Марко Бумбаширевић, Александар Лешић

Др Лаза К. Лазаревић — у другим областима медицине

Марко Бумбаширевић, Александар Лешић
Медицински факултет у Београду, Клиника за ортопедску хирургију и трауматологију.

Прошло је 160 година од рођења др Лазе К. Лазаревића, а о његовом животу, раду у медицини и српској књижевности и даље траје интересовање. Он остаје интригантан као поливалентна личност јер је био правник, лекар, војни лекар, научник, активни здравствени радник (пропагатор превентиве, борац против надрилекарства, оснивач првог геријатријског одељења) и књижевник [1–6] . И све то је остварио у само 10 година активног рада. Живео је само 40 година и у свему што је радио оставио је видног трага и данас. Са аспекта медицине познат је његов рад о Исхиијадичном болу (штампаном у Српском Архиву и Allgemeine Wiener Medizinische Zeitung) [7], као и многи други, ангажман у Војном санитету (имао је чин санитетског потпуковника и био је лични лекар Краља Милана Обреновића) и књижевности где важи за родоначелника српске психолошке приповетке [6].

Међутим, да би се разумео и сагледао нечији живот мора се обрадити пажња и на време и околности у којима је живео. Лаза К. Лазаревић је рођен у Шапцу 1. (13.) маја 1851 године, од оца Кузмана, трговца, и мајке Јелене, која ће имати велики утицај у његовом животу, јер Лаза К. Лазаревић остаје без оца када је имао 9 година. Од тада, као једино мушко дете он преузима, у неку руку, улогу и одговорност свог оца, под будним оком своје ауторитативне мајке Јелене, Јелке, са још три сестре [1]. После смрти оца живи врло скромно, а везе са мајком биле веома јаке (писма). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу (тада 4 разреда), да би даље школовање–гимназију наставио у Београду, где је становао код своје сестре Милке, која је била удата за писца Милорада Поповића–Шапчанина, што ће имати битног утицаја на његов даљи живот, јер је Милорад Шапчанин био врло образован и у његовој кући Лаза К. Лазаревић ће упознати многе знамените и образоване људе Београда [1, 4]. Они ће га увести у тајанствени свет литературе, посебно руске (касније Лаза К. Лазаревић је називан „Српским Тургењевом“). Од младића који је дошао из паланке (иако је Шабац, у то време био други по величини град у Србији) постаје свестранија личност, широких интересовања.

У Великој школи у Београду 1871 године завршава права, али његова жеља, под утицајем Јосифа Панчића, била је медицина коју као стипендиста покушава да упише, прво у Паризу, али због бунтовништва и сврставања уз своје другове, студенте и смењеног професора не добија државну стипендију [1, 3, 8]. Та мала „епизода“ из његовог живота, ипак, указује на битну црту карактера Лаза К. Лазаревић: није хтео против својих другова, и није се због стипендије (привилегија) приклањао власти и чиновницима. Његова мајка, иако је била према њему брижна, тада му није замерала и дала је један савет: „у јато голубе“ [9]. Преведено на данашњи језик, то би значило да се никада не иде против сопственог народа, а што се данас често пренебрегава. По завршетку права, ради као практикант у министарству просвете, да би 1872. године добио стипендију за студије медицине у Берлину.

Ипак, следеће године, 1873. одлази у Берлин (што је, можда, и бољи избор) где на Медицинском факултету предаје, између осталих и чувени Rudolf Wirchow, H. L. Helmotz, E. Du Boa Reymond [1,2]. У писмима породици пише да живи скромно, да је више гладан него сит, да спава у хладном. Преласком у пансион госпође Гутјар, живот му се поправља, али дешава се и веза са њеном ћерком Аном Гутјар, за коју се касније везује прича „Швабица“ [9]. Прекида школовање да би учествовао у првом Српско–турском рату као лекарски помоћник [1]. По завршетку рата враћа се на студије медицине које завршава у Берлину 8. Марта 1879. године (касније је учествовао у још 2 рата) [1, 10, 11]. По завршетку студија, враћа се у Србију где започиње рад као физикус Топличког округа, да би био потом премештен, у Београд, где је обављао дужност физикуса Округа београдског [11]. Од тог тренутка, редовно посећује седнице Српског лекарског друштва и бива присутан у српској медицини, дајући јој велики допринос. Од те године настаје његов професионални успон. Од 1. маја 1881. члан је комисије за полагање државног испита (за предмет интерна медицина и окулистике), а прави и програм за полагање државног испита из хирургије и дентистике [1]. Године 1881, 17 априла, именован је за члана Главног санитетског савета [11]. Те исте, 1881. постаје и шеф унутрашњег одељења опште болнице и формира одељење геријатрије „Одсек за лечење стараца“ (у свету прво геријатријско одељење уводи њујоршки лекар Nacher, тек 1909. године!). Уводи новине (микроскоп и лабораторију у општу болницу), постаје и Краљев лични лекар [11]. Такође, има велику приватну праксу, али значајан је податак да је сиромашне, ученике Београдске трговачке омладине и женског друштва, ђаке лечио бесплатно, а некима је и новчано помагао. Постаје дописни члан Српског ученог друштва (1883) и Српске Краљевске академије (23. јануар 1888. године) [1].

Лаза К. Лазаревић био је лекар краја 19–ог века, у Србији, што са данашњег аспекта значило да је знао много, али да је на располагању имао само знање и клиничко искуство. Зато је зачуђујуће из колико је различитих области медицине Лаза К. Лазаревић лечио и приказивао болеснике. Данас, један ортопед зна све о једном шрафу или протези, али ништа ван тога. Свестраност, посвећеност послу и позиву лекара била је одлика Лаза К. Лазаревића, који је становао близу болнице, обилазио пацијенте и визите вршио у свако доба дана и ноћи

Лаза К. Лазаревић је такође био патриота и, иако болестан (туберкулоза плућа), учествовао је у три рата: Први српско–турски рат (1876), као лекарски помоћник у пољској болници одреда Дринске дивизије; у Другом српско–турском рату (1876–77), као лекарски помоћник у Тимочкој дивизији и у Српско–бугарском рату (1855–86), као резервни санитетски мајор, деловођа санитетског одељења врховне команде. Потом, добија чин Санитетског потпуковника [5, 12].

Као је речено, у кратком периоду од 10 година Лаза К. Лазаревић је написао или реферисао 77 радова из различитих области медицине, од којих је већина штампана као извод или целина у Српском Архиву. То су биле следеће области: неурологија, офталмологија, хирургија, геријатрија, интерна медицина, инфективне болести, дерматовенерологија, фармакологија, токсикологија, хигијена и здравствено просвећивање [1, 12, 13].

Ако би се анализирао рад Др Лаза К. Лазаревић у другим областима медицине, ван неурологије, офталмологије, хирургије и геријатрије могло би се рећи да су неки радови, по ангажману, веома значајни, док су други, иако прикази случаја са медицинског аспекта веома занимљиви. Језик је прецизан, па и данас сваком лекару јасан, иако је писао старинским српским језиком. Стога и наводимо поједине делове радова Лаза К. Лазаревић.

Тако из хигијене и здравственог просвећивања, значајним са аспекта тог времена, у циљу просвећивања у Новинама Србским, бр. 187, 19. маја 1877. године ЛКЛ је објавио рад „Дезинфекција школа у којима су за време ратова биле болнице“[14]. Он се критички се освртао на предложене мере: „...обије зидова до опеке, на ново да омалтерише, па кречи, дигне патосе, обоји на ново врата и прозоре и тд.“ Такође, исмевао је предузете мере: „У накнаду пак за то што не диже патоса, сипа све ведром карболну киселину по њему... То је доиста доста за бактерије, које би биле колик крокодили“. Из чланка може се закључити да др Лаза К. Лазаревић даје велики значај превентиви и њеном правилном спровођењу. Велики значај придаје чистоћи и ухрањености, посебно сељачке омладине.

Истиче на опасност од бацила, али ипак цитира Билрота и истиче значај „домаћина“. Домаћин је битнији него узрочник, постулат познат од доба Билрота и Пастера. Занимљиво је да се та правила данас често заборављају.

Критикује предложене и предузете мере од стране општинских власти и надлежних у школама, а без упутстава и савета стручњака, али истиче шта би он урадио: дезинфекција чистоћом ако су у рату били обични рањеници, „кречење зидова, патос цеђом опрати, а онда све пуштено промаси“. (...) „Ако се јављала кака епидемија, онда, само онда, потребна је енергична дезинфекција. Дакле и опет дуга и јака промаха, па онда прање каком дезинфекцијоном течношћу или развијањем каког гаса, па опет кречење итд“.

Он наводи: „Ево како бих ја на пример дезинфиковао собу, у којој су лежали пијемични, дифтерични, богињави, тифозни и сва чуда и ужаси, којих се човек толико боји, а спрам којих се осећа тако немоћан. Развио бих хлорни гас, па бих добро затворио врата и прозоре. После неколико дана отворио бих све широм, и пустио да ветар чини своје. Најзад бих окречио зидове и опрао патос, врата и прозоре јаким цеђем (или ако бих имао пуно новаца на пр. карболном киселином), или попарио кључалом водом (јер на 100 степени Целзијуса умире све), па кад би се то осушило, и соба се за који дан још проветрила, одиста бих мирно спавао у тој соби, јер је учињено све што се може учинити, и што има смисла чинити“.

Овакве мере су правилне, а можемо рећи да се данас, нажалост мало тога чини, у хигијени и самих болница. Овај чланак је актуелан–поучан и за данашње здравствене власти, који би требало да га прочитају. Лаза К Лазаревић наводи: „Држава би наша могла најзад узети од каке лекарске комисије узети мишљење (као што то друге државе у подобним приликама, раде) на пр. који је пут најлакши, најпростији и најјевтинији, па на тај начин препоручити дезинфекцију“. Ова реченица, која не мора да се односи само на дезинфекцију, већ и на било који други медицински проблем, је савремена јер наша држава никада не тражи лекарско–стручно, већ мишљење чиновника, а резултат и исход су видљиви и погубни.

У истим новинама 10. октобра 1879. године у 223. броју Новина Србских објављује рад који се осврће на стање медицине и лекара у тадашњем друштву: „Обмањивање јавности лажним лековима“ [15]. Он пише: „Једва да је изучавање једне гране људског знања скопчано са таким тешкоћама, као што је изучавање медицине... а једва да је и једна грана толико изложена нестручној и незналачкој критици као опет ова.“. (...) „Публика међу тим, из врло појмљивих узрока, хоће да суди и о медицини...“ (...) ...Медицина највише пати од оне ваљда урођене склоности на веровање у чудеса... па така чудеса ривалишу медицини.“ (...) „Публика суди по ефекту... јер је болесник ипак умро, само га је бадава доктор мучио!“

Ове реченице делују тако савремено, јер и данас се срећемо са нападима на лекаре, а из овог чланка се види да и онда пре 140 година често нису правилно схватали медицину, њене могућности и границе. На оптуженичку клупу стављају се лекари, а од стране особа које нити знају свој посао, а посебно то што не знају о медицини ништа.

Лаза К. Лазаревић даље наводи: „За разумевање једног физиолошког или патолошког процеса потребно је потпуно познавање његово.“ (...) „Оно се добија само трудним и брижљивим посматрањем, а прилика за то дата је искључиво лекару.“ (...) „Од туђег незнања и необавештености живе варалице...” (...) „...навалили са капљицама, еликсирима...“

„Кад један незналица, рецимо један берберин, један 'доктор из Турске' или из Америке, 'лечи', њему се често може замерити само што је глуп. Обмана је код њега двострука, јер он сиромах може мислити да он озбиља нешто зна, а забрањивање лечења од стране стручних људи и власти, он сматра за завист или себичност лекара“.

Лаза К. Лазаревић наводи примере пропагирања лекова: „Да пак сви ти огласи, с узвицима: 'грађани!, савршено! сигурно! под гаранцијом!' и рачунају само на превару публике, да у свим тим „лековима“ обично нема ничега лековитог, ......... која се у најбољем случају по публику продају десет пута скупље него што вреде“

Лаза К. Лазаревић наводи пример последњег огласа: „Платно против костобоље лечи брзо и сигурно костобољу, реуматизам (трзавицу, и падање криштина), црвени ветар, грчеве сваке врсте, гукаве жиле, надувене и угануте руке и ноге са сигурним успехом“.

Даље, Лаза К. Лазаревић наводи да је професор Рихтер 1872. изнео 550 таквих лекова: 45 за подизање мушке снаге, 44 за улепшавање коже, 44 против ћелавости и оседелости, 55 за зубе... „А најважније је да штампа не погани свој образ на неколико јадно и прљаво зарађених крајцара.“

Интересантно је да данас срећемо исте огласе, исте садржине, а да народ и поред свог просвећивања и школовања и даље више верује надрилекарима и мелемима. Бројни су огласи и нема дневних нити недељних новина које не рекламирају лекове, препарате, еликсире, мелеме и ординације на веома неприкладан начин. Ова средства су обично необично скупа, а често са плацебо дејством или чак штетна по здравље. При томе држава као ни пре 130 година не чини ништа паметно, иако је Лаза К. Лазаревић, још тада наглашавао и рекао о одговорности: „позвани овде имају места, права и дужности да чине своје. Нека појединци не ћуте где треба и где се треба говорити!“

Лаза К. Лазаревић на крају наводи: „Тако ли се служи отачаству?“ (...) „тако ли се цијени поштење?“ .

О опажањима из области фармакологије, у „Српском архиву“, и у записима са седница Лаза К. Лазаревић је говорио следеће:

  • О својствима „...јодоформ изгуби мирис са свим кад се помеша са свеже туцаном кафом, како због тога ни мало не губи од свога дејства.“
  • О позитивном дејству „Антипирин–а код пневмоникера“.
  • О бољим лековима „...употребом Антифебрин–а у разним запаљивим болестима... Ово средство далеко надмаши Антипyрин...”
  • О негативном искуству „...по белешкама алгисрских лекара, лечити Аng. Difterije са natrii Benzoici у раствору од 10%...”
  • О сумњи у дотадашња знања о дејству „Secale cornutum“ при порођају.
  • О дејству „калабара“ у случајевима иритиса.
  • О начину примене „спољашњој примени јодоформа код туберкулозног лептоменингитиса“.
  • О „упливу бела лука на лису“ и њеног дејства на хидрофобију.

Испитујући лекове, др Лазаревић своје резултате износи на седницама Српског лекарског друштва у детаљним рефератима, који се дотичу и максималних дневних доза, и нежељених дејстава, као и односа дозе и ефекта, па чак и цене лека.

Залаже се против злоупотребе лекова међу становништвом које је сам запазио.

Из области инфективних и полних болести [16] болести Лаза К. Лазаревић наводи:

  • Први опис излеченог случаја Тenia Soleum (пантљичаре) код детета од 5 месеци и 10 дана.
  • Учинио много на сузбијању епидемије пегавца у селу Кораћица на Космају.
  • У чланку Један прилог за латентну сифилиду“ [17] Срп. Арх. Књ. 7, 1880, стр. 125–130) описује случај свог познаника: „болесник је иначе здрав, добро развијен, чиновник је и има му 33 године. Анамнеза је од необичног интереса и Л. К. Л. наводи да је 1873. заражен, и да је латентни период био 6 година и 7 месеци, када, због просидбе девојке 1879. лаписом уклања брадавицу, потом је пао са саоница и повредио препоне, добио оспу, набрекле жљезде у обе препоне која је погрешно лечена као морбиле“. Закључује да је сифилида код њега била латентна 6 година и 7 месеци; да је она била локализована а да је он рашчепркао склерозу, малтретисао је, натерао је у вирус у лимфне судове и у организам.

    Др Лаза К. Лазаревић закључује да се генерализација болести могла спречити екстирпирањем примарне склерозе. Из овог чланка садашња стручна јавност има увид да је др Лазаревић правилно схватао ток сифилиса који пролази кроз више фаза у доба када није било серолошких тестова. Савремено лечење сифилиса се врши се медикаментозно — пеницилином. Не врше се ексцизије.

Др Лаза К. Лазаревић запажа и неуобичајене путеве преношења инфективних болести и то објављује — „Један случај лисе у девојчице која се 'љубила' с кучетом (слузокожа уста је по свој прилици била locus infectionis“. Он детаљно описује случај:

„једног дана у 11. сату пре подне будем зват код једне девојчице од дванаестину година. Мати детиња причаше ми да је дете од јутрос нешто нерасположено, да тешко гута воду и да га глава побољева. Обратио сам пажњу на зенице и фаринкс, али не нађох никакве промене..... Покушах одмах са водом, нађем да са гутаљем иде доста тешко: дете се загрцњује, гади се и половина течности испљује; ...... Онда покушах са слатким и с вином, али је подједнако тешко ишло.– Одмах сам посумњао на ујед бесна пса, али брижљиво сам распитао породицу.

У два сата по подне нађем озбиља стање непромењено, кажем родитељима да позову још ког колегу. Тога вечера били смо код детета ја, др Владан Ђорђевић и др Докић. Они су на име обојица у том међувремену били код болеснице и, и оба сваки за се поставили дијагнозу на хидрофобију... Тада око 9 сати, дете је већ почело добијати екламптичне нападе, и сам појам течности (на пр. реч „вода“) изазивао је грчеве. У исто доба изађе на видело да је пре 14 дана у кући било некакво псето, које је веома у вољи било нашој болесници, и да се она са тим псетом 'љубила' . Покрај наше немоћне терапије .... дете умре у 2 по поноћи, отприлике дакле на 16 сати од појављења првих знакова.

Мислим да је случај интересантан због веома кратке инкубације, због веома наглог декурса и недостатка уједа (по свој прилици слузокожа уста је била locus infectionis)...

Дакле, др Лаза К. Лазаревић указује на појаву болести без уједа, кратку инкубацију, нагли декурс. Као место уласка вируса означена је слузница уста, што се у то време није знало. У савременој литератури описани су и случајеви преноса вируса беснила у трансплантационој хирургији, али и при припреми меса у нацијама које у исхрани користе псе и мачке.

  • Лаза К. Лазаревић пише о беснилу: „...повести реч у друштву о Пастеровој методи калемљења...”
  • О диференцијалној дијагнози скарлатине и рубеоле (Диференцијална дијагноза између шарлаха и рубеоле: први има ангину, а рубеола оспе које се перутају.)
  • О сифилису: „Према наредби г. министра... Ја сам био у заводу Др. Хајнриха у Бечу, и научио сам како се производи и негује анимална лимфа на теладима.“
  • „...ја нисам видео ни једно дете, које је директно каламљено, а да није примило.“
  • „Одржавање маје на кравама скопчано је с толиким трошком, да по моме мишљењу код нас не може бити ни говора о томе.“
  • „Све што би се дало урадити... да се скорашња кравља маја по потреби озго добавља, па преноси на телад и даље на руке.“

Познате су и активности др Лаза Лазаревић у области вакцинације. По налогу тадашњег министра боравио је и у Бечу у заводу др Хајнриха где се упознао са методама вакцинације уз помоћ кравље лимфе, успеха вакцинација, али и цене. Даје свој коментар на могућности и потребе државе за истим, уз предлог остваривог пројекта.

Наводимо се и друге области медицине у којима је Лаза К. Лазаревић писао или говорио:

Кардиологија

  • Приказ болесника са анеуризмом аорте.
  • Приказ цијанотичног петомесечног одојчета са сумњом на несрасли формен овале.

Гинекологија

  • Приказ placentae previae и попречног положаја фетуса.
  • Приказ компликованог порођаја са употребом форцепса и ембриотомиом мртворођеног детета у „десператном стању“:
    У чланку „Један породиљски случај“ [19] Лаза К. Лазаревић повезује фармакологију и гинекологију–породиљство. Он саопштава: г–ђа Д за време трудноће није имала никаквих неприлика. Замучи се и после 5 сахата мучења сиђе дете сасвим у доњу карлицу и сутура лонгитудинална дала се напипати у главачком положају. Тад јој је дат 1.0 Secale Cornutum. У том стању задржало се дете пуна 2 сах. Пулзација се није могла и поред најбрижљивије аускултације чути... референт са г–ђом Драгом Љочић одлучи се да апликује форцепс и после великих напора с тешком муком изађе глава. Али сад тек настаје тешкоћа, пошто се дете даље ни за милиметар не да помаћи.... У том положају стајала је глава може бити ¾ сах. чекајући да дођу инструменти за ембриотомију (Дете је било мртво). У овом десператном стању чињена су сва могућа физичка напрезања како од стране оператора тако и од стране породиље док најзад после целог сахата не испадне за руком извући и труп.

Лаза К. Лазаревић наводи да мисли да се Ergotin i 1.0 Secale Cornutu може дати само када је глава сишла до индроита, а да је у овом случају изазвао грч, који је дете држао у „шкрипцу“. Овакви реферати су били од великог значаја за лекаре оног времена када је овакво искуство спречило даљу примену сек. корнутума пре времена.

Физикална дијагностика и терапија успешно примењивао познате методе: електрична галванска батерија под каутела, које је донео са студија и којима је у Берлину и сам лечен..

Др Лазаревић се бавио и другим областима медицине и за собом оставио детаљне реферате и радове о разним случајевима.

У случају цијанозе код петомесечног одојчета, извештај Српског лекарског друштва објашњава ателектазом плућа, али ни не доказују одсуство форамен овале персистенса.

Пулмологија и туберкулоза

Реферише о својим искуствима при пукцији „хумидне плевритиде“ [20]:

„Тако је он испустио до 3 литра од један пут. При томе је пазио да течност што спорије одлази... Два сахата и више. (...) При томе пазим само на то да, да течност што је могуће спорије одилази тако, да је испуштање овако великих количина трајало и по 2 сахат и више.“

Лаза К. Лазаревић је имао и теоријско–физиолошко објашњење:

„ово се правда теоријски тиме, што се плућа спорије деплоришу, при томе је драж за кашаљ мањи и како се крв по најлак враћа у своје корито, то не напушта нагло остале органе на пр. мозак. (...) Ефекат јако задовољава. Болесници који су се малочас давили, не престају изјављивати своју благодарност и уверавати о лакоћи дисања.“

Лаза К. Лазаревић је уочио да рецидиви нису ретки, нарочито у акутним случајевима, али предност је да процедура није опасна по пацијента, скраћује рок боловања и избегава честа „разгнојавања и туберкулисање плевричних ексудата“.

Др Лазаревић даје и детаљна упутства за плеуралну пункцију, наводећи своја дотадашња искуства и истичући њен значај.

Токсикологија

Значајно је да др Лазаревић увиђа проблематику професионалних болести и приказује случај професионалне болести интоксикације оловом — у лончарском занату: „Случај парезе горњих удова“[21] : Ђорђе Н., лончар из Шабца осећа се слаб и немоћан од 2 год. дана. Никако другачије не уме да опише своје тадашње стање, него знацима обичне кахексије. Колике није имао, од године и по дана почео је нагло губити снагу у рукама, тако да је морао напустити занат. Од то доба лежао је у месној окружној болници, не само без икаква успеха, него је зло отимало маха. Лаза К. Лазаревић прецизно описује: Атрофија екстензора шаке, промене на деснима карактеристичне за интоксикацију оловом. Електрична надражљивост је потпуно одржана.

Из описа случаја види се систематичност у раду Лазе К. Лазаревића, његов прецизан опис стања, али и интересантан старински српски језик, што треба запамтити и не тумачити га чудним. Језик је „жив“ временом се мења, а код нас, нажалост често бива све сиромашнији.

Лаза К. Лазаревић описује и „Случај интоксикације фосфором код девојчице од петнаест година“ [22]: члан Др. Л. К. Лазаревић реферише да је дошао код пацијента, па како је прошле вечери јела рибе, узео је случај за стомачни катар и поступио по томе. 17 стање се није поправило. Болесница је ригала и бљувала уз опстипацију: пулс се није дизао, само је био слаб. 18 беше у заносу. 19. у делиријуму и тог дана јављају референту да је узела пуну кутију машин, растворила главице и воду и попила. Мокраћа је тек 6. дана почела да се обоји и заудара, у то време беше јетра јако отекла и избио иктерус. Употребљен је Ol. terebrenhiht i Tanin, затим 7. дана по 2. гр дневно Jod Natrium. Ово је настављено и даље, па тек после две недеље почела је болесница опорављати се.

Лаза К. Лазаревић имао је следеће објашњење које је једино и могуће: „Референт мисли да овај случај није летално прошао, стога што је већи део фосфора бљувањем удаљен из желуца.“

Дерматовенерологија

Из седница Српског лекарског друштва стичемо увид да је др Лаза Лазаревић вршио лечење и у оквирима дерматовенерологије, уз детаљан опис симптоматологије и примењене терапије:

Током V редовног састанка Српског лекарског друштва реферише о случају застарелог Excema Pudendorum: трајање болести 15 година; Коришћена терапија Ol. Cadini Jod, Арсеник; Нова терапија Fosf. int. и Ung. Hebrae extr; Повлачење симптома кроз 2 до 3 дана.

Судско–медицинска пракса

  • Случај младића рањеног у стомак, преминулог након операције.
  • Случај развода брака „због импотенције мужа“, описан у раду „Један случај закаснелог развоја како полних органа тако и целог организма“. Лаза К. Лазаревић описује одсуство секундарних полних карактеристика, али са закаснелим спуштањем тестиса долази донекле до побољшања. Лаза К. Лазаревић закључује: „и није ли могуће да ће он с времена на време све више да добија мушке моћи!“

    Акценат се ставља на правилно разумевање др Лазе К. Лазаревића на утицај касног развоја полних органа, као и стрпљиво и дуго праћење случаја. По Лазаревићу долази до враћања мушке снаге код тог пацијента.

Микроскопија

Демонстрација Цајсовог микроскопа са с хомогеном имерзијом, апохроматичним објективима, камером луцидом и Abbé–овим апаратом за осветљење.

Приказ комабацила и њихових спора при увећању 500.

Тежи развитку медицине у Србији и увођењу нових технологија, те на једној од седница Српског лекарског друштва Лаза К. Лазаревић врши и демонстрацију Цајсовог микроскопа.

Психијатрија

Др Лаза К. Лазаревић није децидно писао о психијатријским болесницима, али у његовим причама има пуно елемената психологије.

Владан Ђорђевић каже: „Приповетке Лазе К. Лазаревића су очигледни часови за науку о људској души“.

Милан Богдановић: „психологија у причама Лазе К. Лазаревића је често тако суптилна...” (...) „Сан у њему избија све оно што је иначе скривено за нашу свест.“

Чудно је да се по њему назива и болница за ове болеснике (тада „болница са ума сишавших“) — данас Неуропсихијатријска болница „Др Лаза К. Лазаревић“

Није названа неуролошка клиника, већ „најтежа“ психијатријска установа у Беoграду. Можда је овде и најача веза медицине, психијатрије и књижевног рада Лазе К. Лазаревића.

Своја запажања у области из психијатрије Лаза К. Лазаревић је највише (осим при издавању уверења и налаза....) приказивао у својим причама. Стога мора се рећи да је, током XX века, о Лази Лазаревићу писцу писано често контроверзно, у распону од тога да са њиме почиње наша права уметничка проза [9], да се он јавља као једно чудо у нашој прозној књижевности, да је остао један од најоригиналнијих наших приповедача и најбољи психолог и стилист међу њима, узор праве реалистичне прозе. По Вељку Петровићу он је нашао равномеран одраз наше посебне осећајности.

Међутим, било је и оштрих критичара, али који нису побијали вредност његовог дела. Најоштрију критику, а и прилично тешку, јер долази из угледног пера, дао је Јован Скерлић, који је Лазу К. Лазаревића означио као реакционара, окорелог у конзервативизму, писца који верује у немогуће и назадне идеје и који је прокоцкао свој таленат (још је оштрија осуда приче „Школска икона“: могли су је написати и попови... — Скерлић, по Милану Јовановићу–Стојимировићу). Тако је писао први и најважнији српски социјалиста, али са данашњег аспекта Лаза К. Лазаревић се може дефинисати као писац који је припадао националном романтизму, носилац идеје патријархалног морала. [6, 9].

Али за то време, Лаза К. Лазаревић, као и његов колега и пријатељ др Владан Ђорђевић одређивало је њихово схватање дужности, реда и рада, а што је било супротно идеји Светозара Марковића, Пашићу и осталим опонентима Обреновића (Лаза К. Лазаревић је био, што не треба изгубити из вида, и дворски лекар и санитетски потпуковник). Међутим, не треба губити из вида ни то да је ЛКЛ као средњошколац и ђак Високе школе у Београду припадао марковићевцима, преводио Чернишевског, али се у Берлину освестио [8,9]. Почео је да верује у осећање дужности, што је у Србији тог времена означавала и реч патријархалност. И др Владан Ђорђевић и Лаза К. Лазаревић су из Берлина донели осећај дужности, реда и рада, а не Револуције.

Иза обојице остају дела.

Иза ЛКЛ рад у медицини и књижевности, а иза В. Ђорђевића рад у београдској општини (уређење Калемегдана, премештање гробља са Ташмајдана на прикладније место, Ново гробље) рад у Српском лекарском друштву, санитету [9,23]. Из тог времена познат је и израз „Владановштина“ — означавање начина владања др Владана (Хипократеса) Ђорђевића, јер је он донео закон о беспосличењу, а за који се, као кривично дело, ишло 10 дана у затвор са принудним радом. То је у складу са идејом рад и ред, али не и са националним особинама где је овај закон требао да се примени (посебно данас) [23].

Друга страна живота Лаза К. Лазаревића, приватна, мање је анализирана, а што не значи да је и мање важна. Лаза К. Лазаревић се жени Полексијом Христић, ћерком председника владе, што ће можда и одредити трагичан крај његовог живота.

Иако је његова мајка била против овог брака, до њега долази преко побратима Лазе К. Лазаревића, Косте, сина Николе Христића.

За тзв. веридбу, Лазаревићева мајка је сазнала на балу, од Пашића, дипломате, који јој је честитао. Мајка је само рекла: „То није ни брак из љубави, ни брак из рачуна. (...)Ја сам изгубила сина о таквог сина“. Тај, други брак Лаза К. Лазаревић (први је био са Швабицом – Аном  Гутјер [9]) заиста није био идила. Полексија није разумела мужа, а за лекара, са пуно обавеза то је велики хендикеп [9]. Лазаревић је био усамљен, трошио се и као лекар и материјално. Имао је кућу, кочије и три слуге. Радио је све више, а болест је узимала маха и данак. Много је радио, мало спавао. Лаза К. Лазаревић је све жртвовао позиву и кући, а морао је „ровит и подривен да страхује од назеба, да се утуткава и у презнојеним ноћима ломи мучном несаницом“ [9].

У години када ће умрети, доживљава и смрт сина Владе, такође од туберкулозе. Остаје му други син и ћерка Анђелија, касније постаје сликарка и књижевник.

Пред смрт чита, а за болове узима морфијум. Док је био болестан, био је остављен сам себи. Његове сестре су рекле да је умро „пљујући крв, лежећи, непресвучен, уз неизручену пљуваоницу“. Грчио се од зиме и једа. То је било 20. децембра.

Умро је 29. децембра 1890. године (по новом календару) односно 11. јануара 1891. године (по новом).

И поред свега што је постигао, треба знати и за овакав његов крај.

А после Лазаревићеве смрти, на 16. редовној седници Српског лекарског друштва рекли су: „...Српско Лекарско Друштво изгубило смрћу једног од најодличнијих и најгенијалнијих својих чланова, г. Др–а Лазу К. Лазаревића...” (Председник СЛД).

Такође, са седнице Српског лекарског друштва: „Неумитна смрт покоси живот најбољем члану Српског Лекарског Друштва, великом песнику, ваљаном Србину и највећем патриоти...”

Академик М. Валтровић пише: „Др Лаза је у сваком болеснику гледао не само пацијента него тако да речемо свога брата, свога рођака, ком је тежио помоћи свим знањем својим, свом снагом својом, свом душом својом.“ [1].

Његов колега и пријатељ др Владан Ђорђевић о др Лази К. Лазаревићу каже: „...нећемо моћи никада заборавити његову љубазну колегијалност, његову готовост да са пожртвовањем свога здравља помогне свакоме колеги. (...) Ето, таквога је дичног члана изгубило наше друштво, али се успомена на Лазу неће изгубити, јер ће она живети у нашем друштву докле год и оно буде живело. Слава нека је имену његовом!“[1].

Љубомир Христић: „Сумњам да је ико у тај пар плакао за Лазом —  не сваки је плакао за једним идеалом, који се појавио, па је на кратко постојао. Зацело, ако се идеали могу остварити, он је остварен у Лази као човеку.“

На крају: Лаза К Лазаревић је у Српску Академију Наука и уметности, после свега могао да уђе, не само као књижевник, него и као лекар, један од највећих лекара и научника свога времена у овој земљи, по знању и односу према болесницима. И никада се неће до краја открити ко је више помагао лекар писцу или писац лекару. Можда је као писац био више осећајан према својим пацијентима [7]. И време, које је протекло, чинило га је све већим и значајнијим, а његово дело у обе области битним и незаобилазним.

Овакав живот, рад и дело Лаза К Лазаревић требало би да изазове поштовање и да буде циљ младим људима, посебно лекарима чему треба да теже.

Ово је посебно битно у данашње време када је пред младим људима нејасан систем вредности, и када нема јасних узора чиме се стичу услови да млади људи крену странпутицом, о чему говоре свакодневни примери, па чак и међу лекарима.

Литература:

1. Kaњух В. Павловић Б. „Лаза К. Лазаревић (1851–1891)“, у Живот и дело српских научника, Књига IX. стр. 1–30. Српска академија наука и уметности, Београд 1998.

2. Шуловић В, Павловић Б. „Први клиничар у Србији – Доктор Лаза К. Лазаревић. Срп Арх Целок. Лек. 1990; 118: 492–496.

3. Ђорић МН. „Лаза К. Лазаревић као лекар“. Срп Арх Целок. Лек. 1951; 49 (5): 337–357.

4. Станојевић В. „Место Лазе К. Лазаревића у историји наше медицине“. Срп Арх Целок. Лек. 1990; 118: 340–352

5. Бабић РР, Станковић–Бабић С. „Лаза К. Лазаревић —  доктор, правник, књижевник и у три рата ратник“. Мед Прегл. 2010; 63: 431–436

6. Лешић А, Бумбаширевић М. „Др Лаза К. Лазаревић —  Књижевник и лекар (1851–1990)“. Срп Арх Целок. Лек. 2005; 133: 106–109.

7. Kostić VS, Kanjuh V. Laza K. Lazarević (1851–1891), „Pioneers in neurology“, J Neurol. 2002; 249:944–945.

8. Грујић В. „Како је Лаза К. Лазаревић постао студент медицине“. Срп Арх Целок. Лек. 1953; 81: 193–197.

9. Јовановић–Стојимировић М. „Лаза К. Лазаревић и његова мајка“ у Силуете старог Београда, стр. 478–481. „Просвета“, Београд 2008.

10. Игњатовић М. „Лаза К. Лазаревић (1851–1891)“, 1 део. Војносанит Прегл. 2001; 58: 695–701.

11. Игњатовић М. „Лаза К. Лазаревић (1851–1891)“, 2 део. Војносанит Прегл. 2002; 59: 87–93.

12. Матић Љ. „Библиографија медицинских радова Лазе К. Лазаревића“, Срп Арх Целок. Лек. 1990; 118: 358–362.

13. Лазаревић К. Л., „Заоставштина Лазе К. Лазаревића (II). Медицински радови“,  стр. 121–178. Глас Подриња, Шабац, 1985.

14. Лазаревић Л. К. „Дезинфиковање школа у којима су за време рата биле болнице“. Подлистак Новина Српских, 1877; бр. 109.

15. Лазаревић Л. К. „Обмањивање публике лажним лековима“. Подлистак Новина Српских, 1879; бр. 223; 987

16. Мијалковић Д. „Допринос др Лазе К. Лазаревића инфектологији 19. века“. Срп Арх Целок. Лек. 1980; 108: 77–80.

17. Лазаревић КЛ. „Један прилог за латентну сифилиду“, Срп. Арх. 7 (1880), стр. 125–130.

18. Лазаревић КЛ. „Један случај лисе“. Срп. Арх. 1881. Књ. VIII, бр. 115: 10–11

19. Лаза К. Лазаревић „Један породиљски случај“. Срп арх. X, 1888. стр. 131–135.

20. Лазаревић. КЛ. „Хумидне плевритиде“. Срп. арх. 1887; IX: 90–9.

21. Лазаревић КЛ. „Случај парезе горњих удова. Срп Арх. 1888. X, стр. 196–197.

22. Лазаревић. КЛ. „Случај интоксикације фосфором код девојчице од петнаест година“. Срп. Арх. СА 1895: стр. 45.

23. Јовановић– Стојимировић М. „Доктор Владан“ у Силуете старог Београда, стр. 333–339, „Просвета“, Београд 2008.

(Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело, у САНУ 2. новембра 2011.)

На Растку објављено: 2012-04-30
Датум последње измене: 2012-04-30 22:53:23
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине