Брана Димитријевић

Болница шкотских жена на Корзици

Августа 1915. године део жена припадница организације Болница Шкотских жена (The Scottish Women’s Hospital) под командом др Мери Блер (Mary Blair) беше послата у Србију као испомоћ болници др Алисе Хачинсон (Alice Huchinson) која је радила у Ваљеву. Докторка Блер са својих шеснаест сарадница искрцала се у Солуну треће недеље месеца октобра, али је Србија већ била у повлачењу (1). Вратите се кући, световали су их, нема посла за вас, али оне то листом одбише. Населише се у просторије харема једне напуштене турске куће на једном брдашцету недалеко од Солуна, и ту остадоше да чекају. Већ почетком децембра месеца указа се потреба за отварањем једне болничке јединице, за прихват избеглица из Србије. 9. децембра докторка Андерсон (Anderson), докторка Блер и сер Едвард Бојл (Edward Boyle) у пратњи доктора Дурића (?) кренуше за Монастир (Битољ). Ово извиђачко путовање финансирао је Српски Потпорни Фонд (Serbian Relief Fund). Било је већ познато да има доста српских избеглица у Водени и Флорини (Северна Грчка). Група је преноћила једну ноћ у Водени, а две у Флорини. У Водени је било око 150 избеглих породица, од којих су 50 потребовале непосредну (хитну) помоћ, а остале барем кроз неколико недеља. У Флорини (која је северније, и ближа српској граници) стање је било још и горе. Тамо затекоше и нешто српских војника, учесника борби око Охридског језера, како леже крај пута очајни, гладни, израњављених стопала. Неколицина је изгледала „врло болесно“. Разделише им хлеб, а онима који беху исувише изнурени да би јели, пружише окрепу кафом. Дадоше им нове чарапе, а двојицу са тешко израњављеним стопалима превише. У Флорини их је чекало шест до седам стотина избеглица, те сер Едвард Бојл приону да се постара око њиховог смештаја. Добавише, уз то, једног доктора и шест медицинских сестара из оближње (руске) болнице. Видели смо, сведочи докторка Блер, и једну породицу која се састојала од жене, дечака, девојчице и једне једанаестомесечне бебе, сви од реда беху задобили ране од бугарских бајонета.

Прилике беху такве да је сер Едвард Бојл, још у Флорини, саветовао да се све ове избеглице што пре пребаце негде, на сигурно место. Али где? Једно краће време размишљало се о пребацивању на неко од грчких острва, али се убрзо одустало због несигурне политичке ситуације. Иако није била у рату, Грчка је у том тренутку била наклоњена Централним силама. После преговора са Владом Француске одабрана би Корзика.

У међувремену је у Флорини захваљујући новцу Српског Потпорног Фонда, организовано уредно снабдевање избеглица, које су добијале и неопходну медицинску помоћ.

Пратњу избеглица на путу од Солуна до Ајачија (на Корзици) преузеле су на себе жене Шкотске, које одмах направише међусобни распоред. Али, према очекивању, није све ишло глатко. Требало је најпре да се из Флорине и Водене избеглице пребаце до Солуна, а онда да се у партијама бродовима пребацују на Корзику. Помоћи ни од куда, бележи докторка Блер, осим нас (жена Шкотске) и њих (избеглица), којих се то највише тицало (2). А требало је, осим тога, већ упаковану болницу, која није завршила у Ваљеву, пребацити до пристаништа, на мулама...

Како год, после не малих перипетија, прва партија избеглица, у пратњи два представника Српског Потпорног Фонда, и две представнице болнице Шкотских жена, запловила је, у другој половини децембра 1915. године, према Корзици – и наредни транспорти имали су по два представника обе поменуте организације – док су докторку Блер мучиле две ствари: какво име дати болници, и шта са женама избеглицама које беху пред порођајем? Још пре приспећа у Ајачију једну је – прворотку – порођај пристигао, па новорођенче крстише Абда саобразно имену транспортног брода. Другој беби која је дошла на свет одмах по искрцавању, дадоше име – Наполеон! У међувремену је стигао телеграм од Комитета у Единбургу да се болничка јединица на Корзици назове Манчестерска (Manchester and District Federation).

„Корзика“, пише докторка Блер, „је земља препуна живих контраста, идеално место за оне који би да побегну од двадесетог века. Ајачио је права француска варош, док се у местима као што су Бонифацио, Сартен или Корте, налазите безмало у седамнаестом веку! Планине ничу из мора, па изгледају много више него што уствари јесу. У њиховом подножјима је суптропска вегетација, с поморанџама и маслинама, док ваздух испуњавају мириси мимоза.

Али... За шетње и уживања не беше времена. Прионуло се, одмах по искрцавању. Требало је наћи смештај избеглицама, снабдети их ваљаном одећом и обућом, организовати лекарску помоћ. За почетак, болница беше смештена у једном старом манастиру, где су одмах основана одељења: заразно, хируршко и породилиште. На Корзици ће тако доћи на свет укупно седамдесет и девет беба. Неће преживети само две.

Ускоро ће се болница преселити на погодније место, у вилу „Миот“ у Ајачију. Беше то двоспратница окружена зеленилом недалеко од мора. Од тада ће се сав рад болнице „Манчестер“ (Manchester and District Federation Unit) жена Шкотске (SWH) одвијати у њој. Најбоље собе, на другом спрату, чији су високи, светли прозори били окренути заливу, додељене су породилишту, док су у пространом дворишту виле подигнути шатори. Инфективно одељење радило је неко време у Лазарету, давнашњем карантину, сликовитој старинској згради, извештава докторка Блер, удаљеном око две миље од већ поменуте Опште болнице. Диспанзер за амбуланте болеснике (out-patients) успостављен је одмах у самој болници, да би се касније, постепено, почели да се отварају и други по оближњим местима.

Убрзо пошто болница беше отворена у вили „Миот“ би јављено да стиже око 3.000 српских регрута и припадника десеткованих пукова с Крфа. Перфект Ајачија ме позва, пише докторка Блер, да заједно дочекамо добродошлицом српске хероје. Али, авај! Беху то сасвим сломљени људи, који су једва ишли, а неки од њих беху у ранама. Било их је у животном добу од тринаест па до педесет година.

Похитало се да им се на расположење стави сваки слободан кревет у болници. Препуњени су сви расположиви ходници у самој вили, чак је и породилиште морало да се стисне.

Део пристиглих смештен је и у зграду где су већ били немачки заробљеници, који притекоше да се на најбољи начин постарају око српских рањеника.

Наредни транспорт чинили су дечаци из Србије школског узраста. који су преживели албанску Голготу. Већина од њих није мењала одећу читава три месеца. Поверени су врло пожртвованој докторки Елени Џонс (dr Helena Jones), као шефу тима задужених за њих. Многи од тих дечака, закључује докторка Блер, дугују своје животе њеној лекарској вештини. Било је довољно да јој дечаке само поменете, и све би остављала, хитајући им у помоћ.

На Корзици су се школарци опорављали три месеца, а онда су подељени у две групе: једни су послати на школовање у Француску а други у Енглеску (3).

Маја 1917. године у болници је приређен „Пријем за бебе“ (Babies’ Party).

Дан је био диван – плаво море, плаво небо, и не сувише топло. Високих званица беше и са Српске и са Британске стране. Неколицина мајки стигло је с бебама из околних места, али је највећи број њих дошао из самог Ајачија. Најстарија беба рођена на острву беше Наполеон, а најмлађа је рођена пре непуних 48 сати! Матере са бебама примане су свечано, на главном улазу, онда би прошле кроз собу за консултације, где је тежина сваке бебе пажљиво измерена. Одатле се улазило у башту где их је чекало послужење.

Много је топлих речи том приликом изречено.

За Србе, завршава докторка Блер – мушкарце, жене, децу – ова болница жена Шкотске (SWH) имала је значење бити код куће, за све време њиховог изгнанства.

Затворена је априла 1919. године.

Напомене

(1) Eva Shaw McLaren: A History of Scottich Women’s Hospital. Hodder and Stroughton, Lonodn, New York, Toronto, 1919. Стр. 227 – 242.

(2) Др Блер не каже изриком, али произилази да је српске избеглице требало што пре евакуисати из негостољубиве Грчке. Слично је било и на Крфу, где је локално становништво одбило да пружи било какву испомоћ исцрпљеним српским војницима, још приликом искрцавања и истовара; што је разгневило француске морнаре. Овај детаљ је каснија српска историографија заташкала. Међутим потоњи др Никола Ђорић, тада медицинар, чија се заоставштина још увек налази у поседу породице, а који ће учествовати у оснивању болнице на Виду, сведочи да је било баш тако, макар у почетку. Беше се, наиме, пронео глас да су сви Срби који пристижу на Крф листом заражени, које пегавим тифусом, које колером, што би могло да изгледа и као нека врста оправдања, уз чињеницу да су Крф нешто пре тога окупирали Французи, па је локално становништво испољавало тиме и „отпор према окупатору“. Све би ово, уз још неке чланке др Арчибалда Рајса, требало да имају у виду ватрене присталице српско-грчког пријатељства, држећи се девизе: Драг ми је Платон, али ми је дража Истина.

(3) У групи дечака школског узраста који су уточиште нашли у Ајачију, налазио се и Љубомир Ђоковић, касније (1948) први декан тек основаног Стоматолошког факултета у Београду, који ће у Француској свршити и српску и француску гимназију.