Снежана Вељковић

Заборављена др Славка Михајловић (1888-1972)

Мој је живот борба, дуга и истрајна,
Ни сребро ни злато није мени циљ,
Мој је живот борба пуна идеала,
За добро човека, спокојство и мир.

Ово су стихови једне жене која је у свом дугом веку (84 година) била лекар, ратник, писац и песник, један од оснивача Женске странке, борац за права жена, оснивач болница и породилишта, родољуб и хуманиста. ^*1

Да би све то постигла, морала је да буде, пре свега, храбра !

И зато је ово прича о једној храброј, значајној, али нажалост, заборављеној жени.

Славка Михајловић је рођена 1888, године у Београду, у богатој београдској грађанској породици.

Те, исте, 1888. године Народна скупштина прогласила је Устав Краљевине Србије који је увео политичке слободе, демократски парламентаризам и друга начела грађанског друштва.

Да ли су тада неке тајне везе обасјале новорођену девојчицу која ће се целог живота борити баш за грађанска и политичка права жене?

Отац Никола, (индустријалац, успешан послован човек) и мајка Милева изродили су осморо деце. Најстарија Славка, па још шест кћери и најзад, осми – син! Ишколовали су и образовали сву децу; два лекара, два правника и по једног економисту, фармацеута, хемичара, архитекту.

Славка је похађала основну школу, а затим Вишу женску школу са шест разреда. То је тада био уобичајен начин образовања девојака. Оне које су желеле више – морале су да се упишу у мушку гимназију.

Зато су се две девојке, Славка и Драга, храбро уписале у Трећу београдску гимназију. Две девојке у мору мушких гимназијалаца, међу којима су се налазили и бројни будући истакнути људи.

Славка је матурирала је 1906. године у новој згради Треће гимназије која је отворена те године. (Интересантно је да су се сви београдски матуранти, генерација из 1906, касније годинама заједно прослављали годишњицу матуре.)

У јесен исте године, 1906. београдска госпођица Славка Михајловић одлази у Женеву да као државни питомац студира медицину. Дипломирала је 1912. и одбранила докторат Contribution L’étude du Paludisme en Serbie.

Колики је то био успех показују подаци по којима су, почетком века, до Првог светског рата, на страним универзитетима завршило медицину једанаест девојака из Србије: пет у Француској, три у Немачкој и три у Швајцарској: Ангелина Јакшић, Радмила Милошевић и Славка Михајловић!

Млада, амбициозна докторка Славка се враћа у Србију, у Београд, у којем је породица са одушевљењем дочекује.

Али, октобра 1912. започиње вихор Балканских ратова који захвата и малобројне, тек дипломиране лекаре, и баца их у ситуације које нису могли ни да наслуте док су студирали медицину. Осамнаест жена лекара употпуниле су војну санитетску службу која је бројала укупно 296 мобилисаних лекара. Међу њима нашла се и тек дипломирала др Славка Михајловић.

У дневничким белешкама (о којима ће касније бити више речи) Славка само на једном месту напомиње:

Ја, млад лекар без икаквог искуства... Истина је да сам прошла кроз два рата, турски и бугарски. Тежак је био оно рад за лекара почетника. Стизали су тешки рањеници са Једрена, Брегалнице и Куманова.

Требало је превијати ране пуне црва, испод устајалих завоја. Па колера у Нишу коју је војска пренела из Турске. Па масовно умирање војника по баракама... Али, све се то дешавало далеко од фронта. ^*1

Далеко од фронта – у резервној Војној болници у Нишу, где је касније била постављена за управника. Колико ли је храбрости било потребно 24-годишњој девојци да прихвати обавезе управника, да организује рад болнице, да превија, лечи, теши...

Миром у Лондону и Букурешту завршени су Балкански ратови. Краљевина Србија је изашла као победник, проширила границе своје територије, припремала се за мир и европски развој државе.

Др Славка Михајловић се вратила у Београд и почела да ради у Опште државној болници.

Непуних једанаест месеци касније Аустроугарска монархија објавила је рат Краљевини Србији.

Први светски рат затекао ме је на служби у хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду. Од оног дана 1914. када је Аустрија објавила рат Србији па све до ослобођења 1918. водила сам свој приватни дневник у који сам бележила све што сам видела, искусила и сазнала од других. Дневник сам водила ради себе... ако рат преживим... да ме подсети на протекле дане. ^*1

Дневник почет 11. јула 1914. а закључен 28. октобра 1918. (датуми су по тада важећем, јулијанском календару) објавила је тек 1955. године као књижицу под насловом „Облаци над градом“.

Та књижица је данас драгоцено штивокоје приказује живот у Београду у периоду 1914-1918. О том Београду, о напуштеној престоници Краљевине Србије која је четири године била погранично место, изложено аустро-угарској артиљерији – мало се зна. Каже се само: Београд је под аустријском окупацијом био два пута: у периоду од 1. до 15. децембра 1914. и од октобра 1915. до 1. новембра 1918.

Др Славка Михајловић је приказала живот и рад лекара и болничког особља, у болницама пуним рањеника и болесника; живот града који је прво био изложен свакодневним аустријским бомбардовањима а затим притиснут аустријском окупацијом; живот младе лекарке, хирурга, која је у две прилике, када је издата наредба о евакуацији, храбро рекла: „Ја остајем овде!“

Приказаће се само део књижице која се односни на лични живот др Славке. Иако су те четири ратне године само мали део њеног приватног живота, заслужују да им се посвети пажња, јер је она, др Славка, сведок и учесник тих трагичних ратних година.

Петнаестог јула 1914. у 11,00 Аустро-угарска монархија објављује рат Краљевини Србији – телеграмом ! Исте вечери почиње бомбардовање Београда са монитора (аустријски оклопљени бродови са топовима и митраљезима), а после поноћи придружује се бомбардовање аустријском артиљеријом из Земуна.

16. јул 1914: Сви шефови одељења са управником др Миланом Радовановићем, као и остарели лекари, војни обвезници и болничари првог и другог позива, позвани су да се хитно јаве командама.

Остали су само болничари неборци, болничарке и болничко особље... Ја сам остала као једини лекар на свим одељењима Опште државне болнице на Врачару, јер по Женевској конвенцији, жене лекари не потпадају под војну обавезу. ^*1

Остала је да ради у болници, на Хируршком одељењу где је проводила највећи део дана и ноћи: непрестано је примала рањенике, збрињавала их, оперисала; ради у болници без струје и воде, са свећама, кандилима и водом из кофа; оперисала је и у оближњем породилишту, једини асистент била јој је пожртвована бабица. Оперише, осим тога, и на оближњем дечијем заразном одељењу, пуном деце болесне од крупа.

Ради и док преко болнице прелећу непријатељске гранате, па не ретко која падне и у болничко двориште или на болничке павиљоне; канонада топова траје целу ноћ, бомбардован град осветљавају пожари и рефлектори са земунске стране.

После врелог лета наступила је хладна, кишна јесен, крајем септембра је пао и снег. Нема хране у граду, нема хране у болници, гладују и рањеници и лекари и болничко особље. Свима је хладно, кошава дува без престанка. У град долазе избеглице из унутрашњости пуни стравичних прича.

Средином октобра 1914. у Београд је стигла америчка мисија Црвеног крста, (три хирурга и дванаест милосрдних сестара) која је донела велику количину лекова, хируршког материјала и друге помоћи. Кад је шеф америчке екипе др Едвард Рајан преузео војну болницу – стање је постало донекле лакше. Бар је било хране и лекова.

Аустријско бомбардовање не престаје, обрана Београда добија наређење да се повуче. Преостали лекари такође морају да напусте град.

17. новембар 1914: Војна болница евакуисана је претходне ноћи, остао је само мали број најтежих рањеника... Болницу је узела под заштиту америчка мисија Црвеног Крста...

Пожурила сам у Опште државну болницу са намером да напустим Београд. Болеснички персонал је био на окупу, чекајући ме... била сам окружена људима и женама који су са мном пуна четири месеца провели најтеже дане, вршећи неуморно и пожртвовано своје болничке дужности.

Шта да радим? Отићи кришом, побећи, оставити рањене и болесне људе, жене, децу и целу болницу без лекарске помоћи. Или остати, а онда? Шта ме чека? Можда смрт, можда вешала, или ропство?

И ја сам се одлучила. Позвала сам целокупно болничко особље... рекла сам им да сам донела одлуку да не остављам рањенике и болеснике.

Било је два и по часа после поноћи кад сам стигла у Војну болницу. Ја запитах доктора Рајана да ли амерички Црвени крст узима под своју заштиту поред Војне и све грађанске болнице. Одговор је гласио: „Да, узимамо све болнице!“

„Онда остајем и ја на својој дужности“ – рекох одлучно.

За све време топови су и даље грували. ^*1

Два дана касније, 19. новембра, у Београд је ушла непријатељска војска: прво мађарска коњица, затим аустријска пешадија и артиљерија, сви са војном музиком и заставама свих нација Аустро-угарске монархије.

25. новембар 1914: Болницу су посетили аустроугарски лекари.

Ја сам се налазила у операционој сали, у којој сам вршила трепанацију... јако су се изненадили кад смо поскидали маске са лица и кад се пред њима указала млада мршава лекарка са три нестручна асистента. Честитали су ми, чудећи се да у нашој малој Србији има жена лекара и то које оперишу.

Саопштили су му да су дошли да реквирирају нашу болницу, јер је Војна болница пуна њихових рањеника.

На моју молбу, оставили су ми једну од две операционе сале и два павиљона за цивилне болеснике. ^*1

30. новембар 1914: Отишла сам, као и свако поподне, да помогнем лекарима из америчке мисије, који раде у Војној болници.

Кад сам стигла, двориште је било прекривено непријатељским рањеницима. Они тежи лежали су у носилима, док су лакши рањеници били на земљи.

Стигао је велики транспорт, па поред аустријских радили су и америчку лекари. У невероватној журби рањеници су један за другим уношени у превијалиште, оперисани, превијени, стављани у санитетска кола и транспортовани за Земун.

Радили смо до касно у ноћ. ^*1

Прва окупација Београда трајала је непуне две недеље: од 18. новембра до 1. децембар 1914. по јулијанском календару или од 2. до 15. децембар 1914. по грегоријанском календару.

Ослобођење, 1. децембар 1914: У парку Душевне болнице логорује чете Аустријанаца и Мађара. Чекају ред да се спусте на обалу и преко моста крену у Земун. Пребацивање преко понтонских мостова споро одмиче, јер војске има много.

Чујемо разне стране језике. Многи грде и псују старешине. Мађари су од њих најсуровији. И сада, када беже понашају се дивљачки и прете да ће се ускоро вратити и побити све Србе, јер је Београд њихов.

Наши се болесници и болничко особље радознало скупљају око њих, чудећи се да ли је то та Поћорекова казнена експедиција од пола милиона војника која је требало да казни Србију! ^*1

Следећих неколико месеци Београд је био слободан, без непријатељске војске, али свестан њеног присуства на земунској обали, где се гомилала тешка артиљерија.

Престоница Србије је остала разрушена и опљачкана. Улице су пуне рушевина и ђубрета, електрична централа уништена, нема ни свећа ни петролеума, Раљски тунел је порушен па је онемогућен сваки довоз, једе се постан пасуљ и мало кромпира, народ се мрзне, јер нема огрева, хладни јануарски ветар данима бесни, ^*1- остало је забележено у Славкином дневнику.

Као да није било довољно јада и несреће, па су почетком 1915. кроз изгладнело становништво Београда, рањенике и болеснике прогмизале беле ваши, носећи пегави туфус.

Тифус је надкрилио све друге несреће у Србији! – писало је у телеграму који је др Бикнел (dr Bicknell), генерални директор америчког Црвеног крста, послао у Вашингтон.

Ниш, 29. јануар 1915: Допутовала сам у Ниш јер сам обавештена да ми је сестра оболела од пегавог тифуса. Пошла сам из Београда за Раљу таљигама, у два сата узору.... Од Раље до Ниша путовала сам возом препуном војске...

Одмах по ослобођењу био је установљен нарочити бесплатан воз за превоз избеглица који су се враћали својим кућама. Возови су били пуни вашију, и тако се ова страховита епидемија брзо ширила и преносила у разне крајеве Србије. ^*1

3-7. фебруар 1915: И у Београду се појавио пегави тифус. Одмах смо подигли бараке изван болничког круга, на брегу, иза другог хируршког павиљона. Бараке су већ пуне болесника. Епидемија се нагло шири.

Поред пегавца, завладала је епидемија трбушног тифуса и арапских богиња. Кад сам пала у постељу од „шпанске грипе“ који је такође у јеку, Општа државна болница на Врачару, остала је без и једног лекара, само са једним медицинаром. ^*1

Епидемија пегавца у Београду савладана је средином априла.

Следећих месеци, једина, повремено лепа ствар у Београду, било је време: свежа пролећна јутра или тихе, топле летње ноћи. После затишја од четири месеца опет су загрмели топови... аустријски аероплани надлећу Београд и целу Србију... лете високо и бацају бомбе на варош. ^*1

Очекивао се нови напад на Београд. Дуж Саве нагомилана је велика непријатељска снага. Повремено бомбардовање било из топова било из аероплана постала је уобичајено и само је на кратко прекидало рутину дневних обавеза.

24. септембар 1915: На брзину је евакуисана Војна болница, односно сви болесници који су способни за транспорт.

У Београду се остало само три лекара: др Душан Стојимировић, в.д. управник Војне болнице, интерниста др Ћира Панић, у болници у Видинској улици, и ја, на хируршком одељењу на Врачару...

Одељења су препуна болесника и рањеника.

Др Рајан, шеф американске мисије... добио је дозволу да и даље остане у Београду.

Наша војска се повлачи пред силном навалом непријатеља са Бањице... Одступа ка Авали, а за војском бежи народ – људи, жене и деца, мислећи да се на тај начин спасу. За све време лије киша... ^*1

1. октобар 1915: Око шест часова поподне у болницу су дошла четири аустријска лекара и једна чета болничара.

Лекари су обишли цео круг и реквирирали зграду женске болнице, а наше болесне и рањене војнике, који су ту лечили, интернирали су у Немачку.

У њиховом присуству прикупљени су инструменти са хируршког одељења и предати мени на чување до даљег наређења. ^*1

Коначно је почео Аустро-угарски-немачки напад на Београд под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена и трајао бескрајно дугих пет дана и пет ноћи: од 6. до 11. октобра 1915. (од 19. до 24. - по грегоријанском календару).

16. октобар 1915: Издато је наређење да се до пет часова поподне иселе сви болесници и сав персонал српске националности из целе Државне болнице на Врачару.

Немци су нам уступили једна амбулантска запрежна кола за пренос болесника у „Стару болницу“ у Видинској улици... ^*1

20. октобар 1915. Са др Стојимировићем сваког јутра одлазим колима у Видинску улицу. У једној соби уредила сам малу операциону салу, која служи за хитне интервенције и превијања.

Борбе су престале, нема нових рањеника нити већих операција. ^*1

Друга окупација Београда трајала је три пуне године, до 1. по старом или до 14. новембра, 1918. по новом календару.

Др Славка Михајловић тај период у свом дневнику назива једноставно Окупација и у белешкама које води са краћим или дужим фазама описује живот у окупираном граду, арогантност окупатора, хладну и гладну зиму 1915/16, непроверене вести са ратишта из Европе.

Свој рад помиње само на једном месту.

2. март 1916: Више нисам у Општој државној болници, већ радим као лекар у општинској амбуланти у улици Краља Милана, преко пута кафане „Лондон“.^*1

Следећа зима, 1916/17. је још тежа. Још хладнија, са снегом, и још гладнија. Међу децом је завладала епидемија шарлаха и дифтерије, а код одраслих тифус и запаљење плућа. Становништву се издаје само кукурузно брашно за храну. ^*1 Градом крстаре наоружане страже од по три војника који повремено претресају куђе тражећи сакривену храну и оружје. Грађани се хапсе и интернирају за Мађарску.

Трећа зима под окупацијом, 1917/18. је нешто блажа и лакша, за оне који су је дочекали. Има мало више хране, свеће и петролеј се купују на купоне. Дозволили су да се на наш Божић обаве народне и верске свечаности по школама, дечијим забавиштима, у дому стараца и сирочади, као и у сиротињском дому... и у свим православним црквама свечана богослужења. ^*1

Др Славка ради у амбуланти, свакодневно обилази болесне људе по кућама, више теши него што лечи, јер нема са чим. Кришом се препричавају вести да се на Солунском фронту дешава нешто неповољно по непријатеља. Исхрана је и даље слаба и недовољна.

1. јул 1918: Јуче ми је саопштено да је донето решење о интернацији у Нађмеђер, један од најзлогласнијих логора у Мађарској.

Међутим, интервенцијом управника полиције Фулановића, који је по народности Хрват, уместо у Нађмеђер, донета је одлука да будем интернирана у Крагујевац.

Данас, 1. јула 1918. у 9 часова стражарно сам спроведена на железничку станицу... У Крагујевац сам стигла у сутон. ^*1

У Крагујевцу се пријавила Команди места и отишла до Војне болнице која је препуна рањеника. Како је болница имала доста лекара послата је да ради у општинској амбуланти. Радила је пуна два месеца, и ослушкивала шта се говори. Варош је препуна војске... Круже вести да Немци трпе поразе на свим фронтовима. Тада је храбро одлучила да се врати у Београд.

5. септембар 1918: Ја сам данас пошла на железничку станицу... На станици је силна војска.. Изгледа као да сви напуштају Србију. Зато сам се решила да и ја напустим Крагујевац, без ичијег одобрења

У три поподне стигох по други пут на станицу. Око руке имала сам белу траку са црвеним крстом. Ту сам наишла на младу учитељицу из Бјеловара... која је желела да се што пре врати кући. По мом савету, ставила је траку са црвеним крстом...

Шеф станице, Пољак, дао ми је дозволу да као лекар, путујем војним возом са „својом болничарком“...

У поноћ смо стигле у Младеновац... У два поподне добили смо дозволу да заузмемо место у једном фургону... У зору стигли смо код Мале Крсне... Пешачиле смо до Велике Плане... Стигле смо у поноћ између 7. и 8. септембра... Најзад смо ушле у један вагон пун немачких војника... Рекла сам на немачком језику да сам аустријски лекар... ^*1

Непријатељ се повлачи – закључила је месец дана касније у свом дневнику.

Затим описује како беже аустријске официрске породице, претоварене опљачканим стварима из београдских кућа. Град је пун војске која се повлачи из Србије. И војска и становништво болују и масовно умиру од шпанске грознице. Аустријски војници хапсе мушкарце по кућама и улицама и одводе их да копају раке за сахрањивање. Испражњене су апотеке, опустошени приватни станови и државна надлештва, све је однето!

Средином септембра 1918. пробијен је Солунскои фронт. Дунавска дивизија са војводом Петром Бојовићем на челу ослобађа Србију и крчи пут ка Београду.

16. октобар 1918: До данас сва аустро-угарска војка морала је да напусти Србију. Остали су само одреди Немаца који имају задатак да осигурају одступницу. Преко понтонских мостова на Сави и Дунаву прелази бескрајна колона возила и људи. ^*1

Ослобођење – написала је др Славка Михајловић 20. октобра 1918. Живела слобода - чуо се узвик са улице. Са трга Славија наилазила је коњица. То је била извидница наше војске! ^*1

У свој дневник унела је још четири датума: 21, 24, 26 и 28. октобар. Потресан је садржај од 24. јер су ту подаци који не постоје ни на једном другом месту. Наводи се само део текста, уз захвалност др Славки, што их је написала.

24. октобар 1918: Велико и Мало Ратно Острво пружају с Калимегдана језив призор. На њима се слегло на хиљаде заробљеника и интернираца који чекају да пређу у своју земљу, али непријатељ је уништио пловне објекте тако да власти немају чиме да превезу људе.

Ту на домаку домовине и својих кућа, изнурени и скоро голи, спавају под ведрим небом и чекају на чамце, једина превозна средства која су још остала. Многи ту и умиру, немајући срећу да стану на тло своје родне груде.

Болница у Дорћолској основној школи пружа језиву слику. Наређено је да се сви логораши... доведу овамо ради прегледа и чишћења од вашију.

То су живи скелети, на којима су остали само кожа и кости. Они су преплавили собе, ходнике, и двориште...

Толико их свакодневно умире... да нема више места за лешеве.

Пристижу и они који су били у злогласном логору Нађмеђеру. .. где је на хиљаде наших умрло од глади и пегавог тифуса. Нажалост ретко ко од ових људи изађе жив из болничког круга.

Сваког поподнева долазе циганске таљиге да однесу умрле на Ново гробље.

Још мучнију слику остављају жене из Београда и унутрашњости, које плачући пролазе ходницима и претурају по лешевима не би ли пронашли неког свог. ^*1

Србија је из Првог светског рата изашла не само као морални и војни победник, већ и као равноправни члан сила победница и оснивач нове државе. Регент Александар Карађорђевић објавио је, 1. децембра 1918. стварање нове државе под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Др Славка Михајловић вратила се у Опште државну болницу. Не зна се тачно када је отишла да специјализира гинекологију у Паризу, али 1921. године се враћа и почиње да ради на Гинеколошком одељењу. Тада у њен живот улази колега, хирург, др Јован Клисић.

Др Јован Марков Клисић, рођен је 1890. у свештеничкој породици у Лимњанима, Црмница, у Црној Гори. Као стипендиста црногорске владе одлази да студира у Русији и 1917. дипломира на Медицинском факултету у Одеси. Специјализовао је хирургију у Паризу и Београду и од 1919. ради на Хируршком одељењу Опште државне болнице.

Венчали су с се у Београду 1920. Следеће, 1921. године добили су сина Предрага. То је будући истакнути хирург - ортопед др Предраг Клисић (1921-1995).

Тада су два лекара, гинеколог и хирург, везани браком и љубављу према медицини, одлучили да оснују сопствену болницу. Уз материјалну помоћ Славкиног оца Николе, подигли су санаторијум „Свети Ђорђе“ у Стишкој (сада Голсвортијевој) улици. Та зграда, Голсвортијева 35 и данас постоји, ту се налази ЈКП „Водовод и канализација“. Подаци о раду санаторијума до сада нису нађени.

Као најстарија, Славка се целог живота бринула о сестрама и брату. Такође је бринула и о широј фамилији, тако да су сви они, тражили помоћ од ње, а она им је давала медицинску негу, лечење, знање и помоћ свих врста. Касније су се прикључили болесни пријатељи и комшије... ^*2– објашњава Славкина унука, др Љиљана Клисић-Ђорђевић.

Истовремено др Славка Михајловић се храбро укључује у борбу за грађанска и политичка права жене. Иако је припадала вишим слојевима друштва, и била у ситуацији да ради слободније, др Славка Михајловић-Клисић је на својој кожи осетила ујед неправде према женама и патила због односа према женама. ^*2

У Београду се после Првог светског рата оснивају женска удружења:

Друштво за просвећивање жена и заштиту њених права – циљ је остваривање грађанских и политичких права жене, основано 1919.

Удружење студенткиња Београдског универзитета – образовање, усавршавање, узајамна солидарност и помоћ, решавање социјалних питања студенткиња, основано 1922.

Удружење универзитетски образованих жена – професионални интереси универзитетски образованих жена и борба за лична и грађанска права жена, основано 1927.

Др Славка Михајловић од самог почетка свог стручног рада постаје и, како би се данас рекло, друштвено активна. Године 1921. са колегиницама оснива Друштво жена лекара Београда. О том друштву се мало зна, о његовој делатности само то да је 1925. приредило свечану академију поводом седамдесетогодишњице живота прве српске лекарке др Драге Љочић.

Жене лекари брину се не само о здрављу жена, већ и о њиховом друштвеном положају. Њима се придружују и друге универзитетски образоване, савесне и амбициозне жене.

Дневни лист Политика донео је 8.маја 1927. године редакцијски чланак Основана је Женска странка, са поднасловом Наше жене основале су женску странку да се преко ње боре за политичка права. ^*4

Текст почиње заједљивим коментаром:

Наш политички живот добија данас једну нову странку. Малу засад, али ко зна да неће она ускоро имати већу половину посланика у Скупштини и према томе, и своју владу. То је женска странка. Она ће се борити за женско право гласа, а кад добију то право, могу оне надгласати мушкарце. Можда се међу потписницама данашњег манифеста налази и гђа председница владе коју ћемо добити за годину две, а поред гђе председнице и још неколико гђа и гца министарки тог будућег кабинета.

„Кућа не лежи на земљи, него на жени“ – наводи нам једна оснивачица народну пословицу. „И сама држава, и сама општина друкчије би изгледале кад би се један део бриге поверио жени.“ Али, нова странка не плаши се борбе. ^*4

Оснивачки одбор странке је био састављен од 16 универзитетски образованих жена, међу њима књижевница Десанка Максимовић и седам лекарки: др Ана Бркић-Милијановић, др Марија Вучетић, др Каја Марковић, др Јелица Нешковић-Вучетић, др Радмила Франишчевић-Симић, др Јулијана Шаховић и наравно, др Славка Михајловић. ^*4

Женска странка поднела је резолуцију Народној скупштини којом се захтева – Опште изборно право за жене.

Годину дана касније, обележена је прва годишњица оснивања Женске странке. Дневни лист Правда донео је 10. маја 1928. извештај са те прославе.

Партијска забава жена одржана је у сали ресторана “Касина”

Половина присутних су били мушкарци који су пружали подршку

политичкој активности својих жена. Г. Сретен Сретеновић, био је једини народни посланик. Био је присутан и један обласни посланик.

Скупштину је отворила Гђа М. Манојловић са неколико пригодних

речи... затим је дала реч гђи др Михајловић-Клисић. ^*5

Др Славка Михајловић – Клисић у свом говору, рекла је, између осталог:

Странка жели да прибави нашим женама сва права да би се оне могле слободно и несметано такмичити са мушкарцима на свим пољима јавног рада. Ова утакмица је неопходна не само у интересну жена, већ у интересу целога друштва. Сарадња жене у свим гранама јавног живота има да буде од непроцењиве користи.. .

Женска странка долази да... код жена дефинитивно одомаћи уверење у потребу њеног изједначавања у правима са мушкарцима.

Жени се морају дати права која ће загарантовати њено позитивно учешће у јавном животу. Тај јавни живот био би код нас осетно и у добром правцу промењен сарадњом жена.

Говори се о склоности жена да праве интриге, да се свађају. Али ми имамо парламент у коме ври од свађа... мада у том Парламенту нема жена.

Ми не идемо против наших мужева, браће и синова, ми не растурамо огњишта, ми се поносимо нашим материнством, али се боримо против одомаћених предрасуда које су продрле и у законе код нас да нам покваре хармонију живота.

Ми желимо да оборимо предрасуде јер ћемо на тај начин ову хармонију постићи. Желимо да нам се дају политичка права да бирамо и да будемо биране, јер се осећамо способне за то... ^*5

После говора др Михајловић – Клисић на подијум су изашле госпође...чланице Београдског Народног Позоришта и рецитовале... Ред игара отворен је колом. Доцније су дошле на ред и модерне игре, толико нестрпљиво очекиван чарлстон...^*5

Нема података о даљој активности Женске странке, а она је тада сигурно постојала, барем до 6. јануара 1929. када је краљ Александар распустио Народну скупштину и забранио рад свих политичких странака.

Шестојануарска диктатура прекинута је доношењем Устава Краљевине Југославије из 1931, који је познатији као Октроисани устав, и који је у члану 45 одредио: Право бирачко има сваки грађанин по рођењу, ако је навршио двадесет и једну годину старости. .. Закон ће решити о женском праву гласа.

Закон који је то решио донесен је четрнаест година касније: 11. августа 1945. То је био први устав Федеративне Народне Републике Југославије: Глава V, члан 23: Сви грађани без разлике пола, народности, расе, вероисповести... који су навршили 18 година, имају право да бирају и буду бирани. Члан 24: Жене су равноправне с мушкарцима у свим подручјима државног, привредног и друштвено политичког живота.

Славкина унука, психолог др Љиљана Клисић – Ђорђевић, објашњава следеће активности своје „Нане#.

У тим годинама када се активно залагала за женска питања почиње Нанина велика борба за оснивање Болнице за жене и децу, првог породилишта на Балкану и бабичке школе на Дедињу.

Видевши током своје лекарске праксе велику смртност одојчади и немогућност већине жена да добију стручну помоћ, схватила је да се мора основати једна велика државна болница која ће подмирити потребе ширег слоја становништва. *2

Оснивање болнице за жене и децу омогућило је Удружење Шкотских жена које је у Лондону основало “Memorijalni Fond dr Elsie Inglis”. Фонд је основан је са циљем да сачува успомену на једну изузетну др Елзи Инглис, и да помогне развој здравствених установа у Србији.

Комитет фонда је априла 1927. одлучио да главну суму новца додели “Друштву београдских женских лекара”, како би се завршила и уредила болница на Дедињу. Други део новца Фонд дат је Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду за развој научно – истраживачког рада.

Неколико месеци касније у Београд је дошла леди Каудри, председница фонда, да присуствује отварању болнице.

Отварање болнице представљало је велики догађај у граду. О томе је извештавала Политика од 11. октобра 1929.

На земљишту поклоњеном од стране г. Ђорђа Вајферта подигнута је удобна, пространа болница по свим прописима модерне хигијене. У тој болници пружаће се лекарска нега стотинама оболелих жена и деце уз минималну наплату...

Један део кревета, стално утврђен, биће намењен за болеснике сиромашног стања.

У току овог месеца прорадиће интерно и гинеколошко одељење, а касније и дечије одељење... Осим тога, одмах ће почети рад и у нудиљској школи која носи име Леди Каудри.

Јучерашња свечаност у болници... окупила је у болничкој дворани елиту Београда... ^*6

Дворана и околни ходници су били препуни. У једанаест сати почео је обред кога је служио патријарх Димитрије. После службе прочитан је указ којим је Краљ Александар I одликовао је председницу Друштва шкотских жена леди Каудри Орденом светог Саве првог реда, а остале госпође трећег, четвртог и петог реда. ^*6

Следили су поздравни говори и изјаве захвалности. Последња је говорила др Славка Михајловић – Клисић, секретар друштва, која је почела реченицом:

Историја живота др Елси Инглис је историја живота великих бића. На себи је носила видан знак своје нације и своје расе: склоност за храбро подузеће и љубав за слободу свих народа.

Ова велика жена била је прва која нам је дошла у помоћ у најгоре време: кад су Аустријанци после прве инвазије оставили опустошену земљу и пуне болнице рањеника и болесника, и када је епидемија тифуса носила и рањенике и војску и становништво. *6

Болница за мајку и дете „The Elsie Inglis Мemorial Hospital for Woman and Children“ почела је да ради 1929. под покровитељством Њ. В. Краљице Марије. Касније је била позната као енглеска болница „Мис Инглис“ на Дедињу.

Др Славка Михајловић - Кисић била је први шеф гинекологије и породилишта. Мада је радила и у државној болници и у свом приватном санаторијуму - преузела је на себе тежак задатак организације функционисања и уходавања гинеколошког одељења „Болнице Елси Инглис“. Истовремено је оснивала и водила школу за бабице.

Следеће, 1930. године изграђена је још једна болница, према грађевинском плану зграде Дом београдских госпођа, која је постала Специјална дечија болница за плућне болести.

Године 1932. имање и све болнице узима Болеснички фонд за саобраћајно особље у десетогодишњи закуп.

После рата, 1947. године, ова болница постаје Железничка болница на Дедињу, а 1978. КБЦ “Др Драгиша Мишовић”- Дедиње.

О Друштву београдских женских лекара данас се мало зна, заборавило се да је њихова идеја била оснивање болнице за жене и децу, спомен плоча са именом болнице „Др Елси Инглис“ одавно је разбијена, нова болничка одељења испуњавају болнички парк, а само улазна капија за сада подсећа да је ова зграда подигнута тамо неких давних, тридесетих, прошлога века.

Зна се да је др Славка Михајловић у то време радила неуморно. Брачни живот и васпитање сина нису је омели да своју енергију и време посвећује свему чега се дотакла: санаторијум, породилиште, оснивање бабичке школе на Дедињу, борба за женско право гласа, велика породица о којој је бринула бар што се здравља тиче, помоћ пријатељима и знанцима, ангажовање у Друштву београдских жена лекара, итд.

Негде је нешто морало да не успе. Санаторијум у Стишкој, мада је успешно радио, био је пун сукоба јер је др Клисић, хирург, захтевао савршенство, а за све „несавршено“ у послу нападао је медицинске сестре (жене!) Др Славка је увек стајала на страни жена.

После је страдао и брак.

Љубав Славке и Јована била је велика и страсна. Поред љубави и сукоби су били бурни. Обоје су били јаке личности, навикли да воде операције, да буду одлучни и да руководе.

Тешкоће усклађивања мушког и женског принципа које су крајем двадесетог века добиле опште димензије, овде су се испољиле већ почетком века. Стари шаблони нису били применљиви у њиховом случају а нови нису постојали. То је болело. На крају су се после 15 година брака развели, али су наставили стручну сарадњу. *2

Овако је развод брака између Славке и Јована објаснила њихова унука Љиљана, психолог. И за тај развод у то доба била је потребна храброст!

Др Славка Михајловић се преселила у малу стамбену оазу у центру тадашњег Београда, у Копитареву градину. Тамо је у кући под бројем 2, а у којој се данас налази дечији вртић „Мрвица“, отворила породилиште.

Из тог периода њеног живота нађен је само један болеснички картон, неиспуњен, са заглављем „Породилиште др Славке Михајловић“. Картон је био, савијен, преклопљен, и у њему се налазио 21 лист папира са текстом откуцаним на машини. То су били стихови Славке Михајловић.

Пред Други светски рат, из породичних разлога продала је породилиште и са сестром и сином преселила се у стан у Јовановој улици. У стану је уредила ординацију и наставила да се бави послом лекара гинеколога.

Други светски рат провела је у Београду. Али страхоте ни тог рата нису могле да је мимоиђу. Помагала је и лечила суграђане колико је и како могла. И кад је изгледало да се приближава крај, децембра 1944. немачка војска у повлачењу формирала је Сремски фронт. У ослобођеној Србији спроведене су две мобилизације и Народноослободилачка војска попуњена је великим бројем неискусних и недовољно обучених младића. Међу њима био је и Славкин син Предраг.

На Сремском фронту на коме су се борбе водиле 175 дана остало је око 13.000 именом и презименом познатих младића из Србије и ко зна колико незнаних. Славкин син Предраг је остао жив. Демобилисан је и одмах по ослобођењу почиње да студира медицину; дипломирао је 1950.

Одмах после рата, док је још увек била дозвољена приватна лекарска пракса, др Славка Михајловић је радила у својој ординацији. Пензионисана је 1948. године.

Тада се посветила породици, сестрама и унукама.

За време мог раног детињства становали смо код Нане у Јовановој улици... Сећам се њених седељки четвртком где се окупљало њено женско друштво. Тешко ми је ишло у главу да су те старе госпође некада била Нанине другарице са којима је правила дечије несташлуке, а да су касније постале активисткиње у борби за женска права.*2- сећа се Славкина старија унука Љиљана Клисић.

Тада је Славка отворила рукопис свог дневника и решила да га објави – износим догађаје како сам их тада била записала. Надам се да ће ови редови моћи бар делимично да оживе слику оних тешких дана, кроз које су прошли наш народ и наша престоница у току Првог светског рата. *2

И успела је. Књижица „Облаци над градом“ објављена је 1955.

Пре тога садржај књиге и важнији одломци представљени су чланству Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.

Председник Секције др Владимир Станојевић је рекао да је то прва документација о условима лекарског рада у Београду у оквиру крвавих и разорних догађаја Првог светског рата, и да је дата верно, на основу редовно вођених забележака, а не на основу каснијих сећања.

Дело је надахнуто топлим родољубљем, обрађено књижевно лепим језиком и као такво драгоцена је историјска грађа...

Секција за историју медицине Српског лекарског друштва обновила је сећање на др Славку Михајловић октобра 2012. Случајно или не, то је било тачно на стогодишњицу њеног дипломирања (1912), повратак из Женеве у Београд и одлазак на рад у резервну војну болницу.

Др Славка Михајловић је биолошки нестала 1972. године. Пре тога је пала, сломила кук, лежала код сина др Предрага Клисића на одељењу у Ортопедској болници на Бањици, где је и преминула.

Мећу листовима папира са откуцаним стиховима, налази се и један са насловом Старост. Па ће се ово подсећање на једну храбру жену лекара заврши њеним сопственим речима:

И болно сазнање у мени се јави:
Вечни закон, памти, у природи влада,
Необорив закон, пред којим све пада;
Да је све пролазно на овоме свету,
Да се права младост никад не понавља,
Да је време руши, у старост претвара,
Само кроз успомене, младост се обнавља.

Извори података:

1. Михајловић С. Облаци над Београдом, 1914-1918, Београд, 2008
2. Усмено казивање др Љиљане Клисић - Ђорђевић
3. Вељковић С. Војна болница у Београду за време Великог рата 1914-1918, електронска библиотека Пројект Растко, историја медицине
4. Дневни лист Политика од 8. маја 1927.
5. Дневни лист Правда од 10. маја 1928.
6. Дневни лист Политика од 11. октобра 1929.

(Ауторка је професор и доктор. Изговорено 25. октобра. 2012. године на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.)