Зоран Д. Јевтић

Беснило у правилима о спречавању сточних зараза из 1908. и једна наредба из 1911.

“Лакше се од заразне болести заштити него од исте излечити”

Беснило (Lissa – Rabies) је веома опасна акутна инфективна болест сисара, ретко птица. Настаје најчешће уједом бесне животиње. Узрочник је филтрабилни неуротропни вирус из групе Рабдовируса. Одликује се дугом инкубацијом, обољењем Централног нервног система, кратким током и редовно фаталним завршетком. У војскама оног времена па и у српској, коњ је био незаменљив за вучу, ношење и јахање. Спровођење превентивних мера за искорењивање инфективних болести у војсци вршило се по одредбама правила о спречавању сточних зараза објављених, у Србији, 1908.

Она садрже три одељка са 55 чланова и закључком. У одељцима су: опште одредбе, заразе сакагија, прострел, беснило, шуга, шап (зоонозе), грудна зараза, инфлуенца, говеђа куга, извешће и јављања, дезинфекције, поуке о заразним болестима, проветравање, коњушница и упутство за секцију (обдукцију).

У члановима 14 и 38 говори се о знацима који се јављају код беснила. Болест настаје уједом бесне животиње која путем пљувачке унесе заразну материју у организам „чија природа до данас још није довољно позната и ако се сигурно зна да се ова заразна материја налази у мозгу и кичменој мождини бесних животиња и да се из тела излучује преко органа за лучење (пљувачне жлезде, виме, бубрези и др.“).

У мозгу су уочене за беснило карактеристичне интрацитоплазматичне инклузије од стране Бабеса 1889–1896. По њему су добиле име Бабесови нодули, а детаљно их је описао 1903. године Негри. Исте године су Ремлингер и Рифат Беј доказали да је узрочник беснила филтрабилни вирус.

Инкубациони период код коња траје од 4 до 8 недеља, а у појединим случајевима и дуже.

А. Симптоми болести су следећи: узнемиреност, копање предњим ногама, грижење свих предмета који су на дохвату (јасле, мотке и др.), са места уједа услед појаве јаког свраба кида сопствену кожу, промукло рзање, напада остале животиње, па и човека ако му се приближи удара предњим и задњим ногама.

Ово су симптоми „бујне врсте“ беснила – фуриозног тока, док су код паралитичког – тихог другачији. Коњи су претежно мирни, оборене главе, нису весели, посрћу и често леже.

Сви бесни коњи имају изражен полни нагон, заузимају став за балегање и мокрење, отежано жваћу и гутају, појачана је саливација и шкргутање зубима, јављају се грчеви, а затим настаје општа парализа, коњ не може да стоји. Дисање постаје убрзано, долази до гушења и леталног завршетка. Грозница се јавља пред крај болести. Ретка је смрт услед апоплексије без развијених паралитичких симптома. Смрт наступа у року од 4 до 5 дана од појаве првих симптома.

У члану 15 описане су мере предохране, када се код коња појаве симптоми беснила, а сигурно се зна да га је угризла бесна животиња. Таквог коња треба одмах убити. Ако се пак само сумња да је животиња која је коња угризла била бесна, коњ се са својим прибором упућује у болницу на посматрање, које траје три месеца.

Комплетан прибор за јахање, вучу и чишћење сумњивог или болесног коња треба одмах одвојити и склонити, а простирку и остатке хране пажљиво покупити, изнети и спалити на скровитом месту. Под руководством и контролом трупног ветеринара вршено је по могућству ограђивање, чишћење и дезинфекција места где је грло боравило, као и суседних простора лево и десно, затим предмета од дрвета - јасле, преграде, диреци и зидови у висини од 1,5 м од јасала, и комплетан прибор, и то врућим цеђом или врућом сапуницом, а потом посипање кречним млеком.

Командант пука одмах формира трочлану комисију од којих двојица морају бити ветеринари који ће писмено изјавити да:

а) коњ болује од беснила.

Такав коњ се мора одмах убити и у присуству комисије извршити обдукција на удаљеном и скровитом месту које је полицијска власт одредила. Скидање коже и употреба других делова је забрањена. Пре укопавања кожу треба исећи на више места како се не би могла ипак искористити, а ђубре, простирку и остатке хране пажљиво покупити и спалити.

б) Када је коњ сумњив на беснило – остаје на посматрању.

в) Мере предострожности се укидају када коњ није бесан нити сумњив на беснило

За негу коња који су одвојени важе следећи прописи:

а) за такве коње се обезбеђује посебан шталски прибор (зобнице, кофе, колица, виле, лопате и др.) Све то обележити како се не би користило код других животиња или у друге сврхе (кофе за прање одела или ћебад за покривање).

Послугу треба поучити о опасности од преношења беснила на човека и указати им на страшне последице од непажљивог поступка са бесним и сумњивим грлима.

У неговању одвојених коња нису смели да се користе војници који су имали повреде на рукама или другим непокривеним деловима тела.

Исти су морали пре ступања на овај посао да обаве лекарски преглед, а то су касније чинили свакодневно. У случају сумње да се војник инфицирао упућиван је у Пастеров завод на лечење.

б) Ови војници, такође, нису смели да долазе у додир са здравим коњима, а у току рада у коњушници носили су посебну обућу, огртаче и рукавице, и били су смештени одвојено од других војника. Лекове су могли да дају само у присуству ветеринара.

в) Пре изласка из коњушнице морали су добро да оперу руке и друге незаштићене делове тела раствором дезинфицијенса који се налазио у довољним количинама у самом објекту. Обућа и огртачи су после употребе морали да се дезинфикују и оставе на посебном месту. Строго се водила брига о чистоћи тела и одела. У случају да је дошло до запрљаности у току прегледа или обдукције требало их је пажљиво очистити и дезинфиковати. Приликом замене послуге њихова одела су пажљиво дезинфикована под контролом ветеринара.

г) Било је строго забрањено непотребно задржавање, приступ непознатих лица као и спавање у коњушници.

Да је зараза престала сматрало се:

а) када бесни коњи угину или буду убијени

б) када сумњиви буду проглашени здравим

в) када се обави дезинфекција.

г) када време посматрања истекне

Све ово је важило и за волове којих је такође било у војсци.

Како обдукциони налаз није карактеристичан, он као такав није могао да послужи за постављање дијагнозе.

Као последица грозничавог стања јавља се оток слезине, мутна дегенерација срчаног мишића, слезине и јетре. Код свих животиња које угињавају услед гушења јавља се застој крви у десној комори срца и венама. Крв је течна и тамне боле, а на разним ткивима се јавља ситно тачкасто јасно ограничено крварење, а у плућима едем. Леш брзо трули. Ово нису симптоми беснила.

Беснило се може доказати биолошким огледом на питомим зечевима калемљењем. Приликом обдукције потребно је узети материјал из продужене кичмене мождине – медула облонгата или из Вароловог моста – понс Вароли. Стерилним инструментима одвоје се опне, а потом се узима комадић величине проса који се у стерилном авану измрви у кашу. Додавањем физиолошког раствора добија се емулзија која се кунићу инокулише субдурално.

Одговарајуће услове и могућности за овакав поступак нису имали сви гарнизони, па је материјал слат у Пастеров завод у Нишу (отворен 5. септембра 1900. године) и то комадић продужене кичмене мождине у стерилној епрувети или готова емулзија. Инфицирани зечеви су угињавали у року од 15 до 20 дана, а у случају да материјал није свеж, то се време продужавало на шест недеља.

***

Министарство унутрашњих дела је 5. августа 1911. упутило допис свим окружним начелствима и Управи града Београда да је веома важно да се у превентивном лечењу у Пастеровом заводу у Нишу утврди да ли је дотична особа заиста повређена од животиње која је бесна. Да би се то установило, расписом С Бр. 737/901 је наређено да се таква животиња пронађе ако је домаћа и жива стави у карантин и посматра, а ако је убијена, изврши обдукција и сачини детаљан протокол.

Новија сазнања и искуства су показала да је ова наредба превазиђена, јер се обдукцијом није могло утврдити да је животиња заиста бесна. Уследила је нова наредба у којој се каже да би се сигурно и стручно утврдило беснило приликом обдукције сумњиве животиње марвени лекари ће том приликом по могућству узимати асептично комадић мозга или продужене кичмене мождине и ставити у бочицу напуњену глицерином у количини од 50–100 грама, а онда добро затворити. Није дозвољено слати делове мозга који нису конзервирани на начин како је то прописано или их стављати у асептичну течност – такав материјал је неупотребљив за испитивање.

Добро запушену и запечаћену у боцу печатом марвеног лекара власт ће послати по особи која иде на лечење у Пастеров завод ради даљих испитивања. Ову наредбу Министарство унутрашњих дела је препоручило Начелству да саопшти свим полицијским органима, окружним, среским, општинским и марвеним лекарима, како би се по њој поступало.

Поменута правила су била у складу са тадашњим научним достигнућима и на истом нивоу као код других европских армија. Једна од најважнијих мера састојала се у редовном здравственом прегледу свих животиња сваких 14 дана. Ти прегледи били су и чешћи када су били у питању вежбе, дужи маршеви и маневри.

Литература:

1. Правила о спречавању сточних зараза, Министарство војно, Санитетска инспекција, Београд, Штампарска радионица Министарства војног, 1908.

2. Др Драгутин Ерцеговац, Беснило, патогенеза и профилакса, Београд, 1987.

3. Драгољуб Дивљановић, Заразне болести домаћих животиња у Србији (1800–1914), Београд, 1974.

4. Bogdan L. Jakšić, Đorđe Р. Sofrenović. Specijalnа patološka morfologija za studente veterinarske medicine, Naučna knjiga, Beograd, 1972

5. Реља Катић, Историја ветеринарстава Србије – период од XII до друге половине XIX века, Српска академија наука, Београд, 1957

(Изложено на редовном састанку Секције за историју медицина Српског лекарског друштва, 13.12.2012. године, у Београду.)