Брана Димитријевић

О хирурзима у 19. веку – пре и после победе Пастерове науке

У текстовима који се тичу историје медицине срећу се омашке које потичу од «ширења садашњости», тачније од пресликавања садашњег стања у њу, које је чешће механичко (несвесно) него свесно, али наноси непроцењиве штете историјској истини. Опште је познато да тек у дугој половини 19. века хирургија на велика врата улази у свет медицине, а да је пре тога била нека врста ниже, занатске делатности. У 18. и 19. веку у Аустрији су постојали магистри и патрони хирургије. Магистри су се школовали у посебним школама, док су патрони радили уз неког, па после положеног испита стицали право да се и сами баве послом хирурга. У својим Мемоарима Линденмајер* каже: да су се и од несвршених студената медицине такође могли регрутовати и хирурзи.

У својој књизи др Драгиша Ђорђевић (1) каже и ово:

Почетком 19. века Панчево је потребовало барем три лекара; једног за лазарет (контумац, карантин), другог за војску и трећег градског. Потребовало је и градског хирурга. И добија га. Беше то Базилиус Тир видар емпирик. Водио је болницу, био мртвозорац, обављао је санитарне и ветеринарске прегледе, вршио вакцинацију против великих богиња, лечио ране, прелома, ишчашења, издавао лекарска уверења о тежини и последицама нанесених повреда. Није имао права да преписује рецепте, али је и то практиковао...

У обновљеној Србији недостатак школованих лекара (доктора опште медицине) изискивао је постављање на место окружних лекара и хирурга, који су стизали махом из Аустрије.

Ево Линденмајеровог списка «лекарских снага» из 1839. године:

1. Др. Пацек, дворски и лични лекар кнеза Милоша.

2. Др. Николић-Мишковић, дворски лекар кнежевске породице у Пожаревцу.

3. Др. Линденмајер, гардијски лекар у Крагујевцу.

4. Др. Белони, лекар команде у Чачку.

5. Др. Ребрић, приватни лекар у Београду.

6. Др. Мајнерт, гардијски лекар у Београду.

7. Др. Мушицки, карантински лекар у Алексинцу.

8. Др. Михајловић, карантински лекар у Радујевцу.

9. Магистар хирургије Славуј, други гардијски лекар у Београду.

10. Хирург Ђоко Новаковић, нижи гардијски лекар у Пожаревцу.

11. Емпиричар Капарис, такође код гарде у Пожаревцу.

12. Емпиричар Сава Јовановић, додељен карантину.

13. Приватни апотекар Мата Ивановић у Београду.

14. Дворски апотекар и апотекар војне гарде Павле Илић у Крагујевцу.

15. Др. Штекер, лекар турског гарнизона у тврђави Београд

16. Магистар хирургије Флоријан Бирг, други лекар турског гарнизона и апотекар турске болничке апотеке.

Треба рећи да су се у овај списак уплеле и „специфично српске прилике“. Емпиричари, како их овде назива др Линденмајер, Капарис и Сава Јовановић, нису имали баш никакве медицинке школе. (За разлику од Базилијуса Тира који је имао положен испит и био – патрон хирургије.) Слично је и са хирургом Ђоком Новаковићем, кога ће Линденмајер доцније сврстати у – „употребљиве емпиричаре“.

Године 1852. Линденмајер даје овај списак лекарских снага:

У алексиначком округу др. Мих. Шулек

У београдском округу др. Хер. Мајнерт

У гургусовачком округу хирург Ривула

У јагодинском округу др. Јефтимијадес

У крагујевачком округу др. Панчић

У крушевачком округу др. Черни

У крајинском округу (Неготин) др. Радивојевић

У подрињском округу (Лозница) емпиричар Сава Јовановић

У пожаревачком округу др. Михајловић

У рудничком округу хирург Зибер

У шабачком округу др. Гродер

У смедеревском округу др. Валента

У ћупријском округу хирург Капарис

У чачанском округу хирург Јован Петровић (Ј. Шауенгл)

У У ужичком округу др. Нетер

У ваљевском округу др. Машин

У црноречком округу хирург Маћај

У граду Београду др. Гадеши први, др. Анђелковић други градски лекар

Штабски лекар др. Белони

Штабски хирург хирург Бирг и др. Лепеш

Лекарски помоћник Ђоко Ђорђевић

Штабски ветеринар Теодоровић

У карантину Алексинац директор др. Теодоровић

У карантину Радујевац хирург Бихеле, карантински директор

У карантину Рача хирург Славуј, карантински директор

У руднику Мајданпек хирург Тренчини

Приметићемо да је Капарис „унапређен“ барем на овом списку у – хирурга, али да ни један хирург нема докторску титулу.

Први управник Губеревца, „Дома за с ума сишавше“ био је хирург Флоријан Бирг.

У обновљеној Србији Болница за с ума сишавше основана је у Београду 1861. године, трудом већ остарелог др Емериха Линденмајера, који више не беше начелник Војног санитета. Питање је покренуо средином 1839. године, али су расправе потрајале три године. Забележена су још два Линденмајерова енергична покушаја 1854. и 1856. По устројенију за вршиоца дужности управника постављен је Флоријан Бирг, физикус Округа београдског, који не беше универзитетски образован лекар... Бирг је одмах уочио да таква болница не сме ноћу остати без надзора. Предузете су мере да се лекарски помоћник и економ ту настане и дежурају. Бирг је боравио у тој болници преко читавог дана обављајући послове окружног лекара: регрутацију, калемљење (вакцинацију) великих богиња, прегледе повређених… (2)

Не постоји, дакле, основа да се некадашњи магистри и патрони хирургије из претпастеровског доба проглашавају докторима опште медицине, и да им се „великодушно“ испред имена и презимена ставља „др“. Исто тако не постоји основа да се замисле операционе сале тих хирурга, и све оно што уз то данас иде, макар и у најелементарнијем, ембрионалном, облику. А то се, ипак, чини.

Хирургију у данашњем смислу речи, у Србију је донео др Владан Ђорђевић, али је није укоренио. (Нема баш на том пољу његових ученика). Невелик број операција – са данашње тачке гледишта, али за оно доба знатан – др Владан Ђорђевић, није извршио чак све ни у болници, већ неке код своје или у кући оперисаног.

Операције је изводио у Београдској варошкој болници, у Војној болници, у сопственој кући... и по приватним кућама, сопственим инструментима које је набавио у Бечу и Пруској (3).

Тек доласком др Војислава Субботића, укорењује се – у данашњем смислу речи – хирургија и у Србији.

Војни пак хирурзи, из тог претпастеровог доба звали су се – фелчери.

У српско-турском ратовима 1876/77 многи од тадашњих руских хирурга били су, уствари, фелчери; мада је било и постпастеровских лекара хирурга. У руској војсци фелчери су постојали и током Првог светског рата, али тада у рангу болничара, обучених за збрињавање ратних повреда. Формацијски, руски лазарети (ратне пољске болнице) имале су 4 старија и шест млађих фелчера (руски: фељчер). У свом ратном дневнику о збивањима у Добруџи (1916) тада медицинар др Милутин Велимировић најпохвалније се изражава о њима:

Радили смо целог јутра. Рањеници стално долазе... Највише нам помажу руски фељчери, добри радници... Мени у свему помаже фељчер Кудрајцев, симпатичан младић који сваког дана пише својој вереници...(4)

За утеху, греше и највећи:

Како у доба, кад је отворен „Дом за с ума сишавше“ није било стручних и иначе подесних лекара... наређено је да физикус београдског округа др Флоријан Бирг врши дужност управника... Доктор Бирг..(5).и тако даље... Зачуђујуће од др Војислава Михаиловића, који је Линдермајера читао у оригиналу (на немачком), и о њему написао низ одличних чланака, али – дешава се.

Стога опрезно, једном створену заблуду тешко је искоренити.

Напомене

Аутор је почасни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, Председник секције за историју медицине

* Мемоари др Емериха Линденмајера:Србија њен развој и напредак у санитету са напоменама о целокупном санитетском стању на Оријенту, Темишвар, 1876. преведени су, али још немају издавача, стога је уобичајено позивање на странице немогуће.

Литература

(1) Ђорђевић Драгиша:: Историја панчевачке медицине до 1944. године, Теута – Панчево, 2004. стр. 32. Такође: Брана Димитријевић: О две прећутане књиге нашег савременика др Драгише Ђорђевића. www.rastko.net/medicina

(2) Димитријевић Б.: Моја герила. Инфинитас, Београд. 2011. стр. 17.

(3) Чоловић Р.: Истакнути српски лекари и професори. Књига 1. Медицински факултет, Београд, 2010. стр. 67

(4) Димитријевић Б.: У равницама привида, Филип Вишњић, Београд 2008. стр. 28 и 68.

(5) Михаиловић В.: Лечење душевних болесника и устројеније дома за с ума сишавше у обновљеној Србији. Из: Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804–1860. САНУ. Књига CLXXX, Одељење медицинских наука. Књ. 4, Београд, 1951. стр. 377.

(Гласник Лекарске коморе Србије, Београд, 2012. Стр. 74–75 )