Брана Димитријевић

Глад

Нема дана да пред скупштином не чека петнаест до двадесет сељака из београдског округа, пише у једном од фебруарских бројева 1908. године, Политика, дошли су да траже од владе помоћ у новцу и житу, да изиђу из оскудице која је снашла цео округ због суше и града.

Посланик г. Г. М. Лазаревић о томе каже ово:

„Ових дана вратио сам се с пута по београдском округу. Тешко је говорити о глади док не види човек њене жртве. Тек сад сам видео оно што сам читао да бива понекад у Русији и у Индији. Чини ми се да глад нигде није била толико добро описана, као када сам својим очима гледао ту сиротињу српску. Глад је обухватила народ у срезу: колубарском, космајском, у пола среза посавског у један део среза врачарског у округу београдском, срез тамнавски и посавски у округу ваљевском. Ова глад није дошла изненада. Две године једна за другом биле су неродне у тим срезовима, а у многим селима био је и град који је сву летину уништио.

Две неродне године у поремећеним трговинским односима (царински рат Аустроугарске против Србије) у којима се земља налази, биле су довољне да глад бане у ове сточарске крајеве. О кошевској храни није могло бити ни говора. Кредит код земљорадничких задруга, којих има повише у тим окрузима, био је недовољан да стане на пут глади, какву ни најстарији људи не памте.

Видео сам страховите призоре. Има и смртних случајева. Три смртна у селу Совљаку. А у општини шарбановачкој десио се овај страшан догађај. У једну сеоску кућу где деца три дана хлеба нису јела донео је несрећни отац неколико кила пројиног брашна. Кад је хлебац био умешен и стављен да се пече, гладна деца не дочекаше да се како треба испече, него се наједу онако непеченог теста. Оба детета су потом умрла. Други један несретни отац довео је три своја детета пред општинску судницу у селу Гуњацима и рекао кметовима: Ево вам моје деце, која три дана нису јела ништа, па нека умру пред очима власти!

У општини врелачкој преко петнаест породица немају ни зна жита, а ни кредита (новца) да жито набаве. Тако је у свим општинама, осим дудовачке.

Стока у тим крајевима липсава од глади. Нема дана када се у Обреновац, Уб, Лазаревац не донесу по 100 до 150 кожа. Сад се говеђе коже продају по два динара, као некад јареће!

Као по каквом разбојишту врзу се зеленаши. Највише их је из Београда и Аранђеловца. У овој невољи дају народу по неколико динара са 200% интереса.

У Народној скупштини био сам поражен равнодушношћу владе. Јер док су посланици причали да постоји глад у народу, дотле г. Пашић тврди да она постоји у само две општине. Камо среће да глад хара у само двема општинама. Здружили би смо се, искупили прилоге од добрих људи да ту глад утолимо – али шта да радимо кад глад мори у осамдесет општина!

На овај мој вапај да се помогне гладном народу није се одазвала ни влада ни већина. На јучерашњој седници посланици већине гласали су против хитности мог предлога. За њих је хитнија и важнија – апанажа.“

Разговор с послаником г. Алексом Жујовићем, сутрадан.

„Глади има у целом београдском округу, а делимично у ваљевском, смедеревском и подрињском. Узрок је у неродици, која влада у тим крајевима, а на многим местима град је уништио сву летину. Осим неродице за ову несрећу криве су наше политичке препирке и мода. Услед политичке несређености и партијских теревенки остали су општински кошеви празни. Данашња самоуправа је бледа слика самоуправе из 1888. године, када су кошеви били пуни, када је напредовала народна привреда. Доцније кад је 1894. године укинут Устав, народна привреда остала је на последњем месту. Но, у последње време почела се мода нагло ширити по нашим селима. Место сукнених зубуна и вунених тканина виђају се на нашим сељанкама рђави цицеви. Опанке су одавно замениле рђаве ципеле; шумадијске гуњеве кратки капути с гајтанима. Многа мајка утроши сву своју готовину само да јој ћерка носи кадифену реклу.“

(Све је ово потоње тачно, какве то има везе с глађу? Но, после краћег мудровања о моди г. посланик се враћа теми.)

„Ја сам са својим друговима поднео предлог скупштини да се београдском округу даде позајмица од 500.000 динара. То је позајмица а не милостиња, да се наши сељаци сете, када будне родна година, на општинске кошеве и да више штеде.“

Та стара српска прича о општинским кошевима (нажалост) је и библијска. Сан фараонов о седам дебелих и седам мршавих крава. Прича ненадмашно разрађена у роману Томаса Мана „Јосиф и његова браћа“. Бедни јеврејски роб Јехосиф тумачи сан египатском фараону као упозорење. Наступиће седам родних, потом седам неродних година. Припремимо се. Прихвативши тумачење фараон уздиже Јосифа на највиши могући положај, и поверава му пуњење житарицама – општинских кошева! Не баш општинских, већ фараонових. После седам родних, у наредних седам неродних година, избегнута је глад, а у ризницу фараона слила се лепа пара.

Хајде да кажемо да та стародревна прича није баш била толико позната локалној и законодавној тадашњој српској власти, ипак се не може избећи утисак да је др Лаза Димитријевић у својој књижици „Како наш народ живи“ (1893) био у праву. Уместо да ауторитет главе некадашње сеоске радне задруге која се распадала, преузме општинска (и државна) власт, и да се у складу с тим понаша одговорно и домаћински, њу ни бригеша за пуњење општинских кошева у време родних година. А када у време неродице стиже глад, онда се прво процедурално, а потом и багателишућим изјавама (попут Пашићеве), та страшна пошаст у Нарoдној скупштини одгура на маргину. Важније беху – апанаже (плате, дневнице) народних посланика. Као и дан дањи.

(Medicus, бр. 59/2012, стр. 15)