Славица Поповић-Филиповић

Српски потпорни фонд и госпођа Гертруда Карингтон Вајлд

Оснивање Српског потпорног фонда (the Serbian Relief Fund, 1914–1921) у Лондону, 23. септембра 1914. године, покренули су пријатељи српског народа у Великој Британији. Деловање фонда одржавано је добровољним прилозима из Велике Британије и из земаља британског Комонвелта (Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Индонезије, Индије, Јужне Африке...). Донацијама је прикупљено укупно 790.000 фунти стерлинга, а у санитетском и другом материјалу у вредности од 250.000. Од оснивања па до краја свог постојања Српски потпорни фонд је био и остао приватно и независно хуманитарно удружење.

Велика подршка у оснивању Српског потпорног фонда дошла је од угледних личности: чланова парламента, лордова, политичара, историчара, новинара, писаца... Међу њима су били: Роберт Вилијам Ситон Вотсон, историчар и новинар, Бертрам Кристијан, новинар, Дејвид Лојд Џорџ, члан парламента и министар финансија у британској влади, Хенри Викам Стид, новинар и уредник Тајмса, сер Артур Џон Еванс, професор на Оксфорду, археолог (открио је Кносос на Криту), леди Хелен Бојл и њен син сер Едвард Бојл, члан Балканског комитета, сер Чарлс Вилијам Чедвик Оуман, професор историје на Оксфорду, Џорџ Маколи Травелијан, предавач историје на Кембриџу, Харолд Темперли, историчар на Кембриџу, А. Х. Тејлор, историчар, Волтер Херингтон Кроферд–Прајс, новинар, сер Валентин Чирол, новинар Тајмса, сер Едмунд Џон Монсон, дугогодишњи дипломата у Цариграду и на Балкану и други.

У оснивању фонда учествовао је један број српских интелектуалаца: Јован Цвијић, географ, оснивач Српског географског друштва, професор Велике школе, Богдан Поповић, професор и писац, Матија Бошковић, краљевски српски посланик у Енглеској, Славко Грујић, српски дипломата, Павле Поповић, књижевни историчар, критичар, професор, Гргур Јакшић, дугогодишњи краљевски српски посланик у Паризу, Војислав М. Јовановић, књижевни историчар, др Александар Белић, лингвиста, професор Велике школе, Тихомир Ђорђевић, историчар, етнолог, др Милан Ђурчин, лекар и други. Ништа мању улогу нису имали ни Чедомиљ Мијатовић, историчар, политичар, дипломата, писац, Владика Николај Велимировић, духовник, мислилац, писац и други.

Оснивање и деловање Српског потпорног фонда посебно је подржало неколико жена, које су захваљујући својој животној судбини боље упознале Србију и српски народ. Биле су то Мабел Данлоп Грујић, супруга Славка Грујића, тадашњег секретара Министарства спољних послова, кнегиња Дарија Прат, супруга кнеза Алексе Карађорђевића, праунука вожда Карађорђа Петровића, леди Пеџет, супруга енглеског дипломате у Србији сер Ралф Пеџета, госпођа Елизабет Беси Христић, са ћерком Ани Христић, снаха и унука Николе Христића, вишегодишњег председника српске владе, леди Вајтхед, која је боравила у Београду у периоду 1906–1910, као супруга Џона Вајтхеда, британског посланика у Србији.

Српски потпорни фонд је имао благослов и патронат енглеске краљице, а на челу Председништва овог хуманитарног фонда именован је лондонски лорд бискуп. Ради ефикаснијег деловања Фонд је формирао Почасни и Извршни одбор, имао своја изасланства у Великој Британији, али и представнике у земљама Комонвелта. За председника Почасног одбора именован је Бертрам Кристијан, за секретара Ситон Вотсон, док је сер Едвард Бојл био благајник. Извршни одбор, који је деловао у Лондону, био је у саставу: леди Пеџет, госпођа Карингтон Вајлд, леди Гроган, леди Хелен Бојл, госпођа Mej Ситон–Ватсон, леди Корнелија Вимборн, госпођа Елизабет Беси Христић, војводе, војвоткиње, даме и друга господа.

Током рата и по ослобођењу, Фонд је мењао своје циљеве зависно од потреба у Србији: од првих хируршких болница до медицинских екипа за лечење инфективних болести у време велике епидемије пегавог тифуса, материјалне помоћи српском народу у окупираној земљи, у повлачењу и искрцавању, евакуацији и смештају избеглица, заштити ратних заробљеника и интернираних цивила у логорима, у обнављању ослобођене, али и разрушене земље. Медицинске мисије Српског потпорног фонда су биле са српском војском у Србији, а болнице, које је фонд опремио, радиле су, и то: две у Скопљу, по једна у Крагујевцу, Београду, Пожаревцу. Њихово болничко особље повукло се је заједно са српском војском преко Црне Горе и Албаније. Помоћ фонда, у одећи и храни, стигла је у Скадар и Драч, а формирана је медицинска служба СПФ са првим српским пољским болницама на Крфу. Пружена је помоћ цивилима у Битољу у време бомбардовања. Фонд је помогао евакуацију избеглица и обезбедио њихов смештај на Корзици. Пружао је санитетску помоћ болницама на Солунском фронту, учествовао у организацији опоравка српских војника у Бизерти (у Африци), подржавао школовање српских ђака, који су боравили у Лондону, Кембриџу, Оксфорду, Глазгову, Единбургу, Бирмингему, Лицу, Абердину и другим градовима. Српски потпорни фонд подржавао је и рад других медицинских мисија у Србији, посебно Болницу шкотских жена, која је са десет болница пратила српску војску у Србији, на Солунском фронту, Корзици и на фронту у Добруџи.

У промоцији Србије и српске борбе знатан допринос дошао је од познатих британских историчара, политичара, писаца, новинара. На бројним предавањима, уз помоћ објављених књига, текстовима у листовима и новинама, на посебно организованим скуповима британско јавно мњење се боље упознавало са Србијом и њеном праведном борбом за ослобођење. Велико интересовање за Србију и српски народ подстакли су својим делима: Роберт Вилијем Ситон Вотсон (Robert William Siton Watson, 1879–1951), спиритус мовенс Српског потпорног фонда, који је објавио: Духовност Србије, Ослободилачки рат Србије, Балкан, Италија и Јадранско море и Србија у прошлости, садашњости и будућности. Данас Свети, Николај Велимировић (1880–1956), учествовао је исто тако са својим бројним предавањима и публикацијама, као што су Место Србије у светској историји, Србија у светлости и мраку или Косово и Видовдан. Док је историчар Харолд Темперли (Harold W. V. Temperley, 1879–1939), у својој књизи Историја Србије, пружио дотада најисцрпније податке о историји српског народа, на енглеском језику.

О страдању српског народа огласили су се, апелујући да „се помогне галантном српском народу, а по броју најмањем савезнику“ и непосредни сведоци: лекари, медицинске сестре, болничари. Тако су широко одјекнула сведочанства: Гордон Гордон-Смита, леди Балфур, Еве Шо Мекларен, госпође Синклер Стобарт, Олив Олдриџ, Елен Чиверс Дејвис, др Џејмс Берија, др Франсес Меј Дикинсон Бери, Коре и Џана Гордона, Алис и Клод Аскју, др Изабел Емсли Хатон, Елси Корбет, Франческе Вилсон, Едварда Стебинга и других. „Српски војник је храбар. У храбрости нико не може да га превазиђе, он је напросто неустрашив и на смрт гледа с презиром — што не значи и да жели да умре пре суђеног часа. Воли живот, ведрину и радост, али ако га дужност чека, а смрт прети, иде преко препрека и не само што не одустаје, већ ни израз лица не мења. Он зна како се умире — то је више него храброст, то је узвишеност“, записала је болничарка Олив Олдриџ, која је боравила у Србији 1915, у саставу болнице Српског потпорног фонда у Крагујевцу, под управом госпође Стобарт.

Мада је немогуће одмерити појединачне заслуге, имена извесних чланова Српског потпорног фонда заслужују посебно памћење. Једна од чланица Извршног одбора Српског потпорног фонда била је Иркиња, госпођа Гертруда Карингтон Вајлд, девојачко госпођица Гертруда Флоренс Рајс Веид.

Госпођа Гертруда Карингтон Вајлд, носилац Ордена Светог Саве

О личном животу госпође Гертруде Карингтон Вајлд (Mrs Gertrude Carrington Wilde) остало je мало података, али се поуздано зна да је учествовала у женском покрету и догађањима 1891–1935. године. Госпођица Гертруда Флоренс Рајс Веид (Miss Gertrude Florence Rice Wade) била je најстарија ћерка Артура Веида (Arthur Wade), доцније капетана 72. бригаде Шкотске јединице. Мада потиче из породице ирског порекла, њена младост и сав њен живот повезани су са Лондоном. По тадашњим обичајима девојке су путовале и обилазиле друге земље и градове у пратњи гувернанте или неке рођаке. Тако је Гертруда боравила у Паризу, дивила се чарима древног града, одлазила на пријеме, у позоришта, шетње, уживала у новим познанствима. Од ње као и од већине младих девојака тог времена, очекивало се да буде добра супруга и успешна домаћица. Отуда се њихово образовање кретало од подучавања основа уметности, часова цртања, музике и певања, окретних игара и учења француског језика. Али се Гертруда, која је поред енглеског, говорила француски и немачки језик, интересовала за историју, ботанику и друге науке, прижељкујући нешто више.

Венчала 17. августа 1891. године у англиканској цркви Светог Филипа, у Кенсигтону, у Лондону. Њен супруг Алфред Карингтон Вајлд (Mr. Alfred Carrington Wilde), претходно је био главни државни администратор за град Порт Елизабет, у провинцији Рта Добре наде, у Јужној Африци. О њиховом заједничком животу није много забележено. Познато је да је господин Алфред Карингтон Вајлд био угледна личност међу државним мисионарима. Залагао се за побољшање живота у колонији, учествовао у разним доброчинствима, а по пензионисању 1889. вратио се у домовину Енглеску, где се оженио. Госпођа Гертруда Карингтон Вајлд, удовица од 1894, задржала је презиме свог супруга, и остала позната под тим именом.

Госпођа Карингтон Вајлд се укључила у рад Српског потпорног фонда од самог оснивања, од септембра 1914. године. Приоритет деловања Српског потпорног фонда на почетку Великог рата било је хитно формирање болница за помоћ Србији. Леди Гроган је преузела администрацију и избор санитетског особља, док је госпођа Карингтон Вајлд била задужена за складиштење санитетске опреме, одеће и хране, а госпођа Ситон Вотсон за слање пакета заробљеницима и интернирцима.

Српски потпорни фонд је послао пет потпуно опремљених болница у Србију, у периоду од новембра 1914. до јуна 1915. године. Прва болница Српског потпорног фонда, под управом леди Пеџет, послата је у Скопље, где је радила од новембра 1914. до марта 1916. Друга болница, у организацији леди Корнелије Вимборн, са хирургом др Ланселот Берингтон Вордом, доцније краљевским лекаром, стигла је у Скопље, фебруара 1915, као помоћ мисији леди Пеџет. Трећа болница, под руководством госпође Мабел Ст Клер Стобарт стигла је у Ниш, априла 1915, и била срдачно дочекана од представника Српског војног санитета, чланова српског Црвеног крста и локалне управе. Болница је упућена у Крагујевац, где је радила током велике епидемије пегавог тифуса, организовала је, уз то, мобилну болницу у пратњи Шумадијске дивизије, a у лето 1915, отворила седам диспанзера за лечење становника у унутрашњости земље. Четврта болница радила је у Београду, Пета болница у Пожаревцу, а обе су биле у организацији британских фармера. Сви чланови болница Српског потпорног фонда у Србији, осим мисије леди Пеџет, поделили су страдања у повлачењу са српском војском преко Црне Горе и Албаније. Чланови мисије, под управом леди Пеџет, донели су одлуку да остану, па тако је болница продужила да ради у окупираном Скопљу, а целокупно особље је репатрирано марта 1916. Чланови Српског потпорног фонда организовали су једну болницу на Крфу, која ће по реорганизацији српске војске и санитета прећи на Солунски фронт.

Подршка и помоћ српској војсци у санитетској и социјалној служби настављена је на Солунском фронту, Корзици, Бизерти.

Улогу госпође Вајлд у судбоносним данима рата најбоље описује Мабел Ст. Клер Стобарт у књизи Огњени мач у Србији и другде, са посветом врховном команданту српске војске, Њ. В. Александру Карађорђевићу и српском народу: „Леди Гроган и госпођа Вајлд, које су свој живот посветиле Српском потпорном фонду, чиниле су чуда за нашу јединицу, и у сваком случају помогле све да би нам олакшале.“ Госпођа Стобарт је управљала Трећом болницом Српског потпорног фонда у Крагујевцу, и док се заједно са члановима српског санитета борила за живот сваког војника у време велике епидемије пегавог тифуса „схватила је да је представа о ратоборној нарави српског народа која чак и сада у великој мери преовладава у Западној Европи — погрешна. Просечан српски сељак — војник није окрутан, суров и борбе жељан дивљак каквим су га често приказивали. Он не воли борбу, али воли, уз сав онај занос песничке природе, своју породицу и дом, своје хектаре земље и своју отаџбину.“

Рут Форнам је приликом боравка у Лондону посетила седиште Српског потпорног фонда, где се у стоваришту сваке недеље паковало на хиљаде сандука и пакета са санитетским материјалом, одећом и храном, како би се послали на своје одредиште — прво у Србију, потом на Крф и у Солун, у Бизерту и Корзику, а доцније и заробљеницима у логорима. Госпођа Карингтон Вајлд, која је руководила великом групом добровољаца, потврдила је да је по објави апела Српског потпорног фонда, стигао снажан одзив са великом количином приспеле робе и материјалне помоћи.

Хиљаде српских избеглица, породице са децом, мале и школске омладине, младих регрута прихватила је и примила Француска. Највећи број избеглица је пребачен на Корзику, а њихово школовање доцније је организовано широм Француске. У Енглеску је примљено око 350 избеглица, од којих је 33 студента послато на универзитете (Оксфорд, Кембриџ, Единбург и Абердин), 100 ђака у средње школе, око 60 у стручне и трговачке школе, а остали у основне школе. Српски потпорни фонд је прихватио старање и школовање тих ученика. А госпођа Карингтон Вајлд изабрана је за председницу Образовног комитета Српског потпорног фонда. Она је организовала пријем ученика по школама, отварање хостела за њихов смештај, и бринула се о њиховом школовању, али није занемарила ни оне ђаке које су прихватиле енглеске породице.

Место и дужности госпође Карингтон Вајлд у Српском потпорном фонду су биле вишеструке, од залагања при формирању болница Српског потпорног фонда, које су радиле у Србији, у време велике епидемије пегавог тифуса 1914–15, подршке медицинске службе на Крфу и на Солунском фронту, помоћи српској војсци у Бизерти, медицинској и социјалној помоћи српским избеглицама на Корзици, Француској и Енглеској, слање помоћи српским заробљеним и интернираним лицима. Важна делатност Српског потпорног фонда била је помоћ српских заробљеника у логорима у Аустро–Угарској, Мађарској и Бугарској, која се обављала посредством помоћног бироа, формираног у Швајцарској. Успостављена је веза са око 70.000 српских заробљеника, а од маја 1916, достављани су им редовно пакети са храном.

Чланови Српског потпорног фонда су се залагали за промоцију српске историје и културе. За прославу Видовдана 1916. у Великој Британији основан је Национални комитет под председништвом др Елси Инглис (1864–1917), секретаром г. Ситон Вотсон и члановима: Леди Каудри, Леди Гроган, Леди Пеџет, Евелина Хаверфилд, госпођа Карингтон Вајд, госпођа Стобарт, др Џејмс Бери, др Мери Дикинсон Бери, госпођа Гертруда Кинел, отац Перси Дирмер и други. Са српске стране чланови комитета су били отац Николај Велимировић и др Милан Ћурчин. Идеју о прослави покренула је др Инглис, председница Шкотске федерације сифражеткиња.

Тајмс је објавио програм свих свечаности поводом обележавања „Косовског дана“, на Видовдан, 28. јуна 1916. Оштампано је хиљаде летака са песмом „О Косовском боју“ у преводу Елодије Мијатовић и песме „Косово“ од Клод Аскју, коју је превео Милутин Бојић. Прослава је одржана широм Британије, о Србији се говорило у 20.000 школа, док је највећа свечаност била у Лондону. Српски посланик Матија Бошковић је говорио на пријему високих званица, а Николај Велимировић је одржао беседу „Душа Србије“ после свечане литургије у катедрали Светог Павла. Захваљујући ангажовању др Елси Инглис, госпође Карингтон Вајлд и других, прикупљен је велики прилог за помоћ Србији. У оквиру прославе „Косовског дана“, Српски потпорни фонд је одржао концерт словенске музике, бројна предавања, изложбу српске домаће радиности, која је отворена у Лондону априла 1916. Поред изложених експоната домаће радиности „симбола српске националности“, на адресу Српског потпорног фонда и госпође Карингтон Вајлд стигла је велика количина топле одеће, ручних радова српских жена у избеглиштву. На отварању изложбе поред британских и српских представника, говорио је господин Ситон Вотсон и госпођа Карингтон Вајлд.

На седници Српског потпорног фонда, фебруара 1918, госпођа Карингтон Вајлд је предложила план како да се ослободе деца из Србије, која су била у логорима без својих родитеља. Мисију спашавања деце од ратних страдања, подржало је Министарство иностраних послова, Међународни Црвени крст и бројни хуманисти. То је био један од првих корака у формирању апела о заштити деце и дечијих права на међународном нивоу. Као чланица Српског потпорног фонда, госпођа Вајлд се свим срцем залагала да помогне деци Србије, чије су породице страдале у време Првог светског рата. Мисију спашавања деце у току рата, продужила је и у послератном периоду, тада удруженим снагама са Ани Христић (1885–1977), новинарком и борцем за женска права. Ани Христић је, са мајком Елизабет Беси Христић, у време велике епидемије пегавог тифуса радила у болници у Ваљеву, а окупацијом земље остала са рањеницима. У циљу прикупљања организоване помоћи Србији, оне су заједно држале предавања о херојском српском народу широм земље, а Ани Христић, дописник Дејли Експреса се и оглашавала текстовима за бројне часописе и листове.

По завршетку рата, у Лондону је, 1919. формиран „Фонд Спасите децу“, залагањем Еглантин Џеб (Eglantyne Jebb) и њене сестре Дороти Бакстон (Dorothy Buxton). Мисија често позната као „Спасите децу“ имала је за циљ да заштити сву децу, која су лично или породично била изложена страдањима током Првог светског рата. Идеја „Фонда Спасите децу“ се убрзо проширила широм европских земаља, а и даље. Оснивање хуманитарне организације за заштиту деце „Спасите децу“, је претеча садашњег УНИЦЕФ–а, који је настао после Другог светског рата. Фебруара месеца 1920, одржана је Међународна конференција „Фонда Спасите децу“ у Швајцарској. Том приликом у Женеви је формирана „Међународна унија Фонда Спасите децу“ и усвојена је декларација о правима детета. На конференцији је присуствовала госпођа Влајић, представница Материнског удружења из Београда. На истој конференцији учествовале су госпођа Гертруда Карингтон Вајлд и госпођица Ани Христић, као делегати Српског потпорног фонда. У мисији „Спасите децу“ госпођа Карингтон Вајлд се залагала на збрињавању избегле деце из Србије, интерниране српске деце у логорима, али и остале деце у Европи, која су доживела ратна страдања. Познато је да је госпођа Карингтон Вајлд пружила велику помоћ деци у Бохемији (данашња Чешка) и у Русији током Октобарске револуције.

У оквиру Српског потпорног фонда, госпођа Карингтон Вајлд је активно радила свe време његовог постојања и деловања од 1914. до 1921. Такође је била чланица Енглеског научног удружења, Југословенског друштва, Чехословачког друштва, Англо–руског друштва. Госпођа Гертруда Карингтон Вајлд је одликована српским, руским и чешким одликовањима. Штуре биографске податке о госпођи Вајлд, допуњују редови Франческе Вилсон, социјалног радника на Корзици и Бизерти, аутора неколико књига посвећених Србима на Корзици, у Бизерти и Србији. „Познавала сам госпођу Вајлд, Иркињу велике енергије и романтичног ентузијазма, оног ентузијазма који је био први и најважнији услов за опстанак.“ А кад би имала мало слободног времена госпођа Вајлд је волела да плете. Остало је сећање да је исплетене чарапе слала српским избеглицама на Корзици, у Француској и српским заробљеницима у логорима.

Окупљање и деловање Српског потпорног фонда почело је у просторијама српског посланства у Лондону, али са повећаним потребама, од марта 1915, закупљен је простор на Кромвел путу. Ова канцеларија је постала друга кућа госпође Вајлд, где је провела године у вршењу надзора над слагалиштем, пријему донација, од болничке опреме, постељине, ћебића, гардеробе, санитетског материјала, до хране и осталих потрепштина. Са службе би изостала само када би опутовала у Ирску или Шкотску, где је држала предавања у циљу промоције српске борбе за ослобођење.

У кампањи за прикупљање донација Српски потпорни фонд се широко оглашавао у новинама и на плакатима, апеловао на помоћ, са чувеном СВЕ ПАКЕТЕ СЛАТИ на адресу: „Mrs. Carrington Wilde, the Serbian Relief Fund Depot, 5 Cromwell Road, London, S.W.“ Са пакетима стизале су топле поруке упућене српском народу: са Новог Зеланда од др Агнес Бенет, аустралијске лекарке, а управнице Болнице шкотских жена на Солунском фронту, ветерана у болници након Кајмакчаланске битке; др Хериет Кокбурн из Канаде, лекарке у болници Српског потпорног фонда у Србији, која је у повлачењу пренела једног дечака из Србије на својим леђима; др Розали Мортон из Вирџиније, која је на Солунском фронту упознала др Михаила Петровића, хирурга Моравске сталне војне болнице, дивила се оснивању прве српске хируршке болнице у Драгоманцима; из Мадраса (Индије) од др Мери Филипс, која је научила српски у ваљевској болници и на Корзици, где је неговала српске избеглице и обећала да ће кад тад доћи да посети Србију; из Аустралије од Олив Кинг, чланице Прве болнице шкотских жена, возача амбулантних кола на Солунском фронту, носиоца пет српских одликовања, која је 1918. широм земље основала двадесет кантина за повратнике из рата, од којих је једна радила у Нишу.

Први светски рат и окупација однеле су око милион и по живота, трећину српског становништва, а земља је претрпела огромну материјалну штету. Српски џентлмен како је Ситон Вотсон назвао српског сељака, који је као победник изашао из рата, морао је поново да се дигне и гради свој дом и домовину. Тако су у послератном периоду, чланови Српског потпорног фонда отворили болнице у Нишу и Прокупљу, санаторијум у Нишкој бањи, дом за слепе у Земуну, ортопедски центар за инвалиде под Авалом, и разне занатске радионице. Искусно санитетско особље је организовало тзв „диспанзере“, који су вршили улогу хитних станица за указивање лекарске помоћи у Крагујевцу, Митровици, Новом Пазару, Грделици и другим варошима широм земље. Од Фонда је стигла помоћ: за старање и школовање ратних сирочића, одржавање бројних радионица и занатских школа, подршка Колу српских сестара у школовању питомица као и популаризацији домаће радиности.

Мисију доброчинства Српског потпорног фонда је наставио један број чланова, мада је друштво престало да постоји 1921. Међу онима који нису прекинули везу са Србијом била је госпођа Карингтон Вајлд, која се по ослобођењу Србије залагала за подизање Енглеско–српског дечијег дома у Нишу. Предратни српски дипломата у Лондону Александар Јовичић је у име Српског потпорног фонда руководио и надгледао подизање овог здања. Задужбина доброчинства на Пантелеју имала је благослов нишког Епископа Доситеја, драгоцен допринос Управе цркве Св Пантелејмона, која је поклонила земљиште за изградњу дома. Госпођа Карингтон Вајлд је допутовала у Ниш, да би са високим изасланицима енглеске и српске владе обележила свечано отварање дома, 7. новембра 1926. Кнегиња Олга и кнез Павле Карађорђевић су почаствовали скуп својим присуством, што је допринело великом слављу целе нишке вароши. При сваком обиласку Ниша, Њ. В. краљ Александар Карађорђевић је посетио Енглеско–српски дом. Ни доцније госпођа Карингтон Вајлд није заборавила своје штићенике и поред сталне моралне и материјалне подршке, она их је обилазила сваке друге године.

На почетку дом је примио педесет дечака и девојчица, старости од пет до двадесет година, а врло брзо их је било преко двеста. Нишки дом је уживао велики углед, као једина установа коедукативног карактера у целој тадашњој Краљевини Југославији. Велика заслуга за оснивање овог дома припада госпођи Гертруди Карингтон Вајлд. Доброчинство и племенитост госпође Вајлд у збрињавању деце ратних сирочића, наставиле су госпођице Флоренс Мо (Miss Florence Maw) и Џин Ранкин (Miss Jean Rankin), чланице Српског потпорног фонда. Оне су први пут дошле у Србију као добровољне болничарке са медицинском мисијом Српског потпорног фонда, лечиле српске војнике у време велике епидемије пегавог тифуса, поделиле страдања у току повлачења кроз Црну Гору и Албанију, продужиле своју мисију на Солунском фронту. По повратку у Србију, новембра 1919, Флоренс Мо је у Нишу окупила децу без родитеља, која су тада живела у једној старој кући испод Горице. Флоренс Мо и Џин Ранкин су биле и управнице и учитељице, које су поред одржавања дома, подучавале и усмеравале децу на даље школовање, живеле под истим кровом са својим штићеницима од 1926–1946, а по добијеној југословенској пензији, остале да живе у Дубровнику. Вишегодишње постојање и рад једног тако великог дома подржало је и много добротвора из Ниша, почев од локалне варошке управе, медицинског особља и учитеља, чланица Кола српских сестара, др Вилијема Теодора Мелгарда, данског лекара, а нишког зета, који је пружао бесплатне лекарске услуге ратним сирочићима, до др Јована Хаџи Богдановића (1868–1939), оснивача првог Сиротињског дома 1902, на месту званом Шпитал, који је служио као склониште старих особа и деце без родитеља.

Госпођа Гертруда Карингтон Вајлд је одликована Орденом Светог Саве, другог реда. У знак сећања на Гертруду Карингтон Вајлд, у Нишу је постављена биста, рад вајара Славка Милетића. У парку испред дома, на споменику је натпис, који с мало речи, много казује: „Карингтон Вајлд, Пријатељу Србије“.

 

Ускоро ће сто година од почетка Првог светског рата и оснивања Српског потпорног фонда и скоро деведесет година од времена кад је Енглеско–српски дом у Нишу примио своје прве штићенике. Дом, већ дуго година интернат за средњошколце, истрајава у очувању традиције да упркос тешким временима, широко отворених врата и великог срца прими све оне којима је потребан кров над главом, али и много више од тога. Историја се често понавља, па тако су тај дом и други домови Ниша, отворили врата пред још једном олујом. Олујом, која је изненада донела нове станаре — колоне избеглица са простора бивше Југославије.

Док је века и света народи ће говорити различите језике, историја и култура ће се бележити различитим писмима… Али без обзира на народност, верско и политичко опредељење, сви народи подједнако схватају драгоценост доброчинства, срцем и умом.

На Растку објављено: 2012-03-05
Датум последње измене: 2012-03-05 15:35:21
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине