Радоје Чоловић

Бригадни ђенерал професор др Михаило Петровић (1863–1934)

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Summary

Mihailo Petrović was born on November 9, 1863 in Gornji Karlovac, Austro–Hungary (present day Karlovac, Croatia) to father Vasilije Petrović, a trader, and mother Mileva, née Milićević. He finished secondary school in Belgrade, and studied medicine in Vienna. He became a doctor of medical science on March 26, 1890.

His excellent knowledge of German and French enabled him to read contemporary literature. He later also learned English. Upon his arrival to Serbia he was offered the position of a medical assisting in the surgical department of the State General Hospital in Belgrade, run by Dr Vojislav Subbotić at the time. In January 1893 he was appointed as general practitioner for Smederevo County, Podunavlje district; 3 months later for Rasina County, Kruševac district, and in May 1896 for Temnić County, Morava district. At the end that year he was appointed as military doctor of the 2^nd class.

He was first nominated for the post of an „assistant in the surgical department“ and a representative (spokesperson nowadays) of the Head of the surgical department of the General State Hospital in November in 1896, while he still held the rank of a regional general practitioner. In that capacity, Dr Mihailo Petrović prepared five reports on the working of the surgical department for the period between 1897 and 1898. These documents, valuable for the history of development of surgery in Serbia, were presented in the Serbian medical archives. In a report („certificate“) dated September 27, 1894 Dr Vojislav Subbotić writes:“… in his work Dr M Petrović always demonstrated a high level of consciousness and industriousness, and his scientific knowledge and practical skills were highly regarded. His hard work, pleasant and caring nature won Dr Petrović recognition from his superiors, respect of his colleagues and affection of his patients. Being in charge of the surgical ward and caring for seriously ill patients, for weeks on end on several occasions, Dr Petrović proved capable of performing his duties both as a medical practitioner and a work organizer“ and Dr Subbotić was warmly recommending him to everyone „as an enthusiastic, consciousness and caring doctor“.

In 1896 he was promoted to the rank of the captain of the 2^nd class, appointed as Head of the surgical department of the Morava region Military Hospital in Niš and temporary Head of the surgical department of the Niš County Hospital. After officially renouncing his Austro–Hungarian citizenship, and having sworn his allegiance to his new country, he obtained Serbian citizenship in 1898. His hard and devoted work in those two hospitals resulted in the creation of two exemplary surgical wards where an increasing number of patients from Turkey, mostly Serbs but also Albanians and Turks, started coming to as did many others who, up until then, used to go to Sofia to get treatment. This was an endeavour of national importance.

Dr Mihailo Petrović was Serbia’s first surgeon who was trained in Serbia. Together with four other Serbian military surgeons, Dr Roman Sondermajer, Dr Čedomir Djurdjević, Dr Jordan Stajić and Dr Lazar Genčić, Dr Petrović played a very important role in the development of Serbia’s military and civil surgery. Following and implementing ideas of the Head of Serbian Medical Corps, Dr Mihailo–Mika Marković, these doctors operated on conscripts who suffered from hernia. These operations enabled more than 7000 young men to join the army who, according to European army standards in those days, would have otherwise been exempt from national service in case of war. Dr Mihailo Petrović alone operated on more than 3000 conscripts and gained enormous and enviable experience, even by international standards, which he presented at the 2^nd Congress of the International Surgical Society in Brussels, in 1908.

During the 1912–1913 Balkan Wars, he was a medical officer of Morava Division, Reserve Callup. In 1913, he was promoted to the rank of a colonel and appointed as Manager of the permanent Military Hospital in Niš. During World War I, 1914–1918, he was a medical corps clerk of Morava Division, first call, and Head of the Surgical Ward of the Military Hospital in Niš. He followed the Serbian army, the soldiers and the wounded, on foot during their retreat to Albania. Between 1916 and 1918, he was the surgeon consultant of the legendary 2^nd Field Army Hospital at Dragomanci which became the pride of Serbia’s Military Corps. The setting up of a hospital closer to the front was Dr Petrović’s dream come true. The hospital was run by Dr Djordje Nešić, and Dr Mihailo Petrović was the surgeon consultant. The very well organized Dragomanci hospital worked as if it were a civilian hospital. The X–ray machine was in a working order, too and helped Dr Petrović create an extremely rich radiographic archive. The hospital was relatively safe, which enabled Dr Petrović to provide more surgical treatments, such as trephination of the skull, than a normal practice in war conditions would allow. Lacking immobilization implements, Dr Petrović himself constructed excellent traction splints for injured lower extremities. In a modified form these became a standard that was used in military surgery over the next several decades. Due to the war, and general shortages, his rich radiological documentations was destroyed at the end of the war.

After the war, Dr Mihailo Petrović was appointed as Head of Military Corps of the 4^th Army in Zagreb. In 1920, he became Head of the Surgical Ward of the Main Army Hospital in Belgrade and, on October 15, President of the Army Medical Corps Committee. The same year he was appointed as professor extraordinaire, Head of the Surgical Department, and Head of the Surgical Propaedeutics Clinic of the newly established Medical School in Belgrade. On December 17, 1932 he was promoted to the rank of brigadier general, Medical Corps. He kept the position of professor extraordinaire until 1926 when he resigned and dedicated all of his time to running the Surgical Clinic of the Main Military Hospital. He retired on April 11, 1929. Following a special request by the Medical School, he continued working as part–time professor of surgical propaedeutics until he died on August 4, 1934. An autopsy of his body was performed at his personal request and his heart, in an urn, was placed into a wall of the building that once was the Main Military Hospital. Sadly, it was lost during some reconstruction works on the building.

Dr Mihailo Petrović’s excellent texts on abdominal surgery, and particularly the surgery of the ileus and war trauma, enriched our medical literature. During the Balkan Wars, tending to the wounded almost on the front line, he demonstrated extraordinary courage and ingenuity as an army surgeon. He was our first war surgeon who recognized the necessity to modify the prevailing practice of treating war wounds and who noticed the change in their nature, caused by new weapons, which required surgically more advanced methods of treatment. Great courage was needed in the beginning because all surgical authorities of his time supported the old, conservative treatment procedures. Later on his approach was universally accepted.

Dr Mihailo Petrović raised his method of teaching surgical propaedeutics to an extraordinary level and his lectures were very well attended. Most of his lectures were published in various periodicals and all that was to be done later on was to collect the entire material into a book. As a young professor, Petrović translated Lexer’s textbook General Surgery (books 1 and 2) which was published by the Medical Association of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. Together with Dr R. Danić and S. Davidović, he translated de Quervain’s Surgical Diagnostics which, sadly, due to the lack of funds was not published.

Dr Mihailo Petrović was decorated on several occasions and is the holder of the Order of Saint Sava of the 5^th and 6^th Class, the Order of the Takovo Cross of the 5^th and 6^th Class, the Order of the White Eagle, the Gold Medal for Merits, the French Army War Cross and the Officers’ Medal of Honour. He also received a special commendation by Vojvoda Stepa Stepanović, the Commander–in–Chief of the 2^nd Army.

Together with Dr Roman Sondermajer, Dr Mihailo Petrović is considered a co–founder of our military surgery and one of the most prominent, best liked and respected figures of our war surgery and Military Corps on the whole. He was equally respected by his superiors and his colleagues, and well liked by his patients. As the founder of the surgical department, and the first professor of surgical propaedeutics at the Belgrade Medical School, he gave this subject very sound foundations. He was an extraordinary lecturer and the author of several abstracts in surgical text books. He also translated most important foreign textbooks on the subject. His memoirs are an impressive and important historical testimony about a very difficult period that our war surgery went through and endured, as did our entire medical science, our army and our people.

Биографија

Михаило Петровић је рођен 9. новембра 1863. године у Горњим Карловцима у Аустроугарској монархији (данас Карловац у Републици Хрватској), од оца Василија Петровића, трговца и мајке Милеве, рођене Милићевић. Гимназију је завршио у Београду, а медицину у Бечу.

За доктора свеукупне медицине промовисан је 26. марта 1890. године од декана, професора Krafft–a Ebing–a. По поновном доласку у Србију, 20. маја 1890. године, ступио је у Општу државну болницу као лекарски помоћник на Хируршком одељењу, које је водио др Војислав Субботић, у „неуказаном стању“ (као страни поданик), са годишњом платом од 1500 динара. На његову молбу, 1. септембра 1890. године Министарство унутрашњих дела Краљевине Србије му је, као лекарском помоћнику при Oпштoj државној болници, одобрило „да може упражњавати лекарску праксу, но само док је у државној служби, са губитком које, губи и право на праксу као страни поданик“. Дана 27. јануара 1893. године именован је за контрактуалног лекара среза Смедеревског у округу Подунавском. Указом од 20. маја 1893. године „по потреби службе“ постављен је за контрактуалног лекара среза Расинског, округа Крушевачког, а указом од 27. маја 1896. године за контрактуалног лекара среза Темнићког, округа Моравског, такође „по потреби службе“. Дана 4. новембра 1896. године постављен је за „контрактуалног војног лекара друге класе, под обичним условима за странце“.

Од 1. јануара 1893. године, када је добио први указ о постављењу, до новембра 1896. године био је у звању „асистента хируршког одељења“ Опште државне болнице у Београду, у рангу среског лекара. Новембра 1896. године добио је чин капетана II класе и статус заступника (у данашњем смислу заменика) шефа Хируршког одељења Опште државне болнице, др Војислава Субботића. Др Михаило Петровић је био несумњиво његов најпоузданији сарадник, у кога је имао велико поверење, што није било лако када се зна како је строг и педантан др Субботић био. У својству заменика, др Петровић је припремио и у Српском архиву за целокупно лекарство објавио пет извештаја о раду Хируршког одељења Опште државне болнице у Београду за године 1897. и 1898. (Срп. арх. цел. лек. 1897;3:418, Срп. арх. цел. лек. 1897; 4:418, Срп. арх. цел. лек. 1898; 4:25, Срп. арх. цел. лек. 1898; 4:479, Срп. арх. цел. лек. 189; 5:25). Нема сумње да је припрема ових извештаја захтевала добро вођење документације и велики напор. Ти извештаји су драгоцена грађа за изучавање развоја хирургије у Србији.

На његову молбу, шеф Хируршког одељења, др Војислав Субботић, издао му је 27. септембра 1894. године уверење, у коме се каже да је др Петровић од 20. маја 1890. године до 27. јануара 1893. године био лекарски помоћник на том одељењу, када је „именован за среског лекара и придодан и даље на вршење дужности у Општој државној болници“. О њему и његовом раду он каже: „За цело време свога рада одликовао се г. др М. Петровић ретком савесношћу, вредноћом и угледним научним и практичним знањем и умењем. Својим послом, колегијалним и хуманим бићем стекао је г. др М. Петровић признање својих претпостављених, поштовање својих колега и љубав својих болесника. Будући у више прилика одређен да по више недеља самостално рукује хируршким одељењем на коме се често млого и понајтежих случајева налази, доказао је г. др М. Петровић да је дорастао тој задаћи и као лекар и као оператор“. На крају он каже да се радује „да га свима и свакоме као спремног, савесног и хуманог лекара најтоплије препоручити могу“.

Др Петровић је наставио да ради на Хируршком одељењу Опште државне болнице. Захваљујући одличном познавању немачког и француског језика био је у могућности да прати савремену литературу. Касније је научио и служио се енглеским језиком. Оженио се 11. новембра 1894. године. Имао је две ћерке, Веру и Милицу.

Године 1896. унапређен је у чин капетана I класе, постављен за шефа Хируршког одељења Моравске сталне војне болнице у Нишу и хонорарног шефа Хируршког одељења Нишке окружне болнице. Пошто је поднео уредан отпуст из свога ранијег аустроугарског поданства и након што је, сходно закону од 2. маја 1844. године, 10. марта 1898. године положио заклетву, добио је српско држављанство, те се од тог дана „сматра за прирођеног сажитеља српског, заједно са својом женом Босиљком и малолетном децом Вером и Милицом“. Године 1911. постављен је за шефа Хируршког одељења Нишке окружне болнице „са платом од 4000 динара годишње по његовом пристанку“ (Срп. арх. цел. лек. 1911, св. 10:550). Преданим радом у овим болницама створио је два узорна хируршка одељења. У ове болнице све више су долазили болесници из Турске, и то најчешће Срби, али и други — Арбанаси (Арнаути), Турци и остали, који су до тада на лечење махом ишли у Софију. Михаило Петровић је и један од утемељивача Пастеровог завода у Нишу, наше прве установе за превентивну медицину.

У балканским ратовима 1912–1913. године био је референт санитета Моравске дивизије II позива. Године 1913. био је унапређен у чин пуковника и постављен за управника Сталне моравске војне болнице у Нишу. У Првом светском рату 1914–1918. године био је референт санитета Моравске дивизије I позива и шеф Хируршког одељења Војне болнице у Нишу. Почетком 1915. године прележао је повратну грозницу.

Приликом одступања преко Албаније ишао је пешке, заједно са својим војницима и рањеницима. Од 1916. до 1919. године био је хирург консултант I пољске армијске болнице у Драгоманцима. Начелник санитета Српске врховне команде је у план санитетског обезбеђења, који је током пробоја Солунског фронта направио Михаило Петровић, имао такво поверење да је уочи напада на Драгоманце рекао: „Не долазим да издајем наредбе, но долазим да посматрам и гледам шта се ради“. Његовим способностима треба да се захвали што је Хируршка болница II армије у Драгоманцима најбоље одговорила свом задатку, служила целом Солунском фронту и постала понос Српског војног санитета.

Након Првог светског рата др Михаило Петровић је постављен за начелника санитета IV армије у Загребу, 1920. године за шефа Хируршког одељења Главне војне болнице у Београду, а 15. октобра за председника Војно–санитетског комитета. Исте године изабран је за ванредног професора, шефа Катедре и управника „Хируршке пропедевтичке клинике“ Медицинског факултета у Београду, а 17. децембра 1923. године унапређен је у чин санитетског бригадног генерала.

У функцији ванредног професора на поменутој катедри остао је до 1926. године, када је дао оставку и сасвим се посветио уређењу Хируршке клинике Главне војне болнице.

После поменуте оставке, на изричиту молбу Медицинског факултета, остао је у звању хонорарног професора хируршке пропедевтике све до своје смрти. У чину генерала пензионисан је 11. априла 1929. године. Умро је 4. августа 1934. По сопственој жељи, извршена је обдукција његовог тела, његово срце је стављено у урну и уграђено у зид некадашње Главне војне болнице (данас зграде хирургије Ургентног центра КЦС), која је, нажалост, при реконструкцији зграде изгубљена. Сахрањен је у Београду.

Михаило Петровић као самостални хирург

Краљ Милан Обреновић је много волео Ниш јер је то био један од већих градова које је он успео да припоји Србији. Сматрао га је веома значајним и за ширење утицаја на Србе у још неослобођеним крајевима Србије и Македоније. Зато му је јако било стало да у Нишу подигне модерну војну болницу. На томе је радио и после свога повлачења са престола, у својству команданта војске. Није случајно за начелника хируршког одељења одабран хирург са тако добрим способностима и другим квалитетима каквим је располагао др Петровић. И поред у почетку врло скромних услова, он се дао на посао. Већ првих година на хируршким одељењима Моравске сталне војне болнице и Нишке окружне болнице др Петровић је изводио по неколико стотина операција годишње, укључујући и приличан број у општој анестезији.

Сходно пракси Хируршког одељења Опште државне болнице, на коме се школовао, др Петровић је припремао и у Српском архиву за целокупно лекарство објављивао извештаје о раду ових хируршких одељења за 1½ месец 1897, 1898, 1899, 1900, 1901. и 1902. и 1908. годину (Срп. арх. цел. лек. 1898; 4:23, Срп. арх. цел. лек. 1898;6:275–277, Срп. арх. цел. лек. 1899; 3:129–131, Срп. арх. цел. лек. 1899;11:563–566, Срп. арх. цел. лек. 1899;12:623–625, Срп. арх. цел. лек. 1900;8:439–446, Срп. арх. цел. лек. 1901;12:540–551, Срп. арх. цел. лек. 1903;4:182–189, Срп. арх. цел. лек. 1904;1:32–39, Срп. арх. цел. лек. 1911;2:119–123). Ови извештаји представљају драгоцену грађу за изучавање развоја хирургије у Нишу. Из њих се може реконструисати развој хирургије у Нишу у периоду 1897–1908. године. Види се непрекидно повећавање броја и побољшавање структура операција које је др Петровић у нишким болницама изводио.

Иако су до изградње нове зграде Војне болнице услови за оперативни рад били веома скромни, др Петровић је почео да изводи како мање, тако и за то време озбиљне хируршке интервенције. У извештају за првих месец и по дана рада 1897. године стоји да је, поред многих мањих операција, извео и 13 операција у наркози, укључујући ресекцију црева код гангрене услед уклештења киле, ампутацију дојке с евакуацијом аксиларних (пазушних) жлезда због карцинома, операцију хидроцеле, литотомију кроз перинеум због камена у мокраћној бешици, секвестректомије, неколико ампутација делова или целих екстремитета и сл.

Године 1898. он ради и торакотомије с ресекцијом ребара код емпијема, парцијалну струмектомију код паренхиматозне струме, sectio alta код калкулозе мокраћне бешике, одстрањује миом утеруса, конгениталну менингоцелу на потиљку, ради егзентерацију орбите трепанацијом фронталне кости, мастоидектомију и друге операције. Поред тога, ексцидирао је птеригијум, а вршио је и иридектомију и егзентерације орбите. Од пластичних операција радио је реконструкцију урођеног расцепа усне, синдактилију и трансплантације коже по Tiersch–у. Кроз лапаротомију је одстрањивао кистоме оваријума, урадио је ресекцију јејунума с „Марфијевим дугметом“, вршио је лапаротомије због пенетрантних повреда, оперисао је везиковагиналну фистулу и изводио бројне друге хируршке процедуре. Те године је извео 266 операција, 114 у Војној и 52 у Окружној болници. Операције је изводио у општој анестезији холороформом или локалној — етил–хлоридом или 2% раствором кокаина. Исте године је урадио и по једну операцију у Крушевцу (ресекција ребара и торакотомија код емпијема) и Прокупљу (ларинготомија).

Следеће, 1899. године, извео је 524 оперативне процедуре, 241 у Војној болници и 283 у Окружној болници у Нишу. Број операција хернија се јако повећава, нарочито у Војној болници. У њој је радио и тонзилектомије, трепанације кранијума код компликованих фрактура, операцију фиксације ектопичног тестиса и др. У извештају за Војну болницу он сумира: „Од главнијих ствари било је 75 хернија, пластичних операција 2, операција ради камена (у мокраћној бешици — примедба Р.Ч.) 2, ресекција ребара 6, репозиција зглавака 3, трепанација на глави 7, разних екстирпација 34, вађења секвестара 1 итд“. Сличан је био и оперативни материјал у Окружној нишкој болници.

Године 1900. број процедура је порастао на 762, 397 у Војној и 372 у Окружној болници. У Војној болници је оперисао 185 хернија, 24 трепанације мастоидног наставка код хроничног отитиса, 1 операцију струме, 2 лапаротомије и др. Укупни морталитет износио је нешто мање од 1%. У Окружној болници урадио је и 2 ампутације дојке с евакуацијом аксиле због карцинома, ресекцију цервикса утеруса због хипертрофије, 1 нефректомију због саркома бубрега и др. Занимљиво је да су у њој лечена 33 турска и 10 аустроугарских поданика. То указује да је ово хируршко одељење стекло реноме, тако да српски живаљ са територија под турском влашћу (Македонија, Косово и Метохија) није више морао ићи у Софију већ је долазио у Ниш ради лечења и операције.

У 1901. години број операција износио је 629, 254 у Војној и 375 у Окружној болници. Упадљив је пораст броја лапаротомија (укупно 17), од чега је 14 извршено у Окружној нишкој болници.

Године 1902. он изводи и гастроентероанастомозу због пилоричне опструкције карциномом, ради ентерорафије, Талмину операцију због асцита (вероватно условљеног цирозом јетре), спленектомију код мобилне увећане слезине итд. Нажалост, после 1902. године извештаји о раду ових хируршких одељења нису објављивани, осим за 1908. годину (Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 2, стр. 119–123), тако да је тешко реконструисати даље побољшање структуре и пораст броја операција. У извештају за 1908. годину стоји да је само на Хируршком одељењу нишке Окружне болнице те године извршено 400 операција, што представља значајно повећање у односу на раније године. Структура операција се није битније изменила. Операције су вршене из свих области хирургије, укључујући офталмолошке, неурохируршке, торакалне, гинеколошке, уролошке, ортопедске и пластичне захвате. То је била последица чињенице да специјализованих хирурга из ових области у то време у Нишу није било. Упадљиво је да је др Петровић извршио известан број и за данашње време сложених операција, као што су 3 хистеректомије по Wertheim–у, операције везиковагиналне фистуле, трансвезикалну простатектомију, операције анеуризми итд. О његовом раду на Хируршком одељењу Моравске сталне војне болнице у Нишу, као и о операцијама које је других година изводио у Окружној нишкој болници може се само индиректно судити на основу чланака које је повремено објављивао у Српском архиву за целокупно лекарство.

Као хирург, био је до крајности савестан. Био је један од ретких хирурга који није избегавао да оперише десператне случајеве ако је било бар и мало изгледа на успех, не обазирући се на проценат успелих операција у својој статистици.

Др Петровић се нарочито развијао као ратни хирург. Био је први који је схватио неопходност модификације раније утврђених ставова по питању лечења ратних повреда. У много чему је био и оригиналан. Тако, како каже Давидовић, „његова метода перманентне дренаже са натегом код емпијема торакса примењује се у Војној болници с одличним резултатом“. По њему, др Петровић је спадaо у ред хирурга интернационалиста. Сматрао је да свака повреда изискује хитну и брижљиву ревизију. Код повреда абдомена, лобање и тешких повреда екстремитета био је до крајњих граница активан. Иначе, у свим хируршким подухватима држао се принципа конзервативне хирургије, што не значи да је она била експектативна већ да се ограничавала само на то да се очува способност повређеног места и да се избегне осакаћење прекомерним ампутацијама. Велику важност је придавао постоперативном лечењу рана. Код прелома екстремитета био је присталица оперативног лечења, тј. остеосинтезе. Шав кости сматрао је методом будућности.

Михаило Петровић и Српско лекарско друштво

Др Михаило Петровић се први пут појављује на 7. редовном састанку СЛД 26. маја 1890. године у својству госта (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:172). Већ 16. јуна 1890. Године је, такође у својству госта, приказао препарат fibroma labii anterioris cervicis uteri, који је др Субботић per vaginam ексцидирао (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:178), затим један бубрег „3–4 пута већи од нормалног, пун конкремената у карлици, са каликсима, одстрањен код једног младића који је пре 2 године задобио убодну рану у бубрег, развио пролазну уринарну фистулу а доцније и епизоде фебрилности, анемије и слабости“ (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:178–180) и један цистично–солидни тумор оваријума, одстрањен код болеснице која је имала и велики пратећи асцит. Све операције извео је др Субботић(Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:180–181). И даље у својству госта, др Петровић 8. децембра 1890. године реферише о огледима са Коховом течношћу на Хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:203).

На Главном годишњем скупу, одржаном 2. фебруара 1891. године, др Петровић је изабран за редовног члана СЛД. На састанку 21. септембра 1891. године приказао је четири препарата, једну оваријалну цисту, дермоидни кистом, гландуларни кистом и „интралигаментозну“ цисту оваријума, које је др Субботић одстранио лапаротомијом (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:268). Дана 9. новембра 1891. године прочитао је своје предавање „О тетанији и микседему после екстирпације струме“, после чега је решено да се оно штампа у Српском aрхиву за целокупно лекарство (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:278). На састанку 3. октобра 1892. реферисао је о страном телу извађеном из мокраћне бешике једне жене и приказао препарат карцинома желуца одстрањен ресекцијом „са добрим успехом“ (Срп. арх. цел. лек. 1895; св.12:335). Дана28. новембра 1892. године приказао је тумор одстрањен на обдукцији једне жене, коју је он недавно оперисао у илеусу и урадио анус претер. Њој је годину дана раније др Субботић урадио ентеро–ентероанастомозу, „са добрим успехом“. На истом састанку је демонстрирао и оваријални тумор, који је одстранио др Михел (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:342–345). На састанку одржаном 19. децембра 1892. године приказао је болесника коме је он урадио ресекцију доње вилице по Езмарховој методи „због номе која је оставила ожиљак услед кога није могао да отвори уста. Операција је извршена с добрим успехом и болесник може добро да се служи вилицом“ (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:358). Потом је 9. јануара 1893. године приказао један велики тумор (Elephantiasis), екстирпиран једној болесници са великих усана стиднице (Срп. арх. цел. лек. 1895; св. 12:351).

Дана 13. фебруара 1893. године приказао је болесника коме је др Субботић због карцинома одстранио скоро цео језик, оба arcusa palatoglossusa и сублингвалну жлезду. Болесник се добро опоравио, могао је да гута и да говори. На састанку 25. априла 1893. године приказао је болесника са карциномом „на левој сиси са великим инфилтрисаним пакетом лимфних жлезда у левој аксили“, као и препарат црева добијен ресекцијом код једне жене у илеусу (Срп. арх. цел. лек. 1896; св. 11:584–587).

На састанку СЛД одржаном 21. маја 1894. године, др Петровић је приказао болесника са великим тумором, енхондромом, величине људске главе, који је полазио од десне скапуле. Претпоставио је могућу везу тумора као периоститиса са ранијом повредом. На истом састанку je приказао и пацијента рањеног из револвера у трбух, кога је успешно оперисао (Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 8:389). Дана 2. јуна 1894. године приказао је једног тешко повређеног болесника с торакоабдоминалном повредом и отвореном повредом коленог зглоба, кога је успешно оперисао, тако да је после 9 дана могао да буде отпуштен кући као излечен. Операција је извршена сат и по после повреде, у време када су услови за успешно лечење овако повређених били минимални (Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 8:390).

У извештају са Главног годишњег скупа СЛД, одржаног 30. јануара 1898. године, каже се да је др Михаило Петровић током претходне (1897) године приказао 2 болесника која је са успехом оперисао од херније „по најновијој модификованој Кохеровој методи“ и једног болесника „коме је екстирписао један велики полип из носа, који је испуњавао сву носну дупљу, притискивао непце и допирао у сами pharingo–nasale“ (Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 4:176).

Септембра 1897. године др Михаило Петровић је преузео Хируршко одељење Моравске сталне војне болнице у Нишу, а ускоро је почео да оперише и на Хируршком одељењу Нишке окружне болнице. Због заузетости у послу, али и због саобраћајних прилика, др Петровић није више редовно присуствовао састанцима СЛД, који су се скоро увек одржавали у Београду. Углавном је учествовао на главним годишњим скуповима.

Наредних неколико година је, како је већ наведено, у Српском архиву објављивао извештаје о раду поменутих хируршких одељења у Нишу.

Др Петровић је пратио збивања у СЛД. Тако је 1901. године уз др С. Гаврића, Х. Богдановића, Ђ. Поповића, М. Матерног и Љ. Селаковића био један од чланова који су дали низ примедаба на пројекат Закона о лекарској комори (Срп. арх. цел. лек. 1901; св. 11:509–510). На ванредном скупу СЛД, одржаном 24. априла 1905. године, др Михаило Петровић је изабран у Управни одбор (Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 6:280), а на 33. главном годишњем скупу СЛД, 14. септембра 1905. године, поново је изабран у Управни одбор (Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 111:521). На 35. главном годишњем скупу СЛД, одржаном 23. и 24. септембра 1907. године, два пута је дискутовао о изменама Санитетског закона (Срп. арх. цел. лек. 1907; св. 12:571 и 575).

Године 1907. је на Првом састанку српских хирурга изнео реферат: „О резултатима извршених херниорафија ингвиналне херније за последњих 9 година у Моравској војној болници, с нарочитим освртом на методе Басинијеву и Кохерову III“. У септембру 1908. године је одржао предавање на II конгресу Међународног хируршког друштва у Бриселу, где је изнео своје лично искуство на преко 3000 операција хернија код регрута српске војске. Био је учесник Првог југословенског састанка за оперативну медицину 5, 6. и 7. новембра 1911. године, где је презентовао рад „Три случаја Хиршпунгове болести код одраслих“.

Године 1907. у Нишу је основано Медицинско удружење (од 28 чланова оснивача). Др Петровић је изабран за потпредседника (Срп. арх. цел. лек. 1907; св. 4:215–216). Као члан СЛД који живи ван престонице, сматрао је да се рад Друштва слабо осећа ван Београда. Поводом тога је, на 39. главном годишњем скупу, одржаном 8. и 9. септембра 1911. године, у групи са још 5 чланова предложио да се „установе пододбори Српског лекарског друштва у окружним варошима“ (Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 11:716–721). У дискусији је одлучно одбио од неких изражену бојазан да то води разбијању Српског лекарског друштва већ је тврдио да то управо води његовом развијању.

На 8. редовном састанку СЛД, одржаном 8. јануара 1911. године, др Петровић је говорио о три случаја холелитијазе које је лечио у Нишкој окружној болници. Посебно је детаљно приказао млађег болесника код кога је дошло до перфорације жучне кесе и локалног перитонитиса услед камена заглављеног у изводном каналу жучне кесе. Пацијент је са успехом лечен хируршки, холецистотомијом, екстракцијом камена и дренажом, тј. холецистостомијом. Од холецистектомије, коју би иначе радије урадио, морао је да одустане због рђавог општег стања, насталог вишедневним одбијањем операције од стране самог болесника. И данас, после скоро 100 година, има индикација за ову конзервативну операцију, холецистостомију уместо холецистектомије, као што је др Петровић урадио 1911. године (Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 4:235–237).

Учествујући у дискусији поводом реферата др Стајића на Првом југословенском конгресу хирурга у Београду 1911. године, др Михаило Петровић је навео да је извршио 3500 херниотомија, од чега 400–450 по Кохеру, све са добрим успехом (Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 10:611). На 40. главном годишњем скупу, одржаном 29. и 30. децембра 1913. године, поново је изабран за члана Управе СЛД, добивши на тајном гласању највише (53) гласова (Срп. арх. цел. лек. 1913; св. 12:394).

Поводом предавања др Стефановића „Фрагменти за грађу историје повлачења и изгнанства“ на састанку СЛД, у коме је критикован рад Санитета Врховне команде у Првом светском рату, Петровић се сложио да су нарочито рђави резултати лечења били код повреда доњих екстремитета с преломом бутне кости, који су махом рђаво срасли или ампутирани, што је резултирало великим инвалидитетом. То је нарочито био случај у периоду 1912–1915, када је у Србији било пуно страних санитетских екипа, у којима су радили хирурзи „без солидније спреме хируршке“, који нису знали да лече ове повреде и који су се лако одлучивали за ампутације. Зато су ове грешке у већој мери биле изражене у резервним него сталним болницама. Петровић је оштро критиковао и организационе грешке Управе Српског војног санитета, због којих више активних и искусних хирурга није радило свој посао, него су били задужени за послове које су са успехом могли радити други лекари. Он наводи да је био чест случај да су главни посао око збрињавања рањеника вршили лекари у резерви а не активни војни лекари, по принципу „Резерва на фронт! Актива у позадину“ (Срп. арх. цел. лек. 1921; св. 3 и 4;201–202).

Михаило Петровић је био председник СЛД од 22. септембра 1922. до 1. септембра 1923. године, добивши на тајном гласању 108 од 158 могућих гласова (Срп. арх. цел. лек. 1922; св. 8–12:427). Све до смрти је био један од најактивнијих чланова Српског лекарског друштва. Присуствовао је скоро свим његовим састанцима и узимао учешће у многим дискусијама. Председавао је заједничким састанцима СЛД и Југословенског лекарског друштва или СЛД и/или Југословенског хируршког друштва, у којима је био председник. Председавао је и великом симпозијуму о холелитијази, који је на иницијативу професора др Антића одржан 1932. године у Београду. Приступ овом проблему је био интердисциплинаран, јер су учествовали не само хирурзи већ и интернисти и други лекари. Тако је Михаило Петровић остао веран СЛД до самог краја живота. Као председник Југословенског хируршког друштва, организовао је и био председник конгреса у Београду 1934. године, на коме је поднето више од 80 реферата.

Михаило Петровић, професор хирургије на Медицинском факултету у Београду

У време оснивања Медицинског факултета у Београду предмет Хирургија састојао се од 3 катедре: Хируршке пропедевтике, Специјалне хируршке патологије и Опште и експерименталне хирургије.

Катедра хируршке пропедевтике поверена је санитетском пуковнику др Михаилу Петровићу, управнику Војне болнице у Београду. У звање ванредног професора изабран је 21. фебруара 1920. године. Своје приступно предавање о развитку хирургије у Србији одржао је 23. октобра 1923. године. Тада је рекао да је „наша практична хирургија стала на своје ноге, да се развија силно и да није далеко дан када ће моћи да живи и својим научним, као што већ деценијама живи својим практичним животом“. Рекао је и да су ратови код нас, као и код других народа, играли важну улогу у развитку хирургије јер су многа питања, за које је требало огромно искуство, пречишћена у рату. Даље је рекао и да за нагло развијање хирургије у унутрашњости Србије заслуга у првом реду припада војним хирурзима, којима је пао у део задатак да дуги низ година раде и негују целокупну оперативну медицину, па чак и да је употребе и као сјајно културно средство за сузбијање туђинске пропаганде. На крају је студентима поручио: „Ступајући у просторе у којима се негује хирургија и лече њени болесници, дао бих вам један савет: да пре но што приступите постељи хируршког болесника оставите ваше живце на дому, јер вам они не требају ако су слаби. Но, ни у ком случају немојте заборавити да собом понесете срце и душу вашу, широко срце и топлу душу, у којима ће одјекнути болови и патња ваших болесника, у којима они треба да нађу своју утеху и наду, у топлини и саучешћу не странца, но пријатеља лекара, доброг и душевног човека“.

Његова предавања су била поучна и интересантна и студенти су их масовно посећивали. За потребе студената превео је Лексеров уџбеник „Општа хирургија“(свеска 1 и 2), коју је издало Удружење медицинара Краљевине СХС. Са сарадницима, С. Давидовићем и Р. Данићем, превео је и уџбеник de Quervain–а „Хируршка дијагностика“, али се за штампање нису могла наћи средства, тако да она није одштампана. У оквиру наставе из хируршке пропедевтике др Петровић је предавао материју коју данас обухвата тзв. општа хирургија и која се обрађује у уџбеницима које данас зовемо практикумима. Држао је предавања о повредама и хернијама, за које је сматран једним од највећих, ако не и највећим ауторитетом код нас.

Хируршку пропедевтичку клинику уредио је у оквиру Хируршког одељења Војне болнице. То је био одсек са око 10 постеља, који је до 1929. године смањен на 6 постеља, због велике потребе за смештајем болесника.

У звању ванредног професора остао је до 1926. године. Тада се определио за останак у војсци и уређење Хируршког одељења Војне болнице у Београду. На молбу Медицинског факултета остао је у звању хонорарног професора. И поред разумевања новог шефа Хируршког одељења Војне болнице, мајора др Свете Николајевића, извођење практичне наставе овог предмета одвијало се с великим тешкоћама. Професор Петровић је пензионисан 1929. године, али је наставио да држи предавања студентима све до смрти, 1934. године.

Преузимањем Катедре од стране привременог професора хируршке пропедевтике, Нике Миљанића, Хируршка пропедевтичка клиника пресељена је у Уролошку клинику (II хируршко одељење Опште државне болнице, у згради данашње Прве хируршке клинике).

Чланства у лекарским удружењима

Др Михаило Петровић је учествовао у раду СЛД од 26. маја 1890, а за редовног члана Српског лекарског друштва изабран је 2. фебруара 1891. године. Био је члан ужег Управног одбора и председник овог друштва, као и секретар подружнице СЛД у Нишу. Био је изабран и за председника Југословенског хируршког друштва када је основано, а 1934. године био је председник Југословенског конгреса за оперативну медицину. Био је председник Дисциплинског суда Лекарске коморе, а 1919. године изабран је за редовног члана Главног санитетског савета. Године 1924. изабран је за дописног члана Societe Nationale de Chirurgie у Паризу, као и Societe Nationale dr Urologie у Бриселу.

Војна каријера др Михаила Петровића

Као што је већ поменуто, др Михаило Петровић је добио чин санитетског капетана II класе новембра 1896. године, а затим је 8. новембра 1897. године унапређен у чин санитетског капетана I класе, пре него што је постао држављанин Краљевине Србије. Дана 6. децембра 1901. године, сада већ као српски држављанин, унапређен је у чин санитетског мајора, 29. јуна 1908. у чин санитетског потпуковника, а 1913. у чин санитетског пуковника. Децембра 1923. године унапређен је у чин санитетског бригадног генерала.

У балканским ратовима испољио је изузетну храброст и домишљатост. Био је наш први ратни хирург који је схватио неопходност промене ставова у третману ратних рана, јер је запазио да су нова оружја битно променила особености ратних повреда. Након повлачења преко Албаније и приликом обнове Српског војног санитета 1916. године, др Михаило Петровић није био задовољан. Очекивао је да ће бити основана макар једна српска армијска болница, у којој би радили српски лекари. Међутим, Париским споразумом српским лекарима су припала само превијалишта и завојишта, одакле су рањеници и болесници слати у енглеске и француске болнице. Није био задовољан ни распоредом српских лекара, нарочито активних војних старешина, јер је често поступано по начелу „актива у резерву а резерва на фронт“. Иначе, 1916. године др Михаило Петровић је био постављен за начелника санитета II армије, али је то постављење поништено реорганизацијом Војног санитета.

Др Михаило Петровић се није мирио са таквим стањем. На бази личног познанства, од контесе Shaban de la Palis добио је опрему за операциону салу хируршке пољске болнице, прибор за стерилизацију и рендген апарат. После силног натезања са француским генералом Ruotom добио је и остало, тако да је прва хируршка пољска болница прорадила у Василици крај Солуна. Међутим, oнa je припадала Врховној команди, и то не формацијски, већ као правном лицу. У њој је др Петровић оперисао војнике од херније. Након Горничевске битке, уз заузимање контесе Palis и помоћ Британаца који су дали камионе, др Петровић је пребацио болницу у Драгоманце, у позадину друге армије, на Могленском делу фронта. Наиме, Моравска дивизија била је у саставу II армије. На тај начин др Михаило Петровић је остварио своју жељу да војну болницу постави што ближе фронту. Болницом у Драгоманцима командовао је др Ђорђе Нешић, резервни санитетски мајор, офталмолог a доцније и први професор офталмологије на Медицинском факултету у Београду. Др Михаило Петровић је био хирург консултант. Они су болницу у Драгоманцима тако добро организовали да је функционисала савршено, као да је била цивилна болница и постала је легендарна. Уз помоћ једног француског инжењера оспособљен је и рендгенски апарат, што је омогућило др Петровићу да формира изузетно богату радиографску документацију. Захваљујући релативној сигурности болнице и њеном функционисању, др Петровић је могао да примењује много активније хируршко лечење него раније. Тако је у њој почео да ради и трепанације лобање, пошто је рањенике могао да задржи у болници најмање 2–3 недеље након операције. У недостатку прибора за имобилизацију, конструисао је и екстензиону удлагу за повреде доњих екстремитета. Она се показала веома практичном и у мало модификованој форми служила је као стандардна удлага у ратној хирургији неколико наредних деценија. Стицајем чисто војних околности, условљених пре свега веома брзим напредовањем српских трупа, др Петровић није могао да обезбеди благовремени транспорт болнице из Драгоманаца и да прати напредовање трупа II армије. Наиме, прилике су биле такве да је мало ко обраћао пажњу на сеобу болница у време када су српске трупе као вихор ослобађале територију Србије и делове територија Аустроугарске монархије, које ће касније ући у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако се десило да је II армија већ била у Сарајеву, а њена војна болница још увек у Драгоманцима. Др Петровић је са својом болницом стигао у Ниш тек у новембру 1918. године. Нажалост, у недостатку стакла, његова богата радиолошка документација била је искоришћена за прекривање столова у микробиолошкој лабораторији у Нишу. Његова даља војна каријера описана је већ раније. Као војни хирург и војни старешина сматран је за најугледнију, најимпозантнију и најомиљенију фигуру нашег војног санитета, кога су поштовале његове старешине и колеге, а волели његови пацијенти.

Одликовања

Михаило Петровић је 1899. године одликован орденом светог Саве V реда, 1901. године орденом Таковског крста V реда, а 1903. године орденом Таковског крста IV реда. Године 1903. краљ Петар I подарио му је медаљу за успомену на свој избор за краља Србије и повратак династије Карађорђевића. Године 1910. одликован је краљевским орденом светог Саве IV реда и орденом белог орла. Наредбом бр. 110 од 13. јануара 1919. године командант Друге армије војвода Степа Степановић га је похвалио, с тим да се „ова наредба саопшти целој армији“. Дана 20. јула 1926. године додељена му је златна медаља за ревносну службу. Одликован је војничким ратним крстом Француске и официрском медаљом Легије части.

Карактерне особине Михаила Петровића

Др Михаило Петровић је био поштован и вољен као мало који други лекар и хирург. Када се с неким није слагао, у њему је гледао противника, али не непријатеља.

За његов боравак у Нишу везана је следећа истинита анегдота. Једне ноћи се код њега појавио чувени арнаутски зликовац Идриз, носећи на рукама тешко болесног сина јединца. Др Михаило Петровић га је кришом примио и спасао сигурне смрти. Када га је захвални Идриз на поласку питао како да му се одужи, млади хирург му је одговорио: „Слушај Идризе, мени ништа не треба! Нека ти Алах дом благослови, јединац нека ти је жив и здрав, а док он не одрасте да нам чуваш од зулума рају“. Идриз је отишао и дуго се није јављао. Једног дана се са сином изненада појавио у Нишу и позвао др Петровића на свечаност освећења цркве Светог архангела Михаила, коју је подигао у своме селу, у знак захвалности спасиоцу свога сина. Од зулумћара, Идриз је постао заштитник нејачи.

Код савезника је уживао особито поверење и поштовање. Забележено је шта је Француз Furnier, пред пробој Солунског фронта, у својству санитетског инспектора француске источне војске, рекао Михаилу Петровићу: „Судбину и животе својих рањеника Француска данас предаје у Ваше руке. Ви ћете учинити све што треба за њихово добро и спас. Ви имате да повратите радост и срећу породицама које своје миле и драге жељно очекују. Ноћас у 2 часа француске и српске трупе проломиће у оном камену врата за улазак у Вашу лепу земљу и учиниће крај рату. Иако поред Вас постоји француска болница, сви наши рањеници биће предати Вама. Ту код Вас има да се одморе и окрепе, ту има да буду спасени или да умру, ни корака даље“. Михаило Петровић је оправдао поверење.

И у најтежим ситуацијама др Михаило Петровић је био оптимиста. За време пораза 1915. године, повлачења преко Албаније и доцније, на Солунском фронту, када је морал попуштао, Михаило Петровић је често говорио: „Море, не бојте се децо, ми ћемо на крају победити, и чика Мика ће на белцу да пројаше кроз Загреб и покаже шта Срби могу“. Ова његова изјава била је позната и међу његовим командантима, од којих су неки били рањени и били његови пацијенти. Крајем новембра 1920. године, када је био премештен у Загреб за санитетског референта IV армије, на станици га је сачекао белац на коме је пројахао градом, тако да му је жеља била остварена.

Михаило Петровић је био човек који је изузетно озбиљно схватао своје дужности и обавезе. Тако се понашао до краја живота. Осећајући да ће ускоро умрети, писменим рапортом известио је свог претпостављеног да се његов живот завршио и наредио је да му се спреми униформа у којој је после 7 година непрекидних борби дочекао да победоносно уђе у Југославију. Тражио је да се његово тело обдукује како би се проверила стручна лекарска опажања на њему као болеснику.

Шта су познати хирурзи и лекари рекли о професору Михаилу Петровићу?

„Као најстарији ђак Субботићев, млади хирург Михаило Петровић, који ће касније преузети и високо носити лучу српске и југословенске хирургије, и чији ће живот бити један изванредан пример истинске службе своме позиву и своме народу“ ... „Тако плодан рад створио је човек изванредних душевних особина“ (професор Н. Миљанић, 1934. године). „Својим личним особинама генерал Петровић је умео да придобије симпатије и оданост својих колега и својих ученика. Тај осећај уливао је свима онима с којима је радом долазио у контакт, на првом месту асистентима и најближим сарадницима. Он је умео да нас, своје асистенте, одушеви за струку, дајући нам својим саветима подстрека за рад, практичан и литерарно–научни. Он никада није желео да наметне своје гледиште другима, напротив, примао је разлоге и био је приступачан туђем мишљењу, ако је то било у интересу болесника“ ... „Он је био један од ретких хирурга који не избегавају да оперишу и десператне случајеве, ако има бар мало изгледа на успех, не обазирући се при томе на проценат успелих операција у својој статистици“ ... „У људима тражио је само добре особине, нешто што је добро, лепо и племенито а избегавао је да види људске мане. У њему су стручне и моралне особине биле хармонично уједињене“ ... „Лојалан и правичан мрзео је двосмислене ствари, компромисе и интриге, а још више рекламу; никада није крио своје мишљење, а када је водио борбу, то је увек било отворено. Имао је противнике, али није имао непријатеља. Он је увек уживао поштовање свију“ ... „Професор генерал Михаило Петровић је чинио част својој струци и своме сталежу“ (професор С. Давидовић).

После смрти др Субботића, др Михаило Петровић је био „најимпозантнија фигура нашег војног санитета, једна од најодличнијих личности наше српске хирургије, омиљена и снажна старина целог српског лекарског сталежа“ ... „Појава Михаила Петровића остаће у редовима нашег сталежа једна легендарна фигура. Он је најлепши пример најсмелије срчаности и најчистије срдачности једног хирурга“ (професор Р. Данић).

„По свом осећају дужности и њеном скрупулозном вршењу, по хуманом схватању лекарског позива, по беспрекорној чистоти свог карактера, Петровић је био један од узора целог југословенског лекарског сталежа, један од оних који могу и треба да послуже и садашњим и будућим генерацијама лекара као модел“ (др С. Моачанин, председник СЛД).

„По својим хируршким концепцијама био је напредан, а као техничар смео и виртуозно умешан“ ... „После смрти свога учитеља Војислава Субботића, Петровић преузима вођство у хирургији. Цењен и поштован од свију својих колега ... умео је да да подстрека за рад... његова је критика била строга али увек правична“ (професор Л. Коен).

Библиографија

Др Михаило Петровић је приказао неколико десетина занимљивих клиничких случајева, нарочито на састанцима Српског лекарског друштва, састанцима и конгресима српских и југословенских хирурга, као и на међународним конгресима. Поред тога, објавио је већи број стручних и научних радова у Српском архиву за целокупно лекарство, Војно–санитетском гласнику, часопису Ратник, а један чланак објавио је и у Allgemeinen Wiener medicinischen Zeitung.

1892.

1. Петровић М. О тетанији и микседему после парцијалне струмектомије. Београд, 1892:1–16.

2. Petrović M. Beitrag zur Exstirpation des myomatösen Uterus. Allgemeinen Wiener medicinischen Zeitung. 1892, XXXVII:3–6.

1895.

3. Петровић М. Fibroma labii et ante cervicis uteri. Extirpatio. Срп. арх. цел. лек. 1895;I/12:178.

4. Петровић М. Демонстрација препарата што их је операцијом добио др В. Субботић. 1. Cystis ovarii sin. 2. Cystoma dermoides ovarii utrinsquae. 3. Cystoma glandulare ovarii sin. 4. Cystis ovarii sin. intraligamentosa ichorrosa. Срп. арх. цел. лек. 1895;I/12:269.

5. Петровић М. Cystoma unilocullare ovarii sinistri. Extirpatio. Срп. арх. цел. лек. 1895;I/12:180.

6. Петровић М. Бубрег пун конкремената. Нађено при секцији. Срп. арх. цел. лек. I/12;1895:178.

7. Петровић М. Прилог оперативној терапији илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 15 и 16:444–448.

8. Петровић М. Приказ чланка „Јодоформ и његов значај за ткања“ од H. Stubensauchа, објављеног у Deutsche Zeitschrift für Chirurgie XXXVII Bd 1893 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 7 и 8:161–163 и бр. 9:223–225)

9. Петровић М. Приказ чланка „Крволиптање из цева иза херниотомије“ од др Fr. Fickl–а, објављеног у Wiener Klinische Wochenschrift 1895, Nr 26 (Срп. арх. цел. лек.1895;бр.11 и 12:314).

10. Петровић М. Приказ чланка „Нова метода лечења дузтабана“ од др Schultz–а, објављеног у Deutsche Medicinische Wochenschrift 1895, Nr 28 (Срп. арх. цел. лек.1895;бр.15 и16:471).

11. Петровић М. Приказ чланка „Стрептокок и антистрептокок–серум“ од Marworek–а, објављеног у Annles de l' Institut Pasteur; tome IX, 1895 (Срп. арх. цел. лек. 1895;бр.17 и 18:545–546).

12. Петровић М. Приказ чланка „Стерилисање брисача од вате“ објављеног у Lyon médic No 9, 1895. (Срп. арх. цел. лек. 1895;бр.17 и 18:586 –587).

13. Петровић М. Доктор Гашић: „Инфекциозне и заразне бољке; њихова природа знаци и лечење“, Београд 1895, стр. 151 (Срп. арх. цел. лек. 1895;бр.17 и 18:599–608).

14. Петровић М. Приказ чланка „Интраутерини плач у карличном положају“ од D–r W. Brüll–а, објављеног у Wiener Klinische Wochenschrift 1895, Nr 39 (Срп. арх. цел. лек. 1895;бр.19 и 20 :656–657).

1896.

15. Петровић М. Снабдевање војске пијаћом водом у миру и рату. Ратник, лист за војне науке, новости и књижевност XXXIV/1;1896:108.

1897.

16. Петровић М. Прилог оперативној терапији илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 9:451–459 и св.10:495–499.

17. Петровић М. Прилог терапији Anus praeternaturalis. Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 12:601–607.

18. Петровић М. Тромесечни извештај хируршког одељења д–ра В. Субботића у Општој Државној Болници за месеце: април, мај и јуни 1897. године. Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 8:418–420.

19. Петровић М. Писмо уредништву (исправка изјаве д–ра Н. Х. Николића). Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 8:435.

1898.

20. Петровић М. Извештај хируршког одељења Опште Државне Болнице д–ра В. Субботића за IV квартал 1897. године. Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 1:22–23.

21. Петровић М. Један случај колосалног липома на левом образу. Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 1:9–11.

22. Петровић М. Извештај о раду хируршког одељења Нишке сталне војне болнице и хируршког одељења Нишке окружне болнице за 1½ месец дана (1897. год). Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 1:23–24.

23. Петровић М. Извештај о раду хируршког одељења Нишке сталне војне болнице и на хируршком одељењу окружне болнице у Нишу за 1898. годину. Срп. арх. цел. лек. 1899; св. 3:129–131.

24. Петровић М. Извештај о раду на хируршким одељењима Нишке војне болнице и Нишке окружне болнице од децембра 1897. до 31. марта 1898. Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 6:275–277.

1899.

25. Петровић М. Извештај о раду на хируршком одељењу Нишке окружне болнице за прво полугође 1899. године. Срп. арх. цел. лек. 1899; св. 11:563–566.

26. Петровић М. Полугодишњи извештај са хируршког одељења Нишке сталне војне болнице за прво полугође 1899. године. Срп. арх. цел. лек. 1899; св. 12:623–625.

1900.

27. Петровић М. Један ређи случај липома. Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 12:598.

28. Петровић М. Је ли Медицински факултет у Србији најакутнија санитетска потреба или не? Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 1:1–13 и св. 2:62–70.

29. Петровић М. Чињенице које утичу на исхрану војске у рату. Ратник, XLIV/2; 1900:156.

30. Петровић М. Годишњи извештај хируршких одељења: А) Нишке Моравске сталне војне болнице. Б) Нишке окружне болнице. Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 8:439–446.

31. Петровић М. Један случај интраабдоминалне повреде црева и слезине Нагановим револвером. Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 10:502–510.

1901.

32. Таврић С, Петровић М, Богдановић Х, Поповић Ђ, Матерни М и Селаковић Љ. Примедбе на пројекат закона о лекарској комори. Срп. арх. цел. лек. 1901; св. 11:509–510.

33. Петровић М. Годишњи извештај хируршких одељења: а) Моравске сталне војне болнице. б) Окружне болнице у Нишу за 1900. годину. Срп. арх. цел. лек. 1901; св. 12:540–551.

1903.

34. Петровић М. Echinococcus granulosus десног образа. Срп. арх. цел. лек. 1903; св. 12:525–528.

35. Петровић М. Годишњи извештај хируршких одељења: I) Моравске сталне војне болнице. II) Нишке окружне болнице (за 1901. годину). Срп. арх. цел. лек. 1903; св. 4:182–189.

1904.

36. Петровић М. Два случаја трауматичног тетануса излечени антитоксином. Срп. арх. цел. лек. 1904; св. 1:1–11.

37. Петровић М. Прилог казуистици и лечењу илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1904; св. 8:322–324.

38. Петровић М. Годишњи извештај хируршких одељења за 1902. годину: I) Моравске сталне војне болнице, II) Окружне болнице у Нишу. Срп. арх. цел. лек. 1904; св. 1:32–39.

1905.

39. Петровић М. Acantosis nigricans (Janovsky, Pollitzer). Dystrophie papillaire et pigmentaire (Darier). Први конгрес српских лекара и природњака 5, 6. и 7. септембра 1904. Књига прва и друга конгресних предавања штампаних у Београду 1905:403–407.

40. Петровић М. Један случај илеуса после извршене радикалне херниотомије. Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 3:113–116.

41. Петровић М. Један случај с колосалним елефантијазисом вулве. Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 10:442–444.

1906.

42. Петровић М. Отварање новог хируршког павиљона Моравске сталне војне болнице. Срп. арх. цел. лек. 1906; св. 1:1–12.

43. Петровић М. Прва помоћ на бојишту с обзиром на повреде нанесене дејством модерног оружија. Срп. арх. цел. лек. 1906; св. 7:289–297, св. 8:352–360 и св. 9:394–403.

44. Петровић М. Прва помоћ на бојишту с обзиром на повреде нанесене дејством модерног оружија. Предавање официрима, држано у Официрском дому у Нишу 12. и 19. марта 1906. године.

1907.

45. Петровић М. Казуистички приступ о једном ретком случају страног тела у Colonu ascendensu који је с успехом извађен лапаро–колотомијом. Срп. арх. цел. лек. 1907; св. 2:70–74.

1908.

46. Петровић М. Кратак извештај о резултатима херниотомисаних у моравској дивизији. Срп. арх. цел. лек. 1908; св. 1:30–33.

47. Петровић М. О резултатима извршених херниотомија ингвиналне херније за последњих 9 година у Моравског војној болници, с нарочитим обзиром на методе Басинијеву и Кохерову III. Срп. арх. цел. лек. 1908; св. 3:105–115.

1909.

48. Petrovich M. (Nisch). Über die Dauerresultate nach der herniotomie in den Kgl. serbischen Divisionsspitälern im allgemeinen und für das Divisionsspitäl zu Nisch im speziellen von dr Bassini Bruxelles, Hayez. Imp. 8, 18.

1911.

49. Петровић М. Нишка Окружна болница. Хируршко одељење. Преглед извршених операција за 1908. Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 2:119–123.

50. Петровић М. Случајеви холелитијазе на Хируршком одељењу Окружне болнице у Нишу. Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 4:235–237.

51. Петровић М. Три случаја Хиршпрунгове болести. Казуистички прилог илеусу. Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 10:603–605. Први југословенски састанак за оперативну медицину. Београд, 1912; 319–334.

1921.

52. Петровић М. О резултатима лечења код повреде лобање ватреним оружијем на фронту III армије 1916–1918. године. Срп. арх. цел. лек. 1921; св. 1:1–15.

1924.

53. Петровић М. О раду и животу Субботића. Срп. арх. цел. лек. 1924; св. 3:111–119.

1925.

54. Петровић М. Моја хируршка искуства у ратовима 1912–1918. у: Станојевић В (ур.) Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство. Београд 1925; 623–666.

1927.

55. Петровић М. О апендико волвулусу. Реферат на II југословенском конгресу за оперативну медицину, 1927.

56. Петровић М. О повредама крвних судова. Последице и лечење. Срп. арх. цел. лек. 1927; св. 3:214–224, св. 4:278–288 и св. 5:376–392.

1928.

57. Петровић М. Дезинфекција и стерилизација. Срп. арх. цел. лек. 1928; св.3:198–215.

58. Петровић М. Збрињавање ране. Срп. арх. цел. лек. 1928; св. 7:573–587, св. 8:635–652 и св. 9:741–755.

1929.

59. Петровић М. Hernia ing. scrotal. permagna irreponibilis (Eventratio intestini. Ilei, Coeci, appendicis et Col. ascend.) Срп. арх. цел. лек. 1929; св. 5:423–430.

1930.

60. Петровић М. Интермедијаран стадијум апендицитиса с обзиром на хируршку интервенцију. Медицински преглед, 1930; бр. 1:11–16.

61. Петровић М. Из мојих ратних искустава (1912–1918). Војно–санитетски гласник 1930, 1, 1–2, 1–21.

1931.

62. Петровић М. О анестезији. Војно–санитетски гласник 1931; 2:40–85.

1932.

63. Петровић М. Просутост, килавост–херниа. Војно–санитетски гласник 1932; бр. 3:207–265.

1933.

64. Петровић М. Хирургија практичног лекара. Предавање на курсу за усавршавање практичних лекара, одржано на Хируршкој клиници Медицинског факултета 10. октобра 1933. године.

Др Михаило Петровић као сарадник Српског aрхива за целокупно лекарство

Поред радова које је in extenso штампао у Српском архиву, др Петровић је у њему објавио више приказа чланака и књига из стране и домаће литературе.

1. Приказ чланка „Јодоформ и његов значај за ткања“ од H. Stubensauch–а, објављеног у Deutsche Zeitschrift für Chirurgie XXXVII Bd 1893 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 7 и 8:161–163 и бр. 9:223–225).

У овом приказу др Петровић је представио монографију др H. Stubensauch–а од 88 страна, у којој је приказано све што је до тада било познато о јоду, као и ауторова сопствена испитивања о деловању јодоформа, у то време врло популарног антисептикума. Описана су његова локална и општа дејства, како на здрава тако и на патолошки измењена ткива.

2. Приказ чланка „Крволиптање из црева иза херниотомије“ од др Fr. Fickl–а, објављеног у Wiener Klinische Wochenschrift 1895, Nr 26 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 11 и 12:314).

Аутор је описао случај ентерорагије из црева које је било уклештено у килној кеси, вероватно као последица некрозе мукозе. Аутор је веровао да таквих случајева у пракси има више, али да се на то „није обраћала пажња ... што је у сваком случају оперисани оздравио“.

3. Приказ чланка „Нова метода лечења дузтабана“ од dr Schultz–а, објављеног у Deutsche Medicinische Wochenschrift 1895, Nr 28 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 15 и 16:471).

У приказу је сумирана метода лечења pes valgusа форсираним редресманом, коме је претходила тенотомија Ахилове тетиве. Лечење је трајало 3–4 недеље, уз додатно ношење одговарајуће ципеле од Nyrop–а током једне године.

4. Приказ чланка „Стрептокок и антистрептокок–серум“ од Mamorek–а, објављеног у Annles de l' Institut Pasteur; tome IX, 1895 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 17и18:545–546).

У чланку су приказани напори аутора да произведе антистрептококни серум који је код „црвеног ветра, бабиње (пуерпералне) грознице, флегмоне, ангине произведене стрептококима и инфекције пост оператионем... добро утицао“.

5. Приказ чланка „Стерилисање брисача од вате“, објављеног у Lyon médic No 9, 1895. (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 17 и 18:586–587).

У чланку је описан поступак стерилизације тампона који је постао „апсолутно слободан од бактерија“.

6. Приказ књиге др Гашића „Инфекциозне и заразне болести; њихова природа, знаци и лечење“. Београд 1895, стр. 151 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 17 и 18:599–608).

Др Гашић је објавио једну популарну књигу под горњим насловом, намењену широкој, лаичкој публици. Др Петровић је ову књигу као врло рђаву изложио оштрој критици и навео да таква дела из популарне медицине „могу бити од веома штетних последица“, посебно код мање образованих народа као што је био наш, где такве књиге не наилазе „на моћне противнике у озбиљној научној, доброј и истинитој популарној књижевности“.

7. Приказ чланка „Интраутерини плач у карличном положају“ од др Brüllа, објављеног у Wiener Klinische Wochenschrift 1895, Nr 39 (Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 19 и 20:656–657).

Dr Brüll је у свом чланку описао случај интраутериног плача код једног случаја трудноће с близанцима које је опсервирао и с успехом породио једно здраво дете и спасао породиљу. Ову ретку појаву објаснио је прекидом плацентарне циркулације, улазом ваздуха у материцу и оскудицом или згодним распоредом амнионске течности према детињем положају.

Анализа најважнијих публикација

1. Петровић М. О тетанији и микседему после парцијалне струмектомије. Београд, 1892:1–16.

Др Петровић је у раду описао случај тетаније и микседема код једне болеснице код које је урађена тотална ресекција десног режња штитасте жлезде. Средњи део је био остављен, а од левог режња је ресециран већи део по Микулићевој методи. Код пацијенткиње је дошло до инфекције и некрозе преосталог дела тиреоидее, па су се као последица јавили тетанија и микседем, од којих је пацијенткиња егзитирала 50 дана после операције.

Аутор је дао изузетно леп опис тетаније и микседема као последица струмектомије, која се у то време радила с великим процентом компликација. Објашњење настанка микседема као последице одстрањења штитасте жлезде било је сасвим коректно. Тачно објашњење тетаније није дато јер се у то време није знало за паратиреоидне жлезде и за паратхормон, као ни за улогу жлезде у метаболизму калцијума и фосфора. Знало се само „да је човечији организам према губитку тиреоидее јако осетљив стога што му је неопходно потребна функција њена“.

Сасвим исправно је запажен узрок хируршкој тетанији и микседему после „тоталне екстирпације тиреоидеје, које су сродне блиско и које једна у другу могу да пређу“.

Каснија сазнања о функцији тиреоидее и паратиреоидних жлезда дала су објашњење. Тоталном тиреоидектомијом настаје микседем, а уклањањем четири мале паратиреоидне жлезде, које се налазе уз саму задњу страну ражњева тиреоидее, настаје тетанија. Радећи тоталну тиреоидектомију у то време хирурзи су често истовремено уклањали и све четири паратиреоидне жлезде. У приказаном случају, који је оперисао др Субботић, операцијом је уклоњен десни режањ штитасте жлезде и обе паратиреоидне жлезде са те стране. На левој страни остатак левог режња и преостале две паратиреоидне жлезде биле су изгубљене услед некрозе и инфекције.

У време када је писан, рад је одражавао најбоља сазнања о овим компликацијама операције. Рад илуструје не само тадашња актуелна сазнања о овим болестима и компликацијама већ и изврсна клиничка запажања др Михаила Петровића.

2. Petrović M. Beitrag zur Exstirpation des myomatösen Uterus. Allgemeinen Wiener medicinischen Zeitung. 1892, XXXVII:3–6.

Крајем 19. века оперативна хирургија се убрзано развијала. У великим европским медицинским центрима гинекологија се релативно рано одвојила од хирургије. Хирургија у Београду се интензивније почела развијати на Хируршком одељењу Варошке болнице, доцније Опште државне болнице, тек са доласком др Војислава Субботића на његово чело. Како едукованих гинеколошких хирурга у Србији није било, ове операције је у почетку радио једино он, као општи хирург. У то време водећи бечки гинеколог био је професор Chrobak, који је модификовао оперативну технику абдоминалне хистеректомије и до 1892. године извршио 17 таквих операција. Професор Albert, хирург, иначе учитељ др Субботића, направио је мање модификације технике професора Chrobak–a.

У овом чланку др Михаило Петровић је најпре направио кратак преглед развоја оперативне технике абдоминалне хистеректомије, почев од Мартина, детаљно се задржавајући на опису технике професора Chrobak–a и њене модификације по Albert–у. У то време, 1892. године, др Војислав Субботић је већ урадио две такве операције код болесница старих по 45 година, у једном случају примењујући оригиналну Chrobakov–у технику, а у другом модификацију ове технике по Albert–у. Обе пацијенткиње су се брзо и успешно опоравиле. Др Михаило Петровић, тада лекарски помоћник на хируршком одељењу др Субботића, добио је задатак да у овом угледном бечком медицинском часопису прикаже ове две болеснице. Чланак показује да су др Субботић и др Петровић пратили развој европске хирургије, да су у то време у Београду оперативна хирургија и оперативна гинекологија биле на високом нивоу и да су најновије оперативне методе са успехом примењивали убрзо након што су оне по први пут биле описане.

3. Петровић М. Прилог оперативној терапији илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1895; бр. 15 и 16:444–448.

У овом чланку М. Петровић доводи у питање важећи став да „за илеус не вреди“ правило као код уклештене херније „да треба најдаље с вечери оперисати, ако се изјутра показала“ и наводи бројне предности (таксативно њих 5) ако се операција илеуса не одлаже дуго. Приказао је случај једне 56 година старе жене коју је недавно с успехом оперисао због илеуса. На крају закључује „да би многи случајеви илеуса, када би се колико толико благовремено оперисали, дали много бољи резултат но што је то данас постигнуто, јер би се многе компликације (гангрена црева, конзекутиван перитонитис итд.) кад се иначе већ ради асептички–морале да изостану“. Ово запажање је вредно и данас. Посебно је било исправно у време када је изнето јер тада није било антибиотика, а анестезија и реанимација су још увек биле слабе и прилично неразвијене.

4. Петровић М. Прилог оперативној терапији илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 9:451–459 и св. 10:495–499.

У чланку М. Петровић полази од чињенице да је „хируршка интервенција при илеусу последње могуће средство да се болеснику помогне“ и да „и најтежи случајеви могу да оздраве“, те да „с правом треба да интервенишемо и у најдесператнијим случајевима“. Он доводи у сумњу конзервативно излечење и одуговлачење са операцијом. Приказао је два случаја илеуса, једну болесницу која је оперисана после 10 дана трајања илеуса а која је убрзо после операције завршила летално и други, где је илеус изазван тумором јејунума, трајао неколико дана и који је решен ентероентеростомијом, што је резултирало опоравком и успостављањем нормалне цревне пасаже. Чланак се завршава лепом и разложном дискусијом.

5. Петровић М. Прилог терапији Anus praeternaturalis. Срп. арх. цел. лек. 1897; св. 12:601–607.

У чланку је описан случај спољне фистуле усходног дела дебелог црева, настале услед „паратифлитиса“ код болесника који је већ подвргаван неуспелој операцији локалном сутуром у другој установи. Петровић је исти поступак и сам без успеха покушао да би избегао лапаротомију. Током друге операције извршене лапаротомијом, начинио је бајпас операцију (илеотрансверзоколостомију), након чега је уследило побољшање, да би у трећој операцији предео фистуле искључио из цревне пасаже. То је било боље, али не и најбоље решење, које се могло састојати у ресекцији, што је у то време била исувише велика хируршка процедура. Операција коју је Петровић извео била је за то време значајан подухват и велики успех.

6. Петровић М. Један случај колосалног липома на левом образу. Срп. арх. цел. лек. 1898; св. 1:9–11.

У раду је приказан липом образа величине човечје главе код 46 година старе жене, који је са успехом ексцидиран. Приложене су фотографије болеснице пре и после операције.

7. Петровић М. Један случај интраабдоминалне повреде црева и слезине Нагановим револвером. Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 10:502–510.

Овај рад је настао у време када су се у стручним круговима још увек водиле расправе да ли све пенетрантне повреде трбуха треба лечити хируршки, тј. лапаротомирати, или не. Др Петровић на почетку даје преглед различитих приступа овом проблему, да би се недвосмислено изјаснио за активно хируршко лечење, тј. лапаротомију, нарочито у време мира, јер хирург има „довољно удобности и довољно мира, а што је најглавније и довољно времена да за спас свога болесника бар толико учини, те да пробаторно лапаротомише и да се тим начином осигура шта је и колико је повређено и да види да ли је зрно у пролазу своме кроз абдомен такву штету учинило, која би налагала да се или даље ради или да се одустане од операције и трбух одмах затвори“. Он каже да „свака повреда црева доводи до инфекције перитонеума“ и да се развија „ако не општи а оно ограничени перитонитис који накнадно, под много тежим околностима захтева хируршку интервенцију“. Зато „брза хируршка интервенција даје боље резултате од експектативне“ јер се тада „при лапаротомији“ наилази „на дифузан перитонитис“. Време и каснија искуства у хирургији показала су да је М. Петровић био потпуно у праву и да је такав приступ доцније био универзално прихваћен као исправан. У чланку је приказао случај рањавања у трбух Нагановим револвером у циљу самоубиства. Пацијента је лечио хируршки и нашао повреду црева и слезине. После продуженог постоперативног тока, праћеног сметњама у пасажи, пацијент се опоравио. Петровић с правом закључује „да иако абдоминалне повреде могу бити доста тешке и компликоване да ипак никада није доцне оперисати“.

8. Петровић М. Један ређи случај липома. Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 12:598.

У раду је приказао један велики липом („величине дечје главе“), могуће конгениталног порекла на дорзуму стопала код једне, иначе мршаве жене, а који је ексцидирао без особитих тешкоћа у локалној анестезији по Schleich–у.

9. Петровић М. Је ли Медицински факултет у Србији најакутнија санитетска потреба или не? Срп. арх. цел. лек. 1900; св. 1:1–13 и св. 2:62–70.

Овај текст др М. Петровића настао је као реакција на књигу „Медицински факултет српског универзитета“ од др М. Јовановића–Батута. У то време вршене су припреме да се Велика школа у Београду подигне на ниво универзитета. Неки српски лекари су се залагали да се у оквиру тог универзитета оснује и медицински факултет па је др Батут, као најватренији поборник његовог оснивања, написао и књигу, образлажући потребу за њим. Др Михаило Петровић је био другог мишљења. Најпре је анализирао колике су потребе за лекарима у Србији, колико Србија лекара већ има, колико их недостаје и како да се недостајући лекари обезбеде. Дошао је до уверења да је Србији јефтиније да прима стране лекаре, пре свега из Аустроугарске, у које ништа не улаже и да известан број лекара школује као државне питомце на иностраним медицинским факултетима. Тако је закључио „да Србији није потребан, бар за сада, медицински факултет ради образовања сопствених лекара“.

Он се, с друге стране, залагао да се подижу болнице, како за наш народ у Србији, тако и за наш народ изван Краљевине Србије. Веровао је да је подизање болница широм Србије најбољи пут за сузбијање надрилекарства, јер када се народ „свикне на болнице, а то ће бити увек када у њима нађе места и помоћи, када увиди да од тога користи, тада ће у тим крајевима нестајати и веровање у помоћ надрилекарства“. Добре болнице и добри лекари „ће ударати чврст темељ клиничкој установи и медицинској књижевности... без које се медицински факултет не да ни замислити“.

Петровић се очигледно бојао да би оснивање факултета без добре основе и добре припреме могла бити судбоносна грешка, па каже да, ако то учинимо „без претходне чврсте основе, без претходних припрема и стручно способних људи за тај посао, једну тако важну установу по нашу струку као што је медицински факултет, то може постати судбоносно за даљи његов развитак“. Бојао се и да би факултет апсорбовао највећи део, несумњиво ограничених, материјалних средстава и да би остало мало могућности за подизање болница у Србији, тако да би његове установе за провинцијске становнике биле недоступне по принципу „небо високо, а клинике далеко“.

Као аргумент против брзог оснивања медицинског факултета послужило му је и стање на Великој школи, на чијим факултетима су, због малог броја студената, трошкови по студенту били вишеструко већи него што би било њихово школовање на страни. Заложио се да подизањем и уређењем болница „припремимо тим начином све што је за клиничку наставу потребно и тада ћемо још увек имати довољно времена да одужимо дуг и науци оснивајући на стабилнијем темељу медицински факултет но што бисмо могли то чинити данас када свега тога још нема и кад би једва једну клиничку или две катедре ваљано могли попунити нашим снагама, а о осталим потребним катедрама и да не говоримо“.

10. Петровић М. Echinococcus granulosus десног образа. Срп. арх. цел. лек. 1903; св. 12:525–528.

У овом раду Петровић је приказао редак случај ехинококуса образа код једне 16–годишње девојчице, код које је применио оперативно лечење током кога је и поставио тачну дијагнозу. Аутор жали што и пре операције није посумњао на ово обољење јер је за то имао елемената, пре свега „растење тумора на махове (Schubweise), на који је симптом већ Бергман у своје време указао“.

Овакви случајеви су данас много ређи јер је ехинококус као обољење знатно ређе него раније, тако да је и вероватноћа јављања ретких локализација, каква је ова, много мања.

11. Петровић М. Два случаја трауматичног тетануса излечена антитоксином. Срп. арх. цел. лек. 1904; св. 1:1–11.

На почетку М. Петровић даје један леп уводни текст о тетанусу, пре свега о ранама које погодују настанку ове болести а које данас називамо тетаногеним, о бацилу тетануса, његовој распрострањености у природи, начину деловања преко неуротропног токсина, клиничкој слици, а затим и лечењу антитетанусним серумом који најбоље резултате даје када се примени пре појаве клиничких симптома. У то време неки водећи ауторитети су веровали да серум може бити од користи само ако се да у оквиру 36 сати од почетка болести, тј. од појаве првих симптома. Петровић је сматрао да је серум користан и када се даје и после тог времена, а што је и највредније у овом чланку. Уз остале мере лечења, Петровић је високим дозама антитетанусног серума излечио једног болесника код кога су се симптоми тетануса јавили 12 дана пре почетка лечења антитетанусним серумом и једну болесницу код које су са лечењем почели 4 дана након појаве првих симптома. Петровић је имао још једно вредно запажање, а то је да су се симптоми погоршавали чим би се обуставило давање серума, а попуштали с наставком терапије. Из свега тога Петровић је сасвим исправно закључио да за серотерапију ипак никада не мора бити касно, да треба давати велике дозе серума и учестало их понављати, као и да треба примењивати и профилактичке дозе.

12. Петровић М. Прилог казуистици и лечењу илеуса. Срп. арх. цел. лек. 1904; св. 8:322–324.

У овом раду Петровић је приказао случај акутно насталог илеуса услед унутрашње инкарцерације танког црева које се провукло кроз отвор који је начинио апендикс, који је туморозно измењеним врхом срастао и тако начинио унутрашњи отвор у коме је и дошло до инкарцерације. Аутор је успут изнео исправан став да је терапија илеуса атропином погрешна и да га треба лечити хируршки.

13. Петровић М. Acantosis nigricans (Janovsky, Pollitzer). Dystrophie papillaire et pigmentaire (Darier). Први конгрес српских лекара и природњака 5, 6. и 7. септембра 1904. Књига прва и друга конгресних предавања, штампаних у Београду 1905, 403–407.

Др Петровић је приказао 2 случаја ретке болести, познате под називом аcantosis nigricans. Њу су деведесетих година 19. века скоро истовремено независно описали Janovsky и Darier. До његовог приказа у литератури било је описано нешто преко 20 случајева. Петровић је описао случај ове болести бенигног тока код жене код које је болест еволуирала више од 25 година, а затим и код 10 година старог дечака за чију болест је Петровић веровао да је acantosis nigricans (мада је признао да у то није сасвим сигуран и да је неопходно даље праћење), пошто је, и поред карактеристичних промена по кожи, пацијент увек био здрав и пре тога није узимао никакве лекове.

14. Петровић М. Један случај илеуса после извршене радикалне херниотомије. Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 3:113–116.

У овом раду Петровић је описао случај постоперативног илеуса код болесника оперисаног због уклештене препонске киле, којом приликом црево није било ресецирано. Радило се о адхезивном илеусу, првом који је опсервирао на скоро 1000 болесника оперисаних због ове болести.

15. Петровић М. Један случај с колосалним елефантијазисом вулве. Срп. арх. цел. лек. 1905; св. 10:442–444.

У овом, са три фотографије документованом, раду др Петровић је приказао болесницу са изузетно великом елефантијазом вулве, која је досезала до колена и коју је ексцидирао у локалној анестезији. После операције је дошло до рецидива, због чега је Петровић извео „игнипункцију у свима правцима хоризонталним и вертикалним убодима ... до у здраво“. Пошто је то резултирало добрим исходом, Петровић је препоручио да се у сваком случају поред ексцизије примени и „пакленисање региона“.

16. Петровић М. Отварање новог хируршког павиљона Моравске сталне војне болнице. Срп. арх. цел. лек. 1906; св. 1:1–12.

Августа 1897. године отворено је Хируршко одељење у Моравској сталној војној болници, друго после Хируршког одељења у Београду. Убрзо је отворено и Хируршко одељење Нишке окружне војне болнице. Од свог оснивања, она су служила не само за потребе српске војске и становништва него и за српски живаљ које је живео у Турској а који се раније лечио у Софији. На заузимање краља Милана, у Нишу је почела да се гради двоспратна зграда хируршког одељења са 76–80 постеља.

Приликом отварања др Михаило Петровић је говорио о историји изградње, др Владану Ђорђевићу, првом српском школованом хирургу, резултатима лечења рањеника у српско–турским ратовима од 1876. до 1878. године и српско–бугарском рату 1885. године, развоју српске хирургије од 1889. године, када је на чело Хируршког одељења Опште државне болнице у Београду дошао др Војислав Субботић, као и о њему самом. На крају је говорио и о новој згради хируршког одељења, која је управо била отворена.

17. Петровић М. Прва помоћ на бојишту с обзиром на повреде нанесене дејством модерног оружија. Срп. арх. цел. лек. 1906; св. 7:289–297, св. 8:352–360 и св. 9:394–403.

Овај рад је, у ствари, штампано предавање које је др Петровић држао официрима у Нишу 12. и 19. марта 1906. године.

У овом опширном раду др Петровић је говорио о помоћи рањеницима на бојном пољу, значају те помоћи и њеном развоју у току ратова у Европи. Посебно је писао о повредама које наносе зрна из модерне пушке тог времена и иновацијама до којих долази. Др Петровић је анализирао разне видове помоћи који су примењивани, користећи се подацима из искуства страних армија у ратовима, јер су у тадашњем Српском санитету била само три лекара који су имали неко ратно искуство, како је он рекао, који су „омирисали барут“, у које ни он није спадао.

18. Петровић М. Казуистички приступ о једном ретком случају страног тела у Colonu ascendensu који је с успехом извађен лапаро–колотомијом. Срп. арх. цел. лек. 1907; св. 2:70–74.

Пре него што је приказао овог болесника, др Петровић је дао један опширан преглед страних тела у дигестивном тракту која су у њега доспевала гутањем (из разних разлога), пер аналним путем код перверзних особа или насилним путем или су била заборављена у трбуху током хируршких интервенција. Након тога приказао је једног повређеног код кога је при паду са висине на ограду дошло до продора дрвеног страног тела кроз трбушни зид у десном препонском пределу, након чега се развила стеркорална фистула. После извесног периода јавио се у Нишку болницу, где је, након припреме, оперисан у локалној анестезији. Том приликом нађено је око 15 цм дуго парче дрвеног страног тела у цекуму и асцендентном колону, које је др Петровић екстраховао, након чега је учинио шав црева. Пацијент је оздравио без озбиљнијих потешкоћа, што за оно време представља посебно велики успех и што говори о веома доброј хируршкој оперативној техници др Петровића.

19. Петровић М. О резултатима извршених херниотомија ингвиналне херније за последњих 9 година у Моравској војној болници, с нарочитим обзиром на методе Басинијеву и Кохерову III. Срп. арх. цел. лек. 1908; св. 3:105–115.

Ово је штампани рад који је др Петровић приказао на Првом састанку српских хирурга 22. децембра 1907. године. Резултати су изузетни јер се односе на операције код војника старости од 20 до 22 године, махом сељачког порекла, који су после операције били под сличним животним условима и напорима а који су после операције праћени од 6 до 18 месеци, тј. у периоду у коме се најчешће јављају рецидиви.

Ради се о огромном личном искуству од 1640 херниотомија, од чега је 1328 оперисано у Војној болници током 9 година. Највећи број (980) оперисан је методом по Басинију, знатно мање (258) по методи Кохеровој III, док су у мањем броју примењене друге методе. Аутор је компликације регистровао код 8,2% оперисаних. Хематом се јавио код 7%, инфекција код 10%, фебрилност код 16%, повреда семевода код 7% и рецидив код 5% оперисаних, што су заиста резултати с којима се оператор могао с правом поносити. Нажалост, било је и 11 смртних случајева, од чега су 3 у вези с оперативним радом и то скоро искључиво у првим годинама рада, када су услови за рад у новооснованој болници били врло лоши, а анестезија несавршена. Морталитет је био нижи код Басинијеве (0,3%) него код Кохерове III методе (0,7%).

После анализе Петровић је закључио да је „Кохерова метода боља јер је мање тауматична, праћена је са мање болова, а ради се брже и лакше. Она се показала добром и код великих кила, чија је кеса задебљана и пространа и чији је канал широк“. Кохерову методу препоручује код инкарцерираних кила, кила са „билокуларном кесом“, кила код којих постоје прираслице које омогућавају инвагинацију, када постоји пратећа ектопија тестиса и код почетних или сраслих кила.

На крају истиче заслуге др Михаила Марковића, бившег начелника Војног санитета, који је увео операције регрута с хернијама уместо дотадашњег њиховог ослобађања од војне обавезе. Србија је била једна од првих земаља која је то применила. Касније је ту индикацију проширила и на резервисте, који су такође оперисани бесплатно.

20. Петровић М. Три случаја Хиршпрунгове болести. Казуистички прилог илеусу. Срп. арх. цел. лек. 1911; св. 10:603–605 и Први југословенски састанак за оперативну медицину. Београд, 1912; 319–334.

Овај рад је др Петровић најпре у виду саопштења поднео на Првом југословенском састанку за оперативну медицину, који је 1911. године одржан у Београду. У скраћеној верзији рад је штампан у Српском архиву за целокупно лекарство,а у интегралном облику у зборнику радова. Аутор је приказао три случаја Хиршпрунгове болести дебелог црева. Болест је први пут описана 1886. године и до времена саопштења овог рада био је публикован мањи број случајева. Етиологија болести није била сигурно позната. Било је више претпоставки, укључујући и оне за које се касније испоставило да су тачне, да је болест конгенитална, да је проблем у суженом делу црева и да је примарни узрок у слабој инервацији тог дела црева. О свему томе др Петровић је дао преглед свих релевантних сазнања и претпоставки изнетих до тог времена. Но, у то време још увек није била начињена диференцијација између неколико обољења дебелог црева, па то није могао учинити ни др Петровић. Од три приказана случаја, код два се несумњиво радило о волвулусу сигмоидног колона (долихосигма), док се код једног могло радити о Хиршпрунговој болести. Од три оперисана болесника преживела су два, што је за оно време огроман успех. Иако би се данас овакви случајеви решавали на други начин, то не умањује значај и вредност овог занимљивог и вредног саопштења.

21. Петровић М. О резултатима лечења код повреде лобање ватреним оружијем на фронту III армије 1916–1918. године. Срп. арх. цел. лек. 1921; св. 1:1–15.

У овом саопштењу др Петровић је изнео резултате лечења повреде лобање код 93 рањеника од укупно 2000 свих тешких рањеника. Проценат повреда лобање износио је 4,6 %. Нису урачунате повреде лобање код погинулих и заосталих на бојном пољу. Према тадашњим ставовима, повреде лобање су лечене „пробном инцизијом па ако је потребно и трепанацијом“. Тако је рађено и у балканским и у Првом светском рату.

Трепанације су често вршене у завојиштима. После операције је следила евакуација, по правилу врло неудобним транспортним средствима, понекад и по 80 километара, што је доводило до даљег погоршања. Др Петровић је зато закључио „да је погрешно вршити отварање лобање а немати могућности да задржимо рањеника... бар 3–4 недеље на болничком лечењу“. Принцип је био да се „свака повреда главе без разлике“ подвргне инцизији, па ако би се стекло уверење „да кост није нимало ледирана, одустало се од даље операције“. У сваком случају, када су постојале и минималне повреде кости вршена је пробна трепанација „било малим длетом, било сврдлом“. Петровић је закључио „да се трепанисање сваког случаја без довољно разлога не би могло оправдати“. Таквих случајева било је 14 или 15% од свих повреда лобање. Осталих 79, укључујући и морибундне (којих је било 12), Петровић је подвргао операцији. Наиме, он се држао правила да интервенише „и у најдесператнијим случајевима, јер је то једини начин да се уопште помогне“, мада је то умањивало проценат успешних операција. Наиме, Петровић је читавог живота оперативно интервенисао и у најбезизлазнијим случајевима уколико је то био једини начин да се помогне. Тако је од тих 12 „десператних“ случајева спасао једног рањеника. Детаљно је описао начине на које је радио код разних повреда, како је оперисане лечио после операције. Од 79 оперисаних (укључујући и 12 десператних, тј. морибундних), преживело је 54 или 68,5% док је, кад се они изузму, проценат опорављених био 54 од 67 или 80,5%. Дакле, морталитет је у овој групи износио 19,5%.

Наравно, за ратне услове тог времена с правом је закључио да се све ратне повреде с преломом костију у већини случајева морају сматрати као смртоносне уколико се на време не интервенише, да су случајеви са заостатком зрна или парчета гранате у мозгу „сем изузетно срећних случајева“ изгубљени, да је неопходна тесна сарадња хирурга са неуропатологом (вероватно је мислио на неуролога) и радиологом и да су за успешније лечење ових рањеника потребне установе „што ближе фронту на згодном месту или да је до њих евакуација и лака и брзо осигурана“.

22. Петровић М. О раду и животу Субботића. Срп. арх. цел. лек. 1924; св. 3:111–119.

Ово је објављен говор који је 17. јануара 1924. године, на 60–годишњицу рођења др Војислава Субботића, Михаило Петровић одржао о своме учитељу. У једном искреном и надахнутом тексту говорио је о Субботићевом доприносу српској хирургији и медицини и Српском лекарском друштву.

Лечећи наше рањенике у српско–бугарском рату 1885–86. године „обратио је на себе и свој рад пажњу надлежних фактора у Београду“, те је у пролеће 1889. године позван да у Београду оснује хируршко одељење и „од тог доба почиње његов џиновски посао стварања и изграђивања практичне хирургије у нас“. Његов рад је био од великог значаја за едукацију српских лекара, укључујући и самог др Петровића, због чега су „за време светског рата српски хирурзи и српски лекари уживали неподељено поштовање наших савезника“.

23. Петровић М. Моја хируршка искуства у ратовима 1912–1918. У: Станојевић В. (ур.) Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство. Београд 1925; 623–666.

У овом раду Михаило Петровић је изнео своја искуства ратног хирурга у ратовима 1912–1918. године. Приступи у збрињавању ратних повреда мењали су се у зависности од околности, али у великој мери и од ратних оруђа и оружја која су се стално усавршавала.

У балканским ратовима владао је принцип „не дирај рану“, тј. строго конзервативан, с обзиром на то да је већина повреда била нанета пушчаним зрнима. Код повреда лобање поступало се активније, свака рана је ревидирана, а по потреби је рађена и трепанација. Већина повреда лобање већ у Првом балканском рату лечена је трепанацијом. У рату с Арнаутима, који су користили старе пушке мартињаче, повреде су постале тешке раздеране ране, јер су они користили посебна зрна, тзв. „синџирлије“, спајајући два зрна малим ланчићем која су кидала мека ткива, правећи „ужасне“ повреде. Гасних инфекција било је мало јер земљиште није било загађено, зрно је погађало у лету, ране су биле широм отворене, а отпорност војника је била добра.

У српско–бугарском рату (1913. године) Петровић је заузео много активнији став јер су ране врло често биле загађене јајима мува, па је и инфестација црвима била честа.

У рату са Аустријом (1914. године) примењивао је активну али конзервативну хирургију, на сличан начин као што је радио и у миру. Наводи да је у екипама страних војних мисија било хирурга сумњивих квалификација, који су „умногоме штетили рањенику својом сувише великом радљивошћу, јер нису умели да се ограниче на најпотребније интервенције и стриктне индикације“.

Петровићев приступ и резултати у лечењу повреда главе већ су изнети.

Код повреде трбуха Петровић је заступао принцип активног рада, чак и код најтежих случајева. Код свих отворених рана примењивао је оперативну експлорацију, као једини сигуран начин да се утврди да ли је повреда пенетрантна или не, тј. да ли су повређени трбушна марамица и органи трбуха. С правом се држао принципа мирнодопске хирургије, јер се „мирнодопска абдоминална хирургија разликује од ратне само утолико уколико се трауме разликују међу собом“. На несрећу, у овом рату повреде су биле теже због новијих оружја, од којих су „најгадније повреде наносила она распарчавајућа зрна чија се кошуљица ломи на неправилну, често пута игличастим ивицама снабдевену парчад, која закачујући се о меке делове потрбушине кидају црева и органе увлачећи собом и делове одела“. Сличне повреде у рату пролазе боље јер се збрињавају у краћем року, ратници су отпорнији и контаминација је мања. И поред свега, у хируршкој пољској болници у Драгоманцима, како каже Петровић, „успевали смо да прилично добар део чак и најтежих повреда ... спасемо“. Овде је др Петровић изнео визију неопходности да се, ради бржег збрињавања, примени санитетски транспорт „аеропланима“, што ће се остварити много година касније, применом хеликоптерског транспорта.

Повреде грудног коша у рату 1912. године биле су веома лаке и брзо су зацељивале. Међутим, већ у рату 1914–18. године исти принцип се није могао применити, јер је „артиљерија играла главну улогу“. То је условљавало велику разлику у преживљавању. Код повреда пушчаним зрнима оздрављивало је чак 93% рањених. Приступ лечењу био је конзервативан. Мање колекције у грудним дупљама лечене су пункцијом. Петровић је нашао да је транспорт рањених у грудни кош веома штетан. „Тешке повреде са великим отворима плеуре треба оставити на миру ... и то дуже времена“. Тешке повреде плућног паренхима су нарочито смртоносне, па је „брзи погодан транспорт, као што је аероплански, од необичне важности и да га треба увести ... да нас не затекне рат неспремне у томе погледу“, као и да би „организација за трансфузију крвну ... играла одлучну и веома корисну улогу“.

Повреде врата и кичменог стуба биле су, срећом, сразмерно ретке. Код повреда кичменог стуба он саветује рану ламинектомију кад год постоји сумња на притисак на кичмену мождину, било пројектилима било сломљеним костима.

Код повреда екстремитета залагао се пре за примену удлага него гипса јер се удлаге постављају брже. Примена екстензионих завоја служи и за превенцију повреда меких ткива преломљеним фрагментима. Петровић је конструисао изврсну дрвену удлагу коју су му израђивали дрводеље. Лако се подешавала за оба екстремитета. Омогућавала је одличну имобилизацију и екстензију, али не и неговање ране на имобилисаном екстремитету. У минимално модификованој форми, коришћена је као стандардна шина за привремену имобилизацију и препоручивана је у уџбеницима ратне хирургије све до скорашњих времена. Студенти медицине су је изучавали у оквиру предмета Предвојничка обука и Хирургија, и то на часовима ратне хирургије.

Применом енергичне дезинфекције од ампутације је спасао много екстремитета. Добра дренажа била је од суштинске важности, много више од саме врсте антисептичког средства. Када је морао вршити ампутације користио је режњеве, предњи и задњи, као и циркуларни, лагану тампонаду јодоформ–газом и секундарно шивење.

24. Петровић М. О повредама крвних судова. Последице и лечење. Срп. арх. цел. лек. 1927; св. 3:214–224, св. 4:278–288 и св. 5:376–392.

Овај опширни рад, објављен у Српском архиву у три наставка, а касније штампан као посебна књига, настао је у време када је Михаило Петровић био професор хируршке пропедевтике на Медицинском факултету у Београду. Ради се о једном „школском“ раду, у коме се говори о крварењу из различитих крвних судова, утицају врсте повреде на обим крварења, о крварењу и ваздушној емболији код повреде великих вена, начинима привремене и дефинитивне хемостазе, о надокнади изгубљеног волумена крви, трансфузији крви, начинима трансфузије, одређивању крвних група, трансфузионим реакцијама и др.

Рад је био врло користан, не само студентима медицине већ и специјализантима хирургије за припрему специјалистичког испита. Илустрован је већим бројем цртежа одличног квалитета.

25. Петровић М. Збрињавање ране. Срп. арх. цел. лек. 1928; св. 7:573–587, св. 8:635–652 и св. 9:741–755.

Овај рад, објављен у три дела, такође је Петровићево предавање из хируршке пропедевтике. То је опширно, стандардно предавање студентима, у коме је он описао све значајне врсте повреда, њихове компликације, начин збрињавања и дао бројне примере као илустрацију. Читалац мора имати на уму да су предавања и рад из преантибиотичке ере. Иако су се у међувремену десиле многе позитивне промене, већина његових поставки важи и данас. Рад је за данашњег хирурга занимљив јер говори како су се у тим временима хирурзи довијали да савладају компликације рана, пре свега инфекцију, и обезбеде њихову успешну санацију са што мање последица.

26. Петровић М. Дезинфекција и стерилизација. Срп. арх. цел. лек. 1928; св. 3:198–215.

Овај рад је штампано предавање из хируршке пропедевтике, коју је професор Михаило Петровић предавао на Медицинском факултету у Београду. У уводу је истакао да су „хемостаза, наркоза, антисептика и асептика три стуба хирургије“. У чланку је говорио и о предисторији модерне борбе против хируршке инфекције, „која је кварила резултате најсјајније извршених операција“, када су „операционе сале биле предсобља мртвачница“.

Након прегледа развоја антисепсе и асепсе кроз доприносе појединих великих научника у другој половини XIX века и касније, он је описао методе дезинфекције и стерилизације материјала, инструмената, припрему хирурга и болесника, да би закључио да „када су сви услови испуњени... тада још ток ране зависи од самога рада нашег“, износећи, сада већ непобитно признату, вредност саме хируршке технике и нежног руковања ткивима, јер „свако згњечено ткиво даје повода гнојењу“.

27. Петровић М. Hernia ing. scrotal. permagna irreponibilis (Eventratio intestini. Ilei, Coeci, appendicis et Col. ascend.) Срп. арх. цел. лек. 1929; св. 5:423–430.

Огромне ингвиноскроталне киле које се „граниче с евентрацијом или чак и прелазе њене границе, ближећи се евентрацији“ одувек су представљале велики хируршки проблем. Већином су то биле клизајуће, или како их је Петровић називао, „смичне“ киле. Поред оперативних, чисто техничких тешкоћа, Петровић разматра велики проблем са репозицијом у смањену трбушну дупљу. Размотрио је разна предложена оперативна решења, почев од предлога Маделунга да се отварањем дијафрагме направи торакална хернија (који је био од почетка одбачен), до ресекције црева, обично колона, која ни данас, а камоли у преантибиотичкој ери, није безазлена и безопасна операција.

Петровић се са потпуним правом опредељује за ресекцију и примарну анастомозу, с тим да се „болесник најпре приуготови за репозицију“, „да она буде што мање опасна, нарочито с обзиром на отварање колона“. Истиче и значај вишедневног чишћења црева, нарочито колона, чишћењем per os и клизмама, јер је код ових кила „црево пуно пунцато фекалних маса, којима треба доста времена да се избаце и црево испразни“.

Такође истиче значај преоперативне „дезинфекције црева Naphtol–oм β и угљеном“. И данас, више од 75 година после овог Петровићевог рада, није се ништа променило, осим што данашњи хирурзи располажу ефикаснијим средствима да те циљеве остваре. Петровић даје приказ болесника коме је радио ресекцију црева — колона након описане припреме, и то „с примарном анастомозом на колону и са потпуним успехом“. На крају, истиче да би овај „начин сматрао као методу избора за велике киле без обзира да ли су те киле смичне или доцније срасле... и да се не би требало устручавати од вршења ресекција“, уз услов „да су црева добро испражњена“... јер је „утолико већа сигурност да се неће инфекција десити“.

28. Петровић М. Интермедијаран стадијум апендицитиса с обзиром на хируршку интервенцију. Медицински преглед, 1930; бр. 1:11–16.

У овом чланку др Михаило Петровић разматра индикације за хируршко лечење апендицитиса. Његово искуство било је засновано на преко 2000 оперисаних пацијената. Чланак се највећим делом односи на став у погледу лечења тзв. интермедијарног апендицитиса, који би одговарао стадијуму извесног смиривања клиничких симптома. Износећи различите ставове познатих европских хирурга, др Петровић се приклања активном хируршком лечењу јер се и сам много пута уверио у непредвидљивост еволуције болести која је чешће неповољна него повољна, а понекад резултира и по живот опасним компликацијама. Суштина његовог става изнета је у закључку да „индикације за оперисање код апендицитиса треба проширити на случајеве у интермедијарном стању“, тј. да га треба оперисати чим је дијагноза постављена и то боље раније него касније. Наравно, „уколико се раније приступи операцији резултати ће бити утолико бољи. Чекањем на интервал, тј. да се процес угаси, омогућава се развиће перитонитиса у јачем степену, а слаби се отпорна снага организма, па према томе и смањује проценат добрих резултата“. У основи, ови ставови важе и данас — самим постављањем дијагнозе апендицитиса постављена је и индикација за оперативно лечење.

29. Петровић М. О анестезији. Војно–санитетски гласник 1931; бр. 2:40–85.

Овај рад је ауторизовано предавање које је др Михаило Петровић држао студентима хируршке пропедевтике. У обимном и лепом тексту, који би могао бити поглавље у уџбенику хирургије, професор Михаило Петровић је најпре указао на велику препреку коју је недостатак анестезије вековима представљао развоју хирургије. Описани су покушаји ублажавања бола у току хируршких интервенција вршени током историје. Прекретницу је представљала година 1846, када је бостонски зубни лекар Мортон први применио етарску наркозу. У даљем тексту Петровић је описао општу, локалну, регионалну и спиналну (рахианестезију, како се тада звала) анестезију. Поједине врсте анестезије, анестетичка средства, методе примене и могуће компликације детаљно су описани. Овај текст је био резултат и његовог дугогодишњег личног искуства са различитим облицима анестезије које је примењивао у мирнодопским и ратним условима, али и проучавања литературе, која се састоји од 19 уџбеника хирургије и анестезиологије.

30. Петровић М. Просутост, килавост–херниа. Војно–санитетски гласник 1932; бр. 3:207–265.

Овај рад је такође ауторизовано предавање које је др Михаило Петровић држао студентима хируршке пропедевтике. Ради се о врло опширном и лепом тексту о хернијама уопште, који би без икакве сумње могао бити одлично поглавље у уџбенику хирургије. У раду су описане све врсте кила трбушног зида и унутрашњих кила. Једним делом текст је тако добро и детаљно написан да би га могли користити специјализанти хирургије и специјалисти. За данашњег хирурга у раду постоје и неке посебно вредне занимљивости. Тако је, на пример, описана ретроградна инкарцерација (Шмид), која се данас врло ретко појављује у уџбеницима хирургије. Поред тога, рад је за данашњег хирурга занимљив и зато што је дат врло леп опис оперативне технике препонске киле по Кохеру, која је иначе у данашње време ишчезла из уџбеника оперативне хирургије. Цео текст указује да је аутор имао огромно искуство у хирургији хернија. Наиме, он је оперисао нешто преко 3000 болесника са хернијом и то са одличним резултатима, занемарљивим морталитетом и веома ниским процентом рецидива, процењиваним 3 године после операције.

31. Петровић М. Мемоари

Дуго година знало се да је др Михаило Петровић написао мемоаре, али они нису били пронађени. У архиву САНУ налазили су се непотписани записи под бројем 14718/1. Правог аутора открио је др Брана Димитријевић, максилофацијални хирург, професор Стоматолошког факултета.

Уз његове изванредне коментаре, мемоари др Михаила Петровића објављени су под називом „У контејнеру. Записи српског војног хирурга 1916–1918“. С његовим објашњењима и коментарима мемоари су добили потпуну физиономију и постали не само историографско већ и лепо штиво, које се чита с интересом и уживањем. Петровић је у мемоарима оставио веома вредна сведочанства о тим тешким временима. У њему се говори о међусобним односима недовољно лојалних савезника, о односима савезника према избеглој српској војсци и њеном игнорисаном санитету, о непримереном понашању држава и војних команданата према сопственим војницима, о односима унутар обезглављеног Српског војног санитета, о раду Српске војне болнице у Драгоманцима и много чему другом. Читаоцу се препоручује да неизоставно прочита поменуту књигу др Димитријевића.

Литература

1. Станојевић В. Историја српског војног санитета. Наше ратно искуство. Војно историјски Институт, Београд, 1997; 895.

2. Боснић О. Срце хирургији, тело Српској земљи. Политика, 1996, 8. април.

3. Хируршка пропедевтичка клиника. У књизи: Медицински факултет Универзитета у Београду 1920–1935; 59– 62.

4. Први Југословенски састанак за оперативну медицину 5, 6. и 7. IX 1911. године. Београд 1912; 319–34.

5. Нешић Ђ П. Др Михаило Петровић, санитетски ђенерал и професор Универзитета. Медицински преглед 1934; 6:174– 176.

6. Давидовић С. Михаило Петровић. Медицински преглед 1934; 6:176–177.

7. Радосављевић А. Говор на погребу Михаила Петровића. Медицински преглед 1934; 6:177–178.

8. Димитријевић Б. У контејнеру. Записи српског војног хирурга 1916–1918. Београд, 2004.

9. Петровић М. Моја хируршка искуства у ратовима 1912–1918. У: Станојевић В. Историја српског војног санитета/наше ратно санитетско искуство. Београд, 1925; 623–666.

10. Коен Л, Нешић Ђ. Ђенерал др Михаило Петровић. Срп. арх. цел. лек. 1934; св. 8:521–527.

11. Станојевић В. Михаило Петровић. Медицинска енциклопедија. Југославенски лексикографски завод 1963, св. 7:703.

12. Боснић О. Срце хирургији, тело српској земљи. Политика, 8. април 1996, стр. 17.

13. Документ бр. 14.559/II–1. Архив САНУ (ратни дневник М. Петровића са Цера и Колубаре).

14. Документ бр. 14.718/1. Архив САНУ.

15. Хируршка пропедевтичка клиника. У: Медицински факултет у Београду 1920/1935:59–62.

16. Вуковић Ж. Два великана српске медицине: др Војислав Ј. Субботић и др Михаило Петровић. Научни часопис ургентне медицине 1997; 5:9–17.

17. Миљанић Н. Приступно предавање из хируршке пропедевтике. Срп. арх. цел. лек. 1935; св. 2:106–112.

18. Данић П. Ђенерал др Михаило Петровић. Срп. арх. цел. лек. 1934; св. 8:521–527.

19. Савићевић М.Михаило Петровић. У Савићевић М. (гл. ур.) Професори Медицинског факултета у Београду — од оснивања до педесетих година XX века. Београд 2003:300–301.

20. Димитријевић Б. Михаило Петровић. Први чисто српски хирург. Даница, 2002:179–187.

21. Петровић М. Отварање новог хируршког павиљона моравске сталне војне болнице. Срп. арх. цел. лек. 1906; св. 1:1–12.

22. Бјелајац М. Генерали и адмиралиКраљевине Југославије (1918–1941). Институт за новију историју Србије. Београд 2004:145–146.

23. Петровић М. О раду и животу Субботића.

24. Жикић М. Моја сећања на заслужну породицу Данић.

25. Милатовић П. Где је срце др Петровића? Кад заборав прекине памћење. Политик. заб. 17.6.1994.