Брана Димитријевић

Дучић против Поуиса или О вештинама старења

Реч писца

Повод овом подухвату био је позив крајем маја 2000. године да учествујем на симпозијуму о здравственим проблемима у старости. Приступ — мултидисциплинарни. Па је већ само помињање ове потоње речи учинило да се најежим. Али, уважени колега (проф. др) сматрајући да се из неког разлога нећкам, пожури да објашњава колико већ сама старост обеспокојава европски континент, многе градове; па и цивилизацију, поткрепљујући то бројевима и рачуном о стању сада, па кроз десет, па кроз двадесет година; о грдној најезди остарелих.

А и ја лично на том прагу.

Претеривања су, иначе, обичај када се припрема какав симпозијум. А потом — мултидисциплинарност! Даје се могућност свакоме ко то заслужује да из своје (махом жабље) перспективе прослови коју. И најзад, завршно блиставо лице самог скупа: громкост! Указивања! Правци! Стратегије! Уз промоцију које локалних које интернационалних величина. А, онда — пућ! Довиђања на следећем скупу.

Подстакнут тиме одлучих да се и ја окушам али у целокупној тој замршеној материји. Почех, па оставих. Потом и у сопствену старост закорачих. Време је, дакле, да завршим овај есеј, који ми се — у међувремену — негде затурио.

У Београду, септембра 2013

Увод

Доиста, нема веће беде него када старост, сиромаштво и болест истовремено зајашу појединца, вели у својој расправи „О младости и старости“ Јован Дучић. А сиромаштво већ изодавна захарало Србијом. И старост. И болештине.

У Србији се старима приписује да држе и сам режим (Милошевићев), и постојеће спољне санкције, да су бомбардовање они призвали, а кад је припуцало први стругнуше и загадише сва склоништа.

Но, и Поуис је своју студију „Уметност старења“ писао током Другог светског рата; прекоревајући самог себе. Зар да о старима тад заглагоља а млади гину на камаре? Ипак, ни ратови више нису као што су негда били. Гину и жене, деца, гину и старци. Под тим оправдањем Поуис је могао и о — вештини старења.

Хтео, не хтео стариш. И твоји познаници и пријатељи, и подређени и надређени. Куд год се окренеш — неко стари. Пребрзо, тужно, расејано... Старе а као да пркосе већ самим својим постојањем. И болестан је, а и сирома', и стар, а ено — живи. Не умире му се. Ето — неће.

Распростире се баш тај осећај гађења према остарелима и преко граница схватљивог, па и оног што се још увек назива хуманизмом. Неразумевање тог бескорисног њиховог постојања, не ретко изгледа као последица надртог убеђења да је свака, ама баш свака будућност, увек светла; па и старост. Шта их, одиста, осим те лажи држи? Постоје ли, ипак, неке предности старења, и старости? Шта је, у ствари, она сама?

У то су се уплели Дучић и Поуис. Док сам читао једног стално ми је на ум падао онај други.

Џон Купер Поуис је Британац. Његов психолошки ослонац чини поверење у острвске институције. Какве су, такве су, ипак омогућавају да се свака ствар постави на своје место. Па и када се остари, да се уоче предности које старост носи. И он се, попут Карлајла, гнуша револуција, па младост — старост уплиће и у те токове. Револуције су обест младих. Младост им даје жестину; терор, срљање. Загледајте се у Хитлерову Немачку, у Стаљинову Русију. Уздање у врапца у руци, младима изгледа старачки кашљуцаво. Ни демократија није идеална, али, увидело се — бољег нема.

Дучић је том врстом питања неоптерећен. Србин је, песник, поклоник Лепоте. Лепо то је оно грчко лепо, каже он. Дучићев ослонац је класична антика, а потом од ње оплођена латинска она Европа; Италија, Шпанија и Француска, у Ренесанси. Поуиса, напротив, опчињавају Гогољ и Достојевски. Атеиста је Поуис, Дучић није. Отуд многа религиозна питања Поуиса муче, не и Дучића.

Али, омаћи ће се и Поуису: „Уосталом, велики естетски закон важи и за личности исто тако чврсто и дубоко као што важи за архитектуру и скулптуру. Не може бити оригиналности док се не успостави универзални стандард достојанства, пропорције доличности, равнотеже и верности Природи, односно разликовања од Природе.“ А то су већ Хамлетови они савети глумцима, то је Шекспир. То је „...лепота у хармонији. Аксиом целог грчког живота, па и њихове уметности.“ ( Дучић ) „Високо гледање на све стране живота... то је плавоока Атена, главно божанство атинско, божанство памети.“ Опојност баш тог ишчезлог света. Ето због чега је Платон био пресретан што је Грк, а не варварин, слободан човек, а не роб. Разум! Без кога нема пута ни ка Лепоти, ни ка Мудрости. Та најважнија алатка људске врсте, помоћу које настаје Хармонија наспрам Хаоса. У коме је философија изнад науке (тада била), а не њена слушкиња (као данас). Свет који као да ипак није сасвим ишчезао, или јесте?

Али, ни таква цивилизација, у својим најбољим данима, не беше способна да реши проблем универзалија, па се ни данас не зна шта је Лепота, или Правда, или Врлина. Стога и Поуис упозорава да је без универзалија трезвен разговор једва могућ. Универзалије су, ипак, у нашој свести негде у позадини. И код Поуиса и код Дучића.

Поуису је после свих откровења и преврата, почев од ренесансног, остало само уздање у здрав разум; једну од тековина Британске Империје. Популистичка варијанта оног божанског, помало аристократског, помало демократског, што беше под Атенином, као, заштитом. Здравим разумом располажемо сви. (Што се најбоље види из речи common.) Стога је то пут који преко Знања води до Моћи. А води и ка уређењу државе, друштва... Здрав разум је предуслов опстанака човековог. Стога, здрав разум и не треба да се баш претерано бави (и оптерећује) метафизиком, па ни универзалијама, иако му је допуштено да се поштапа њима. Не треба да им робује. Разум је органон прилагођавања; претходница демократије, њена највећа тековина, итд.

Отуда Поуис не може без Дарвина, еволуције, развоја, опстанака. Дучића се то и не дотиче. Дучић би да буде Мудрац, аристократа духа, који ужива у лепотама саме мисли. Поуис би и да поучи, да човечанству добра учини. Дучић? Ко би га знао...

Обојица се, међутим, слажу да од Цицерона треба поћи, и од његовог дела “De Senectutes”; и од Цицероновог умишљеног разговора с Катоном Старијим. За Поуиса је Цицерон савременик. „И када би којим чудом неки од либералнијих философији склонијих наших политичара засео у кафеу с давно покојним Цицероном, споразумели би се без тешкоћа да је најбољи метод владања онај који се заснива на еволуционој традицији и на слободној расправи; да људске слободе од преседана до преседана бивају све шире, да је то једини замисливи систем у складу с достојанством човека, појединца. И, не дај Боже да им тад столу приђе Острогот Теодорик или Свети Анселмо, или главом кардинал Вузли!“ А тек Хитлер! Јер је Цицеронов начин мишљења психолошки антипод фашистичког модуса. И бољшевичког.

Када почиње старост?

Договорити се око тога када почиње старост, значи рећи шта је она? Треће животно доба, кажу, а после периода рашћења и зрелости. Али као процес промена у ткивима старост почиње већ зачећем. Смрт је у самој клици. Требало би да старост није болест, да је природни исход, да је здраво, а не болесно стање организма. Ипак, за Дучића је то најружнија ствар на свету. Стар човек је дегенерик, сама старост је наказа. И за Његоша „нема веће бруке од старости“. Али, када почиње баш то болесно последње стање? Како изгледају његови први, па, други, па, потом остали знаци? Јер оно „још од зачећа“ баш не иде. Где би се, онда, дела прва два доба? Где рашћење, а где зрелост?

Поуис се не бакће тиме, сматрајући да су таква питања подмукле замке, а Дучић признаје да ништа није теже од тог питања, које, међутим, може да гласи и овако: а, где и када престаје младост? Ни суптилни стари Атињани нису умели да то реше, све због своје пристрасности према Младости и Лепоти, каже Дучић. Старост изједначава ружне и лепе. Младост их разликује. Стога Младост беше слављена у свим родовима античке уметности. Законодавац Солон говори да не треба умрети у шездесетој, већ осамдесетој. Све док у Демостеново доба не беше усвојено да је педесет лета ипак старост. У загонеци коју је Сфинга поставила Едипу овако је описан човек: то је биће које изјутра хода на четири, у подне на две, а увече на три ноге. И Римљанин Плиније дели живот у три етапе, прву и другу младост и најзад старост. Прве две цезару припадају, па тек последња сваком грађанину да њоме располаже. У педесетој нас (више) не зову под заставу, у шездесетој (више) не заседамо у Сенату. И Хришћани су, вели Дучић, имали сличну римску идеју. Па је и данас је тако. Иде ли све по реду, и како треба, знак старости је пензија проклетница.

Старост је парадигма опадања и немоћи. Иако за поједине спортове човек још у младости већ бива престарео. Многи од врхунских, тако, спортиста проживе, у ствари, Ахилов живот.

Цела грчка уметност била је прослава младића двадесетих година. То је ефеб, наставља Дучић, толико славан. Ни бог рата, Арес, није био знатно старији. А тек Аполон, који беше прави ефеб. Дионис, пијаница, био је нешто старији, но, ипак, млад, пошто је био и бог плеса.

Поуис, међутим, узимајући за пример самога себе, истиче важност спорог сазревања, спорог развоја, који и саму младост продужава. „Ја сам,“ вели Поуис, „пример изузетно спорог менталног развића. Ако већину својих младих пријатеља упоредим са самим собом какав сам у њиховим годинама био, остајем запањен не само њиховом префињеношћу и хладнокрвношћу, већ и њиховим продубљеним увидом у ствари. Уверен сам да у томе има и личне условљености.“ И — наслеђа.

Нема ли кукавнијег младунчета од човековог у васколиком живом свету. Када прохода лане, када мајмунче, а кад дете? Човеков пород као да немилосрдној борби за опстанак има најмање шанси? Ипак, планетом влада — човек. Развој централног нервног система, интелигенције, разума, друштвених односа, заснована је баш на споростима. Спорост сазревања отуда није слабост него предност. У продуженој незрелости је, можда, једна од тајни?

Али, младост је, осим свих оних распеваних дефиниција Дучићевих, и расутост. Младост је по својој природи ренесансна, због тога нам је баш та епоха и загонетна и привлачна. И необјашњива. Мало који од ренесансних горостаса да беше припадник само једне једине дисциплине. Леонардо да Винчи је најречитији пример. Али зар су Албрехт Дирер или Амбруаз Паре, мање речити? Протеже се то све до великог Гета, па и до оца Павла Александровича Флоренског у 20. веку („Руског Леонарда“). Повезаност епохе Ренесансе с васкрсом старих богова, њена опседнутост Природом, уз распламсавање сексуалне револуције, и трагањима за натчулним и натприродним, рађање нових и нових научних дисциплина, указује баш на ту расутост младалачку. Отуда је и сваки младић, ренесанса у маломе, а поља његових интересовања и способности бескрајна су. И сва су извор задовољстава али и терет. Млад човек као да је спопаднут надвикивањима, грдним свађама између свих тих својих сјајних особина и склоности. Коју да одабере, којој да се приклони? Млад човек је и песник, и пророк и херој, и проналазач и заводник, и путник. Млад човек, тврди Дучић, у ствари јурца за женама, никад за једном, једином, одређеном. До успеха му је код свих жена увек стало. Он би и да је учењак, и да је боем и авантуриста и усамљеник... И, најтеже му је тада објаснити зашто између уметности и наука постоји толики понор? Због чега ли га већ изодавна окоштали друштвени механизми у тесну торину најављују?

Ђачко а и студентско доба због тога имају, чак и данас, своје чари, због те расутости младалачке, понекад илузије, понекад одиста успореног развоја.

На предавања професора Вујића, иначе неуропсихијатра, и пре и после Другог светског рата, хрлили и они који се не спремаху за лекаре, нарочито на његово предавање о појму душе. А то је само један пример. Беше некада тако широм Европе. Студентско доба подразумевало је ту врсту менталне покретљивости, и разноврсност често противуречних интересовања. Слобода универзитета беше заснована и на слободној речи предавача, али и на таквој покретљивости слушалаца. Ово ме занима, идем тамо. И по биографијама великих људи све до скора је стајало да су почели ово, па наставили оно, да би за свој животни позив, коначно, изабрали нешто треће. Одједном су се, као, тргли. Определили се, то јест, сазрели.

По Поуису је баш то успорено сазревање, можда, најплодотворнији пут. И ништа ту некадашњу слободу универзитета није толико сатрло колико један у основи анти ренесансни став, и анти младалачки, да је сваки факултет ковница, оваквог или онаквог, као, стручњака. И разарање гимназије вршено је по том начелу. Шта ће нам — расутост. Па је и наше титовско и после титовско усмерено образовање само једна од карикатуралних верзија свеопштег тог угушујућег тренда белосветског.

Да ли и на то, вољно невољно, циља Поуис? Избор занимања, своди се, у крајњем, на просто питање: од чега морам живети? И, уздићи се. Ето облика требљења, и сужавања, хода ка смрти. Одрицање од свих осталих својих способности, да би се прекинула она дрека. Шта ћу у позориште кад не студирам глуму? Шта ћу на изложбу кад нисам сликар?

Младић, саопштава нам Дучић, то је завереник, а млада жена то је усташ. Сваки закон је тиранија, а свака утопија идеја. Младост је унапред згрожена изгледом понуђених јој институција. Оним леденим: узми или остави; које уствари значи: бирај јарам. То је прилагођавање–и–сазревање. Ко брже сазри требало би да даље стигне. Само, да ли је увек тако?

Али, ако је сваки младић завереник, тада се хтели не хтели морамо сложити с Поуисом да препуштање друштвеног развоја пустој младости води једино револуцијама и превратима, терору и потоцима крви. Припадницима зрелог доба а поготову старима тешко да би тако нешто и на ум пало. Стога се Маркс с правом, можда, грозио поделе стари–млади. Сукоба генерација нема; каже он, постоје само сукоби класа.

Са знамењима крви и смрти свака револуција је и нека врста вечне младости. Револуционар је увек млад, и на самртној кад је својој постељи. Никад не стари. Не одаје ни једну тајну. Такви бесмртници су најпоузданији чувари иначе бесмртних тековина сваке револуције, доминиканци без кукуљица, пумпачи вечне младости, која је могућа само када је о револуцијама реч. А тек њихове — вође! Младалачку ону расутост, ренесансну, овде је поседовао Јосип Броз. Био је маршал, председник, адмирал, пијаниста, бравар, орач, беседник, шармер, љубавник... Иако далеко старији и од Ареса и од Диониса. Бдело над тим његовим расутим ликом вечне младости, која мора остати и после смрти.

Није, онда, никакво чудо што двадесетогодишњаци сматрају тридесетогодишњаке остарелим, ови потоњи четрдесетогодишњаке, и тако редом. Но, то је опште место. Ренесансно оно доба код сваке људске јединке нестане врло брзо. Па они у јарам упрегнути, чак не хукћу, већ сматрају да је, слава Богу, готово с тим бескорисно лутајућим периодима. А убрзо ће и — „права“ старост...

Ни сви друштвени слојеви не старе подједнако. У старој Атини најбрже су старили тежаци, и у Римској Империји. По старо српским руралним критеријумима већ је четрдесетогодишњак био чича. Усеђелица девојка већ око двадесете. И пролетер је брже старио, и занатлија, а и њихове, наравно, жене.

Сусрет са својим животним позивом, местом у друштву, то је и први сусрет са старошћу. Почетак другог животног доба. Потом се и оно троши и убрзава. Место за плугом или стругом, на позорници или на говорници... Све то потраје, буде и прође.

Остаје стваралаштво, вид побуне. А и халавост у стицању најсваковрснијих знања и звања. Да ли то јесу остаци остатака младости саме?

Утицај пола

Још није одговорено на питање: када почиње старост? А једва да је то могуће без разматрања утицаја пола. Полним разликама Поуис посвећује чак два поглавља. Јер, када се све пресабере жена живи дуже, а то ће рећи лакше подноси старост. Жена је ближа Природи, Неживом, свакодневици, каже Поиус. Она не доживљава старост као понижење и трагедију. Не поседује ону врсту грабљивости која карактерише живот мушкарца. Жена би са се усклади с Природом, мушкарац би да ту Природу силује. А једино усклађивања, доживљавања, уосећавања доносе каква таква уживања у старости. У старости је, вели Поуис једина утеха Природа. Али, мушкарац у Природи види само и само борбу; а жена, ипак, и хармонију. Откуда је то тако Поуис не објашњава. Но, и ова цивилизација од мушкарца тражи пре свега снагу, а од жене лепоту. Мада је српском сељаку одувек била потребна здрава и јака жена.

Многи су се, међутим, и пре Поуиса сложили да се жена боље сналази у самој кући; да успешније излази на крај са свакојаким, ситним пословима. Спрам којих је чак и не остарели мушкарац беспомоћан. Несвикнут таквом раду, или предодређен својствима пола да такав буде, тај кад остари бива прогутан прашином и прљавштином, отрован једноличном својом исхраном. Оно што излуђује феминисткиње, а то је подела кућевних послова на мушке и на женске, њиховом полу продужава живот. Биће да је и Поиус спрам феминисткиња довољно обазрив био. Имају ли жене предност, пита он, над мушкарцима у погледу задовољстава које им пружају Природа и Елементи и у кући и ван куће. И то питање је клопка. Остане ли, како и јесте, да мушкарац више и боље ужива у Природи и Елементима изван куће, остаје и поменута дискриминаторска подела. А опет има ли гломазнијег и сувишнијег предмета у кући од тек пензионисаног доконог мужа. Иди овамо, иди онамо, донеси ово, однеси оно. А све — бадава. Стално је ту, попут креденца.

Но, велике су разлике и међу женама, вели Поуис. Или су посесивне и материнске грлитељке, или нарцисоидне заљубљенице у саме себе, или су девичанско–атлетске Дијане, или залуђивачице мушкараца. Препуштају ли се Природи промењен је само објекат њихове пажње. Више то није Мушкарац, него су то Природа и Елементи. Али, остају што су и биле у младости. Жену, пак, тврди Дучић неће успети да преиначи мушкарац, може да је мења само средина. А у погледу карактера, вели он, постоје свега три врсте: жена супруга, жена робиња и жена одметник. Типу одметника највећма се, приближује данашња, вели он, европска жена. Она живи преко своје воље у мужевљевој кући, једе и спава с њим, безрадосно и безжалосно, апатично и хладно. Жена одметник је егоиста. Не воли никог, нити њу ико воли.

Упореде ли се ова два гледишта, Дучићево и Поуисово, увидеће се до које мере један допуњава другог. Јер, ако жену успева да промени само средина, онда је то и несумњива њена предност у прилагођавањима Елементима и Природи. Па ипак је осећање старости и за жену, тврди Дучић, обратно од оног што Поуис сматра, једно осећање срамоте и дубоке беде. Зашто обратно од човека? И, зашто Дучић даје предност мушкарцу, за разлику од Поуиса?

Мушкарац дуже остаје млад, каже Дучић. А само младост мушкарца чини мушкарцем и жену женом. Јер, док је жена млада, вели Дучић, она броји само лепше од себе и богатије, доцније кад већ почиње да стари, она мрзи сваку жену млађу од себе. И јао сину кога је дочепала посесивност материнска. Таква мајка већ изодавна налази мана свему што је младо, тврдећи да је „то“ или недовољно зрело, или недовољно лепо, а увек непоштено, прорачунато и подмукло. У својој будућој снаји она открива систематично, прецизно, и са невероватном количином тачних запажања, све саме недостатке; потом их „само“ појачава.

У старости, сматра Дучић, жену могу спасти једино племенитост и култура. А што се обогаљених кевомана тиче, ено им психијатара, нек' се лече. Мада је српска лирска поезија изодавна је дала модел хармоније. Видиш, мајко, мрке трњинице, онакве су очи у девојке, у девојке а у моје драге. Ако, сине, суђена ти била.

У тим стиховима, осим тога, садржан је и типичан мушки доживљај Природе, о коме говори Поуис. За мушкарца је свеколика Природа женски принцип, а то у старости од њега захтева радикалну промену баш тог става.

Страх од сваке млађе жене, наставља Дучић, присутан је и код узоритих супруга, а испољава се у постојаном отрцавању свих потенцијалних, што умишљених, што стварних противница. Иста стратегија, иста тактика, иста способност уочавања њихових мана као у посесивне мајке. Опште је мишљење да таква треба да је свака разборита а законита жена. И, што је муж кљакавији, тим су постојанија њена упозоравања.

За мушкарца су битни здравље и спол. Каже Дучић. Све док то траје, говора нема још о старости. Предност је, стога, на мушкарчевој страни, јер сполност код њега дуже траје. Дучићу је чак непотребно да се позива на Аристотела, који је тврдио да би најпожељнија разлика између брачника била двадесет лета у мушку корист. Чему се ни једна цивилизација до сада није приклонила. Један савремени јапански мудрац саветовао је нешто слично. Иста разлика између женика и невесте, али прво је мушкарац млађи, па се он потом, као удовац жени много млађом од себе. А кад он умре, удовица се удаје за знатно млађег, па у круг.

Ни Поуис не потцењује утицај спола, који је, и по његовом утиску, убитачан и нељудски. Дучићева је препорука за мушкарце: старост одлагати уз помоћ спола. Истина је, могу то и жене, зна и Дучић, но, мушкарцима је тај начин у сваком погледу ближи и дејственији, већ као нека врста херојског поретка. Одлагање старости одвија се, ипак, уз помоћ жена, које и не маре толико за године, ни за мушкарчев изглед. Може и млађа с постаријим.

Ипак, Дучић упозорава да је за мушкарца опасно заљубити се после четрдесете. А већ остарели женскароши, каже Дучић, они су тужно смешни. У поређењу с младошћу старост је склонија разврату и свирепија. Млад човек убија себе, стар човек убија жену.

Уздање у спол? По Дучићу. Само, докле? Умешала се данас и фармакологија. Па се поставља озбиљно питање може ли, треба ли, већ остарели организам да се и тиме бакће, макар у циљу — хигијене!?

Циркус! Уздахнуо би презриво Поуис. Није ли ослобађање од тираније пола — предност? Будући да је мушкарац луд не само док је млад, већ и дотле док га мамуза полност. Што не одахне? Отараси се? Петрарка се, вели Дучић, својевољно одрекао жене већ у четрдесетој, и сматрао је то за једну од највећих својих срећа, и беше неизмерно Богу благодаран што га је у пуној снази ослободио тог тако ниског ропства. Таквим речима је о жени говорио љубавник божанске Лауре, први и највећи хришћански песник љубави за жену. Но, Ламартин се, иначе толико умерен у љубави, осећао бедан кад више није дејствовао на жене, чак ни својим духом, који му је остао млад. Шопенхауер је, међутим, био срећан кад се отарасио „ватре младости“. А баш то хвали Поуис. Полност је мора, и треба је се отарасити, али без злоће.

Ко да се из тог вртлога ископрца? Из силних мудрости, великих примера, који, махом, противурече један другом? Не треба се заљубљивати после четрдесете, гуди Дучић, али се потом диви Гетеу који се заљубљивао и у осамдесетој. Просио је девојку шездесет година млађу, а његов владар беше готов, да дадне мираз невести. Шатобријана је у његовој шездесетој волела млада жена лепотица. Геније, кликће Дучић, који је лепота виша и од младости, нема својих година. А шта је с Кантовим моралним законом; с демократијом, напослетку, тресе се баш од те највеће бриге Поуис. Лепо је што су велики људи били и такви. И Поуис ће се споменути и Перикла и Сократа, који о напасти спола изрекоше шта су имали још пре Петрарке. Али пучанство? Обичном човеку ваља да се објасни како би требало да се стари.

Нешто од тога већ је начето, па и оно о чему говораше Шопенхауер. Замислимо младића који је обдарен и за књижевност и за математику и за сликарство, а мора да се определи, као оно чедни Парис, и не знајући да ће приклонивши се једној богињи, стећи непријатељство друге две. Избор позива, а и судбине тек је почетак ускраћивања свакојаких. Определи ли се за књижевност, е, онда, има даље хоће ли поезију, хоће ли прозу? А још и сексуалност!? Истутњавање немилосрдне, захтевне мушкости. Сва је прилика да се и у стваралаштво уплиће Ерос, пристајали ми уз Фројда, или не; дивили му се или плазили из далека...

Спол је убојит, вели Дучић. Но, осим спола и таленат je врста ропства. А како геније ствара до последњег даха, и у томе Ерос на овај или на онај начин учествује, па, заплитању никад краја.

Али, шта је са женским питањем? Женским генијем? И стваралаштвом? Жена, међутим, има материнство. Нешто од стварног најстварније; опипљивије, претежније чак и од осећања сопствене сексуалности, којом се мушкарац толико трси. Рађати или не рађати да би се у стваралаштву — науци, уметности постигло више. Удавати се, не удавати? Мало која успешна жена успева да избегне одговоре на сва та већ отрцана питања. Што више о себи поводом тога прича све мање јој се верује. Произилази да би женама требало да је много више стало да се отресу баласта пола? Само, да ли то важи махом за оне које би да су и ствараоци, по већ окошталим мушким узорима? Понајвише је све то, ипак, повезано с њиховим фертилним периодом, с правим добом за рађање. Премда се све мање и мање крије да има старица, већ оронулих, које се и даље „пале“ на мушкарца; а, којима је једино тело остарило. Неке плаћају ефебе, када и ако могу, остале трпе. Па ипак, мало која ће од њих поступити као она наказа–старац из десете Јувеналове сатире, вели Дучић, који се не сећа више ни имена својих робова, па ни човека са којим је синоћ вечерао, а ни деце које је родио и одгојио, али ће тестаментом сву своју имовину оставити Фаили, блудници, која га је на пречац залудела... Жена ће, тврди Дучић, разменити две радости за једну срећу, а једну срећу чак и за сопствену — за своју али и туђу — главу. Но, у имовинско–правним односима остаје увек далеко вичнија од остарелог мушкарца.

Сва је прилика да су и Дучић и Поуис заобилазили питање мушког жиголо најамништва, не отварајући Пандорину кутију женске сексуалности, која такође, никад не уме да остари; мада ни старост — лудост код полова није иста. Ипак, женска сексуалност и у поодмаклим лудим годинама задржава се на површини, безпоследично; искључиво као задовољство и хир, ћеф и хигијена; нешто што заслужује да се купи. Док остарели мушкарац улаже преко мере и компликује.

Жена је, чујмо Дучића, а и Поуис то исто мисли, највећи подстрекач људског ума и енергије. Она је инспиратор као што су то Бог или Природа. И то остаје код мушкарца чак и када изгуби сву енергију, па и ум. И даље ће покушавати да буде господар, тиранин, да буде мужеван, а и жесток. Што зна свака Фаила. И стаје силног напора оне мушке који би да се уразуме, да се на време одрекну своје мушкости. А нема страшније претње и патње за потомке од лудог наума каквог чичишта остарелог, да се не само с женскињем лола, него и да се жени као какво момче. С бабама је ипак лакше. Чак је и предсмртна бапска удаја ретко пакост или последица погрешног прорачуна.

Ослањајући се на своју поделу, Поуис што се вештине старења тиче највише шанси даје нарцисоидном типу жене. У њој је, вели, најмања количина „тупавог бића“ а према терминологији Гертруде Штајн. Нарцисоидна жена успева да ужива чак и у предностима сопствене старости. У стању је да не обраћа пажњу на реуматичне зглобове, смежуране образе, уме да се насмеје и ослабљеном виду или слуху. У питању је тајна нијанса, скривена нота неповредиве усредсређености на саму себе; право свих живих бића на сопствено усамљеничко, али на друге непреносиво космичко осећање. Баш — британски.

А ничег сличног нарцисоидним овим старим дамама од девичанских а остарелих Дијана. Таква је могла имати и пет мужева, и петнаесторо деце. Али то беху само спољашњи чиниоци, пуке околности, објашњава Поуис, низ концентрационих логора, позадина њеног живота. Њена психичка, нервна, ментална судбина, срце њеног живота, непрекинута њена суштина, неповредиви низ унутрашњих њених искустава лежи у тајни њеног бекства од људи у Природу. Рођена је да лови надљудске страсти али Неживог; да буде Масонка природних елемената, Весталка земље, ваздуха, ватре, воде... Ако је мудра, усредсредиће тада сву своју вољу да ову своју природну коб искористи.

Огромну већину данашњих старица, вели Поуис, ипак чине — некадашње залуђивачице мушкараца. Њиним свеукупним ставом, и према Неживом, и унутар и изван њихова четири зида, управља оданост мушкарцима; изразита свест о томе шта мушки о њима мисле. И њихов став према Природи личи на мушки. Што свесно, а што нагонски од детињства су оне живеле за супротни пол. А зна се да је мушки став према Природи став грабљивца, посесивца, ловца, гонича, укротитеља који не бива ни од какве вајде у старости. Жене с нашег Острва, јауче Поуис, како младе тако и старе, принуђене су ако желе да свом партнеру буду све и свја, да се дубоко и тешко огреше о своје женско биће. Натеране су да се одевају, осећају, говоре, да мисле као мушкарци. А то је стога што је британско племство у суштини мушко. Оно даје друштвени тон. И Мелвил би се с тим сложио. Бити нежења у Британији је, а по британским мерилима предност, чак облик уметности. Јер у Британији, вели Поуис, мушкарац, за разлику од жене, има прилике да се истутњи. Жена је у Немачкој можда још и више у власти мушкарца, али природа њине потчињености сведочи да Немцу сам облик владавине, под којом је био или јесте, никада није ни допуштао да се истутњи како треба. Па није никакво чудо што је феминистички покрет настао баш у Британији.

Радо би смо се што пре удаљили од политике, националних и расних питања. Али с Поуисом се и о тим темама мора. Морамо признати, вели он, да су у читавом свету, жене старе и младе осуђене да играју сасвим различите улоге у свом животном циклусу, у зависности од расе, нације, географског положаја. Но, остави ли их мушкарац на миру, оне ће у животу највише да уживају и најпотпуније да се остварују у друштву других жена, никако међу мушкима. Најслободније су се развиле америчке жене, које су и најоригиналније, најзанимљивије на свету, кликће Поуис. Хенри Џејмс их назива америчким племством, спрам које је британско мушко племство, испод све своје традиционалне углађености, скуп пећинских људи и варвара. Као и Американац, и Американка је најсрећнија у друштву особа истог пола. По томе је најуниверзалнија жена планете. Тако Поуис.

Ни Поуис а ни Дучић ипак се не усуђују да проговоре о „рају нежења“, онако као Мелвил, у истоименој приповеци, јер обојица добро знају да нежење краће живе, не само у поређењу с уседелицама, већ и у поређењу са срећно или несрећно ожењеном мушком својом сабраћом. Мушкарац је зависник, које од жене, које од Природе, које од обести сопственог спола. Стога се остарелом а одбаченом мушкарцу као спас саветује ма какав хоби. Занимација било каква. Произишла из некадашњих оних ренесансних интересовања, ако су упамћена. Истутњати се, макар на крају свих крајева, у оном чега си се још изодавна одрекао.

Сигурни и несигурни знаци

Иако старост баш и није „права“ болест, ипак поседује своју органску, биолошку симптоматологију. Када кажемо старац, па било да је то дегенерик или мудрац, под тим подразумевамо скуп знакова старења, сигурних и несигурних. И баш поводом тога, једва да има трезвеније расправе од оне која се води у причи „Свети Сава и стогодишњи старац“. Старац би да још поживи, те на кристално јасна питања које му поставља Свети Сава, одговара само са „да“ или „не“. Је си ли оженио што си имао да ожениш? Удао што си имао да удаш? Нарадио се, наодмарао? Најео, напио? Најахао добрих коња и наносио лепог руха и оружја? Напевао се и накукао? И још протерао коју жалост, мимо радости? А, можеш ли да слушаш самог себе? Можеш ли да радиш? А, можеш ли да ћутиш и не говориш сваки час? Не могу, светитељу, ово потоње баш то не могу.

Старост је са страхом од смрти и страхом од умирања чврсто венчана. Оболева се, вели Дучић, па и умире и у младости, и у зрелом добу. Нико, дакле, не жели да не дочека старост. Не остарити значи умрети млад. Стога на старост пристајемо, јер је део животног уговора. Смрт, међутим, остаје његов део. Неизбежна је и неопходна. Да умирања нема, шта би са светом било? Да ли би еволуција уопште постојала, па и развој? Зна се још изодавна. Зевс је муњом усмртио Асклепија, чија је лекарска вештина учинила да више нема умирања.

Захваљујући здравом разуму све се то мора прихватити. Но да ли то прихватање и дејствује друга је прича. Нешто у вама баш не верује да смо смртни. Не прихвата се суштински ни већ описани поредак, пљуцка му се на развој. Стога нешто ипак треба да нас убеди да старимо, да смо већ остарели, и да је, напослетку, време дошло да се торњамо с овог света.

Потоње је најтежа могућа степеница. По тибетанском веровању чак ни сам мртвац још не зна да је умро. И са старошћу је веома слично; остарио а не зна да је остарио Такав је покаткад сличан је хроничном болеснику, који вуче, трпи, подноси своју болест, као — не зарезује је!?

Први знак веома блиске старости је, каже Дучић, кад човек постане сумњало. Није то здрава она и подстицајна сумња, основ научничког и уметничког стваралаштва, него губитак снаге, и поверења у све и сваког. Јер је физичка снага, истиче Дучић, извор свих илузија. (Али не мора бити, и то знамо, знак здравља.) Старима су сви мушки непријатељи, наставља Дучић, а све жене ниског морала. За младост треба имати снагу крви и обест спола. Али има и наученог. Ако те убеде да си окружен непријатељима и споља и изнутра, да ти се унаоколо душмани плазе, ако те увере да су зинули на тебе попут ала, ено их и преко границе, ево их и изнутра; када се и поезија томе ода, умеша проза, па позориште, најзад филм... Шта преостаје? Или, када такво једно дубоко схватање постане помоћ у каријери, неретко и она сама, када се и до посла и до стана и до службеног пута долази прихватањем и упражњавањем баш те доктрине, уз потказивања и све остало, када мисао, најдубља, најискренија, постане иста таква, то се оцрта и на лицу. Има одиста нечег мртвачког у ликовима доминиканаца нестале Империје Стаљинове, у ликовима свих тих сумњала, вечито будних а забринутих, тим стубовима прве земље социјализма, које ни соц–реалистички филмови нису стизали да сасвим нашминкају. А тек у нашим овде југо–верзијама, на југо–просторима, терором и делатношћу разних удби. Поуису не беше то познато. А ни Дучићу. Тај отров понашаја али старачког, прерушен у вечну младост револуције, и бесмртности њених вођа.

Редак је старац, опет ће Дучић, који се зацерека од свег срца. Старост нема воље за шалу, снагу за смех. Ни преживљена беда, а ни стечена мудрост нису узроци томе, јер сама старост одавно не види ничег веселог, ничег смешног. Она сама је најгорча туга. И друштва, а и режими који су безнадно остарели, хумор, сатиру, и комедију не подносе. А за Србе се, ето, сматра како су народ много духовит, а шта су у комедији, примера ради, до сад дали? А писало се и клепетало, и мудровало о кризи комедије, чак, широм света. Немају Србљи ни Шекспира, ни Молијера, ни Гогоља... Стерија, Нушић ипак су недовољни. Ни до Лабиша да догурају у наше доба.

Младост је смех. Она сама. Тај смех је лукавство и оруђе Ероса и Природе.

Ко у потоње не верује, нека само прочита причу чика Јове Змаја „Зеван и Смејанка“. Смејанка је Анима, Јунг би рекао, вечно женско. Девојче од шеснаест година, са косом плавом као злато, очима црним као угљен. Њено је смејање мило и слатко, увек од срца. Јер не постоје ни посебно смешне ситуације, а ни посебно смешни случајеви, као се, иначе, мисли. Све може да буде смешно, али само кад се погледа њеним очима, чак и жабе поређане на каквој клади... Смехом се Смејанкиним на глад и умор заборавља. Разумеју га сва жива бића.

Доводе, онда, вели прича, Смејанку пред младог краља, који је попут старца. Досадно му је, а време му је дуго, дуго, те стога непрекидно зева, зева... Пред њим се ређају комедијаши, лакрдијаши, и свакојака већ спадала, са низовима најсмешнијих својих вештина али, бадава... Краљ непрекидно зева, зева... И тад Смејанки дође смешно што види краља како зева. Поче се смејати, слатко, слатко... Пљескала је и длановима и смејала се, сузе јој на очи, на мах, ударише. Какав прилепчив то беше смех. Не одолеше му ни министри. И краљ поче кривити уста, а онда плану незаустављива навала његовог смеха... На том све до тад тако тужном и умирућем двору. И краљ се прену. Никуд ти, девојко нећеш из ових двора. Буди ми жена. Буди краљица!

Потом су, вели прича, Зеван и Смејанка живели у срећи и задовољству. Само би понекад, истина врло ретко, хватао краља стари обичај. Но, чим би зинуо да, као, зевне Смејанка би му одмах рекла „Гледај у мене“, и зевање би престало истог часа. Сто година су живели, можда и дуже...

Да ли већ сама туга, поспаност, зевање, тешка досада могу, одиста, да неком буду смешни? Могу. Када Природа бљесне. Кад се умеша Ерос. По бихејвиористичком, безмало, протоколу: смејемо се да бисмо постали радосни. (А не обрнуто.)

Већ сама радост буди и успавану обест спола. Никуд ти више нећеш, девојко, из овог двора. Од сад си моја и само моја. Мушко је у трену постао млади краљ. Први грабљивац...

И одиста су само младост истинска способна за такву врсту „необјашњивог“ смеха. Повод је лако наћи. Отуда ситничави и замршени Хегел и говори о цинизму (саме) младости, уствари тог безразложног смеха.

Откуд дечацима потреба да се не само јуначе, већ и бекеље пред девојчицама, да глупе Августе од себе праве, неуморно? Способност да изазову њихов кикот, исто им је толико важна колико и успех у каквом спорту. Дражи их непрекидно тај кикот, и мамуза, па се и трсе снагом хумора, обешћу спола. Најмишићавији завиде онда тим „глупим Августима“, и омрзну их чак до освете. Као што старост мрзи на младост, нарочито кад се грохотом смеје. Има, говоре, нормалног хумора, али цинизам и сарказам, говоре они, вама младима не приличи. Само што су цинизам и сарказам хумор старих; и доживљавања старих сваког хумора. Стара су не ретко и државна мерила за хумор, сатиру, комедију јер почивају на истим разлозима остарелости. Хумор који је млад, он је и безобзиран... Неуштројен је отуда груб. И тешко друштву које га нема. Старења револуција ласно се мере по врстама смеха, на позорници и у књигама... И јао ономе појединцу који није успео да доживи баш какав изненадни а сасвим безразложан напад смеха. Јао оном младићу ко баш то није с девојком својом доживео; јао девојци која није успела да то подстакне код свог драгана.

Ко је, када и зашто уопште почео да се смеје? Споредно питање. Смех је прилепчив, јер из силине самог живота куља. Самртна она озбиљност припада — Танатосу.

И баш та воља и снага за смех, временом се изобличава и губи. Постане неко козер, неко циник, има их који изврсно причају добре вицеве... Али... Већ су видљиве последице, бразде друштвених стега, глачања, дисциплине, старости, и претварања. Па и тада, пријатељ позавидети може најбољем пријатељу на кикоту макар и старих дама. Хумор тако остаје и најранија и најтрајнија, и најпознија обест спола, обест либида, после свега.

Стога је туга старости, вели Дучић, најгорча туга људског века. Ретко ко да јој умакне, јер не долази од нарочитог стања духа, већ од пропасти спола. Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће и без пакости али и туге. Неко остари као злато, а неко као ципела. У старости се на лицу покажу карактер и душа човекова. Има лица која старошћу добију нешто светитељско и мудрачко, друга мученичко и болесно, трећа животињско и зверско. Па, ипак, нема тврди Џонатан Свифт, доброг старца; сви до једног су зли. Велики Виктор Иго, мономан и деспот, подсећа Дучић, постао је већ од своје педесете године неиздржљив тиранин, неплеменит и егоиста, хипокрит и тврдица. Тражио је да га сахране у сандуку од чамовине као највећег сиромаха. И мудри Паскал се бојао смрти, стога је имао вртоглавице. И Шатобријан и Пјер Лоти су имали смрт непрекидно на памети. Човек, затрпава нас даље Дучић, који у младости није био срчан и мужеван у старости је бабускера, и по духу и по својој ружној ћуди. Младост је, пре свега — света ватра.

Туга старости отуда баш и није нешто сасвим природно, неизбежно, што следи попут смена годишњих доба; иако је пропадање спола (Дучић вели), Не зна се, међутим, колико је неимара и те гробнице. Зна се да је неплодност ствара; да је то, можда, круг зачарани. Јад је то, бол и чемер, али никада дерт, никада карасевдах, да би најбешњим пијанчењима ублажен био. Старачка туга просто је туга умирања, још неуспелог. Као у причи Буњиновој, а та је опет на једној балади татарској заснована. Оставио је кан остарели и беле дворе, и башче и шедрване, слуге и коње и свој харем, па сада као божјак сав у ритама просјацима нуди душу своју. Узмите, просјаци моју душу, ја немам више жеља... Нема чак ни последњу од последњих: да преокрене то своје жалосно стање, како би му већ Поуис предложио. Човек без страсти то је већ готов старац, каже Дучић. А тек без жеља, тај је — мртвац... Срозавању води то до самог дна друштвене лествице, или што је, у ствари, исто до халавости у признањима. Али бадава бивају сва таламбасања, сви аплаузи и колајне; нема онога чега нема; нема више, готово је али заувек.

Старост је, међутим, последица и зрелог доба и младости и свих предака, знаних, незнаних. Огледало свег дотадашњег животног века појединчевог. Спала је маска младости, откривши наказност или светост. Простак кад остари постане ругоба, веома тачно каже Дучић. Али се ипак нећка поводом питања да ли је ружноћа душе једна од последица ружноће тела. Да ли је ругобност спољњег изгледа увек и увек последица ругобности унутрашње. Живети за врлине, учаше Цицерон, чува већ саму душу од ругобности. И само онај ко живи за врлине задобија кроз сва доба и уживања и пријатеље. Бећковић, међутим, а у „Међи Вука манитога“, у певању „Псоглав“ каже ово: „Ето, Пуниша Јоков није био лепши ни од самог Псоглава, али је био највише поштење људско и најлепша душа у свом племену“.

Само, шта значи живети за врлину? Ето због чега је Дучић у праву када естетику класичне Антике повезује с високим гледањем на све стране живота код старих Грка. Ето због чега треба да зажалимо што проблем универзалија још није решен. Преостају нам мекетања и довијања практичног ума, уз тамбурања здравог разума. Преживи, брале, дочекај, сазнаћеш, можда... Само, да ли туђе искуство, икоме вреди?

Једном приликом ми је отац показао већ избледелу фотографију његовог 7. разреда београдске Реалне гимназије. Само су момци били на тој слици. По незрелости и по младости слични... Већ после десетак година свако је, рече ми отац, већ био ћакнут на свој начин. Преорао је, али баш добро, ту генерацију Други светски рат, али је ипак сваки од њих постао особен мимо тога. А то се у оном трену незрелости ренесансне још није знало. Истинска и несебична пријатељства могућа само тада, у младости, када још нема ни ћакнутости ни особености свакојаких, када су у пуном замаху и развој и сазревање. Тврдица постаје све већа тврдица што је старији, што и за лажљивца и за потказивача важи, и за хвалисавца и за лопурду... Не тање се, не бледе не губе основне мане, већ једна ругобна привлачи к себи још ругобнију. За то је знала и књижевност, а и државе и режими. Зна се да подстицање било порока, било врлина може постати друштвени циљ. Сукоб друштва и појединца који је у књижевност увео романтизам, одувек је био сукоб између друштвених порока и врлина. Нема по друштво погубнијег начела него што је 'лебац без мотике, кад то „начело“ постане владајуће. За ствараоце смртоносно, за свињоглавце истински рај. Свеједно што дотична друштвена заједница, на таквом владајућем начелу заснована, сигурно тоне, у крви или бескрвно, свеједно је. Свеједно је чак чија ће старост бити тужнија, да л' ствараоца, ил' свињоглавца. Да л' оних који су једнима или другима мало ближи.

Класична Антика признавала је само судбину. А судбина се тиче свакога понаособ. Па ће се баш око овог питања Поуис помучити. Античко признавање владавине судбине у основи је антидемократско, каже он, али је анти тоталитарно још и више. Љубимац Поуисов је просечни појединац. Како ли он све то доживљава? Пита се Поуис. Верује ли, баш тај просечни појединац, да је ковач сопствене среће? Штедети, не штедети? Ждерати, не ждерати? Курвати се... Ломити, када устреба, другом врат, убијати... Повлачити се или трсити... Недоумицама, ценкању никад краја.

Завист, на пример. Погледај, мужу, како ли само они, суседи, живе!

У својој студији „Уметност среће“ Поуис упозорава да је баш таква кукњава, често и у виду постављања питања самом себи, нешто уствари најопасније. Јер, ко се залудним таквим поређењима бави, нека на време дигне руке од своје среће. Али, „погледај само како они живе“ води и оправданом каткад бунту. Зар младост нема права да и то пита, и да исправља? Зар на то немају права, у првом реду, потлачени?

Упоређивање судбина, сматрали су још стари Грци, исто је што и уплитање у игре богова. Ћорава посла, ужасан напор од кога само јад и јед. Одбаци завист, бићеш мирнији. Нама „безпредрасудницима“ све то изгледа, ипак, смешно. Не претеривања ни у чему, па ни у врстама среће: остало нам је од Антике. Хоће ли, неће ли Поуис из свих тих питања да се ископрца? Тоталитаризам и не признаје појам личности. Судбину појединца кроји режим. Демократија уздиже појединца, цени његова права, али замуцне када се баш до његове појединачне судбине докобрља. Уосталом, вели Поуис, чак и у најбољим философским системима најгоре пролазе тајне Добра и Зла. Осим код Св. Павла, и следбеника његовог Достојевског. Остала учења која су на нас Западњаке толико деловала, вели он, врло мало воде рачуна о два страшна Рога на чије врхове се често набада стварност краткотрајних наших живота. А то су: тајна Бола, и тајна Случаја. Већина данашњих философа док пишу логичне, рационалне књиге о оном што називају „Етиком“, и док пажљиво одмеравају захтеве егоизма и алтруизма, лагодно чак скицирајући њихово помирење, на путу ка нечем што непрецизно називају „самостварењем“, на Случај једва да баце кратак и презрив поглед, а на Бол само с висине климну главом. Младост је, у међувремену, заокупљена Полношћу и Револуцијама, а средње доба Амбицијом и Одговорношћу. Ђавоље оне рогове не примећује ама баш нико.

Произвољни Случај и хировити Бол, те две одиста море и философске и утопијске. Је ли то — Усуд? Циклична смена судбина. Скуп Незнаних оних сила Поуисових. Живи Усуд, каже српска народна прича, у дворцу слугама многобројним окружен, још за трпезом на којој само млека од птице нема. А око поноћи се златом и дукатима разбацује. Како је мени ноћас, тако ће њима, то јест рођенима баш те ноћи, до века бити. Већ сутрадан је све скромније. Али ипак, још је раскош. Још се и око поноћи Усуд не малим новцем разбацује. А већ сутрадан је мало горе, није богатство, није ни раскош... Па онда још скромније наредног дана. И тако све до кровињаре, и рада аргатничког. Па око поноћи, на тој последњој својој смени, Усуд само шишарке баца и тек по који марјаш надничарски. А како њему ноћас тако ће рођенима те исте ноћи до века бити.

Наредне ноћи, све иде испочетка, од првобитног оног раскошног дворца.

Једни тако до века богати буду, и све им, ама баш све од руке лако иде, други диринче, једва једвице крај с крајем састављајући. Ето откуда експлоататори, ето откуда експлоатисани. Откуда — вишак рада? Ох, како ли је само опасна та српска народна прича о Усуду. Како ли је тек знала марксисте да изнервира. Јер и старост је попут среће, и попут дара оног Усудовог. Благо је, ипак, појединцу, сматра Поуис, који барем трезвено оне „ђавоље Рогове Демогоргона“ види; благо је оном кога су протекле године ипак нечему научиле. Барем да стално осећа заједничко присуство и дејствовање Бола и Случаја, склоност да се оба заједно или појединачно умешају а без разлога.

Те стога разматрајмо барем зло зависти, захуктава се онда Поуис, који ће и до Епикурових гледишта да догура: будимо захвални када нам је Случај наклоњен, или када нас Бол макар и на неко време заобиђе.

Став према Случају и Болу за Поуиса је предуслов решења загонетке Добра и Зла. Јер је и завист према туђој срећи је облик Зла; страшан и богохулан преступ против живота, губитак снаге у корист зловоље. Чвор је то безмало и старости, јачи и од снажења малобројних свих оних чулних осећаја који су нам још како тако останули.

Човек је, дакле, одговоран за своју старост. Више него што је уобичајено да се каже, више чак и од оног што учи Поуис. Још једно бреме на плећа појединца, још једна одговорност, можда и — сладост?

Усамљеност

Усамљеност је и знак и најкобнији пратилац старости, узрок и последица, ако нам је до каузалитета уопште стало. Дође и то жалосно доба кад човек познаје више мртвих него живих, вели Дучић. А још горе је, кад више мисли на мртве него на живе. Никуд не може од успомена на покојнике. Прогоне га и у кући, и на врх планине, и насред мора. Садашњица постаје нешто баш сасвим уско и беспредметно.

Да ли је такво стање тек тако настало, само од себе, а без кривице остарелог? Други умиру, а ја остајем. Остајем, али сам, за узврат, све више и више сам.

Усамљеност је, иначе, велика, безбедна тема. И у старости и у младости а и у зрелом добу. Усамљеност не Робинзона, и не монаха, него градског човека, и богатуна и просјака. Вид је изгнанства, што се тек у старости види најјасније. У младости је то, барем наоко, избор. Дружење или самоћа. Кретање је могуће у оба правца. Но, чак и тада расправама о узроцима и последицама усамљености нема краја. Уплиће се и отуђење. И свакојаки још утицаји. Остати нежења и то је избор. Закључати се у лабораторију, ето усамљености, ето изгнанства. Отићи у бестрагију, истраживати. Па се вратити једном касније. Али баш та повратност што смо старији ишчезава. Старост је врста свих крајева. Тање се и твоје обавезе према другима. Оженио си што си имао да ожениш? Руха се наносио и добрих коња најахао? Надиринчио и награбио? Умри и не мољакај више, време ти је. То се прикрада и одјекује.

Остракизам је друштвена и скоро па биолошка смрт. Само, изопштава ли већ сама старост саму себе, свим својим захтевима и захтевношћу? Мигољи се ту Дучић, а и Поуис. Грци су, каже Дучић, под именом старца увек сматрали оронулог човека, а не човека који се непрекидно бори и непрекидно ствара. Ипак, старац то је само човек до седамдесете. После није ни старац, ни човек, већ биљка или минерал. Само изузетни и од природе привилеговани људи могу да без велике беде поднесу своје године после седамдесете. Катон се у старости највише истакао. Цицерон каже да у Риму у то време нико не беше ни силнији ни паметнији од Катона.

Има, ипак, начина да се никада и не остари. Тврди Дучић. Мењати земље, жене и књиге, или барем једно од то троје. Бити у друштву млађих од себе... Онај који се решио да не остари треба да је и даље дружељубив, помало женскар, да је силно образован, да уме и да засмеје оне око себе, али и да се сам насмеје баш грохотом, да никад није тужан, или барем да тугу своје старости вешто крије. Најважније је да је читавог свог живота племенит био и добростив, да није стекао мајмунску њушку, или свињску, да није остарио као ципела.

Поуис остарелима саветује скромност и захвалност, које Дучић и не помиње. А можда је све ово Дучићево и од користи, но само под условом да се поштују оба поменута златна и древна правила које истиче Поуис. Јер сама скромност није туга, него не разметање. А и разлог што женама старост некако лакше пада. Од рођења им је скромност саветована, учене су и научене да буду захвалне те за ово те за оно. Скромност се, као једна од најцењенијих врлина, не даде научити преко ноћи. На равнодушност млађих, и на њихово чак гађење, или поспрдност, или на њихове грубе шале, до јуче тражени, љубљени, поштовани а сада остарели одличници, узвраћају или љутином или тугом. Силно греше. Јер нетачно је да се младост старости клони.

Указујући на изузетне личности, све до генија, Дучић је, можда, на правом трагу, и кад изгледа да изврдава, јер му је тешко да превали: буди свој. И настран, ако треба. Но, буди личност, а не — крпа.

Шта значи бити личност? Препустимо ли наредне странице најученијима остаћемо безмало празних шака. Не окомљава се и на науку залуд Поуис.

У „Психолошком речнику“ Драган Крстић вели да појам личности обухвата скуп свих психолошких обележја које дају одређену целину, а која важи само за одређеног појединца. У односу на друге изузетну. Но, у савременој психологији личност се описује у оквирима барем десетак теоријских концепата и прилаза. У већини европских језика термин личност је настао од латинске речи persona, а то је у античко доба био назив за позоришну маску. Твој лик се, тако, појављује али само у виђењу других. Познато а и злослутно. И обезличавање је старински појам, усвојен још крајем 18. века. У неоаналитичким, а нарочито хуманистичким и персоналистичким учењима обезличавање означава осећање перманентне кризе личности, осећај њене изгубљености у сред поплаве стандардизованих и стереотипних модела веровања, мишљења и понашања.

Упадљиво је да су током 20. века и књижевни ликови постајали све блеђи. У другој половини тог истог века и у науци о човеку појавиле су се сличне тежње. Поставило се изнова питање шта то појединца (може) да разликује од свог ближњег? Где је, Jунг би рекао, његово јаство, где силни они модели веровања, мишљења и понашања? Одакле потиче појединчева, макар, ћакнутост?

Не постаје се личност под старе дане, ни уз животни позив. Колико ли је само примера за трен прохујалих великана и величина, толико успешних, који су сав свој живот, сво своје стваралаштво, сва своја понашања, па и морал, везивали само и само за институцију којој су припадали. За партију, клинику, фирму... А онда пензија проклетница. И — заборав, али до понижења, чак и по најнормалнијем животном сценарију. Следствена су затим батргања, одвратна и бесплодна; умиљавања, и узалудна нуђења. Све оно дотадашње не даде наставити. За такве веле да никад праве личности нису ни били. Још је и горе ако су у најзрелијем своме добу па их „откачи“ или партија, или клиника, или фирма пре пензије... Колико таквих биографија има. И — кукњаве. Тај је, рекло би се, чак морао да не буде личност, да би постао оно што је у свим тим оквирима с успехом био. И одиста је, не само у књижевности, него и у свакодневном нашем животу, све мање личности у оним ранијим значењима. Па се и сама наука опрезно извлачи из тог рова. Изменили су се и свест и језик. Бити не–личност да би се опстајало, напредовало, побрале ловорике. То је већ захарало. Не–личностима се све више и више верује, не од јуче... Њиховој слици, створеној у нашим представама на овај или на онај начин. Кога, потом, занима њихов пад?

Конституционално, међутим, постоје они за које је њихов сопствени суд о себи самима важнији од свих судова њихове околине. Као што има и супротних. Мало је изразитих представника једног или другог од та два типа, зна се, урођеног. Претежу они између, који су само мало више сопственом или, пак, мало више суду околине приклоњени. Средински утицај све то углача. Онај си каквим ја тебе видим. Онај сам каквим ја желим да ме ти видиш. Каквим би требало да те види институција којој припадаш, а која ти је све и свја. Раније се то звало терором просека. завишћу нижих... Данас? Ко би га знао? Да би успео мораш о себи створити најпожељнију слику. Универзалија нема да те спасу.

Ипак, када је о усамљености реч нетачно је да она почиње тек у старости; још мање да је нагла. Прави припадник институције, који јој је све своје дао, био је само обманут да није сам. Јер откуд да свакојака и многобројна његова пријатељства, и познанства а и необично важне његове друштвене везе, нестану преко ноћи. Нестаје ли тада и сва дотадашња његова личност? Или је само дотадашња таква слика била слика његове маске? Личност када је личност никада не може бити истински усамљена, ни у најопипљивијем виду истинског остракизма, па ни у старости. Не убија усамљеност сама по себи, него убија сопствени деспотизам, жалост што ниси остао бесмртник „у свом послу“. А беше и сасвим незнатних занатлија, који живеше и поживеше врло дуго. Беше и славних хирурга који оперисаху до пред смрт. Ко се не сећа доктора Тасовца, дечјег лекара ненадмашног. Сам је, а мимо своје воље рекло би се, постао институција. Незаменљив и као дијагностичар и као лекар. Па је бесплатно радећи до високих својих деведесетих потрајао, на ползу нараштаја. Ко му све није завидео, кога не иритираше баш тај његов светачки став. А видели су, ти завидљивци, само оно што су хтели да виде његову незаменљивост, свесни да њих то не чека а она, међутим, не беше његов покретачки циљ.

Има још таквих примера широм планете. Из Јеревана је, тако, с друге године студија медицине, у гулаг, у бестрагију, иза поларног круга отправљен известан младић. У логору га за помоћника узеше у амбуланти. Најбољи тадашњи професори универзитета беху такође сужњи, па и неколицина немачких (пруских) лекара. Лекови? Смешно је помислити да их је било. Касније је тај исти јуноша, „одслуживши своје“ довршио и медицинске студије. И прочуо се као дијагностичар. Из васколиког СССР–а стизаху му са својим налазима чак и највећи угледници, који су се и у најславнијим европским центрима прегледали. Али је закон био шта он каже. Претерао је деведесету, још је радио.

Ни он се, као ни Тасовац, није се обогатио тим својим радом. Као ни многи од дуговечних оних занатлија. Беху то само честити људи, истински посвећеници своме послу, у коме су и уживали и себе налазили.

Ни имовина, ни богатство, нису, међутим, срамне ознаке, нити је Врлина избегавање да се и оне стекну. Али Врлина јесте поштовање моралних норми свог заната. А све је мање честитости и морала и у самој медицини, која издељена на микро светове силних својих специјалности као да понајвише зависи од скупих апарата, и припадности овој или оној институцији. Тек када припаднеш институцији постајеш име, шеф на црево, мали бог, а потом крпа у старости.

Способност синтезе. То недостаје. У послу и у животу. Тачније знање плус искуство, и плус моралне норме... Смисао онога чиме се бавиш. Свест о пословици: ars longa, vita brevis.

Бољшевичка пракса, но изодавна не више само она, учиниле су да се и љубав према овој или оној врсти посла обезвреди. Ентузијазам појединца, макар и да је о сасвим одређеном послу реч, безвредан је спрам ентузијазма маса. Добра организација вреднија је од личних мотива и приступа, па и од „најпопаљенијег“, најчеститијег појединца. Све и да се тој већ сасвим упропашћеној речи ентузијазам врате она ранија значења, љубав према сопственом послу тешко би се још увек одредити дала. Јер, шта је мотивација за све живо, па и за најтананије стваралаштво ако не новац?

Иако сваки занат, свака делатност тражи свог појединца, и обрнуто. Као што у природи врста преживљава (а не појединачни њезин припадник), тако у друштву преживљава и траје само вештина. (Ars longa, vita brevis.) Није ли велика књижевност постојала и пре Гетеа?

Задатке и улоге већ поменутих традиција преузеле су сада институције, преображавајући честитост у лојалност. Само лојалност вреди. Лојалност фирми, партији, научном институту. Тачније потчињеност. Само лојалност развија многобројне оне могућности личног напредовања, згртања новца, стицања славе; а и не се коси с древним правилом да сваки појединац бира занат, а и да сваки занат тражи свог појединца, барем на изглед. Па, ипак, упркос привидима битно су промењена правила игре. С универзалијама се не бакће ни лојалност. Постоји лојалност и — мафији, највидљивији, најнемилосрднији данас облик потчињености.

Објашњава ли барем то кисело Поуисово оно запажање да више има остарелих пијандура него остарелих лекара. Да су доктор Тасовац и њему слични дивне реткости? Уз институцију ти приони. Организуј се и повежи. А ако ли си још креативан... Их! Тако се ваљаност сваке институције вреднује и по критеријумима способности њеног одабира најспособнијих. Вредност људског фактора признаје се само тако, и слави. Јер, бадава ти је и највелелепнија грађевина твоје институције када је све самим дембелима насељена, који се тегле, врте палчевима, сваки час доручкују.

Лојалност институцији диктира посебан морал. Научницима се још изодавна пребацује да су аморални. Безобзирни су када је у питању њихова креативност, па често подсећају на демоне. А ни Поуис их не подноси. Не подноси Поуис ни саму Науку, што и не крије. Али том стереотипу, тој већ укорењеној, сатанској представи у многоме је кумовао и тајанствени мафијашки морал институције. Научник припада научном институту. Коме би другом? Држави, напослетку. Атомску бомбу није створио Мефистофел, ни група научника под силним његовим утицајем. Створиле су је „потребе државе и лојалност“, „тежња за светским миром“, и не мали новац. Поуис се, примера ради, згражава над вивисекцијама недужних животиња. Али га треба подсетити да је физиологију крвотока управо тим начином растумачио његов земљак Харвеј. И шта? Харвеј је био манијак? Садиста? Реинкарнација Херострата? А у Харвејевом, ето, примеру нема још увек институције. Можда је Харвеј чудак био, али још беше појединац. Творци атомске бомбе то нису били од почетка.

И тако... Институција те храни, брани, и омогућава све што пожелиш — ако је наравно довољно мудра — па се и у погледу етичких питања можеш на њу сасвим ослонити. У ствари — мораш, јер си одавно њен стварни део. Стога пензија постаје проклетница. Преврни лист! И буди — свој! Читај Дучића, читај Поуиса, не јаучи. Одбачен си. Цезару више не припадаш, ни Сенату него себи.

И тад израста оно страшно питање: а, ко сам, уствари — ја!?!

Усамљеност ( наставак )

„И — одох међу људе“. Гласи последња реченица „Детињства“ Максима Горког. И раскид с институцијом–хранитељком бива сличан, али грубљи. Само, како отићи међу људе? И, међу које? А без подвлачења облигатне оне црте, животног биланса такозваног, коме увек и увек нешто недостаје? Требало би да треће доба има барем предност орловског погледа, погледа свеобухватног. Да има одлучне одговоре. Био сам што сам колико још до јуче био. А, данас крећем испочетка. Али, уместо предности нова мука. Треби, растребљуј, ко си и шта си. Шта је од тебе створила пакосна она твоја маћеха, у коју си се залуђен клео. У шта ти одоше младост, потом и зрело доба.

Туга и остракизам старости последице су и оваквог клепетавог, немоћног и бескорисног билансовања, које доводи до тога да уместо орловског оног погледа бива — мрена. Све и да поседује оно што Дучић назива обешћу спола, такав невољник сопственим својим причама успева да упропасти у првом реду — самог себе. А тек ако га, из ових или оног разлога, медијски подупру, па се разбашкари. И не треба се, онда, чудити већ оронулим оним владарима, славним вођама, толико чврсто закуцаним на троновима. Неповерењима њиховим и свирепости. Свако постаје исти такав већ када почне да сабира и одузима, и кад подвлачи своју црту, и кад пиљи — омађијан а немоћан — у биланс свег дотадашњег свог постојања.

Бољшевизам је митологизовао предности заједнице. И такозвани слободан свет данас то исто ради. Велике вође, сјајни и снажни ауторитети данас су атавизам. Бити обичан, до најобичније обичности, никако бесмртник. Карлајл би лудео да све то види. Институција је у првом плану, а потом редом сви њени људи.

Бољшевизам је хитао и да разори породицу. Није се, барем у томе, журило ни такозваном слободном свету, но, резултати нису различити, ни тенденције. Ни породица одавно нема свог владара, ни своју владарку која говори ово је Добро а ово Зло.

Не чудити се стога што Поуис мора и преко тих етичких џомби. Његовом осмом поглављу „Старост и други људи“, претходе „Старост и савест“, „Старост и Добро и Зло“, „Старост и здрав разум“... Али краја, у ствари, нема.

Стар човек не сме да буде најурен, он треба сам да оде, говори Поуис. Ту је с Дучићем у опреци. За Поуиса је вештина стицања независности пресудно питање за остареле. Развијање способности да човек живи сам за себе, и да ужива, али насамо. Стари људи, у оној мери колико им телесне способности то допуштају, треба да живе сами, развивши најфинију, најдубљу, најмудрију и најнужнију вештину на свету — вођење двоструког живота.

Да већ не знамо да је ову мисао изрекао Џон Купер Поуис помислили бисмо ето га Чеслав Милош, или неки од нама још непознатих самиздат дисидената руских, или чак неко од видрастих сељака Срба, a у граду–велеграду. Стигао сељо дочепао се свега–свачега, баш тим видрастим својим начином, а ни орао, ни копао, ни каљао се... Браво, мајсторе, двоструки живот, свуд се то тражи.

Но, Поуис овим означава нешто сасвим десето; он указује на признање да старост заслужује самоћу али не и осуђеност. Завршено је са свим друштвеним играма, па онај који је остарео требало би да натера себе да се од сада па до смрти уноси у занимања, осећања и уживања, па чак и патње људи око себе, а да при том и даље, попут оматорелог шарана, кришом граби; упија, и блажено вари ту своју посвећену храну. Контемплација и пасивност, ето шта би тај двоструки живот можда био, нека врста античке равнотеже између самоће и оног што се назива дружењем, али по новим, мирнијим правилима. Морали бисмо, вали Поуис, бити веома насилни спрам самих себе. Богињу Дисциплине поштовати, приносити јој жртве свакодневно. Све остало је срљање у будаласту, брбљиву старост и таштину, у зависност од најплиткије забаве и разоноде; која убија, трује. Зависност и од оних који се, што вољно а што невољно, о нама брину, за које смо се припили попут пијавица. За Поуиса су, чак, нешто мање по околину опасни напорни они намћори, који истина знају другима какво уживање да покваре, али који имају извесну предност макар и у зачетку: тврдоглаву и надурену затвореност у саме себе, од које трудом и радом може да буде нека вајда.

Савет да стари људи треба да живе сами не значи нуђење им испосничке какве ћелије. Таман посла. За Поуиса који је и кантовац повремено, а тек за Поуиса демократу тако нешто незамисливо је већ стога што се не може саветовати свима, па и не може бити од свих прихваћено. Шта би са пустињама, камењарима, манастирима онда било да се сви остарели упуте тамо!? Боља су им путовање око света. Ено им бродова, авиона... и нудистичких пространих плажа.

У немањићкој Србији монаштво беше привилегија највиших класа. Нека је у томе, како ми данас верујемо, било и политике. Ту привилегију би Поуис ласно приписао тадашњем практичном уму, јер то је водило, барем, зидању задужбина. А што се дојучерашњих силника тиче, беше то управо избегавање будаласте оне и смешне старости, а прихватање скромности, још у највећој могућој мери, далеко веће од оне коју тек данас Поуис саветује. А и захвалност је, о којој такође Поуис приповеда, истинско заокружење животног свог биланса, орловским погледом управљеног не само на своје сопствено постојање. Припрема и за достојну смрт; дисциплина и самодисциплина. Јер ако ( савремена ) стара али истински промућурна особа, везе Поуис, која попут осталих живих створова хоће и јаре и паре, не гине јој та врста приклањања. Никакве вајде нема од кукњаве, или од самосажаљења, или позивања на ранија стечена некаква права: учинио сам ово, заслужио сам оно... Чак је горостасни и силни Стефан Немања у Светој Гори атоској био мањи и од маковог зрна. Какве ти онда дроњави савремениче имаш права! О каквим својим заслугама и подвизима ти да причаш. Ућути, не лапрдај.

Данашњем остарелом мушкарцу, а и по којој жени, баш ово потоње најмање је јасно. Да је свим себичњачким визијама дошао крај. Времена крупног и ситног грабежа већ су прошлост. Постоји само право на самоћу. То је свето право сваке старости. Могу да будем, али нисам принуђен да увек будем сам. То саветује Поуис. Ни монах у испосничкој својој ћелији није увек и увек сасвим сам, ни из близа колико нам се на мах учини.

Старост, дакле, и за сопствени остракизам бива одговорна. И за његову напумпаност. Претходна два животна она доба већ су припала зна се коме, мора ли и ово треће? Зар оно не може најзад и напослетку бити само и само моје? Може, али уз страховиту, безмилосрдну самодисциплину, и отресање од свих могућих ранијих зависности. Може и мора али само и само кроз ту врсту, рекло би се, себичности.

А породица?

Климава, данас скоро већ готово не постојећа институција која се назива породицом, и јесте и није старима уточиште. Невоља је што се под појмом породице опет подразумева низ варијанти. Према Драгану Крстићу, породица је друштвена заједница особа у крвном сродству или у брачним везама који и заједнички живе. Tројство, у најмањем: муж, жена, дете, најужа је, двогенерацијска породица. Повећава се бројем пристигле деце. Трогенерацијска значи да ту постоје и стари.

Поуис, међутим, подвлачи разлике измећу француске и британске породице. Деца су у британској породици привремена појава; привременија него ли у француској. У Британији сваки разуман брачни пар настоји да их се што пре отараси. У Француској је обрнуто. Британска је наоко немилосрднија, али је биолошкија јер пре оспособи своје младунце за опстанак. Али, где је ту драгоцен онај Поуисов успорен развој? Не, ипак, унутар породице, произилази. Предуг останак у њеном крилу није здрав. У двогенерацијској, и урбаним условима поготову.

Традиционална српска сеоска породица била је вишегенерацијска. Отуд и обичајна норма да је родитељ дужан да се стара о својој деци али и о својим остарелим родитељима. Развој градског живота, уз економско осамостаљивање остарелих, омогућило је током прошлог столећа атомизацију породице и у Србији, уз лабављење старих норми; стварајући при томе низ варијанти услед перманентно нестабилних економских прилика, а и самоубилачког настојања државе да породицу сатера на маргине.

Отуда је Британцу Поуису лакше да изјави да старост треба и мора да буде сама, заснована на већ поменутој реверзибилности самоће и дружења. Будући да Британац и не рачуна на застарели заједнички живот три генерације под истим кровом, осим у невеселим и најцрњим економским и стамбеним условима. Већ само присуство старца у трогенерацијској урбаној породици је мора. Често његово ноћно устајање да се помокри. Тужна је одиста физиологија старих, неприкладна је ни једној врсти општежића. А то и Поуис каже. А, осим тога, старима сметају они други. Смета им галама, чак и весели дечји жагор. А тек свађе или сасвим обични брачни разговори али у нешто повишенијем тону. Па се иставља питање: куд с таквим, макар и здравим, а све старијим? А тек с болесним и захтевним? Говори се како старачки дом није гробница. Особито за оне који се сами хране, облаче, купају, који су способни да сами искључе или укључе телевизор, оду до продавнице и врате се. Требало би да за планере развоја сваког друштва постоје таблице, решења, норме. Колико домова за остареле, а и када и ко да се, и тим поводом, по џепу ошајдачи... Све су то лепе приче, за симпозијуме.

Али ни Поуис а ни Дучић одједном немају везе с тим. Остаје питање: шта су старачки домови ако не гета, удобна или неудобна са својим програмима или без њих, љубазним, оспособљеним, вештим особљем, или напротив одвратним, мусавим и надрнданим. Зар нису то и — умиралишта?

Далеко било, али јесу. И омладински и феријални и извиђачки кампови, па и најобичнији туристички подсећају, можда, на гета. Бољи универзитети исто тако... Само што су сви они привремени. У старости је свака појава свако решење увек — заувек.

Мучна су и питања која се постављају када родитељи постану терет. Па се учини да је онима који остадоше без порода знатно лакше. Баш као да такви Поуису, па и Дучићу припадају? Ако су — такви без порода — били промућурни већ су развили ону самосталност, уобличити двоструки онај пожељан живот. Но, такви обично и нису пошли за Поуисовом саветима. Нити су нашли барем некакву сличну врсту пута, будући да су многим и многим својим страховима постојано били изложени; а сада у старости тек страхују од превараната и провалника, страхују и од суседа. Ти страхови су некада умишљени, некада стварни. Свесни вредности своје имовине, и када је невелика, својих помно чуваних драгоцености, и још свакојаких дрангулија, укратко свега и свачег ускладиштеног за „црне дане“, они постају зависници од свих тих предмета, за које хтели не хтели, ипак, живе. Они, пак, који су, што вољно а што невољно, остали у породицама своје деце, а бивало је и бива много чешће, да се баш њима захваљујући а у њиховом дому згури и скући и та атомска, нова породица, остају наднесени над њеном будућношћу, безмало као и они без свог потомства над драгоценостима својим и дрангулијама. У многим случајевима они јесу и омогућили ту наредну генерацију, стиснувши се, па се и понашају баш као прави али досадни доброчинитељи и стараоци, задужени да учествују и у оном чему више дорасли нису, а ни способни. Или обрнуто, одједном клизајући у немоћ. На нову генерацију, пада онда један од та два терета, а потоњи је постојанији и много гори. Традиционално српско схватање да су када одрасту деца дужна да о својим родитељима брину, дословно примењено у новим градским условима доводи до разноразних чудних стања, с етичке тачке гледишта нерешивих. Да ли је ико истраживао све те разлике у понашањима? Огроман прилив сеоског становништва у градове, а после Другог светског рата, створио је експерименталну ситуацију–посластицу. И није непознато да су се многи прелазећи у град задуго на своје родитеље са села ослањали. Родитељи су им тада били још у снази, али временом остарише. Помоћ са села тих остављених родитеља, која је деценијама њиховој младунчади била толико драгоцена, пре свега у разним пољопривредним производима, тањила се па истањила, па пресахла, чини се „преко ноћи“. Па су настале прилике наоко сличне британским; оно али само наизглед рано одвајање оспособљене одрасле деце, која, међутим, и даље тајно сисају родитеље. И српско село је остарило чини се — „преко ноћи“. Указаше се одједном многа сеоска старачка домаћинства; нека с породом, нека без... И шта сад с њима?

Човек је млад док су му живи родитељи, мудрује Дучић. Док се о себи старају сами, родитељи и не сметају. Али феномен већ прекомерне сеобе село — град, не беше познат Дучићу. У сјају велеграда младост потраје знатно дуже, док је код остарелих на селу спрам тога знатно краћа. А требало је да баш ти на селу остављени родитељи потрају много дуже, опет по градским, удобним, критеријумима. Старили су, а нису ни смели да остаре; разболевали се а нису смели да се разболе, онемоћају поготову. Падну на терет, али коме? Иако су се — и они свесни онога што ће тек доћи — гурили и помно крили све те своје пристижуће немоћи, не жалећи се ником, а понајмање својој деци. Лечили су се ко зна како, ко зна код кога. А тек их Титов режим није миловао. Право на бесплатно лечење имали су тада само они у граду, само полетна њихова деца.

Од вајкада је пасти у постељу а на селу било нешто попут издаје. Део тог ишчезавајућег патријархалног поретка, имао је у себи нечег и лудачког и херојског. Умрети у постељи, као старац, усранко, а не у једном од неодољивих јуриша којим се у последње време руска коњица толико прославила, беше за јего благородија Павла Исаковича, из „Сеоба“ Милоша Црњанског, нешто одиста попут море. Што је у ствари праслика онемоћалог, а до јуче вредног ратара. Стока ненахрањена риче, пилеж пишти. За српског сељака беше то најстрашнија могућа прича. У домаћинству, али сеоском, болестима не беше места, а тек немоћи. Гурати, трпети докле се може, а онда промена света. Не таворити у — постељи. Колико судбина потом, колико простора за Бол и Случај. Колико само варијант! И — одлука. И за остареле, и потомство.

Већ у граду се могло и боловати. И поживети, макар и као биљка. Нема пилежи, нема стоке, неомлаћеног, непокупљеног воћа, ни разваљеног забрана нема. Сладак привид. Јер болест ипак није само „моја ствар“.

Но, када о најтежим немоћима и болестима није реч; када је старост трезвена, здрава, истављају се друга, лепша питања, као што су односи старости и детињства. Да ли је могућа велика блискост међу њима? Измећу бића, а из Сфингине оне загонетке, које иде на четири ноге и оног који иде на три? Постоји, рекло би се, чак урођена привлачност између баш та два толико удаљена животна доба, између детињства и старости. Па и између старости и младости, тврди Витолд Гомбрович. У биографијама истакнутих појединаца постојали су, не ретко, и такви пресудни утицаји, који су од какве бабе или каквог деде потицали, кроз силне приче и разговоре. А тога има, или га је до скора било и у животу обичног света. И не ретко су баш успомене на детињство озарене најтрајнијим таквим призорима, насталим захваљујући присутности и дејствовању неког од припадника те, већ такорећи, отписане генерације; нечег чак попут носталгије за изгубљеним рајем. Непроцењива је понекад корист била од тих ствараоца стваралаца. И корист обострана. Али, баш о томе не прословише ни Поуис а ни Дучић.

Пресудна борба против себичности

Старост је парадигма и — себичности. Али, нема ничег успешнијег против тог готово неизбежног, урођеног и/или стеченог својства, али и против усамљености и остракизма, ничег благотворнијег по душевно, а и телесно здравље, од већ помињаног стварања стваралаца. Од обострано плодотворног додира баш тих најудаљенијих генерација. Само, шта се и ту захтева? Гвоздена самодисциплина остарелог; а ако је могуће, и способност за смех. Код многих постоји постојана наклоњености дечјем узрасту, деци уопште, још од почетка, још из ранијих оних животних доба. Као што има и обрнутог. Има особа која децу сматрају обликом обавезе, нужног зла. Мушких је ту колико и женских представника, потоње Поуис назива Артемидама.

Битно је ипак да постоји осуство спољним околностима наметнуте обавезе за остарелог, то јест, кулука..

Поуис и јесте на правом трагу кад препоручује да се остарели баве посматрањима Природе; поновним доживљавањима ње саме у најчудеснијим њеним видовима, наравно не испред магичне кутије — телевизора. Старима је наново неопходна та врста радозналости, а у деце је има на претек... И нема те институције, ни тог покрета који с таквом лакоћом и тако неосетно успева да изгради дететов став према Природи, од каквог сталоженог трезвеног деде или бабе, који на свој начин Природу наново доживљава. Ах, та тумарања и посматрања и доживљавања баш као у детињству. Јер чак и најубогија урбана њена варијанта нуди, као што оштроумно и Поуис примећује, неизмерљив број тема, које од природњачких убрзо постају етичке, па философске. Данас о трави, сутра о облацима, прекосутра о планетама, па о козама. Питања, одговори. Тражења, листања, па и куповања дебелих, танких књига, и непрекидно неко такмичење у запажањима овог или оног детаља. Старост уме и може да се детињством бави баш у том његовом најбољем, најраспеванијем, најстваралачкијем виду. Нека се о одевању, исхрани, сну, па и целокупном васпитању детета старају родитељи. Дужност прве и треће генерације је дружење и глуварење, бављење бесмислицама и стваралаштвом, укључујући и занате. Тестерисања, укуцавања... Њихово је да плеве и расађују, чак и када је о најмајушнијим биљкама реч, и да се баве и старудијама... Све и да хоће један или оба родитеља то не умеју, које због аргатничких својих обавеза, које због амбиција или обести спола, и све остале могуће јагме за неизбежним добрима овоземаљским. И један и други родитељ је махом неспособан да се замлаћује, да не попује, не опомиње и васпитава сваког трена. Непроцењиво је, онда, имати ходајућу енциклопедију поред себе, посвећеника најразноврснијих могућих знања и умења, саучесника и у каквом благом несташлуку, такмаца, учитеља, убежиште. И обрнуто, непроцењиво је наново проћи кроз давну и древну ону расутост ренесансну, кроз пачање у све и свашта.

Нема лакоће на таквом путу, премда га неки лако нађу, а они други никад. Немогућ је и тај пут без самодисциплине, исте оне за којом вапије Поуис. А у праву је, мада околишно, и Дучић. Човек који влада собом влада и женом. Вели он. Важи то и за односе с унукама и унуцима. Попустљивости треба да је тек мало више у поређењу са оном родитељском, но, никад оно не сме бити схваћено као потчињеност; ни да је изнуђена. Извесна блага и неизбежна попустљивост просто је дар; прећутно својство посебног генерацијског односа, непротивуречно родитељским ставовима и назорима.

Наново — личност! Јер само личност, ако је остарели доиста има, успева да колико толико влада собом: расположењима, временом, обавезама, било да се те обавезе признају или не, у оном смислу Поуисовом, као што је неприкосновено право на самоћу. Јер и дете је — личност, још од самога свог рођена, неисписани лист папира ни уколико није.

Постоји и — израбљивање. Оно на шта је Маркс тако умно указао. Човек човека израбљује, где, како и када стигне, и у васколиком друштву и у породици. За средњу генерацију, родитеље, она претходна, мада већ одлазећа генерација, могла би бити и од користи. Ето, плена. Ето и кулучара и кулука.

Колико ли је само остарелих чак преко Атлантика одлазило, а тек колико по Европи. Јер шта би тамо тек основане српске породице, без макар једног од својих родитеља, макар и полу живог. А остарели? Путоваће они, видети света, али и од користи свакако бити. Све под морање. Немилосрдни економски закони баш тог великог света, беху за младе Србе веома једноставни. Колико износе путни трошкови за једну држећу бабу, колико за овај или онај тамошњи беби сервис...Пакуј се, долази бако, деко. Скокни, причувај... И, колико ли је само већ остарелих брачних парова тим једноставним начином било раздвајано. Исто то бивало је и у отаџбини. Не подноси нам дете јаслице. У обданишту, поболева сваки час. А запослена оба родитеља. Па, хајде, деко, још боље бако, свекрво, ташто... Ласно је, потом, препознавати кулучаре, у било којем градском парку, уз надурену, нервозну, себичну унучад, или, напротив утучену и несрећну. Каквих све горких судбина кулучарских редом има и кроз јадања. Наново их је неко преварио. Желе да и то ставе до знања, свима и сваком, а нарочито зету или снаји, али, нажалост и унучади. И у такозваним срећним Титовим временима недостајале су ваљане јаслице, обданишта, вртићи. Тим драгоценије беху бабе и деде, јер су трудничка боловања била, као и данас, сурово кратка. Систематско разарање породице које беше идеолошки, а и државни циљ, сваљивало се тако и на плећа тек остарелих. Ништа не може бити како треба, када је згужвана институција материнства. Многи од остарелих постајаху тако кулучари, заточеници неприродно им наметнутих типичних материнских обавеза. Пресвуци, нахрани, успавај дете, и што је најподмуклије: лажи га на све начине, да нас чека светла будућност. Такви би тек испљували Поуиса и ону његову метафору о оматорелом шарану који се љуљушка, ћапише и — ужива. Та помоћ сопственој деци увек је била у невреме, увек прерана, и увек — кулук. Мало коме је од остарелих пошло за руком да читав исплива из тог јада.

Због међусобне привлачности та два доба — детињства и старости — и ту постоји нека врста „љубавне технологије“, сценарија а по узору на међусобну привлачност полова. Има и муњевитих освајања. Оваквих или онаквих „завођења“? Једно је сигурно, привлачност мора да буде обострана. И јао таквом односу ако баш те обостраности од почетка нема. С каквом само невероватном лакоћом дете препознаје надрту своју сенку, кулучара. С каквим му само спонтано одбрамбеним ставом бездушно ставља до знања да га не подноси, и не слуша, да му ама баш ништа не верује. Ту је и посесивност. И егоизми највишег ранга. Раздваја ли ме, тај деда или та баба, од мојих родитеља? Зар је могуће да је он (или она) сада уместо њих? Једноставна је то политика дечјег доживљаја. Друкче се понаша дете коме не недостаје мајка; а друкче оно које за мајком чезне непрекидно. Мајка испраћа, мајка дочекује било где да се оде. С дедом сам отишао, или с бабом, у силан, раскошан провод. Но шта ми вреди, ако ме после свега код куће не чека мајка.

Али, постоји и — љубав. Готово страст. Способна да изазове чак и љубомору родитеља. Само идите родитељи, ја ту остајем с деком, с баком, чекају нас неред и провод. (А сигуран сам да ћете доћи после свега.)

Једна необично дубока српска пословица вели: док отац даје радују се и син и отац, када син даје тужни су обадвојица. То јест, када је отац још у снази, па може с радошћу да помаже свога сина. И обрнуто помажући онемоћалог оца син нешто ускраћује својој породици. Јесте, да је и то његова дужност али је то дужност безрадосна.

За многе је давање даривање нечег опипљивог. Дарују се међутим и душевна стања. Стога Поуис безмало јауче када говори о грабљивости мушке природе; јасно му је да се ту мало шта променити може. Мушкарац никако да увиди, чак и када му време за то дође, да мора одустати од даљег силовања мајке Природе, да му је — себе ради — већ време да потражи и нађе какав блажи, примеренији, уљуднији, женскији однос према њој. Али, давање се тешко учи. И оно почиње од младости. Давање емоција особито. А од давања зависи свака љубав. Поуису је све то познато али његово упорно заобилажење ширег разматрања односа између прве и треће генерације, указује да је био свестан и крајње запетљаних односа који се ту испољавају у свим могућим приликама.

Проблем давања иставља се и у старости. Давање, али од стране остарелог. Туга песника на коју указује Дучић управо је последица обратног односа. Песник себе даје Поезији, вели Дучић, да би задобио љубав жена. Што је још силовитије изрекао Сигмунд Фројд. Чак и да прихватимо да је Љубав осим осталог и врста трампе, по Дучић — Фројдовим исказима увек је и грабеж мало више, чак и када је о песницима реч. Те тако, скоро по некој врсти Поуисовог сценарија, оматорелог песника, који више није у стању да заволи, не опседају више жене, и он је зато — тужан. Оматорели владари и којекакви слични моћници, не деле нужно такву судбину, јер жене, јетко ће Дучић, никад и ничим не показиваху старим краљевима да су одиста старци, и да су мање љубљени од каквог младог а биковитог дворанина. Имали су моћници, то ми сад додајемо, право на грабеж и разметање, и још на свакојаке владарске пизме, и јао оној која не хтедне да им се умиљава. Иако су, даље ће Дучић, код извесних краљева њихове љубави — а у старости — већма биле личне сујете него истинска обожавања за жене. А како би и били, подсећамо Дучића, ако су знали за ону мудрост о незаљубљивању после четрдесете!? Поуис је мудро избегао барем ту клопку.

Може ли, дакле, старац или старица да заволе, па да постану даваоци? Може ли се проблем давања сасвим одстранити из Љубави, па разматрати издвојено? Врло тешко, чак и када је у питању однос прве и треће генерације. Да ли је љубав грабеж, трампа, или давање? У најгрубљим оним и највидљивијим примерима кулучарским у питању је принуда, отимачина, буквално грабеж, ређе уз привид трампе. Но, вечна, божанска ватра љубави својство је младости само по древним, паганским, схватањима. Универзалнија је ипак Љубав, јер је Смисао, пут ка Животној радости, почесто она сама. У основи је став Песника према женама, о којој Дучић прича, такође била грабеж. Потчињавање, кроћење, силовање. Стога су песници и постајали очајници у старости. Жене су, вели Дучић, биле у песниковом животу стављене у средиште свих срећа и несрећа, а љубав у песниковој судбини стоји као извор свих величина и катастрофа. Али са старошћу пропада љубав; нити више волимо, нити нас више воле. А песник увек највећма жели да га жене воле, више него ли да га обожавају сви остали. Песници су, у старости, већма жалили љубав него краљеви, везе ли везе Дучић ... Усахнула је, дакле, жеља, усахнула је и — грабљивост.

Давање, међутим, није пасивни однос. Понајмање је то размена, то је облик животне радости и стваралаштва. Томе се треба учити и научити.

Егоизам је, дакле, болест? Мада им је баш то тешко да превале, и Поуису а и Дучићу.

Егоизам је, по Драгану Крстићу, инвестиција мотива личности у сопствени его; недруштвено понашање усмерено ка сопственим интересима и потребама. Оваква инвестиција мотива снажно била је, током 19. и 20. века, не само призната, него и подржана од стране социјалних философија и идеологија, у отвореним или скривеним облицима. Очекивало се да ће таква инвестиција мотива људи довести до веће политичке и друштвене динамике, што се показало тачним. Но, истовремено је отворена Пандорина кутија егзистенцијалне кризе савременог човека, који је уздањем, или принудама на себичност, на институционално — артифицијелан начин изгубио општији смисао свог постојања. А још се не види шта би егоизам као великог друштвеног и личног покретача дало заменити. Отуда се с истим опортунизмом који ни саму старост не сматра болешћу, егоизам не сматра баш непожељним друштвеним понашањем, упркос свему оном што је вековима до сада против егоизма изречено. И што у овом или оном облику, у обичном животу, још увек важи.

Облици секундарног или последичног егоизма

Но, ако примарни, односно нормални, пожељни и тако даље егоизам није болест, још мање зло, него један од покретача развоја, не важи ли то и за последичне, односно, секундарне облике егоизма који настају као последица било какве, умишљене или стварне, угрожености. А за то су најбољи примери старост и болест. Болесник, забележио је ову немачку пословицу још 1872. године др Владан Ђорђевић мало једе, али много троши. Слично би се могло рећи и за старост. Здрав човек, каже нам турска пословица, има хиљаду брига, болесник само једну. Слично би се могло рећи и за старост. Но, не ретко се иза изразитог, на сваком кораку, у свакој реченици или гесту, нескривеног, па и бескорисног, егоизма извесне особе, крије могући психички поремећај. Највећи страхови потхрањују највеће егоизме. А када је о болести реч, тај последични, неизбежни егоизам се од случаја до случаја и уважава и подноси.

Ево примера. Њој је тек тридесета. Мати јој пада у постељу. А дијагноза? Каква год да је прогнозе нису светле, матери је потребна нега. Хоћемо ли симпозијум и о томе? Или да препуштајући кћерци неотуђива њена права личног избора, мудро климнемо главом, слегнемо раменима, и — можда тихо уздахнемо. Кћи ће већ одлучи шта и како. И одлучује. Она ће своју онемоћалу мајку неговати. Пет? Десет? Тридесет година? Зна ли се то унапред? Како год било та кућна нега најефикаснија је у поређењу са свим осталима негама, јер је безграничним пожртвовањем окруњена. А и статистички таксиметар одбројава: гледајте само како нам стандард расте, како нам се дужина живота повећава. Али... Прохујало је тридесет лета. Кћерци је шездесета, а мати њена и даље пред неизбежним својим крајем.

Не мешајмо се. И нећемо.

Још мање да бисмо о прикладним институцијама повели реч. Но, није тешко доказати изразит успон преживљавања оних који су се, у поређењу с најразноврснијим азилантима, детету своме попут камена воденичног о врат окачили. И нека само пене и палацају демографи којима је до женске популације, у њеном фертилном периоду, силно стало. Рађања за сад нема, у корист предане неге. Зар ова наша планета Земља није пренасељена ионако.

Или супротна, мушка прича. Био пред браком још са Српкињом, али у Лондону. И већ на лепом положају, кад му се мати овде у Београду на смрт разболе. Враћај се у Београд... Где ће му наредних двадесет, тридесет лета протутњати. Оста нежења који је с хвале вредном вештином своју једину мајку до смрти неговао.

А шта ће потом бити и са том кћерком и са тим сином? А обоје су остарели.

Прети нам магма најразличитијих питања и о психо–соматским могућим пореклима најразличитијих болести; доприносима стварних и умишљених кривица, какофонија најпризнатијих научних теорија, које се не дају сабити ни у какав симпозијум. У питању је модел зависничко–прималачког понашања присутног у овом или у оном облику код свих оболелих, мада су поменуте појаве скоро до јуче биле готово непознате међу Србима. Реч је о урбаном моделу, који је од старог патријархалног сеоског етичког кодекса пробрао оно што му са становишта примаоца највише одговара. Но, чиме објаснити жртву даваоца? Синова или што је много чешће — кћери. Какви морални назори стоје иза тога? Шта оправдава такву праксу, самоубилачку и убилачку по крајњим својим последицама? Јер прича наставља да се грана и грана. Она је, или он, већ у браку. И, већ постоји прво дете. Разболева се њен или његов родитељ. Коме да се приклоне он или она? Новом а остарелом зависнику или потомству?

Успех дугог живота таквих беспомоћника саобразан је достигнутом степену зависности самог даваоца, то јест, жртве. Сваком азилу, ма колико софистициран, луксузан био, увек ће недостајати баш тај деспотски однос према жртви. Која ће, када већ једном свему дође крај, љуто клети и окривљавати саму себе за неспособност, некомпетентност и недовољно залагање, иако је дала све од себе.

Залуду је и да се упитамо шта је хтела, шта је постигла баш та годинама и годинама онемоћала, болесна и умирућа особа? Јер постављање питања у том облику већ претпоставља намеру, а не последицу Бола и Случаја, на које указује Поуис. Но, опет га је немогуће баш у том најподмуклијем, најнемилосрднијем облику не поставити. Мало шта се поводом таквих случајева уклапа у уобичајене наше стандардизоване па и не стандардизоване представе. Јер присуство органских промена говори да је у свим тим случајевима о некој болести одиста била реч. Довољно опипљиво и убедљиво. Али и о последичном егоизму оболелог. У примерима таквих зависника нису избегнути ни болест, ни остракизам, а да ли јесте усамљеност? А усамљеност Драган Крстић објашњава као изолацију, издвојеност за себе, одвојеност на начин који онемогућава додир с нечим што је друго. Основна употреба термина усамљеност односи се на друштвену изолацију појединца али и група. Зависник а и његова жртва усамљени су као група, но, рекло би се да појединачно узев нису, јер једно има оно друго. Па ипак није сасвим тако. Однос је и крајње замршен и крајње неприродан. Граби старији, даје млађи. Иако у свести и једног и другог учесника у тој, вољно невољно, вампирској игри постоји илузија међусобне размене.

Није стога баш тешко замислити контра–аргументацију до сад изнетим ставовима. Постоји Бол, постоји Случај. И напослетку — Судбина. Егоизам беспомоћних пре је последица него ли узрок и свесна, или подсвесна намера... Имају беспомоћни неотуђива своја права, као уосталом и сама старост, право и на природни и на последични егоизам. Јер егоизму, у начелу, и Поуис одаје силна признања.

У српским средњовековним болницама, што је одиста, одиста давно било, постојала су кодификована права оболелих — саставио их је Свети Сава — који узимаху у обзир и последични егоизам оболелих, којима су налагани скромност, стрпљење и трпљење, уз уважавање напора оних који се старају о теби. Не говори ли и Поуис поводом остарелих нешто слично? Јер и по Поуисовом схватању право на себичност претпоставља и његово самоограничавање, уз помоћ мудрости. У старости најмање користи доноси баш тај облапорни, свепрождирући егоизам, бескрупулозни, најграбљивији који постоји, а који ниче попут корова, чак и када је последични.

Утолико је задатак старења тежи. Гушти секундарни, обрачунавати се с примарним егоизмом, помоћу самодисциплине. Учити се скромности а у недоба, јер дрво се савија док је младо. Гушити, обрачунавати се, упркос свему?

Постоји ли, данас, вештина — умирања

„Не помињати конопац у кући обешеног“, упозорава народна пословица. А, опет, може ли се уопште говорити о старости, а прећутати — смрт? Истина, не умиру само стари, али — наш народ вели — нека по реду иде; што ће рећи ако је среће умираће прво стари. Смрт је „природан завршетак“, „логичан крај“ не само старости, али старости нарочито. Ни Поуис ни Дучић, међутим, ово не помињу. Истина Дучић се и на то осврће једном приликом, али на другом месту, другим поводом:

„— А где је Милован? — запита Регент. — Милован је синоћ умро, Височанство. Најпре је од других у бараци узео опроштај, и свима рекао збогом, говорећи да ће још те вечери променити светом. И то с таквом мирноћом, с таквом сигурношћу да су и лекари били изненађени. А када се са свима опростио, као да полази првим возом, који је на поласку и не чека, исто се тако мирно окренуо на леву страну и умро нечујно.

У овом пределу где је смрт на сваком месту, у свакој капи воде у сваком уздаху, смрт овако спокојна импресионирала је Регента. Тада ми рече:

– Не знате како овакви сељаци спокојно пређу из живота у смрт ма на којем месту умирали. Као да је смрт једна обмана, предрасуда, интрига...”

Постоје расута усмена сведочења да смрт поменутог Милована — рањеника у легендарној болници Друге српске армије у Драгоманцима 1917. године — у то доба (и пре, и током, а и задуго после Великог рата) ни у колико није била реткост. У једном примеру који знам старица сељанка, док су на њиви радили, па сели да ручају и одморе се, замоли свог остарелог мужа да оде по лубеницу. „Иди, донеси мало бостана.“ Старцу је требало нешто више од пола сата да оде и да се врати. А кад се вратио жена му је била мртва, са спокојно склопљеним рукама на грудима. Смрт за њу беше исто што и порођај, што је тада значило: склони мушкарца.

Овако спокојних смрти не беше, међутим, само код сељака. Отац српске ратне хирургије бригадни санитетски ђенерал и професор Медицинског факултета др Михаило Мика Петровић, умро је исто тако спокојно, на простој војничкој постељи “лако, без бола и самртног страха, Затворио је,” сведочи проф. др Леон Коен, “уморне своје очи с осмејком на лицу као што доликује човеку који је у животу само добра чинио.”

Данашње време то више не познаје. Данас се све што се живота тиче продужава. Продужава се младост, потом и зрело доба, и најзад — старост. Живот (за жену) труби се из свег гласа почиње у — педесетој! Већ остарели мушкарци са својим такође већ остарелим женама уживају у полним односима, мада су седамдесету претерали... И тако редом, укључујући и чудотворне лекове те за ово те за оно. А већ многобројним здравственим саветима никад краја.

Приметићемо међутим у Дучићевом овом сведочењу да се и сам Престолонаследник (Александар Карађорђевић) од „својих“ сељака ограђује. Чуди се њиховој вештини спокојног умирања, чији смисао, уствари не разуме. Живот је обмана, а не смрт. Живот је предрасуда, па и интрига, не одувек, него од скора, од последњих годину или две. Смрт је извесност, природни крај, она је најстварнија стварност. Зашто јој онда не поћи у сусрет?

Не да се оспорити да је тадашњи српски сељак био веома близак оном што и Дучић и Поуис називају Природом, пишући ту реч великим словом. За српског сељака сигурно је нису — а у складу с Природом — постојала три него четири животна доба; ма како да су му кратка била. Рано пролеће је било — детињство, позно пролеће и рано лето младост, крај лета и почетак јесени зрело доба, потом долази зима, уствари — у смрт.

Ми се том (пра)старом руралном животу данас подсмевамо, неспособни да суштински изиђемо на крај с ондашњим схватањима и да их разумемо За нас је као и за образованог Регента смрт обмана, а не живот. За разлику од старости Младост се са смрћу суочава на други начин, уз одлучност, „с прсима надутијем“ рекао би Петар Петровић Његош. За младост смрт је део херојског поретка: Умрети, али славно. Код Викинга је такво схватање било доведено до пароксизма. Идеал беше „умрети с мачем у руци“, јер само тад одлазиш Одину у Валхалу, на вечну теревенку.

За Милована — из Дучићевог овог сведочења — смрт је одлазак са овог света, растанак с обманом „да се може овако живети даље“. То је смрт онога који се наживео, довољно чак, можда и преко мере, коме је живот — али овај скорашњи, најскорашњији — исисао и последњи атом снаге, који увиђа да се „овако даље не може више“. Али то је и смрт која долази после — одлуке.

Стари Римљани имали су прецизне појмове и о предсмртним стањима. Taedium vitae (умор од живота) и timor mortis (самртну језу). Али колико од тога има у смрти — безименог оног српског сељака — Милована? Можда taedium vitae, али не баш онако како су га схватали стари Римљани. Не — дословце. Иако би се на мах могло помислити. Рат је, смрт је, већ како Дучић одлично вели „у свакој капи росе“; па, ипак, упркос свим тадашњим мучним околностима Милованова смрт је — мирнодопска. Као да се вратио с њиве, па сео да предахне, схвативши/одлучивши да му је „дошло време“. Да је све даље је само — бесмислица и мучење. Наживео се. Урадио је што је урадио. Све оно што би потом било не може бити ни слично ономе што је прошло. Немоћан сам да било шта исправим више, да било чему допринесем. Време је да се иде...

У српској народној причи „Усуд“, човек који је кренуо да тражи Усуда, долази на конак код једног домаћина, који га срдачно прима. Вечераше а „...потом дође редуша и покупи све кости на једну гомилу па их баци за пећ, а он се (гост) стаде томе чудити, док у један пут изиђу две старе оклепане вешти, сухе као авети и почну сисати оне кости. Онда гост упита домаћина: Шта је оно за пећком, брате? А домаћин му одговори: Оно су мој отац и моја мати, као да су се оковали на овоме свету, не хтеше црћи....“ Затим домаћин замоли госта, ако ли нађе Усуда, да овога упита, зашто му отац и мајка никако не умиру. Усудов одговор беше овај: „Оца и мајку не поштујеш... а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима даш, отац и мајка би ти се упокојили.“ Као што је и било већ сутрадан.

Њихов преко сваке мере дуг а никакав живот требало је за поменутог домаћина да буду опомена и казна због ремећења древног поретка. Јер чим је поредак успостављен оба родитеља спокојно умиру.

Ова прича не каже — јер „нема кад“ — али се на основу неких других, такође српских народних прича, може ласно наслутити, да сва кривица ипак није само до поменутог домаћина. Тако, у једној другој причи отац свом већ преко сваке мере остарелом оцу даје да једе само из дрвеног корита. У један мах угледа свог већ одраслијег сина како дуби некакав комад дрвета, и упита га шта то прави. Корито, одговори му дечак, за тебе кад ти остариш.

Прича о „Усуду“ се стога не бави пореклом (и развојем) поремећаја древног поретка, већ само указује на последице. Кажњени су и родитељи и њихов син. Родитељи предугим својим — а никаквим — животом, син њиховим не умирањем. Поремећај је — васељенски, јер једно вуче друго.

Дуг и предуг живот (ма шта под тим подразумевали) није, дакле, милост, већ казна, што се већ голим оком види. (И тешка болест је у другим неким српским народним причама и епској поезији такође казна, повезана са немогућношћу умирања!)

Постоји. Дакле, још једна суптилнија порука ове епизоде из приче о Усуду.. Грешку испаштају, тачно је, и родитељи, али они више не могу да је исправе. Њу, ако схвати, исправља тек наредно колено. — у овој причи њихов син.

Стари би баш ово требало да схвате; а то значи да се помире са оним што су негда били (или нису) што су урадили (или нису могли, хтели, смели), да разумеју да су њихова садашња дејствовања узалудна, јер се од њих више и не очекује да исправљају било кога и било шта; да то морају сасвим препустити својим потомцима.

И Поуис и Дучић кажу да је старост увек и увек само последица. Мајмунско, свињско или светачко лице у старости, само је „излажење на видело“ праве истине о карактеру појединца. Али, избор је учињен још изодавна, повратка нема. И као што је немогуће у позном животном добу мењати изглед лица (мајмунски или светачки), грађен и слаган годинама, тако је и са свим осталим некадашњим подухватима, одлукама и задацима. А баш то старост неће (а и не може) да разуме. Старост би да још дејствује, и да — исправља.

Отуда, примера ради, на дан сваких избора готово невероватна појава у овој, иначе, по много чему „невероватној“ Србији. Рано изјутра биралишта су преплављена (ако јесу) само старицама и старцима. Долазе и они у инвалидским колицима, и они који се једва крећу — њих, наравно, неко доводи — и полу глуви и полу слепи. Млади спавају, срам их било, али ми не! Ево нас бранику! Бесмислено је уопште питати чега. („Рачунајте на нас“ Сетимо се оне умиљато умиљавајуће песмице Ђорђа Балашевића.) Реч је, међутим, о томе што стари макар последњим својим снагама покушавају да нешто исправе, нешто што је у њиховој свести, или чешће подсвести, пропуштено да се уради/доврши још ко зна кад. Већ ионако сумњичави, осећају се све више и обманути. Још изодавна их неко вара, и још их вара, али нећеш, не можеш овога пута, искористићу барем ову, макар последњу своју могућност за спас живих. Овај скоро па комични феномен (чије последице уопште не морају бити комичне), прожет патетиком, открива, међутим, још један од скоро непресушних извора старачке зависти и пакости, а који потиче од већ неизбежног свођења рачуна (билансирања) „после свега“, по аутоматизму. Шта сам пропустио. Ко ме је омео. Ко ми је ово или оно подметнуо? ... „Обрачун с прошлошћу“, толико неизбежан, за све остареле је не ретко прави кошмар; живот с неманима. Неважно је да ли су те немани истинске или умишљене; да ли сам, на пример, тада и тада могао да зарадим лепу пару, да се није испречило ово или оно, да ли сам могла да имам још које дете (макар и с туђим човеком, али дете), или дете уопште, ко ми је сместио да не постанем академик — краја нема. Још преко свега онај згурени стварни, завиди оном умишљеном а много, као паметнијем, који никада није ни постојао, али да јесте — какав би то само срећан и испуњен живот био. Сартр је у, можда, праву када каже: „Пакао то су они други“, али треба га допунити „Пакао, то сам ја самом себи у старости!“.

Осим патње, једа и чемера које доноси ово бескорисно муљање сопствених мисли, осим зависти и пакости према свему и сваком, води ово и хиперактивизму остарелих а у недоба; већ поменутој немогућности ћутања, слушања шта каже други, неспособности да се зауставиш када једном дођеш до речи, али и далеко озбиљнијим и каткад повољнијим друштвеним последицама — укључењу у овај или у онај хуманитарни рад (загађење планете, помор риба или паса луталица).

Потоње је, међутим, пожељно каналисање поменутог хиперактивизма. Оно се подржава и препоручује, јер осим „каналисања самог хиперактивизма“, „лечи“ усамљеност и остракизам, доприноси „повратку друштвености“ и, саобразно томе, дисциплини. Но, најчешће се и то схвата као нека врста продужетка, безмало као живот после смрти.

Одиста, шездесетогодишњак од пре само једног века, био је права старкеља у поређењу са савременим. Тада се баш то његово животно доба рачунало не као почетак ране него почетак дубоке старости. Данашњи шездесетогодишњак је још увек у „пуној својој стваралачкој снази“, његова професионална смрт (пензија проклетница) збиће се тек кроз пет година, њега тек, тек после тога чека га што га чека, можда и већ поменути „живот после смрти“, ако усхтедне.

Овај хиперактивизам остарелих не беше довољно познат ни Поуису ни Дучићу. Поуису већ стога што је трагајући за решењима загонетке старости, постајао све више и више склон контемплативној усамљености, преживању и варењу прикупљених утисака, и — скромности. Код Дучића се поменути хиперактивизам тек назире. Он за разлику од Поуиса „није демократа“; њега и не занима шта ће бити са „свим људима“. Јер, по Дучићу, само изузетни људи могу можда да превазиђу мору старости, они који су упркос свему задржали — у основи — младалачке своје особине, на првом месту полност, па без обзира да ли је реч о потентности или само либиду, а и то под условом да је могу контролисати (да могу „владати собом“), да су задржали радозналост и способност за смех.

Ипак, хиперактивизам остарелих о коме овде говоримо, а који њима није био довољно познат, тековина је тек друге половине 20. века. Хиперактивизам остарелих је, поновимо, једно у основи опасно и нездраво стање, проистекло из пусте жеље да се исправља мртвом магарцу реп, али које се, уз помоћ друштва, може оплеменити и каналисати у добром правцу. Но да би ово потоње успело, морамо имати стално на уму његову почетну неприродност, и опет појединачне прошлости остарелих. Смешно је, на пример, уверавати све и свакога општим саветима, а не приступати појединачно од случаја до случаја. Узалудно је, на пример, неког који се читавог свог живота клонио спорта, сада, под старе дане наговарати да се „(за)бави тиме“; причати му о користима од кретања, лаких напора, који побољшавају циркулацију крви, враћају оптимизам, што ће рећи, опет и опет — „пусту младост“!. Напротив, мора се поћи од оног што је негда било, од ранијих склоности сваког појединца. На пример: ако је неко још од младости био склон друштвеном раду, само није стигао да га упражњава, отворити му широм врата да то сад чини. С истинским ствараоцима најлакше је. Уосталом, они најређе траже „помоћ шире заједнице“, која је овде неопходна. Без те помоћи све се — што се поменутог хиперактивизма тиче — претвара у празну причу.

Сва је прилика да би најбоље било кад би се реч „подмлађивање“ у приступу трећем добу могла сасвим избрисати из речника. Она је и до сада велике штете наносила. Повратак у младост то је тек обмана над обманама. Не ретко, пут који води у трагедију. „Повратак у младост“ чини и основу маније хиперактивизма остарелих „исправљања“ својих и туђих грешака, укључујући и државне и планетарне. Само што је готово немогуће отрести се баш те отровне синтагме, будући да је читава савремена цивилизација, ка томе усмерена. Продужен је људски век, продужена је и младост. Учествујмо у томе! Већ прекосутра крепки стогодишњаци играће тенис и уживати у сексу (не баш умерено). Тешко је одупрети се тој мешавини статистички утврђених чињеница и прераних нада. Треба се осврнути и погледати око себе. Провозати се било којим градским превозним средством, прошетати било којом београдском пијацом, рецимо око подне, или обићи било који од шалтера банке, поште, општине, апотеке... Ко то уради наслушаће се немих уздаха и клетви остарелих, и нагледати немоћи свакојаке, која опет по дефиницији баш и није нека страшна немоћ, јер ако можеш на пијацу, или у банку, или у превоз још ниси — „за умирање“.

Има ли, међутим, критеријума за — „одлуку“

Хтео не хтео сваки припадник трећег животног доба, помишља и на смрт, већином на начин младалачки, из прошлости: „то је нешто што ме свакако чека, али чему још није дошло време.“ Многи који у овом старачком мигољењу виде елементарну, биолошку чињеницу, засновану на нужностима опстанка, у многоме су у праву. Смешно би било да је обрнуто, да онај који се родио, па тек стасао тежи не даљем свом животу, него смрти, „пристајући“ и да остари. Али, старење, знамо, почиње већ зачећем, или убрзо потом. Смрт вреба још од самог рођења. Стрпљива је, или прека, како кад.

Верује се да једино људска бића знају за постојање смрти — о којој је већ толико писано и написано — мада од појединца до појединца баш и није сасвим тако. Неки су скоро па уверени да се смрт увек и увек тиче „оних других“. Залуду што нас и Мајка Природа — како би казао Поуис — у то уверава сваког трена, залуду што нас уверава и већ само постојање трећег доба; доба опадања све до губитка те ове те оне наше моћи. Уз скучене видике сваког, у основи забринутог, па и преплашеног појединца, постоје исто толико скучених колико и разноврсних критеријуми за оцену сопственог биолошког стања, тачније опадања, из дана у дан, из године у годину, који би у крајњем требало да донесу одговор на питање: „а, колико ми је још преостало?“

Но већ у овом, и сличним, питањима и даље постоји неверица у крајњи, известан исход. Некоме се, тако, причини: ако више не могу ни до продавнице, време ми је? Што, међутим, није чврста одлука, већ самосажаљење, и потом се наставља, успостављањем наредног блажег критеријума. Јер већ у наредном трену тај више не може ни до продавнице; али још увек може да себи принесе чашу воде, руча за столом, да се сам свлачи и облачи. Па и то прође, али ће потом бити смишљен нов критеријум, који ће оправдавати даље постојање и таквог људског бића, чак и онда када постане, супротно ранијим својим заклињанима да „ипак неће пасти ником на терет“, тежак зависник од туђе неге и помоћи.

Познавао сам човека, који је у својим крепким шездесетим годинама, одједном пао у постељу, и за неколико месеци умро од рака. Током свог краткотрајног боловања испод јастука је држао револвер, да „себи када једном када и томе време дође — прекрати муке.“ Није га употребио, упркос пакленим боловима.

Инсистирање свеколике ове цивилизације на продужецима час младости, а час старости — иза које, увек и увек стоји мотив зараде — обилато помаже овим „природним“ самозаваравањима, изградњи најразличитијих али увек спрам себе и свог живота све блажим, попустљивијим и бесмисленијим критеријумима. Јер продужеци о којима говоримо нису ништа друго до одлагања. Само, докле се смрт може одлагати? И, докле одлагање одиста има смисла.

На то наша цивилизација, која се не бави метафизиком већ профитом, нема одговора, нити га тражи. Немају га ни Дучић а ни Поуис. Све је више примера пуког одржавања живота оних који имају довољно новца да то плате, да би последње своје дане проводили као — биљке. У тој наводној „борби против смрти“ користи се и дубоко замрзавање тек умрлих, у нади да ће једнога дана када наука и то омогући они успети да — оживе!

Продужавати и одлагати, али — докле? Када сви ти продужеци и одлагања не могу „победити“ пролазност, што се одувек зна, али се када је сопствена кожа у питању ласно — „заборавља“. Што је уствари наставак оног већ поменутог хиперактивизма старих, који се и онда када су скоро све могућности за одлагање уствари исцрпљене, хвата оног последњег аргумента: „права на живот“! Стога ће и Поуис одступити пред овим неприкосновеним правом појединца. И неће — јер је доследан самом себи — рећи да је продужавање–и–одлагање уствари шарена лажа за коју се одваја и последња пара, која нас, међутим, спречава да се суочимо с неизбежним, док смо још колико толико очувани, у које спадају не само смрт (као таква) већ и најразноврснији облици умирања. Јер није свеједно ни како ћемо умрети: да ли на мах или уз дуге патње и болове.

Нисмо, међутим, спремни да се упустимо и у — чини се неизбежне теме када је треће доба у питању — „проблематику“ еутаназије, па и самоубиства. (Као што, можда, после свега изреченог готово да очекује интелигентнији читалац.) Радо бисмо и о томе, но ионако смо у мудровањима скоро па претерали. Стога их само споменимо, указавши да се и те две појаве морају имати на уму кад год је реч о смрти и умирању. Али, лапот, не можемо да прескочимо.

Лапот — као што је познато — означава ритуално убијање престарелих. Карактеристичан је за примитивне средине. У таквим срединама лапот је начин ослобађања сувишних, тачније, некорисних, оних који само троше а не доприносе. Лапот је присутан у (пра)историји, али и историји многих народа широм планете.

Само, зашто и њега помињемо овом приликом?

Да би смо указали и на ту опасност која прети баш трећем добу, за сада само из далека..

Већ сама старост, како ме је још пре десетак година љубазно обавестио мој пријатељ уважени колега проф. др, обеспокојава европски континент, многе градове, па и читаву цивилизацију, што је поткрепљено (немилосрдним) бројевима и рачуном о стању сада, па кроз десет, па кроз двадесет година; о истинској најезди остарелих. А у Србији је, у том погледу, стање још и горе. И можда су у развијенијим земљама захваљујући што владиним што невладиним програмима, срећоносно пронађена извесна охрабрујућа — мада у основи привремена — решења, но у Србији ни тога нема; иако се Србија по броју остарелих — у релативни односима — све опасније, ближи светском врху.

Еутаназија је (данас: помоћ у умирању, а не убиство из милосрђа) у већини земаља законом забрањена, па ипак се на овај или онај начин тајно примењује, најчешће као привилегија најбогатијих. Слично ће бити — а већ и јесте — с лапотом, барем што се најсиромашније популације тиче. Јер, зашто не уклањати — некорисне? Недавно је дневни лист „Политика“ организовала разговор на тему зашто су стари презрени и потцењени, зашто им нико у јавном превозу не уступа место, и тако даље и тако даље, у коме наравно ништа ново и паметно нисмо чули осим да су најугроженија старосна група у Србији — педесетогодишњаци. Истина је да се данас у Србији, а у Београду поготову, на остареле гледа као на терет, на нешто попут смрада. Откуда они баш овде, и баш сада!? Па било да је реч о градском превозу или каквом бескрајном реду испред шалтера.

Али вратимо се причи о деди, унуку и кориту. Велику већину данашњих становника Београда чине они који су са села дошли, оставивши тамо зелена своја поља, и најпре младе, па потом све старије и старије своје родитеље. Ти досељеници — који су се бактали како су знали и умели са својим све остарелијим и онемоћалијим родитељима — одавно су и сами родитељи исте ове градске омладине која не само да не поштује старије, него их се и гади. Омладине за коју се чак умиљато говори да — „не зна реда“, а у ствари је нешто много горе. Док са друге стране овај већ остарели (презрени) део градске популације подстакнут на већ поменутим старачким хиперактивизам почиње да се дури и да их — изазива. Остарели као да одговарају (уз „сатански осмех“): е, још ћу ја да поживим! Баш као оне вешти из приче о Усуду.

Неко ће рећи а зар у причи о Усуду сам Господ не позива? Стога их неће ни позивати све док се древни поредак не успостави. Оне авети чини се више немају везе с потребом сопственог умирања; на шта се може одговорити питањем: а, да ли ту одиста нема и личног доприноса баш тих авети? И — „уживања“ у тој улози? Зар не говоре. ни на ум нам не пада на напуштамо овај свет. Бедно живимо. Па, шта! Горе се не да ни замислити. Па, нека... Нервирам вас! Сметам... Брига ме. Сами сте криви! Ви исправљајте!

Причали су ми да су на оним још првим слободним изборима у Србији, млађи доводили до гласачких места своје родитеље упућујући их кога да заокруже, а ови би им пркосно одговарали: а, сад се удаљи, и пусти мене да одлучим. (Да би већ на следећим сами долазили „у цик зоре“.)

Све ово подсећа само на припреме, мада још није прави лапот. Али већ питање које добијате са оне стране жице када позовете београдску хитну помоћ: а, колико година има особа у питању? на то слути. Има примера да су већ постарије особе, код којих је срчани инфаркт био у току, телефонски упућиване у — надлежни дом здравља. Јер, ако и не преживи каква старица или старац, никаква штета. На какво детешце или каквог чичу бадава је звати лекара и новац трошити, примећује 1872. године др Владан Ђорђевић у својој књизи „Народна медицина у Срба“. Испада да се и данашња хитна помоћ држи те традиције?

Када ли ће се овај за сада тихи рат тек распламсати?

Завршна реч

Старост је, дакле, болест која нас сустиже прерано, и прерано нас у гроб односи. Али, од тог начелног става, којем нас наука учи отварајући широко поље најразличитијих нада, постоји нешто опипљивије и стварније што је још крајем претпрошлог века било познато др Лази Лазаревићу, лекару и књижевнику: стари су посебни и када болују. У то Лазино доба још ни „г“ од дисциплина као што су геријатрија или геронтологија нигде у свету није постојало, али невелико посебно одељење у Хиландарској улици, у Београду, јесте. А, нестало је убрзо после смрти њеног оснивача,

Старост је, дакле, двострука болест понајчешће.

Указали смо, надам се, на најопакије мане и немиле појаве које загађују то треће доба и чине га несношљивом, па би све ово до сада срочено требало би да буде намењено у првом реду онима које треће доба тек чека. Јер оно је последица прва два. А, осим осталог, то доба препуно је најразличитијих зависности; почев од редовног узимања често безазлених а непотребних, или преко потребних лекова, од којих зависи и сам живот, не само здравље, па преко најразличитијих еликсира и чајева, укључујући и „здраву храну“, до зависности од најразличитијих апарта и азила, или само од кућне неге и непрекидног туђег присуства. Стога општег правила како се са трећим добом изборити не може бити. Па, ипак, можда ће барем неким од припадника ове најхетерогеније од свих популација, ова разматрања бити од користи. Нисмо против контролисаних (разумних) покушаја да се „продужи младост“, да се украде од живота још који леп, или макар, пристојан трен, али истовремено треба знати (и научити) када се и од тога одустаје; кад признајемо себи самима да је то за нас само — обмана; која се више ни грдним новцима не даде купити.

За жаљење је, међутим, што се разара породица, која се, осим декларативно, више и не сматра основном ћелијом друштва. Но, чак и само за себе постојање трогенерацијске породице, чак и у најудобнијем њеном виду, где су млади и стари физички раздвојени (по својим становима), а ипак у близини, не јамчи жељени успех, јер је „бити бака“ или „бити дека“, вештина која се мора учити и научити. Па и кад се научи како треба и та „занимација“ (или кулучење) очас прође. Очас порасту унуци или унуке, и — „удаље се“. Скромност уз одрицања и непрекидна давања, тамо где су она потребна, и где се очекују, уз непрекидна (физиолошка) одрицања услед сужавања поља својих моћи, мирење с тим, прилагођавања које морају бити истинска и искрена (без подвала и копрцања), па ма колико била тешка, једини су корисни савети који могу дати још колико толико очуваном и при здравој памети појединцу. Борити се на све могуће начине против старкељског хиперактивизма, са или без помоћи владиних или невладиних организација. И оно најтеже: ићи у сусрет смрти, ведра чела. „Мирење с крајем“, „прихватање неминовности“, сопствене смрти, учи се од свега тога понајтеже, поготову од стране оних за које смрт још није лек, као у Шантићевом оном стиху.

Древно српско схватање вели да лака и брза смрт припада само праведницима; онима који су, у свом животу само и само добра чинили. То је смрт на мах, не ретко изненадна, без бола и без самртног страха. Препуштамо читаоцу да у то поверује или чак потегне против аргументе, доказујући да су и највећи зликовци и штеточине и тако умирали, а да су се многи праведници други мучили и злопатили до свог краја, оптерећујући најближу своју околину. И то стоји. Али би овом приликом можда ваљало подсетити и на доследност. Божија милост допушта, чак и призива покајање. Зашто онда и каква штеточина не би могла да после покајања постане други човек, онај који ће од сад па до сопствене смрти само и само добра чинити? У то се нећемо а и не можемо упуштати, али можемо упозорити да лаичко тумачење покајања, мимо искрене вере и помоћи свештеника, води по правилу старачком оном хиперактивизму, које не мора бити ни оплемењено ни каналисано, које се ласно преображава у пуко хвалисање и разметање, у досадни и неподношљив клепет. Ако си ђубре до сад био, а мрзиш Цркву и попове, буди доследан, не пренемажи се — остани ђубре до краја, и скончај као такав. А то најчешће бива.

Кинески рецепт за дуг и спокојан живот, па и за лаку спокојну смрт врло је једноставан: „Гаји цвеће и радуј се срећи пријатеља“. Што у многоме подсећа на оно Поуисово: отараси се свих зависти, посматрај Природу око себе — чудесна је.

Овим завршавамо. Ако си стигао до ових редова, читаоче, или читатељко, наздравље ти. Свакако ћеш имати и ти шта да додаш, јер приче, расправе и мудровања о трећем добу, никад немају краја.

(Геронтологија — часопис Геронтолошког друштва Србије, Београд. 2/2013, стр. 163–210 )