Брана Димитријевић

Мање познати статистички подаци о раду болнице „Америка“ у Врању 1918 -1919. године

Болница жена Шкотске (The Scottish Women’s Hospital) , под називом „Америка“ која је од 1916 до 1918. године била стационирана у Острову (Северна Грчка) већ је позната посетиоцима овог сајта (Жарко Рувидић: Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916. године). 14. октобра 1918. године – Солунски фронт је већ пробијен – та болница је кренула према Врању. Последње њихово преноћиште пре Врања било је у Скопљу, где су, као што пише Вукашин Антић (1) примиле детаљне инструкције од тадашњег начелника српског војног санитета Владисављевића. Србији су, наставља Антић, у том тренутку, болнице биле неопходне. Повлачећи се, гоњен у стопу српским снагама, непријатељ је, ипак, стизао да их листом све опљачка, да однесе или барем уништи све што би се дало корисно употребити. Осим тога, Врање је у том тренутку било сасвим без лекара. Од осморице који су пре ратова радили у Врању, седморица су били мртви, а једини преживели врањски лекар др Панта Костић, још није био демобилисан. Болница „Америка“ предвођена докторком Изабел Емсли стигла је, срдачно дочекана, у Врање 15. октобра. Беше се окупио силан свет, који их је засипао цвећем из врањских башти. А многи су са захвалношћу прилазили колима и целивали их (2).

Али, болница тада (15. октобра), није почела с радом. У писму администраторке гђе Грин (Mrs. Green), писаном 4. новембра у Врању (3) стоји и ово: да им је за болницу додељена огромна зграда врањске касарне, у којој су већ даноноћно радили (српски) доктори и студенти – припадници Другог завојишта Дринске дивизије (4) – док су пацијенти непрекидно пристизали. Дринци су желели да Шкотланђанкама одмах предају болницу, јер су хитали да пристигну своју јединицу, али оне рекоше да је то немогуће. Гђа Грин се, потом, враћа у Скопље, и сусреће поново са пуковником Владисављевићем, који изјављује да јој не може ништа помоћи својим ургенцијама око транспорта хране и потребне болничке опреме. Гђа Грин не пише, али ми данас знамо, да је сав транспорт – па тиме и санитета – био у рукама Савезника, тачније Француза. У писму даље стоји како су се Шкотланђанке „разлетеле“ не би ли, не рачунајући храну, прибавиле довољан број макар најнужније болниче опреме, почев од пижама, ћебади, веша... И све то допремиле у Врање.

„У Врање смо стигли“ наставља гђа Грин, „око 8 часова (увече) - не стоји ког датума – у не баш повишеном расположењу. Ноћ је била хладна, киша је лила као из кабла. Уз то за нас ништа не беше спремно. Ипак смо у једном делу касарне распремила наше кревете, и после мршаве вечере заспале.“ Припадници Завојишта Дринске дивизије отишли су већ сутрадан изјутра у 6 часова. А „пацијенти су једноставно унапред препунили Врање. Веле да их је у једном тренутку било 1.500, али ми избројасмо 400...“ Наставља гђа Грин. „Четири српска доктора и неколико студената медицине пре нас су радили херојски. Нису се бавили само рањеницима, већ и оболелима од Шпанске грознице... Урадили су огроман посао, али нису имали времена за чишћење санитарних просторија, тако да су наши задаци у том погледу били огромни...“

Прионуло се, да се опљачкана зграда некадашње касарне доведе у ред, да се распореде болесничке постеље, чаршави, ћебад, храна...

О свему томе се, ипак, зна, али до сада у нашој литератури не постоје детаљнији подаци о броју лечених болесника, њиховим болестима и исходу. Стога ћемо покушати да то расветлимо, макар и делимично.

Рад болнице „Америка“ у Врању одвијао се у више праваца, осим свакодневног рада с пацијентима/болесницима, особље је вршило регрутације и/или отпусте из војне службе из здравствених разлога (основавши неку врсту инвалидске комисије), старало се и о бугарским заробљеницима у оближњем заробљеничком логору, и о опоравцима у Врањској Бањи.

На Табели I дате су дијагнозе пацијената примљених у болницу у периоду октобар 1918 – април 1919. године – шестомесечни извештај (5)

Ова евиденција почела је да се води од 27. октобра, што значи да је тек тада болница почела с радом.

Табела I

Дијагноза X XI XII I II III IV Укупно

Influenca 87 114 62 28 3 22 18 334

Malaria 135 99 63 40 17 23 16 402

Typus 0 0 12 4 12 48 78 154

Pneumonia,

Bronchitis,

TBC 83 87 81 50 62 85 52 500

Hirurški

Bolesnici 105 44 42 39 55 48 37 370

Ostali 74 202 139 154 73 103 83 808

Укупно 484 546 546 399 222 329 284 2.588

Пада у очи да број пацијента примљених због Шпанске грознице, опада од Новембра 1918 до Маја 1919, године, иако се ова епидемија тада тек разбуктава. Да ли се известан број оболелих од инфлуенце налази у рубрици запаљење плућа, бронхитис, туберкулоза, то јест, да ли је известан број оболелих од Шпанске грознице лечен под дијагнозом запаљења плућа, неће се никад сазнати. Треба, међутим, рећи да овакве болничке статистике често не одражавају прави размах неке епидемије. Многи од оболелих лече се и/или умиру по кућама. Маларија, пак, која у укупном броју примљених има превагу над Шпанском грозницом, није детаљније разврстана; не види да ли је реч о ново оболелим, или о жртвама маларичних напада (атака) по већ прележаној маларији. Ни тифус није детаљније разврстан. Не види да ли је реч о абдоминалном (стомачном) или о пегавцу; али се из других извора зна да је то у великој већини случајева био пегавац. Најјаснији су хируршки болесници, чији број нагло опада већ у новембру месецу да би се касније усталио на цифри од 55 до 42. Остали? Шта се под тим све подразумева такође је нејасно, мада је „осталих“ гледајући понајвише.

Гледајући по месецима, највећа навала је последњих дана октобра па у новембру и децембру, док је најслабија била у фебруару.

На наредној Табели II (шестомесечни извештај) примљени на лечење разврстани су по националностима.

Табела II

Националности примљених на лечење у периоду крај октобра 1918 до 30 априла 1919. године

Националност X XI XII I II III IV Укупно

Срби (војници) 234 174 180 149 126 137 109 1.113

Срби (цивили) 17 45 45 71 31 32 47 288

Британци 5 20 31 8 5 7 0 79

Французи 13 131 1 8 3 1 0 157

Руси 2 9 0 12 0 0 0 23

Аустријанци 83 33 1 0 0 0 0 117

Немци 31 16 2 4 0 0 0 53

Бугари 95 109 138 71 57 152 125 747

Турци 0 5 0 0 0 0 0 5

Италијани 0 4 0 1 0 0 0 5

Грци 0 0 1 0 0 0 0 1

Укупно 484 546 546 399 222 329 284 2.588

Највише је, видимо, Срба војника; што је и очекивано. Следе Бугари заробљеници и рањеници, потом Французи, па Аустријанци. Иза ових су Британци, где су вероватно урачунате и жртве (оболеле и умрле) саме Болнице жена Шкотске (SWH) (6).

На Табели III дат је тромесечни извештај о раду болнице.

Табела III

Дијагнозе пацијента примљених у болницу током маја, јуна и јула 1919. године.

Дијагноза V VI VII Укупно

Influenza 0 10 0 10

Malaria 27 21 14 64

Typhus 5 0 0 5

Pneumonia &

Bronchitis 41 27 14 84

TBC 20 46 21 87

Diarrhea &

Dysenteria 2 3 20 25

Hirurški

bolesnici 27 39 59 125

Ostali 41 36 64 141

Укупно 165 182 192 539

На Табели IV дат је тромесечни извештај али су примљени пацијенти разврстани по националностима.

Табела IV

Националност пацијената примљених у болницу током маја, јуна и јула 1919. године.

Националност V VI VII Укупно

Срби (војници) 67 74 41 184

Срби (цивили) 56 58 100 214

Бугари 35 48 51 134

Британци 7 1 0 8

Румуни 0 1 0 1

Укупно 165 183 192 539

Поређењем укупних резултата датих на Табелама I и III примећује се да навала болесника временом попушта. У прва три месеца (новембар, децембар и јануар, рачунајући ту и неколико последњих дана октобра) примљено је 1.975 болесника и рањеника, да би се у наредна три (фебруар, март, април) тај број више него преполовио, будући да је примљено 835, а у мају, јуну и јулу примљено је „свега“ 539 пацијената. Осим тога, у почетку, преовлађује пријем Срба војника у првих три месеца (рачунајући и последње дане октобра) 735, да би у наредна три тај број изнео 362 примљених, а у наредна три 184. Насупрот томе, број примљених Срба цивила у прва три месеца износи 178, потом 110, па 214. Док је прилив Бугара најравномернији, износи 313, 134, 134.

Извештаји о морталитету такође су дати у виду шестомесечног и тромесечног извештаја, али ћемо овом приликом дати само укупне резултате (7).

Табела V

Смртни случајеви од октобра 1918 до априла 1919. године

Дијагноза Укупно

Influenza & pneumonia 80

Typhus 28

Хируршки болесници 11

Остало 78

Донети већ мртви у

болницу, или издахнули

одмах по пријему 23

Укупно 220

Табела VI

Смртни случајеви забележени у мају, јуну и јулу 1919. године.

Дијагноза Укупно

Influenza & pneumonia 2

Typhus 4

TBC 17

Хируршки болесници 3

Остало 7

Укупно 38

На Табелама V и VI примећује се да је Шпанска грозница сврстана у исту групу са запаљенима плућа, што доказује тежину разликовања у сваком појединачном случају између ове две болести. Једноставније речено Шпанска грозница је често водила запаљењу плућа, које се завршавало смртним исходом.

Националност пацијената умрлих у болници од октобра 1918 закључно са априлом 1919. године

Националност Укупно

Срби (војници) 40

Срби (цивили) 29

Британци 12

Французи 13

Аустријанци 4

Бугари 123

Укупно 220

Националност пацијената умрлих у болници у мају, јуну и јулу 1919. године

Националност Укупно

Срби 23

Бугари 15

Укупно 38

Морталитет (смртност) пацијената примљених у болницу, у периоду крај октобра 1918 па до јула (закључно) 1919. године изнео је нешто више од 8%; од 3.127 умрло је 258.

Од новембра до априла (закључно) извршено је 274 хируршких интервенција, а током наредна три месеца 135. Укупно 409. Хируршка патологија била је веома разноврсна, и ратна и условно речено а касније све чешће - мирнодопска.

„Хируршки рад Болнице жена Шкотске,“ пише Вукашин Антић (8), „значио је много више него што се може и замислити. Хирургија пре тога није постојала у Врању... Стога су извршене операције сматране за чудотворне, а излечени пацијенти изазивали су запрепашћење у граду. Ниједног трена Врањанци нису посумњали у стручност странкиња, младих жена, хирурга... Иако су у то доба у самој Србији жене лекари биле реткост.“

И најзад, од новембра 1918 до јула 1919. године примљено је (прегледано и лечено) приближно 11.263 амбулантних (outpatients) болесника, и то у првих шест месеци 5.418, а у наредна три 5.845!

Не зна се зашто даљих (тромесечних или шестомесечних) статистичких података нема, будући да ће Шкотланђанке напустити Врање тек 15. октобра 1919. године. Пре тога је Изабел Емсли, пише Вукашин Антић (9) од Комитета Болница жена Шкотске у Единбургу, затражила да се у Врању формира стална болница. Осим тога, тражила је – имајући у виду велику заосталост становништва у погледу здравствене културе и навика – да се у Врању отвори школа за медицинске сестре (сеоске нудиље и посетиље). Али је та акција пропала.

Било како било, огроман је допринос био Болница жена Шкотске (SWH), посебно болнице „Америка“ која је радила у Врању читавих годину дана, види се и из ових, макар и непотпуних података.

Напомене

(1) Antić V.: Bolnica u Vranju. Врањске. Vranje. 2003. str. 61

(2) Antić V.: Исто.

(3) Eva Shaw McLaren: A History of Scottich Women’s Hospital. Hodder and Stroughton, Lonodn, New York, Toronto, 1919. стр. 307–314.

(4) Antić V.: Исто.

(5) Eva Shaw McLaren: Исто. стр. 401-403

(6) Шест медицинских сестара које су добиле тифус (пегавац) оздравило је. Али, није било спаса за сестру Агнес Ерл, која је умрла 19. марта од септичке пнеумоније. Заразила се превијајући гангренозну ногу једног болесника од пегавца. (Antić V.: Исто. Стр. 66.)

(7) Eva Shaw McLaren: Исто. стр. 405–406

(8) Antić V.: Исто. стр. 69–70.

(9) Antić V.: Исто. стр. 71.