Александар Прокопиев

Две куће

Јован му је био друг још из средње. Јован Алексовски, други у дневнику, иза Десанке Абјанић. Доцније су открили да су учили заједно од првог до четвртог у „Лењину“, само он код учитељице Руске Пенушлиске, а Јован код Доре Главинец. Али тек у гимназији су постали нераздвојни. Тако блиски да се, гледано кроз безбрижну призму пубертетских година, он из зграде, у Антона Чехова 13, скоро преселио у Прустову 2, у Јованову кућу са двориштем. Могао би мирне душе своје доцније детињство и рану младост да смести у два дела, два простора – први у згради, други, од пролећа до јесени, у Јовановој кући.

… Антон Чехов бр. 13…

Зграда у улици А. Чехова бр. 13 била је као и свака друга из времена соц-ентузијазма. Као двокрилна комода са једнаким фиокама – осам с једне, осам с друге стране. Два улаза, са по два стана на спрату, на четири спрата. Било је лако пронаћи одређени стан; на пр. први улаз, спрат други, стан десно. Они су становали у првом улазу, спрат IV, стан десно.

Кад отвориш фиоку, цео стан би се могао извући напоље са терасом – сви су били стандардни, личили су један на други. Спаваће собе су гледале на унутрашње двориште, иза зграде, где су станари паркирали своје аутомобиле. Међу којима и они свог светло-плавог фићу. Дневне окренуте према улици.

Ходници су у згради били релативно тесни, са одмаралиштима међу спратовима и зеленим гвозденим гелендерима са глатким шипкама. А зидови су до пола били офарбани светло-зеленом масном бојом, због заштите од прљања и шкрабања (за што је, опет, коришћена горња, бела половина зида.

Доле, у подрумима зграде, чувани су угаљ и дрва за огрев, као и кисели купус који би замирисао пре Нове Године па све до краја марта, а чији се је специфични задах, истовремено отужан и примамљив (јер је подсећао на расол и сарму) касније мешао са продорним мирисом из канистера са нафтом, сличним ономе са бензинских пумпи где се пунило гориво за фићу. Мушка деца су се понекад спуштала тамо да играју „камај“, или, заједно са девојчицама, жмурке, намерно гасећи бледо-жућкасто светло и вриштећи у мраку.

Зграда у улици А. Чехова бр. 13 имала је и пети спрат, али за разлику од оних нижих, на њему није било стана лево и стана десно, већ само један стан лево где су живели баба-Перса и њен син, вечити студент. Неколико степеница на десно водило је ка горњој, широкој, „заједничкој“ тераси поплочаној сивим плочицама. Називали су је тако, мада добар део терасе није био заједнички, већ је припадао баба-Перси која га је сматрала својом територијом, па ју је испунила цвећем и баштенском гарнитуром на расклапање. Тако је левом страном терасе владала баба-Перса, која је, у друштву својих божура, сардела, петунија, циклама и лимунова, поносно испијала кафу и диванила са комшиницама. Понекад, предвече, на терасу би излазио и дебели баба-Персин син у тесним панталонама које су постајале још тешње када би сео.

Средњи и десни део терасе били су слободни за игру и трчање. Деца су се дању пела на велику терасу да би играла фудбал на мале голове: један гол су била врата према доле, а други би исцртали кредом на бетонској огради терасе. Ограда је била недовољно висока, и некад би је јако шутнута лопта прескочила, пала, пет спратова надоле и погодила кров неког фиће, паркираног у унутрашњем дворишту. То је био један од оних истинских тренутака када би се дечаци осетили као прави мангупи, док су нагнути, подупрти лактовима о широку ограду пратили погледом пад лопте, а када би она лупила о аутомобил, брзо би се повлачили иза ограде и чекали два-три минута, па би поново провирили да виде шта се доле дешава. Најчешће – ништа, јер би се лопта откотрљала између празних аутомобила, али би се понекад доле нашао неки комшија како нешто чепрка око свог аута, или још горе, комшиница која тресе ћилим. Поготово ако је то била Милка са другог спрата лево, чији глас би онда одзвањао много даље и од заједничке терасе: – Ма шта то радите бре децо?! Испрљаћете ми тепих тим вашим фуцбалом!! Чујете ли ме, само ако вам дођем тамо горе…

Мушка деца су дриблала и шутирала, девојчице су их гледале, па би се убрзо повукле до степеништа и почеле забављати разменом салвета. Салвете су износиле у картонским кутијама од кошуља својих очева. Салвете су биле уредно поређане по величини и вредности. Стране су се више цениле од домаћих и могле су се заменити за две наше. А када су се појавиле јапанске, пастелних нијанси, толико танке и прозирне да се кроз њих могло гледати, одмах су достигле највишу вредност – за једну такву добијале су три од других, и то по избору.

При тој размени салветама, девојчице би се утишаним гласовима домунђавале о сасвим другачијој теми. Односила се на позамашног баба-Персиног сина у тесним панталонима. На тераси, он их је позивао, давао им чоколадице Животињско царство и док су их оне грицкале, понекад би их узео на колено да их поцупка. И толико, ништа друго. Али су се девојчице ипак међу собом дошаптавале о срамној тајни за коју су само оне знале: када би их цупкао, док су грицкале чоколадице, некако би их наместио да на гузама осете нешто тврдо, као колено. Али које се налазило нешто више од колена.

Предвече, на тераси, деца су приређивала фестивал са песмама и оценама за извођење, налик онима из Сан Рема и Опатије које су у друштву својих родитеља гледала на црно-белим екранима. „Но, но лета“, „Море, кист и твист“, „Воларе“, „Понекад у осам“, „Еден бакнеж“… били су испробавани више пута пре вечерње интерпретације, када су се певачи ужарених образа трудили да натпевају остале учеснике фестивала са терасе и да добију главну награду. Два Животињска царства! И то управо из руку баба-Персиног сина који се као старији од свих, а и као финансијер награда, прогласио за председника жирија.

У овако веселом животу зграде у улици А. Чехова број 13, понекад би се догодио „случај“, о коме би сви одрасли станари сазнали истог дана, а деца, начувши њихове коментаре, следећег. Такав је био и случај са комшиницом са њиховог улаза, на трећем спрату лево.

Елем, та комшиница која је побегла у Швајцарску са љубавником, била је привлачна за нови оријенталан укус – офарбана плавуша и прилично пуначка, што није сметало нашем фудбалском амбасадору Столету Петроском да ја уграби као џиновски скакавац и да је одведе у домовину „Грасхоперса“.

У већини станова у згради, па и у њеном, дневну собу су испуњавала два дуга кауча и регал преко целог зида, те је ту човек једва успевао да се заврти око стола. Пренатрпане полице регала, поред телевизора, красиле су гондола из Трста, порцеланске чаше које служе само за гледање, разне фигурице-сувенири и једна спирална шкољка са Јадрана, из које се, ако је на инсистирање домаћина наслониш на уво, чује далеки шум морских таласа. На суседном зиду висила су два урамљена Вилерова гоблена и укоричена предња страна бомбоњере, са мотивом детета које плаче.

Комшиница је, и поред вишка килограма, била окретна и вешта домаћица. Редовно је спремала ајвар, слатко, џемове и разне салтанате, а нису јој сметале ни седељке које је њен муж приређивао са својим махалским и школским друговима и колегама са посла. Свиђала се већини мушкараца, можда највише због великих и чврстих облина како спреда тако и отпозади, па често пута користећи уски простор у дневној, нису пропуштали прилику да се очешу о њих. Али, и поред њеног неоспорног оријенталног сексипила, није се чуло никакво оговарање у згради, никаква афера везана за њу, те је било велико изненађење када јој је муж на вратима нашао папирић са поруком: „кључ од стана ти је у поштанском сандучету, ручак у рерни, а ја одох у Швајцарску!“. Свима, па и њеном мужу, било је чудно шта је Столе, његов школски друг из Средње Машинске, који је понављао прва два разреда, онда прекинуо школовање и прешао у домаћи, као играч „Вардара“ и „Партизана“, затим у међународни свет фудбала, где се прославио као центархалф, па као тренер, шта је дакле тај чувени Столе нашао на тој обичној домаћици и зашто се поред толико згодних мачкица које су обигравале око њега, одлучио за жену ем дебелу, ем удату, са двоје деце приде. Неки злобници су коментарисали да је то све тако јер је Столе остао без мајке, а још није ни проходао и тек што је изговорио реч „мама“. Говоркало се – нашао Столе изгубљену мајку.

А где су се упознали? У стану њеног мужа! И то без неког посебног удварања, ако се не рачуна успутно трљање о њене сочне, чврсте облине чега је она била скоро несвесна, јер није од оних жена које би оставиле дете у нечистим пеленама да би догледала „Градић Пејтон“ или, не дај боже, фудбал, а камо ли да губи време на цифрање и очијукање са туђим мужевима. Она је била, како би се оно рекло, традиционално васпитана: ујутру мужа треба да сачека чиста, испеглана кошуља, а дугмад на његовом сакоу редовно се проверавају и ако су случајно олабављена, поново се ушивају… А и често је мужу пребацивала док би заваљен у фотељи са флашом пива зурио у телевизор – како може два сата да буљи у фудбал а да не устане и обрати пажњу на децу, петогодишњака и трогодишњака који су за то време шутирали лопту у предсобљу.

Касније су почели да излазе на видело још неки детаљи. Милка, комшиница са другог спрата, у стану тачно испод њиховог, која јој је била најближа и с којом је размењивала рецепте за пите и торте, одала је, прилично гласно, да јој се у поверењу пожалила за оне ствари. Као од девет година у браку, у првих седам само се „трудила да му даје“. Па жена са онаквим материјалом има и право да се жали, прокоментарисале су неке комшинице, једне злобно, друге из зависти. Но, не само то, причала је даље Милка. У последње време, увече, кад би легла, питала би се: Шта сам урадила данас осим ручка и што сам нахранила и окупала дечаке?

А он, утишавала је (безуспешно) глас Милка, почео је и да цуга. Она га је и сама чула како се ноћу, после дванаест, вуче по степеништу, нешто мрмља и псује. Поверила јој се даље и да је тако избљуван и неуредан, успевао некако да се попне до стана, са помешаним смрадом ракије и цигарета; није стизао ни да се свуче, одмах би захркао. – Јадник! Предосећао је да нешто није у реду – уздисала би самохрана удовица баба Перса са петог спрата која је, као што је речено, још увек издржавала свог тридесетгодишњег сина јединца, вечитог студента фармације: – По мени, ако случајно реши да му се врати, треба да је убије ту, на лицу места! Будала, да га остави тако самог, са двоје још нејаке дечице!

Мада су деца и даље сатима трчала, вриштала, галамила и ударала лопту по стану. А почела су и да се пентрају на велику терасу за фудбал. Другој већој деци из зграде је већ била позната прича о њиховој одбеглој мајци и са наивно прљавом маштом раног пубертета препричавала су је међу собом. Али када су се једног јунског поподнева, два мала брата попела на терасу, једноставно су их пустили да гледају утакмицу, чак су им дозволили да отрче за палом лоптом и да је донесу горе, што би ови урадили брзо и без сувишних питања. Тако је то ишло постепено, прво као доносиоци лопте, па као голмани, а затим као равноправни играчи, почели су да учествују у утакмицама на тераси.

А мушкарци у згради, они који су сатима пили, мезетили и прали очи комшициним облинама, они су дочекали да се наслађују невољом њиховог пређашњег домаћина. Неки су уз подсмех приметили како су једног раног јутра видели комшију како је са подигнутом крагном и са куферчетом брзо нестао иза угла. Отишао је да тражи Столетову циришку адресу, кикотали су се, али када је стигао тамо попишманио се да не добије батине од атлетски грађеног центархалфа, па се одмах, још истог дана, вратио у Скопље. Други су га опет тобоже покровитељски тапшали по рамену, а иза леђа му правили гримасе.

Прошло је неколико година, можда две или три, када је некадашњи супруг одбегле комшинице, на делу заједничке терасе, тамо где су се граничили баба-Персина башта и фудбалски терен, изградио од дасака голубарник. Баба-Персин син, који је увек имао још само два испита до краја студија, помогао му је да закује кров.

Док су деца шутирала и викала гоол!, голубови су били затворени у тесном, високом голубарнику, и изнутра се чуло само гукање као притајени навијачки жагор. Када би се утакмица завршила, комшијини синови позвали би оца са трећег спрата да пусти голубове. Комшија би подигао решетку и птице крупних очију, гучући „гу гу“ дубоким грленим гласовима, провукли би се напоље, једна по једна, климајући главом при сваком покрету. Колико је био смешан и трапав њихов ход, толико је силовито и брзо било њихово узлетање. Лепршали су крилима и деца су чак могла да чују како ваздух пишти кад би се голубови винули у висине. Јато вештих летача кружило је све више и више. Тада би се видело да постоји разлика чак и међу њима, неки је смелији, неки бржи, а неки лети највише. Издвојио би се шампион – био је то велики голуб са складном малом главом, сјајних очију, вратом који му је бљескао метално-плавичастом бојом и са бело-сивим пругастим гаћама.

Деца су могла да открију и прва јаја у голубарнику и птице како леже на њима. Мужјак и женка, наизменично – казивао је комшија. Али потребно је бити нарочито пажљив, објашњавао је комшија. Иако се сматрају добрим родитељима, понекад голубови поступају јако ружно према својим младунцима. Из чистог мира могу престати да се брину о њима, ако из неког, само њима познатог разлога, постану неповерљиви; због тога је потребно много пажње да се не би случајно уплашили док леже на јајима или са тек излеглим пилићима. Иначе, ако истерамо женку из голубарника, можемо слободно узети јаја са собом, јер ће их она сигурно напустити.

Деца су веома пазила да не узнемире птице, иако би уживала у њиховим небеским акробацијама. Али једног лепог дана, су најлепшег голуба, шампиона са бело-сивим гаћама који је летео више од свих, нашли мртвог, са откинутом главом. Комшија и сви одрасли и деца из зграде чудом су се чудили како су се то голубари са друге стране улице усудили да дођу на терасу, отворе голубарник и да му из чисте љубоморе убију љубимца.

Много доцније, откад је комшија решио да рашчисти голубарник и да распрода птице, баба-Персин син који ипак није успео да положи последња два испита и који се запослио у Македонском Народном позоришту као статиста, испричао је да шампиону шију нису кврцнули голубари из суседне улице, већ комшија лично. Заклињао се да је својим очима видео како комшија извлачи шампиона из голубарника и клечећи му једним покретом, као кад се отвара поклопац на тегли, са звучним кврц откида врат.

Када је баба-Персин син то испричао, голубарника више није било, а и комшија се већ давно одселио из стана са трећег спрата лево и заједно са своја два поодрасла детета отишао у други део града.

А и та прича, после извесног времена, већ никоме у згради, па чак ни Милки, није била интересантна. Па тако и баба-Персин син преста да је казује.

… Прустова 2…

Јован је са својим родитељима и баком коју је звао нана, живео у Прустовој улици бр. 2, у кући изграђеној пре Другог светског рата, 1927-е. Пребродила је ова кућа, скоро неповређена, чак и земљотрес, а срушили су је тек касних деведесетих да би на њеном месту изградили безличну, несолидну зградурину какве су се намножиле широм транзиционог Скопља. То је био један од оних традиционалних грађанских домова са високим сутереном и спратом, светло-сиве фасаде и са мермерним степеницама које су водиле према великој покривеној тераси. Са терасе се директно улазило у салон, преко двокрилних стаклених врата, која су од априла до октобра била широм отворена, згодно место да се њихово друштво после школе окупи и смишља шта да се ради поподне. У време летњег распуста, друштво и сусрети би се проредили, али он је и даље долазио у кућу да позове Јована, а у ствари са жељом да мало поседи на тераси.

Мада је на први поглед изгледало да су тераса и салон са отвореним вратима један једини простор, то су уствари биле две одвојене просторије. Са терасе се на три стране ширио поглед на двориште, са ограђеним правоугаоним алејама парадајза и паприка, са вишњама које су у року од само једног месеца украшавали дрвеће од цветова до плодова, са раштрканим стабљикама винове лозе, испентраним на задњој огради дворишта. Подупрта гредама, винова се лоза протезала и изнад дугог баштенског стола за којим се лети, недељом, ручавало, гордо је наглашавала Јованова нана. Дечаци би често пробали бело грожђе, притом пазећи да одаберу крупније, благог укуса, а не оно друго, слично по облику козјом вимену (па су га зато назвали „козице“), трпко по укусу и крцкаво под зубима. У углу дворишта, могао је да се види и део кокошињца од дасака, ограђеног жицом, по коме су се вртеле раскокодане кокошке са пилићима.

У салону је пак, доминирало тамно орахово дрво: три креденца, овални стабилни сто и шест столица укипљених на својим местима као да су одувек тамо постављени. То је давало извесну сеновитост просторији, и поред тога што је дневне светлости са терасе било у изобиљу. Са централног зида гледала је икона св. Арханђела, мерача људских душа, са теразијама у једној и мачем у другој руци. На истом зиду, али на пристојној удаљености од иконе, висио је велики сат, смештен у кутији исто тако од тамног ораховог дрвета са стаклом кроз које су се видели откуцаји округлог емајлираног клатна. У салону, и када је био откривен као за изложбу, Јовановим друговима није било дозвољено ни да седну, а камоли да трче, или, не дај Боже, да се задиркују међусобно као на тераси – то је било само по себи разумљиво и без поговора се поштовало.

Њему, који је иначе тако добро памтио детаље из Прустове 2, увек се, када би помислио на некадашњу Јованову кућу, јављала слика нана Стојке. Била је то заиста посебна старица! Каже се да се у старости карактер изоштрава, али се са Јовановом баком то дешавало на прилично неуобичајен начин. За дечаке она се разликовала од других, њихових бака: облачила је шарену, а не црну одећу, шминкала се, тапирала косу (друге баке су носиле обавезне мараме), била је веома покретна, из дворишта (степеницама) на терасу, са терасе у салон, из салона у кухињу, из кухиње у салон… и непрестано и неуздржано је чаврљала, убацујући се у разговор међу дечацима. Ови би нешто причали у један глас, не слушајући се међусобно, али би сви чули питање нана Стојке. На пример, Када си успео да се пресвучеш?, збунила би и онако збуњеног дебелог Гјошета са дебелим ђозлуцима на очима који је целе недеље носио исту кошуљу. Или, неко је бацио пикавац у дворишту? Да то ниси ти, Огњене? Или, пожалила ми се комшиница Ленче да ју је синоћ нека банда мушке дечурлије напала у сокаку. Иштипкали су је, безобразници, па киднули. Да не знате који су?

Нана Стојка је умела да убоде праву реч, боцкајући неуравнотежене топлокрвне пубертетлије.

На тераси Прустове 2 непрестано су се смишљали планови који ће после прерасти у догађаје из гимназијског живота који се незаборављају и после препричавају као анегдоте на двадесетим, тридесетим годишњицама матуре. Рецимо, продужавање бакенбарди црним креоном пред излазак у дискотеку „Мусандра“. У то време се појавила лонгплејка „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts…“, на чијој су насловници Битлси у униформама, са бакенбардима, представљали прави изазов за имитаторе.

Тако су једног поподнева, на тераси Прустове 2, доцртали себи бакенбарде, Јован и он – и бркове, и сви су се тако нашминкани и у белим ролкама, упутили према дискотеци „Мусандра“. Нана Стојка их је испратила уз „Лепо се проведите, али пазите да се не презнојите“.

Ма како да се не ознојиш у дискотеци? Првих двадесетак минута су ђускали и позирали без проблема, онда је постало претопло и креон са бркова и бакенбарда почео је да се размазује преко ознојених лица. Морали су да се скривају и чекају испред стално окупираног тоалета да би се умили. Комплетан фијаско! Није им преостало ништа друго осим да се тако размазани и осрамоћени измигоље из „Мусандре“.

И опет је нана Стојка била у праву!

-Откачена нана Стојка! Један од првих снова који ми је остао у сећању везан је управо за њу – рекао му је Јован много година касније.

-У Прустовој 2?

-Па, да. Она је одувек живела са нама у старој кући. Али то сам сањао пре него што смо ми почели да се дружимо. Имао сам само пет или шест година. Тада је нана радила као наставница биологије у основној школи. Сањао сам је како стоји на небу као жута краљица. Мало сам је се бојао, иако ме је гледала мило и говорила нешто брзо, онако као по њеном обичају. Знам да сам то сањао у данима када је у градском парку гостовао циркус „Адриа“. Тада су ме први пут у животу одвели у циркус. Сећам се да сам вриштао од узбуђења када би дресер уз осмех легао под слоново подигнуто стопало или када би жонглер вртео по пет лоптица око главе. Али највише од свих су ме одушевиле ваздушне акробације које је горе, високо изнад нас, изводила група девојака и мушкараца у светлећим трикоима. Међу њима најупечатљивија је била једна девојка тамне косе и веома беле коже. Сада, са ове временске дистанце, чини ми се да се такав утисак добијао можда од светла рефлектора, а можда и јер је била обучена у жути трико, што је још више истицао белину њене коже…

- И у сну…

-И у сну поистоветио сам је ни са ким другим, већ са нана Стојком! Баш са њом, правом акробаткињом у животу! А знаш ли зашто? Јер, а сад ми је то врло јасно, управо ме је она учила да порадим на свом оптимизму. Како? Па ето тако, да будеш помало откачен, да се чешће смејеш, доносиш мале одлуке, и што је најважније, да корачаш што више можеш, па ћеш увидети колико је то корисно. И још! И још! Не дозволи да ти забринутост за сутра поремети данас.

-Мислим да није могуће непрестано тако да радиш на свом оптимизму. Напорно је и неоптимистички.

-Заиста. Нарочито ако се поведеш за оном стереотипном поделом према којој је оптимиста весео, доброћудан и не толико паметан, а песимиста је мрачан, ироничан и неоспорно интелигентан. Мада то у животу иде мало теже. Упознао сам пуно глупих намћора и пуно бистрих причалица. Осим тога, у свему постоје добри и лоши моменти. Има непредвидљивих момената. Али је за мене нана Стојка била добра наставница. На пример, кад сам решио да се сасвим посветим фотографији, моји су полудели. Био сам на другој години Електро факса, вукао сам испите и непрестано фотографисао. У купатилу склепао лабораторију и ту, у мраку, развијао филмове и сушио црно-беле фотографије. Учланио сам се у фото-клуб „25“ у Дому младих. Почели су да ме позивају на изложбе, југословенске па међународне, почео сам да добијам и награде. Онда ми је Роберт Јаки понудио да дођем у Танјуг као фотограф приправник. Када сам о томе известио моје код куће, настаде узбуна. Шта ти то мислиш да радиш са собом, хоћеш да будеш угурсуз, потрчко, да те шетају овамо онамо како им се прохте, да ли то сматраш послом за једног интелектуалца и таква слична застрашујућа пребацивања. Једино је причљива нана Стојка ћутала. Доцније, када сам сав изнервиран отрчао у своју собу, она уђе и необично мирним гласом за њу, ми рече: „Ти сам треба да одлучиш сине (понекад ми се обраћала са „сине“ у важним тренуцима). Само ти, ни твој отац, а ни мајка“.

Па ипак је у Јовановим успоменама на нана Стојку постојао и један не баш пријатан догађај. Боље рећи, крвав. Долазио је из раног детињства, потиснут намерно свежијим дешавањима, али је чучао негде тамо, у куту подсвести, као нека сцена из мрачне бајке.

Кокошињац у дворишту Прустове 2, из кога је нана Стојка трком вадила бар по једно свеже изнесено јаје (и затим га је зашећереног дуго мутила кашичицом у шољи, све док се не би створио светло жут, густ крем), чувао је тајну о масној пилећој чорби и печеној кокошки, са крцкавом кожицом, и пиринчаној тави. Његов отац би понекад донео живу кокош са пијаце, везану за ноге, са главом на доле. Јовану је било чудно што кокошке са пијаце нису пуштале главе да им висе, већ су их, уз приличан напор, држале подигнутим, тако рећи под правим углом у односу на корен врата, као да би целим путем, од пијаце до куће, гледале где се иде па да могу после да се врате. Сутрадан, тих кокошки више није било у кокошињцу, као да су дошле на конак да преспавају једну ноћ, да би затим, подигнутих глава, продужиле своје неудобно путовање. Али би зато на столу чекала топла пилећа супа и укусни пилав са пилећим месом. Понекад би и понека од раскокоданих становница кокошињца нестала преко ноћи.

Страшно је кад се нешто замишља, мада је још страшније када се види својим очима: нана Стојка замахује, но не са висине, већ прилично ниско, али јако и прецизно. Затим би се обезглављено птичје тело још трзало, док би му из врата у млазевима, као да пулсира, шикљала крв, а нана би ногом још чврсто стезала умирућу птицу. Убрзо затим би убацила убијену кокош у лимену кофу, да би се доцније, чучећи на шамлици, дала на чупање перја. Пре тога је водом из црева очистила проливену крв и то до детаља, као да брише трагове неког злодела. И баш тада, тако чучећи са ишчупаним перјем у руци, угледала је Јована на тераси, како је посматра разрогачених очију, омалаксао од ужаса. Није му било сасвим јасно зашто је тог јутра устао тако рано, баш тада да види целу ту сцену убијања од почетка, откад је нана Стојка донела своју жртву, стопалом јој притисла обе ноге,

- Па морао је то неко да уради, сине. Мислиш да ја то волим? Али, неко је морао. – говорила му је откако је устрчала нагоре по степеницама, и сама уплашена од бриге за унука.

Откако му је Јован испричао о својој баби и кокошки, Огњен је то одмах повезао са сопственим сећањем са комшијом и голубом шампионом. У оба случајева, у обе њихове бивше куће, Чеховљевој 13 и Прустовој 2, птица је била сурово убијена. – Као у древном ритуалу. – Није баш тако мистериозно. Свако детињство памти по неку убијену птицу. Кокошка, голуб, врабац…- али видело се да му није баш свеједно, напротив.

… још једна прича из Прустове 2…

Ако се боље промисли, наредник Биберко је утицао и на њихову авантуру са корама од банана. На плочи Битлса, коју су безброј пута преслушавали, док и они најнемузикалнији нису научили мелодије и текстове напамет, Луси се пењала на небо са дијамантима, а Џорџ уз ситар дозивао енергију Великог Једног. Прича о incredible Индији упловила им је, преко музике Битлса, као неки омамљујући сан о једном радосном свету, где људи дишу, воде љубав и пуше хашиш без ограничења. Последње две слободе су им биле још непознате, прву, слободу дисања, су били спремни да конзумирају у великим количинама.

Вероватно је Јован, који се на својој тераси осећао најинвентивније, био иницијатор да коре од банана које су тек појели, оставе да одстоје до сутрашњег дана на симсу његове собе, па потом да скине скраму која би се накупила на њима. – То ће бити наш хашиш – закључио је убеђено. Све до танчина је смислио: сутра је недеља, а у понедељак треба да одговара биологију, тако да има аргумент да се затвори у соби, тобоже учи, а уствари моћи да чува коре од банана да их неко (баба Стојка на пример) не примети и баци у ђубре. У понедељак, пре поласка у гимназију (друга смена) наћи ће се, као и увек, на тераси, да би испили „по гутљај божанског напитка“. Чак се и дебели, неодлучни Гјоше уз муцање сложио са идејом: – Ссс… стварно… сусу… супер!

Замишљено – остварено! Када су се у понедељак нашли на тераси, Јован је изнео чашу, до четврт испуњену слузавом, беличастом течношћу. – Толико се скупило. Није могло више, тихо је прокоментарисао, за сваког по једна кашичица. Није им било баш пријатно, али како су се договорили, прогутали су по дозу и то прво Јован, па Огњен, и на крају Гјоше.

Узнемирени, истовремено и нестрпљиви, ишчекивали су шта ће да им се деси. И… није се ништа дешавало. Прошао је сат, па два, дошло је време поласка у школу, а они су још на тераси седели око стола, подбочени лактовима и чекали. Ништа, процеди намрштено Јован, Идемо.

На путу за школу почели су са зафрканцијама. – Хеј, видите ме шта могу! Узлетећу ка небу! Ја сам Лун, краљ поноћи! – Огњен је скакао кејом, док су се други кикотали са трунком нервозе, али већ опуштени, са изузетком Јована коме није било баш право. Хашиш-банана очигледно није била делотворна, па су се растерећени младићи растрчали подскакујући све до уласка у гимназију.

Тамо су већ морали да се примире. Први час је био из биологије, код Стршљена. Професора су ученици прозвали „Стршљен“, што му је одговарало због густе црне косе и накострешених обрва подвијених над близу усађеним очима, ал ии због страха који је ширио међу ученицима као опасан инсект спреман да убоде својом жаоком преплашеног ученика. На његовим часовима, за разлику од оних код других професора, владао је сив, такорећи језив мук, што је особито отежавало атмосферу у учионици када би професор Стршљен садистички споро превртао странице дневника, задржавајући их међу прстима, да би се одједном вратио на претходну страницу, прозивајући презиме и име неког јадника, који је немајући време да се опорави од шока, одмах био подвргнут провери знања.

И управо на часу тог професора, с правом названог Стршљен, у тишини обремењеној тремом, одједном се проломи једно весело, ритмично, пригушено певање као да долази од рок баладе са радија Луксембург. Сви у учионици, на челу са намргођеним професором, погледаше ка последњој клупи у трећем реду одакле је долазило певање.

Ђоше, са својим крупним телом и лицем са наочарама дебелих минус стакала, споро се клатио на столици, певушећи и понављајући без замуцкивања: – У блиској даљини нешто црно се белеше, то млади старац на дрвеном камену тихо, тихо се дераше… – и затим би се гласно насмејао. Професору Стршљену се од надошлог беса још више најежила коса на глави и обрвама. Наднео се као љут стршљен над опуштеним Ђошетом и дрекну: – Ти,ти… Ђорђи Петковски! Шта то радиш, како се понашаш, јел’ ово час, школа, или је кафана?! А?... – А штад а радим? – одговори најневиније Ђоше без замуцкивања: – Па певам. И продужи са истим рефреном: – У блиској даљини нешто црно се белеше…

Консеквенце су уследиле брзо и убитачно. Час је био одмах прекинут, а Ђоше, под милицијском пратњом професора Стршљена, директно је одведен код директора школе. Тамо су га дуго испитивали оптужујући га за „мутне послове“. Зарадио је писмен укор од директора, највећу казну која се може добити у гимназији пред избацивање.

Али, од тог дана, Гјошетов рејтинг међу друговима високо, високо је порастао.

… још једна прича из А. Чехова 23…

Када је Огњенов отац умро, он тек што је започео са испитима из треће и само неколико дана после фаталног инфаркта, требао је да полаже патофизу. Преслишавајући се о основним принципима свих болести: calor – температура, rubor – црвенило, tumor – оток, dolor – бол, function lesa – поремећена функција, већ га је обузимала трема од могућих питања професора Таџера. Те ноћи пре очеве смрти, заспао је тек пред свитање, те није чуо родитеље како се крећу по стану, брзе, ситне мајчине кораке и тешке, али не и споре очеве, њихове пригушене гласове да га не пробуде, отварање и затварање врата од купатила и кујне, ужурбаност и на крају, и на крају шкрипа улазних врата, очев одлазак на посао.

Није могао ни да замисли да ће отићи на такав начин.

Следеће ноћи, пре сахране, није заспао ни после два лексилијума. Зурио је у празно; слушајући преко зида, мајчино ридање и тешење жена у кујни (међу њима и осамдесетогодишње баба Персе, која се довукла са своје терасе на највишем спрату и преседела целу ноћ). У свом том хаосу, стиже да помисли да када он буде имао децу, никад неће моћи да каже ћерци или сину: – Данас сам видео на улици једног старијег човека који јако личи на твог деду. Они никада неће упознати свог деду, иако би сигурно били поносни на његов изглед. Све до своје глупе смрти, тај човек који никада није био код лекара, играо је фудбал на мале голиће енергијом тинејџера. Иако је имао обичај да каже „ми смо кварљива роба, са одређеним роком трајања“, био је чврсто убеђен у отпорност своје мушке снаге. Отац, као и већина добродржећих мушкараца његовог узраста, био је убеђен да је вечан. И онда буум! Срце је експлодирало. У једном кратком тренутку, живот доноси најважнију одлуку, и то без аларма, без упозорења, без речи! „Жути жутују, а румени путују“, како што би рекла баба Перса. Код његовог оца, спољни изглед је варао. Површински, привидно, непроверено – варао је! Поднапит, отац је вукао дечији аутомобилчић по паркету дневне, бррм, бррм, смејући се прегласно за милог, згодног татицу, бррм, бррм, нека иду дођавола сви ти директори и партијски секретари, важно да је вино добро, и да си жив, бррм, бррм, што си тако тужан, шта не ваља? Па све је у реду, ево у џепу имам негро бомбону за тебе, оџачара, бррм, бррм…

Отац је напустио државу која се још увек звала Југославија. Спопао га је срчани удар петнаестак дана по повратку са летњег одмора у Пефкохорију, са југословенским пасошем. Те ноћи, враћајући се назад (још су имали свог плавог „Фићу“), један велики бели зец им је излетео на аутопуту Титов Велес-Скопље, и скаменио се тако заслепљен фаровима. Шкрипа кочница, бела аветињска животиња исколачених сјајних очију које су у том кратком тренутку прогутале цео ветробран и одмах затим бап, удар браником, отац се хвата за главу, опус, али пре отварања врата мајка стиже да га упозори да пази на аутомобиле који су фучали у оба правца, али он као да је није ни чуо, ипак је прво паркирао фићу крај пута, а онда изашао напоље.

Срећом, те ноћи је саобраћај био оскудан, само један „форд таунус“ са супротне стране пребаци светло на дуге фарове, и на час осветли повијену очеву фигуре како се надноси над удареном животињом, а они, из аута су посматрали призор као гледаоци неког хорор филма. Форд се одвезе даље, отац се са зецом за час претопи у таму, да би се појавио у бледожутом ореолу од фарова са истегнутим телом зеца у рукама. Памти, да се из зечије њушке растезала крвава трака и да су му очи и даље биле раширене.

Испит из патофизе је положио са деветком, „високом деветком“, похвалио га је професор, рукујући се са њим.

Са индексом у левом џепу сакоа, дошета се до градског парка и седе на клупу до Рациновог споменика. Од основних принципа болести, отац му је осетио само долор, тренутан и снажан, исто као и Бели Зец на аутопуту.

- Знаш шта, кад говориш о очевој смрти… – каже му Јован – то подсећа на Цезара. Те последње вечери пре него што ће бити убијен, одговорио је на питање о најпогоднијем начину умирања.

- Како?

- Па рекао је: „Што изненадније, то боље“.

(превод са македонског: Јелена Прокопиева)