Брана Димитријевић

Беседа приликом полагања венаца на спомен плочу руским медицинским мисијама

Српско лекарско друштво, 24. септембра 2013, Београд

Уважени господине Валентине Генадјевичу,
Колегинице и колеге,
Даме и господо,
Драги пријатељи и гости,

Искупили смо се овде, пред овим скромним обележјем, како би смо изразили нашу дубоку захвалност руским медицинским мисијама, руским лекарима и милосрдним сестрама, и свом осталом санитетском особљу, који су похитали у помоћ Србији, пре, ево, једног века. Стизали су у организацији Руског друштва Црвеног крста, али и многи на своју руку, о своме руву и круву, па ни дан дањи не можемо да утврдимо колико их је уистину било.

За Први Балкански рат, рат са Турском Србија је мобилисала близу 400.000 бораца. А то би било исто, као када би Француска, сразмерно тадашњем броју свог становништва мобилисала 7 милиона и 200 хиљада војника. Питамо се онда да ли би у то доба високо развијена Француска имала довољно санитетског особља за тако огромну војску, и шта би било са њеним цивилним санитетом, који би морао остати опустошен. А ето, то се десило Краљевини Србији, већ у првом од узастопна три рата. Безмало све своје лекарске снаге Србија је послала на фронт.

Срећом, медицинске мисије из целе Европе, а и појединци, похрлили су у помоћ српском санитету. А у томе је предњачила Русија, која је одмах послала шест одлично опремљених својих мисија.

Рат је по речима великог руског хирурга Пирогова — трауматска епидемија, редња повреда и повређивања. Али рат је истовремено погодно тле за развој сваковрсних епидемијских болести. У наредном српско–бугарском рату избија епидемија колере, али и тада руске медицинске мисије притичу у помоћ. У Кочанима, које данас не припадају Србији, а које су и тада биле у бестрагији, своју болницу, примера ради, оснива кнегиња Софија Долгорукова. А то је само један пример.

Избија, потом Велики рат, цела Европа је у пламену. И Русији су лекари и те како потребни. Упркос томе поново стижу руске медицинске мисије, а прва од њих, хируршки оријентисана, стиже баш у овај дан пре 99 година.

Али, већ крајем 1914. године избија епидемија пегавца, заправо епидемија три тифа, како је данас називамо, која Србију претвара у Земљу смрти. На тој ломачи гореће и српски санитет. Умиру поглавито млађи лекари — потпоручници.

У помоћ притичу руске медицинске мисије, овога пута противепидемијске.

И дуго, дуго би нам било причати и о томе.

У ствари, руска хуманитарна помоћ била је далеко издашнија и разноврснија од онога како би нам се, можда, учинило, ако бисмо гледали само на број пристиглих лекара, било у оквиру мисија, било појединачно. Чак и ако бисмо у обзир узели и сву санитетску опрему која је стизала и при њиховом доласку, и после тога. Јер се Руска хуманитарна помоћ простирала и изван болничких зидова. У Београду и Нишу отворене су народне кухиње, које је финансирало Руско друштво Црвеног Крста. Руски лекари пружали су амбулантне лекарске услуге локалном становништву, дајући им и лекове потпуно бесплатно.

Ко то може да то заборави, ко може да не задрхти на помен тога, ко да се до земље не поклони. Има ли веће и племенитије и Богоугодније ствари него нахранити гладног и излечити болесног, не само ратника, него и његову жену, његово дете. Или збринути ратну сирочад.

У тој хуманитарној епопеји учествовали су сви тадашњи слојеви руског друштва. И аристократија и грађанство и пролетеријат, што се види и по саставу самих мисија. Испољавало се то и у Русији када се прикупљала помоћ за Србију. Давали су и чланови императорске породице, давала је аристократија, и фабриканти и трговци, новац прикупљао и на улици, давала је и сиротиња, неко рубљу, неко копејку, али од срца. Јер никад као тада углед српске шајкаче, тог симбола несаломљивости и храбрости, није био већи. Углед оног безименог српског борца, тежака, мученика, који би по речима оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића „чинио част свакој војсци“, а који ће на својим плећима изнети сва три рата, а своје кости расејати на три континента. Тај мученик је рањен или болестан овде у отаџбини, у руским лекарима видео и спаситеље али и браћу, а у милосрдним сестрама Богом посестриме.

Може ли се све то заборавити?

Сведоци смо међутим да се поново спрема рат, овога пута науком и папирима, уз укључивање огромне пропагандне машинерије, с циљем да се од црног направи бело а од белог црно. Да се оно што се колико до јуче противило чињеницама, преокрене, да се Србија окриви као једини изазивач Великог рата, а потом оптужи и за сва потоња страдања и понижења старице Европе.

Још је жалосније и опасније, што се упињу свим силама да нас овде у Србији, убеде, да је све баш, баш тако било, баш како то они кажу, јер смо ми по менталитету крволоци, краљоубице и злочинци.

Горе и од тога је још само то што у самој Србији има доста господе ужирене и одморне, спремне да из својих луксузних станова пљују по сопственим прецима, по истом оном српском тежаку, мученику, истој оној српској шајкачи, како би се што пре умилили онима који већ изодавна гракћу да је Србима потребно преумљење, суочавање са сопственом митологијом, крвавом историјом и злочинима, да је Србима потребно не покајање — јер за тај појам они и не знају — већ — катарза!

Све то ускоро чека и Русију; која, установиће се убрзо — јер нема заблуде док се и наука не умеша — није помагала своју Словенску браћу већ злочинце. А с ким си онаки си.

Неко ће рећи, па, не може се против света. Приклонимо се. Изгубили смо Велики рат сто година после његовог завршетка. Господа она ужирена имају право. Пљујмо, дакле, по свему што је српско и што је руско.

А ја им на то у име свих чланова невелике секције за историју медицине, и свих нас овде одговарам: а, када је постављено ово, ево, баш ово спомен обележје, кога до пре коју годину није ни било. Када је, питам, некадашња руска хуманитарна помоћ — за коју смо сви негде у дубини душе знали да је постојала — испливала на површину, не као сновиђење, не као мит, већ као блистава стварност, по највише захваљујући књизи Галине Игоревне Шевцове.

Стога будимо поносни што смо овде, сада на овом месту. И радујмо се. Што кроз наше поклоничко ово присуство проговара она предачка Србија, која се узда у истину, која се будућих искушења не боји ни најмање. А, надајмо се, ни Русија.

Хвала вам.