одбор ће по свршеном свом раду одмах поднети Министру о томе своје извешће, заједно са протоколом саветовања и осталим актима.

§11. Како редовним тако и ванредним члановима сталног лекарског одбора, били они или не били у државној служби, платиће се из државне касе по шест цванцика на дан кад раде у заседању, док се у овој ствари не би друкчије радило.

Начин унутрашње радње прописује Министар. (Није прописано).

Подаци из Државног архива

Да би се сагледало чиме се бавио Стални лекарски одбор прегледана је архивска грађа у Министарству унутрашњих дела, Санитетски фонд (МУД–С) у Државном архиву Србије.

Мада је Одбор основан 1869. године, у регистрима Санитетског фонда нема података о одбору нити за ту, нити за следећу годину.

Регистри Санитетског фонда постоје за све следеће године, деловодни протоколи такође, али архивска грађа већим делом недостаје. У 1871. години од 1126 докумената очувано је 330 (око 30%), у 1872. од 667 докумената има само 147 (око 25%). Мада ово ограничава истраживање, ипак је нађено довољно података да може да се пружи увид и то чиме се бавио Лекарски одбор.

Процедура се састојала у следећем: начелник округа или судија окружног суда слао је молбу министру унутрашњих дела за мњење (мишљење) о неком, најчешће судскомедицинском проблему. Министар је састављао комисију и заказивао место и време вештачења. По обављеном вештачењу комисија је мишљење слала министру, а овај је прослеђивао даље начелнику или судији.

У регистру за 1871. годину нађено је 16 предмета под називом Лекарски одбор.

У већини тих предмета постоји захтев Лекарском одбору да донесе мнење по кривици (следи име једног или два лица и обавезно из ког је села и округа) за убиство (следи опет име лица); затим два случаја тровања и по један случај злоставе, противприродног блуда и процена стања здравља учитеља!

Министар је одређивао састав одбора у сваком појединачном случају. На пример г. г. Дри Младен Јанковић, Ђор. Клинковски и Др. Холец, или г. г. доктори Ђ. Клинковски, С. Петровић и С. Недок — решавали сучисто медицинске предмете.

Др Сава Петровић, војени лекар, Павле Илић правитељствени кемик и Јосиф Катрајин војени апотекар су били чланови одбора код сумње на тровања или за друге лабораторијске анализа. У те друге анализе је спадао је преглед крвне флеке — хемијски и микроскопски да се утврди да ли је крв човечија!

Наводи се неколико случајева о којима су сачувани списи.

У предмету убиства Петра Радула тежака из Глоговца, окривљеног због убиства свог сина секиром тражено је да Господа доктори утврде да ли је Петар при извршењу убијства био душевно болестан, и у ком је степену та болест... и да ли је код њега слободна воља била искључена. Чланови одбора су потписали мишљење: да је Петар, при извршењу убиства, као и раније, тако и доцније, душевно болестан, и то у таквом степену да је код њега слободна воља и правилно расуђивање искључено. (МУД–С, 1871, Ф I, Р 170)

У предмету окривљеног Марјана Марића, сељака из Рајковића који је свог оца Ивка ударио по глави па је од тог ударца Ивко је умро, од Одбора је захтевано да одговори да ли су знаци, који су лекарским прегледом нађени на мртвом телу убијеног Ивка могли нанети мотовилом. Одговор Одбора не налази се у списима. (МУД–С, 1871, Ф I, Р 176)

У предмету кривице Мила Мићановића земљорадника из Борине који је Боју Павловића ранио ножем тражило се мишљење Одбора да ли је пок. Боја умро од ране од ножа или од болести од које је одраније боловао. (МУД–С, 1871, Ф I, Р 179).

У предмету противприродног блуда Ђока Кундаковића произведеног над младољетним сином умрлог Недељка... тражено је мишљење Одбора — јер сведоџба коју је лекар карановачког среза Др. Добиша о извиђају повређеног издао... није довољан доказ... (МУД–С, 1871, Ф I, Р 78)

Интересантан је предмет убиства (нема имена убијеног) за које су били окривљени Милојко и Стеван, брађа Ђокићи из Ђуниса, а Милојкова кошуља на прсима је била крвљу напрскана. Милојко се на претресу бранио да му је она крв на прсима капала из носа, а два сведока су тврдила, по дешавши се убојству, да је крв била накапана и на рукаву. Зато је Суд округа крушевачког замолио Министра за наредбу лекарској Комисији да кошуљу хемиски испита и определи ово:

а) Да ли на ком рукаву кошуље има крви човечије? б) Да ли на ком рукаву кошуље било крви човечије па сада заостали само микроскопски или хемијски елементи, који се оком ен могу видети. в) Да ли је могуће, ако је онај рукав на коме су капотне крви биле, запран на онај начин како код нас обично сељанке перу, мора остати ма какви трагови?

Постоји даље само податак да је кошуља враћена Суду и захтев да Суд од криве стране наплати члановима одбора приложену таксу. (МУД–С, 1871, Ф III, Р 115)

У 1872. години Лекарском одбору је упућено 14 предмета: једно тровање, две злоставе, две брачне парнице и седам убистава. И следећа два предмета, који се односе на лекаре: први Др Сибер Јован, лекар округа ваљевског, учинио је злоупотребу што је одредио једног берберина да у округу калеми (№ 586 и № 1320) и други: Др Сиберт Карл, лекар из Обреновца, издао лажне сведоџбе по кривици браће Кузмановића и браће Илијића, и друге злоупотребе, као и преваре и тровања људи (№ 1254, № 2207).

Године 1873. упућено је 25 предмета Лекарском одбору. Документација је сачувана само у два случаја. Ипак из регистра се види да се и даље највише ради о убиствима.

Поред тога појављују се предмети у којима се захтева да комисија да мнење: за предупређење болести гушобоље у Београду (№ 400); мишљење о сведоџби др Добише и Ковача да ли је Савка удова пок. Радисава... била трудна (№ 391 и № 492); против Љубице жене Томе Димитријевића из Смедерева која је лечила детињи фрас (№ 503, № 581, № 642, № 843); о душевном здрављу Илије Атанацковића (№ 880); дело силовања и самотровања Стане, жене Арсенијеве... (№ 2244); тровање извесних лица у срезу Ћупријском (№ 2336–2350).

Појављује се и вештачење на списима, тј. само на основну медицинске документације. Одбору су постављена питања: Какве су повреде под 1. у сведоџби др Добиша и 2. у сведоџби др Тренчина; могу ли се оне сматрати за опасне и да ли је услед истих следовало запаљење слезине и марамице; да ли је повређени могао, носећи ове повреде, од 7. до 11. септембра, без бола великог, и држећи се добро, да је са истима могао јахати на коњу.

Лекарски одбор је дао мишљење. а) да су повреде у сведоџби др Добиша опасне, јер је запаљење слезине и марамице од туд произашло; б) повређени са оваквим запаљењем не само да није могао држећи се јахати, но ни из постеље се дићи није могао. (№ 1755)

Године 1874. — било је 23 предмета, међу којима је опет највише убистава, по два случаја тровања и силовања и три предмета за анализу крвних флека на ножу или одећи. Занимљив је случај кривица Косте Кнежевића што је дете своје упропастио (№ 1765),али о томе нема никаквих детаља.

Само у једном предмету нађена је потпуна документација: Лекар др Михаил Боднер доставио је неки лек који је нашао код болесног Димитрија Апостоловића, који му је без рецепта издао Лазар Секулић, овдашњи апотекар, и са којим би се отровао Апостоловић да му није он и окружни лекар притекао у помоћ. Лек су одузели и предали начелству. Апотекар Секулић не признаје да је лек од њега однесен. Лек може да буде Tinctura Alois која је у нашој фармакопеји обележена крстићем, а може и Tinctura Svedica. Преглед узопћеног лека била је Tinctura Svedica која се може и без рецепта издавати. Па на томе, ако је Апостоловић био болестан, морао је шта друго имати за узрок (№ 1874)

Године 1875. Лекарском одбору упућен је 31 предмет, од тога седам убистава, 12 сумњи на тровање и три случаја у којима се тражио преглед сведоџбе лекара.

Сем тога тражено је од Одбора мнење обвинења (окривљења) Стеваније, девојке Обрада Василића из Шопића што је децу покопала (№ 496, № 533); мнење по делу умрле Параскеве жене Косте Васиљевића (№ 377, № 1280); мнење по делу оптуженог Јована Костића за противприродни блуд (№ 2266, № 2360) и мнење за лек Нитроглицерин, по оптужењу Јована Миленковића, адвоката (№ 2840).

У појединим предметима подноси се рачун за дијурну (дневницу) чланова одбора или постоји податак да је дијурна наплаћена. Увек је износила 72 гроша пореских!

Наводе се још два случаја:

Прво, проблем наплате болничких трошковапојавио се пред Лекарским одбором у предмету Персе, жене пок. Николе Танића из Шапца, лежала је у Варошкој болници у Београду, и од ње да се наплати 132 гроша пореских... пошто је Перса стања сиротог, а дошла је овде из Шабца, па према томе овај трошак има пасти на терет фонда болнице у Шабцу... Шабачка болница није хтела да плати трошкове јер Персу је у болницу у Београду сместио њен зет Милан Голубовић, настојник Велике школе. Управа Варошке болнице у Београду тражи да Министарство нареди да се из касе болничке у Шабцу пошаље Управи горња сума... (№ 1874).

Друго, од Лекарског одбора се тражила дозвола за продужетак болничког лечења. Тако је за Османа Каримовића, који је већ лечен у Варошкој болници два месеца, моли се Одбор да Осман, 18 година стар, остане и даље, јер се до сада није могао излечити; радио је у као слуга и дошао у болницу 6. априла од опасне ране ноге његове, сада су на десну ногу прсти и пола пете изумрели, а на леву ногу три прста његова сасвим отпала; па по закону не сме се држати дуже од шест недеља, а он је задржан више време, јер ране могу још да се излече. ( № 2184).

Стални санитетски савет

Када је др Владан Ђорђевић био постављен за начелника Санитетског одељења предузео је темељиту реформу здравствене службе у Србији. Он је 23. маја 1879. упутио допис (Реферат) Министру унутрашњих дела Радивоју Милојковићу:

Као што је познато, у нашем досадашњем законодавству, још нема органског закона за санитетску струку.

Имају поједина највиша решења, законска наређења, закони за уређење појединих грана државног санитета, расписи министарски, којима се ти закони тумаче, други расписи министарски, којима се допуњују празнине у постојећим законским наређењима, којима се дакле наређује оно што нема у законима, и т. д.

Цела та грађа из које би се могла саставити слика законских основа, по којима се данас управља санитетска струка у Србији, растурена је и 34 књиге „зборника Закона и уредаба“ који су постепено публиковани за последњих 40 година, растурена је у многобројним актима, која су затрпана архивама од четири деценије.

Велики део те грађе, нарочито онај у расписима изгубљен је са свим за она погранична окружна начелства, којима је првог рата за ослобођење и независност, пропала архива.

Стога би ваљало прикупити сва досадашња законска наређења расписе и правила, која се тичу санитетске струке, у једну целину. У којој би било изостављено све оно, што се у току времена законски укинуло или променило, а у којој би остала само она наређења и закони, који су и данас у потпуној важности. (5)

Министар унутрашњих послова Рад. Милојковић одмах је донео решење: Одобравам предлог, 24. маја 1879. (МУД–С, С№ 1892)

Тако је настала прва од три књиге Санитетског зборника. (5)

Др Владан Ђорђевић се веома озбиљно посветио стварању потпуно новог, модерног, санитетског законодавства. Сличног закона није било ни у европским земљама и требало је доста рада и труда да радикално нове предлоге закона прихвати Народна скупштина.

Предлог закона др Владан Ђорђевић је понудио Министру са образложењем: „У том пројекту обухваћена је цела санитетска струка са свим њезиним гранама, у њему се одређују законски прописи за толике важне околности од којих зависи добро здравље целог народа и његове целокупне домаће стоке, да потписани начелник сматра за своју дужност замолити Г. Министра да нареди свестрану и најозбиљнију критику овог пројекта од стране стручних научењака, пре него што би се од владе усвојило да се изнесе пред народну скупштину“. (3)

За проучавање овог законског пројекта била је одређена комисија коју су сачињавали шест чланова Сталног лекарског одбора, два општинска лекара и главни војни марвени лекар. За председника комисије одређен је био др Аћим Медовић.

Децембра 1879. донет је Закон о народном санитетском фонду, а марта 1881. Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља.

По закону из 1881. — Главни надзор над целокупним државним лекарством, и главна управа свију послова, који се тичу чувања здравља људи и домаће стоке, као и оних који се тичу лечења болесних људи и стоке, спадају у делокруг Министарста унутрашњих послова.

Да би се постигли ови задаци, у Министру унутрашњих послова основана је централна управа, којој припадају:

а. Санитетско одељење Министарства унутрашњих послова

б. Хемијска лабораторија

в. Главни санитетски савет

Глава III
О главном санитетском фонду

Члан 8.

1. При Министарству унутрашњих послова постоји Главни санитетски савет.

2. Задатак је овом Савету: а) да даје своје мишљење о свим важнијим предметима државног лекарства и јавне хигијене, и где се то тражи овим законом; б) да о овим предметима може чинити и предлоге министру унутрашњих дела; в) да даје супервизију у свим питањима судско–лекарским, полицајско–санитетским и хигијенским уопште; г) да одређује какву спрему и каква својства треба да имају државни питомци за изучавање лекарских наука и ветеринарства; д) да учествују при прављењу санитетског буџета.

3. С а с т а в: санитетски савет састављен је од 7 лекара, редовних чланова који могу бити државни чиновници или приватна лица. У савету овоме, према потреби, могу се поставити за ванредне чланове хемичар или апотекар, ветеринар, инжењер и правник, који ће при решавању имати гласа као и редовни чланови. У Главни санитетски савет не сме ући ни један чиновник из Санитетског одељења.

4. У томе савету има седам чланова редовних, но ако овај не би био попуњен, или ако који од редовних чланова, ма због какве сметње не би могао радити, Министар може му одредити за то време по потреби заменика, који ће у том случају као изванредни члан савета, радити у његовим седницама, у којима ће имати гласа као и редовни чланови.

5. Српско лекарско друштво кандидује редовне и ванредне чланове, као и чланове заменике Главног санитетског савета, а Књаз, на предлог Министра унутрашњих послова, поставља их указом на три године. Редовни чланови бирају себи председника и деловођу.

6. Главни санитетски савет решава по вишини гласова. Одвојено мишљење са потписима и разлозима дотичног члана, шаље се Министру уз извешће савета.

7. Како редовни тако и ванредни чланови Сан. савета дужни су на позив министров уредно долазити у седнице. А кад три редовна члана изјаве министру жељу, да се сазове седница, и саопште му ради каквог предмета, председник је дужан сазвати седницу.

8. Главни санитетски савет може држати седницу пуноважну, кад у њој има три члана, председник и деловођа. Кад је председник или деловођа спречен, онда председава најстарији по реду указа, а деловођу одређује председавајући члан. Кад Министар нађе за нужно да саслуша мишљење целога Савета, онда не може бити мање од 7 чланова са председником у седници. Самосталне предлоге може министру чинити Главни санитетски савет само из таке седнице, у којој је било 7 чланова.

9. Главни санитетски савет, чим сврши какав предмет, мора одмах поднети министру своје извешће о њему, заједно са протоколом саветовања и осталим актима.

10. Редовни чланови Главног санитетског савета имају за свој труд и дангубу годишњу награду од 350 динара. Председник и деловођа имају по 450 динара годишње. Ванредни чланови и заменици чланова добијају за сваку седницу хонорар од 5 динара. Та се награда исплаћује на каси Мин. унутрашњих послова које се стара да тај трошак наплати од онога, ради кога је радња Сан. савета у неком питању била нужна, ако је то био судски случај. Уколико се то не би могло наплатити, пада на терет народног санитетског фонда.

11. Начин унутрашње радње прописује Главни санитетски савет сам себи већином гласова, и мења га по потреби. (6)

Глава десета
О таксама за лекарске услуге

1. Лекари имају прави за своје лекарске услуге наплаћивати. Од свију својих болесника који нису сиротињског стања, по овој такси:

...

д. За лекарску сведоџбу о стању здравља каквог лица, писано и уредно потписом и печатом утврђено — 2 динара. За такву сведоџбу о душевној болести, према тешкоћи испитивања од 4 до 12 динара.

ђ. За прегледање рањеног и повређеног и за визум–репертум о томе, у месту лекаровог становања 2 до 4 динара; изван тога места, поред таксе за визум–репертум, лекар има право и на подвоз и на дијурну, а окружни и срески наплаћиваће као кад иду по наредби власти.

Подаци из Државног архива

Мада је Главни санитетски савет основан марта 1881. године, Лекарски одбор је наставио да ради и те године. Чланови одбора су били лекари др Јанковић и др Клинковски и хемичар др Шамс.

Али, архивска грађа све више недостаје, сачувано је само 10–15% оригиналних докумената. Тако на пример, из 1881. постоји само 246 од 1717 докумената, или из 1885. свега 283 од 1822.

Санитетски савет је 1881. имао је укупно 108 предмета, и то 45 предмета по кривици убијстава,26 тровања, затим хемијске анализе разних лекова, раствора и смеша, силовања, наношења повреда и анализа флека и мрља од крви.

Иако су сви подаци само из регистра, наводимо пет неуобичајених случаја: I–72: коњем нагазио и убио жену; I–190 напрасна смрт угарског поданика у недостојном стању; II–348 кривица свећеника за силовање и противприродни блуд; II–451 тужба мужа због блуда жене са Мијајлом, мнење је ли старац Мијајло способан за вршење обљубе; II–476 о сведоџбама које су издали Г. г. Дри Стејић, Х. Лазић и М. Поповић о здрављу г. Г. Гершића, професора Велике школе.

Потпунија документација је нађена само у десетак случајева, од којих се наводе три:

МУД–С, 1881, I–123: Анка, жена Николе Никића из Црне Баре, 22 т. м. разболела се, а 24 истог месеца у подне умрла. Пре него што ће се разболети Анка је била код своје комшијке Анке Ђурђевића распуштенице код које је пила кафу, а чим је дошла кући стала је бљувати. Јака је сумња да ју је иста Анка распуштеница отровала.

Лекарски одбор (др. Јанковић, др. Клинковски, др. Шамс)је затражио да се изврши ексхумација сахрањене Анке, и после обављење хемијске анализе утврдио да је реч о тровању арсен– триоксидом.

МУД–С, 1881, II–344: Томанија, кћи Јована Тешића из Лесковица, у девојачком стању, родила је мртво дете, које је по извешћу дотичног општинског суда, и њеном признању у утроби отровала.

Уз пошиљање плода Начелство је молило, да Министар нареди да се хемијски испита и оцени: у ком је добу дете било, је ли од отрова или иначе, и од чега другог имало пре времена побачено, и зна ли се да ли би дете било живо рођено, да нису та средства употребљена.

Лекарски одбор, у истом саставу, одговорио је: прво — да се не може тачно одговорити у ком је добу фетус био, стога што је фетус био у стакленом суду а овај се транспортом разбио те тако је фетус нађен сасвим сасушен; друго — како у фетусу нема ни трага од отрова, то се извесно може рећи да дете није отровано, а матер је требало прегледати онда кад је дете побацила; треће — на последње питање... таква питања нити би требало да се постављају, нити се може на њих одговорити.

МУД–С, 1881, II–376: ...по кривици Милана Јовановића слуге механског са Умке оптуженог за силовање једног деветогодишњег женског детета Васе Арсовића ондашњег... .

Чланови Лекарског одбора су по правилима науке подвргли све мрље на кошуљици и гаћицама хемијској анализи и микроскопском прегледу... и на местима која су означена I, II, III на кошуљици и IV до IX на гаћицама — има мушког семена!

Године 1882. Лекарски одбор више не постоји, Санитетски савет преузима његов задатак и има 11 само предмета. Године 1883. опет — само 11 предмета. Ови предмети се потпуно разликују од свих дотадашњих. У двадесет предмета тражи се оцена сведоџбе коју су издали лекари по делу повреде... или злоставе... или кривице за убијство. У преостала два предмета (№ 4062 и № 327) Конзисторија београдска (црквени суд) тражи оцену лекарске сведоџбе издате по брачној парници.

У регистру Санитетског одељења за 1884. годину за Санитетски савет заведен је само један спис: списак 38 српских грађана лечених у страним болницама у 1883. (МУД С, 1884, III–384)

Следеће две године 1884. и 1885. у регистрима Санитетског фонда — Санитетски савет се не налази ни под једном одредницом.

Нови председник Главног санитетског савета

Године 1886. под редним бројем 163. налази се спис Седница Главног санитетског савета, новембар 1866,избор председника и чланова. (F VII R 86, 87)

Укратко, 30. децембра 1885. Министар унутрашњих дела, М. Гарашанин, обавештава Деловођу да је досадањи председник Гл. Сан. савета г. Др Ђ. Клинковски, постављен указом његовог Величанства, од 31. октобра т. год. за Начелника Санитета, то је том променом ... престао бити председник Санитетског савета. Зато треба у што краћем року сазвати седницу чланова који су доиста сви у Београду, који ће одмах приступити избору председника, јер има више предмета на решење Савета. (С№ 8084)

Деловођа, др Јован Данић, одговара 10. јануара 1886. да је редовни члан Др. Милутин Поповић изабрат да привремено врши дужност председника Савета ... Услед тога част је савету умолити Господина Министра за наређење да што пре „Српско лекарско друштво“ изабере једног редовног члана и три заменика Гл. сан. савета.

Министар Гарашанин пише председнику „Српског лекарског друштва“ да пошто се указала потреба да се за Гл. Санитетски Савет изабере нов један члан, на место г. Дра Ђ. Клинковског, а тако исто... имају се изабрати и два члана заменика, то ми је част замолити вас, да би изволели у што краћем року сазвати седницу „Српског лекарског друштва“ која би ... кандидовала лица за та места, па ћете ми такову кандидацију саопштити, ради њиховог постављења. (С№ 163)

Српско лекарско друштво обавештава министра 24. марта 1886, да је на свом XI редовном састанку од 22. о. м. изабрало за редовног члана Главног Санитетског Савета г. Др. Владана Ђорђевића, а за заменике Др. Стевана Мачаја и Др. Дим. Герасимовића, о чему има част известити вас и кандидовати их ради дањег постављења за чланове.

Указ Краља Милана о постављењу др Владана Ђорђевића, за редовног члана, а др Стевана Мачаја и др Димитрија Герасимовића, за чланове заменикеу Главном санитетском савету објављен је 28. марта 1866. године.

Затим је министар Гарашанин 31. марта 1866. обавестио о указу др Владана Ђорђевића, председника Општине београдске у оставци, др Стевана Мачаја, окружног физикусу у пензији и др Дим. Герасимовића, Санитетског капетана II класе. (СН^О 1828)

Према томе, ако је Главни санитетски савет оформљен 31. марта 1866, вероватно је одмах и почео да ради јер је чекало више предмета на решење савета.

О раду Главног Санитетског савета вођени су записници односно протоколи. У истој фасцикли (F VII R 87, 1886) налазе се три протокола о XXVII, XXVIII и XXIX састанку који су одржани 14, 22. и 28. новембра 1866 :

Из протокола се види да је Главни Санитетски савет тада имао седам редовних чланова: др В. Ђорђевић — председник, др Ј. Данић — деловођа и др К. Гонсиоровски, др М. Поповић, др Л. К. Лазаревић, др И. Хирш и др П. Стејић.

На XXVII редовном састанку Главни санитетски савет је расправљао (предмет бр.79) о жалби телалског еснафа против полицијске власти која им је наредила да се иселе из вароши, јер су старе хаљине, које се по телалници продају, безусловно шкодљиве по здравље људско.

На XXVIII ванредном састанку, који је био заказан у Општој државној болници, одржан је државни лекарски испит др Нипоса Гавриловића (предмет бр.80), који је испит положио добро и тиме право стекао како на самосталну лекарску праксу, тако и на државну службу.

НаXXIX редовном састанку реферисана су три предмета (бр. 82, 83 и 84). У првом се дискутовало о количини арсентриоксида, сичана, која је довољна да смрт проузрокује; у другом да ли је могло, сломљено ребро код човека од 40 година старости, за 6–8 недеља тако зарастити да не остану од те повреде штетне последице; у трећем сетражило да се преведе латински текст лекарске сведоџбе о прегледу Цветка Марковића и његове супруге Спасеније, и да каже да ли је Спасенија постала неспособна за брачни живот.

Временом је Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља показао и недостатке; стога су следиле измене и допуне које су извршене 1884, 1891, 1900, 1905. као и наредбе и расписи од 1882. до 1888. и од 1889. до 1903. Упркос томе је овај закон остао основа на којој се развијао рад санитетске струке у Србији, у другој половини 19. и почетком 20. века.

Ни у једном од ових прописа не постоје измене у раду Главног санитетског савета. Задатак Главног санитетског савета остајао је непромењен следећих неколико деценија. (6,7)

Нови Санитетски закон ступио је на снагу 1913. године. И у њему је постојао Главни санитетски савет, који ће наставити да ради до 1931. Тада је основан Судско–медицински одбор на основу Опште уредбе Универзитета, у којој је прописано да факултетски савети дају стручна мишљења... у случајевима предвиђеним појединим законима. Идејни творац, оснивач, аутор пословника и први председник Судскомедицинског одбора био је др Милован Миловановић, професор судске медицине на Медицинском факултету у Београду.

Литература:

1. Државни архив Србије, грађа, МУД–С, 1870–1875 и 1882–1886

2. Модерна српска држава, хронологија, 1804–2004, Историјски архив Београда, Београд, 2004

3. Поповић Љ. Фонд санитетског одељења Министарства унутрашњих дела Краљевине Србије, 1839–1918, Acta historica medicinae, pharmatiae, veterinаe, anno VI, 102.1966, 79–90

4. Санитетски закон, Штампарија Краљевине Србије, Београд 1913

5. Санитетски зборник, I, Државна штампарија, Београд, 1879

6. Санитетски зборник, II, Државна штампарија, Београд, 1881

7. Санитетски зборник, III, Државна штампарија, Београд, 1904

8. Станојевић В. Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва, Споменица Српског лекарског друштва 1872–1972, Београд, 1972

9. Станојевић В. Историја првог српског санитетског закона и сарадња СЛД, Споменица Српског лекарског друштва 1872–1972, Београд, 1972

(Изложено 24. априла 2014. на редовном састанку Секције за историју медицине, а у оквиру обележавања 175 година српског цивилног и војног санитета)