Брана Димитријевић

Матере истакнутих српских лекара

САЖЕТАК: Пресудна улога мајки истакнутијих српских лекара, у формирању моралних гледишта и поступака својих синова која ће затим прожимати сав њихов живот, до сада није озбиљније разматрана. Чак се супротно од тога могу наћи и обрнута тумачења. На примерима матера др Лазе Лазаревића, др Михајила Мике Марковића и др Душана Стојимировића, од којих мајке прве двојице беху удове, а мајка трећег неписмена, указује се да тадашњи друштвени положај жене, и школско њихово образовање (писменост – неписменост) а у погледу њихових моралних, нису могли бити пресудни. Пресудна је била традиција, која је остала сачувана у усменој народној књижевности.

---

„Како су велике биле наше матере!“ читамо у приповеци Ветар др Лазе К. Лазаревића.„Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе... Није било никаквог питања ни задатка живота, ма колико он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем....“ (1)

Ови редови никада нису схваћени као сведочење. Сасвим супротно од тога, упорно се тврди како је мајка, једног од најистакнутијих српских лекара, а у књижевности утемељивача српске реалистичке прозе, уз то и једне од најморалнијих личности свога доба, била проста, нешколована паланчанка. Произилази да се др Лаза К. Лазаревић високим моралним вредностима, које прожимају и његов живот и његово дело, научио негде другде, могуће је на – универзитету, током студија „у Европи“, али никако у кући из које је поникао, понајмање од своје матере удове.

Ништа нетачније од тога.

У овом раду покушаћемо да оповргнемо ту заблуду, и докажемо да „случај те необичне жене Јелке Лазаревић“ није био усамљен, и да су њене заслуге у образовању моралних гледишта и доследног моралног поступања лекара и књижевника др Лазе К. Лазаревића, биле пресудне. Породица је, како учи др Милан Јовановић – Батут, извор добра и зла. А Достојевски с правом каже да морална снага једног народа не зависи од степена његове економске развијености, што је у поприличној мери у супротности са марксистичким тумачењима, која, истина, више нису у моди.

Говорећи о свом Учитељу, др Војиславу Субботићу, отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, каже и ово: ...јер он је (Субботић) добио чисто национално васпитање у кући својих родитеља, књижевника др Јована Субботића и жене му Савке, не голим речима и шупљим фразама, но својим радом за Српство (2). Што потврђује значај домаћег васпитања, али, ипак, као да даје за право и онима који поричу Достојевског, будући да је Савка Субботић била не само писмена, него и истакнути јавни радник (3).

Али, мајка творца модерног српског Војног санитета др Михајила Мике Марковића, који је рођен у Крагујевцу, беше такође паланчанка, уз то удова, али је свога сина научила да је чист и светао образ пречи од свега на свету. Тог начела се Марковић држао читавог свог живота. Тражио је у сваком свом подухвату у првом реду морално задовољење.

И, ево како у књизи Моје успомене (1906) он описује своју посету Пастеровом заводу, основаног његовом заслугом.

“26 јуна 1902. године. У Нишу. Болнички каплар прозива поименце болеснике из главне болесничке књиге, редов болничар приводи их по реду лекару. Децу је примао болничар из родитељских руку и држао их на свом крилу за време пелцовања, причајући им и тепајући им... Из дубине душе био сам потресен овим призором. Срце ми је играло од радости, јер доживех да видим успешан резултат мога заморног и трудног рада“. А и борбу за оснивање Пастеровог завода беше започео не помишљајући на материјалну добит (која, испоставиће се, не беше мала) коју ће Србија имати од справљања анималне лимфе и од вакцина против беснила, „већ само“ како дословце пише, „о задовољењу моралном“, „схватајући“ али тек после свега и то: да ће сваки странац који у Србију дође сасвим другојаче о њој мислити кад види да она има и свој Пастеров завод и завод за справљање анималне лимфе (4).

Мајка својевремено истакнутог лекара др Душана Стојимировића била је неписмена, ...али је, истиче Стојимировић, ценила књигу... Благодарећи њој ја сам постао доктор медицине... Њен лик у бронзи, рад Ђоке Јовановића, вајара, стоји у смедеревском музеју, да би свет знао како су изгледале српске жене старога кова, робиње породичне дужности...које су деца поштовала као Бога (5).

У српској књижевности 19. века истичу се два снажна таква женска лика: Марица из Лазаревићеве приповетка Први пут с оцем на јутрење, и Миона из приповетке Милована Глишића Прва бразда. С гледишта савремене „терминологије“ могло би се, у први мах рећи, да Марица из Лазаревићеве приче „спасава свој брак“, мада је исправније рећи – породицу; док је Мионин „случај“ у том погледу јаснији. Она је удова (муж јој је Сибин погинуо у српско – турском рату), која одбија да се преуда, настојећи да своју децу изведе на пут, да их ишколује, како „не би остала слепа код очију“, за шта одиста има снаге. Ова потресна приповед завршава се првом браздом коју је њен још такорећи нејаки син, вративши се о школском распусту кући, узорао. Дом је опстао, кућа је добила домаћина.

Ликови попут Мионе постојали су и у прошлом (20. веку), барем према искуствима писца ових редова. Одмах после Другог светског рата, постојале су релативно младе матере удове, које су, не удаjући се више, све своје напоре усмериле ка томе да ишколују своју децу, и изведу их на пут, у чему су листом – успевале.

Мора се, међутим поставити питање: шта је покретало те српске жене старога кова, те матере, робиње породичне дужности? Одакле су црпле своју снагу? На кога су се угледале, приносећи себе на жртву, ако се зна да у то доба – крајем 19 века – друштвени положај жене није био ни мало лак. Жена се, писао је др Милан Јовановић Батут, не штеди ни у трудноћи, ни током порођаја, ни током бабиња. Србин се рађа у мраку, а његова мајка лежи на земљи, на дроњцима, који ни за шта више нису, па су од некуда нађени, само да се чисте поњаве не укваре (6). Сведочи 1893. године др Лаза Димитријевић. И на нешто ширем друштвеном плану ствари нису стајале боље. Сетимо се само свакојаких неверица и сумњи које су пратиле прву жену лекара у Србији др Драгу Љочић. Медицину је завршила у Цириху, али да би у Србији стекла право да се бави лекарском праксом, морала је да полаже посебан испит (7). Развод брака је у то доба – крајем 19. века – био реткост, а сматрао се женином срамотом. Мага Магазиновић у свом успоменама пише како јој се млађи брат разболео од запаљења мозга, зват је лекар „човекољубиви др Попер“, али и локална видарица, која је сматрала неопходним да се у циљу лечења мора „употребити“ било која распуштеница, како би јој припомогла „у лековитим чинима“. Само, како пронаћи, тада у Ужицу – распуштеницу. На једвите јаде нађоше једну, која се крила од света (8).

Отуда се можда може учинити „сасвим логичним“ да све оно што у приповеци Лазе Лазаревића Први пут с оцем на јутрење чини Марица, чини у корист спасавања „свог брака“, како не би дошла у још гори друштвени положај. Можда и у оваквом размишљању, које носи печат нашег времена, постоји и које зрнце истине, али нас баш оно спречава да сагледамо целину.

Лазаревић указује да су то били праосновни, чврсти, прости принципи, који су тадашње мајке чиниле заступницама највиших моралних вредности. Другим речима да они нису били засновани на тадашњем друштвеном положају жене, него на – традицији; народном предању, српској усменој баштини, посебно десетерачкој епској поезија, која се увек бави и моралним питањима.

И, ево, одмах налазимо да се стихови: Храни мајка два нејака сина, у зле дане, у године гладне... Хранила их и отхранила их, на преслицу и десницу руку...(9)могу односити на мајку др Душана Стојимировића, и дословце. Јер се др Стојимировић сећа да када би се још као дете ноћу случајно пробудио, да би тада угледао своју мајку увек будну поред петролејке, како нешто шије, везе, преправља. Она је њега и његовог брата својим радом тако и отхранила, вративши уз то и дуг који је заостао после пословне пропасти Стојимировићевог оца.

У српској усменој традицији главни лик, носилац највиших моралних вредности, је мајка Јевросима, за коју се и везује најјача морална порука икада исказана на овом тлу: Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога, немој сини изгубити душе. Боље ти је изгубити главу, него своју огр’јешити душу. (10). И отац и стричеви једног од највећих митских српских јунака Краљевића Марка, који је позван да пресуди „на коме је царство“ склони су баш то да пренебрегну, обузети похлепом за влашћу. И Марко пресуђује држећи се мајчиног упутства, стављајући на коцку и – свој живот.

Отуд и већ поменута Лазаревићева реченица: Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем, а то ће рећивером у Бога, вером у иманентну метафизичку правду, то одсликава.

Контраст између ликова краља Вукашина – онако како их даје усмена поезија – који расрђен поменутом синовљевом пресудом, са исуканом сабљом вија Марка око „бијеле Самодреже цркве“, (јер Марко неће/не сме да дигне руку на свог родитеља!) и жене му Јевросиме, више је него очит али не и случајан. Једна друга песма каже да је краљ Вукашин првобитно требао да се ожени Видосавом, женом јуначине војводе Момчила; да ју је мамио и намамио причом о бољем и удобнијем животу. Па они сковаше заверу, чији је извршилац била Видосава. Она своме мужу – војводи Момчилу – онеспособљава крилатог коња и мач. Момчило је напослетку принуђен да се спасава бекством, али капије његове тврђаве су затворене. Схватајући о чему је реч, он дозива у помоћ своју сестру Јевросиму, да му преко бедема пребаци „крпу платна“, како би се уз њу успузао, али је Видосава „онеспособила“ и Јевросиму везавши јој „косе за диреке“. Упркос томе, Јевросима се ослобађа, остављајући „косе на диреку“, и пребацује тражено платно преко бедема, али у последњем трену Видосава стиже да то пресече, те краљу Вукашину потом није тешко да војводи Момчилу зада смртни ударац. Издишући војвода Момчило поручује краљу Вукашину, да за жену не узме Видосаву, која ће и њега (Вукашина) једном издати, већ његову сестру Јевросиму. Већ ти узми моју милу сеју, сеју моју, милу Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти к’о и ја јунака (11). Јевросима се, потом, удаје за убицу свога брата. Она и не покушава да свога мужа учини бољим, исправљајући његове моралне недостатке. Сва њена пажња усмерена је према деци. Један од њених синова уметнуће се по снази и јунаштву на свог покојног ујака, и прећи у легенду.

Занимљиво је овде приметити да су некадашњим Србима правила наслеђивања била добро позната. И савремена генетика каже да се наследне особине не преносе на потомство пола – пола, већ да увек и увек претежу својства једног од родитеља, чак и неког од својте. Отуда војвода Момчило зна да ће један од још нерођених његових сестрића свакако бити, телом и стасом, јунак на њега.

Сва је прилика – мада то захтева посебан истраживачки труд – да су код ондашњих Срба увек биле снажније, и плодотворније, везе између ујака и сестрића, него између стричева и братића. На то указује и песма Женидба Душанова. Ова иначе једна од, по броју стихова, најдужих епских песама, препуна суптилних обрта и поука, говори о томе како је српски цар Стјепан (Стефан Душан) био намамљен од Латина „старих варалица“, да са својим сватовима дође по девојку и ту настрада, будући да је изричито од стране Латина упозорен, да са собом не поведе своја два сестрића, два јунака браћу Воиновиће, који су наводно у пићу тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије. Ипак, сестра цара Стјепана, предосећа опасност те се, по њеном савету, сватовима придружује најмлађи од браће Милош Воиновић, кога цар још не познаје. Својим јунаштвом и мудрошћу, савлађујући препреку по препреку, Милош напослетку успева да се српски цар Стјепан врати не само жив и здрав, него и да са собом доведе невесту.

И, ево, како се песма завршава: Кад су били кроз поље Косово, Милош хоће граду Вучетрну, па говори српском цар-Стјепану: „С Богом остај, мој мили ујаче, мој ујаче, српски цар-Стјепане!.. Тада се је царе осјетио да је оно Милош Воиновић, Па говори својему нећаку: „Та, ти ли си, дијете Милошу, та ти ли си мој мили нећаче! Благо мајци која те родила, и ујаку који те имаде (12).“

Занети причом о подвизима Милоша Војиновића, готово да и заборављамо, да је покретач свега тога била – сестра српског цар Стјепана, матер браће Војиновића. Њен непогрешив предосећај да је цар у опасности, и да му се мора помоћи а да он – цар – то и не зна. Два брата, два Војиновића гледају са зидина свога замка како пролазе сватови, и чудом се чуде како то да и они нису међу њима. Не знајући да су од стране Латина грдно опањкани, и да цар намерава да их због тога казни, када се са сватовима и девојком отуд врати. Тек на наговор матера, и с њеним благословим, Војиновићи хитно позивају Милоша, који је од њих најмлађи а најбољи јунак, поручујући му да им је мајка на самрти, како би убрзали његов долазак.

Ограничења времена и простора спречавају нас да на још неким примерима – било из живота и судбина наших великана, било из народне усмене башине – снажније поткрепимо све ово о чему смо досад говорили, а што још увек измиче пажњи истраживача. Исту ту појаву пресудан утицај матера на формирање моралних ставова својих синова или сина, можемо уочити и код оних који касније по својој професији нису били лекари. У сваком случају, писменост тих матера у то доба није била од пресудног значаја. Пресудан је био ослонац на традицију (на предања), за које писменост није била неопходна. Тим робињама породичне дужности – да се послужимо речима др Душана Стојимировића – Србија дугује неизмерну захвалност, и дан дањи.

Литература

(1) Лазаревић Л.: Ветар. Из: Дела, Матица српска & Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1970, стр. 246.

(2) Димитријевић Б.: 1914. година у дневнику оца српске ратне хирургије. www.rastko. net/medicina

(3) Поповић – Филиповић С.:Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду – Сећање на Савку Субботић, борца у културном и националном покрету српских жена. Из: 800 година српске медицине – Студенички зборник. Infinitas & Српско лекарско друштво. Београд, 2011. Стр. 203–212. Такође: www.rastko. net/medicina

(4) Димитријевић Б.: Поводом успомена творца модерног српског војног санитета, Даница 2005. Вукова задужбина. Београд. Стр. 385. Такође: www.rastko. net/medicina

(5) Стојимировић Д.: Казивања. Народна библиотека Смедерево, Смедерево 2007. Стр. 9. и 11.

(6) Димитријевић Л.: Како живи наш народ. Инфинитас, Београд 2010. Стр. 36.

(7) Станимиров Б.: Мој идол – прва жена српски лекар. Из: 800 година српске медицине – Студенички зборник. Infinitas & Српско лекарско друштво. Београд, 2011. Стр. 156. Такође: www.rastko. net/medicina

(8) Magazinović M: Moj život (priredila Jelena Šantić). CLIO, Beograd, 2000. str. 94–95.

(9) Јетрвица адамско колено. Из: Зборник јуначких епских народних песама. Неродно дело. Београд. 1930. Стр. 8.

(10) Урош и МрњачевићиИсто. Стр. 50.

(11) Женидба краља Вукашина. Исто. Стр. 363

(12) Женидба Душанова. Исто. Стр. 499–500

(Изговорено 23.09.2012, у Сава Центру, на XVII конгресу лекара Србије и III конгресу лекара опште медицине Србије)