Марина Ј. Јањић

Прим. др Миодраг Димитријевић – Миралај (1927-2012) – родоначелник гинеколошко-акушерске службе Врања и југа Србије

Напомена: Др Миодраг Димитријевић – Миралај преминуо је 2012. г. Рад, написан протекле године, за живота др Димитријевића, објављујемо сада с пијететом, као омаж његовом лику и делу. Покој му души.

Марина Ј. Јањић, Гинеколошко-акушерско одељење ЗЦ Врање

Увод

У врањском крају одмах после ослобођења од Турака (1878. и 1912. године) почиње успостава организоване здравствене службе.Становништвоовога краја тек тада долази у додир са стручним, медицинским особљем. Тај процес текао је споро. Први лекари су долазили из раније ослобођених крајева Србије, а по завршетку Првог светског рата и један број Врањанаца, школованих у Француској, Грчкој или Аустро – Угарској. Народ временом стиче поверење у научну медицину. „Доктор душу не мож ' ти задржи, али у болес мож да ти помогне“.

Дуго ропство под Турцима оставило је дубоке трагове и у области народног здравља и лечења. Надрилекарство и сујеверје су били врло чести облици цељења многих болести па и гинеколошких. Драстичне примере таквог лечења у јужним пределима Србије забележили су етнолози у периоду између два светска рата, чак и средином минулог века. Улогу лекара, кад су у питању гинеколошка обољења, имале су видаре, гатаре и старије жене. Забележено је: „Своја знања из анатомије и хирургије видаре су примењивале и на вршење недозвољених и нестручних киретажа код жена, помоћу нечистих и нехигијенских средстава (зашиљених предмета, вретена“, (1) или су користиле разне траве, па и басме (бајање): „Болести се 'лече' путем бајања и изговарања текстова, који имају за циљ терање болести од болесника“ (2). Овакво „лечење“ доводило је до смртних исхода или нових обољења жена (3).

У таквим приликама, нарочито по селима, Врање добија и прву организовану гинеколошко – акушерску службу. Њен родоначелник, доајен међу гинеколозима овог дела Србије, јесте др Миодраг Димитријевић (у Врању познат као Миралај), чији стручни и људски портрет желимо овде да скицирамо.

Детињство, основно и гимназијско образовање

Др Миодраг Димитријевић рођен је 1927. године у Врању, у изразито сиромашној породици. У то време већина Врањанаца је живела у немаштини. Живело се углавном од гајења дувана и бављења занатима. Породица др Миодрага Димитријевића била је међу најсиромашнијима. Отац му је био физички радник. Живели су на периферији града, у кући од плота облепљеног блатом. Детињство, као и већина деце тога доба, провео је у крајњој оскудици. Сећа се да су им чарапе, опанци или џемпери били недостижни, а поклони богатих Врањанаца, које су добијали о светковинама, као што су Божић, Свети Сава или Ускрс, причињавали су им највећу радост.

У таквим условима одрастао је будући лекар, први гинеколог Врањанац у овом делу Србије, који ће цео радни век везати за свој завичај.

Основну школу почео је у родном граду а завршио је у Скопљу, где је отац довео породицу, идући „трбухом за крухом“. Ту почиње и гимназијско школовање. Ту их затиче бугарска окупација, па се, сећајући се зверстава која су Бугари починили у Врању у Првом светском рату, породица сели у Краљево. Злопаћење се наставља. Станују у вагону на железничкој станици; често беже и из Краљева у околна места. Без основних животних намирница принуђени су да по њивама и воћњацима сакупљају остатке жита или воћа. Призори разрушених кућа, људских лешева и других ратних страхота су стални. Овде др Димитријевић завршава малу, а потом и велику гимназијску матуру. Истовремено ради три и по године као физички радник најтеже послове на железничкој прузи.

Студије медицине у Београду

Жеља да савлада немаштину и стигне до бољег живота води га у Београд, где уписује 1947. године медицинске студије.

Оскудица га прати и овде, за све време студија. У соби у којој је док је студирао становао ватра није заложена. Никад није доручковао, често је имао само вечеру. Помагао се тако што је на железничкој станици радио као транспортни радник, опет, најтеже послове. „Био сам можда, најсиромашнији на факултету. У економском смислу био сам на дну“ (4). Са њим су у то време студирали имућни трговачки синови из Врања. Знао је да они, иако су материјално богатији, нису и интелектуално јачи од њега. Пре свих је, полажући све испите у првом испитном року (сем испита из гинекологије који је поновио!), завршио 1954. године факултет и вратио се у свој град, где је већ била његова породица.

Прво запослење

Врање је имало тада само четири лекара. Он је постављен за среског санитарног инспектора. Потом, убрзо, постаје шеф школске поликлинике у Врању. За то време организује прву вакцинацију деце у читавом врањском крају и води борбу против тада веома раширених заразних болести – дифтерије, шарлаха,па и пегавог тифуса. Нема села које није посетио, пешачећи или на коњу, чак и по више пута.

По потреби службе бива премештен у Прешево, место које је у то време било запуштено, не само у хигијенском и здравственом погледу, већ и у сваком другом.

А онда почиње специјализацију из гинекологије и акушерства на Медицинском факултету у Нишу. Завршава је, под менторством академика др Шуловића, 1963. године на Медицинском факултету у Београду.

Враћа се у Врање, на терен који је, када је реч о гинеколошко-акушерској служби, потпуно запуштен. Радили су ту, повремено, лекари других специјалности. Главни ослонац биле су му углавном добро припремљене бабице.

Богата гинеколошко – акушерска пракса

Др Миодраг Димитријевић ће бити први и једини гинеколог-акушер у сталном радном односу у Врањској болници, и на ширем подручју југа Србије, пуних седам година. Поље рада су му били не само ужи врањски крај већ и северна Македонија и Косовско Поморавље. У то време није било гинеколога у Кривој Паланци, Куманову, Гњилану, Урошевцу, Косовској Каменици. Колеге су му били по један гинеколог у Лесковцу и Косовској Каменици и два у Приштини. Њих 4-5 опслуживали су пацијенткиње на читавом југу Србије и на Космету.

У условима који су данас незамисливи обављао је и најтеже гинеколошке интервенције и најкомпликованије операције какве су рађене само на клиникама. Сараднице су му биле сестре са бабичком школом. О њиховој стручности има најбоље мишљење. У току своје каријере рачуна да је обавио око 30 000 порођаја и око 200 000 других гинеколошких интервенција.

Мора се истаћи да он поставља темеље гинеколошко - акушерској служби у Врању – и када је реч о стручности кадрова, и када је реч о стварању материјалних услова (простора и опреме), организацији рада, хигијени, стручном усавршавању, одговорности и дисциплини свег особља. Био је начелник Гинеколошко – акушерског одељења Врањске болнице пуних 25 година.

Почетак његове гинеколошко – акушерске праксе одвијао се у врло неповољним условима. Одељење Врањске болнице за ове болести имало је тада само 2-3 собе у једној бараци и импровизовану операциону салу. Схватио је на самом почетку да је подизање нове зграде неопходна потреба и неодложан задатак. Будући упоран човек и велики организатор, овај задатак, овај свој наум, успешно је и остварио. Може се рећи да је његова заслуга што је Врање добило модерну, функционалну, једну од најсређенијих, најопремљенијих зграда за гинеколошко – акушерску службу у Србији . Грађена је, што он посебно истиче (5), уз стално противљење локалног руководства, па и руководства Болнице, јер се сматрало да је то – „непотребна потрошња“(!?). Због таквог схватања општина није дала „ни један динар“. Зграда је подизана „дивље“, без грађевинске дозволе, наводно „за потребе диспанзера за жене“. Средства су обезбеђивана из других извора, посебно републичких. Формирао је модерно уређену операциону салу(6). Дотле је коришћена импровизована операциона сала и сала Хируршког одељења.

Иначе, о општинској власти у то време у Врању говорио је да је врше неписмени људи, да интелектуалне елите нема, да су о свему одлучивали борци и квази борци. Био је због тога, како истиче, „тихи дисидент у односу на све“.

Учитељ и ментор

У његове заслуге може се убројити и стално кадровско јачање гинеколошко – акушерске службе у Врању. Своје богато искуство нештедимице је преносио на млађе колеге. Многима који данас раде на Гинеколошком одељењу Врањске болнице био је први учитељ и ментор док су специјализовали, а и касније. Са поносом истиче: „До мог пензионисања сви лекари који су постали специјалисти били су на едукацији код мене.“

И данас, после 20 година од пензионисања др Миодрага Димитријевића, многи од њих се са захвалношћу сећају времена када су уз његову помоћ и користећи његово богато искуство чинили прве кораке у својој каријери. Као начелник Гинеколошко – акушерског одељења увек је имао корисну дистанцу према особљу. Рад, стручност, одговорност и дисциплина били су му основни принципи у руковођењу. То се и данас памти и спомиње се на Одељењу.

Умео је да као начелник службе успостави увек потребну и корисну сарадњу са колегама са других одељења у Врањској болници, али и са колегама из других средина. Сам је био, како је већ записано (6) у групи најистакнутијих лекара Врањске болнице. Више пута у Врању су организовани сусрети гинеколога са простора бивше Југославије. А он, са богатим искуством, на њима, као и на другим стручним скуповима које је организовало Српско лекарско друштво подносио је саопштења. Публиковао је више стручних радова у стручним медицинским часописима. Стекао је звање примаријуса. У својој каријери добио је петнаестак признања, међу којима и највеће – Медаљу „Хаџи Николић“, које му је и најдраже.

Када је реч о признањима, он са жаљењем истиче: „У Врању никаква признања никад нисам добио.“ А Врању је посветио читав свој живот. Теши га чињеница да данас у свом родном граду на сваком кораку среће људе који воле да га виде, поздраве и изразе своју захвалност за посао који је радио; а радио га је врло одговорно и са осећањем задовољства и среће. Често то сам истиче: „Нема лепшег осећаја него присуствовати рођењу новог живота.“

Планинар, риболовац, путник-турист...

Иако поодмаклих година, и данас, као што је био у току радног века, активан је планинар, риболовац и путник – туриста.

Својевремено, са другим лекарима и професорима физичког васпитања, као председник Планинарског друштва „Бесна кобила“ ревитализовао је планинарски дом на Бесној Кобили и тамо организовао боравак многих планинарских и скијашких група ђака. Сам, иначе, воли висине. Има викендицу на Власинском језеру, где проводи активно своје пензионерске дане у рибарењу и вожњи по језеру. Као планинар обишао је на многе планине – Шар планину, Дурмитор, Триглав, Високе Татре, Олимп... Као осамдесетогодишњак, са Удружењем потомака ратника Првог светског рата из Врања, путовао је трагом српске војске у Првом светском рату по Албанији и острву Крфу.

Данас живи у Врању, у граду у који су се његови преци доселили пре више векова, окружен породицом и пријатељима. Понекад сврати на Одељење гинекологије, али, каже, помало резигнирано: „Тамо су сада неки нови клинци“. Не каже, а има разлога, да му ти „нови клинци“ не посвећују заслужену пажњу, не схватајући да ће и после њих доћи опет „неки нови клинци“.

Литература и извори

Видосава Николић-Стојанчевић, Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнографски зборник, књ. LXXXVI, Београд, 1974; 545–548.
Драгутин Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, САН, Српски етнографски зборник, LXX, Београд, 1958; 573–581.
Т. П. Вукановић, Контрола рађања у источној и јужној Србији, Врањски гласник, књ. VI, Врање, 1970; 157–214.
Емисија Радио – телевизије Врање Врање моје младости, 11. 11. 2010.
Усмено казивање др Миодрага Димитријевић (октобар 2011).
Вукашин Антић, Болница у Врању, Врање, 2003; 213 – 226.

На Растку објављено: 2012-11-08
Датум последње измене: 2012-11-08 15:00:26