Зоран Вацић

Др Душан Стојимировић – живот и прикљученија

Честитост лекара је стуб медицине.

Парацелзус

Парацелзус, лекар и алхемичар, рођен на размеђу 15. и 16. века записао је да је честитост лекара стуб медицине. Такође, да оно што лекара највише одликује јесу умење и љубав. Највиши мотив медицине јесте љубав. „ни од кога се не очекује више љубави у срцу него од лекара –лекару болесник дан и ноћ мора бити урезан у памети и он га мора имати пред очима сваки дан, сва своја чула и мисли подредити болесниковом здрављу.“ [1]

Др Душан Стојимировић је током своје дугогодишње лекарске праксе у потпуности примењивао Парацелзусово етичко начело. Његов живот обележили су честитост и љубав, не само према позиву, и према пацијентима које је лечио, већ и према заједници у којој је радио.

Рођен је у Смедереву 18. новембра (1. децембра по новом календару) 1870. године. Његови родитељи, Иван (око 1822-1890) и Катарина рођена Вучковић (1832-1906) имали су, поред Душана, још и синове Михаила и Стевана и ћерке Јелену и Стевану. Стеван и Стевана су умрли још као деца. Михаило је био свештеник (умро је 1902. године), а сестра Јелена удата Јовановић, је мајка нашег познатог публицисте, писца књиге „Силуете старог Београда“, Милана Јовановића Стојимировића.

Душанов отац, абаџија Иван Стојимировић, био је писмен, говорио је и турски језик. Неко време је службовао код Томе Вучића Перишића као писар. Страсно је волео да чита и проводио је читаве вечери над књигама. Није имао никаквих порока и уживао је глас поштеног, трезвеног и доброг човека.

Душанова мајка Катарина, била је ћерка Ђоке Вучковића – Нишлије, који је био мумџија и у Смедереву имао „фабричицу“ за производњу свећа и сапуна. [2] Своју мајку, која је по пословном краху мужа Ивана преузела бригу о целој породици, Др Стојимировић у својим „Казивањима...“ описује следећим речима: „Ја је нисам никако друкше запамтио него у послу. Кад год бих се дететом ноћу разбудио, видио сам је где седи уз лојаницу и нешто шије, плете или преде... Та честита душа није била писмена, али је ценила књигу и имала амбицију, да нас школује. Благодарећи њој ја сам постао доктор медицине.“[3] „Моја мати је била срећна да доживи да ме види као лекара и свог човека, али је преживела смрт свога старијег сина свештеника и умрла, скрхана животним замором, марта 1906. године. Ми смо је од милоште и с респектом сви звали госпа Ката, а њен лик у бронзи, рад Ђоке Јовановића, вајара, стоји у смедеревском музеју, да би свет знао како су изгледале наше старе мајке, српске жене старога кова, робиње породичне дужности, Српкиње из те већ одавно поодмакле епохе, које су деца поштовала као Бога.“ [4]

Душан Стојимировић је основну школу учио у Смедереву и Турн Северину. По завршетку другог разреда основне школе, 1879. године, отишао је ујаку у Турн Северин. Ту је завршио трећи разред. Следеће године враћа се у Смедерево, завршава четврти разред и уписује се у Смедеревску гимназију. Сваки распуст је проводио код ујака па је тамо научио румунски и француски језик. Нижу гимназију завршио је у Смедереву, као најбољи ђак (први превасходни). Из овог периода његовог живота помињемо и то да је, као најбољи ђак гимназије, одржао говор Краљу Милану, приликом отварања пруге Смедерево – Велика Плана. Краљу се говор свидео и малог Душана је наградио дукатом – наполеоном. По завршетку Ниже гимназије, одлази у Београд и у Првој београдској гимназији завршава више разреде (од V до VIII). И у овом периоду школовања био је у својој генерацији најбољи ђак. Матурирао је 1889. године.

По завршеној гимназији одлази у Беч на студије медицине. Како се у њему побудила жеља да буде лекар? Стојимировић о томе пише следеће: „Ја сам овако дошао на идеју да студирам медицину. У нашој кући у Смедереву становао је др Мита Поповић. Др Мита је био народни човек. Он је не само примао много сељака, већ је често одлазио у околна подунавска села, па је неки пут повео са собом и мене. Мени се допао тај живот... Те сам желео да и ја постанем лекар, да будем користан свету као тај др Поповић. Заљубио сам се у лекарски позив са свим жаром младалачког идеализма и решио да кренем у Беч и да учим за лекара.“ [5]

На студије је дошао са приличним знањем немачког језика, тако да је могао одмах да се активно укључи у праћење наставе. Било је тада пише Стојимировић, „Срба медицинара који су у Бечу седели и по неколико семестара као глувонеми, док не би почели да натуцају немачки“. [6]

Током прве две године студија издржава га богати ујак. Државну стипендију добија тек 1891. године. Као илустрацију да се од стипендије која је износила 2500 круна годишње, могло пристојно живети, Стојимировић наводи пример др Лазара Генчића који је као државни питомац успео да уштеди равно 300 наполеона „те се у Србију вратио и са дипломом и са пуном кесом“. [7]

За време студија био је потпуно посвећен учењу. Био је члан друштва „Зора“, али се није прихватао чланства у одборима. „Студентско – боемски живот није одговарао ни моме укусу ни моме карактеру, а и слабо здравље ме је опомињало на уредност.“[8] Када говори о слабом здрављу, Стојимировић мисли на губитак левог ока и туберкулозу плућа коју је прележао у студентским данима.

Године 1890, добио је телеграм да му је отац на умору. Стигавши у Београд, укрца се на брод за Смедерево. Док је седео крај прозора у салону, поред његове лађе је пролазила дереглија потискивана чакљом. Човек који је манипулисао чакљом није био довољно пажљив, чакља му се омакне, разбије прозор и тешко повреди Душаново лево око. По повратку у Беч, оде на очну клинику код професора Фукса, који га је лечио. Та несрећа га је толико заинтересовала за очне болести, да је за време студија редовно одлазио на на вежбе код професора Фукса. Офталмологија није постала његово стручно опредељење, али ју је још у студентским данима тако изучио да је касније могао њоме повремено да се бави са солидним познавањем. Пратио је стручну литературу из те области, и како сам каже „теоријско знање му је било на нивоу најбољих очних лекара тог времена“.

Од туберкулозе је оболео 1894. године. Саветовано му је да оде на море. Из Беча је кренуо као „човек унапред осуђен на смрт“. Долази у Дубровник. Ту се упознаје са члановима српске заједнице на чијем је челу био католички свештеник дум Иво Стојановић. Друговао је са конте Гоцеом, захваљујући њему упознаје се са чешким индустријалцем Шкодом. Учио је свакодневно спремајући испите трећег ригорозума, а ноћи је проводио на Шкодиној јахти, у „добром друштву, уз карте, фина јела и добра пића“. У Беч се враћа после неколико месеци опорављен, трећи ригорозум полаже у року.

У време студирања Душана Стојимировића професори бечког медицинског факултету су били највећи ауторитети у Европи тог доба за поједине области медицине. Стојимировићу су предавали, између осталих, и Толд (анатомију), Билрот и Алберт (хирургију), Штеленг и Фукс (офталмологију), Нојман и Капоши (дерматовенерологију), Мајнерт (психијатрију), Хофман (судску медицину), Келер и Нотнагел (интерну медицину).

Факултет је завршио у фебруару 1896. године.

По завршетку студија, враћа се у Смедерево и чекајући постављење помаже окружном физикусу др Лази М. Димитријевићу у вакцинисању деце у околним селима. Др Лаза Димитријевић је, већ у то доба, био познат широм Србије по својој књизи „Како живи наш народ“. Стојимировић о Лази Димитријевићу и његовој књизи говори са много уважавања, наводећи да је на њега Лазина књига „учинила врло снажан утисак и она је управо отварала очи свакоме младом српском лекару, који је одлазио у унутрашњост у велику лекарску мисију да помогне свом народу.“ Дружење са др Димитријевићем у многоме је утицало на Стојимировића при формирању ставова о уској повезаности услова живота и стања здравља нашег народа. У радовима објављеним у Српском архиву, наћи ћемо реченице које као да су писане по диктату др Лазе Димитријевића.

Прво место службовања је Крупањ (1896), у коме је лекар среза рађевачког. У Крупњу се среће са сифилисом, који је тада био доста раширен у Подрињу.

Како је изгледала борба против сифилиса у то време, Стојимировић је описао у раду „Нешто о сифилису у Србији“ објављеном у Српском архиву 1897. године: „Баш у доба укинућа истих [среских болница за лечење сифилистичара – прим. З. В] био сам лекар у ср[езу] рађевском, са седиштем у Крупњу, у коме бејаше среска болница, специјално за сифилис, у којој сам радио непуна три месеца, па се иста затвори. Срез је био изодавна познат као опште заражен, с тога је пре неколико година и отворена болница. (...) Била је обична ствар да болесник трећег дана бежи из болнице. Власти, по реферату лекаревом, скидале су одговорност са себе, пишући наредбе једна другој, али нису нашле за нужно ни да болничко рухо врате са села, а камо ли да болесника силом дотерају поново на даље лечење. На тај начин, у оно време када се болница укинула, било је у томе срезу бар двојином више луетичара, него у доба њеног отварања. Као лекар те болнице, одупирао сам се свом силом и противио се затварању болнице, писмено сам известио тад г. Министра о стању заразе, очито престављајући нужну и хитну потребу болнице за што енергичније сузбијање заразе. Као одговор на моју молбу, добих укор следеће садржине: да ја нисам позван да дајем упутства нити поуке г. Министру (а ко ће? – у мојој струци?) и тако остаде на томе да се болница укине.“

Тај рад завршава димитријевићевски резигнираном реченицом: „Држава купи коња па му шталу прави, а онога, који коња јаше, који за домовину живи и мре, који је брани, остављамо необавештена да умире, да се пати и богаље рађа.“[9]

Из Крупња је, у јесен 1896. године, премештен у Лазаревац, где ради као лекар у два среза подунавског округа: колубарском и посавском.

У Лазаревцу је службовао близу пет година, радио је пуном паром, сродио се са народом, и служио му предано. „На свој комодидет нисам полагао, могао ме је свако пробудити и у поноћ и у зору, апсолутно нисам никад правио питање од хонорара, нити сам полагао на господску дистанцу између себе и осталог света. Ја сам у Лазаревцу збиља радио са одушевљењем човека који је нашао свој животни циљ, и да је било по мени ја бих остао у Колубари, као срески лекар, где ме је познавало свако куче“.[10]

Али није то било до др Стојимировића, већ до власти. Једну расправу у вези са женидбом Краља Александра и Драге Машин прекинуо је речима „Сваки има право да се жени женом коју хоће, па и Краљ може, ако му је воља, да узме и црну Циганку.“ Одмах је дојављено „где треба“ да је Стојимировић рекао да се краљ оженио „црном Циганком“ па бива 1901. године премештен, по потреби службе без плаћених трошкова селидбе, у Гучу. „Погодио сам кириџије, натоварио намештај и апотеку, па кренуо јашући на коњу.“ [11]

Ни у Гучи се није дуго задржао. Краљ је путујући по Србији, стигао и у Драгачево. По протоколу сви државни чиновници су поздравили краља у селу Марковци. Краљ се руковао са Стојимировићем и прошао, а иза краља је ишао министар Никола Стефановић звани Калауз. Министар је поздрављајући се са Стојимировићем иронично упитао: „Како ти се овде допада докторе?“. Душан се обрецне на министра, и поручи му да он са дипломом коју има може бити и лекар на Вршкој чуки, али да ће Стефановић кад престане да буде министар опет бити „само Калауз“. Тако потпише себи решење за још један премештај по потреби службе, без селидбених трошкова, не на Вршку чуку, већ у Дервен.

Са Николом Стефановићем срешће се и у ратним годинама. „Он се нашао у Београду 1915. тешко болестан, и ја сам имао задовољство да га првих дана окупације не само снабдевам млеком, него и да га лично клистирам, да бих га спасао смрти од констипације. Наша стара непријатељства смо тако предали забораву. Чим је устао са постеље он је већ 1916. са невероватном старачком енергијом одлазио у генерални гуверман и тамо протестовао са таквом жестином да је то било за дивљење. Тако је тај жилави човек спасао многе главе и одиграо завршну улогу живота на част свога имена“. [12] Др Стојимировић се заједно са Николом Стефановићем 8. априла 1916. године код окупационих власти заузео и за ослобађање ухапшених српских лекара. О овом догађају др Славка Михајловић у својим дневничким белешкама, које је објавила под насловом „Облаци над градом 1914-1918“ 1955. године, пише следеће: „Немци су евакуисали Војну болницу. (...) Тада су ухапшени управник др [Јован] Данић, шеф хируршког одељења др [Живота] Јанковић, др Ћира Панић и економ Јоца Стефановић. (23. март 1916.) Сазнајемо да су три ухапшена лекара и болнички економ пребачени у затвор министарства војске у улици Кнеза Милоша. Дознали смо да их је саслушавао мајор Коста Херман (...) После испитивања и шиканирања, најзад су – заузимањем др Стојимировића и бившег министра Николе Стефановића, који је у мирно време био одликован орденом Немачке гвоздене круне – сва тројица пуштени на слободу. (8. април 1916.) [13] 

Дакле, у зиму 1902, Стојимировић стиже у сврљишки срез, који је тада био међу најсиромашнијима у Кнежевини. „Као и у Крупњу и у Дервену сам имао да се борим са сифилисом, али у већој мери него у Крупњу, и то међу далеко сиромашнијим и примитивнијим светом. Ту сам постао прави стручњак за сифилис.“

За време службовања у Дервену, 1903. године, објавио је два рада у Српском архиву, „Сифилис у Сврљигу“, и „Пелагра у Сврљигу“. Ови радови нису занимљиви само за проучавање историје медицине, већ и за историчаре који се баве социјалном историјом Србије. Богати су подацима о животу народа, стању привреде, узроцима сиромаштва, породичним односима...Тако, на пр. пишући о пелагри у сврљишком срезу, Стојимировић износи веома значајне податке о исхрани становника овог среза „Као што је већ расправљено, познато је да Pellagrа долази услед лоше хране са лошим, незрелим и буђавим кукурузом, што се у овоме срезу, може констатовати у свако доба године. Колико је томе узрок сиромаштина и искључива кукурузна храна, толико има доста и до климатских прилика у овоме крају, тако да време и рано наступајућа јесен са мразевима и сланом ретко које године сачекају рок сазревању кукуруза. (...) Видио сам и хлебац од пасуља и од боба у крајевима који се граниче са сокобањским срезом, јер тамо нису имали ни кукуруза, услед климатских недаћа, пошто није могао ни да стигне за род (заметне), а камо ли да сазре. Сем тога о куваним јелима немају ни појма, јер једва ако у месец дана једном што скувају, (купус, пасуљ или кромпир без меса), а и кујна им је врло проста и једноставна. Услед оваквог стања ствари и појаве болести, од како сам у овоме срезу, прибележио сам 564 пелагрозних.“ [14]

Др Стојимировић је сматрао да лекар треба да буде „социјалан“ да идентификује свој интерес са интересом заједнице и vice verse. Како Дервен није имао добру пијаћу воду, он је од својих средстава финансирао изградњу водовода од извора са Тресибабе, до центра места. Водовод је био дуг три километра, и плаћен је око 2.000 динара, што је износило две трећине његове тадашње годишње плате.

После преврата 1903. др Стојимировић, који је био заклети Обреновићевац и на изборима 18. маја 1903 изабран за посланика са листе Либералне странке, буде премештен због „потреба службе без права на селидбене трошкове“, у Сурдулицу. „Била је јесен када сам тамо стигао и видео да се налазим у једном планинском забаченом крају, где је Бог ђаволу рекао лаку ноћ“.

У Сурдулици је провео једну заиста сурову зиму. Ноћу се није могло изићи из куће, јер су вукови шетали по сокацима. Доласком у економски и културно најзаосталији крај Србије, у коме се ни после ослобођења и припајања Кнежевини нису много промениле навике из турских времена, наилази на пацијенте оболеле од болести које су резултат рђаве исхране и лоших хигијенских прилика. Сем тога, обављајући редовну вакцинацију против великих богиња сусреће се са различитим методама вакцинисања. О овој појави пише рад „Неколико речи о методи вакцинисања“, у коме посебно указује на погубност нестручног вакцинисања. „Премештајући се из среза у срез и пелцовањем толиких срезова, за осам година мога службовања, наилазио сам на претходнике, који су овај посао вршили на разне, па и преживеле, застареле, начине и методе. Наилазио сам на вакцине – белеге, са разним облицима, на разним местима руку и са разним величинама и реакцијама; нарочито напомињем оне, које су Турци још вакцинирали бушењем иглом или трном и сечењем, када су тај посао вршили обични грађани (већином болтаџије, свештеници и учитељи), купујући мају за почетак, а за тим скидајући са већ вакцинисаних особа. Изненадио ме је такав исти метод вакцинирања, бушењем и инцизијом, који сам констатовао у току последњих година, и међу лекарима. Наишао сам на један случај, где је вакцинација вршена поткожним бушењем, да се је на томе месту отворила рана, у виду конуса, чији је базис била кожа, а врх у дубини, на коме се кост (Humerus) бели у величини јаче од сочива. Овакав случај и овакве последице, не могу се никако правдати, тим пре: што се вакцинацијом не иде на то, да се особа онакази и да добије органске махне и препреке функција повређених мускула, и то у данашње време, када Србија има довољан број спремних и савремених лекара.“ Рад завршава практичним упутством „да сви лекари употребе само метод вакцинисања, скарификацијом (гребањем), а да се одбаце све остале методе.“ [15]

Године 1904. узима одсуство и одлази у Беч, где специјализује интерну медицину код Нотангеловог наследника славног интернисте Најсера.

По завршетку специјализације (1905) добија посао у Гроцкој, где је имао да се бори са ендемичним трбушним тифусом, туберкулозом и сифилисом, чија су жаришта била ромска насеља. Ту се среће и са маларијом, од које је некад и сам боловао. Захваљујући тим практичним знањима, успешно је радио на сузбијању маларије која се масовно појавила у Београду 1916. и 1917. године.

У Болницу за душевне болести, долази као лекар интерниста 1908. године. У тој болници ће бити и примаријус и управник, и у њој ће дочекати пензију. Радећи у Душевној болницу, у тој мери ће усавршити психијатрију, да је између два рата дуго година сматран за водећег психијатра у Србији. Као психијатар био је и заклети судски вештак, и о том свом послу он говори превасходно хвалећи претходнике (др Данића и др Суботића) који су му били узор, али и наследнике – своје ученике (др Вујића).

Десетак година пре Стојимировићевог доласка, ову болницу је посетио, у намери да разговара са душевним болесницима починиоцима најтежих кривичних дела, и полицијски капетан из Косјерића, који је под псеудонимом Jamot. своје утиске објавио у листу Полицијски гласник 1899. године. Ево његовог запажања: „Гвоздена се врата за нама затворише и ми се нађосмо у другом свету. Корачасмо даље лепим вртом. Нама се придружи и умоболни учитељ, који као кротак и безопасан ужива већу слободу и више се убраја у управно, но у болесничко особље. Беше пријатан пролетњи дан. Кестенови се развијаху, липе беху пуне свежег зеленила, а шарено пољско цвеће, свуда около дома, заносило је својим бојама и опојним мирисом. На једноме крају прекопаваше земљу једна гомила вредних посленика.“ [16]

Начин лечења болесника у Душевној болници су у време доласка др Душана Стојимировића у њу, били засновани на тада важећој доктрини у европским установама тог типа. У њој су били укинути хладни тушеви и лечење хладном водом. Лудачка кошуља, везивање за кревет и ћелија су дозвољавани само по нахођењу лекара или лекарског помоћника. Стојимировић наводи у Казивањима да је Душевна болница тада била на апсолутно истој висини као ма која душевна болница у иностранству, а била је боље уређена, него све болнице сличног типа на Балкану, па гдегде и у Европи. Лакши болесници су радили у башти, у кујни, у перионици, били су у сталној полуслободи у башти или у парку круга. Пацијенти су могли да читају, пишу, играју карата, домине, шах, да саде цвеће и разговарају међусобно.

Управник болнице био је др Јован Данић, психијатар, а у болници су поред др Стојимировића радили још и психијатар др Војислав М. Суботић – млађи и Ђорђе Шајковић, лекарски помоћник. Посао лечења душевних болесника није био нимало лак. Др Стојимировић о њему говори следеће: „Психички лечити човека није нимало лак, ни једноставан посао. (...) У сваком случају треба га разумети и бити хуман. (...) Сваки од нас при посматрању болесника и његове болести треба да пође од себе и да каже себи: То може и мене снаћи! – па да му то буде полазна тачка у борби са болешћу у жељи да болеснику олакша његово стање. Ако нема те самилости и таквог гледања, лекар треба да дигне руке од медицине, а поготово од психијатрије!“ [17]

Први светски рат је затекао др Стојимировића у Београду на редовној дужности у Душевној болници. У Београду је на месту ратног управника Душевне болнице био све време рата. Кратко време, у јесен 1915. године био је и управник Опште болнице. Пре прве окупације (1914. године) београдске болнице су радиле „под кишом куршума“. Др Стојимировић каже: „радили смо врло напорно, управо онако како нам је налагала позивна, патриотска и човечанска дужност. Али је тачно и то, да је београдски свет то и ценио и да нам је цела Србија одавала признање за тај рад у Београду, који је бомбардован аустријским мониторима и топовима са Бежанијске косе. Поред Славке Михајловић, уз мене је радила и др Радмила Милошевић, доцније удата за министра Бранка Лазаревића, кћи прве српске лекарке Драге Љочић. Радмила је мртва и ја могу да кажем да је била херој – жена и херој – лекар, као и Славка... Уз њих је радио као оператор недовршени студент медицине Најман, човек великог хируршког талента, кога су болест и смрт рано оборили.“ [18]

Тифус који је пустошио Србијом после повлачења аустроугарске војске није мимоишао ни Београд. „Тифус је пратио победу, косећи не само војску, него и грађане, па гa је било и у Београду! Ја сам узео врло активног учешћа у његовом сузбијању и нисам ни тренутка био у мањој опасности да гa добијем, него они моји другови лекари који су те године животом платили своје залагање у лечењу тифусно оболелих. Цела је Србија живела у паници од тифуса, већој него што је био и сам страх од Аустријанаца. Морао сам да летим по Београду на све стране и да месецима спавам само по 3-4 часа дневно.“ [19] Захваљујући превентивним мерама, пре свега доброј хигијени болесника и зграде у којој су били смештени, тифус није продро у Душевну болницу. Велику помоћ у сузбијању тифуса пружиле су стране медицинске мисије. Др Стојимировић посебно помиње улогу француске мисије. Француска мисија је стигла у Београд 24 марта 1915. На челу те мисије био је проф. Гасту. Француска мисија је посебно била посвећена искорењивању пегавца међу београдским Циганима на Чубури, где се пегавац најдуже задржао, претећи увек да се претвори у разбуктало жариште. „Мајор Гасту је на мој предлог усредсредио своје напоре да помогне београдским Циганима, а преко њих и Београду и нашој земљи. Он је зато био тако популаран међу београдским Циганима, да су га они звали кум Гасту“. [20]

Друга страна медицинска мисија, чију улогу посебно наглашава др Стојимировић, је америчка мисија коју је предводио др Рајан: „Што се тиче Американца др Рајана – чије ће име остати заувек блиставо и незаборавно! – он је за нас чинио више него ико. Он је остао са нама и 1915. године, када су Аустријанци поново ушли у Београд, и он је сарађивао са мном тако братски, као да је и сам Србин. Један отворенији и мужанственији карактер од његовога се заиста не може замислити. Био је јунак и пред гранатама и пред Аустријанцима када су улазили у Београд!“ [21]

14 септембра 1915 године др Душан Стојимировић прима наредбу Министра унутрашњих послова да као управник две болнице (Душевне и Опште) организује њихов непрекидни рад, „јер се болесници и евентуални рањеници немају где евакуисати. Зато, у случају евакуације Београда, један од болничких лекара мора остати да констатује шта је било са болесницима и болничком имовином.“ [22]

Др Стојимировић је, поштујући ову наредбу, остао у Београду и примио управу свих цивилних болница, примивши аутоматски и дужност да их „преда“ непријатељу. Одмах по уласку окупационих снага, Немци су преузели сва одељења Опште државне болнице на Врачару. Захтевали су да се Душевна болница исели из Београда у зграде топчидерског казамата, а да се све њене зграде уступе немачкој ратној болници. Др Стојимировић се обратио аустријским лекарима, који су према њему као бечком ђаку били предусретљиви. Рекао им је да одбија да пресели Душевну болницу и да се предаје „у заробљеништво“ а да они „сами приме Душевну болницу, па да у њој поставе лекаре Југословене из своје војске.“ Аустријанци су стали на његову страну. Немачки захтев је одбијен, болница је остала на своме месту, а како Аустријанцима није било до тога да је узму у своје руке, остао ја на њеном челу, по изричном наређењу њених војно – санитетских власти и окупационог „гувернемана“.

Као управник Душевне болнице, поред обавеза које је имао као лекар, морао је да брине како да „кроз оне гладне и уопште критичне године“ прехрани и одене више стотина болесника. Већ су се наговештавали дани глади. „Исхрана је јако отежана. Шећера уопште нема (...) Хлеб који је стајао двадесет пара динарских и тежио један килограм, сада стаје шездесет пара, црн је, и не мери килограм. (...) Због велике оскудице, народ бесомучно наваљује на све радње. Честе туче завршавају се разбијеним главама. Сваког дана се догађа да се старији људи и жене онесвешћују чекајући у редовима. (27. март 1915)“ [23] Да би обезбедио колико-толико хране за болеснике др Стојимировић је у јесен 1915. организовао „акцију“ у којој су болесници прериљали болнички парк и засејали кромпир и поврће. Од старих предратних пацијената из околних села добијао је храну и огрев. Болница је добијала редовно, мада оскудно, снабдевање и од Аустријанаца. Та снабдевања нису престајала да стижу ни када је од јесени 1916. године наступила велика несташица хране. У душевној болници је било и болесних аустријских војника.

Стање за време друге окупације се драматично погоршавало. Др Славка Михајловић у свом дневнику бележи: „Данас је изашла наредба да се месо може куповати само два пута недељно. (27. фебруар 1916) [24] „Од 1. октобра издаваће се хлебно брашно на основу легитимација, по 240 грама на особу, или 320 грама хлеба дневно. (25. септембар 1916.)“ [25] „Од данас су уведени безмасни дани. Уторником и недељом месарама и продавницама је забрањена продаја масти. Казна за прекршај износи 1.000 круна или три месеца затвора. (1. новембар 1916.)“ [26] „Данас је поново смањено следовање меса. Једној особи припада 100 гр меса за четири дана. Деца до седам година га не добијају. Одрасли добијају свега 200, а деца 100 гр брашна и то за четири дана. (28. фебруар 1917.) [27] „Од данас ће се, на једну особу, издавати по 2 килограма кукурузног брашна сваких 10 дана. Народ једе суву проју, јер нема масти. Скупљају се пужеви и бере се коприва. Она је готово главна храна поред проје и качамака.“ (20. април 1917.) [28]

У Душевној болници су тих година радили и др Миодраг Јевремовић „париски ђак, фини и племенити човек, који је тако савесно вршио своју дужност, да му нико млађи није био раван“, бивши управник др Суботић и докторант Милан Јовановић. „Суботић је у то време био скрхан породичном трагедијом: умро му је син јединац, медицинар Лука, а за њим је убрзо отишла и његова мати, Суботићева прва жена Меланија, рођена племенита Бајић“. [30]

За све време трајања окупације „Душевна болница у Београду је била једина de facto неокупирана и неприкосновена територија Србије и ја сам у њој могао крити кога хоћу и чинити шта хоћу, јер нико од власти није волео да долази у њу и да се нађе у друштву лудих.“ [29]

С јесени 1915. године у др Стојимировић је у Душевну болницу „склонио“ апотекара Опште државне болнице Младена Кокановића, и апотекара Радомира Стојића. Радомир је био тешко рањен, па је смештен у војну болницу код Немаца, да би кад прездрави био послат у заробљеништво. „Једне вечери ми смо га украли и на носилима донели к себи у Душевну болницу. После је остао ту три године уз мене и Кокановића као апотекарски помоћник.“ [31]

У ратним годинама, др Стојимировић је, поред рада у болници, обилазио и своју клијентелу коју је имао из приватне праксе. Визите није наплаћивао у оним кућама чији је домаћин био на фронту или у интернацији. Било је дана када је имао и до сто консултација, прегледа и визита. „Кад се свршио рат, многи су демобилисани људи долазили да ми плате или да ми само захвале, за лекарске услуге које сам чинио њиховима у њиховом одсуству. Тако сам стекао пријатељства за цео живот и клијентелу коју није имао нико у Београду осем мене. Јер ми се није десило, да ме је кућа у коју сам једном ушао заменила другим лекарем другачије него на мој захтев, а често и на моју молбу.“ [32]

По ослобођењу др Стојимировић је наставио редовни рад у Душевној болници, прво као примаријус, а после смрти др Војислава М. Суботића – млађег и као управник болнице. Приликом оснивања Медицинског факултета, понуђено му је место предавача за предмет неуропсихијатрије, што је он са захвалношћу одбио. „Ја сам, наравно, могао да и сам уђем у коло његових првих наставника, али ми то није конвенирало. Мислио сам да сам кориснији лечећи, него учећи друге да лече. Али су вежбе из психијатрије студенти вршили у мојој болници, под мојим надзором и ја сам био у стању, да на лицу места допринесем својим практичним искуством онде где је ваљало допунити теорију и помоћи наставу примером из праксе“ [33]

Активно учествује у оснивању двеју нових душевних болница –у Ковину и у Топоници код Ниша.

Болница у Ковину је основана у лето 1924. године. У време њеног оснивања, ситуација у Краљевини је била крајње напета. Јачају сепаратистички покрети у Хрватској. На делу је криза Владе, коју политичари покушавају да реше договором са хрватским странкама. У Дреници бесни качачка побуна. Млада југословенска држава налази се у првој озбиљној кризи. Имајући у виду, те опште околности занимљив је начин на који др Душан Стојимировић организује „селидбу“ болесника из београдске Душевне болнице у новоосновану болницу у Ковину. „Ја сам на челу својих штићеника промарширао кроз Београд и транспортовао их у њихову кућу у Ковину. На челу поворке је један лудак носио велику југословенску заставу, a хор лудих је певао. Новине су о томе писале као о једној великој сензацији своје врсте. Сви су стигли на место опредељења, а да нико није побегао, нити се удавио.“ [34]

Поред редовне лекарске праксе, др Стојимировић је у међуратном периоду био посвећен и филантропском раду. Знатним новчаним прилозима помаже домове за нахочад и сиротињу. Ради као бесплатан лекар Дома малолетника. Све до 1945. године свакодневно посећује Дом слепих девојака, ради као њихов добровољни лекар, помаже дајући лекове, материјал за плетиво, набављајући храну. Између два рата помаже мензу за сиромашне студенте медицине, са по више хиљада динара месечно. Истовремено обезбеђује и помоћ других, пре свега богатих београдских трговаца који су били његови пацијенти. [35]

За свој рад, лекарски и хуманитарни, награђен је 1933. године великом прославом поводом 35. годишњице рада. Прослава је одржана у великој дворани новог универзитета. Свечаности су присуствовали и „изасланик Њ. В. Краља, генералштабни потпуковник г. Драгутин П. Савић; изасланик Њ. Св. патријарха, г. Викентије Вујић; изасланик министра социјалне политике и народног здравља г. др. Војислав Миловановић, представници грађанског и војног санитета, београдских културних друштава, универзитета и многобројни грађани и пријатељи г. др. Стојимировића.“ Свечану академију отворио је председник одбора за прославу, др Рихард Буријан, професор универзитета, а о др Стојимировићу говорили су др Смиљанић, који је одржао предавање о социјалном значају лекарског позива, др Лаза Станојевић, професор универзитета, о др. Стојимировићу као управнику болнице за душевне болести. После њих др Владимир Вујић, доцент универзитета, изнео је укратко живот и рад г. др. Стојимировића, а Никола Половина, директор Треће женске гимназије у Београду, изнео је веома занимљиве податке о приликама и раду др Стојимировића за време непријатељске окупације Београда. „На јучерашњој свечаности предато је г. др. Стојимировићу одликовање Св. Саве II степена.“ [36]

У периоду између два светска рата др Душан Стојимировић има запажену улогу у хоспитализовању и лечењу принца Ђорђа Карађорђевића. Будући да су у вези са тим догађајима настале бројне контроверзе посебну пажњу посветићемо тим догађајима.

Медицински разлози су условили да се Ђорђе Карађорђевић хоспитализује, а политички да му се онемогући свака његова комуникација са спољним светом. Идеолошке побуде, после 1945, условиле су да се створи мит „о принцу, кога је душевно здравог, рођени брат сместио у лудницу, не би ли могао да му отме престо и спроводи своја самовлашће“. У стварању тог мита учествовао је и један од лекара који су у Топоници лечили Ђорђа Карађорђевића, др Урош Јекић, психијатар, непосредно по Другом светском рату министар здравља Србије, потом и професор Медицинског факултета у Београду. На име др Стојимировића, кога је Јекић апострофирао као главног „тамничара“ бачена је сенка, па ће се овом приликом, покушати са осветљавањем и тог догађаја, и постављањем др Стојимировића на право место у драми која се одвијала од 1926. до 1941. године.

Промене у понашању принца Ђорђа уочене су непосредно по повратку династије Карађорђевић на престо Краљевине Србије. У рапортима дежурних официра Живана Павловића и Јована Јовановића од 20, 22. и 25. марта 1905. године стоји да је Ђорђе Карађорђевић „према својим ордонансима неповерљив; оптужује их да кују заверу против њега и да хоће да га убију; неколико официра је затражило да буде ослобођено те дужности. Због свог понашања кажњаван је затвором на Калемегдану, али је он и у време издржавања казне шетао бедемима и бацао се каменицама на пролазнике.“ [37] И сам принц Ђорђе се жалио на своју гадну нарав: „Ја сам и мога Чичу (тако је назвао краља) једном ударио ногом у трбух и он је звонио за жандарме да ме вежу; они су дошли, али нису смели да ми приђу. Ја, када се наљутим, у стању сам да убијем: ето, ја сам хтео секиром да убијем мога брата Александра, али он се склонио; после га је краљ морао послати у Русију.“ [38]

У новембру 1905. аустријски посланик је јавио својој влади: „О понашању очевидно неурачунљивог принца шире се без престанка најнемогућије вести...“ [39]

Садистичке склоности принца Ђорђа нарочито су се испољавале у мучењу животиња.

Речју, стање душевног здравља принца Ђорђа се у тој мери погоршавало, да је Краљ Петар изразио жељу да се његов оболели син лечи у неком од озбиљнијих завода за нервне болеснике. У лето 1912. упућен најпре у Париз, где га је у специјалној болници префектуре полиције прегледао професор Дипре. После неколико прегледа и разговора у лекарском конзилијуму (др Дипре, др Гутон, др Доајен) установљена је и дијагноза. У њој се наводило да се пацијент налазио у стању нервозе са напетошћу и нестабилношћу, имао је хипохондричне сметње, страх од тровања, неповерење, бојазан од слабости, идеје о самоубиству. Захтевало се да буде под сталним надзором стручног лица. Др Дипре је тврдио да је болесник био у стању да почини неразумне и опасне поступке.

Професор Дипре је код принца Ђорђа запазио претерану охолост и јако изражену сујету, претерано осећања важности сопствене личности, памети и вредности и презир према околини, коју сумњичи за рђаве намере према њему. Закључио је да се у овој фази развоја болести не може говорити о принудном лечењу у психијатријској болници, „али та мера може бити у будућности потребна, ако би се његово душевно стање погоршало. У овом случају, на основу свог стања духовог поремећаја, болесник се мора сматрати као неспособан да заузме високи положај, на коме је тај човек под теретом тешких одговорности и важних одлука.“ Препоручио је лечење у заводу полуотвореног типа. [40] Принц Ђорђе је прихватио да оде у санаторијум Глион (Швајцарска). У санаторијуму се није дуго задржао, будући да је због насилничког понашања које је испољавао како према медицинском особљу, тако и својим пратиоцима, био замољен да га напусти.

По окончању Првог светског рата, принц Ђорђе почиње да добија и идеју да би он могао да се врати на чело државе, али као председник Републике. У духу тих својих идеја јавно заговара укидање монархије, кокетује са хрватским сепаратистичким странкама. И у свакодневном животу његово понашање се не може описати као понашање цивилизованог човека. Одлази у Париз, 1922. године, са намером да се тамо стално настани, верујући да ће му боравак ван Србије донети олакшање. Међутим у посланству Краљевине Југославије прави скандале. Прети револвером запосленима. На једвите јаде успевају да га приволе да оде на преглед. Крајем априла те године прегледа га проф. др Јаков Рубиновић, управник болнице, експерт психијатар при првостепеним и апелационим судовима. У опсежном извештају проф Рубиновић констатује ексцентричност, укоченост погледа, агресивност, себичност, уображеност, безграничну хипертрофију његовог „ја“, из које произлази и манија гоњења. „Гајећи тако у потпуној усамљености анормално претеране егоистичне и охоле осећаје“ – стоји у извештају лекара – „сам принц Ђорђе створио је око себе атмосферу неповерења и непријатељства, које га гони... Његов поглед, у исто време сумњив и неповерљив, сведочи о овој узнемиравајућој склоности једног човека, који за себе верује да је ’гоњен’ и који према томе стално има на уму и готов је да викне ’стани ко иде’. О томе је доказ што уза се носи револвер и о томе се хвали.“ [41] Др Рубиновић је дао следећу препоруку: „Желети је да се установи надлежан психички надзор, који би, колико је то могуће, инспирисао поверење Њ. К. В. и Краљевској породици, и који би имао да хитно интервенише и предузме све медицинске корисне мере, које би биле диктоване околностима.“ [42]

Четири године касније његово стање се погоршава и Краљ Александар заједно са Дворским саветом доноси одлуку да се Ђорђе упути на имање у Бељу у пратњи искусног стручњака који би посматрао његово понашање и дао предлог мера за лечење оболелог принца.

У мемоарима насловљеним „Истина о моме животу“ Ђорђе Карађорђевић пише и о интернацији на краљевско имање у Бељу, потом и боравку у болници за душевне болести, у Топоници код Ниша. На броду „Мачва“ којим је из Београда одвезен на Беље први пут је срео др Стојимировића. Тај сусрет описује следећим речима „Неки симпатичан омањи господин хита ми у сусрет. Има нечег пријатног у његовим плавим очима, којима као да жмирка, док ми прилази. – Ја сам доктор Стојимировић – каже љубазно и срдачно ме прихвата, док уморним кораком полазим у салон брода. – Ваш поштовалац и ваш пријатељ. Прво лице које ме од јутрос са симпатијама гледа, и прво које говори о пријатељству и уважавању... Зар има још добрих људи и пријатеља?“ [43] „Добри доктор је желео да ми олакша положај и улије наду.“ [44] Дане по одласку др Стојимировића из Беља описује на следећи начин: „Опет сам се нашао сам. Без пријатеља и без икога да поразговарам. Тамница је постајала све тежа, а самоћа која ме је чекала – најтежа.“ [45] Принц Ђорђе ће наћи и алиби за др Стојимировића и његово учешће у интернацији у Беље, потом и хоспитализацију у Топоници, и тиме уклонити његову одговорност за недаће које су га снашле. Речима „али он није психијатар, он је лекар интерниста...“ [46] потрудиће се да ослободи др Стојимировића сваке одговорности. Уосталом, и писма која је писао Стојимировићу углавном се односе на стање његовог телесног здравља, она не садрже оптужбе против Стојимировића за затварање у душевну болницу. У тим писмима он ће упутити и увреде Стојимировићу, називајући га „ћоравком“ и „псивологом“, али, те увреде су пре свега последица замора при писању дугих писама, очаја због положаја у коме се нашао, поступања психијатра који се о њему старао за време боравка у Топоници, и оне су благе у односу на директне најпримитивније псовке које је у „депешама“ слао своме брату, не поштедевши при том ни Краљицу, ни његову децу.[1] [47] Лекаре који су га лечили он назива далеко погрднијим именом, једнога од њих и директно оптужујући да има задатак да му додатно отежа боравак у болници.

У Топоници су Ђорђа Карађорђевића лечили др Владимир Вујић, тада доцент Медицинског факултета и др Урош Јекић. Њих Ђорђе Карађорђевић означава у својим мемоарима иницијалом В. [Вујића] и песудоиницијалом Н. [Јекића]. Ђорђе Карађорђевић ће изузетно лоше говорити о овом потоњем. И не само у успоменама (у којима назва др Јекића „тамничаром у белом мантилу“)[2], већ и у писмима које је слао др Стојимировићу из Топонице: „питао сам вашег блесавог и одвратног Јекића“.[3] [48] За доктора Вујића неће употребљавати тешке речи. Једноставна констатација „Доктор В. је знао истину. (...) Знао је доктор још и то, да је сам краљ одредио њега да ме чува...“ биће довољна да опише Вујићеву улогу у овој „афери“. [49]

Др Урош Јекић је Михаилу Поповском, аутору књиге Ђорђе – краљевић СХС, изнео своје виђење затварања Ђорђа Карађорђевића у Топоницу: „Сметао је краљу Александру и двору и хтели су да га се отресу. А доктор Стојимировић? Не могавши да нађе ’бољу‛ дијагнозу прикачио је Ђорђу шизофренију. Нешто сасвим неодрживо за његове тадашње године. Ми лекари, који смо касније, стицајем околности, били у принчевој близини, знали смо право стање ствари. Али свесни апсурда, његовог и нашег, нисмо ништа друго могли него да све то примамо онако како нам је сервирано.“ Описујући изузетно тешке услове рада у болници, напоре којима је био изложен, изнеће и разлоге због којих је прихватио да, поред свега, остане да ради у њој: „Остао сам у овој болници где сам касније био управник, јер је понуда била привлачна. Добио сам две плате: од краљевског двора четири, а од болнице три хиљаде динара.“ [50] Између Ђорђа Карађорђевића и др Јекића никада није успостављен прави контакт, тако пожељан између пацијента и лекара. [51]

Др Душан Стојимировић ће у „Казивањима...“ о својој улози у лечењу принца Ђорђа говори веома кратко. „По службеној дужности сам био у Ковину и Топоници, док сам организовао тамошње сервисе, а доцније док сам лечио душевно оболелог краљевића Ђорђа (прво на Бељу, затим у Топоници). У вези са њим сам имао често прилике да разговарам са краљем Александром, који се братски бринуо о Краљевићу.“ [52]

Милан Јовановић Стојимировић, сестрић Душанов, у Додатку „Казивања“ бележи да је већ озбиљно оболели др Стојимировић једном лекару који га је обишао упутио следеће речи: „... умирем, брате мој Никодије, али сматрам за потребно да опет кажем: нема лекара и нема медицине, ако се одступи од светих начела да лекар мора да помаже свакоме, па и најцрњем своме непријатељу, да не сме никада да иде за новчаном коришћу и да никада не сме да одаје лекарску тајну, осем када је то у вишем јавном интересу.“ (Подвлачења М.Ј.С). [53] Ако пођемо од претпоставке да Стојимировић под лекарском тајном није подразумевао само поверљив однос између пацијента и лекара (уосталом регулисан Законом) већ, да је том појму давао дубљи езотеријски значај (тајна = скуп знања и обавеза који сваки заклети члан заједнице мора да увек има на уму док практикује знање којим је обдарен) онда се „виши јавни интерес“ може тумачити као онај интерес који ослобађа лекара заклетве коју је положио, и налаже његово делање у правцу реализације тог вишег интереса.

Виши јавни интерес је оличен у очувању државне творевине, која је у трећој деценији прошлог века била поткопаних темеља.

Стојимировић је тиме, пред смрт, окончао и дилему која се јавља: који су разлози били примарни да у року од неколико дана да два различита лекарска налаза када је болест Ђорђа Карађорђевића у питању.

У првом извештају од 11. маја 1925. године стоји да с обзиром на душевно стање принца Ђорђа није потребно „интернирање“ „По углед династије и постојећег државног уређења, једино потпуна изолација од свега била би рационална мера до каснијег стишавања његовог ефективитета услед потпуне, сенилне (старачке) промене карактера.“ [54]

У другом извештају, који пише пошто је суочен са сликом комплетног политичког и безбедоносног стања у земљи, као и са свим активностима принца Ђорђа које доприносе даљим и дубљим тензијама у крхкој државној творевини, стоји и нова дијагноза: „Његова се болест назива шизофренијом. Такав ће остати доживотно.“ Такође и „он не може услед своје болести да увиди нелогичност својих поступака и речи. (...) Не може да увиди да су његови погледи на државно уређење посве погрешни и неизводљиви на такав отворен начин, пошто он то свуда јавно говори . С тога по безбедност околине и у интересу његовом, пошто је врло опасан по околину, једино и безусловно потпуна изолација од света ради чувања и лечења, за сада би била рационална мера – од евентуалног стишавања његових болесних идеја.“ [55]

У сваком случају, поступак др Стојимировића остаће предмет даљих и дубљих анализа.

Др Душан Стојимировић је Други светски рат провео у Београду лечећи своје пацијенте. Ни Други светски рат није безболно прошао за др Стојимировића. И овом приликом делио је судбину својих суграђана. Кућа му је била два пута тешко оштећена приликом бомбардовања Београда (немачког 1941. и савезничког 1944. године) У децембру 1943. физички га је напао један немачки официр. Повреде су биле такве природе да је морао да буде оперисан. На Тројицу исте године „под предтекстом да су на основу мојих уверења неке студенткиње добиле дозволу да иду у унутрашњост на лечење, а оне отишле у шуму“ ухапшен је од стране српске полиције. Само захваљујући интервенцијама угледних пријатеља био је пуштен из притвора. [56]

Своју лекарску праксу је обављао све до 1954. године.

Живот и прикљученија др Душана Стојимировића окончани су 17. августа 1955. године. Из капеле на Новом гробљу испраћен је пут Смедерева 18. августа. Том испраћају је присуствовало око 500 лица. Сахрањен је 19. августа у својој породичној гробници. Иако је било објављено да ће се сахрана обавити у уском породичном кругу, на погребу је било толико људи, да је опело извршено под ведрим небом, јер је црква била мала да прими толики свет.

Напомене

[1] Paracelzus. Metafizička medicina, Alfa, Beograd, Draganić, Zemun, 1990, str. 26

[2] Стојимировић Д. Казивања дата историчару медицине санитетском ђенералу др Влади Станојевићу-Трнском, Смедерево, 2007

[3] Стојимировић Д. Казивања, стр. 9

[4] Стојимировић Д. Казивања, стр. 11

[5] Стојимировић Д. Казивања, стр. 20

[6] Стојимировић Д. Казивања, стр. 21

[7] Стојимировић Д. Казивања, стр. 21

[8] Стојимировић Д. Казивања, стр. 22

[9] Стојимировић Д. Нешто о сифилису у Србији, Српски архив за целокупно лекарство, 1897, 12:608

[10] Стојимировић Д. Казивања, стр. 34

[11] Стојимировић Д. Казивања, стр. 35

[12] Стојимировић Д. Казивања, стр. 84

[13] Михајловић С. Облаци над градом 1914–1918, издање аутора, Београд, стр. 142

[14] Стојимировић Д. Пелагра у Сврљигу, Српски архив за целокупно лекарство, 1903, 10:437

[15] Стојимировић Д. Неколико речи о методи вакцинисања, Српски архив за целокупно лекарство, 1904, 1:11

[16] Jamot. Злочинци међу лудацима (слика из луднице), Полицијски гласник, 1899, 38:292

[17] Стојимировић Д. Казивања, стр. 57

[18] Стојимировић Д. Казивања, стр. 66

[19] Стојимировић Д. Казивања, стр. 68

[20] Стојимировић Д. Казивања, стр. 71

[21] На истом месту

[22] Стојимировић Д. Казивања, стр. 73

[23] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 105

[24] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 141

[25] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 152

[26] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 154

[27] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 163

[28] Михајловић С. Облаци над градом, стр. 166

[29] Стојимировић Д. Казивања, стр. 76

[30] Стојимировић Д. Казивања, стр. 77

[31] На истом месту

[32] Стојимировић Д. Казивања, стр. 88

[33] Стојимировић Д. Казивања, стр. 62

[34] Стојимировић Д. Казивања, стр. 88

[35] Јовановић Стојимировић М. Допуна, у Стојимировић Д. Казивања, стр103

[36] Прослава г. др. Душана Стојимировића, Политика, бр. 9006, понедељак 12 јун 1933, стр. 7

[37] АЈ, фонд Војислава Јовановића Марамба, рапорти дежурних официра Живана Павловића, Јов. Јовановића од 20, 22. 25 марта 1905. цитирано према Глигоријевић Б. Краљ Александар Карађорђевић, I, Завод за уџбенике, Београд, 2002, стр. 10

[38] АЈ, фонд Вијослава Јовановића Марамба, ф. 12. изјава Боре Тодоровића, краљевог ађутанта под заклетвом. Глигоријевић Б, на истом месту

[39] Глигоријевић Б, Краљ Александар Карађорђевић, I, стр. 11

[40] АЈ, фонд Војислава Јовановића Марамба, ф. 13, налаз лекара др Дипреа од 12. VIII 1912. Глигоријевић Б, Краљ Александар Карађорђевић, I, стр. 34

[41] АЈ, фонд Војислава Јовановића Марамба, Краљеви папири, ф. 12, извештај др Јакова Рубиновића, Париз, 8. V 1922. цитирано према Глигоријевић Б. Краљ Александар Карађорђевић, II, Завод за уџбенике, Београд, 2002, стр. 137

[42] Глигоријевић Б. На истом месту

[43] Карађорђевић Ђ. Истина о моме животу, Београд, 1988, стр. 407)

[44] Карађорђевић Ђ. Истина о моме животу, стр. 412

[45] Карађорђевић Ђ. Истина о моме животу, 414

[46] Карађорђевић Ђ. Истина о моме животу, 441

[47] Поповски М. Ђорђе – краљевић СХС, Београд, 1980, Прилог: Документа

[48] Поповски М. Ђорђе – краљевић СХС, стр. 117

[49] Карађорђевић Ђ. Истина о моме животу, стр. 445)

[50] Поповски М. Ђорђе – краљевић СХС, стр. 118)

[51] На истом месту.

[52] Стојимировић Д. Казивања, стр. 91

[53] Јовановић Стојимировић М. Допуна, у Стојимировић Д. Казивања, стр. 108

[54] Поповски М. Ђорђе – краљевић СХС, стр. 110

[55] На истом месту

[56] Стојимировић Д. Казивања, стр. 96

---

[1] Сваку „депешу“ упућену Александру, Ђорђе насловљава са „Краљу Александру, тровачу, изнуђачу и подмећивачу“. Посебно обратити пажњу на депешу од 12. 6. 1932. Поповски М. Ђорђе – краљевић СХС, Београд, 1980, Прилог: Документа

[2] Позвао сам доктора Н. [Јекића]и изложио му своју замисао [да гаји фазане]. (...) Предлог је одбијен. Уместо гајења фазана предложено ми је – да стружем даске. (...) О зла судбино, јеси ли морала баш мени да доделиш, уз овакве патње, и овакве лекаре психијатре! Не знам шта сам све рекао у лице овом „хуманисти“ [др Јекићу] кад ми је саопштио своју одлику, али памтим да сам грмео и да ми је од тога било лакше. – Напоље! – викао сам разјарено. – Напоље, мучитељу душе... Душа ти је мрачна, као и твоји методи. (...)Моји доктори ме све више драже. Потраје ли овако, почећу да добијам нападе чим их угледам. (...) Наставе ли доктори да ме овако провоцирају, не знам докле ћу моћи да се савлађујем. (...)А доктори не престају да ме провоцирају на разне начине. Истина о мом животу, 450-452

[3] Из депеше Ђорђа Карађорђевића упућене 7.7.1931. др Стојимировићу, Михаило Поповски, Ђорђе – краљевић СХС, Београд, 1980, стр. 117