Радоје Чоловић

Димитрије Јовчић (1889–1973)

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Резиме

Димитрије Јовчић је рођен 14. октобра 1889. Школовао се у Врању, Београду и Нишу где је матурирао 1908. године. Студије медицине започео је 1909. године y Паризу, које је прекинуо 1912. па све до 1915. године, вршећи разне дужности y пуку, дивизијском завојишту, резервној војној болници и Санитетском одељењу Врховне команде. Студије медицине наставио је 1915. године y Паризу које је завршио 1918. и почео са специјализацијом дечије хирургије и ортопедије, коју је завршио 1921. године. За то време радио је као асистент („fоnction d’interne“), највише код великог учитеља Ombredanne–a и професора Auguste Broca, али такође и у великом центру за коштано–зглобну туберкулозу у Berck–sur–Mer, Pas de Calais, Француска (управници: прво др Victor Ménard, a потом проф. Etienne Sorrel) a затим y Hôpital Maritime. Тако је постао први специјалиста дечије хирургије, не само у Србији већ и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

У Београду је одмах постављен за секундарног лекара — хирурга при Дечијем унутрашњем одељењу Опште државне болнице у Београду. Када je 1924. основано Одељење дечије хирургије, постављен je, најпре за вршиоца дужности а затим и за шефа тог одељења. Тако је др Јовчић основао ту дисциплину код нас и почео да ствара српску школу дечије хирургије и ортопедије.

На Медицинском факултету у Београду 1933. године изабран за првог приватног доцента дечије хирургије и ортопедије. Медицински факултет га је 1946. године изабрао за хонорарног наставника, већ 1947. године, је по позиву био изабран за ванредног а 1953. за редовног професора дечије хирургије, чиме је постао први редовни професор ове специјалности у нашој земљи.

Годинама je био председник комисије за полагање специјалистичког испита из дечије хирургије и члан комисије за полагање специјалистичког испита из ортопедије и трауматологије. У свом наставничком раду, професор Јовчић је развио плодну и успешну делатност у оквиру предмета „Педијатрија“. Истакао се као одличан предавач и педагог. Одржао је бројна предавања у Српском лекарском друштву, нарочито у његовим секцијама, Педијатријској, Хируршкој и Канцеролошкој, у подружницама СЛД и на састанцима у другим републикама и на нивоу Југославије.

Од Дечије хируршке клинике, професор Јовчић је створио прву школу Дечије хирургије у нашој земљи. Био је одличан едукатор, наставник и научник, који је стекао углед, признање и поштовање у земљи и иностранству.

Димитрије Јовчић је био иницијатор, један од оснивача и први председник Хируршке секције СЛД. На челу Хируршке секције био је нешто више од 9 година, дуже него било који председник Секције у њеној досадашњој историји.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран je 17. децембра 1959. а за редовног члана 16. XII 1965. године. Академик Јовчић je умро 16. фебруара 1973. године у Београду.

Од 1948. до 1962. био je члан и делегат тј. представник Југославије у Управном одбору Интернационалног ортопедског и трауматолошког друштва. Био је члан Париског анатомског друштва, Интернационалног хируршког друштва, Француског педијатријског друштва, Интернационалног ортопедског и трауматолошког друштва и Француске хируршке академије. Био је почасни члан Француског ортопедског и ортопедског друштва, дописни члан Америчког ортопедског друштва, Италијанског ортопедског и трауматолошког друштва, Чехословачког ортопедског и трауматолошког друштва и Друштва ортопеда и трауматолога града Бордо–а (Француска). Париска хируршка академија изабрала га je за свог „Membre associé étranger".

Био је члан редакционих одбора низа часописа: „Српског архива за целокупно лекарство“, „Acta Medica Iugoslavica“, „Acta Chirurgica Iugoslavica“ и „Acta Pediatrica Iugoslavica“, као и сарадник „Лекарског приручника“. Председник редакционог одбора „Српског архива за целокупно лекарство“ био је од 1949. до 1951. године.

Дуги низ година био је члан редакционог одбора „Révue de Chirurgie Orthopédique", званичног часописа Француског ортопедског и трауматолошког друштва. Неколико година, као представник Југославије, сарађивао je y „Revue Médi­cale Française“ (Париз). Био je и сарадник y „Année Médicale Pratique“ (Париз). Поред тога, годинама je сарађивао и y „Presse Médicale“ (Париз), достављајући јој анализе југословенских медицинских публикација.

Резултати радова професора Јовчића цитирани су у низу страних класичних медицинских уџбеника и монографија, као што су Немачка хирургија у 10 томова (prof. Kirchner и Nordmann), II том стр. 1635, 1951, 3014; Traité de Chirurgie Orthopédique (проф. Ombrèdanne и Mathieu), том II и IV; Handbuch der Kinderheilkunde (проф. Pfaundler и Schlossmann), том II; Tuberculose osseuze et osteoariculaire (проф. Sorrel) том II; Les Arthrorises (Ch. Rocher); La cura delle paralysi (проф. Zanoli из Ђенове); Les abcès muscularie (рад који је објавио проф. Sorrel у Academie de Сhirurgiе 1940. године). У руској литератури забележен је Јовчићев рад о симпатектомији код псеудоартроза.

Научна делатност др Јовчића се огледа у његових 107 публикацијa у нашој земљи и у иностранству, највише у француској (38) литератури. Он је, рехабилитујући Foerster–ову операцију, дао оригиналне доприносе у лечењу Little–ове болести, у лечењу перфоративног апендицитиса са перитонитисом, пнеумококног перитонитиса, остеоартикуларне туберкулозе, урођених малформација дигестивног тракта и низа других урођених и стечених обољења код деце.

Биографија

Димитрије Јовчић је рођен 14. октобра 1889. године y Врању, од оца Манасија и мајке Јелисавете, рођене Пантазис. Јовчић је био близак рођак књижевника Боре Станковића (његов деда Јовча био је брат Борине бабе Злате). Димитрије је рођен у кући поред чесме зване „Ђеренка“, која се налазила у тзв. „Горњој чаршији“, недалеко од куће где су живели Станковићи. Иако блиски рођаци, из непознатих разлога, они се скоро уопште нису дружили.

Основну школу и 6 разреда гимназије Димитрије Јовчић завршио je y Врању, VII разред y Београду, a VIII разред је завршио y Нишу, где је и матурирао 1908. године. Годину дана студирао je на Техничком факултету y Београду, али је те студије напустио и 1909. године уписао се на студије медицине y Паризу. Студије је прекинуо 1912. и до 1915. године као добровољац учествовао је у ратовима за ослобођење Старе Србије и Македоније, вршећи разне дужности y пуку, дивизијском завојишту, резервној војној болници и Санитетском одељењу Врховне команде. Године 1915. вратио се у Париз, наставио студије и дипломирао 1918. године.

Одмах по дипломирању започео је специјализацију дечије хирургије и ортопедије у Паризу, коју је завршио 1921. године. За то време радио је као асистент („fоnction d’interne“), највише код великог учитеља Gaston Ombredanne–a и професора Auguste Broca, али такође и у великом центру за коштано–зглобну туберкулозу у Berck–sur–Mer, Pas de Calais, Француска, чији су управници били, најпре др Victor Ménard, a потом професор Etienne Sorrel. На крају Јовчић је специјализирао y Hôpital Maritime.

По повратку y земљу 1921. године, Санитетски савет признао му je специјалност из дечије хирургије и ортопедије. Tako je Димитрије Јовчић постао први специјалиста дечије хирургије, не само у Србији већ и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тиме је почео његов пионирски рад на овој, код нас потпуно новој дисциплини, дечијој хирургији.

У Београду је одмах постављен за секундарног лекара — хирурга и шефа новооснованог одсека дечје хирургије при Дечјем унутрашњем одељењу Опште државне болнице у Београду, којим је руководио угледни лекар др Миленко Матерни. До оснивања дечјег хируршког одељења дошло је тек 1923. године на велико залагање солунског борца, енглеске докторке Mackswell, која је у Београду у Вишеградској улици бр. 24 основала Енглеско–српску дечију болницу, која је у свом саставу имала и одељење дечије хирургије, којим је руководио др Јовчић.

Када je 1924. године при Општој државној болници основано Одељење дечије хирургије, др Јовчић је најпре постављен за вршиоца дужности, а следеће године за шефа овог одељења, првог одељења дечије хирургије y Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је др Јовчић не само започео стварање те дисциплине код нас, већ и стварање прве школе дечије хирургије и ортопедије код нас, из које ће изаћи читав низ ђака, каснијих носилаца те нове дисциплине, наше дечије хирургије.

Услови за рад др Јовчића били су јако тешки, нарочито првих година. Радећи у просторно врло скученим околностима, он је ипак успео да одржи ово одељење, неко време у једном мањем делу зграде II хируршког одељења и Уролошке клинике. Но, великом заслугом др Јовчића, пред Први светски рат, Дечије хируршко и ортопедско одељење, добило је знатни део нове зграде Педијатријске клинике. Тиме је остварена стара тежња др Јовчића да у много бољим условима у истој згради непосредно сарађује са педијатрима. У тој сарадњи он је видео велику шансу за развој обе дисциплине, и педијатрије и дечије хирургије.

На Медицинском факултету у Београду увидели су значај те нове дисциплине, дечије хирургије, па је 1933. године др Јовчић био изабран за првог приватног доцента дечије хирургије и ортопедије.

При крају Другог светског рата др Јовчић је ступио у јединице НОБ–а и радио је као хирург на Сремском фронту.

После рата активност др Јовчића на Дечијој хируршкој клиници се наставила. Схватајући значај ове дисциплине за нашу медицину тог времена и личне вредности др Димитрија Јовчића, Медицински факултет га је 1946. изабрао за хонорарног наставника. Већ 1947. године, „наставник“ Јовчић по позиву је био изабран за ванредног професора дечије хирургије и управника Клинике за дечију хирургију, прве такве клинике y нашој земљи. На клиници је брзо напредовао не само хируршки и оперативни већ и публицистички рад. За мање од пет година сарадници професора Јовчића са Дечије хируршке клинике објавили више од 20 радова.

Године 1953. ванредни професор Димитрије Јовчић је изабран за редовног професора дечје хирургије и тако постао први редовни професор ове хируршке специјалности у нашој земљи. Међутим, треба напоменути да од 1948. године, када је дечија хирургија по први пут била уврштена у програм наставе за редовне студије на Медицинском факултету, она се све до 1962. године предавала у склопу предмета Педијатрија, када је по први пут укључена у катедру хирургије.

Јовчић је постепено, али са успехом стварао своје, узорно вођене јединице Дечје хируршке клинике. На клиници је професор Јовчић радио до 1961. године, када је отишао у старосну пензију.

Поред дужности на клиници, професор Јовчић је годинама обављао и бројне обавезе на Факултету, на коме је био члан и председник разних факултетских одбора и комисија, члан Савета Медицинског факултета, председник Одбора за централну библиотеку Медицинског факултета, члан факултетског Одбора за изградњу хируршког блока итд.

Годинама je Јовчић био председник Комисије за полагање специјалистичког испита из дечије хирургије и члан Комисије за полагање специјалистичког испита из ортопедије и трауматологије

Димитрије Јовчић као наставник

У свом наставничком раду, професор Јовчић је развио плодну и успешну делатност у оквиру предмета „Педијатрија“. Његова предавања била су на високој научној и педагошкој висини. На висини су биле и практичне вежбе које су припадале Дечијој хирургији у оквиру педијатријских вежби, које је највећим делом професор Јовчић лично водио. И његова сарадња на испитима из педијатрије веома је повољно утицала на напредак и усавршавање целог тог предмета на Медицинском факултету. Осим тога, професор Јовчић се истакао као одличан предавач и педагог на већем броју курсева за усавршавање лекара из педијатрије, који су се током послератних година одржавали на Педијатријској и Дечијој хируршкој клиници. Јовчић је одржао и бројна предавања у Српском лекарском друштву, нарочито у Педијатријској, Хируршкој и Канцеролошкој секцији. Под његовим руководством низ предавања одржали су његови сарадници са клинике.

Димитрије Јовчић — оснивач дечије хирургије код нас

Од оснивања Дечије хируршке клинике, али и знатно пре тога, на бившем Дечјем хируршком одељењу Опште државне болнице, др Јовчић је стварао кадар дечије хирургије у нашој земљи. Упркос огромним тешкоћама које су му стајале на путу, с правом се може рећи да је Јовчић прави оснивач дечије хирургије и једини и непосредни учитељ низа педијатријских хирурга у читавој држави. Био је одличан едукатор, наставник и учитељ. Као одличан хирург и научни радник стекао је углед, признање и неподељено поштовање, како у земљи тако и у иностранству.

За дописног члана Српске академије наука и уметности професор Јовчић је изабран 17. XII 1959. а за редовног члана 16. XII 1965. године. Академик Димитрије Јовчић je умрo 16. фебруара 1973. године у Београду.

Чланства у лекарским удружењима

По доласку са студија у Француској, др Јовчић је постао члан Српског лекарског друштва (СЛД) и активно je учествовао y његовом раду. Био je члан Управног одбора СЛД, један од оснивача Хируршке, Педијатријске и Ортопедско–трауматолошке секције Српског лекарског друштва, а више година био je председник Хируршке и потпредседник Педијатријске секције.

Од 1948. до 1962. године био je члан и делегат тј. представник Југославије у Управном одбору Интернационалног ортопедског и трауматолошког друштва као. Био је и члан Париског анатомског друштва, члан Интернационалног хируршког друштва и Француског педијатријског друштва. Биран је и за члана Француске хируршке академије, за почасног члана Француског ортопедског и трауматолошког друштва, за дописног члана Америчког ортопедског друштва као и Италијанског ортопедског и трауматолошког друштва, за почасног члана Чехословачког ортопедског и трауматолошког друштва, члана Интернационалног ортопедског друштва и члана Друштва ортопеда и трауматолога града Бордо–а (Француска). Париска хируршка академија изабрала га je за свог „Membre associé étranger“.

Чланства у редакционим одборима часописа

Професор Јовчић је био истакнути сарадник у редакционим одборима низа часописа. Најдуже je био члан редакционог одбора часописа „Српски архив за целокупно лекарство“ а председник Редакционог одбора био је од 1949. до 1951. године. Био је и члан редакционих одбора часописа „Acta Medica Iugoslavica“, „Acta Chirurgica Iugoslavica“ и „Acta Pediatrica Iugoslavica“. Био је и сарадник „Лекарског приручника“.

Дуги низ година био је члан редакционог одбора „Révue de Chirurgie Orthopédique“, званичног часописа Француског ортопедског и трауматолошког друштва. Неколико година је, као представник Југославије, сарађивао y „Revue Médi­cale Française“ (Париз). Био je и сарадник y „Année Médicale Pratique“ (Париз). Поред тога, годинама je сарађивао и y „Presse Médicale“ (Париз), достављајући јој анализе југословенских медицинских публикација.

Јовчићева учешћа на конгресима

Професор Јовчић је учествовао на великом броју конгреса y земљи и иностранству. Био је главни референт на хируршким, ортопедским и педијатријским конгресима. Одржао je неколико предавања у Париској хируршкој академији и једно у Француском педијатријском друштву. Држао je реферате и предавања на интернационалним конгресима ортопедије и трауматологије, педијатрије и таласотерапије. Велики број предавања одржао je y подружницама Српског лекарског друштва, a такође и y лекарским друштвима Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније.

Друштвени ангажман Димитрија Јовчића

Друштвена делатност професора Јовчића огледа се у чињеници да је и пре и после рата био активан у низу организација и одбора. Био је члан Одбора за заштиту мајке и детета при Савету за народно здравље и социјалну политику ФНРЈ, члан Одбора за подизање Завода за инвалидну децу НР Србије, члан Одбора за Санаторијуме за остеоартикуларну туберкулозу у НР Црној Гори итд. У циљу здравственог просвећивања родитеља, држао је предавања и штампао популарне чланке. Сарађивао је у здравственој заштити деце. Његови етички и лекарски квалитети као и његова одмереност били су опште познати и признати. Као што је научном методологијом проучавао дијагностику и хируршко лечење последица дечје парализе, разне врсте трауматизама у детињству, лечење застарелих ишчашења и прелома, итд, он је исто тако, научном методиком прилазио проучавању етиологије и профилаксе тих обољења код деце и указивао на њихов негативни утицај на њихову будућу радну способност као и на радну способност родитеља у току боловања њихове деце. У својим радовима предлагао је и организационе мере за хируршку и ортопедску помоћ деци.

Димитрије Јовчић и Српско лекарско друштво

Димитрије Јовчић се одмах по повратку из Француске укључио и рад Српског лекарског друштва и деценијама је остао један од његових најактивнијих чланова. Одржао је бројна предавања и давао приказе занимљивих и клинички проблематичних случајева. Дао је и бројне конструктивне и квалитетне дискусије по рефератима других лекара. Био је члан Редакционог одбора Српског архива за целокупно лекарство, члан разних сталних комисија и комисија које су осниване са задатком да проуче поједина питања и предложе решења или резолуције, дају предлоге за промене „Правила друштва“ итд. Јовчић је био и иницијатор оснивања секција СЛД и њихов дугогодишњи руководилац. Објавио је бројне чланке у Српском архиву и одржао бројна предавања, како у Друштву тако и у његовим секцијама и подружницама.

Име Димитрија Јовчића појављује се први пут у записнику са састанка Српског лекарског друштва од 4. новембра 1922. године када је “приказао два случаја са радиографијама а ради постављања радиографске диференцијалне дијагнозе сифилистичких од туберкулозних обољења дугачких костију“.

На састанку СЛД од 27. децембра 1922. године Јовчић се заложио за апендектомију без дренаже, наводећи да су „његови случајеви без дренаже повољни“. На састанку од 3. фебруара 1923. године он је приказао случај ангиома доње усне који је лечио „дубоком каутеризацијом“, а на састанку од 16. фебруара 1923. године приказао је случај актиномикозе грудног коша и случај остеомијелитиса цеванице лечен аутовакцином.

На састанку од 3. марта 1923. године Јовчић је приказао болесника са остеомијелитисом десне бутне кости који је лечио, не трепанацијом као обично, већ инцизијом и аутовакцином. Том приликом приказао је и радиографије костију код којих, осим мањег задебљања периоста, није било других заосталих промена. Навео је и да још три болесника лечи на исти начин, да лечење за сада иде добро и обећао да ће и њих приказати на једном од наредних састанака. На истом састанку дискутовао је и по реферату др Живановића о трауматским руптурама уретре код два болесника, као и по реферату др Г. Борића о паду наталитета, наводећи да томе придоносе многобројни вештачки и криминални побачаји, који се „у послератном периоду практикују“, апелујући да се тиме позабави и СЛД.

На састанку од 21. априла 1923. године Јовчић се позитивно изразио о методи др Клајна о „инсуфлацији ваздуха у субдурални простор и шупљине мозга“, наводећи да је метода „врло потребна а нарочито у дијагностичком погледу“. На истом састанку заложио се и да се за чланове СЛД примају само они лекари чије чланство подрже бар 2–3 члана Друштва.

На састанку од 19. маја 1923. године Јовчић је опширно приказао двоје деце са хидроцефалусом и говорио о радиографским сликама апсцеса који се јављају код спондилитиса дорзалног дела кичменог стуба.

На састанку од 9. јуна 1923. године приказао је „одојче са раницом око лакта сличну туберкулози и неку врсту парализе прстију. На антилуетичној кури, парализа је ишчезла и дете се знатно поправило“. На истом састанку дискутовао је о збрињавању инвалида којима се није помогло а могло би се помоћи“ (вероватно у погледу лечења — примедба РЧ).

На састанку од 30. јуна 1923. године, Јовчић је изабран за члана одбора који је требао да дầ примедбе на пројекат Уредбе о Лекарској комори, залажући се да треба деловати пре него што уредба буде донета.

На састанку од 13. октобра 1923. године Јовчић је дао два приказа, о pes varus equinus–у и о хидроцефалусу, говорећи о тим обољењима уопште. Дискутовао је и по приказу једне табичне артропатије колена и поднео извештај у име Одбора формираног по питању „Болничког правилника и разврставања чиновника — лекара“.

На састанку од 3. новембра 1924. године, Јовчић је одржао предавање о Coxa plana, а на састанку од 10. новембра 1923. године дискутовао је по предавању др Шећерове о Хореји леченој Луминалом, наводећи и случај из своје праксе.

На састанку од 17. новембра 1923. године Јовчић је приказао дете старо 4 године у илеусу са абдоминалном цистом нејасне природе, коју је оперисао марсупијализацијом са добрим успехом, али код кога ће можда бити потребна и нова операција, тј. екстирпација цисте. На истом састанку дискутовао је и по приказу случаја ихтиозе лечене пилокарпином, питајући да ли је у диференцијалној дијагнози у обзир био узет и луес.

На састанку од 4. октобра 1923. године Јовчић је дискутовао по реферату др Вилијама Волфрама из Синсинатија, Охајо, САД, који је три године радио у Пећи са америчком санитетском мисијом а који је говорио о хелиотерапији, којом се иначе бавио. Том приликом Јовчић је говорио и о утицају сунца на раст костију. На истом састанку говорио је и о лечењу хидроцефалуса подвезивањем каротидних артерија са обе стране.

На састанку СЛД од 22. децембра 1923. године када су разматрана сталешка питања, Јовчић је говорио како су она регулисана у Француској и заложио се за слободан избор лекара. Дискутовао је и на састанку од 15. марта 1924. године по предавању др Богићевића о једном случају супурације у абдомену који је излечен аутовакцином а 22. марта 1924. године дискутовао је по предавању др Ч. Ђурђевића о бојним отровима (вероватно пликавцима — примедба РЧ), којом приликом је говорио о употреби гоменола и амбрина код опекотина.

Дана 3. маја 1924. године др Јовчић је говорио о хидроцефалусу леченом подвезивањем обеју каротидних артерија, а на састанку од 17. маја 1924. године дискутовао је по реферату о хеморагичном перикардитису луетичне етиологије, тражећи да се такве дијагнозе „прецизно осигурају“, а затим је одржао предавање о енуклеацији талуса због туберкулозе.

На састанку СЛД од 14. јуна 1924. године Јовчић је приказао „случај дечје зечје усне са расеком алвеоле и палатума код одојчета“, код кога је репарирана само усна и о случају конгениталног дефекта перонеуса обеју ногу“. Дискутовао је и по предавању др Косановића о гнојавим обољењима зглобова, питајући референта зашто није пробана терапија аутовакцином.

13. септембра 1924. године, у дискусији Јовчић је подржао др Николу Крстића, који се изјаснио против лечења коштане туберкулозе у бањама, поткрепљујући то и примерима код којих је оно довело до погоршања. Он се изјаснио пре за лечење у приморским местима него у бањама.

На састанку СЛД од 11. октобра 1924. године Јовчић је дискутовао по реферату др Н. Крстића о једном случају обостране хабитуалне луксације пателе и плану за оперативно лечење тог болесника, износећи одређене резерве према планираној операцији.

На Главном годишњем скупу СЛД Јовчић је изабран у Редакциони одбор Српског архива за целокупно лекарство, добивши 83 гласа (највише гласова, 85, добио је др Милутин Нешковић).

На састанку СЛД од 18. новембра 1924. године Јовчић је дискутовао поводом реферата др Н. Крстића о апарату на коме деца леже после операције хернија и рекао да иако је „овај апарат једна лепа ствар, ипак се са истима на одељењу не служи“, да је на своме одељењу оперисао велики број хернија, и то код деце од неколико месеци па навише, да је био задовољан и да нема “рђаво искуство и без тога апарата“.

17. јануара 1925. године Јовчић је приказао случај остеомијелитиса код одојчета леченог аутовакцином а након инцизије остеомијелитичног апсцеса. Подсетио је и на раније приказани случај остеомијелитиса, који је такође излечио на сличан начин.

На састанку од 31. јануара 1925. године Јовчић је одржао предавање о излишности подвезивања патрљка слепог црева код апендектомије, које је касније штампао као рад у Српском архиву.

12. фебруара 1925. године, на састанку СЛД, Јовчић је афирмативно говорио о индикацијама за бањско лечење у Врањској бањи, које је у свом предавању навео референт др Зернов. Том приликом Јовчић је указао да се индикације за бањско лечење морају прецизирати за сваку бању, зависно од састава њене воде и да код нас у народу постоји погрешно уверење да бање лече сва обољења и да би било штетно да тако почну веровати и лекари.

На састанку СЛД од 14. фебруара 1925. године, поводом предавања др Б. Косановића о пеудоартрозама, Јовчић се заложио за додатну интервенцију, Леришову периартеријалну симпатектомију, која би “због хиперемије коју проузрокује била од велике помоћи при операцијама код псеудоартрозе“.

На састанку од 14. марта 1925. године др Јовчић је узео учешће у дискусији поводом тешкоћа у штампању записника са састанака СЛД у Српском архиву и заложио се за краће и језгровитије прилоге тзв. „аутореферата“. Дискутовао је и о реферату др Н. Крстића о Albee–Ombredanne–овој операцији конгениталног pes varus–а.

На састанку од 1. маја 1925. године др Јовчић је приказао случај кокситиса, код кога је оболела кост била дужа од оне на другој страни и приказао рендгенограме. Приказао је и случај хидронефрозе оперисане код једног детета а која је настала услед конгениталне облитерације уретера у близини мокраћне бешике. При томе дао је успешан одговор на питање др Коена о начину испитивања функције бубрега код оваквих болесника. Јовчић је дискутовао и по предавању др Ј. Недељковића о реакцији везивања комплемента код туберкулозе помоћу Васермановог антигена и навео резултате испитивања у Берку у Француској на основу реакције фиксације са Безредкиновим антигеном, изневши да су тамо нашли да је реакција била позитивна код 75–80% туберкулозно оболелих и само код 6–7% рахитичне, иначе клинички здраве деце.

На састанку СЛД од 10. маја 1925. године у вези са предлогом Југословенског лекарског друштва под насловом „Лекарски сталеж и социјализација медицине“, Јовчић је предложио да се формира трочлана комисија од лекара који се овим питањима иначе баве, али само они који имају воље и времена да се тиме позабаве и да о томе реферишу.

Дана 6. јуна 1925. године, др Јовчић је дискутовао по реферату др Спужића „О терапијском дејству Јоанина код туберкулозних обољења“ и рекао да је он пробао Алт–туберкулин али без особитих резултата и изнео своје резултате са Јоанином код четири пацијента, од којих два није дуже могао пратити али да је сада охрабрен Спужићевим резултатима и да ће ту терапију поново покушати.

На састанку СЛД од 27. јуна 1925. године Јовчић је прочитао реферат о сифилису костију и зглобова и приказао рендгенографије костију, на којима је показивао разлике између сифилистичних и туберкулозних промена на костима.

На састанку од 22. августа 1925. године др Јовчић је имао улогу секретара а на састанку одржаном 19. септембра 1925. године говорио је о својим искуствима у лечењу луеса костију живиним препататима, рекавши да они нису лоша али је указао и на компликације инјекционе терапије Неосалварзаном. 26. октобра 1925. године Јовчић је говорио о лимфаденопатији непознате етиологије код једног 4 године старог детета, а 31. октобра 1925. године, поводом апела Интернационалног друштва за помирење народа (после Првог светског рата), а због лошег искуства са Бугарима, Јовчић се изјаснио против тога да СЛД тако нешто покреће, рекавши да лекари немају политичког искуства и да управа СЛД треба да се детаљно о томе обавести и обазриво поступи.

На 47. Главном годишњем скупу СЛД Јовчић је више пута дискутовао у вези предлога измене „Правила друштва“, после чега је био изабран у Одбор за припрему предлога измена.

Поводом реферата др Клисића о 3 случаја кастрације код туберкулозе тестиса, поднетог на седници од 28. новембра 1925. године, др Јовчић се придружио др М. Ђорићу у мишљењу да са кастрацијом треба бити много опрезнији, да епидидимектомија даје боље резултате и да је „главно изабрати време за операцију и операцију добро извршити“. Поводом дискусије о тетанусу, Јовчић се заложио за давање две превентивне дозе, како би се спречио егзитус.

23. јануара 1926. године др Јовчић је приказао случај умбиликалне херније код новорођенчета оперисаног четири сата по рођењу и случај остеомиелитиса који је лечен вакцинотерапијом а 13. марта 1926. године, када се говорило о холецистографији, др Јовчић се заложио за прављење не само антеропостериорног него и бочног рендгенског снимка, као што се ради када је у питању дијагностика положаја пројектила који се задржи у телу. На састанку од 14. априла 1926. године др Јовчић се није сложио са Клисићевом модификацијом херниотомије, јер је то уствари била Омбренданова метода, која се није препоручивала, јер је повећавала склоност ка настајању хидрокеле.

На седници СЛД од 13. новембра 1926. године, др Јовчић је приказао случај Бантијеве болести код петнаестогодишњег детета, а приказао је и двоје деце са последицама полиомиелитиса, код којих је радио пластику мишића.

На седници од 15. јануара 1927. године, када се водила дискусија о начинима наставе на медицинским факултетима, Јовчић се заложио за француски модел студија и специјализирања, где „ентерни“ сваке године мењају шефове и институте, и рекао да је добро да је тај систем и код нас прихваћен.

На седници СЛД од 13. октобра 1928. године водила се расправа о предавању др Борића о тровањима каменом содом. Учествујући у дискусији, др Јовчић се изјаснио против раног бужирања које је сматрао опасним, заложио се за формирање посебног одељења или бар посебне собе при Општој државној болници за овакве случајеве, којима би се неки лекар посебно посветио и „испитао све случајеве у погледу терапије“. Навео је да је он за три године имао 50 случајева тровања код деце, да је код двоје деце вршио гастростомију, да је једно дете умрло већ сутрадан након операције и да на обдукцији није било стенозе једњака, као ни друго дете, коме је такође био урадио гастростомију. Код осталих није вршио гастростомију и „они су остали излечени“. Косановић је том приликом рекао да различито понашање између одраслих и деце може бити последица мањег обима тровања код деце, јер деца задесно уносе мању количину отрова па су и последице другачије него код одраслих, који обично, у суицидалне сврхе, уносе знатно већу количину отрова.

На седници СЛД од 15. марта 1930. године професор Миливоје Костић је одржао предавање „Лична искуства о желудачној гризлици“, Јовчић се није дубље упуштао у дискусију, јер као дечији хирург код деце улкусе није имао као озбиљан проблем али је навео радове америчких аутора, браће Мауа као и рад Бајса из Стразбура, који су у експериментима код паса, служећи се радовима Бодирова, производили улкус код скоро свих експерименталних животиња.

На седници СЛД од 17. маја 1930. године, када је разматрана резолуција лекарских организација „о најпречим мерама за смештај туберкулозних болесника и заштити од туберкулозе“, др Јовчић је рекао да је и „раније било сличних резолуција, али да се не зна шта је било са њима, да није довољно само предати резолуцију, већ да треба ангажовати људе, који ће се бринути, шта је са њом било“.

На седници СЛД од 6. марта 1932. године, а поводом реферата професора Миливоја Костића о случају трауматске цисте мозга са Џексоновом епилепсијом, Јовчић је упозорио да се иза слике комоције мозга може крити интракранијално крвављење и навео случај који је недавно оперисао.

На седници СЛД од 15. јула 1933. године Јовчић је дискутовао по реферату др Богићевића и др Стојановића о случају тровања натријум хидроксидом, поново се изјашњавајући против бужирања једњака, осим у случајевима када заиста постоји стеноза.

На седници СЛД од 14. марта 1936. године поново је вођена расправа о тровањима каменом содом. Очигледно због широке доступности и слободне продаје живе соде, предложено је да СЛД донесе резолуцију која би тражила или забрану продаје соде у малопродаји уопште или неки други начин, којим би њена продаја била регулисана на безбеднији начин. У дискусији је учествовао и Јовчић, залажући се да се најпре у самом Друштву нађе компромисни предлог, па да се тек онда донесе резолуција.

На седници СЛД од 12. децембра 1936. године др Јовчић и др Стајић су реферисали о три случаја хипертрофичне стенозе пилоруса а др Јовчић и др Смиља Јоксић реферисали су о још једном случају урођене стенозе пилоруса код одојчета. У дискусији, Јовчић се заложио за тесну сарадњу интерниста (вероватно је мислио на педијатре–примедба РЧ) и хирурга у оваквим случајевима.

На седници СЛД од 2. јануара 1937. године, када је др Исак Алфандари реферисао о туморима кичмене мождине, др Јовчић је реферисао један сличан случај „који је са чисто ортопедског гледишта личио на спондилитис“.

На седници СЛД од 30. јануара 1937. године, др Јовчић је представио један случај комплетне фисуре палатине, а 6. фебруара исте године говорио је о хируршко–ортопедском лечењу последица полиомијелитиса. На тој седници он је изабран у једну комисију која је имала задатак да припреми резолуцију која би се упутила Министарству народног здравља и Министарству просвете, а којом би се захтевало свестрано изучавање ове болести. Комисија је припремила резолуцију која је усвојена на седници од 13. фебруара 1937. године.

На седници СЛД од 16. новембра 1939. године др Јовчић је приказао два случаја зечјих усана.

Димитрије Јовчић и Хируршка секција Српског лекарског друштва

Димитрије Јовчић је био иницијатор, један од оснивача и први председник Хируршке секције СЛД, која је основана 22. марта 1950. године. На челу Хируршке секције остао је нешто више од 9 година, тј. до 10. јануара 1959. године, знатно дуже него било који председник Секције у њеној, преко 60 година дугој историји.

Он је био одличан председник Секције. У његовом председничком мандату састанци Секције су редовно одржавани, имали су богату и разноврсну тематику и били су врло добро посећени.

Јовчић је на Секцији одржао бројна предавања (види даље).

Признања Димитрија Јовчића

Хируршка, Педијатријска и Ортопедско–трауматолошка секција Српског лекарског друштва изабрале су професора Јовчића за свог Почасног председника. На јубиларном састанку Хируршке секције СЛД, одржаном 13. маја 1972, професору Јовчићу, првом председнику Секције, додељена је „Диплома“ Хируршке секције за заслуге за развој наше дечје хирургије. Српско лекарско друштво 1962. године доделило му je „Плакету“ за пожртвован рад y друштву. Друштво ортопеда и трауматолога Југославије, на свом конгресу одржаном 1962. године, изабрало je Јовчића за свог Доживотног почасног председника. Године 1963. Удружење педијатара Југославије изабрало je професора Јовчића за свог почасног члана.

Стручни и научни рад Димитрија Јовчића

Научна делатност др Јовчића је изнета у његових 107 публикација у нашој земљи и у иностранству, највише у француској (38) литератури. У својим стручним и научним радовима Јовчић је настојао да решава бројне проблеме из разних области дечје хирургије и ортопедије.

Др Јовчић је био инаугуратор читавог низа нових метода, које је најчешће, чим би их видео у иностранству, одмах разрађивао и примењивао на своме одељењу, тежећи да их унапреди.

Др Јовчић је задро у све области које су у његово време биле проблем дечије и ортопедске хирургије. У својим радовима, он је једним делом продубљивао проучавање проблема којима је био приступио раније а другим делом је приступао и научном проучавању нових тема. Када би својим резултатима иступао пред међународне стручне форуме био је прихватан као клиничар високог ранга и научник суптилне критичности.

Поље рада професора Јовчића је било веома широко. Скоро у свима областима којима се бавио постизао је изврсне резултате, компарабилне или чак и боље него што су понекад били резултати великих болница у иностранству. Навешћемо неке области у којима се нарочито истицао.

Дренажа по Микулићу у лечењу неперфорираних и перфорираних апендицитиса

У области хирургије трбушних органа код деце, Јовчић је пре свега увео модификације технике апенденктомије. Он се, како смо видели, залагао да се патрљак црвуљка не лигира јер, како и аутор ових редова мисли, то доводи до стварања локалног микроапсцеса који срећом најчешће перфорира у цекум и тако најчешће пролази без последица.

Код перфоративних апендикуларних перитонитета примењивао је особити начин дренаже. Служећи ce методом дренаже по Микулићу, Јовчић је успео да код акутног апендикуларног перитонитиса y преантибиотичној ери постигне најмању дотле забележену смртност у свету од овог опасног обољења дечијег доба. Иако је са успехом више од две деценије примењивао ову дренажу, он је у ову методу лечења дечијих апендикуларних дифузних перитонита стекао пуно поверење тек када је, под тешким условима у време окупације, био лишен могућности да уз дренажу примењује и друге, додатне методе лечења. Захваљујући великом клиничком материјалу који је скупљао током четврт века, Јовчић је са потпуном документацијом изашао, најпре пред нашу, па затим и пред интернационалну научну јавност, не пропуштајући да при том изнесе и неке негативне стране Микулићеве дренаже. У Париској хируршкој академији, професор Јовчић је изнео детаљне податке и принципе којих се придржавао у лечењу дечијих акутних апендицитиса у разним фазама. Извршио је анализу оперативног материјала према годинама старости и анатомопатолошком супстрату болести и саопштио морталитет код својих 1249 лечених случајева, који је у поређењу са подацима из преантибиотичке ере био нижи од других европских и америчких аутора. У дискусији која је у Академији уследила прихваћени су његови ставови и дата му је подршка у вези са дренажом коју је он спроводио код дифузних перитонита а подржан је и његов став о излишности хируршких интервенција код периапендикуларног инфилтрата.

Лечење акутних пнеумококних перитонитиса

Смртност од пнеумококних перитонитиса је пре појаве антибиотика достизала 85–100%. Јовчић је био први који је код нас применио пеницилин у лечењу ове болести. Резултате лечења саопштио је у СЛД и објавио у Српском архиву, а затим их 1949. године презентовао и пред Париском хируршком академијом, у којој је добио пуно признање за свој рад. Том приликом приказао је више успешно лечених случајева овом новом методом него било који други аутор до тада. И овај рад је привукао велику пажњу и дискутанти су се у свему сложили са излагањем аутора.

Радикотомија по Foеrster–у у лечењу Little–ове болести

Спастична пареза код Литлове болести која је праћена патолошким повећањем рефлекса (хиперефлексијом) била је велики терапијски проблем код ових болесника. Иначе, проблем спастичних хиперефлексија био је велики изазов пред лекарима почетком XX века. У циљу лечења ове болести, др Отфрид Ферстер је увео оперативно лечење с циљем да се рефлекси, по могућности, сведу у физиолошке границе. После повољних резултата у лечењу спастичне парезе и парализе, операција је примењена и у циљу лечења тзв. табичних гастричних криза тј. напада јаких болова у трбуху у трећем стадијуму сифилиса.

Поучен сазнањем да дегенеративне болести задњих коренова (као нпр. tabes dorsalis) доводе до попуштања или губитка спастичне одузетости, Ферстер је покушао да ресекцијом задњих коренова прекине сензитивни део рефлексног лука, тако да спољни надражај више не може доспети до кичмене мождине, па ни произвести рефлексе који доводе до спастичне одузетости. Да истовремено не би дошло и до потпуне анестезије, атаксије и трофичних поремећаја, постарале су се нормално присутне анатомске ,,анастомозе“ са суседним нервима, па зато није било ни потребно ни препоручљиво ресецирати све нерве редом но то чинити „наизменично, прескачући редовно по један или два нервна корена“.

Главне компликације ове операције биле су инфекција и трофични поремећаји и изнад свега могуће велико, по живот опасно крвављење, које је и било главни разлог што је ова операција била полако напуштена. Но, појава великог броја болесника са Литловом болешћу захтевала је да се бар покуша умањити овај велики разлог инвалидитета. Са тим проблемом суочио се и Јовчић па је одлучио да покуша помоћи болесницима Ферстеровом операцијом. Након што је добро проучио оперативну технику, он је почео са практичном применом ове операције. Већ први резултати били су охрабрујући. Операцију је успео да изведе без озбиљног крвављења и са повољним неуролошким ефектом. То га је охрабрило, па је наставио да је ради и даље. Укупно је урадио најмање 12 тих операција без иједног смртног случаја и тако допринео рехабилитацији задње радикотомије или Forster–ове операције у лечењу Литлове болести. У своме раду о радикотомији код Литлеове болести професор Јовчић је дао вредан прилог лечењу те болести, јер се хипертонија мишића потпуно губила а био је омогућен различит степен способности ходања. И дечја хируршка клиника y Паризу почела је са успехом поновну примену ове операције код Литлове болести.

Димитрије Јовчић у лечењу туберкулозе коштанозглобног система

Посебну групу радова професора Јовчића чине радови из области коштано–зглобне туберкулозе. Он је, у предратном периоду, у лечењу ове болести примењивао дуготрајну имобилизацију а након открића Стрептомицина почео га је одмах примењивати.

Резултате лечења стрептомицином Јовчић је изнео пред шири интернационални форум први пут 1950. године на Конгресу Француског ортопедског и трауматолошког друштва. Пред овим форумом, професор Јовчић је презентирао заједничка искуства више аутора из наше земље (Делића, Манзонија, Хорвата, Смекала, Царевића и Шоћа), а која су се односила на 500 опсервираних случајева. Аутори из других земаља су тада располагали са много мањим клиничким материјалом. Резултати наших аутора подударали су се са резултатима и тезама осталих главних референата по тој теми.

Димитрије Јовчић и дечја трауматологија

У трауматологији коштанозглобног система код деце др Јовчић се још 1934. године залагао на првом месту за конзервативно лечење прелома костију али је разрађивао индикације и за оперативно лечење, са којим је у појединим случајевима, применом остеосинтезе, успевао да постигне одличне резултате. Његов став је подржан од стране главних референата на Интернационалном конгресу у Барселони 1957. године.

Значај рада о трауматској луксацији кука код деце, изнетог на конгресу у Штокхолму је у томе што је професор Јовчић опсервирао 20 оваквих ишчашења о којима су страни уџбеници и оперативне технике врло мало или нису уопште говорили, пре свега зато што су ови трауматизми у многим земљама ретко виђани. На основу сопственог искуства, професор Јовчић је предложио да се најпре покуша ортопедска репозиција, а ако она не успе, тек онда се залагао за крваву тј. оперативну репозицију.

Димитрије Јовчић у хирургији тумора

Јовчић је опсервирао и оперисао већи број малигних тумора бубрега код деце. Његова серија од преко 150 случајева била је највећа y нашој земљи и једна од већих у иностранству. Он је успео да смртност тумора бубрега смањи на најмању могућу меру која је била постигнута у најбољим болницама у свету.

Јовчић се бавио и проучавањем малигних тумора црева, танког и дебелог, костију и других органа.

Димитрије Јовчић и неонатална хирургија и хирургија дигестивног тракта код деце

У домену неонаталне хирургије, тј. у оперативном лечењу различитих урођених малформација, др Јовчић је заступао примену што раније, по могућности непосредне оперативне интервенције у циљу спасавања живота новорођенчета.

Он је први код нас почео да оперише урођену хипертрофију пилоруса, a добар резултат операције, без иједног смртног случаја, дао му je пуно право да оперативно лечење препоручи као методу избора, методу коју данас примењују скоро сви дечији хирурзи.

Јовчић је у великој мери допринео да ce код нас правилно и на модеран начин лечи акутна инвагинација црева. Уводећи иригоскопију омогућио je сигурније постављање ране дијагнозе, a понекад је њеном применом код колоколичне и илеоколичне инвагинације долазило до дезинвагинације.

Последњих година рада др Јовчића на Дечијој хируршкој клиници нарочита пажња посвећена je новим областима хируршке педијатрије, посебно у неонаталној хирургији, код којих су, уз помоћ боље реанимације и анестезије, са успехом почеле да се изводе операције код урођених атрезија једњака и црева, меконијалних илеуса, меконијалних перитонитиса и др.

Димитрије Јовчић у хирургији урођених аномалија пупка

Код урођених малформација пупка, омфалоцела, др Јовчић је описао и увео и трећи, дотле непознат облик ове озбиљне малформације. Тај микстни или интермедијерни облик, како га je он назвао 1932. године, прихваћен je потом и од многих страних аутора.

Димитрије Јовчић и хирургија урођених аномалија мокраћне бешике и тумора бубрега

Код урођене екстофије мокраћне бешике Јовчић је први код нас прибегао имплантацији уретера y дебело црево.

Димитрије Јовчић и хирургија урођеног ишчашења кука

Урођена обољења коштанозглобног система била су предмет посебне пажње Димитрија Јовчића. Ортопедске корекције тих урођених аномалија биле су предмет студија др Јовчића. Он се нарочито бавио проблемом урођеног ишчашења кука, које је било јако често код нас. Поред конзервативног, ортопедског лечења, Јовчић је увео и артрографију кука. Од оперативних захвата, први je код нас извео ацетабулопластику и крваву репозицију.

Лечење рахитичних деформација костију ортопедско–хируршким методама

Јовчић се бавио и стеченим аномалијама коштанозглобног система, посебно рахитичним деформацијама и њиховом хируршком корекцијом. Он се уствари целог радног века сретао са тешким рахитичним деформацијама, нарочито екстремитета, којих је у његово време било неупоредиво више него данас због слабих или никаквих мера превенције. О лечењу ових болесника писао је 1935. и 1956. године и поднео реферат на Педијатријском конгресу у Охриду 1955. године. Он се најпре залагао за превентивне мере и ортопедске методе лечења у гипсаној имобилизацији у повољном положају. Могућности овог лечења илустровао је низом фотографија са успешним лечењем. Тек после тога долазило је у обзир оперативно лечење које није препоручивао у фази еволуције болести и које се сме предузети тек када се клиничким прегледом непобитно утврди да „су потпуно угашени сви знаци рахита“ и да „ је еволуција завршена“ и када се на основу радиографија могу тачно проучити физиолошке кривине и одлучити какву и колику ресекцију треба извршити ради „постигнућа што боље корекције“. Јовчић је даље описао које оперативне методе долазе у обзир код појединих деформација, објаснио индикације и дао више примера успешно извршених корективних хируршких интервенција.

Цитираност

Резултати радова професора Јовчића цитирани су у низу страних класичних медицинских уџбеника и монографија као што су: Немачка хирургија у 10 томова (prof. Kirchner и Nordmann), II том стр. 1635, 1951, 3014; Traité de Chirurgie Orthopédique (проф. Ombrèdanne и Mathieu), том II и IV; Handbuch der Kinderheilkunde (проф. Pfaundler и Schlossmann), том II; Tuberculose osseuze et osteoariculaire (проф. Sorrel) том II; Les Arthrorises (Ch. Rocher); La cura delle paralysi (проф. Zanoli из Ђенове); Les abcès musculaire (рад који је објавио проф. Sorrel у Academie de Сhirurgiе 1940. године). Руска медицинска литература забележила је Јовчићев рад о симпатектомији код псеудоартроза.

Библиографија Димитрија Јовчића

1918.

1. Les amputations primitives et secondaires dans le foyer traumatique. Paris 1918, Jouve, Editeur (теза).

1920.

2. Hémophilie avec hémarthrose du genou. La Révue Médicale Francaise, No 3, Octrobre 1920, p. 148.

1921.

3. Un cas d’Osteopsathyrose. (y сарадњи ca проф. Sorrel–ом). Bulletins et Mémoires de la Société Anatomique de Paris, No 1, Janvier 1921, p. 55.

4. Mal de Pott dorsal avec abcès. (y сарадњи ca др Andrieu–om). Bulletins et Mémoires de la Société Anatomique de Paris, No 2, Février 1921.

5. Trois pièces de coxalgies anciennes. (y сарадњи ca prof. Sorrelom i dr. Delahaye–ом). Bulletins et Mémoires de la Société Anatomique de Paris, No 3, 1921.

6. Diagnostique radigraphique de certaines abcès de Mal de Pott dorsal. (y сарадњи ca др. Andrieu–ом). La Révue Médicale Francaise, Mai, 1921.

1922.

7. Пастер и хирургија. Здравље, бр. 12, 1922.

1923.

8. О хируршким туберкулозама. Здравље, бр. 7, 1923.

9. Хируршка туберкулозна оболења појединих делова човечијег тела. Здравље, бр. 7 и 8, 1923.

10. Туберкулозно обољење кичменог стуба и његово лечење. Конгрес Југословенског хируршког друштва, 1923.

11. Хируршке туберкулозе и њихово лечење. Конгрес Југословенског хируршког друштва, 1923.

1924.

12. Coxa plana. Српски архив за целокупно лекарство, св. 1–2, стр. 8–14, 1924.

13. Encephalocele. Српски архив за целокупно лекарство, св. 6, стр. 278–279, 1924.

14. Како треба оперисати зечје усне? Српски архив за целокупно лекарство, св. 8, стр. 356–357, 1924

1925.

15. Излишност подвезивања патрљка слепог црева код апендектомије. Српски архив за целокупно лекарство, св. 6, стр. 279–281, 1925.

16. Конгенитални недостатак лишњаче. (y сарадњи са др Јанковићем), Српски архив за целокупно лекарство, св. 8, стр. 399–402, 1925.

1926.

17. Лансова остеопластична операција код урођеног ишчашења кука. Српски архив за целокупно лекарство, св. 11, стр. 585–594, 1926.

1927.

18. Constitution d’une butée ostéoplastique dans un cas de luxation invetrée de la han­che. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 9, 1927.

1928.

19. Наша искуства o остеосинтези код деце. Српски архив за целокупно лекарство, св. 1 стр. 1–22. 1928.

20. Екстра–артикуларна артродеза кука. Српски архив за целокупно лекарство, св. 3 стр. 169–177, 1928.

21. О вакцинотерапији остеомијелитиса. Српски архив за целокупно лекарство, св. 4 стр. 121–144, 1928.

22. Arthrodèse extraarticulaire dans un cas de coxalgie. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 34, 1928.

23. Maladie de Little traitée par l’opération de Foerster. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 31, 1928.

1929.

24. Quatorze observations de Spina bifida cysta. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 26, 1929.

25. La voie transolacranienne appliquée au traitement des lésions traumatiques du coude. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 32, 1929.

26. Ostéosynthèse chez les enfants. Année Médicale Pratique, Paris, стр. 296, 1929.

1930.

27. Encore un cas de Maladie de Little traitée par l’opération de Foerster. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 32, 1930.

1931.

28. Traitement de la coxalgie et ses sequelles ( y сарадњи са др М. Васићем и др Св. Стојановићем) VI Congrès International de Thalassothérapie, Berck, 1931.

29. О хемофиличним атропатијама (y сарадњи са др М. Васићем и др Св. Стојановићем). Српски архив за целокупно лекарство св. 11. стр. 876–895, 1931.

1932.

30. Полиомијелитис u ортопедско лечење његових парализа. Словенски ортопедски зборник, роч. VII, Zeszyt V, 1932.

31. Abcès des muscles. (y сарадњи са др Васићем). Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 15, 1932.

32. Случај умбиликалне херније код новорођенчета (у сарадњи са др Васићем). Југословенско хируршко друштво, Београд, 1932.

1933.

33. Volkmann–ova ishemična retrakcija. Chirgie Narzadov Ruchu i Ortopedia Polska, Tom 6, Zeszyt III, 1933.

34. Maladie de Banti, Splenectomie — Guérison maintenue depuis cinq ans et quatre mois. (y сарадњи ca др Стојановићем). Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 24, 1933.

35. Hémorragie sous–durale traumatique chez l’enfant. (y сарадњи ca др Стојановићем). Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No. 24, 1933.

36. Sarcome du coecum chez un garçon de six ans. (y сарадњи ca др Стојановићем). Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No. 25, 1933.

37. Arthropaties des hémophilies. Année Médicale Pratique, p. 83, Paris, 1933.

38. Paralysie Infantile, traitement orthopédique. Année Médicale Pratique, p. 366, Paris, 1933.

1934.

39. Хируршко–ортопедско лечење паралитичног стопала. Педиатриа Полска, Пом. XIV, Zeszyt 2, 1934.

40. A propos du traitement des fractures de la diaphyse femorale chez l’enfant. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 25, 1934.

41. Преломи бутњача код деце и њихово лечење. (y сарадњи са др Стојановићем). I конгрес Југословенског хируршког друштва, 1934.

42. О привременој остеосинтези. I конгрес Југословенског хируршког друштва, 1934.

43. О симпатектомији код псеудоартроза. I конгрес Југословенског хируршког друштва, 1934.

44. Appendectomie sans ligature du moignon appendiculaire. Presse Médicale, No 51, 1934.

45. О запаљењу слепог црева код деце. Деца и родитељи, бр. 4, 1934.

1935.

46. Considérations sur le traitement des osteomyelites aigües. La Revie Médicale Francaise, No 8, 1935.

47. Дозглобни туберкулозни остеитиси: њихова еволуција и лечење. 10 година рада Државног лечилишта y Краљевици, Загреб, 1935.

48. Coxa plana (Legg–Calve–Prthrs–ova bolest). II jugoslovenski radiološki sastanak, Beograd 18, 19 i 20 maja 1935. Izveštaj (ur.: L. Popović, S. Janković i A. Simić), Beograd. 91– 99. 1935.

49. Spina bifida occulta. Југословенски радиолошки састанак, 1935.

50. Рахитичне деформације и њихово лечење. Српски архив за целокупно лекарство. св. 9, стр. 751–769, 1935.

1936.

51. Ферстерова операција код Литлове болести. Југословенско хируршко друштво, 1. IV 1935., Војномедицински гласник, 1–2, 1936.

52. Одузетост доњег уда после прележаног полиомијелитиса — ход омогућен интервенцијом на стопалу и колену. Југословенско хируршко друштво, Војномедицински гласник, 1–2, 1936.

53. L’opération de Foerster dans la Maladie de Little. III Congrès International d'Orthopédie, 1936.

54. Les arthrorises du pied. III Congrès Intеrnational d'Orthopédie, 1936.

55. Spina bifida cystica. Југословенска хируршка секција, Београд, 1936.

56. Урано–стафилорафија. Југословенска хируршка секција, Београд, 1936.

1937.

57. Крвава репозиција урођеног ишчашења кука. V југословенско– чехословачки ортопедски конгрес, 1937.

58. Палијативне операције–вештачки кров, бифуркација итд. при урођеном ишчашењу кука. V југословенско — чехословачки ортопедски конгрес, 1937.

59. Трауматично ишчашење кука код деце и његово лечење (y сарадњи са др Стојановићем). V југословенско — чехословачки ортопедски конгрес, 1937.

60. Привремена остеотомија олекранона за редукцију застарелих ишчашења и прелома лакта. V југословенско — чехословачки ортопедски конгрес, 1937.

61. Урођено ишчашење кука и његово ортопедско лечење (y сарадњи са др Стојановићем). V југословенско — чехословачки ортопедски конгрес, 1937.

1938.

62. Arthrodèse de la hanche pour coxalgie en évolution. Bulletins et Mémoires de la Société Nationale de Chirurgie de Paris, No 4, 1938.

63. Traitement de paralysie spasmodique. Presse Médicale, Paris, No 34, 1938.

64. Tuberculose peritonéelle. VIII Congrès International de Thalassothérapie, Montpellier, 1938.

1939.

65. Opération de Goffey dans l’extrophie vésicale. L’Académie de Chirurgie de Paris, tome 65, V. 9. 1939.

66. Deux cas de Maladie de Little traités par radicotomie postérieure. L’Académie de Chirurgie de Paris, tome 65. 1939.

1946.

67. Лечење пнеумококних перитонитиса пеницилином. (y сарадњи са др И. Стојимировићем). Српски архив за целокупно лекарство, св. 1–9 стр. 62–69. 1946.

1948.

68. Клиника и ортопедско лечење полиомијелитиса. Први конгрес лекара ФНРЈ. 1948.

69. Смртност деце од хируршких болести. Први конгрес лекара ФНРЈ 1948.

1949.

70. Mortalité dans les appendicites aigües des enfants. Mémoires de l’Académie de Chirurgie, Nos 26 et 27, 1949.

71. Pennicillinothérapie dans les peritonites diffuses à pneumocoques. Mémoires de l’Académie de Chirurgie, Nos 27 et 28, 1949.

72. Radicotomie postérieure (Operation de Foerster) dans la Maladie de Little., Révue d’Orthopédie, Tome 35, No 6, 1949.

73. Опекотине (у сарадњи са др К. Крстићем). Српски архив за целокупно лекарство, св. 9 стр. 683–704. 1949.

1950.

74. Streptomycine et tuberculose ostéo–articulaire. Révue d’Orthopédie, Tome 36, No 6, 1950.

75. Микулићева дренажа код дечјих дифузних апендикуларних перитонитиса. Српски архив за целокупно лекарство, св. 3 стр. 173–182. 1950.

76. Извештај са IV конгреса међународног ортопедског и трауматолошког друштва. Српски архив за целокупно лекарство. св. 4–5. стр. 345–352. 1950.

1951.

77. Хируршко лечење застарелих прелома и ишчашење лакта (y сарадњи са др Ђоковићем). I трауматолошки конгрес, 1951.

1952.

78. Трауматизми код деце (у сарадњи са др Ђоковић). Педијатриска библиотека, св. 1, 1952.

79. Помоћ таласотерапије и антибиотика при хируршким интервенцијама код остео–артикуларне туберкулозе. (у сарадњи са др Рајићем). Congrès International de Thalassothérapie, Опатија, 1952.

1954.

80. Један случај актиномикозе грудног коша. Српски архив за целокупно лекарство, св. 4, стр. 278, 1954.

81. Дечји акутни апендицитис. Медицински гласник, Год. VIII, бр. 7–8: 264–267. 1954.

82. Angiomes au niveau du cou du pied. (y сарадњи ca др И. Стојимировићем). Међународни конгрес ортодпедије и трауматологије, Штокхолм, 1954.

83. Помоћ хирургије за рехабилитацију оболелих од Little–овог синдрома. Семинар Уједињених нација о рехабилитацији неспособних.. Београд, 1954.

1955.

84. L’opératon de Foerster dans la maladie de Little. Archives Francaises de Pédiatrie, Tome XII, No 5, 1955.

85. Урођена хипертрофија пилоруса. (у сарадњи са др Д. Бајецом). Конгрес хирурга Југославије, 1955.

86. Хируршко лечење свежих затворених прелома дугих костију. Реферат. Конгрес хирурга Југославије, Охрид 1955.

87. Корекција рахитичних деформација костију ортопедско–хируршким методама. Конгрес педијатара Југославије, Охрид, 1955.

88. Utilité de l’arthrographie dans le traitement de la luxation congénitale de la hanche. Journées médicales franco–yougoslaves, 1955.

1956.

89. Примарни карцином јетре код деце. (у сарадњи са др М. Ђајом). Српски архив за целокупно лекарство, св. 9, стр. 1072–1075. 1956.

90. Погледи на савремено лечење урођеног ишчашења кука. Библиотека Српског лекарског друштва, 1956.

91. Корекција рахитичних деформација костију ортопедско–хируршким методама. Медицински гласник. Год. X. Број 4–5. стр. 147–155. 1956.

1957.

92. Малигни тумори бубрега код деце. ( у сарадњи са Крстићем К., М. Живкуцин., Ђоковић Ј., Стојимировић И., Рајић С., Бајец Д., Ђајом М., и Поповић С.). зборник радова другог конгреса лекара Н. Р. Србије одржаног од 9–12 октобра 1955. године у Нишкој Бањи, Свеска трећа „Саопштења и дискусије“, Београд 1957. 191–198.

1958.

93. Урођене омфалоцеле (у сарадњи са др К. Крстићем и др Д. Бајецом). Српски архив за целокупно лекарство, св. 1, стр. 1–12. 1958.

94. 94. Дечји акутни абдомен. Реферат. Конгрес педијатара Југославије, 1958.

1959.

95. Инвагинације црева код деце (са сарадницима). VI конгрес педијатара Југославије. Савез лекарских друштава ФНРЈ. Удружење педијатара Југославије. 9–12. април 1959.

96. Акутни абдомен код деце. VI конгрес педијатара Југославије. Савез лекарских друштава ФНРЈ. Удружење педијатара Југославије. 9–12. април 1959.

1960.

97. Нове могућности y лечењу остеоартикуларне туберкулозе. Медицински преглед, Год. XIII, бр. 1–2: 46–52. 1960.

1961.

98. Мултипне локализације ехинококних циста код истог болесника. (са сарадницима). Састанак хируршке секције Српског лекарског друштва и Хируршке секције Македонског лекарског друштва, 1961.

99. Ехинококус јетре (са сарадницима). Састанак хируршке секције Српског лекарског друштва и Хируршке секције Македонског лекарског друштва, 1961.

100. Ехинококус кичменог стуба (са сарадницима). Састанак хируршке секције Српског лекарског друштва и Хируршке секције Македонског лекарског друштва, 1961.

101. Трауматологија код деце (са сарадницима). Састанак хируршке секције Српског лекарског друштва и Хируршке секције Друштва лекара Босне и Херцеговине 1961.

1963.

102. Развој и значај Дечје хирургије y педијатрији. Друштво љекара Црне Гope. Педијатриска секција, 1963.

103. Низ чланака из ортопедије и дечје хирургије, за Медицинску енциклопедију, уредник проф. Александар Костић.

104. Неколико прилога за „Лекарски приручник“, уредник проф. Војислав Арновљевић, Београд.

105. Остеоартикуларна туберкулоза. Кореферат. II југословенскиi радиолошки конгрес.

106. Malignant kidney tumors in children. Study of personal cases gathered in the course of the past 25 years (over 150 cases). ( u saradnji sa I. Stojimirovićem i M. Đajom). Ann Chir Infant 4: 321– 354. 1963.

1967.

107. Неонатална хирургија и хируршка педијатрија — њихов значај за смањење дечје смртности. Споменица у част новоизабраних чланова Српске академије наука и уметности. Српска академија наука и уметности. Посебна издања. Ур. Вукић М. Мићовић. Научно дело. Београд 1967. 125 — 136.

Прикази књига страних и домаћих аутора

1. Јовчић Д. Приказ књиге „Contribution a l’ etude des parapleges pottiques od Mme le Dr. Sorrel–Dejerine“. Српски архив за целокупно лекарство, св. 5, стр. 226–228. 1925.

2. Јовчић Д. Приказ књиге Радована Данића „Ратне повреде — општа патологија и терапија“. Српски архив за целокупно лекарство, св. 1, стр. 72–73, 1941.

Преводи

У преводу уџбеника „Педијатрија“ од Fanconi–ja и Walgren–a, превео је поглавља из дечје хирургије, ортопедије и трауматологије.

Предавања на Хируршкој секцији Српског лекарског друштва, подружницама СЛД и другим сталешким организацијама после 1950.

Професор Јовчић је одржао многобројна предавања у разним лекарским организацијама и на разним састанцима. Навешћемо још само она после 1950. године.

1. Ехинокок вертебралног канала. (25. јануар 1951.)

2. Уретеросигмоидостомија по Ladd–у. (28. јуни 1951.)

3. Извештај о трауматолошком конгресу у Штокхолму. (15. децембар 1951.)

4. Акутни абдомен. (предавање у Подружници СЛД у Лесковцу)

5. Акутни перитонитис у деце. (предавање у Подружници СЛД у Врању)

6. Акутни перитонитис у деце. (предавање у Подружници СЛД Пироту)

7. О остеартикуларној туберкулози. (предавање у Подружници СЛД у Сомбору)

8. Питање промене Хируршке секције у Хируршко друштво. (3. март 1953.)

9. Некролог професору Леришу. (7. фебруар 1956.)

10. Примарни карцином бубрега. ( са др М. Ђајом). (19. јун 1956.)

11. Некролог професору Омбрендану и др Брејну. (12. фебруар 1957.)

12. Акутни терминални илеитис код деце. (са др. М. Ђајом). (12. фебруар 1957.)

13. Урођене аномалије новорођенчета које изискују хируршку интервенцију (предавање у Подружници СЛД у Суботици).

Литература

1. Димитрије Јовчић. Годишњак LXIX за 1962. годину. Српска академија наука и уметности, Београд 1964. 427 — 434.

2. Петковић С. IN MEMORIAM. Димитрије Јoвчић (1889 — 1973). Гласник САНУ. Књига LXIX Јануар — Јун 1973. године. Српска академија наука и уметности, Београд 1964. 12 — 15.

3. Čolović R. Akademik Dimitrije Jovčić (1889 — 1973) u Knjizi: Hronika hirurgije u Srbiji. Prosveta, Beograd 2002, 583 — 584.

4. Čolović R. Akademik prof. dr Dimitrije Jovčić (1889 — 1973) u Knjizi: 50 godina hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva. Prosveta, Beograd 2000, 211 — 213.

5. Амброжић М и Костић М. Реферат о кандидату за избор у звање редовног професора за предмет Дечја хирургија. Билтен Универзитета у Београду 1953: 97 — 101.

6. Др Димитрије Јовчић. Музеј Српског лекарског друштва. Свеска 211/9.

7. Ђорђевић Д. Хирургија у малом прсту. Новине врањске од 17. децембра 2007, стр. 13.

8. Записници са састанака Српског лекарског друштва од 1922. до 1950. године.

9. Извештаји о раду Хируршке секције Српског лекарског друштва од 1950. до 1973. године.