Радоје Чоловић

Академик др Владан Ђорђевић (1844–1930)

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Резиме

Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра 1844. године у Београду. Његово крштено име било је Ипократ. Основну школу похађао је у Београду и Сарајеву, гимназију и природњачки смер на Лицеју у Београду, за време којих је почео да преводи дела са грчког и француског. Написао је и неколико драма које су извођене у позориштима у Београду и Новом Саду, као и роман „Кочина крајина“. У то време узео је ново име Владан, које је користио у даљем животу.

Као државни стипендиста медицину је студирао у Бечу од 1863. до 1869. Током студија превео је три тома Хиртлове Дескриптивне анатомије човека, основао књижевно друштво србијанских студената, које је доцније ујединио са Друштвом војвођанских студената „Зора“, у коме се политички ангажовао, писао и држао предавања и говоре. У јесен 1869. године положио је пријемни испит за оператора питомца на Првој хируршкој клиници бечког медицинског факултета, коју је водио Теодор Билрот, водећи хирург тог времена и један од највећих хирурга уопште. Он је био један од десет лекара на специјализацији, од којих су неки постали истакнути или водећи хирурзи Европе. За време специјализације је асистирао и оперисао али и предузимао научна истраживања, чији резултат су била два рада публикована у Лангенбековом архиву за хирургију у Берлину, једном од водећих хируршких часописа тог времена. Од августа 1870. до јуна 1871. године, за време немачко–француског рата, био је у служби немачке армије, најпре као пратилац рањеника а потом као самостални хирург два одељења од 40 рањеника у Војној болници у Франкфурту на Мајни. Стекао је значајно искуство у ратној медицини и хирургији и на српски превео немачку ратну санитетску доктрину, на основу које је доцније израђена доктрина српске армије.

Пошто је добио диплому хирурга, вратио се у Београд и почео приватну лекарску и хируршку праксу. Новембра 1871. постављен је за војног лекара у војној болници у Београду и наставника болничарске чете. Касније је именован за професора војне хигијене у Војној академији у Београду и за личног лекара кнеза Милана и дворског лекара, што га је постепено одвајало од практичне медицине и хирургије. Тих година пуно је радио, написао је и превео више књига и чланака, основао Српско лекарско друштво и његов часопис Српски архив за целокупно лекарство, основао Српски црвени крст, сопствени часопис „Отаџбина“, одржао бројна предавања и говоре, водио полемике итд.

За време српско–турских ратова (1876–78) најпре је био начелник санитета Тимочке дивизије а касније је напредовао до начелника санитета Врховне команде. Од 1878–81. створио је српско здравствено и ветеринарско законодавство, које је било једно од најнапреднијих у Европи. Средином 1884. именован је за председника Одбора београдске општине и у кратком времену припремио је планове и пројекте за велике радове, модернизацију снабдевања водом, изградњу канализационог система, уличног осветљења, калдрмисања улица, изградњу речног кеја итд. Због политичких неспоразума са владом, после годину дана дао је оставку, тако да су ти бројни пројекти остали незавршени. У српско–бугарском рату 1885–86. поново је постао начелник санитета Врховне команде. Касније је био министар просвете и верских послова а потом министар привреде, потпредседник и председник Српског лекарског друштва, посланик у Грчкој а затим у Турској, у којој је постигао бројне дипломатске успехе. Године 1897. именован је за премијера и министра спољних послова српске Владе а оставку је дао 1900. године. Пошто му је одузета државна пензија три године је радио као новинар и историчар у Бечу. По повратку у Србију посветио се литератури и историји. Сасвим кратко ангажовао се и у политици, па су га политички противници оптужили за тобожње одавање државне тајне, због чега је 6 месеци провео у затвору. Политички се ангажовао и за време Анексионе кризе и Младотурске револуције, када је упозорио свет да у Турској може доћи до геноцида народности. За време Првог светског рата био је заточен у Аустрији. После рата живео је између Београда и Беча. Посветио се писању и одржао бројна предавања. Године 1926. промовисан је за првог доктора наука београдског Медицинског факултета.

Др Владан Ђорђевић је био изванредна личност великих способности и огромне радне енергије и интелигенције. Он је био први школовани хирург Србије са изванредним достигнућима у српској медицини и хирургији, српској војној санитетској служби, санитетском законодавству али и дипломатији, историји, литератури и другим активностима у којима се ангажовао. Упркос прилично кратком бављењу хирургијом он је дао значајан допринос српској хирургији. Публиковао је две научне студије у Лангенбековом архиву за клиничку хирургију, написао неколико књига из медицине и превео неколико књига из хирургије, ратне хирургије, медицине и анатомије. Он је основао катедру војне хигијене на Војној академији у Београду, другу у Европи, после оне у Енглеској. Дао је и друге доприносе српској медицини, написао је неколико књига из историје медицине у Србији и 4 књиге историје српског војног санитета. Он је један од оснивача Српског лекарског друштва, оснивач његовог часописа Српски архив за целокупно лекарство и српског Друштва црвеног крста.

Abstract

Vladan Đorđević was born on November the 21^st 1844 in Belgrade. His given name was Ipokrat. He attended basic school in Belgrade and Sarajevo, secondary school and college (Lyceum) in Belgrade, during which he started translating works from Greek and French and wrote a couple of dramas that were played in theatres in Belgrade and Novi Sad, as well as a novel „Kočina Krajina“. At that time he took a new name Vladan he used in the rest of his life.

As a state scholar he studied medicine in Vienna from 1863. to 1869. During that time he translated three toms of Hyrtl’s Descriptive human anatomy, founded literary society of Serbian students, later joined it with the society of students of Vojvodina „Zora“, in which he was engaged politically, writing and giving lectures and speeches. In autumn 1869 he passed the exam for training in surgery at the First surgical clinic of Vienna medical school led by Theodor Billroth, leading surgeon of the time and one of the greatest surgeons of all times. He was one of ten such doctors, some of whom later became prominent or leading surgeons in Europe. During training in surgery he assisted and operated as well as performed scientific research, the results of which were two papers published in Langebeck’s Archives for clinical surgery in Berlin, one of the leading surgical journals of that time. From August 1870 to June 1871 he spent in a German military service, during the German–French war, first, as an escort of wounded soldiers , then as a surgeon in charge of two wards of 40 patients in a military hospital in Frankfurt on Main. He achieved a significant experience in war medicine and surgery as well as translated from German to Serbian a German war military health care doctrine, which became the basis for a development the same doctrine of Serbian army.

After he got a diploma in surgery, he came to Belgrade and started private medical and surgical practice until November 1871, when he was appointed a military doctor in the Military hospital in Belgrade as well as teacher of the hospital staff. Later, he was appointed a professor of military hygiene at the Military academy in Belgrade. Soon after, he was appointed a personal doctor of duke Milan and a court doctor, what started gradually distract him from practical medicine and surgery. Those years, he was working hard , writing and translating a number of books and papers, founded a Serbian medical society, its journal, Serbian archives for entire medicine, Serbian Red cross, his own journal „Otadžbina“ (The Fatherland), he gave a number of lectures and speeches, led polemics and so on.

During the Serbian–Turkish wars (1876–1878), at first he was in charge of Timok’s division health care and later became a commander in chief of the health care of the High military command. From 1878 to 1881 he developed a Serbian sanitary and veterinary legislature, one of the most prosperous in Europe. By the middle of 1884 he was appointed a Mayor of Belgrade and in a short time he prepared plans and projects for major works in order to modernize waterworks, sewerage systems, street lightening, cobbling, construction of a river quay and so on. For political misunderstandings with the Government he resigned after a year so that he left a number of projects unfinished. In a Serbian–Bulgarian war 1885/86 he again took health care post in the High military command. He later became a Minister of education and religious affairs and a Minister of economy, Vice President and president of the Serbian medical society, ambassador in Greece and then in Turkey, where he achieved a number of diplomatic successes. He was appointed Prime and foreign affair minister 1897 and resigned 1900.

Being deprived of state pension, he spent 3 years as a journalist and a historian in Vienna. After he returned to Serbia he was devoted to literature and history. For the short period of time he was engaged in politics, so that his political enemies accused him for state secret publication for which he served six months in jail. He was politically engaged again during „Anexy crises“ 1908. and during Turkish revolution when he warned the world that genocide of nationalities in Turkey could take place. During the First world war, he was confined in Austria. After the war he lived in Belgrade and Dubrovnik, devoted to writing, giving lectures and so on. In 1926 he was appointed first honorable doctor of Belgrade school of medicine.

Dr Vladan Đorđević was an outstanding personality of great capabilities and enormous working energy and intelligence. He was the first properly trained surgeon in Serbia in modern meaning of that word with an outstanding achievements in Serbian medicine and surgery, in Serbian war time health care, in sanitary legislature as well as in diplomacy, history, literature and other activities, he was engaged in.

In spite of rather short surgical practice, he gave an important contribution to the Serbian surgery. He published two scientific studies in Langenbeck´s archive for clinical surgery, wrote a number of medical books and translated several others in surgery, war surgery, medicine and anatomy. He founded the cathedra of Military Hygiene, second in Europe, after one in England. He gave a number of other contributions to Serbian medicine, wrote several books in history of medicine in Serbia and four books of History of Serbian military medicine. He was the founder of the Serbian medical society and its journal, Serbian archive for entire medicine as well as Serbian Red Cross society.

Порекло породице

Отац Владана Ђорђевића, Ђорђе, био је Грк који се у Србију доселио из северне Грчке, из села Фурке у Епиру, за време прве владе кнеза Милоша. По доласку у Београд најпре је послуживао у једној апотеци и у продавницама лековитих трава; успут се бавио и лечењем, због чега је добио посао болничара у новоoснованој Војној болници у палилулској касарни, преко пута Ботаничке баште. Она је нешто касније пресељена у новоизграђену зграду код Цветног трга, али је због несолидне градње морала бити срушена и на том месту је подигнута Трећа београдска гимназија. У то време свако је могао добити бесплатан плац испред Београдског шанца, на који је добијао тапије. Ђорђе Ђорђевић је узео и оградио плац у Господској (данас Бранковој) улици и 1842. године са подигнутим кредитом озидао кућу, а након тога се оженио Маријом, из добро стојеће цинцарске породице, сестром Томе Лека. Ђорђе је био добар болничар (зато су га звали хећим–Ђорђе), па је напредовао до чина санитетског поручника.

Биографија Владана Ђорђевића

Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра 1844. године по старом (односно 4. децембра по новом) календару на Ваведење, у Господској улици (данас Бранковој, у којој се касније налазила САНУ) у Београду. На крштењу, од кума, кир Коче Германа, добио је име Ипократ. У почетку живео је у породичној кући. Када је отац Ђорђе постао болничар у Београдској војној болници, у кругу болнице је добио службени стан, у који се преселио са породицом. Кућу је изнајмио извесној госпођи Шпачек, која је у њој основала прву женску школу.

У кући Ђорђевића живело се патријархално. Постило се средом и петком а држани су и други постови — укупно око 200 дана у години. Владан је био врло несташан и борбен, волео је да се игра рата, а „своје другове је увежбавао у војној дисциплини“ на „егзерцир плацу“. Живећи у болничком кругу Владан је заволео Српску војску и њен санитет, тако да га касније није било тешко убедити да студира медицину, буде санитетски официр, ради за Српску војску и пише о њој.

Основно школовање

Ипократ је основну школу започео у београдској, „грчкој школи“, која је, заједно са српском основном школом била смештена у задњем пространом делу дворишта Саборне цркве. Било му је 7 година када му је умрла мајка. После женине смрти, хећим Ђорђе се са братом преселио у Сарајево, где су отворили прву бакалницу — апотеку. Ипократ је учио школу код Александра Шушкаловића, који је ђацима предавао не само обавезне предмете него и неке који су се учили у гимназији и средњим школама и са њима учествовао у практичним радовима развијајући код њих љубав према српској књижевности и свему што је српско. Шушкаловић је нарочиту пажњу посвећивао Ипократу код кога је приметио дар за музику, учио га да рецитује и пева док је он свирао на виолини. За време боравка у Сарајеву Ипократу је умрла млађа сестра, након чега се хећим Ђорђе, 1855. године, вратио у Београд.

Гимназијско школовање

Са изврсним знањем које је показао при упису у гимназију Ипократ је био одмах примљен у II разред. Седморазредну гимназију завршио је у Београду. Џепарац који је за одличне оцене добијао од оца трошио је купујући старе новине и књиге. Доцније је почео позајмљивати књиге на читање, па и књиге на грчком, што му је омогућило да обнови знање грчког језика, са кога је ускоро на српски језик превео причу „Златни бич“. На Ипократову иницијативу, најбољи ђаци су образовали „Позоришно, учено и свирачко друштво“. На распусту после трећег разреда, Ипократ је два месеца пешице обилазио Србију од Београда до Алексинца, и то до Крагујевца са неколико другова а одатле сам. У Темнићу родила му се идеја да напише приповетку „Кочина крајина“. Као ђак IV разреда највише се дружио са Драгишом Станојевићем са којим се утркивао у „списатељству“.

Током наредне две године Ипократ је превео 4 драме и 12 приповедака, међу којима и драму „Добродетељна супруга“ од Голдонија, која је доцније извођена у Народном позоришту (Владан је био члан дилетантског позоришног друштва у Београду). Као ђак IV разреда написао је драму „Петар Гојниковић“, а ускоро и драме „Робови“ и „Сулејман“, које му је 1859. године о свом трошку штампао ујак, ћир Томче, код књижара Сопрана у Земуну. Две године касније (1861) написао је трагедију у 3 дела „Љубоје, српски жупан“, коју је 21. новембра 1862. године у сали Велике пиваре извело Добровољно друштво омладине српске. „На захтевање публике“ изведена је и репризна представа.

Владан и његови другови често су се састајали у кући Косте Новаковића близу Калемегдана, и у једној соби, коју су звали „Република“ читали своја „Сочињенија“. Старији ђаци, Стојан Новаковић из Шапца, Коста Поповић из Јежевице и Чедомир Мијатовић имали су велики утицај на Ипократа и његове другове Лазара Докића, Чедомира Мијатовића и друге, а посебно на Ипократово самообразовање и тежњу да постане „књижевник“. Већина радова које су они написали излазила је у недељном гимназијском листу „За Србинство“ који је уређивао Алекса Јовановић. У њему је изашла прва опсежнија Ипократова новела „Пустињак“. Као ђак V разреда 1860. године написао је новелу „Пушчана зрна“. Пошто је Алимпије Васиљевић, књижевни уредник „Српских новина“, дао повољну критику, новела је 1860. године почела да излази у наставцима у подлиску тих новина. Охрабрен тим успехом, Ипократ је радове почео слати у новосадску „Даницу“, коју је уређивао Ђорђе Поповић, где су му радови не само штампани, него и хонорисани. Његове приповетке „Златни бич“ (превод са новогрчког), „Побратими“, „Хлеб и со“, „Невера“, „Вера у Србина“, „Јединица“, „Гавран“ и „Кита цвећа“ штампане су у „Даници“, а по једна у „Видовдану“, „Световиду“ и у првој свесци „Лицејке“, ђачког алманаха када је друштво „Калемегданске републике“ прешло у Лицеј. Ипократ је радове у ,,Даници“ почео потписивати псеудонимом Владан, који ће, по препоруци Ђуре Даничића, прихватити као ново име.

Школовање на Лицеју

По завршетку гимназије уписао се на правни одсек Лицеја, али је ускоро под наговором историчара Панте Срећковића прешао на природњачки (јестаственички) одсек. За време распуста био је са пушком на Лицеумској барикади близу Калемегдана, коју су ученици подигли када је Ашир Паша 1862. године почео бомбардовање Београда. Ту је одлучио да напише, не више приповетку, већ роман „Кочина Крајина“, који је убрзо објавио у часопису „Видовдан“ а ускоро је био издат и као засебно издање. Овај роман је доприносио распаљивању националних осећања нарочито код омладине, подстичући тежњу за ослобођењем. Те године Владан је са француског превео и Молијеров комад „Тврдица“.

Током распуста након прве године Лицеја, 1863. године, Владан је пошао на научну екскурзију по источној Србији, коју је предводио др Јосиф Панчић, професор Лицеја. Током те екскурзије упознао је и истакнутог зајечарског лекара, др Стевана Мачаја, који се придружио екскурзији. Доктору Мачају Владан се јако допао па му је саветовао да студира медицину јер ће му она „не само осигурати материјалну независност, већ ће му отворити приступ свуда, од сиротињске колибе до владаочеве палате“, што ће њему „као младом књижевнику бити од велике користи да упознаје живот свих друштвених слојева“. Нарочито доктор Мачај али и доктор Панчић убедили су младог Ипократа да студира медицину.

Студије медицине

Те 1863. године, на препоруку Јосифа Панчића и Ђуре Даничића, Владан је добио државну стипендију за студије медицине у Бечу, у то време најбоље медицинске школе у Европи. У време доласка у Беч Владан је слабо говорио немачки језик. Касније је испричао анегдоту како је, због слабог знања немачког језика, кочијашу који га је возио од станице до стана дао цедуљицу са адресом, на којој је писало име улице, број куће, спрат и број стана, на шта му је кочијаш одговорио: „Ваша милости, улицу ћемо лако наћи, исто тако и бр. 17, али како ћемо се извести колима на III спрат, то ја и сам не знам“. Одмах по доласку у Беч, уз студије медицине, почео је интензивно да учи немачки и француски језик и узима часове плеса и клавира. Наставио је и да се бави књижевним радом и уопште радио на подизању личне културе.

Професори су му били водећи стручњаци из низа области медицине у Европи. Хиртл (Hyrtle) је предавао анатомију, Брике (Brücke) физиологију, Рокитански (Rokitansky) патолошку анатомију, Скода (Scoda) интерну медицину, Билрот (Billroth) хирургију, Хебра (Hebra) дерматологију, Артл (Artl) офталмологију итд. Владан је нарочито био одушевљен професором анатомије Хиртлом, те је одмах почео да преводи његову књигу „Дескриптивна анатомија“ на српски језик; на састанцима „књижевног“ друштва србијанских студената „Задруга“ у Бечу, које је сам основао читао је одломке из ове књиге. Иако „Дескриптивна анатомија“ није штампана, у њој је Владан увео низ термина који до тада у нашем језику нису постојали. Владан није занемарио ни писање. Те године је написао историјску приповетку „Вукана“ (објављену у „Видовдану“) и роман „Стајка“ из кога су у „Даници“ штампана само три одломка: „Хајдукова мајка“, „Газда Милић“ и „Славна комисија“.

Током првог универзитетског распуста отпутовао је у манастир Студеницу и написао своју прву цртицу „Студеница“, која је штампана у Новаковићевој „Вили“, а затим је отпутовао возом до Трста одакле је написао цртицу „Мирамаре“, штампану потом у „Видовдану“. Друге ферије провео је у Чешкој, а месец дана, са Драгишом Станојевићем у Таранту у Саксонској, путујући делом пешке. Одатле је написао путописну репортажу „Два дана кроз чешко–саску–Швајцарску“, која је објављена у „Вили“.

Треће године медицинских студија успео је да измири размирице између поменутог ,,књижевног“ друштва студената из Србије „Задруга“ и друштва војвођанских студената ,,Зора“. Формирано је ново друштво које је задржало назив друштва војвођанских студената „Зора“. Управа и књижевни рад целог омладинског покрета пренет је на „Зору“, а „Зора“ је све пренела на свог новог секретара, Владана Ђорђевића. То, ново ојачано друштво, било је у стању да приступи извршењу замисли Владимира Јовановића да створи Уједињену омладину српску и приступи организовању прве скупштине у Новом Саду (1866). Та скупштина је одлучила да издаје свој календар и лист „Омладинска заједница“ и одредило друштво „Зора“ да управља свим омладинским пословима до наредне скупштине. Као секретар „Зоре“, Владан је био уредник првих омладинских књига за које је написао чланке „Српски народ у години 1866.“, „Како ваља неговати здравље“, „Словенска слобода“ (по Мицкјевићу), „С Јадранског мора по Бабоу“, „Краљевић Марко“, у Хаџићевој „Матици“ објавио је чланак „Свети Сава и Вук Караџић“ и чланак „Два листа из јестаственице“ у „Вили“. Приповетку, „Капетан Вељко“ објавио је у „Даници“, а приповетку и „За цара и отачество“ у „Вили“. Друга скупштина Уједињене омладине српске одржана је у Београду 1867. На њој је Владан, међу првима, заступао политичку равноправност жена.

Током распуста 1867. године на једној забави у Крагујевцу Владан је одржао предавање „Беседа у Срба“ и тиме инаугурисао нови вид забава: „Забава са предавањем“, која се састојала из два дела: предавања за којим је следио забавни део (раније се на забавама само играло). Том приликом написао је и путописну црту „Крагујевац“. У политичкој активности Владан је држао опозиционе говоре и писао опозиционе чланке.

Као представник Уједињене омладине српске Владан је учествовао на Свеславенском конгресу у Москви, и у Сокољницима је енергично устао против предлога да се руски језик усвоји као општесловенски језик. Пошто на тај конгрес није отишао са одобрењем, министар унутрашњих дела Цукић му је одузео стипендију, наводно зато што је „...без сагласности напустио своје место опредељења“. Тада су му помогли пријатељи, који су у Новом Саду приредили забаву „у корист једног ђака“ и приход од 400 форинти му послали у Беч, као и пријатељи из Београда, Димитрије Матић, Ђорђе Влајковић и Љубомир Каљевић који су му послали по пет форинти. Стипендија му је била враћена после девет месеци када је кнез Михаило Обреновић дошао у Беч и када су српски студенти изашли да га дочекају, а Владан у њихово име одржао поздравни говор. Иако са хипотеком опозиционара и републиканца, Владан се допао кнезу Михаилу, који је том приликом рекао: „Вратите му стипендију, он је даровит, али је у превирању; био би грех упропастити му будућност зато што је обузет младалачким фантазијама“, што је нови Министар просвете Димитрије Црнобарац одмах спровео у дело. У то време Владан је написао своју путописну репортажу „Гмуденско језеро“, а 1868. у Каљевићевој „Србији“ објавио је политичке дописе, а затим и драму „Народ и великаши“, као први део трилогије која је играна у новосадском позоришту (требало је да други и трећи део буду „Народ и адвокати“ и „Народ и калуђери“).

Када је Аустроугарска свима који нису били њени држављани забранила учешће у раду Уједињене омладине српске, Владан, који је због свог политичког рада био мало и запоставио студије, поново се окренуо медицини. Убрзо је, после школског распуста X семестра, положио све испите и постао доктор медицине истог дана када и Лазар Докић. Почетком 1869. године положио је ригорозуме за докторат хирургије и магистеријум опстетриције и тако стекао звање „доктор медицине, хирургије и опстетриције“.

Током летњег распуста 1869. године др Владан је отишао у Праг на праксу из акушерства у породилиште професора Сајферта. На прослави 500. годишњице Јана Хуса у Прагу, приређене под вођством чешких народних првака Палацког, Ригера и Брунера 1869. године, учествовало је и изасланство Српског ученог друштва из Београда, на челу са Шафариком, Милићевићем и Петровићем. На великом митингу у прашком предграђу Хусинац у име Српске делегације говорио је др Владан Ђорђевић. Његов надахнути говор изазвао је одушевљење масе од 40000 људи и штампан је у свим чешким листовима и у „Србији“. За време боравка у Прагу написао је и „Прилоге за историју српског рада на јестаственици: др Јован Андрејевић“, која је штампана у „Младој Србадији“ и „Хус и Хуситска крајина“, литерарно историјску студију, која је штампана у „Гласнику српског ученог друштва“.

Специјализација хирургије

Дознавши за расписани конкурс (стечај) за питомце — операторе на Првој хируршкој клиници Медицинског факултета у Бечу, др Владан Ђорђевић се вратио у Беч, конкурисао и са успехом положио испит, па је примљен за „оператора питомца“. Било је то време када је хирургија стицала своје место које јој је у медицини вековима оспоравано. Многи лекари желели су да специјализирају хирургију управо на Првој бечкој универзитетској хируршкој клиници, водећој клиници, и код најбољег хирурга тог доба, Теодора Билрота. (Алберт Кристијан Теодор Билрот, Albert Christian Theodor Billroth био је, у периоду 1860–67. године управник Хируршке клинике у Цириху, а 1867. године постао је професор хирургије и шеф Прве хируршке клинике у Бечу).

У време Ђорђевићеве специјализације, антисепса се тек почела примењивати, јер је, само неколико година раније, било откривено постојање бактерија и њихова улога у инфекцији. Операционе сале биле су у облику амфитеатара. Хирург је носио дугу гумену кецељу, али не и капу, маску и рукавице. Инструменти су били груби и висили су на клиновима, на дохват руке оператора. За веће операције пацијент је добијао етарску наркозу (али не и интравенску инфузију), а мање операције извођене су у локалној анестезији или без ње.

У класи је било укупно десет специјализаната. Са Владаном су били Черни (Czerny), који је доцније, држећи катедру хирургије на Универзитету у Хајделбергу постао један од најпознатијих хирурга Европе, Гусенбауер (Gussenbauer), који је после Билротове смрти постао његов наследник, Анте Лобмајер (Lobmeyer), који је постао професор бабичке школе у Загребу, Герзуни (Gersuny), који је постао управник болнице Rudolfinerhaus (болнице Црвеног крста) у Бечу, затим Менцел (Menzel), који је постао директор болнице у Трсту, Штајнер (Steiner), Затлер (Satller), Флегер (Pfleger) и Перница (Pernitza). Другови у класи су се добро слагали, ценили и заједно радили научне експерименте. Професор Гусенбауер се често сећао др Владана Ђорђевића и помињао га у својим предавањима.

Током прве две године др Владан је асистирао и оперисао под надзором свога учитеља, Теодора Билрота, и на српски превео његову књигу „Општа хируршка патологија и терапија“. Професор Билрот је још за време студија запазио Владана Ђорђевића, који је, како је доцније Билрот записао, његова предавања увек пратио „са тако живим интересом и таквом научном ревношћу“. Поред Билрота, Владан је учио и од његовог асистента, Алберта, са којим је био и лични пријатељ, који је у хирургију црева увео нови шав. Билрот и Алберт су доцније, на Владанову молбу, постали почасни чланови Српског лекарског друштва. Од Билрота, Владан је научио како је касније у посвети једне своје књиге написао, „не само оперирати, него у опште темељно немачки радити“.

Ученици су професору Билроту помагали код компликованих операција, док су мање и средње операције изводили самостално. Уколико би током операција настао какав проблем, Билрот је имао обичај да неког од својих ученика одмах задужи да проучи литературу или изведе одређени број експеримената, како би се дошло до најбољег решења. Тако је једном приликом и др Герзунија и др Ђорђевића задужио да изведу серију експеримената на разголићеним венама паса и утврде којим се концентрацијама liquor ferri sesquichlorati могу изложити разголићене вене да би се успешно зауставило паренхиматозно крвављење, а да вене при том не буду оштећене. Из серије тих експеримената произашао је први Владанов научни рад Die Cauterisation der Wunden und der Blussgelagten Venen, објављен у Лангенбековом архиву за клиничку хирургију у Берлину, после чега је Српско Учено Друштво, Владана 1869. године, изабрало за свог редовног члана. Другом приликом, када је Билрот, правећи визиту на одељењу, затекао младу пацијенткињу код које је из једне „мајушне рупице на кожи бутине“ цурила лимфа, одредио је др Владана Ђорђевића да овај случај темељно проучи, пронађе до тада у литератури описане случајеве и изради једну монографију о лимфореји и лимфангиомима. Резултат тога био је његов обимни рад „Über Lymphorrhoee und Lymphangiome“, такође објављен у Лангенбековом архиву за клиничку хирургију.

За време специјализације Владан је и писао. Тако је 1869. године написао приповетку „Како се човек заљубљује“, коју је истовремено објавио и на немачком језику у подлистку часописа „Wаnderer“ под насловом „Die Liebe ist Reflexthatigkeit“ и превео Линднерову трагедију „Брут и Колатин“.

Др Владан Ђорђевић у пруско — француском рату

По избијању француско–пруског рата 1870. године, врховни лекар немачке (пруске) војске писао је Билроту, који је такође био Немац, да има доста лекара али мало оператора и молио га да му пошаље два млада оператора са своје клинике. Билрот је одредио др Ђорђевића и др Перницу. Имајући у виду ослободилачке ратове српског народа који су се очекивали у наредним годинама и деценијама, а знајући да Пруска има најбоље организовани војни санитет и ратну санитетску службу, др Владан је овај рат схватио као одличну прилику да се из њега доста научи, па је телеграфисао српској Влади и питао да ли му дозвољава да оде у Немачку „... да проучи пољску војно–санитетску службу и да се извежба у ратној хируршкој техници“. Влада је то прихватила и одлучила да поред њега, пошаље још два лекара и два генералштабна официра, да свако у својој струци учи оно што се само у рату може научити. Одређени су лекари др Филип Тајсић и др Јосип Холец и генералштабни официри Миленко Лешјанин и Анте Богићевић, који су са писменом препоруком пруског конзула Розена у Београду послати у Немачку. По доласку у Немачку, августа 1870. године, кренули су ка фронту, који се због напредовања Пруса налазио у Француској, и стигли до Фолкмана пред саму битку код Гравелоте. Када су се јавили једном генералу, генералштабним официрима је речено да треба да иду у Берлин да се јаве министру војном, а лекари су упућени да се јаве извесном др Бервиндту. Он им је саопштио да сваки лекар у њиховој војсци за време рата мора „да одслужи најпре 3 месеца на проби“. Ту пробу су др Холец и др Тајсић (као и поменути генералштабни официри) одбили и вратили су се у Србију.

Др Владан Ђорђевић се није бојао пробе. Када је стигао у Мајнц, био је распоређен на брод „Josef Müler“, који је превозио рањенике и распоређивао их по резервним ратним болницама дуж Рајне, од Мајнца до Диселдорфа. Током тог транспорта превијао је и неговао бројне немачке и француске рањенике. После одслужене пробе од 3 месеца, премештен је у Франкфурт на Мајни и постао је „kgl. prusischer ordinierender Artz“ у великој резервној болници Lazaret N^o1“ са 300 постеља, са месечном платом од 100 талира и потпуним издржавањем у болници. У њој је радио управљајући са два павиљона за тешке рањенике од 40 постеља. Ту је морао самостално доносити и одлуке када треба неком рањенику ампутирати екстремитет. Кад год је било могуће опредељивао се за спашавање екстремитета, и у томе је имао успеха. За то је била потребна и храброст, јер су се тада код обимних повреда меких ткива и зглобова индикације за ампутацију доста лако постављале.

Начелник пруског војног санитета је у контролу рада ратних болница слао најугледније немачке хирурге. Тако је једног дана у инспекцију ратне болнице у Франкфурту на Мајни дошао главни инспектор немачког војног санитета, General — Artz von Langenbek, Билротов учитељ. Када се упознао са резултатима Владановог рада, рекао му је: „Честитам Вам г. докторе на неколиким сјајним резултатима конзервативне хирургије, нарочито при тешким повредама зглобова и при врло компликованим фрактурама, у којима би већина данашњих оператора прибегла ресекцијама, односно ампутацијама. Ви сте рањеницима спасли удове. Где сте Ви учили хирургију?“. Владан му је одговорио: „Превасходство, ја сам у хирургији Ваш унук“ и рекао му да је он Билротов ђак, на шта је Лангенбек одговорио: „Та да, Ви се зовете Ђорђевић. Сад се сећам. Било је Ваших радова у мом Архиву. Мило ми је што сам Вас и лично упознао“. Лангенбекова похвала била је велико признање за др Владана Ђорђевића.

У Владановој књизи „Црвен крст на белој застави“ налазимо и податак да су др Перница и др Ђорђевић у Франкфурту на Мајни код једног рањеника са ампутацијом ноге који је изгубио велику количину крви, применили и трансфузију крви, пошто је то била једина могућност да се помогне овом животно угроженом рањенику. Том приликом је извесна госпођица Лили фон Маршал прва понудила да буде давалац крви, а затим је то учинило и више других чланова особља болнице. Др Владан дословно каже: „Сада су сви хтели да од њих узмемо потребну крв, и тако није било нужно да употребимо ту куражну и племениту понуду гђице Лили“. Иако се децидирано не каже да је трансфузија крви дата, из контекста се може закључити да је то заиста урађено.

За рад у пруском војном санитету др Владан Ђорђевић је добио чин Краљевског пруског поручника у резерви. Ту је имао прилике да проучава и поверљиве инструкције за пољску санитетску службу пруске војске и њихову целокупну ратну санитетску службу. Са дозволом свога шефа, са немачког на српски је превео организацију војног санитета пруске војске. Из тог периода потичу и његова три „Војно–лекарска писма“ (од 1, 8. и 16. јуна 1871), у којима је изложио поуке за организацију ратне санитетске службе на бојном пољу, војишној и дубокој позадини и детаљна упутства из ратне хирургије. Тако је цео његов боравак у Немачкој, а посебно у болници, представљао одличну школу за др Владана Ђорђевића, будућег начелника војног санитета у наредна три рата које ће Србија водити. Када је завршио службу у Франкфурту на Мајни др Владан отишао је у Крагујевац где се налазила Влада и предао јој поменути превод „као грађу за евентуалну реформу српског војног санитета“ (овај превод је, после пет година, кад је Владан био на дужности деловође у санитетском одељењу министарства војног, послужио комисији у саставу потпуковник Калинић, мајор др Филип Тајсић и др Владан Ђорђевић да 1876. године изради „Устројство и упутство за службу српског војног санитета стајеће и народне војске у мирно и ратно доба“, за који је из буџета Владан добио награду од 100 ћесарских дуката).

Почетком јула месеца 1871. године др Владан Ђорђевић се из Крагујевца вратио у Беч, довршио двогодишњу специјализацију и добио специјалну диплому оператора. Стрежњевски му је понудио катедру хирургије на неком од руских универзитета што је он одбио рекавши: „Ви сте Руси тако богати људима за сваку струку, да вам ја не требам, а мојој Отаџбини, која ме је од своје сиротиње школовала, ја ћу требати“.

Повратак у Србију

Крајем јула 1871. године др Владан Ђорђевић се вратио у Београд. Имајући обавезу да држави служи 7 година, колико је примао државну стипендију, поднео је четири дипломе у оригиналу, доказе о раду на хируршкој клиници у Бечу и првој резервној болници у Франкфурту на Мајни и обратио се Министарству унутрашњих дела „као свршени оператор и изслужени помоћник Билротов“ са предлогом да 7 година буде хирург Београдске општине бесплатно и да београдску сиротињу лечи бесплатно уместо да буде узет у државну службу. Пошто наредних пет месеци није добијао никакав одговор, отворио је приватну праксу (на трећем спрату гостионице код Лондона), бавећи се општом медицином, хирургијом и опстетрицијом. Сиротињу је лечио бесплатно, а од добро стојећих је пуно наплаћивао и изврсно зарађивао (чак и по десетак дуката дневно, што би на годишњем нивоу износило око 25000 динара). Био је једини лекар који је имао фијакер. Имао је намеру да оснује приватну болницу „у којој би сваки калфа и сваки нежењени човек могао за десет гроша (1 фл.) месечно имати потпуну негу па макар боловао и по целу годину“ али је од социјалдемократа био оштро нападнут да „хоће да експлоатише раденике“ при чему су га назвали „либералном хуљом“ не штедећи чак ни његов „најприватнији живот“.

Од повратка у Београд Владан се интензивно укључио и у друштвени и политички живот престонице. Оженио се својом бечком љубављу, Паулином (која ће му родити петнаесторо деце). На венчању прота је рекао: „Вјенчаја се раб божји Хипократ“. Владан се понашао доста слободно, занемаривао је супругу и касно долазио кући. Постоји анегдота да му, када је једне ноћи касно дошао кући, отац Ђорђе није дозволио да уђе (нешто касније, због сличног понашања, док је био шеф Владану у Војној болници, отац Ђорђе га је казнио одузимањем петнаестодневне плате, наводно због ,,неуредности на хируршком одељењу Војне болнице“).

Половином новембра 1871. године његов предлог Влади био је одбијен, изгледа највише захваљујући генералу Белимарковићу, који га је позвао и рекао му: „Јес' чуо Владане! Ја сам тебе грдно мрзео због твог пискарања по новинама и због твојих омладинских бушкарања. Али кад од вас петорице које посласмо у Рајну да научите сваки за своју струку оно, што се само у рату може научити, ти једини остаде тамо, а она четворица се вратише, од тога тренутка ја тебе волим. Сад када си дошао и поднео онај акт Министарству унутрашњих дела, ми сви нађосмо да су то ћорава посла што ти предлажеш. За сиротињу београдску треба да се брине општина а за грађанску болницу има других лекара. Ти нама требаш за војску. Само г. Блазнавац и г. Ристић нађоше да си ти у политици још усијана глава, па ми рекоше да те не узимам још у војску, него да те посматрамо још неколико месеци па да видимо како ћеш се ти владати. Видесмо да си вредан човек, причаше нам људи које си оперисао да си добар оператор, видосмо како се јуначки браниш од целога света, па те зато још више заволех и навалих да те узмем у војску. Моје друштво вели да си ти некакав републиканац, а ја њима: море, који од нас није имао те бубице у глави, па ето хвала Богу ни један више не патимо од те младићке болести: дајте ви њега мени у војску, излечићу ја њега од тих бубица. Они присташе и зато сам те звао да ти кажем, да ће преко сутра изаћи Указ којим те постављамо за војног лекара вторе класе. Иди па поручи униформу“. Указом који је изашао 25. новембра 1871. године Владан је био постављен за лекара „вторе класе“ и за шефа Хируршког одељења београдске Војне болнице.

Осим за лекара Војне болнице „вторе класе“, др Владан Ђорђевић је постављен и за наставника болничке чете. Из предавања болничарима настала је његова књига „Болничарска служба“, коју је више пута издавало Министарство војно и која је наредних 40 година служила за обуку болничара. Када је Министар војни све старешине народне војске позвао у Официрску школу, Владан је био одређен да им држи предавања из Војне хигијене. Како су се она допала официрима, био је постављен за професора Војне хигијене на Војној академији. Била је то друга катедра војне хигијене у Европи (прву је основао др Парк у Улвичу, Енглеска). По књигама др Парка, затим једног лекара из Аустрије и највише по књигама немачких лекара Рота, Лекса и Кирхнера, др Владан Ђорђевић je написао књигу „Начела војне хигијене“ (1874). Поред предавања Владан је официре водио у Војну болницу да упознају поједина обољења, a вршећи секције, подучавао их је о грађи људског тела. Тада је извршио и секцију преминулог генерала Блазнавца, једног од намесника кнеза Милана. Већ сутрадан др Владан Ђорђевић је био позван у двор где га је малолетни кнез Милан питао да ли би пристао да буде његов лични и дворски лекар. Изненађени Владан му је тада рекао да је републиканац, на шта је кнез одговорио: „То не смета да будете мој лични лекар“. Владан је пристао да буде само његов хирург и препоручио да се за унутрашње болести узме други лекар, што је кнез прихватио, па је на Владанов предлог именован париски ђак др Сава Петровић. Тако је Владан постао лични хирург малолетног кнеза Милана Обреновића IV. Увидевши његово слабо образовање Владан му је једном приликом отворено рекао: „Ви нисте довољно образовани за свој позив. Требало би да учите, ако не желите да вам се свет смеје“, што је Кнез добронамерно прихватио па је др Владан почео да му држи часове из антропологије, националне економије и социологије, доносио му књиге на читање и испитивао га приликом заједничких шетњи. Генерал Белимарковић је добро предвидео да ће се Владан ослободити републиканских бубица и постати одани монархиста. Владан и кнез Милан су се спријатељили и само уз повремене, углавном мање сукобе, њихово пријатељство трајало је све до смрти краља Милана.

Иначе, у то време у Београдској војној болници није било много „операторског посла“. Многа путовања кнеза Милана по Србији и Европи, током којих га је Владан као лични лекар пратио, понекад и по 6 месеци (једном приликом 1879. године чак је био случајно рањен у лову код Ниша у коме је учествовао и краљ Милан, што је произвело и бројна нетачна нагађања) ,,убила су његову сјајно започету приватну праксу“ (његови приходи су са 25000 динара годишње спали на око 6000.) Ни тада др Владан није заборављао писање, па је написао путописну репортажу „Цариград и Букурешт“ као трећу књигу „Путничких црта“. Владан је због тога имао све мање времена за хирургију. По рођењу краљевића Александра Обреновића, др Владану Ђорђевићу је практички било забрањено да се бави приватном праксом и хирургијом, „да се каква зараза не унесе у двор“.

До Владана Ђорђевића српски војни санитетски официри били су подређени другим официрима, чак и онима са мањим чиновима. Захваљујући одличним везама са кнезом Миланом и двором, Владан је успео да по први пут у Србији створи санитетски официрски кор са униформама и свим правима официра, што је потврђено Законом од 29. јануара 1875. године.

Тих година др Владан Ђорђевић је био неуморан. Превео је и допунио свој рад са немачког језика и објавио га под насловом „О каутерисању рана уопште и о каутерисању разголићених вена на по се“ (1872) и написао неколико књига: „Народна медицина у Срба“ (1872), за коју је од Матице српске добио награду од 40 дуката, „Војно–лекарска писма“ (1872) где је обрадио санитетску службу на ратиштима, организацију санитетских формација, стручну санитетску службу и начин хируршког лечења, и књигу „Санитетски послови у Србији“ (1872), у којој је критички говорио о санитетским односима и због које је дошао у оштар сукоб са др Стеваном Милосављевићем, начелником Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Следеће године објавио је „Начела војне хигијене“ (1873), „Прве године лекарске праксе“ (1873), и „О неговању мале деце“ (1873). Наредне године издао је књигу „Болничарска служба“ (1874), превео Вевелову „Историју индуктивних наука“ (1874), а затим и Билротову књигу „Општа патологија и терапија“ (1875), Ландсбергерову „Ратну хируршку технику“ (1877) и Билротову „Општу хируршку патологију“. Довршио је и превод Хиртолове „Дескриптивне анатомије“ у 3 тома и написао „Дијететику за женскиње“ за које од „Школске комисије“ није добио средства за штампање. Написао је и приповетке „Ћир Таса“ и „На броду Софији“.

Његово предавање „Да помогнемо, браћо, нашој правој сиротињи“ 1871. у коме је изнео потребу да се у Београду оснује болница за сиротињску децу, сиротињски дом за немоћне старце и старице, павиљон за породиље и нахочад са примаљском школом, школе за сву глувонему и слепу децу и раднички павиљон изазвао је жестоке нападе социјалистичких активиста. Године 1875. др Владан Ђорђевић је покренуо месечни часопис „Отаџбина“, за књижевност, науку и друштвени живот, који је са малим прекидима излазио до 1892. године. Владан је уређивао овај часопис све време, осим 2 године када је био у иностранству, када је уредник био Милан Јовановић–Батут. У том часопису водио је многе књижевне и политичке полемике са др Стеваном Милосављевићем, др Николом Петровићем и социјалистом Светозаром Марковићем и другима и од њих трпео бројне увреде, од којих су неке биле ,,тако погрдне да се не могу прештампавати“. Те, 1875. године, почео је да објављује и свој историјско–романтичарски роман „Цар Душан“ (као целина роман је објављен у 3 књиге, 1919. и 1920. године у издању „Модерне књижнице“ у Загребу, као накладе хрватског штампарског завода), у коме је покушао да прикаже целокупни живот српског народа у 14. веку. Неки ово дело сматрају нашим најбољим историјским романом. У „Отаџбини“ штампао је путописну новелу „Кроз Швајцарску“ и чланак „Санитетска служба на бојишту“.

Др Владан Ђорђевић у српско–турским ратовима 1876–1878. године

Први српско–турски рат почео је 20. јуна 1876. године. Др Владан Ђорђевић је постављен за начелника Санитета Јужноморавске дивизије са седиштем у Ћуприји, а усред рата за начелника санитета Сједињене моравско–тимочке дивизије, којом је командовао руски добровољачки генерал Черњајев, а где је Владан испољио добре организаторске и административне способности.

Анализирајући пропусте у збрињавању рањеника у првом српско–турском рату 1876. др Владан Ђорђевић је писао да је „...у рату је било: 150 доктора медицине и хирургије, 49 лекара и врачева и 157 апотекара“, па каже ,,да са толиким санитетским персоналом цела српска војска се могла тако снабдевати, да јој војни санитет функционише као прајски“.

После битке на Шуматовцу, главнокомандујући, генерал Черњајев је унапредио др Владана Ђорђевића у чин потпуковника. Када је 17. октобра 1876. године први српско–турски рат завршен, Владан је унапређен у чин санитетског пуковника. Томе су се успротивиле његове старије колеге а нарочито кнегиња Наталија, која је поцепала указ о унапређењу. Уместо тога кнез Милан га је одликовао Таковским крстом, који је до тада имао само генерал Черњајев. Због притиска кнегиње Наталије, а вероватно и неких других, Кнез Милан је морао да га смени са положаја у Српском војном санитету, што му је саопштио у једном писму, скоро га молећи да ту дужност напусти (ову изненадну немилост познаваоци приписују познатој нетрпељивости краљице Наталије према Владану Ђорђевићу. Др Мика Марковић за њу је рекао да је била фатална жена... лакомислена, безобзирна, сујетна и рђаво васпитана, а пуковник др Сава Петровић, лекар краља Милана и краљичин миљеник, да она уме да мрзи и тешко томе кога она намрзне). У одговору Владан је изразио своју сагласност и замолио Кнеза да се смена одложи да би могао отпратити генерала Черњајева до Кишињева у Русији, како га је генерал молио. За време боравка у Русији било му је понуђено место „статског совјетника“, што је био чин између пуковника и генерала, али је он то одбио, опет са истим образложењем као и неколико година раније, када му је била понуђена катедра хирургије.

Након смењивања др Филипа Тајсића („због неспособности“) с места начелника Санитета врховне команде, др Владан је постављен на његово место. Одмах је почео спремати Српски војни санитет за Други српско–турски рат (године 1878. др Владан је путовао у Беч и молио своје учитеље Т. Билрота и Е. Алберта да дођу у помоћ Србији или да пошаљу своје асистенте.) Организацију санитета Српске војске је унапредио па су резултати санитетског збрињавања били бољи. Збрињавање је било брже (по наређењу морало се обавити у току првог сата) а санитетска евакуација се одвијала брже и боље. Недостатак у санитетском материјалу знатно је надокнађен, како путем помоћи из иностранства, тако и заузимањем турског санитетског складишта у Нишу.

Након заузимања Ниша, наредбом Врховне команде Српске Војске 10. јануара 1878. на предлог др Владана Ђорђевића формирана је велика Нишка болница код Ћеле Куле (са око 1000 постеља) и он је постављен за њеног управника. Тада је др Владан добио и Таковску звезду са мачевима, орден који су добили команданти дивизија чему су се успротивили како кандидати тако и Владанове колеге, а нарочито кнегиња Наталија. Ваља нагласити да се др Владан Ђорђевић током српско–турских ратова много више бавио организационим пословима него ратном хирургијом.

Због очигледне нетрпељивости кнегиње Наталије, др Владан је 1878. на крају Другог српско–турског рата поднео оставку на место дворског лекара. Иначе, узрок те нетрпељивости није јасан. Могуће је да је зато што је она сазнала да је др Владан био против женидбе кнеза Милана са Наталијом, или зато што је она могла веровати да је др Владан имао негативан утицај на кнеза Милана и да је доста доприносио његовом слободном понашању за време њихових често врло дугих путовања по Србији и Европи или нечег сасвим трећег. Може се тврдити да је та нетрпељивост настала доста рано, већ првих година његове службе као дворског лекара.

Др Владан Ђорђевић ствара модерно санитетско законодавство

Када се у области Астрахана у Русији крајем 1878. и почетком 1879. године појавила „Астраханска чума“, запретила је опасност да се, под притиском Мађарске и Аустрија употреби, за њих згодну прилику да затвори читаву северну границу Србије, што би, због прекида извоза меса, довело до огромне привредне штете, у ратовима доста исцрпљене Србије. Министар унутрашњих дела, Радивоје Милојковић послао је др Владана Ђорђевића у Беч да отклони ту опасност, што је он са успехом извршио, тако што је са изасланицима Аустријске и Угарске владе уговорио заједничке мере превенције. На томе му је Српска влада била веома захвална.

По повратку из Беча др Владан Ђорђевић је постављен за начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, што би данас одговарало месту Министра здравља, које тада није постојало. Он се тако још више удаљио од хирургије и практичне медицине и усредсредио се на општу медицину, хигијену и санитетско законодавство.

Српско санитетско законодавство је до тада углавном било уређивано „расписима“ и „правилима“ која су издавали дотадашњи начелници Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Др Владан је најпре прикупио, уредио и публиковао све што су његови претходници урадили и под насловом „Санитетски зборник“, објавио две свеске закона, уредби, министарских предписа и др. Руковођен Френклиновом девизом „Public Heаlth is public wealth“ т.ј. „Народно здравље је народно благостање“ др Владан је одлучио да створи ново санитетско законодавство и посветио се изради нашег првог санитетског закона припремивши тзв. ,,Предуговорну радњу за уређење санитетске струке.“ Године 1879. издејствовао је да у Скупштини буде усвојен „Закон о установљењу народног санитетског фонда“, који је краљ Милан Обреновић прогласио 28. децембра 1879. године у Нишу. Две године касније, 30. марта 1881. усвојен је и „Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља“. Припреме и успешна одбрана тих закона у Народној скупштини захтевали су огроман труд. Наиме, у то време у том делу Европе није било сличног закона на који би се могао угледати. То је посебно било тешко у Србији, у којој није било никаквих средњовековних санитетских институција које би требало мењати. Осим тога, није било лако изборити се за тако радикално нове предлоге санитетских закона у Народној скупштини, у којој су доминирали конзервативни посланици са села.

Још док је био у припреми, предлог Санитетског закона био је преведен на немачки и француски језик и послат на 400 адреса водећих научних и стручних институција у Европи, с молбом за оцену и стручно мишљење. Закони су добили ласкаве оцене од угледних међународних часописа, као што су аустријски „Wiener Medicinische Wochenschrift“, немачки „Gesundheit“ и „Deutsche Veirtejahreschrift für ofenteicke Gesundheitspilflage“, француски „Annales d’hygiene publique et medicine legale“ и угледних појединаца, као нпр. од др Хајнриха Адлера, члана бечког лекарског колегијума, др Грога, начелника мађарског санитета, професора Реклиа из Лајпцига, професора Висеа из Цириха и других. Делови његових санитетских закона касније су уграђени у аустријско и шведско санитетско законодавство. Уз мање измене његови санитетски закони су служили више од 45 година.

Поред израде већ поменутих закона, др Владан Ђорђевић је израдио и српско ветеринарско законодавство, које је било значајно не само за употребу унутар Србије већ је Србији омогућило склапање Ветеринарске конвенције са Аустро–Угарском и извоз стоке у ту земљу (извоз је био главни извор прихода Србије од трговине). У то време, Аустро–Угарска је била главно спољнотрговинско тржиште Србије.

У жељи да побољша здравље и физичку спрему, пре свега омладине и регрута, др Владан је 1881. године основао прво „Београдско друштво за борење и гимнастику“, које је доцније прерасло у „Соколски покрет“ и покрет „Душан Силни“.

Др Владан Ђорђевић на месту председника Одбора београдске општине

Велики успеси др Владана Ђорђевића у реформи српског санитета, а посебно његов рад на санитетском законодавству, учинили су да је краљ Милан 31. јула 1884. године донео Указ којим је др Владана Ђорђевића поставио за председника Одбора београдске општине. Још раније, док су се водили разговори о његовом постављењу, Владан је условио своје прихватање тог задатка усвајањем ,,Закона о трошарини“ за београдску општину. Владан је знао да без овог закона општина неће имати сигурне изворе прихода, довољне за плаћање ануитета за велики зајам за извођење општинских радова које је већ био уврстио у свој програм. То су пре свега били изградња канализације, побољшање снабдевања хигијенски исправном водом, осветљење, калдрмисање, изградња кеја и др. Скупштина је на предлог Владе Закон усвојила 13. јула 1884. године (о том Закону водиле су се расправе још и раније, тј. од 1880. године; чак је 22. децембра 1880. пројекат Закона био и усвојен, и 26. марта 1881. године предат Влади која га је проследила Скупштини на усвајање, али га је она одбацила). Тако су се створили услови да др Владан Ђорђевић прихвати понуђено наименовање. Све што је био планирао да уради Владан је предвидео у 4 књиге под насловом „Београдски општински послови“, од којих је прва изашла 1884. а остале три изашле су 1885. године. У то време Београд је имао 40.000 становника и буџет од 567.000.

Пошто је Општински одбор усвојио његов план др Владан Ђорђевић, Јова Крсмановић и Јован Антул обишли су неколико престоница у Европи, да би видели како су радови које је он планирао у њима били изведени. По повратку поднели су детаљан извештај, који је 25. јануара 1885. године прочитан на седници Одбора и одштампан у другој књизи „Београдски општински послови“. Ту су били прецизирани како послови, тако и рокови за извршење радова. На пример, гасно осветљење требало је завршити до 1886. године, водовод и канализацију до 1888. итд. Тада је Владан дао и да се припреми нацрт „Закона о општини главне и престоне вароши Београда“, који је 18. јула 1885. године предат Комисији правника на проучавање. Већ 23. јула 1885. године дошло је до отвореног сукоба између Управе града Београда на челу са Ж. Блазнавцем и Одбора на челу са Владаном а због тог нацрта „...за који Одбор односно Владан нису били надлежни“. Сукоб је добио на ширини, умешало се и Министарство унутрашњих дела на челу са М. Гарашанином, који је 31. јула стао на страну Управе града и Блазнавца. Револтирани Владан је 3. августа 1885. написао оставку али је није предао, пошто је у међувремену Управа града против њега поднела тужбу суду. У уверењу да ништа лоше није урадио, оставку није предавао „...до доношења судске одлуке“. Владан је цео случај изнео и пред Одбор који му је дао пуну подршку.

Како је Министар, као члан Владе, стао на страну Управе града, Владан је ипак проценио да ће непријатељско расположење Министра и Владе штетити Одбору и у августу 1885. године је предао оставку Влади, коју је она одмах усвојила. Тако се десило да Владан није успео да модернизује Београд и побољша хигијенске прилике у њему како је био планирао.

Па ипак у једногодишњем периоду ,,председниковања“ Одбором, у Београду је доста урађено. Засађено је хиљаду стабала уличних дрвореда, посађено је дрвеће на Великој пијаци, подигнут је парк око споменика Јосифу Панчићу, на Цветном тргу подигнута је пијаца, коцком је калдрмисан део Дубровачке улице и део улице код Саборне цркве, затворено је гробље код цркве Св. Марка и основано је „Ново гробље“, које је народ прозвао „Владановац“. Набављене су машине за чишћење септичких јама, наређено је редовно изношење и одвожење смећа, чишћење улица и тротоара испред кућа и радњи и др. При свему томе требало се борити и изборити са наслеђеним навикама из турског периода и пасивним и активним отпором грађанства, занатских радњи, сељацима који су до саме вароши обрађивали своја имања и др.

Др Владан Ђорђевић у време српско–бугарског рата

Када је 1885. године избио рат између Србије и Бугарске доктор Владан Ђорђевић је из резерве активиран и у чину санитетског пуковника постављен за начелника Санитета Врховне команде. Као и у српско–турским ратовима, тако и у српско–бугарском рату 1885/86. године, др Владан Ђорђевић се морао бавити организацијом Санитета српске стајаће и народне војске. Као шеф пољског санитета морао је „на коњу јурити од бојишта до бојишта, од једне пољске болнице до друге, да организује рањеничке транспорте до пољских и резервних болница, тако да је и тада имао мало прилике да оперише“. У том несрећном рату, догађаји по Србију нису ишли повољно, о чему је Владан истинито писао у својој књизи „Сливница“ (која је доцније у проширеном и прерађеном издању објављена у две књиге под називом „Историја српско–бугарског рата“). Жестоко је критиковао пропусте санитетске службе. „…Управа војног државног санитета, која има онако горка искуства из два српско–турска рата 1876, 1877. и 1878. године и која за седам година мира не спреми тако рећи ништа за санитетску спрему своје војске за случај рата, она није само морално одговорна, она би требало да одговара и са свим друкчије.“ Очигледно је да је др Владан био дубоко несрећан јер је „тих 100 штампаних табака писао крвљу и сузама, надајући се да ....горка истина дејствује на народе као горки кинин у извесним болестима појединаца“ али се очигледно преварио јер је са тим „немачким“ трудом... стекао „једно 800 личних непријатеља“, више него што их је имао због својих других дела. То га ипак није поколебало. Он се и у даљем животу руководио девизом „Laboremus“, уверен да свако треба да обавља своју дужност без обзира на последице.

Када је објављена та књига, за Краља и Генералштаб пуна непријатних чињеница, краљ Милан је својеручно написао тужбу против Владана „због издавања државних тајни“, тражећи да „буде осуђен на 5 година затвора и губитак свију чиновничких права“. Срећом, судови су нашли да Србија нема Закон који забрањује писање историје те да нема по чему да му се суди, тако да је Владан био ослобођен.

Др Владан Ђорђевић министар у влади

Др Владан је 15. априла 1888. године био постављен за Министра просвете и црквених послова. Ту је дошао у сукоб са „партизанским распуштеним учитељима да их сатера у школе, а свештенике у цркве“. Касније је постављен за заступника Министра народне привреде, али је на тој дужности остао само до 22. фебруара 1889. године, када је најпре стављен на расположење а ускоро и у пензију. Ипак, за собом је у законским предлозима, оставио детаљно израђен програм за 10 наредних година рада, по коме су радили његови наследници.

Др Владан Ђорђевић изасланик Србије у Грчкој

После абдикације краља Милана 1889. године др Владан је стављен на расположење, а затим у пензију, у којој је био до 30. августа 1891. године, када је постављен за посланика у Атини. Он се том наименовању није обрадовао али се те службе „морао примити за љубав деце и могућности за њихово даље школовање“ јер је знао да ће ако буде и по трећи пут пензионисан, имати већу пензију па ће се, како је писао Валтазару Богишићу, „моћи са децом склонити у какав Грац или какву Женеву“. У Грчку је упућен без икаквих инструкција јер је Министар иностраних дела сматрао да њему не требају никакве инструкције и да ће у „Атинама видети шта треба да ради“. За време дипломатског рада у Грчкој, у коме су владе падале свака 3 месеца, није могао много урадити, посебно због „тадашње грчке мегаломаније“. Иако између Србије и Грчке није било ни границе ни спорних питања, Владан је за непуна три месеца влади у Београду послао 32 извештаја на 165 страна. За време боравка у Грчкој посветио се проучавању те земље, њених институција, грчког језика и књижевности. За то време написао је и неколико текстова: „Једна ноћ у Атинама“, „Меропа“, „Свадба Куртулисова“, које је објавио у часопису „Отаџбина“ и књигу „Грчка и српска просвета“ (коју је издала Српска краљевска академија). Током боравка постао је члан Атинског ученог друштва „Парнасос“, у коме је, пред Краљем, члановима краљевске породице и елитним атинским друштвом на грчком језику одржао предавање о Лази К. Лазаревићу, а које је у засебној књизи штампано на грчком.

Његово понашање у Грчкој није увек било дипломатско. На једном балу краљ Ђорђе је угануо ногу у току играња полке и почео да запомаже из свег гласа. Владан је без оклевања скинуо фрак, оборио Краља на под и наместио му ногу. Настала је мртва тишина. Краљу је било боље а Владан је на то рекао: „Тако ја пеглам“ и напустио двор.

Како је буџетом посланичко место у Грчкој било укинуто, доктор Владан Ђорђевић је 1. јануара 1894. године поново био стављен „на расположење“ и вратио се у Београд.

Др Владан Ђорђевић изасланик Србије у Цариграду

После три месеца, 6. априла 1894. Владан је именован за посланика Србије у Цариграду, где је остао више од 4 године. Захваљујући пријатељству са султаном Абдул Хамидом II (који му је једном приликом поклонио и арапског коња) уговорио је „Војну конвенцију између Турске и Србије“ и „Царински савез“ између две земље и уредио посету краља Александра Обреновића, током које је султан поменуте уговоре усмено прихватио али их је касније, на наговор својих саветника, отказао.

Захваљујући добрим односима са султаном и великим везиром (председником владе), др Владан је, и поред тешке борбе са иначе изврсним дипломатама великих сила и других земаља, успео доста да уради за Србију и Србе у Турској. У те успехе спадају потписивање Српско–турске конзуларне конвенције од стране султана, која је више од 10 година стајала нератификована; успео је да се из Скопља уклони грчки митрополит Самвросије и да се на његово место постави Фирмилијан, бивши ректор београдске богословије, да се за рашко–призренског митрополита постави Србин Дионисије, да се српски младићи приме у више школе у Цариграду од којих неки као султанови питомци, да руски посланик Нелидов почне радити у корист захтева Србије и Срба, да се отвори више школа у старој Србији и Македонији и да се у Цариграду оснује српски лист „Цариградски гласник“.

За време тог боравка, Владан је у Цариграду био изабран за члана Грчког књижевног друштва „Силогос“ и Руског археолошког друштва, у којима је одржао по једно предавање.

Када му се у Цариграду кћи Мара удавала за познатог цариградског банкара, венчање су обавила 3 (грчка) патријарха, цариградски, антиохијски и јерусалимски, а султана је представљао велики везир. Каже се да је свадбени ручак личио на васељенски сабор. Као што се види, Владан је у Цариграду био много успешнији него у Атини. Поред немачког, француског, руског, грчког и енглеског, у Истамбулу др Владан Ђорђевић је добро научио и турски језик.

Др Владан Ђорђевић председник владе и министар иностраних дела

Дана 11. октобра 1897. године др Владан Ђорђевић је са места изасланика у Цариграду био именован за председника владе Србије чиме се завршио његов посланички боравак у Цариграду. На месту председника владе и министра иностраних дела Краљевине Србије др Владан Ђорђевић је остао три године, до краљеве женидбе са Драгом Машин, са којом се није слагао. У то време политичко стање у земљи је било „раздирано династичким и политичким партизанским фанатизмом“ а „партијски интереси били су пречи од државних“. „Нашавши се између два краља, оца и сина, као између два жрвња на челу целе државне управе“ покушао је да „излечи отаџбину од партизанског рака („carcinoma politicum“) и приступи државној хирургији“. Он каже да је „оперативним методама за 3 године успео да се масе појединих партија са свим одрекну политичке дангубе и да се врате својим привредним пословима. Беху остали само партијски генералштаби, без војске, и сада је њих ваљало ухљебити у многим рударским и железничким предузећима, и онда би та операција државне хирургије потпуно успела“. Др Владан Ђорђевић је био за реформе, али не оне које потичу из Скупштине, у којој су доминирали сељаци, већ се залагао за реформе од врха, од друштвене елите и са одобрењем круне. У тешким политичким сукобима који су тада владали у Србији, као председник владе имао је намеру да стиша међупартијске борбе, привредно и културно унапреди земљу и преуреди војску преко установљавања „Активне команде“, на чије је чело дошао краљ Милан, отац краља Александра Обреновића.

Период Владанове владавине, у коме су гушене политичке слободе, слобода штампе, збора и договора, а завођен ред, рад и законитост познат је као „Владановштина“. Иако су неки трезвени аналитичари као на пример М. Миловановић, писали да владавина др Владана није у себи имала „ничега особитог, ничега ни са свим новог, ни са свим необичног, ничега што пре није било, што се после није настављало и што се у будуће неће настављати“, његова владавина је држана за најнепопуларнију коју је Србија икада имала. Владан је, кад је био убеђен да је исправно и корисно, био крут и одлучан и није се обазирао на противнике. Та, од политичких партија осуђивана, „Владановштина“ била је разлог што се, након његове оставке дате, јер је, „владалац од кога је хтео да начини великог краља издао девизу своје владе „Србија преча од свега“ за девизу „Жена преча од Србије“, 3 дана прослављало уз пуцање из прангија и пушака, са колом испред скупштине и печењем волова на ражњу. Народ је, иначе крајње непопуларну женидбу краља Александра Обреновића са Драгом Машин, прихватио само кад је био учињен крај Владановом режиму. Период своје владавине, Владан је иначе описао у три књиге под насловом „Крај једне династије“, које су у изводима штампане и на немачком („Das Ende der Obrenovitch“).

Оставка на место председника владе и одлазак у Беч

Због краљеве женидбе Драгом Машин, политичких сукоба, раскида између бившег краља Милана и његовог сина, краља Александра и др, Владан је, док је био на путу из Меријенбада у Париз, из Луцерна 12. јула 1900. године послао оставку, повукао се из политике и отишао у Беч.

Решењем министра финансија, пензија му је била одузета. Чак је лишен и чина резервног официра. Како без плате и пензије није могао да издржава себе и породицу, радио је као новинар сарадник пет бечких и једних берлинских новина. Дружио се са бившим краљем Миланом све до његове смрти. Кад му је одлуком Државног савета пензија била враћена, престао је да ради за новине и посветио се писању студије „Die Frauen der Obrenovitch“. После убиства краља Александра, у часопису Zukunft објавио је чланак „Der letzte Obrenovitch“. У том периоду написао је рад Лаборемус! Сто година наше лекарске струке, који је 1904. године, прочитан на Првом конгресу српских лекара и природњака.

Повратак у Београд. Поновно ангажовање у политици.

У пролеће 1905. године Владан Ђорђевић се вратио у Београд. Као одани обреновићевац и високи службеник тог режима он није могао очекивати наклоност нове династије и новог режима, поготово после више напада на претендента на српски престо, Петра Карађорђевића, а нарочито када је после његовог прогласа из Женеве од 16. јула 1899. године Карађорђевиће прекрстио у Дезертеровиће, алудирајући на Карађорђево бекство из Србије 1813. године. Сам Владан је долазак Петра Карађорђевића на престо сматрао за једино и најбоље решење, јер Србија није била спремна да прими принца неке друге династије нити је била зрела за републиканско уређење. Он није намеравао да се бави политиком већ посвети завршетку и сређивању својих дела.

Иначе, политичка ситуација у Србији је била врло тешка. Због тзв. завереничког питања земља је била скоро потпуно изолована. Европски дворови су са згражавањем гледали на убиство краља и краљице и нису прихватили новог краља који је дошао на окрвављени престо. Сам краљ није имао довољно снаге да се од атентатора јасно дистанцира и да их осуди. Посебно су били компликовани односи са Аустро–Угарском због изгледног споразума Србије и Бугарске и најављеног царинског рата. Владе у Србији су се често мењале, и по неколико пута годишње и нису ни имале праву шансу да нешто предузму.

У таквој ситуацији јавиле су се и идеје да се око новог краља окупи стара гарнитура бивше Владанове владе, па су прављене и комбинације да се и Владан именује на место шефа Конзервативне странке, која је била остала без вође. Изгледа да о тим плановима Владан није много знао или у њих није много веровао.

Иако је повратком у земљу изразио пуну лојалност Петру Карађорђевићу, осуђивао га је због тога што је престо прихватио под условима које му је наметнула Скупштина али и због неодлучности да енергичним мерама заустави политички неред у Србији. Када је краљу послао примерак своје књиге „Крај једне династије“, краљ му је опростио и чак је сматрао да Владан треба да се врати у политику, па је одобравао организовање планиране Конзервативне странке. Владан је ипак сматрао да је боље да на чело странке дође Вукашин Петровић, а да он делује из позадине, као идеолог, уредник и издавач партијског гласила, а при том је за то захтевао и потребна финансијска средства која није имао.

Суђење, пресуда и боравак у затвору

Кад се сазнало за ове контакте, краља са једне, и Владана и његових присталица, са друге стране, Владанови противници су одлучили да га уклоне. Др Јован Жујовић, Министар иностраних дела ултимативно је захтевао да се према Владану Ђорђевићу предузму оштре мере и да се на основу Закона о штампи он оптужи за одавање државних тајни у књизи „Крај једне династије“. Започет је процес под притиском владе и др Владан Ђорђевић је био осуђен на 6 месеци затвора. У позадини је била намера да га онемогуће да се даље бави политиком. Владан је одлучио да се не жали и да не тражи помиловање, па је 29. марта 1906. године ступио у затвор. Пуних 6 месеци је провео у затвору Управе града Београда. За то време скупљао је грађу за планирану књигу „Велике силе и балкански народи“. Приредио је и план за трагедију „Балкански краљ“, коју је после изласка на слободу проширио и 1909. објавио под насловом „Голгота“, најпре на немачком па на српском језику, у коме је, у форми историјског романа, писао о краљу Милану и догађајима који су претходили његовој абдикацији 1889. године. За то време написао је и књигу „Министар у апсу“. По изласку из затвора отишао је у Беч на лечење код свог бившег колеге, Герзунија. У Бечу је наставио да сређује и завршава своја дела. Завршио је дефинитивну верзију своје „Историје српско– бугарског рата“. Припремио је и збирку „Serbica“ са преко 800 докумената о историји Србије и Црне Горе од 1804–1815, које је он „пробрао, исписао и дао преписати у Ц. Кр. Дворском Домаћем и Државном Архиву у Бечу, а која се збирка чува у Краљевској Српској Академији“.

Владан Ђорђевић у време анексије Босне и Херцеговине

Када је 1908. године најављена анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро–Угарске, др Владан је замољен од Николе Пашића да преко својих приватних веза види „колико је ствар озбиљна“. Када је до анексије дошло, Владан се у Бечу и Берлину залагао за права српског народа. У том циљу објавио је расправу „Österreich Ungarn und Serbien“, дао интервју париском листу „Tana“ а у Берлину је одржао предавање и објавио књигу „Die Serbische Frage“.

Након појаве младотурске револуције, Владан је на немачком објавио књигу „Die Türkische Revolution und ihre Aussichten“, у којој је најавио могући погром народности у Турској, а који се Јерменима заиста и догодио.

Предавање у Српском лекарском друштву и прослава педесетогодишњице рада

Када је боравио у Београду др Владан Ђорђевић је често присуствовао и састанцима Српског лекарског друштва и писао о организацији санитетске струке. Иначе, доктор Владан Ђорђевић је присуствовао Првом састанку српских хирурга у Београду 22 и 23. децембра 1907. Тако је 1909. године у Српском лекарском друштву одржао велико предавање под насловом „Шта данас опажам у медицини“, у коме је изнео своје виђење развоја медицине за последњих 50 година.

Године 1910. др Владан Ђорђевић је прославио 50–годишњицу свог јавног рада. Тада су га посетиле бројне делегације и угледни гости, а др Војислав М. Суботић је објавио књигу о слављенику у којој је штампао и бројне изјаве лекара, фармацеута и др. о њему. Поводом те прославе доктор Владан Ђорђевић је приложио 100 динара у Фонд за лекарску сирочад.

Године 1911, поводом 50 година књижевног рада, у Чикагу је штампана његова књига „Народно здравље“. То је збирка чланака посвећених хигијени и дијететици. Владан је написао и студију „Министарство народног здравља“ у којој се снажно залагао за издвајање послова народног здравља из делокруга Министарства унутрашњих дела и за оснивање посебног Министарства за народно здравље.

На 40–ом Главном годишњем скупу СЛД–а одржаном 29. и 30 децембра 1930. године у Београду др Владан Ђорђевић је био позван да заузме место председавајућег скупа од разрешења старе и избора нове Управе.

Током прославе 50. годишњице СЛД–а 21. септембра 1922. године одржана је свечана седница у свечаној сали новог Универзитета у Београду, којом је све време председавао др Владан Ђорђевић. Та част му је указана као оснивачу СЛД–а. Том приликом он је одржао пригодан говор изразивши своје велико задовољство што друштва које је он основао, Српско лекарско друштво, Српско друштво црвеног крста и Српско друштво за борење и гимнастику нису била „мртворођенчад“ како су говорили његови противници. Сва три Друштва, а нарочито Српско лекарско друштво, су постигла огромне успехе.

Ангажман Владан Ђорђевића у време Балканских ратова

Када је јако антисрпско расположење у Аустро–Угарској нагло нарасло с формирањем Балканског савеза, а нарочито с почетком ратних операција против Турске, што је Аустро–Угарска сматрала као угрожавање њених интереса, Никола Пашић је послао др Владана Ђорђевића у Беч да у немачкој штампи покуша да ублажи то расположење. Због растућег милитаристичког расположења, Владан је успео да ступи у контакт само са представницима скупштинске опозиције а у чланку „Политичко кумство“ у Neue Freie Presse заложио се за аустроугарско–српски споразум, којим би Аустро–Угарска подржала територијално проширење Србије а Србија би Аустро–Угарској дала привредне концесије. Његов чланак „Сад или никад“ новине нису смеле ни да објаве. Последњи чланак „Србија на Јадранском мору“ објављен је у листу National Zeitung. Како су његова планирана предавања отказивана, др Владан Ђорђевић се вратио у Београд. Био је јако љут што Аустро–Угарска својим безобзирним ширењем на Балкану игнорише српске интересе, а посебно њено настојање да изађе на море. Осуђивао је и Аустро–Угарску подршку за формирање Албаније, па је на немачком, француском и српском језику написао књигу „Арнаути и велике силе“, у којој је, на бази становишта аустроугарских научника, доказивао да простори на којима Арнаути живе никада нису представљали органску целину, да се они и не осећају припадницима истог народа и да немају заједнички језик, културу, историју и религију. Када су велике силе, највише залагањем Аустро–Угарске у Лондону створиле Албанију и присилиле Србију да се повуче из приморја, др Владан је написао брошуру „Quo vadis, Austria“ — „Куда си се упутила Аустријо“, штампану на немачком и српском језику, а која је била одговор на питање бечког листа Zeit: „Зашто Аустрију мрзе сви балкански народи а нарочито Срби?“. Владан је за то осуђивао аустријску политику према „најсрбастијој“ земљи, Босни и Херцеговини и противљење Аустрије Балканском савезу, уместо да она буде на његовом челу и на крају се питао „зашто аустријска влада већ две стотине година мрзи све Балканце, а нарочито Србе?“

После Балканских ратова Владан Ђорђевић се посветио приватним пословима и завршио је романе „У фронт“ и „Цар Душан“. Када је доктор Војислав Субботић организовао састанке ратних хирурга 6, 10, 13 и 16. јула 1913. године, др Владан је присуствовао тим састанцима. Референти су били и бројни страни хирурзи који су дошли да помогну српским лекарима и хирурзима у збрињавању болесника и рањеника. Присуствовао је и XL Главном годишњем скупу СЛД одржаном 29. и 30. децембра 1913. у сали Друге београдске гимназије. Тада је замољен да у паузи од истека мандата ранијег и избора новог председника СЛД заузме место привременог председника. Захваљујући се на тој почасти рекао је да је срећан што види колико напредује Друштво које је „имао срећу у своје време основати“ и што види да сви његови напори „нису остали без успеха, бар што се струке тиче“. Очигледно био је срећан што бар у томе никада није оспораван, односно игнорисан, као што је то било његово ангажовање у политици и књижевности.

Први светски рат у животу Владана Ђорђевића

Сарајевски атентат га је затекао у Бечу одакле је преко Букурешта, у коме је из Српског посланства телеграфисао српској влади да јој се ставља на расположење, наставио у Цариград, где му је живела ћерка Мара. Сва три Владанова сина су ступила у Српску војску. Из Цариграда Владан је дошао у Ниш, где му је супруга Паулина доживела други мождани удар. У лето 1915. преселио је породицу у Врњачку Бању. Крајем јануара 1916. ухапшен је од стране аустријских окупаторских власти и спроведен у Београд, али је убрзо био ослобођен. Ускоро му је супруга Паулина преминула у Врњачкој Бањи после трећег можданог удара. Јуна 1916. поново је био ухапшен. На питање, по злу чувеног полицајца Витмана, „Ко си ти?“ одговорио је: „Ја сам доктор Владан, бивши председник Српске власти, члан Српске академије наука, командер разних па и аустријских ордења, Српски пуковник и краљевски пруски санитетски поручник за резерви, а ко си ти битанго?“. По томе је постао популаран широм Европе. Интерниран је у место Семеринг, а потом Рапс односно Обендорф, у близини Беча, где је остао до 1918. године. Ту је написао своје успомене од 1914–1918. под насловом „Моја старост (Министар у ропству)“.

Ослобођење и повратак у Београд. Даљи период у животу Владана Ђорђевића.

Новембра 1918. године Владан је био ослобођен и упутио се у Београд где га је чекала опустошена кућа, оскудица и хладна зима. Син Милан, који је на челу Српских трупа ушао у Дубровник, а затим био постављен за Управника тог града, ускоро је био лишен звања и чинова јер је критиковао власт, вратио се у Београд, где је ускоро умро 1. децембра 1918. године од шпанске грознице. После две године боравка у Београду др Владан је, оставши сам, продао кућу и одселио се у Беч где је живео до 1924. године. Иако болестан, са јаким оштећењем слуха и вида, Владан је сакупио грађу за књигу „Црна Гора и Аустрија 1814–1894“, коју је 1924. године издала Српска академија наука. Годину дана раније она му је објавила и књигу „Србија и Грчка 1891–1893“ (прилог за историју Српске дипломатије при крају XIX века). Године 1925. месец дана је обилазио Шибеник, Сплит и Дубровник, у коме је довршио књигу „Србија и Турска 1894–1897“. У јесен 1926. дошао је у Београд. У породичну гробницу на Новом гробљу пренео је посмртне остатке чланова своје породице. У великој сали Универзитета одржао је предавање „О педесетогодишњици Српског Друштва Црвеног Крста“ и написао чланак „Срце и душа Европе, прилог за историју првих педесет година у животу Друштва Црвеног Крста уопште и Српског Друштва Црвеног Крста напосе“. Током тог боравка у Београду 17. новембра 1926. године промовисан је у првог почасног доктора медицинских наука Београдског универзитета. Промотер је био професор др Ђорђе Јоанновић, декан Медицинског факултета. Том приликом, а поводом преласка са хирургије на друге послове, Владан је рекао да би у оно време „сваки интелигентан човек морао да служи отаџбини онде и онако како је од њега потреба захтевала“ и да је „кроз цео дуги и мучан живот остао веран својој девизи: Лаборемус“. После низа година оспоравања, очигледно дирнут, др Владан Ђорђевић је рекао: „Ваше одликовање господо, после оркански бурног живота, после громова неправде и поплаве горчина, то су последњи зраци Сунца који обасјавају позно вече мог живота. У обичном људском животу мало је срећних који доживеше то Сунце на заходу“. На путу за Беч задржао се у Новом Саду, где је доживео величанствени дочек и на позив Друштва напредних жена одржао предавање под називом „Душанов универзитет“. У Бечу је на молбу Југословенског друштва „Слога“ у сали „Словенске беседе“ одржао предавање „О Сабору Државном у Скопљу на коме је донет Душанов законик“.

Др Владан Ђорђевић је у Бечу живео сам, болестан и у сиромаштву. Умро је 31. августа 1930. године у Бадену, код Беча, у 86. години живота. Пренесен је и сахрањен у Београду. Парастосу у Саборној цркви присуствовали су изасланик краља Александра, председник и више чланова владе, већи број лекара и пријатеља. У име Академије од њега се опростио генерал Живко Павловић.

Хируршки рад др Владана Ђорђевића

Видели смо да је др Владан Ђорђевић у почетку радио и као лекар и као хирург. Главни извор података о хируршком раду др Владана Ђорђевића налазимо у његовој књизи „Прве године лекарске праксе“ и у записницима са састанака Српског лекарског друштва.

Операције је изводио у Београдској варошкој болници, у Војној болници, и по кућама, најчешће сопственим инструментима, које је набавио у Бечу и Пруској. Обично му је асистирао неко од београдских лекара.

Одувек се хируршки рад хирурга процењивао по врстама операција које је могао да изведе, њиховом броју и успеху са којим су изведене. Данас имамо сигурне податке о Владановом хируршком и уопште лекарском раду само за период до краја 1872. године, у коме је извео 82 операције. О каснијим операцијама знамо само када су детаљније реферисане на састанцима Српског лекарског друштва, што је доста детаљно бележено у записницима са тих састанака. Првих 98 операција представљале су велики догађај за српску хирургију у којој се, пре њега, операције нису изводиле и нису помињане у извештајима о раду српских болница. Др Владан Ђорђевић је радио операције из више грана данашњих специјалности хирургије.

Операције на лицу и вилицама

Изгледа да је прву већу операцију др Владан Ђорђевић извео фебруара 1872. године, када је код једне младе жене, у седећем положају у локалној анестезији, користећи један од првих електрокаутера, ексцидирао остеосарком „који је већ био узурпирао цело коштано непце“, „са потпуним успехом“, јер после шест месеци није било рецидива болести. Из ове области хирургије изводио је и низ других операција, као што су клинаста ексцизија карцинома усне, операција обостраног урођеног расцепа усне методом по Лангенбеку; ексцидирао је кавернозни хемангиом са слепоочнице детета старог две године и код пет болесника екстирпирао је „лимфне гуке“ са врата Бенетовом методом. Носне полипе је одстрањивао Лангенбековим клештима. Радио је одстрањивање крајника (тонзилектомије). Октобра 1875. године оперисао је тумор горње вилице (максиле), вероватно епулис.

Операције на оку

Др Ђорђевић је вршио операције и на очима. Тако је 23. августа 1872. године са успехом и без последица по вид операцијом кроз корнеотомију одстранио једно парче камена које је било пробило рожњачу, ушло у око и заболо се у сочиво. Вршио је и операције катаракте одстрањивањем сочива. Најпре је извршио „три срећне Грефеовске линеарне екстракције на три особе које су биле на оба ока слепе“, и сочива поклонио Друштвеној збирци СЛД. Таквих операција извео је још најмање 16, а вероватно и више, и то са мало компликација. Марта 1874. године извршио је пресецање тетиве унутрашњег правог очног мишића (m. rectus oculi medialis) у циљу лечења разрокости (страбизма), а октобра 1875. ексцидирао је тумор вежњаче (коњуктиве).

Уролошке операције

„Због слабе и једноличне исхране“, чак и млади људи у прошлости често су патили од камена у мокраћној бешици, а због распрострањене гонореје или повреда, многи су имали стенозе мокраћне цеви (уретре). Зато је др Владан Ђорђевић већ од почетка бављења хирургијом морао да ради цистолитотомије и уретротомије. Водену килу (хидроцелу) лечио је евакуационим пункцијама и убризгавањем Луголовог раствора (воденог раствора јода), а у циљу изазивања асептичног запаљења, које је требало да доведе до облитерације простора између овојница тестиса у коме се накупљала течност. Марта 1874. године, уз асистенцију др Ј. Холеца, екстирпирао је већи сарком из мошница „са кастрацијом на болесној страни, јер је гука из тестиса полазила“, при чему је пацијент „потпуно оздравио“. Тумор је поклонио Друштвеној збирци СЛД.

Операције на коштано–зглобном систему

Др Владан Ђорђевић је примењивао инцизије („онкотомије“) код гнојних обољења екстремитета. Преломе и ишчашења лечио је репозицијом и гипсаном имобилизацијом, а уколико би се уз прелом налазила рана, на гипсаном завоју остављао је један прозор (код прострела два прозора, над улазном и излазном раном), да би могао вршити испирање и превијање ране „дезинфекторним“ средствима. Запаљење зглоба кука (Coxitis) лечио је гипсаним и екстензионим завојима. Прву операцију из ове области, октобра 1873. године, са врло добрим резултатом, код једне девојке извршио је због кривошијости (тортиколис) пресецањем тетиве стерноклеидомастоидног мишића, код које је, пошто је рана на мишићу зарасла, др П. Остојић „електрисао антагонисту“. Фебруара 1874. године почео је да примењује секвестректомије на голењачи по Есмарк–Дитловој методи, а марта исте године је, у Београдској варошкој болници, уз асистенцију др Гонсјоровског, извео прву ампутацију потколенице „по новој методи еластичном лигатуром“. Ампутације прстију вршио је код „разголићених фалангеалних зглобова“. Контрактуре колена лечио је насилним исправљањем („Brisement forsé“), а након тога стављао је гипсани завој, који је држао неколико недеља. Код једног таквог случаја резултат му није био познат, јер му се пацијент није јавио на контролу, а код једне пацијенткиње резултат је био веома добар и она је могла нормално да хода.

Операције из опште хирургије

Из области данашње опште хирургије, др Владан Ђорђевић је инцизијама и контраинцизијама апсцеса (тзв. „онкотомијама“) лечио гнојна обољења. Међу гнојним обољењима лечио је и перианалне апсцесе и фистуле. Када би наишао „на труо гној или рђаве гранулације“ гребао би их Фолкмановом кашиком, па целу површину каутерисао са Acidum nitricum fumans или са liquor ferri sesquichlorati. Код великих оштећења меких ткива, где су се стварале велике шупљине, служио се Шасењаковим системом дренирања, а за дренове је користио „изрешетана црева од каучука“ разних промера или штрајфне од платна. Већ 1872. године извршио је понављано бужирање корозивне стенозе једњака. Оперисао је и кожне туморе. Од 1874. године почео је да изводи абдоминоцентезе и торакоцентезе, користећи „instrument Dieu la fois“. Те године је ексцидирао карцином дојке код мушкарца, користећи „платиниту жицу која је до белоће усијана галванокаустичним апаратом“ и поклонио га друштвеној збирци СЛД. Фебруара 1875. године оперисао је болесницу са укљештеном феморалном килом, али она није преживела, изгледа због непримећене гангрене црева и запаљења трбушне марамице (перитонитиса). Децембра 1875. године ексцидирао је један неурином на руци. „Паронихије“ (вероватно оно што ми данас називамо unguis incarnatus–ом) „видао је по Билротовом начину“, завлачећи „тифтик испод оне ивице нокта која зарашћује у месо“.

Акушерске интервенције

Поред бројних порођаја, током којих је користио и форцепс а по потреби вршио и ревизију материце, др Владан Ђорђевић је код угинућа плода или занемарених компликација порођаја вршио кефалотрипсије и екстракције плода. У једном случају успео је да спаси не само породиљу него и другог близанца.

Владаново напуштање хирургије

Већ је споменуто да је др Владан због бројних обавеза све више запостављао лекарску струку, да би је, 1884. године, и сасвим напустио. Имајући на уму његов таленат његово напуштање хирургије коментарисали су његови учитељи и колеге. Теодор Билрот је, судећи по извесним изворима, рекао: „Мом одличном ученику, др Владану Ђорђевићу зарђао је скалпел на штету српске хирургије“. На другим местима налази се следећа формулација: „За Србију је жива штета што је хируршки нож др Владана Ђорђевића зарђао“. Професор Алберт је рекао да „после Владана Ђорђевића Србија више нема хирурга“. Др Војислав Субботић 1910. године изјавио је да је „др Владан Ђорђевић радио на стручној, хируршкој немачкој литератури, у духу Билротове школе, са лепим успехом... Он се, поред дара за науку, одликовао увек и уметничким талентом. Штета што су прилике биле такве, да је напустио хирургију у којој је, по својим способностима, био позван да буде првак“. У свом приступном предавању студентима медицине 1923. године (које је прочитао професор Миливоје Костић), професор Субботић је написао и ово: „др Владан Ђорђевић био је доиста стручан хирург. Благодарећи свом дару и школи из које је произишао (мисли се на Медицински факултет у Бечу и његовог учитеља, Теодора Билрота — примедба Ч. Р.) доиста је био позван, да код нас усади хирургију и да је спреми и оснажи за даљи развитак. Но, баш његов многоструки дар, у вези с његовом изванредном снагом, као и разне потребе наше тадашње младе државе, учинили су да је г. Владан напустио хирургију и да се латио других задатака“. Многи други лекари, савременици др Владана Ђорђевића, који су познавали његове способности и његову огромну радну енергију, сматрали су да је за српску медицину и хирургију била штета што је он напустио своју струку.

Др Владан Ђорђевић и Српско лекарско друштво

Др Аћим Медовић и др Јован Валента су 1859. године покушали да оснују Лекарско друштво, али због слабог одзива лекара тај покушај није успео.

Почетком 1872. године, млади енергични лекар и хирург др Владан Ђорђевић је преузео иницијативу и придобио групу београдских лекара да оснују Српско лекарско друштво. На седници од 22. априла 1872. године др Владан Ђорђевић је својеручно написао молбу Министру унутрашњих дела за дозволу за формирање Српског лекарског друштва. То писмо је гласило:

„Господине Министре,

Лекари београдски, који су се доле потписали, осећајући живу потребу за каквим научним средиштем у коме би нашли прилике и средства, да у наточ својега огромног посла, који троши скоро целокупно време њихово, ипак држе корак са савременим напредовањем целокупног лекарства и јестаственичких наука помоћница, саставили су се у Српско лекарско друштво, жудећи да тим начином створе поље за међусобно обавештавање и унапређивање не само београдских лекара, него и свију дипломисаних лекара који станују по земљама где српски народ живи, и свију научењака који се интересују за развијање медицинских наука на српском језику, који би пожелели томе друштву приступити.

Устројство, циљеви и средства тога друштва изложене су потанко у приложеном „Уставу Српског лекарског друштва у Београду“. Ми молимо дакле г. Министра унутрашњих дела, да нам допусти на изложеним основима склопити јавно друштво и да нам потврди устав друштвени“.

Писмо је потписало 14 београдских лекара.

На првом главном скупу, одржаном 22. јула 1872. године, др Владан је изабран за секретара Друштва, реизабран је 28. октобра 1873. године, а ту функцију обављао је до 21. новембра 1874. године, дакле две године и осам и по месеци. Дефинисао је циљеве и написао „Правила“ Друштва, која су, с малим допунама, била усвојена. Осим ових, др Владан Ђорђевић има и више других заслуга за ово друштво. Већ на првим састанцима залагао се да Друштво почне издавати свој „Стручни орган“. Он је добио задужење да то питање разради, па је на већ четвртом редовном састанку, одржаном 16. септембра 1872. године, поднео детаљни програм о уређењу часописа за „лекарску књижевност“ Друштва који је назвао Српски архив за целокупно лекарство. Владан је био изабран за првог уредника часописа и уредио је прву књигу која је изашла 1874. године. Од Кнеза Милана обезбедио је сталну годишњу помоћ Друштву од 100 дуката (1200 динара) коју је наставио и повећао на 120 дуката краљ Александар Обреновић. Годину дана од оснивања, Друштво је од владе тражило помоћ за штампање „Архива“. Тек 26. јануара 1874. године Министарство просвете известило је Српско лекарско друштво да је „Народна Скупштина вотирала закон који је Књаз потписао“ и по коме се „Српски архив за целокупно лекарство штампа у Државној штампарији бесплатно“, што је увек чињено на врло квалитетном папиру и у доброј опреми. Тако је било могуће да се у едицији „Архива“, на пример до 1891. године, издају 34 књиге.

На Главном годишњем скупу СЛД–а, који је одржан 20. априла 1886. године, тајним гласањем, др Владан Ђорђевић је изабран за потпредседника. На ту функцију је реизабиран три пута да би 4. фебруара 1890. године, такође на Главном годишњем скупу, тајним гласањем изабран за председника; реизабран је 4. јануара 1891. године. На тој дужности остао је до 21. септембра 1891. године. Тога дана обавестио је скуп да је именован за изасланика у Грчкој, те да зато убудуће неће моћи председавати ни присуствовати састанцима Друштва. Истовремено, известио је о свом недавном присуству на међународном хигијенском конгресу у Лондону, на коме је било више од 3000 учесника. Већ 5. октобра 1891. године седницама Друштва председавао је потпредседник др Михаило–Мика Марковић. Владан је доцније изабран за почасног председника Српског лекарског друштва.

Колики је углед др Владан Ђорђевић имао у СЛД говори и чињеница да је, иако се више није бавио практичном медицином, тајним гласањем у Друштву, 22. марта 1886. године изабран, а 28. априла 1890. године реизабран за кандидата за редовног члана Главног санитетског савета.

Др Владан Ђорђевић је дао и значајан стручни допринос Српском лекарском друштву, нарочито током првих година. Написао је више чланака и књига и превео неколико страних књига из медицине, штампаних у едицији Српског архива за целокупно лекарство.

Учешћем у раду и бројним приказима на састанцима допринео је редовном одржавању састанака и њиховом квалитету.

Друштвени значај Српском лекарском друштву повећавао је његовим ангажовањем у разматрању предлога санитетских закона. Тако су у Друштву претресани његови законски пројекти: пројекат Закона о сузбијању проституције (као о појави која се, ако се не може сузбити, мора регулисати), о Предуготовној радњи за уређење санитетске струке, из којега су проистекла два закона: Закон о народном санитетском фонду (1879) и Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља (1881). Овде је, између осталог, био прописао да Српско лекарско друштво по први пут бира чланове Главног санитетског савета које је краљ само потврђивао, али не и постављао као раније.

Др Владан је био један од представника Србије на Трећем међународном лекарском конгресу у Бечу 1873. године, где је узео учешћа у дискусији. Изјаснио се против карантина за колеру, јер се они „не могу и онако у живот привести као што би требало“, истакавши да „не сматра прилепчивост за један једини но само за један од многих момената постанка и ширења холере“ те да је будућност у „хигијенским мерама а не у затварању граница“. Он је био и делегат Србије и СЛД на међународним хигијенским конгресима у Торину (1880), Женеви (1882), Бечу (1884) и Лондону (1891), представник Србије на Међународној хигијенској изложби у Берлину, где је 28. јуна 1883. године по позиву одржао једно предавање о санитету у Србији.

Током прве три године од оснивања Српског лекарског друштва др Владан Ђорђевић дао је значајан допринос његовом стручном раду. Поред приказа операција које је изводио (о којима је већ било речи) др Владан Ђорђевић је приказао и низ неоперативних (интернистичких) болесника.

У првој години рада Друштва (1872) приказао је „један врло редак случај лепре или грчке елефантијазе“, „урођени недостатак материце и вагине код једне распуштенице“, „један редак случај пемфигуса по целој снази“ и „једног војника са непрекидним дрхтањем једне руке услед централно — живчане болести“ .

Године 1873. приказао је „Lusus naturae“ код једног момка који има три тестиса у једној мошници“, једног, по целом телу, тетовираног „албанеза који је за сада најсавршенији на свету егземплар уметности тетовирања“, „случај некротомије на тибији једног болесника са еластичном лигатуром уместо компресије главног артериозног стабла“, и „две фотографије необично великог липома“. Током те године реферисао је „Француски начин лечења противу дифтерије у души („Гуштера“)“, а у часопису Друштва објавио је и књиге „Прве године лекарске праксе. Лекарско — статистичка студија“, „Лекарска статистика српске војске за потоњих 30 година, упоредно са војно — лекарском статистиком осталих европских и америчких држава“, а са др Валентом припремио је „Питања за скупљаче народне медицине“.

У трећој години рада у Друштву (1874) реферисао је „један занимљив случај гангрене пениса“, „успешну екстирпацију неврома“, „о гризлицама у носу које су сатрле цео Septum narium“, „успешну екстирпацију гуке на горњој вилици“, говорио „о извршеној уретротомији“, „о екстирпацију фиброма на оку“, „о херниотомији“, и „о екстирпацији епителијалног карцинома на челу и о пластичној операцији која је на истом болеснику извршена“ (Срп Арх Целок Лек 1879; књ.3:50).

Наредних година у Друштву је реферисао „О чланку др Кужеља о школским клупама“ и „О овогодишњем међународном хигијенском конгресу држаном у Турину“ (Срп Арх Целок Лек 1887; књ. 9:7) и Лондону 1891. године, а 1909. године одржао је велико предавање „Шта данас опажам у медицини“ о чему је раније било речи. Поред наведеног, др Владан Ђорђевић је учествовао у дискусији по већем броју реферата других чланова СЛД, читао своје књиге, радове и извештаје са конгреса на којима је као делегат СЛД и Србије учествовао, од којих су многи доцније штампани. Приказивао је хистолошке препарате које је у Бечу сам био припремио али и препарате тумора које је оперативно одстранио. Друштвеној збирци поклонио је низ препарата и фотографија, а библиотеци примерке својих књига, радова, извештаја и превода.

Рад на сузбијању надрилекарства и на подизању квалитета лекарског рада

Још од средњевековне Србије, а нарочито током турске владавине, „народни лекари“ и бербери (нека врста хирурга) преузели су главну улогу у лечењу народа. Због недостатка лекара, неповерења у научну медицину и наводно добрих резултата лечења од стране народних лекара, о чему су се у народу шириле приче о сигурним и чудотворним излечењима, њихов утицај се наставио и у XIX веку. С друге стране, како је број лекара био мали, у неким варошима и војним формацијама за лекарске послове ангажовани су лекарски помоћници, магистри хирургије и „лекари“ који су своје дипломе стекли под сумњивим околностима, најчешће на немачким медицинским школама, о чему је, као делегат Србије, на Трећем међународном лекарском конгресу у Бечу, 1873. године, говорио др Аћим Медовић. Да би такве појаве сузбио, др Владан Ђорђевић је законом предвидео да „нико не може у Србији као лекар практицирати, који није од надлежних власти признат за правог лекара“, да ће се дозвола за рад давати „на поднесену молбу, само оним лицима... која су редовно свршила лекарске науке на каквом признатом државном универзитету, на коме су добила дипломе доктора целокупног лекарства („universae medicinae“) или доктора медицине и хирургије, но која им диплома даје право на лекарску практику у оној држави, у којој су диплому добила; ако се у дотичној држави, за право на лекарску праксу, тражи осим дипломе на докторски академички чин, још и државни испит, онда ће се од таквих лица тражити поред докторске дипломе и сведоџба о државном испиту“. Предвидео је и да магистри хирургије могу „у Србији добити само таква лекарска места на којима ће практиковати под надзором и одговорношћу каквога дипломиранога лекара... само као лекарски помоћници, па и то тек пошто докажу да су редовно свршили науке и добили универзитетску диплому магистра хирургије; но дозвољење на самостално лечење свију унутрашњих и спољних болести не може им се давати“, да „патрони хирургије могу се употребити само у болницама већим као старешине болничара и нудиља. Само по крајњој потреби каквој у персоналу болничком моћи ће се примити за лекарског помоћника на болници само онај патрон хирургије, који пред испитном комисијом, по све одличним резултатима покаже да је за то. Лекарима специјалистима, који путују ради лечења очију, ушију, зуба, или се баве специјално електротерапијом, хидротерапијом итд. даје дозволу на одређено време Санитетско одељење Министарства унутрашњих дела, на основу њихових диплома, или на основу посведочене вештине пред нарочитом комисијом Главног санитетског савета“, а да „самоуцима видарима не може се ни под каквим условима од сада давати дозвола на лечење ни у опште, ни за поједине редове болести или повреде“ па „ко нема надлежну дозволу на вршење извесног лекарског, ранарског или примаљског посла, а упушта се у лечење ради своје користи, сматраће се као варалица и казниће се новчаном глобом... или затвором; а ако ли кривицом такве личности или услед нецелисходног лечења од њене стране, неко се оштети, осакати или умре судиће му се по § 183. кривичкога закона. Овамо спадају они магистри или патрони хирургије, бабице и специјалисте који би се упуштали у лечење, за које немају дозвољење од надлежне власти“.

Како се, услед недостатка било каквог квалификованог здравственог особља народ понегде морао обраћати берберима и народним лекарима, др Владан Ђорђевић је организовао курсеве за ова лица, на којима су подучавани не само када и како нешто треба да ураде, него много више шта никад и нипошто не смеју да ураде.

Законском одредбом да „медицинску практику у Србији могу обављати само српски поданици“ фаворизована је интеграција страних лекара у српско друштво. Они су не само примали српско поданство (држављанство), већ су често ступали су брак са српским држављанима, понеки примали и православну веру, постајали прави српски патриоти и давали животе у ослободилачким ратовима српског народа. Неки од њих су постали родоначелници лекарских породица, од којих поједине трају и данас.

Др Владан Ђорђевић није само захтевао што бољи рад лекара. Он је, како каже др Миловановић, за „контрактуалне среске лекаре, био прави спаситељ“ јер их је „ослободио од тираније среских начелника“, који су „увек могли наћи узроке да подбуне срез и да туже среског лекара“ јер је „срески капетан увек био у праву а никад лекар“.

Изгледа је др Владан Ђорђевић у пролеће 1889. године предложио да се за начелника хируршког одељења Београдске варошке болнице на Палилули (данашња зграда Српског лекарског друштва) постави оснивач модерне српске хирургије, др Војислав Субботић, хирург, Србин родом из Новог Сада, аустроугарски држављанин, који је до тада био начелник хируршког одељења и управник Земунске болнице.

Владан Ђорђевић у здравственом просвећивању

Како смо већ видели, др Владан Ђорђевић је, нарочито у време док је био на челу санитетског оделења Министарства унутрашњих дела, настојао да подигне опште хигијенске прилике. Као представник Србије и Српског лекарског друштва учествовао је на неколико међународних хигијенских конгреса. Био је свестан да је неопходно много радити на здравственом просвећивању народа, па је 1881. године основао часопис „Народно здравље“. Часопис је издавало санитетско одељење Министарства унутрашњих дела. Владан Ђорђевић је био уредник часописа од 1. јуна 1881. до 26. јула 1884. Прве и друге године издата су по 52 броја, а треће — 51 број, што укупно износи 155 бројева. Др Владан Ђорђевић је и сам писао за овај часопис. Само у прве три године написао је 10 прилога. Уређивање часописа после 1884. године преузели су други, и он је доцније штампан као додатак свезака часописа Српски архив за целокупно лекарство.

У пролеће 1882. године др Владан је у Немачкој скоро два месеца проучавао модерне конструкције болница и хуманитарне заводе. Том приликом посетио је „Reichsgesundheitsamt“ где је видео да се раде „епохалне ствари“ па је решио да „једног младог али врло способног српског лекара и хигијеничара“ пошаље о државном трошку на две године у Берлин да се „спреми за шефа једне хигијенске лабораторије“. Као најпогоднију личност за такву едукацију видео је др Милана Јовановића–Батута. Пошто је проценио да је боље да уместо конкурса, објави јавни распис и награду за најбоље израђену тему из области хигијене предложио је др Батуту да се прихвати тога посла. Победнику на конкурсу обећана је награда од 2500 динара годишње на две године за дело које ће садржавати поуке „о чувању здравља нарочито за сељаке и тежаке и то нарочито с обзиром на хигијенске одношаје живота тежака у Краљевини Србији“ али тако да буде „популарно израђена да је сваки ко само уме српски читати, може разумети“. Др Батут је прихватио понуду и почео је слати своје прилоге који су објављивани у Владановом часопису „Народно здравље“, а 1884. године прилози су одштампани у виду засебне књиге под насловом „Поука о чувању здравља“. По уверењу комисије, у којој је био и Владан, „дело је написано са темељитим познавањем садашњег ступња хигијенске науке, са свестраним познавањем нашега народног живота у свим крајевима где он живи“ и „тако лепим народним језиком и тако лако разумљивим стилом“ ... „да ће ову књигу разумети свако ко зна српски читати“. Књига је одштампана у 5000 примерака, од којих је по један примерак био поклоњен свим основним школама у Србији и свим библиотекама средњих школа. Иначе, др Батут је, добивши ту награду, ову специјализацију обавио у Минхену, Берлину, Лондону и Паризу.

Владан Ђорђевић оснивач Српског црвеног крста

За време боравка и рада у пруском војном санитету, др Владан Ђорђевић је увидео да ни Немачка није у стању ни из далека да потребе ратног санитета покрије професионалним кадром; огромну помоћ давали су волонтери, међу којима су били и чланови породица највиших званичника државе. Да би и у Србији охрабрио такав покрет, др Владан Ђорђевић је 8. јануара 1876. године одржао предавање „Црвен крст на белој застави“ (касније и објавио и истоимену књигу), и изнео предлог „да се у Србији оснује једна мрежа од дружина и одбора, који би у мирно доба спремали све што треба рањеницима и болесницима у ратно доба“.

Направио је детаљан план како треба саставити централну управу и пододборе по унутрашњости Србије, како организовати курсеве за болничарке и нудиље приватне помоћи, шта треба набавити из иностранства, како створити централно складиште санитетског материјала, а како пограничне магацине и шта тачно и колико у мирно доба треба имати у тим магацинима од завојног материјала, инструмената, хране и др.

Изневши мирнодопски план активности главног одбора у Београду, до детаља је побројао његове задатке када се појави могућност рата, од избора деловођа, хируршких саветника и друштвених изасланика који ће ићи с војском, преко набавке кола, кревета и др, прикупљања добровољних болничара и нудиља при пограничним магацинима друштва, до организовања санитетских етапа дуж главних путева и организовања друштвених резервних болница. Своје предавање и предлог др Владан је завршио жељом: „Нека би Црвени крст на белој застави донео Српској војсци онај благослов и ону помоћ, коју је то знамење човечности и братске љубави према ближњем донело другим савременим војскама у свету“. После предавања, председник „Грађанске касине“ Ђорђе Симић изјавио је „...да Грађанска касина узима на себе иницијативу да се оствари предлог др Владана Ђорђевића“. Већ 18. јануара 1876. године у Грађанској касини одржан је збор најугледнијих грађана, који је изабрао Привремени одбор са задатком да изради статуте за Српско друштво приватне помоћи ратним рањеницима и болесницима. Како је др Владан већ био припремио те статуте („Правила“), то их је Привремени одбор усвојио а Кнежевска влада потврдила 23. јануара 1876. године. Два дана касније био је сазван јавни збор у општинској дворани Београда, на коме су изабрани централна управа и главни одбор и почело је уписивање чланства. Владан је био изабран за члана главног одбора (у коме је остао све до IV редовне главне скупштине, одржане 29. априла 1876). На једном претходном састанку одбора у коме је био др Владан Ђорђевић био је конципиран проглас за народ. На крају прогласа писало је: „Живео кнез српски, Милан М. Обреновић IV, живео народ српски“. Како је на скупштини Друштва тај део прогласа био избачен, др Владан је после дужег размишљања 3. фебруара 1876. године дао образложену оставку на чланство (1907. године био је изабран за почасног члана Српског друштва црвеног крста). Иначе, 24. марта 1876. српска влада је у Берну прихватила Женевску конвенцију. Српско друштво црвеног крста је за кратко време имало 35 пододбора и преко 2000 чланова. Заштитник Црвеног крста није постао кнез Милан него кнегиња Наталија, пет дана пред објаву рата Турској 20. јуна 1876. године.

Српски Црвени крст је већ у српско–турским ратовима оправдао очекивања, тако да је др Владан могао да каже и ово: „од 25 000 рањеника колико смо их у округлој цифри имали у првом српско–турском рату, није било ваљда ни једнога коме, поред државне, није указана и приватна помоћ“. „Српско друштво Црвеног крста, учинило је Српској војсци у Првом српско–бугарском рату 1885. године велику помоћ, не само у разноврсном санитетском материјалу и другом болесничком прибору и новцу већ и у својим санитетским формацијама — санитетским колонама — које је оно још у миру спремало за транспорт рањеника у рату.“

Велику улогу Српски црвени крст одиграо је и у Балканским и Првом светском рату. Лазар Генчић је с правом рекао да је на „почетку светског рата наша војска имала мало свог материјала, да би и са негом својих многобројних рањеника врло рђаво прошла да не беше помоћи из магацина Српског црвеног крста“. Он је рекао и да „др Владан у целом свом животу није ништа друго урадио сем што је основао Српско друштво црвеног крста, то би било довољно да га сви ми, који припадамо генерацији која је учествовала у друштвеним покретима, радовима па и ратовима, који су нас довели до ове снаге и величине па и будућа покољења имамо сматрати као једног од наших најпознатијих старијих раденика“ те да ће и „оснивање Српског друштва црвеног крста остати... једна од највећих творевина др Владана“.

Др Владан Ђорђевић и оснивање Медицинског факултета у Београду

Када се 1879. године током расправе о Предуготовној радњи за уређење санитетске струке појавила иницијатива посланика Василија Павића да „Велику школу треба дићи на степен Универзитета, па да се наши синови спреме за докторе, те да они лече свој народ“ др Владан Ђорђевић је веровао да за то још не постоје услови јер „...Медицински факултет захтева пре свега огромну научењачку снагу, захтева професорски кор, кога немамо и кога не можемо имати још за 30 година, Медицински факултет захтева тако огромне и скупоцене научне збирке, какве не можемо за дуго време добити, па баш кад би имали новаца за то.“ Он даље каже „да чак кад бисмо у српском народу имали каквог великодушног богаташа, да извади неколико милиона, да се оствари ова установа, као што је било код Грка у Атини; па рецимо да добијемо од један пут све те одличне професоре, који би кадри били да предају на нашем факултету, наша медицинска школа била би или врло добра или би из ње излазили осредњи па и лоши лекари. Ако би школа била лоша, онда би била грехота у њу уложити толике капитале и толику умну снагу. Ако би била добра, онда би главна маса наших младића, која се одаје вишем школовању и која се до сада одавала правним наукама, нагрнула у медицински факултет тако, да би за 10–15 г. не само Србија задовољила своју потребу лекарима, него би се почео стварати лекарски пролетаријат, који би са сваком годином постајао све многобројнији“. Сматрао је „да је боље да ми по 20–30 питомаца о државном трошку шиљемо на стране универзитете за лекарске науке па ћемо за 5–6 година, имати опет све наше синове лекаре.“ Зато је и у Закону из 1881. године предвидео само оснивање Школе за бабице и лекарске помоћнике али не и Медицински факултет.

За време владе др Владана Ђорђевића 1898. године су почеле припреме за подизање Велике школе на степен Универзитета. Основана је и тзв. „Университетска комисија“, која је исказала потребу школовања лекара на будућем српском универзитету, што је касније ушло и у Закон о универзитету, усвојеном 5. марта 1905. године, у чијем је 4. члану било предвиђено оснивање и Медицинског факултета.

У развоју санитетских установа у Србији, а нарочито изградњи болничког комплекса на Врачару у Београду, Владан је видео стварање основе за Медицински факултет, тако да је у предавању на Првом конгресу српских лекара и природњака рекао: „Гинеколошка клиника са бабичком школом већ одлично функционише под управом стручњака Д–ра Јовановића, четири павиљона за велику хируршку клинику већ су подигнута. И тако мало по мало, на Врачару крај Београда, видимо да ниче најлепше цвеће српске човечности, српске културе и неће дуго трајати а тај Врачар покриће она идеална хуманитарна колонија Србије која је предвиђена санитетском реформом од 1881, и она ће тек постати солидни темељ за медицински факултет Српскога универзитета“.

Будући у немилости за време владавине нове династије Карађорђевића није се много упуштао у дискусију ни за оснивање факултета ни против тога.

Други о Владану Ђорђевићу

Др Владан Ђорђевић је био комплексна личност о којој су многи говорили критички, са ниподаштавањем а други су га хвалили и дивили му се. И међу лекарима мишљења су била подељена али највећим делом позитивна. Цитирамо др Михаила–Мику Марковића, његовог савременика који је сматрао да Србија Владану, који ју је толико задужио, никада није казала хвала на његовом труду и раду. По његовом уверењу „Владан је био Србин од главе до пете“; он је „Српски мислио, Српски осећао“ а му је свака српска „општа недаћа задавала бол“ и да је „он тај бол исказивао“. По Марковићевим сведочењима Владан је био човек од речи, да се „на његову реч могло рачунати, као на челик“ и да „што Владан једном каже, то је казано“. Владан је, истиче Марковић, говорио „јасно, разговетно, смишљено... Свака реч била је на свом месту. Сваки његов говор могао се без икакве корекције штампати. Доцније се развио и постао прави оратор–импровизатор, да си га могао сатима слушати са највећим задовољством.“

Сви су признавали његово свестрано образовање, енциклопедијско знање, начитаност, оштроумност, интелигенцију, организаторски дух и огромну енергију којом је надмашио све своје савременике. Нажалост, Владан Ђорђевић је био „критичар наших мана којих имамо много, био је неустрашив и карактеран па у већини и објективан“, што наравно није популарно.

Упркос његовим политичким ставовима који су природно имали велики број противника, његове несумњиве заслуге о којима је било речи, деценијама нису признаване. Незахвалност према Владановим заслугама ишла је дотле да је 1910. године, када је Владан прослављао 50 годишњицу књижевног рада, „са великим одушевљењем одбијен предлог“ да му се као некадашњем секретару „Зоре“ честита.

Можда је наш најпознатији историчар медицине, др Владимир Станојевић, добро оценио и добре и лоше особине др Владана Ђорђевића рекавши да је он „необично компликована фигура“, „једна од најинтересантнијих појава нашег културног живота“, „социјално културни мотор првог реда“, „централна фигура међу свим тадашњим лекарима“, али и да га је „занимао сваки посао и сваки занат али не за дуго“ јер „он није био узан дух специјалисте професионалца, који воли дубину на рачун ширине, већ дух ширине, даљине и бескраја, дух енциклопедисте“. Па ипак, вели он „захваљујући својој разноврсној ерудицији, нечувеној енергији и видовитости, он је... у свим струкама и занатима у које је завиривао дао више, него многи обични и просечни професионалци. Владан је један феномен и један крупан наш таленат. Да је тај таленат био у психолошкој могућности да се преправи, тј. да се не расплињује, већ да се удубљује, он би био генијалан“. Оцењујући његов допринос историји нашег војног санитета др Станојевић је рекао и ово: „Санитет све до данас није имао никада плодотворнијег књижевног периода, ни већег броја санитетских издања него у његово доба. Др Владан Ђорђевић је сео, написао и издао једно дело класичне и вредности и обимности, који познији аутори у војном санитету нису не само пребацили, већ нису ни покушали изаћи на такмичење.“

Владан, иначе, није презао да се сукоби са онима са чијим се ставовима и поступцима није слагао. Зато је створио бројне непријатеље. То је условило однос према његовом књижевном раду, који је био игнорисан и неоправдано потцењиван. Понеко би могао помислити да је Владан на неки начин уживао у тим сукобима, спорењима и полемикама. Међутим из његових писама Валтазару Богишићу види се да је био веома разочаран и несрећан због тога, али му његов карактер није допуштао да буде другачији. Он је желео да се догађаји и Србија мењају брзо и набоље на начин који је он сматрао исправним, па није презао од недипломатских и недемократских средства да то постигне. Целог живота држао се принципа „Laboremus“ (радимо) и „чини шта ти је дужност“ без обзира на последице. Разочаран због односа средине, изгледа да се и кајао што се није држао своје лекарске и хируршке струке, која би му омогућила удобан и миран живот.

Иако су о др Владану Ђорђевићу даване чак и јако негативне оцене ни његови највећи непријатељи нису могли доказати било какво његово непоштење. Оптужбе за плагијате показале су се потпуно неоснованим, а упркос разним нагађањима и сумњичењима др Владан Ђорђевић је остао поштен иако су му, бар у једном периоду, кроз руке пролазили милиони. Он је читав живот, осим док је био председник владе, углавном провео скромно а последње деценије проживео је у оскудици и сиромаштву, па се често жалио да за своје бројне „декорација“ (одликовања) не може ништа купити.

Владанова чланства у удружењима

После објављивања радова у Лагенбековом архиву за клиничку хирургију др Владан Ђорђевић је 1869. године изабран за редовног члана Српског ученог друштва, 23. јануара 1888. године за дописног члана Академије философских наука Краљевске српске академије, а 28. децембра 1889. године за редовног члана Целокупне српске краљевске академије. Приступну беседу под насловом „Кораис и Досипије“ одржао је 30. априла 1894. године.

Др Владан Ђорђевић био је изабран и у више различитих друштава. Од домаћих био је редовни члан Српског лекарског друштва (1872), Српског друштва Црвеног крста (1876) и почасни члан тог друштва (1907). Од иностраних друштава био је редовни члан Лекарске задруге у Бечу (1870) и Антрополошког друштва у Бечу (1871), почасни члан Збора лијечника Хрватске и Славоније (1875), дописни члан Друштва славенских лијечника (1875), Француског друштва за јавну хигијену у Паризу (1881), Шпанског хигијенског друштва у Мадриду (1883), Белгијског друштва јавне хигијене у Бриселу (1885) и Друштва за дипломатску историју у Паризу (1892) и почасни члана грчког научног друштва „Paranos“ у Атини (1892), грчког књижевног друштва „Silogos“ (1895) у Цариграду и Руског археолошког института, такође у Цариграду (1895).

Одликовања др Владана Ђорђевића

Др Владан Ђорђевић је био носилац многобројних одликовања. Од домаћих то су: Краљевски српски орден Таковски на прсима, Краљевски српски орден Таковски о врату (који је до тада имао само генерал Черњајев), Краљевски српски орден Св. Саве, другог степена, Краљевска српска медаља златна за ревносну службу, Краљевски српски Крст Таковског ордена са мачевима, Ратна споменица за 1876, 1877 и 1878. годину, Ратна споменица за 1885 — 1886, Крст Српског Друштва Црвеног Крста, Краљевски српски орден Св. Саве првог степена, Краљевско–српска гардијска споменица, Краљевско–српски орден Таковског Крста првог степена, Краљевско–српски орден Белог Орла петог степена, Краљевско–српски орден Белог Орла четвртог степена, Краљевско–српски орден Милоша Великог другог степена и Краљевско–српска медаља Милоша Великог. Од иностраних то су Краљевски румунски командерски Крст Румунске Звезде са мачевима, Краљевско–румунски орден Румунске Звезде првог степена, Краљевски румунски Велики Официрски Крст Румунске Круне, Царски аустријски орден Гвоздене Круне другог степена, Царски аустријски Комтурски Крст Франца Јосифа, Царски отомански орден Меџидије четвртог степена, Царски отомански орден Меџидије првог степена, Царско–отоманске медаље Имтијаза, сребрна и златна, Царско–отомански орден Османије првог степена у бриљантима, Царска немачка медаља für Pflichttreue im Kriege, Царско — немачка медаља Вилхелма Великог, Царски руски орден Св. Ане другог степена са мачевима, Краљевски грчки орден Спаситеља првог степена, Краљевски италијански Каваљерски Крст Италијанске круне и Царско–персијски орден Лава и Сунца првог степена са зеленом лентом.

Анализа најважнијих публикација др Владана Ђорђевића

Потписник овог прилога не осећа се квалификованим да процењује политичка уверења др Владана Ђорђевића као ни његова књижевна дела, иако је са задовољством прочитао његове историјске романе „Голгота“ и „Цар Душан“, о којима има јако добро мишљење. Анализираће се његова дела из медицине, пре свега из хирургије и сродних области.

1. Gersuny R, Gеorgevitch V. Die cauterisation der Wunden und der blossgelagten Venen. Beiträge zur kaustischen Wundenbehandlung nebst versuchen über das Verhatten blossgelegter Venen. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, 1869. Bd XII, S 814, XXV, Berlin.

Ово је научни рад на експерименталним животињама, псима и зечевима, који су Герзуни и Ђорђевић урадили за време специјализације на Билротовој клиници у Бечу. Имао је два циља: испитивање вредности каутеризације рана у циљу спречавања настанка инфекције и њеног ширења на околна ткива и друго, заустављање паренхиматозног крвављења.

У уводном делу аутори су дали преглед ставова из литературе, углавном француских аутора, који су користили растворе сребронитрата, усијано гвожђе, бечку и канкеонску пасту начињену од хлорног цинка и брашна у Kali Causticum–a (Bone) и хлорноцинчану пасту (Covier и Clemo). Боне је дао постулат да су „жежене ране само местне (локалне) повреде, које не повлаче за собом никакву општу реакцију“. Искуство других аутора као нпр. Буржеа показало је да каутерисање („жежење“) рана не спречава удаљене пијемичне појаве, које могу настати и у потпуном одсуству запаљења вена у рани.

Мерсије је 1869. године почео да премазује ране са Liquor ferri sesquichlorati од 30º. Брик је нашао да овај раствор доводи до тромбозе мањих судова, те да зато те ране мање гноје. После искуства на два болесника, једног лошег, са раствором карболне киселине у истој количини алкохола и повољног са Liquor ferri sesquichlorati раствореним у истој количини воде, Герзуни и Ђорђевић су преузели експериментални рад на 20 паса и зечева, при чему су разголићену југуларну вену излагали различитим концентрацијама раствора карболне киселине у Liquor ferri sesquichlorati. Дошли су до следећих закључака:

„Разголићене вене које се не изложе другим каквим повредама остају здраве и читаве, како што се тиче лумена тако и његових зидова који се покрију бујним гранулацијама.

Карболна киселина, разлучена у толико истој количини алкохола, упропашћава зидове великих вена с којима дође у додир.

То исто вреди и за водени раствор хлорнога цинка (сразмера 1:12) и за Liquor ferri sesquichlorati аустријске фармакопеје, па макар га разблажили са шест пута толико воде колико се узме ликвора.

Liquor ferri са осам делова воде тромбише мање вене.

Лумен вене којој је парче зида услед каутеризације изумрло остаје разјапљен, а то наравно само увећава опасност крволиптења и емболичких процеса, јер за цело ће се на изумрлој партији образовати мала коагула. Дакле: свеже ране у којима се налазе разголићене вене не треба ни пошто каутерисати“.

2. Ђорђевић В. О каутерисању (жежењу) рана уопште и о каутерисању разголићених вена на по се. Гласник Српског ученог друштва 1872; књ. XXXIII, стр. 237–268.

Горе приказани рад је у преводу објављен у Гласнику Српског ученог друштва 1872. године. Он представља превод Герзунијевог и Ђорђевићевог рада објављеног у Лангенбековом архиву 1869. године допуњен личним искуствима др Владана Ђорђевића. Он је користио каутеризацију на 15 болесника, 7 приватних и 8 у болничкој пракси; у 5 случајева реч је о ранама „са трулим гранулацијама (бубуљицама)“, у 7 — о свеже оперисаним ранама, а у 3 случаја др Ђорђевић је применио „каутерисање неповређене слузокоже чмара“. Дошао је до следећих закључака:

„1. Каутерисањем, а особито кад му претходи радикално чишћење ране (нпр. Фолкмановим кашикама), можемо да обуставимо дифтерички процес у ранама, да живакнемо атоничке ране, да залечимо ране које нису хтеле зарасти ни под којим другим мелемом или видањем.

2. Варикозне ране зарашћују са врло тврдим и поузданим ожиљком само тако, ако им поткопани темељ од венозних сисица уклонимо, изгребавши их до саме фасције, и ако се после рана каутерише.

3. Хладне гнојнице могу се без икакве опасности отворити ножем, ако одмах иза тога иде каутеризација.

4. Каутерисање са Acid. nitr. fum. сигурније и безопасније лечи од усијаног гвожђа, екрасера и галванокаустике не само шуљеве него и пролапсе чмара услед хемороида“.

3. Gеorgevitch V. Über Lymphorrhoee und Lymphangiome. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie. Bd XII, Heft 2, Berlin, 9 druckt bei Julis Sittenfeld 1870. О лимфолиптању (De Lymphorrhoea). Гласник Српског ученог друштва, 1871. књ. XII (свеска XXIX старог реда): 70–157.

Кад је једном приликом у клиничкој визити професор Билрот видео здраву девојку која се жалила само на цурење „жућкасте воде“ из једне „мајушне рупице“ на кожи бутине и када његови асистенти — питомци оператори нису знали о чему се ради, обратио се др Владану Ђорђевићу следећим речима: „Вама поверавам овај случај. Ви ћете ми га темељно проучити. Осим тога, да ми нађете све до сада забележене сличне случајеве из литературе, и на основу свега тога да нам израдите једну монографију о лимфореји и лимфангиомима“.

Др Владан Ђорђевић се дао на посао и нашао 90 референци, од којих су неке биле и врло обимне. Многе друге је могао да одбаци јер је увидео „да је много штошта трпано у лимфангиектазије, што не спада у њих, и да је, с друге стране, опет много случајева..., у којима се та болест до врхунца пење“.

Др Владан је дао списак свих 90 референци. Након тога је до детаља приказао, већ поменуту, 19 година стару болесницу, код које су током неколико месеци покушаване разне методе конзервативног лечења али без икаквог успеха. На крају је професор Билрот предузео и оперативно лечење које се састојало у „екстирпацији читаве гуке из бута“, коју је др Владан описао до детаља. Ресецирани препарат анализирао је др Черни једним лепо описаним оригиналним поступком. После доста успореног и компликованог постоперативног тока пацијенткиња се опоравила и у време писања рада очекивала се завршна фаза „консолидовања“ ожиљка, па су се надали да „ће се онда излечена отпустити из болнице“.

У другом делу рада др Владан је, на основу анализе литературе, написао веома леп и детаљан прилог под насловом „Повреде нормалних лимфних судова“. У трећем делу је, на исти начин, написао прилог „Прераширени лимфни сасуди, лимфне варикозности; услед њих лимфне фистуле и варикозне лимфне гризлице“. Следи одељак IV под насловом: „Лимфангиом. Кавернозна лимфатична гука. Лимфна анеуризма. Лимфаденектазије“.

На крају, под насловом „Општа начела из саопштене грађе“, др Владан Ђорђевић је резимирао научна сазнања из анализиране литературе, у којој је анализирао патолошку анатомију и експерименталну патологију грудног лимфног канала (ductus thoracicus) и лимфних ектазија, затим је говорио о симптоматологији, етиологији, диференцијалној дијагнози, прогнози и „видању“ (лечењу).

Ово је без сумње била изванредна и свеобухватна студија, те је лако прихваћена за штампу у Лангенбековом архиву за клиничку хирургију, тада једном од најутицајнијих хируршких стручно — научних часописа. Студија је много пута цитирана.

Данашњем хирургу се може чинити да то није тако значајна тема, јер су ове болести из области данас ређи и лакше решиви проблеми. Међутим, у оно време, када је било неупоредиво више инфективних и запуштених малигних болести које су погађале лимфне жлезде и доводиле до блокаде лимфотока па и лимфореје, ово је био чешћи и теже решив проблем. Напредак у познавању ових обољења, а нарочито у терапији, учинили су да данашњи хирурзи много ређе имају овај проблем да решавају, поготову хируршким путем.

4. Војно–лекарска писма. Министарство војно, Београд 1872.

У овој књизи изнета су Владанова искуства из пруско–француског рата 1870/71. године.

То је књига у којој су српском санитету и онима који су њиме руководили дате поуке за организацију ратне санитетске службе на бојишту, војној и дубокој позадини и изложена темељна упутства из ратне хирургије.

Др Ђорђевић је посебан акценат ставио на организацију санитетских формација и стручну санитетску службу у њима; сем тога, писма садрже ратну санитетску службу по позадинским санитетским установама. Изложено је и детаљно разматрање савременог начина хируршког лечења, уз хигијенске поуке.

Предвиђајући да ће, раније или касније, Србија ступити у рат са Турском он се бринуо како ће српски војни санитет одговорити својим обавезама. У једном писму од 1. јуна 1871. Владан пише и ово: „често ме је у сред мојих студија на путовању од једне ратне болнице до друге штрецнула мисао: да како ли ће код нас бити кад и код Немаца спрема не поклапа сваку потребу? Они имају тако много и непрегледно богатство у људима и средствима, они су имали толико прилика да науче шта и како треба спремити, па опет, час фали овде час онде. Ја шта ли ћемо ми јадници?“, ...па наставља „пошто се мало оријентовах у тим питањима, која за мене беху сасвим нова, пошто проучих шта су радили остали народи у Европи и Америци у разним великим ратовима и упоредих са овим што сам код Немаца на делу видео, у мени се искристалисало убеђење: да можемо без бриге бити за наше рањенике и болеснике, само ако одмах сместа почнемо спремати што треба, ако одмах почнемо прикупљати и организовати нашу малену лекарску снагу“.

Он је сматрао да „ваља да се спремимо да можемо сместити и лечити 15000 рањеника и болесника“. Али се одмах и пита: „сад је питање где, а и ко да их лечи?“ Рачунао је да ће поред лекара и лекарских помоћника којих је у Србији тада било свега око 100, привући још друге: „из аустријске Србије можемо рачунати на 45 лекара и 49 медицинара — старијих година; од хрватских, словенских и бугарских лекара да ће нам притрчати у помоћ, које из братске љубави, које за добру плату још 50, те би било око 250 лекара и лекарских помоћника“. Даље, веровао је да би се лекарима придружили и поједини странци, те би потреба за њима била донекле задовољена. „Међутим, како ни међу њима ни међу српским војним лекарима неће бити много хирурга специјалиста, а још мање таквих, који су имали прилике да практикују ратну хирургију, то држим да би било практично кад би се израдио и штампао још у мирно доба кратак преглед лекарског посла на бојном пољу, на завојишту, у ратним и резервним лазаретима; скуп најновијих искустава о примарним и доцнијим ампутацијама и ресекцијама главних удова и зглобова, о најпрактичнијим завојима, о транспортима, једном речју о свему што обично не занима лекаре који лече само рецептима.“

Сходно искуствима пруског војног санитета Владан је дао и неке практичне препоруке нарочито у вези са ампутацијама екстремитета.

„Где год могнем ја ћу у првих 24 сата оперисати, чим се убедим, да се екстремитет може спасити, а да се цео живот не метне на коцку“. Ово гледиште на ране ампутације било је у оно време тачно с обзиром на познавање бактериологије, антисептике и њене примене. Конзервативно лечење оваквих ратних повреда тада је углавном било смртоносно, услед компликација и дегенеративних процеса у организму.

„Владан је са својим учитељем Лангенбеком и Билротом био велики поборник потпериосталне ресекције зглобова, коју је и увео стари Лангенбек.“ У време писања ових „Војно–лекарских писама“ бактериологија је била у повоју а познавање инфекције је било веома слабо. Зато ни Владан није имао јасан став о примени завоја код ратних рана. У вези са тим он пише: „ако ме сад питаш: а чиме ваља да се превијају ране ја ћу ти одговорити питањем: која је вера најбоља? Колико школа медицинских, толико метода, а колико ђака из тих школа уђе у праксу, готово толико модификација има. Године 1869. превијане су све ране у свим хируршким одељењима бечких болница, где је год само могуће било Листеровом пастом (Acidi carbolici и olei lini у сразмери 1:6) и при томе је било главно начело, ни пошто да не дође рана у додир са атмосферским ваздухом; јер у њему је сваки отров за ране, он је узрок еризипелу итд. Не прође ни година дана а тај исти Листер оглашује да тек сада нема више пиохемије у својој болници, откако сваку рану испира раствором хлорног цинка (1:12 делова воде). Мој професор Билрот“ — вели др Владан — „превијао је са раствором калије хлорате (1:2), али то само оне ране, које не може оставити сасвим откривене, јер он ампутационске и ресекционске ране никад не превија ничим. Он баш, дакле, жели да ране дођу у додир са атмосферским ваздухом и мило му је, ако све нов и нов ваздух ћарлија по рани, јер вели, да тако не може бити никакве стагнације гноја у рани, те не може у њој трунути, нити је тровати; зато само нека се ваздух обнавља како ваља у болесничким собама“.

Др Владан је видео да ни немачки хирурзи нису имали јединствен став којим антисептичким растворима третирати ране да би се смањио ризик од инфекције. Свако је веровао да је његов метод најбољи, па је користио сваку прилику да види те различите методе и да лично процени колико која метода вреди. Закључио је да ратне прилике ипак изискују да се ране морају завојем покрити, али тако да завој ни најмање не смета слободном отицању гноја из ране, да не прља рану и њену околину, а „за упијање гноја и разних секрета у опште најподесније је коврџаста чешљаница, која треба само да се чупа из чистог старог платна и то чистим прстима“.

Он је исцрпно изложио и своје ставове о лечењу прелома дугих костију екстремитета и великих зглобова, који су били узрок велике смртности и инвалидитета.

Посебну пажњу поклањао је хигијени и инсистирао „да буде све чисто на рањенику, на његовој постељи и његовој соби“... јер и „највећа педантерија може само да користи“. Знајући како су слаби услови за смештај код нас, препоручивао је благовремени почетак подизања болница по павиљонском систему. Залагао се за благовремено окупљање и подучавање волонтера да би се умањиле негативне последице недостатка у санитетским кадровима, по угледу на сличну праксу у Немачкој.

„Ја сам у прајским лазаретима видео као просте нудиље жене прајских принчева, министара, највећих „благородника“. У одељењу професора Есмарха у Берлину видео сам као просту нудиљу жену војног министра Роана, жену канцелара Бисмарка и друге. Па када је то могуће у земљи са 1000–годишњим сталежним предрасудама, зашто не би ишло у земљи, у којој нема никаквих других разлика до по личној вредноћи и поштењу?“

Владан се залагао за благовремену припрему и чување санитетског материјала и његов распоред, тако да буде највише достављан санитетским формацијама. На крају закључује: „Онда ће се зацело врло много труда и времена уштедети, а то су ствари, које баш у рату ваља још више него обично штедети и да у невољи не изгубимо главе.“

5. Ђорђевић В. Народна медицина у Срба. Летопис Матице српске, св.114 Српска народна задружна штампарија. Нови Сад 1872. године

Др Владан Ђорђевић је одрастао у кући у којој се народна медицина свакодневно практиковала. Наиме, његов отац је у ствари био приучени народни лекар који је знања из народне медицине стицао послужујући у апотеци Мате Ивановића и у бакалницама које су биле и нека врста народних апотека у којима је индикована употреба и вршена продаја лековитих трава, да би се једно време у Сарајеву и сам тиме бавио. Зато је Владан народну медицину, како је једном рекао, „познао још дететом кад су ме по њеним начелима лечили“, али и касније када је као лекар „долазио у све кругове нашега грађанства“, где је често био позиван тек након што би били испробани традиционални начини народног лечења. Ту се могао уверити у штетност бајања и низа начина народног лечења који су ,,оболелима наносили знатне штете“.

Доктор Владан Ђорђевић је, међутим, ценио домишљатост народних лекара па се залагао за скупљање грађе из народне медицине, при чему је сматрао да за то треба задужити учитеље и свештенике који су у свакодневном контакту са народом. Сматрао је да за скупљаче треба припремити питања на која ће се од народа тражити одговори. Веровао је да прикупљену грађу треба да проучавају „наша учена друштва која се нарочито баве етнографијом у којима има и лекара“. По његовом мишљењу народна медицина је „са својим основним начелима и својим искуством — свачије имање и оно прелази усменим предањем са једног покољења на друго“.

Народном медицином у Срба бавили су се хећими и медици који су лечили повреде, док су друге болести најчешће лечиле бабе. Тако Владан наводи да су преломе костију лечили имобилизацијом у специјалном завоју од цигле, сапуна и кучине. У књизи се говори о разним начинима лечења рана, прелома, уганућа и др.

У лечењу разних болести примењивано је бајање које је Владан осуђивао. У књизи он говори о лековима који се користе код зубобоље, о лековитим дејствима црног лука, лана и др. Описани су начини лечења унутрашњих болести, органа за крвоток, варење, болести полних и гинеколошких органа и др. Посебно се говори о дијететици уопште и посебно о дијететици код трудница. На крају књиге, која има 77 страна, Владан је написао укупно 79 питања за скупљаче народне медицине.

Након што је књига размотрена у Српском лекарском друштву од стране посебне комисије, др Јован Валента је припремио још известан број питања, па је на крају након усвајања у Друштву све то штампано у Српском архиву за целокупно лекарство под насловом: „Питања за скупљаче народне медицине“.

Књига „Народна медицина у Срба“ је посвећена др Валтазару Богишићу као „моралном покретачу овог научног дела“, а као извори коришћени су чланци и књиге из ове области на немачком језику као и чланци и књиге наших аутора Јукића, Врчевића, Милићевића, др Панчића и др Валенте као и Владанове сопствене забелешке. За ову књигу др Владан Ђорђевић је добио 40 српских дуката награде од Матице српске у Новом Саду. Међутим, за ову књигу био је и оптужен за плагијат. „Официозна критика изнесе да је та расправа просто преписана из Милићевићеве расправе „Живот Срба сељака“. У вези са том оптужбом др Владан је у „Правди“ водио полемику са др Николом Ј. Петровићем.

6. Ђорђевић В. Војно — лекарска статистика. Срп Арх Целок Лек 1874; књ. 1:93–122.

Ова књига је збирка предавања из лекција о „Војној хигијени“, коју је др Владан Ђорђевић предавао током 1873. године у Официрској школи у Београду. У њој је приказао ужасне податке о боловању и умирању у српској војсци у периоду од 1841. до 1870. године. У том периоду озбиљно је боловало 80 263 војника који су морали бити лечени у болници, што значи да је сваки војник био хоспитализован по четири пута. Од њих је 2763 умрло, што је било значајно више него у армијама Русије, Аустрије, Француске, а нарочито Пруске. Др Владан је у књизи покушао да убеди српске несанитетске официре да је сузбијање оболевања и смањивање стопе умирања и њихов, а не само лекарски задатак. Истицао је да се већина оболевања и умирања може спречити сразмерно лако спроводивим, ефикасним и јефтиним мерама и да „ништа толико не кошта скупо, као боловање у војсци“. Изнети су тако убедљиви подаци о појединим најчешћим болестима, које би се релативно лако могле спречити, а многе од њих доводиле су не само до смрти, него и трајног инвалидитета. Када се то сабере, постаје јасно како је велики ризик по младог регрута представљало позивање на одслужење војног рока. Др Ђорђевић је, у недостатку искуства српске војске у ратовима, показао да су и у европским армијама боловања и умирања од ратних повреда била сразмерно мања од боловања и умирања од болести које су се могле спречити.

Књига се наставља преводом Киршнеровог (Kirschner) уџбеника Војне хигијене, издатог у Ерлангену 1869. године. Наводи се „да сви војници куд и камо више болују и умиру од обичних болести, него од рана у след убојног оружја, па и то не само за време дугогодишњег мира, него и у време свију ратова“ ...да су често „епидемије решиле излазак (мисли се на исход — примедба Р. Ч.) каквога рата више него оружје, збрисавши с лица земље читаве војске...“.

7. Начела војне хигијене. Министарство војно, Београд, 1873.

У писању ове књиге др Владан Ђорђевић је највише користио књиге које су написали немачки војни лекари Рот, Лекс и Кирхнер. Била су то његова ауторизована предавања слушаоцима Официрске школе, доцније Војне академије.

У првом предавању говори се о важности војне хигијене, при чему су анализирани и губици српске стајаће војске у гарнизонској служби и упоређени са губицима у другим европским армијама, у којима су они били неупоредиво мањи.

У другом предавању говори се о размерама боловања и умирања у време рата а на основу података пруске, енглеске, француске, руске и неколико других армија. Након тога, говори се о утицају атмосфере, светлости, топлоте и хладноће, ваздуха и др. на здравље војника, а затим о земљишту, смештају војника, методама обезбеђења воде и утицајима неквалитетне воде на могуће масовно обољевање војника.

Даља предавања односе се на војничке станове, најпре на сталне, а затим на становање у логорским условима и анализира шта све треба обезбедити у биваку, логорима од шатора, у колибама итд.

Седмо предавање односи се на војничку одећу и утицај тежине оружја, пртљага и др. на војничко здравље, осмо говори о чистоћи и војничкој храни а девето о војничком вежбању.

Књига се завршава расправом о регруту, његовом животу у касарни, распореду војничког времена у мирно доба, и његовој припреми за борбу и рат. На крају се говори о разлици између лаких и тешких рањеника и поступцима са једном и другом врстом рањеника, уз завршна упутства о поступању са мртвацима, јер је оно веома важно за спречавање болести у војсци.

8. Ђорђевић В. Прве године лекарске праксе. Лекарско — статистичка студија. Срп Арх Целок Лек 1875; књ.2:61–112.

У почетку своје лекарске праксе у Београду, др Владан Ђорђевић је радио као приватни лекар и као шеф хируршког одељења Војне болнице.

Држећи „да неће бити излишно“ ако запамти сваког болесника тачно „не само по болести“ и ако забележи како и чиме га је лечио и какав је био резултат лечења, како је научио „код темељних Немаца“, добио је обиман материјал за „лекарску статистику“, из које је настала ова студија. Обухваћен је период од 1. јула 1871. до краја 1872. године, за које време је лечио 2159 болесника, и то 729 војника на хируршком одељењу војне болнице, којим је управљао од 8. децембра 1871. године, и 1430 приватних болесника, од чега „808 унутрашњих и 622 спољашњих или хируршких болести“. У књизи је дата детаљна анализа болесника по полу, старости, занимању, месту становања и врстама обољења. Сходно времену, највише је било заразних и болести које данас класификујемо као интернистичке. Следи анализа морталитета из приватне праксе, где је „на ...525 озбиљније болесних умрло 30“, што је др Ђорђевић оценио као изузетно висок морталитет. Из анализе обољења од којих су пацијенти умрли, јасно је да се радило о, за то време, неизлечивим болестима. Разлог томе је и обичај за који „сваки практичан лекар зна, како су, у почетку његове праксе, сви застарели, неизлечиви болесници у вароши и околини, којима већ ни један од досадашњих доктора у месту није умео помоћи, навалили одмах ... на новог доктора што је тек јуче стигао са врата науке“.

Од посебног значаја су подаци које је изнео о 622 хируршка болесника. Описана су 92 оперативна случаја „од којих се само 10 није дало оперирати“, што указује да се код народа већ у то време полако разбијао страх од операција. У прегледу о хируршком раду др Владана Ђорђевића дати су најважнији подаци које овде нећемо понављати. Захваљујући тим подацима можемо створити доста добру слику о почецима хирургије у данашњем смислу те речи.

Неки од примењених начина лечења занимљиви су данашњем лекару: он може да се упозна са начином рада ондашњих лекара у условима крајње оскудних знања о болестима и расположивих метода лечења.

9. Ђорђевић В. Билротова општа хируршка патологија и терапија. Српска државна штампарија, Београд 1875.

Теодор Билрот се сматра родоначелником модерне хирургије. Он је на медицинском факултету држао предавања која је ауторизовао и објавио под називом „Општа хируршка патологија и терапија“. На молбу његовог ученика, др Владана Ђорђевића, Теодор Билрот је дозволио да се ова књига преведе на српски језик. У писму од јула 1875. године дословно стоји:

„Господину Др–у Владану Ђорђевићу у Београду.

Поштовани господине колега, са задовољством допуштам Вам да на српски преведете седмо издање мојих предавања из Опште хируршке патологије и терапије. Ја не знам никога који би тај посао могао тако добро израдити као Ви, који сте годинама били мој ђак и мој помоћник и који сте свагда моја предавања пратили са тако живим интересом и са таквом научном ревношћу. Да бог да моја књига користила лекарима, а тиме и болесницима у вашој отаџбини, онолико колико ја од срца желим.

С пријатељским поздравом, Ваш Т. Билрот с. р.“

Ово писмо сведочи колико је Теодор Билрот ценио и поштовао др Владана Ђорђевића и колико су у пријатељским односима били.

Превођење је дозвољено без накнаде и превод је одштампан у изузетно кратком року, чак и за данашње појмове, што показује коликом је огромном радном енергијом располагао др Владан Ђорђевић.

Захваљујући њему српски лекари су у преводу имали најсавременије дело из хирургије тог времена. Овај превод можда није имао велику практичну вредност за српске лекаре, који су тада студије медицине махом завршавали у земљама немачког говорног подручја, те су ово дело могли читати и у оригиналу, али је значај ове књиге је ипак вишеструк. У њему је др Владан Ђорђевић стварао српску медицинску, а посебно хируршку терминологију, која раније скоро и да није постојала. Многи од тих термина су прихваћени и користе се до данашњих дана.

10. Болничарска служба. Министарство војно, Београд , 1876.

Убрзо након доласка Владана Ђорђевића на место шефа хируршког одељења Војне болнице, ова установа је постала мала хируршка клиника. Истовремено, др Ђорђевић је постављен и за наставника у болничарској чети. Да би, на пример, своје ђаке научио како се зауставља крв, морао их је научити шта је то крвоток. При том им није само говорио, већ је вршио и вивисекције на животињама а касније припремио и уџбеник са бројним илустрацијама. Тако је настала књига Болничарска служба, која је доживела неколико издања. Предавања је почињао истицањем значаја родољубља, које се у народној војсци доказује најпре спремношћу да се она брани тј. испуњавањем тог најсветлијег дуга отаџбини. Указивао је и на значај знања болничара које им може користити и у свакодневном животу. Након тога, предавања су настављана о служби у болници, почев од пријема болесника, преко припреме болесничке постеље, до непрекидне бриге о болесницима, чистоћи и др. Давао им је основне поуке о лековима, помоћним лековитим средствима, нези болесника итд. Посебна предавања била су посвећена дезинфекцији болничких просторија, укључујући и хигијенске просторије, поступцима болничара са умрлим и њиховим дужностима при обдукцији лешева.

У другом делу књиге основни подаци из анатомије и физиологије изнети су тако да могу бити схваћени од стране лаика, његових ученика болничара.

У трећем делу говори се о повредама, тј. ранама, нарочито онима у условима рата, о опекотинама, повредама зглобова, костију итд, у четвртом — о завојима, најпре о материјалима који се користе, а затим о техници постављања на појединим деловима тела.

Пети део односи се на службу болничара на бојном пољу, извлачење рањеника, методе транспорта и имобилизације, при чему је тежиште било стављено на разне могућности импровизације будући да у то време српска војска није имала довољно стандардних средстава за имобилизацију и транспорт.

У шестом делу говори се о помоћи у случајевима изненадног разбољевања и опасностима по живот, као што су обилно крвављење, повраћање, тровање јаким отровима, опасне заразне болести, поремећаји свести, мождани удар, гушење, пад са велике висине, озбиљне болести, сунчаница, дављење, смрзавање, удар грома и сл.

Ова књига је била тако свеобухватна да је, без озбиљнијих допуна, неколико наредних деценија служила за обуку болничара, како у војном, тако и цивилном санитету.

11. Ђорђевић В. Ландсбергова ратна хируршка техника. Српска државна штампарија, Београд 1877.

Ову књигу др Владан Ђорђевић је преводио у периоду од 1875. до 1877. године. Најпре је превео први одсек, који је делом прерадио, допунио према потребама наше војске и објавио у часопису „Отаџбина“ под насловом „Санитетска служба на бојишту“. Потом је уследио превод и објављивање целог дела средином фебруара 1877. године.

Због невиђеног, скоро експлозивног развоја хирургије у другој половини XIX века, јавио се велики број публикација из хирургије и ратне хирургије, нарочито после немачко–француског рата 1870/71. У поплави многобројних дела из ових области, практичном лекару и хирургу било је тешко да се снађе како да збрињава ратне повреде. Осећала се глад за једном кратком али ипак свеобухватном књигом, која би, што је могуће боље, упутила лекара у збрињавање ових повреда. То је навело немачку царицу Аугусту да распише велику награду за књигу „у којој би војни лекар могао наћи савета у свима питањима која га се тичу, која би га оријентисала у целој ризници добијенога искуства, у којој би нашао укратко свих „десет заповеда“ ратне хирургије, у којој би се нарочито говорило о ономе што је суштаствено, главно, што се опробало као најбоље, али да се опет не изгуби сасвим из вида оно што је мање добро, ал' у рату једино могуће. У кратко, та књига, намењена за џеп војног лекара, треба да буде извод из целе његове књижнице“. Награду је добила Ландсбергова „Ручна књига ратне хируршке технике“, издата у Тибингену 1875. године.

Како је немачку хирургију и ратну хирургију сматрао водећом у свету тог времена, др Владан Ђорђевић је веровао да управо једну одабрану књигу, која је победила на врло строгом конкурсу, треба превести за српске лекаре и српски санитет, и то врло брзо, с обзиром на предстојеће ослободилачке ратове српског народа. Тако је, захваљујући др Владану Ђорђевићу, српски војни санитет имао на располагању ову књигу практично истовремено кад и немачки лекари. Ова књига није буквални, већ креативни превод с местимичним коментарима и појашњењима др Владана Ђорђевића.

Књига се састоји од 4 одсека: I одсек „Санитетска служба на бојишту“, II одсек „Лечење у болницама“, III одсек „Техника“, у којој су описане најчешће операције и IV одсек „Акциденталне болести код рањеника“ и „Важна ратно–хируршка дневна питања.“

12. Ђорђевић В. Хигијенски међународни конгреси у Турину и Женеви. Српска државна штампарија Београд 1883,

Ова књига на 209 страна садржи два извештаја које је, као представник Србије на међународним хигијенским конгресима у Торину 1880. године и Женеви 1882. године Министру унутрашњих дела владе Краљевине Србије, поднео др Владан Ђорђевић, начелник санитетског оделења у овом министарству.

У то време борба против ширења заразних болести, које су биле главни здравствени проблем, и побољшање општих хигијенских прилика били су приоритет здравствене службе свих земаља, посебно Европе. Зато се овим конгресима придавао огроман значај, па је, сходно томе, представник Србије био сам начелник Санитетског одељења, као највише институције здравствене власти Србије. Конгрес је разматрао скоро све што и данас сматрамо најважнијим у овим областима. Занимљиво је и важно да је међу делегатима 14 држава, 14 градова, 21 санитетских савета и 50 научних лекарских, хигијенских и инжењерских друштава, др Владан Ђорђевић био изабран у комисију која је одлучивала о награди Торинског провинцијског савета за најбоље дело о хигијени сељачког становништва, тада највећег дела популације у свим земљама. Предлог да се награда додели професору хигијене са медицинског факултета у Бордоу (Француска), А. Лајеу, др Владан Ђорђевић је потписао као други члан деветочлане комисије. То говори о угледу који је др Владан Ђорђевић уживао у круговима медицинских стручњака за хигијену у свету, посебно у Европи.

Ови извештаји, по нашем мишљењу, показују како одговорно треба да се извршавају обавезе од стране државних функционера.

13. Историја српског војног санитета (4 књиге)

Историју српског војног санитета др Владан Ђорђевић је написао „једино за љубав наше војске, која треба да постане не само дика него и поуздана залога сјајније будућности српскога народа“, и то „крвљу и сузама, надајући се да горка истина дејствује на народе као горки кинин у извесним болестима појединаца“.

Историја српског војног санитета, капитално дело др Владана Ђорђевића и наше историографије, састоји се од 4 књиге.

У првој књизи, коју је издало Министарство војно 1879. године, изнета је историја српског војног санитета за период од 1835. до 1875. Књигу је написао на сопствену иницијативу, а након молбе министру војном Сави Грујићу од 18. марта 1877. године. Ову књигу је сматрао „главним делом свих његових књижевних покушаја“. Да би написао ову књигу претражио је архиве министарства војног и министарства унутрашњих дела у којима је пронашао и прегледао преко 20.000 разних докумената. Када се узме у обзир да је дело написано на 816 страна, да има детаљан регистар на 34 стране и да је у ондашњим условима написано за годину и по дана, оправдано се поставља питање како је др Ђорђевић уопште успео да га заврши, када се зна да је у то време био ангажован на бројним другим пословима, између осталог и на обимном послу припреме законских предлога за ново санитетско законодавство. Ово дело, по речима рецензената др Саве Петровића и др Аћима Медовића, „поред потпуне историје нашег војног санитета представља и историју развитка саме наше војске“.

У другој књизи, која је изашла у едицији Српског архива за целокупно лекарство 1893. године, обрађена је историја војно–санитетске службе у првом српско–турском рату 1876. године и у њој је изнета грађа до првих битака.

У трећој књизи, која је такође штампана као издање Српског архива за целокупно лекарство 1880. године (631 страна, 7 таблица и 2 пројекта), која је израђена уз сарадњу др Л. Докића и Ј.Холеца и осталих санитетских официра и лекара српске војске у том рату, изнета је историја српског војног санитета у другом српско–турском рату 1877–78. године. Књига се завршава препорукама како би на основу искустава у оба српско–турска рата требало реорганизовати српски војни санитет.

У четвртој књизи, која је такође изашла као издање Српског архива за целокупно лекарство 1888. године (564 стране), Владан Ђорђевић је приказао историју пољске војно–санитетске службе у српској војсци за време српско–бугарског рата 1885–86. године. У издању Коларчеве задужбине 1908. године штампано је проширено и допуњено издање историје српско–бугарског рата у две књиге. У рецензији о тој Владановој књизи, генералштабни мајор Пешић је написао: „Кад би се из овог дела издвојили белетристички украси, који само доприносе интересантности књиге, оно што би остало, саставља само по себи праву и потпуну генералштабну историју овог рата“.

Целокупно дело Историја српског војног санитета обухвата 2354 страница и заиста представља не само историју српског војног санитета него и српске војске и ратова које је она водила у XIX веку. И у овом делу Владан Ђорђевић је, како каже М. Велимировић, био „објективан, истинит и занимљив, иако је у историју уносио романтику а у романе историју“.

Библиографија др Владана Ђорђевића

Вероватно је да је потпуну и апсолутно тачну библиографију др Владана Ђорђевића немогуће и направити. Ни ми нисмо имали илузију да то можемо урадити. Вероватно би за такав рад био потребан рад веће групе вредних, стрпљивих и савесних истраживача и то у дужем периоду. Списак публикација који следи направљен је пре свега према подацима из Гласника Краљевске Српске Академије наука, а понегде је допуњаван из других извора који се налазе у попису литературе. Врло је могуће да ту има и грешака, јер бројне податке потписник ових редова није могао да провери, па се унапред извињава читаоцима.

Др Владан Ђорђевић је на српском језику написао 226 дела, од којих већи број обухвата по неколико свезака и више од неколико стотина страница. На немачком језику написао је 24 дела, на француском 4 и на грчком 1 дело. Поред дела из медицине Владан Ђорђевић је писао приповетке, романе, дела из историје медицине и историје уопште, путописне репортаже, козерије, критике, рецензије, некрологе и др.

I Публикације на српском језику

1858.

1. Петар Гојниковић. Драма.

1859.

2. Робови. Драма. Издање Сопраново у Земуну.

3. Сулејман. Драма. Издање Сопраново у Земуну.

1860.

4. Пушчана зрна. Први пут штампана у листу „Српске Новине“ 25. фебруара 1860.

1861.

5. Побратими. Објављен у часопису „Даница“.

6. Хлеб и со. Објављен у часопису „Даница“.

7. Невера. Објављен у часопису „Даница“.

8. Роса. Објављен у часопису „Даница“.

9. Златан Бич, од Рангависа. Превод са ново–грчког, објављено у часопису „Даница“.

10. Љубоје, српски жупан, (трагедија у три чина) (у рукопису). Као представа изведена 21. новембра 1862. од Добровољног друштва Омладине српске у Сали велике Пиваре. Репризирана на захтев публике.

11. Добра жена, комедија од Голдонија. Превод са ново–грчког. Представљена 1861. Играна у Београдском и Новосадском позоришту.

1862.

12. Кочина крајина. Историјски роман објављен у часопису „Видовдан“.

13. Две жеље, по ново–грчком. Објављено у часопису „Световид“.

14. Гавран. Објављено у часопису „Даница“.

15. Кита цвећа. Објављено у часопису „Даница“.

16. Јединица. Објављено у часопису „Даница“

1863.

17. Вукана. Објављено у часопису „Видовдан“.

18. Вера у Србина. Објављен у „Лицеју“.

19. Тврдица. Комедија Молијерова, превод са француског (у рукопису). Штампана у збиркама Српске књижевне задруге (без знања преводичевог).

1864.

20. Беседа на гробу Вука Караџића.

21. Хиртлова дескриптивна анатомија (прва три дела, у рукопису), превод са немачког.

22. Мирамаре. Објављено у часопису „Видовдан“.

1865.

23. Студеница. Објављено у часопису „Вила“.

24. Два дана кроз ческо–саску Швајцарску. Објављено у часопису „Вила“.

25. Збогом, од Балзака, превод с француског. Објављено у часопису „Вила“.

26. Капетан Вељко. Објављено у часопису „Даница“.

27. Гмунденско језеро. Објављено у часопису „Србија“.

1866.

28. Газда Милић. Објављено у часопису „Даница“.

29. Славна комисија. Објављено у часопису „Даница“.

30. Хајдукова мајка. Објављено у часопису „Вила“.

1867.

31. Беседа у Срба. Објављено у часопису „Вила“.

32. Беседа у Сокољницима код Москве. Објављена у часопису „Србија“.

33. Допис из Русије. Објављено у часопису „Застава“.

34. Свети Сава и Вук Караџић. Предавање одржано у бечком омладинском друштву „Зора“ 1867, штампано у „Матици“.

35. Крагујевац. Објављено у часопису „Србија“.

36. За цара и отечество. Објављено у часопису „Вила“.

1868.

37. Српски народ у години 1866. Објављено у часопису „Омладински Календар“.

38. Како ваља неговати здравље? Објављено у часопису „Омладински Календар“.

39. Словенска слобода, по Мицкијевићу. Објављено у часопису „Омладински Календар“.

40. С јадранског мора, по Бабо–у. Објављено у часопису „Омладински Календар“.

41. Краљевић Марко. Објављено у часопису „Омладински Календар“.

42. Народ и великаши. Драма, објављена у подлиску Каљевићеве „Србије“. Играна више пута у Новосадском позоришту.

43. Беседа у Хусинцу. Објављено у подлиску часописа „Србија“.

44. Дописи из Беча. Објављено у подлиску часописа „Србија“.

45. Два листа из јестаственице. Објављено у часопису „Вила“.

46. Важност јестаственице, јавна предавања у 1866. години. Објављено у часопису „Вила“.

47. Како се човек заљубљује? Објављено у часопису „Млада Србадија“.

1869.

48. Прилози за историју српског рада у јестаственици: Д–р Јован Андријевић. Објављено у часопису „Млада Србадија“.

49. Хус и хуситска крајина. Објављено у „Гласнику Српског Ученог Друштва“.

50. Историја једног ордена. Објављено у часопису „Србија“.

1871.

51. О лимфолиптању и лимфангиому. Објављено у часопису „Гласник Српског Ученог Друштва“, књ. XXIX, стр. 70–157.

52. Полемика са „Радником“. Објављено 1871. и 1872.

1872.

53. Војно–лекарска писма, издање Министарства Војног.

54. Народна медицина у Срба. Објављено у часопису „Летопис Матице Српске“ и као засебно издање.

55. Да помогнемо, браћо, правој сиротињи нашој. Јавно предавање штампано у државној штампарији у Београду.

56. О каутерисању рана у опште и о каутерисању разголићених вена на по се. Објављено у часопису „Гласник Српског Ученог Друштва“ књ. XXXIII, стр. 237–268.

57. Полемика са Д–р Стеваном Милосављевићем „Банабаком“. Објављено у часопису „Исток“.

58. Полемика са Д–р Николом Ј. Петровићем (Поводом књиге Народна медицина у Срба). Објављено у часопису „Правда“.

59. Полемика са Светозаром Марковићем (Поводом предавања „Да помогнемо браћо правој сиротини нашој“). Објављено у часопису „Јединство“.

60. Санитетски послови у Србији. Објављено најпре у часопису „Исток“, затим штампано у Државној штампарији Београд као посебно издање.

61. Брут и Колатин. Трагедија Линднерова. Превод с немачког. Играна са великим успехом у Београдском народном позоришту.

1873.

62. Начела војне хигијене. Предавања у официрској школи. Издање Министарства Војног.

63. Прве године лекарске праксе. Објављено у часопису „Српски архив за целокупно лекарство“, књ. II: 61–112.

64. Војно–лекарска статистика. Објављено у часопису „Српски архив за целокупно лекарство“, књ I; 93–122.

65. О неговању мале деце. Објављено у часопису „Будућност“.

66. Ћир Таса. Објављено у часопису „Правда“.

1874.

67. Билротова општа хирургија, превод, Срп арх цел лек 1874; књига 1:1–54.

68. Болничарска служба. Неколико издања Министарства Војног.

69. На броду „Софија“. Објављено у часопису „Јавор“.

70. Цариград и Букурешт. Објављено у часопису „Српске новине“.

71. Вевелова историја индуктивних наука. Објављено у часопису „Јединство“ и као засебно издање.

72. Ђорђевић В, Валента Ј. Питања за скупљаче грађе „Народне медицине“, Срп арх цел лек књ. I: 279–288.

73. Валента Ј, Ђорђевић В. Извештај о трећем међународном лекарском конгресу. Срп арх цел лек књ. I:243–278. и књ. II:167–178.

1875.

74. Прве године лекарске праксе. Лекарско статистичка студија. Срп арх цел лек 1875; књига 2:61–112.

75. Стеван Душан, историјски роман. Објављено у часопису „Отаџбина“.

76. „Отаџбина“. Часопис, излазио од 1875–1892.

77. Кроз Швајцарску. Објављено у часопису „Отаџбина“.

78. Билротова општа хируршка патологија и терапија. Објављено као посебно издање часописа „Српски архив за целокупно лекарство“.

79. Санитетска служба на бојишту. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1876.

80. Упутство за службу српског војног санитета стајаће и народне војске. Министарство војно, Београд.

81. Црвени крст на белој застави. Јавна предавања која је у корист херцеговачких рањеника у дворанама београдске Грађанске касине 2. и 8. јануара држао Владан Ђорђевић. Државна штампарија Београд.

1877.

82. Ландсбергерова ратна хируршка техника. Објављено у едицији „Српског архива за целокупно лекарство“. Као засебно издање штампано у Државној штампарији.

1878.

83. Критика на дело „Свет и човек“. Објављено у часопису „Годишњица“.

84. Беседа на гробу М. М. Радовановића.

85. Успомена, као приступ посмрчету М. М. Радовановића: „Шта то пишеш?“.

1879.

86. Прилог за познавање српске војно–лекарске књижевности. Критика на сва лекарска дела др Филипа Тајсића. Објављено у часопису Српски архив за целокупно лекарство књ. IV: 104–121.

87. Историја српског војног санитета, књига I, за време од 1735–1875. у издању Министарства Војног.

88. Беседе у народним скупштинама, стенографске белешке 1879, 1880, 1881. и 1884.

89. Јавна хигијена. Беседа пред Народном Скупштином. Објављено у часопису „Српска Зора“.

90. Здравље у Србији 1879. године. Објављено у часопису „Отаџбина“ и засебно.

91. Санитетски Зборник. Две књиге, четири свеске, 1879–82. Књига прва, свеска прва: расписи, преписи, закони. Свеска друга: пре реформе од 1880–те. Књига друга, свеска прва: Закон о установљењу народног санитетског фонда и Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља. Свеска друга: Закон о заштити од сточних зараза. Закон о заштитити од говеђе куге.

1880.

92. Предуговатна радња за реформу санитетске струке у Србији, објављено у часопису „Српски архив за целокупно лекарство“.

93. Историја српског војног санитета, књига III, о другом српско–турском рату 1877–78. Објављено као засебно издање часописа „Српски архив за целокупно лекарство“.

94. Полемика са Нићифором Дучићем изазвана делом др Владана Ђорђевића „На граници“. Вођена најпре у часопису „Отаџбина“ а затим објављена у нарочитој брошури: „Племенити граф Нићифор Дучић, херцеговачко–црногорско–јаворско–београдска приповетка XIX века“.

95. На граници, рат 1876. Прилози за историју ратова нове српске државе: Објављено у часопису „Отаџбина“.

1881.

96. Преко границе, други рат, 1877–78. Прилози за историју ратова нове српске државе: Објављено у часопису „Отаџбина“.

97. Критика на „Рад“. Објављено у часопису „Отаџбина“.

98. Полемика са „Самоуправом“. Објављено у часопису „Видело“ 1881. и 1882.

99. Гимнастика мале деце. Објављено у часопису „Народно здравље“.

100. Механе, кафане и народно здравље. Објављено у часопису „Народно здравље“.

101. Народно здравље у Србији 1880. Објављено у часопису „Народно здравље“.

1882.

102. Козерија о гимнастици. Објављено у часопису „Отаџбина“.

103. Хигијенски конгрес у Турину 1881. Објављено у часопису „Народно здравље“.

104. Хигијенски конгрес у Женеви 1882. Објављено у часопису „Народно здравље“.

105. Хигијена деце у прво доба живота. Објављено у часопису „Народно здравље“.

106. Женске сузе и гимнастика. Комедија, по француском. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1883.

107. Дечија игралишта (Флебелове баште). Јавно предавање држано на другој годишњој забави гимнастичког друштва у Народном Позоришту.

108. Уплив земљишта на здравље сеоског становништва. Објављено у часопису „Народно здравље“.

109. Сељачке куће у Европи. Објављено у часопису „Народно здравље“.

110. Ко више живи, варошани или сељаци. Објављено у часопису „Народно здравље“.

111. Ремон. „Роман Марио Ишара“. Превод с француског. Објављено у часопису „Отаџбина“.

112. На престолу Роман Ауербахов. Превод с немачког. Објављено у часопису „Отаџбина“.

113. Хигијенски међународни конгреси у Турину и Женеви. Српска државна штампарија.

1884.

114. Главна правила за сељачке станове. Објављено у часопису „Народно здравље“.

115. Беседа на гробу Др. Линденмајера. Објављено у часопису „Народно здравље“.

1885.

116. Београдски општински послови, четири свеске, 1884. и 1885.

1886.

117. Историја Српског војног санитета, књига IV, о српско–бугарском рату. Објављено у едицији часописа „Српски архив за целокупно лекарство“ као посебно издање.

1887.

118. Карађорђе и Аустрија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

119. Сливница, трећи рат 1885–86. Прилози за историју ратова нове српске државе. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1888.

120. Карађорђе и Русија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

121. Беседа на гробу Д–р Ј. Панчића.

122. Беседа којом је отворена стогодишњица Вукова.

1889.

123. Неблагодарност Срба спрам Русије. Објављено у часопису „Отаџбина“.

124. Књаз Милош и Русија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1890.

125. Туђински утицаји у Србији. Објављено у часопису „Отаџбина“.

126. Србија на Берлинском Конгресу. Објављено у часопису „Отаџбина“, засебно на француском у Аналима Друштва за дипломатску историју.

127. Једна нова болест — „јубилеум“, козерија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

128. Пет пара број, козерија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

129. „Први опанак краљевства“, козерија. Објављено у часопису „Отаџбина“.

130. Вечерња забава код г. Сузаматиса, од Влахоса. Превод са грчког. Објављено у часопису „Отаџбина“.

131. Критика на Ђорићевог „Момира“. Објављено у часопису „Отаџбина“. Књига XXIV.

132. Критика на Округићеву „Варадинку“. Објављено у часопису „Отаџбина“. Књига XXIV.

133. Критика на Цветићевог Душана. Објављено у часопису „Отаџбина“. Књига XXIV.

134. Ана Карењина, роман Лава Толстоја. Превод с руског. Објављено у часопису „Отаџбина“ за године: 1890, 1891. и 1892. године.

135. Горњи дом Србије. Објављено у часопису „Отаџбина“, 1890, 1891. и 1892. год.

136. Моје министровање. Успомене. Објављено у часопису „Отаџбина“ 1890. и 1891. год.

137. Наш привредни програм. Објављено у часопису „Отаџбина“ 1890. и 1891. године.

1891.

138. Финансије балканских држава. Објављено у часопису „Отаџбина“.

139. Поређење неколико државних буџета. Објављено у часопису „Отаџбина“.

140. Цифре, само цифре. Објављено у часопису „Отаџбина“.

141. Садашња наша финансијска ситуација . Објављено у часопису „Отаџбина“.

142. Лаза К. Лазаревић, прилог за његову биографију и за оцену његовог лекарског и песничког рада. Објављено у часопису „Отаџбина“.

143. Критика на књигу Rene Milleta–a „Souvenir des Balkans“. Објављено у часопису „Отаџбина“.

144. Реферат о књизи Бранислава Нушића „Листићи“. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1892.

145. Спољна трговина Србије за последњих дест година. Објављено у часопису „Отаџбина“.

146. Богишићеве збирке. Објављено у часопису „Отаџбина“.

147. Меропа. Трагедија у пет чинова од Вернардакија. Превод с грчког. Објављено у часопису „Отаџбина“.

148. Куртулисова свадба. Комедија А. Рамгависова. Објављено у часопису „Отаџбина“.

149. Једна ноћ Атинама. Објављено у часопису „Отаџбина“.

1893.

150. Историја Српског војног санитета, књига II, св. I о првом српско–турском рату 1876. Објављено у едицији часописа „Српски архив за целокупно лекарство“ као засебно издање.

151. О Лази Лазаревићу. Предавање одржано на грчком у Атини.

1896.

152. Мајка, од Смирнова. Превод с руског. Објављено у часопису „Бранково Коло“.

153. Грчка и српска просвета. Издање Српске Краљевске Академије.

1898.

154. Беседа на парастосу Михаила Глигоријевића Черњајева. Објављено у листу „Српске Новине“.

1899.

155. Беседа на опелу Јована Ристића. Објављено у листу „Српске Новине“.

156. Беседа на опелу Драгомира Вучковића, министра војног. Објављено у листу „Српске Новине“.

1904.

157. Лаборемус! Првих 100 година у развитку лекарске струке, поздрав Првом конгресу српских лекара и природњака. Први конгрес српских лекара и природњака (уредници В.М. Суботић и В. Кујунџић), књ. I, Београд, 1905: 44–69.

1905.

158. Крај једне династије, прилози за историју Србије од 11. октобра 1897, до 8. јула 1900. Три књиге. I књ. 1897–1898, II књ. 1898–1899, III књ. 1899–1900.

1906.

159. Моја одбрана пред судом. Народна штампарија, Београд.

1907.

160. Српско–турски рат. Две књиге. Београд. Штампарија Д. Димитријевића 1907.

1908.

161. Беседа на гробу Стојана Бошковића.

162. Беседа на гробу Ђенерала Јована Мишковића.

163. Историја српско–бугарског рата 1885. год. Издање Коларчеве задужбине. Две књиге. Београд.

1909.

164. „Сербика“, збирка од 800 докумената о историји Србије и Црне Горе од 1804. до 1815. године (чува се у Краљевској Српској Академији Наука).

165. Голгота, роман из балканског живота. Свеска 1 и свеска 2. Игњат Даничић, Београд.

166. Министар у апсу. Десет свезака. Београд.

1910.

167. Народно здравље. Збирка чланака посвећених хигијени и дијететици. Уједињено српство, Chicago.

168. Кратак преглед развитка медицине за последњих 50 година. Шта данас опажам у медицини. Предавање одржано у Српском лекарском друштву 6. фебруара 1910. године. Срп арх цел лек, 1910, св. 4: 181–189.

169. Предавање о Ломановцу. Држано у Сомбору 22.3.1910. Штампано у сомборском листу „Слога“.

170. Министарство народног здравља. Прилог за историју санитетске реформе у Србији 1879–1910. Београд.

1911.

171. Реферат о песмама Јована Дучића, прочитан на свечаној седници Краљевске српске академије 21. јуна 1911.

172. Море, децо, пазите шта штампате. Објављено у листу „Штампа“ од 15. маја 1911. године.

1913.

173. Арнаути и велике силе. Издање Јефте Павловића и компаније.

1921.

174. Два јавна предавања из историје српских ратова држана у официрској касини у Дубровнику.

1922.

175. Веридба Душанова. Јавно предавање у корист женског друштва у Дубровнику.

1923.

176. Беседа на 50–годишњици Српског лекарског друштва.

177. Народна зеница. Предавање у Сали Новог Универзитета, држано у корист материнског фонда.

178. Кнез Црногорски Данило I. Три јавна предавања држана у великој сали Новог Универзитета у Београду

1924.

179. Петровићи и Обреновићи. Један одломак из историје о суревњивости двеју покојних династија. Прочитан у великој Сали Новог Универзитета у Београду.

1927.

180. Срце и душа Европе. Предавање о Црвеном крсту и Српском друштву Црвеног крста напосе. Одржано фебруара 1927. године.

181. Душанов универзитет. Предавање одржано у Новом Саду, на молбу Друштва Напредних Жена.

182. Предавање о педесетогодишњици Српског Друштва Црвенога Крста, држано у великој сали новог Универзитета.

183. Предавање Сабору Државном у Скопљу, на коме је донесен Душанов Законик, држано на молбу бечког југословенског Друштва „Слога“ у сали Словенске Беседе.

184. Беседа, којом је Д–р В. Ђ. одговорио Декану и промотору Медицинског Факултета Београдског Факултета, приликом његове свечане промоције за почасног доктора.

185. Die Liebe ist Reflexthätigkeit, Novelle vom Dr. V. Georgevitch im Fenileton des „Wanderer“, Wien 1869.

186. Gersuny R, Gеorgevitch V. Die cauterisation der Wunden und der blossgelagten Venen. Beiträge zur kaustischen Wundenbehandlung nebst versuchen über das Verhalten blossgelegter Venen. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, 1869. Bd XII, S 814, XXV, Berlin.

187. Gеorgevitch V. Über Lymphorrhoee und Lymphangiome. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, 1870. Bd XII, Heft 2. Berlin.Fürstenthum Serbien,

188. Ministerium des Innern Sanitätsabteilung. Die Sanitätsgesetze in Serbien, amtliche Ausgabe, Belgrad, Staatsdruckerei 1881.

189. Die öffentliche Gesundsheitspflege im Serbischen Königreiche vom XII Jahrhundert an bis zum Jahre 1883. von Dr. V. Georgevitch, kgl. Sektionschef etc. Berlin Max Pasch 1883.

190. Die Entwickelung der öffentlichen Gesundheitspflege im serbischen Königreiche vom XII Jahrhundert an bis 1883–Berlin, 1883. S.122.

191. Der letzte Obrenovitch von Dr. V. Georgevitch. Separat — Abbruck aus der „Zukunft“ Wien, Verlag von Hermann Goldschm edit, 1903.

192. Die Frauen der Obrenovitch, von Dr. V. Georgevitch in der „Zukunft“ v. 7. Februar 1903.

193. Das Ende der Obrenovitch. Beiträge zür Geschichte Serbiens 1897–1900. von Dr. Vladan Georgevitch, serbischer Ministerpräsident A. D. Verlag v. S. Hirzel in Leipzig 1905. 615.

194. Die türkischen Revolution und ihre Aussichten von Dr V. G. Ministerpräsident A. D. Leipcig Verlag von S. Hirzel 1908.

195. Golgotha. Ein Balkan roman von Vladan Georgevitch, Erstes bis fünftes Tausend, Stuttgart, Deutche Verlagsanstalt 1909, 563.

196. Eindrücke aus Sinaia „N. W. Tagblatt“ 1911.

197. Beim Rumänischen Königspaar „N. W. Tagblatt“ 1911.

198. Das Wetterleuchten im nahen Osten „Neue Freie Presse“ 29. September1912.

199. Kriegszeiten in Serbien in der „Neue Freie Presse“ 4. Oktober 1912.

200. Der Balkanbund „Neue Freie Presse“ 15. Oktober 1912.

201. Der König A. O. Eine Novele von Dr. Vladan Georgevitch Feuillton „Die Zeit“ 1913.

202. Die Albanesen und die Grossmächte vom Dr, V. G. Leipzig, Verlag von S. Hirzel 1913.

203. Die Frage der Föderation in der „Diplomatischen Rundschau“, Berlin.

204. Allah amanet olla! Abschid vom gestürtzen Sultan Abdul Hamid II „Die Zeit“.

205. Abdul Hamid II „N. W. Tagblatt“.

206. Die politische Gevatterschaft, ein Brief an den Chef. Redakteur der „Neue Freie Presse“.

207. Quo vadis Austria? von Dr. V. G. klg serb. Min. A. D. im Selbstverlage des Verfassers, gedruckt in Leipzig bei August Preis.

208. König Milan`s Haus, geschrieben nach dem Tellegram dass die Bulgaren den Konak des König Milan verbrannt haben (у рукопису).

209. Die Serbische Frage von Dr. Vladan Georgevitch, serbischen Ministärpräsidenten A. D. Stuttgart und Leipzig, Deutsche Verlagsanstalt.

210. Serbice, eine Sammlung von Abschriften v. Dokumenten aus dem k. k. Haus–Hof–Staatsarchiv in Wien betreffend die Geschichte Serbiens und Montenegro`s vom J. 1806. bis zum J. 1815. vom Dr. V. G. der Kgl Akademie der Wissenschaften in Belgrad übergeben.

211. Das serbische Parlament im XIV Jahrhundert (Das Gesetzbuch Duschans), јавно предавање држано у политичко–социјалном одељењу der Leo–Gesellschaft, на молбу тога друштва.

212. Principaute de Serbie. Ministère de l`Interieur. Section du service sanitaire. Les Lois sanitaires en Serbie. Edition officielle Belgrade. Imprimerie de l`Etat, 1881.

213. La Serbie an Congres de Berlin par le Dr. Vladan Gorgevitch. Extrait de la Revue d`histoire diplommatique, Paris. Ernest Leroux libraire de la Sociète d`histoire diplomatique 28, rue Bonaparte 28, 1891.

214. Dr. Vladan Gorgevitch. Quo Vadis Austria? Exstrait de la „Revue de Paris“ du 15. dècembre 1913. Coulommiers, Imprimerie Paul Brodard 1913.

215. Dr. Vladan Gorgevitch, ancien Prèsident du Conseil des Ministres du Royaume de Serbie. Les Albanais et Les Grandes Puissances. Traduit de l`allemand par S. A. le prince Alexis Kara–Gorgevitch. Paris, Calman–Levy, Editeur 3, rue Auber 3 p. 312.

216. Σέρβος Ποιητης Λάζαρος Κ. Λαζάρεβιτς, ύπο Βλαδάνου Γεώργεβιτς. 'Η 'Ανακοίνωσις εν τω φιλολοβικω Συλλοβω Παρνασω την 1–ην Μαρτίου 1893 εν 'Ατηναις 1893.

Литература

1. Записници са састанака и Главних годишњих скупова Српског лекарског друштва од 1872. до 21. септембра 1891. године.

2. Др Владан Ђорђевић. Годишњак VIII 1894. Српска Краљевска Академија, Београд 1895: 132–133.

3. Др Владан Ђорђевић. Годишњак XIII 1899. Српска Краљевска Академија, Београд 1890: 275–280.

4. Др Владан Ђорђевић. Годишњак XXI 1907. Српска Краљевска Академија. Београд 1908: 423–526.

5. Суботић ВМ. Др Владан Ђорђевић. Педесетогодишњица књижевнога рада 1860–25. фебруар–1910, Београд 1910.

6. Књижевни радови др Владана Ђорђевића. Годишњак XXXIII 1923. Српска Краљевска Академија. Београд 1924: 171–192.

7. Др Владан Ђорђевић. Годишњак XXXV 1926. Српска Краљевска Академија. Београд 1927: 211–213.

8. Рајић С. Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца. Завод за уџбенике. Београд 2007.

9. Јоанновић Ђ. Почасни докторат д–ра Владана Ђорђевића. Срп Арх Целок Лек 1927; св.2:127–135.

10. Петровић М. Др Владан Ђорђевић. Срп Арх Целок Лек 1930; св.10: 894–896.

11. Јоанновић Ђ. О животу и раду Др Владана Ђорђевића. Срп Арх Целок Лек 1931; св.2:155–163.

12. Др Владан Ђорђевић (неауторизовани текст). Српска зора. Беч, 1880. Св. 7:135–136 и св. 8: 154–155.

13. С.М.П. Критика и библиографија. Престоничка писма. Г.М. Миловановић. Дело, 1903;302–313.

14. Преминули чланови. Годишњак XXXIX 1930. Српска Краљевска Академија. Београд 1931: 120.

15. Стајић Ј. Рад Др Владана Ђорђевића на Војном санитету. Срп Арх Целок Лек 1931; св.2:163–172.

16. Генчић Л. Рад и значај Д–ра Владана Ђорђевића за Црвени крст. Срп Арх Целок Лек 1931; св.2:172–179.

17. Ђорић М. Хируршки рад Владана Ђорђевића, Српски књижевни гласник 1934, књ. XLIII: 415–419.

18. Пламенац СД. Из односа др Владана Ђорђевића и проф.др Милана Јовановића–Батута. Срп Арх Целок Лек 1974;свеска 12:943–957.

19. Грујић В. Неколико кореспондентне везе између Владана Ђорђевића и Валтазара Богишића. Срп Арх Целок Лек 1981,св. 1:161–168.

20. Јеремић Р. Библиографија српске здравствене књижевности (1857–1918), библиотека Српског лекарског друштва, Београд, 1947.

21. Станојевић В. Кратак преглед историје југословенске медицине. У: Историја медицине, Медицинска књига Београд–Загреб, 1953: 1001–1053.

22. Јовановић — Стојимировић М. Др Владан. Силуете старог Београда, 1971; књ.2:22–23.

23. Станојевић В. Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас. Др Владан Ђорђевић. Споменица 1872 — 1972. Српско лекарско друштво, Београд 1972;159–163.

24. Велимировић М. Српски лекари књижевници. Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972. Српско лекарско друштво, Београд 1972:376–382.

25. Протић М. Јубилеј једне књиге. Политика, 7 мај 1972. стр. 14.

26. Гавриловић В. Владан Ђорђевић (1844–1930). 100 најзнаменитијих Срба. Београд — Нови Сад. Принцип и Ш — Јупублик 1993: 285–290.

27. Драгић М. Црвени крст на белој застави. 150 година од рођења оснивача Српског лекарског друштва и Црвеног крста др Владана Ђорђевића. 1994.

28. Павловић Б. Владан Ђорђевић, први школовани хирург. Прилог за историју српске хируршке школе (2). Acta Chir Iug 1994;41:111–112.

29. Чоловић Р. Први српски хирург — академик др Владан Ђорђевић (1844–1930). У књизи: 50 година Хируршке секције Српског лекарског друштва (ур. Р. Чоловић). Београд, Просвета 2000: 65–71.

30. Чоловић Р. Академик др Владан Ђорђевић (1844–1930). У књизи: Хроника хирургије у Србији (ур. Р. Чоловић). Београд, Просвета 2002:553–556.

31. Чоловић Р. Допринос Владана Ђорђевића стручним састанцима Српског лекарског друштва. Срп Арх Целок Лек 2007;135:689–695.

32. Чоловић Р. Хируршки рад др Владана Ђорђевића. Срп Арх Целок Лек (у штампи).

33. Драгић М. Др Владан Ђорђевић. Похвале и напади на његов рад (12 стр. куцаног текста).

34. Србин за сва времена. Неауторизовани текст (3 стр. куц. текста).

35. Gersuny R, Georgevitch V. Die cauterisation der Wunden und der blossgelagten Venen. Beiträge zur kaustischen Wundenbehandlung nebst versuchen über das Verhalten blossgelegter Venen. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, 1869. Bd XII, S 814, XXV, Berlin.

36. Georgevitch V. Über Lymphorrhoee und Lymphangiome. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie. Langenbeck's Archiv für klinische Chirurgie, 1870.Bd XII, Heft 2. Berlin.

37. Ђорђевић В. О лимфолиптању. Гласник Српског Ученог Друштва 1871;књ.XII. (Свеска XXIX старог реда):70–157.

38. Ђорђевић В. О каутерисању (жежењу) рана уопште и о каутерисању разголићених вена на по се. Гласник Српског ученог друштва 1872; књ.XXXIII, стр.237–268.

39. Ђорђевић В. Народна медицина у Срба. Летопис Матице Српске, св.114.

40. Ђорђевић В. Војно — лекарска писма. Београд, 1872.

41. Ђорђевић В. Да помогнемо, браћо, правој сиротињи нашој. Предавање које је 23. априла у београдској општинској дворани држао др Владан Ђорђевић. Београд 1872.

42. Ђорђевић В. Један врло редак случај лепре или грчке елефантијазе. Срп Арх Целок Лек 1874; књ.1:76.

43. Ђорђевић В. Војно — лекарска статистика. Прва два предавања из лекција о „Војној хигијени“. Срп Арх Целок Лек 1874; књ. I:93–122.

44. Валента Ј, Ђорђевић В. Извештај о трећем међународном лекарском конгресу. Срп Арх Целок Лек 1874; књ.I:243–278.

45. Ђорђевић В. и Валента Ј. Питања за скупљаче „народне медицине“. Срп Арх Целок Лек 1874;св.1:279–288.

46. Ђорђевић В. Билротова општа хируршка патологија и терапија. Српска државна штампарија, Београд 1875.

47. Ђорђевић В. Прве године лекарске праксе. Лекарско — статистичка студија. Срп Арх Целок Лек 1875; књ.2:61–112.

48. Ђорђевић В. Француски начин лечења противу дифтерије у гуши („Гуштера“). Срп Арх Целок Лек 1875; књ.2:XLVI.

49. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књига I, Београд 1875.

50. Ђорђевић В. Црвен крст на белој застави. Јавна предавања која је у корист херцеговачких рањеника у дворанама београдске грађанске касине 2. и 8. јануара 1876. држао мајор др Владан Ђорђевић. Београд 1876.

51. Ђорђевић В. Ландсбергова ратна хируршка техника. Српска државна штампарија, Београд 1877.

52. Ђорђевић В. О регулисању проституције. Срп Арх Целок Лек 1879; књ.III:58–72.

53. Ђорђевић В. Прилог за познавање Српске војно–лекарске књижевности. Срп арх целок лек 1879; књига IV: 104–121.

54. Ђорђевић В. О сарањивању мртваца и о гробљу. Срп Арх Целок Лек 1879; књ.В:40–72.

55. Ђорђевић В. Предуготовна радња за реформу санитетске струке. Срп Арх Целок Лек 1880; књига VI:49–210, 268–422.

56. Ђорђевић В. Реферат министру унутрашњих дела. Срп Арх Целок Лек 1880; књига VI:54–56, 88–190.

57. Ђорђевић В. Пројекат закона о народном санитетском фонду. Срп Арх Целок Лек 1880; књ.VI:191–210.

58. Ђорђевић В. Предлог за закон о чувању здравља у народу и на стоци. Срп Арх Целок Лек 1880; књига VI:271–402, 403–422, 427–457 и 472–478.

59. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета у другом српско–турском рату 1877–78. Београд, Државна штампарија 1880.

60. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књ. I, Срп Арх Целок Лек, Београд 1879.

61. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књ. II, Срп Арх Целок Лек, Београд 1893.

62. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књ. III, Срп Арх Целок Лек, Београд 1880.

63. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књ. IV, Срп Арх Целок Лек, Београд 1888.

64. Ђорђевић В. Хигијенски међународни конгреси у Турину и Женеви. Српска државна штампарија Београд 1883.

65. Ђорђевић В. Историја српског војног санитета. Књига IV. Историја пољске војно — санитетске службе у српској војсци за време српско — бугарског рата 1885 — 1886. Београд, Краљевско — српска државна штампарија 1886.

66. Ђорђевић В. Беседа на гробу др Емерика Линденмајера. Срп Арх Целок Лек 1888; књига X:61–63.

67. Ђорђевић В. „Laboremus“. Поздрав Првом конгресу српских лекара и природњака (првих 100 година у развитку лекарске струке у Србији). У књизи: Први конгрес српских лекара и природњака (ур. ВМ Суботић и В. Кујунџић), књига прва. Београд, 1905:44–69.

68. Ђорђевић В. Шта данас опажам у медицини. Срп Арх Целок Лек 1910; св. 4:181–189.

69. Ђорђевић В. Министарство народног здравља. Прилог за историју санитетске реформе у Србији 1879–1910. Београд 1910.

70. Комуналије у Београду пре 117 година. Проблеми на самом почетку. Чистоћа, јул–август 2001;број 235–236, стр. 6–8.