Радоје Чоловић

Др Лаза К. Лазаревић у српској хирургији

У српској хирургији XIX века могу се разликовати три периода: период др Владана Ђорђевића (1871–1876), период од 1876. до 1889. и период др Војислава Субботића, тј. период после 1889. године.

Пре Владана Ђорђевића хирургија у Србији практично није постојала. Истина, народни лекари и бербери хирурзи вршили су мање хируршке интервенције, просецање гнојних колекција, вађење зуба, реклинације катаракти, намештање и имобилизације прелома итд. Осим њих, патрони хирургије и лекари понекад су изводили исте и неке друге мање хируршке интервенције (1).

Доласком др Владана Ђорђевића у јесен 1871. године започела је ера научне хирургије у Србији, о чему је детаљно писано раније (2). Нажалост, први српски школовани хирург, који је двогодишњу специјализацију из хирургије завршио код Теодора Билрота је 1876. године био постављен за начелника Српског војног санитета у Првом српско–турском рату, па је скоро сасвим престао да се бави хирургијом. То се у још већој мери наставило када је 1878. године постављен за начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Иако се узима да је др Владан Ђорђевић дефинитивно престао да се бави хирургијом 1884. године, практично се може узети да се период др Владана Ђорђевића у српској хирургији завршио већ 1876. године.

Тада је наступио други период српске хирургије XIX века, који је трајао до 1889. године, тј. до доласка др Војислава Субботића на чело Хируршког одељења Опште државне болнице у Београду. У том, другом периоду, у Србији није било школованих хирурга у данашњем смислу те речи. Хирургијом у Општој државној болници у Београду руководио је др Казимир Гонсјоровски. Поред њега, хируршке интервенције изводили су и други београдски лекари, међу којима и др Лаза Лазаревић, који је, пошто је становао недалеко од Опште државне болнице, често био позиван ради разних медицинских интервенција, укључујући и хируршке. Поред Београда, спорадично су извођене и поједине мање хируршке интервенције у болницама у унутрашњости Србије.

У даљем тексту пратиће се развој хируршких интервенција у Србији и место др Лазе Лазаревића у српској хирургији. У недостатку оригиналне документације (оперативних протокола), рад се највише ослања на записнике са састанака Српског лекарског друштва, на којима су подношени извештаји и саопштења о извршеним хируршким интервенцијама или читани дописи лекара из унутрашњости Србије у којима они су обавештавали о хируршким интервенцијама које су извршили.

21. II 1876. год. др Гонсјоровски је известио о операцији коју је извршио на једној болесници са елефантијазом „на спољним усминама, које су биле велике као детиња глава“. Операција је извршена „по Дитл–овој методи са еластичном лигатуром“ тако да је после кратког рока „лигирани део отпао и рана потпуно зарасла“ (3).

Састанци СЛД нису одржавани за време српско–турских ратова, од 21. III 1876. до 8. IV 1879. год., када је Друштво одлучило да се „друштвени рад у овој години сматра као продужење започетог рада у години 1876. почем се за ове три године због рата, друштво није састајало“ (4). Тако се десило да немамо ни записнике са састанака СЛД као изворе информација о развоју српске хирургије у том периоду. Врло је вероватно да је број операција у болницама опао јер су др Владан Ђорђевић и већина других лекари била ангажована у збрињавању рањеника. Вероватно је и да је известан број рањеника био упућиван у цивилне болнице и ту збрињаван. Ипак, ни у то време с операцијама се није сасвим престало, што сазнајемо из извештаја који су подносили управници окружних болница.

У извештају београдске окружне болнице за 1878. год. који је поднео др Казимир Гонсјоровски, управник београдске окружне болнице наводи се да је извршено 77 операција: 60 отварања гнојница, 5 сутура, 6 операција фимозе, 1 вађење страног тела, 1 екстирпација неоплазме, 1 ампутација фемура, 1 ампутација пениса и 2 пункције абдомена, и све то без смртног случаја (5).

1878. године српски лекари су већ знали да бактерије изазивају инфекције па се у записнику каже: „У новије време млого се говори и пише о томе, да су узроци млогим а особито инфекциозним болестима нижи организми, зато ћемо редовно саопштавати нове књиге и чланке у којима се о томе пише и говори. А поред тога саопштићемо и така дела која говоре о храњењу ових организама и о њиховом ферментном дејству. Јер тек онда кад тачно сазнамо живот ових организама можемо се надати, да ћемо у стању бити објаснити на који начин они болест производе“.

16. VI 1878. год. др Игњат Хирш реферише о хируршкој инцизији загнојеног тромбозираног варикозитета на потколеници (6).

У извештају секретара санитетског одељења др Лазе Стефановића под називом „Боловање и умирање по окружним болницама“ у другој половини 1879. год. за градове Алексинац, Београд, Зајечар, Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Г. Милановац, Неготин, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Чачак, Шабац и Ваљево (које није доставило извештај) (7) у тачки VI „Преглед операција, ређих случајева и секција, које су чињене у болницама“ се каже:

● У београдским болницама учињене су: 3 иридектомије, 2 екстракције катаракте, 3 циркумцизије, 1 екстракција липома, 3 пункције абдомена, 1 ампутација фемура „услед caries–necrosis „ и 5 „каутеризација са галванокаустиком код разних атоничних рана“.

● У Крагујевцу: 1 апотекарска тегла „која је три дана лежала у чмару, екстрахована је без штете по здравље дотичне индивидуе, екстрахован је и један фибром labii majoris pudendi у величини једног јајета“.

● У крушевачкој болници направљена је 1 онкотомија (инцизија апсцеса) и 1 кератотомија „услед abscessus torpidus corneae–hypopion“.

● У чачанској болници оперисана је једна фимоза.

● У пожаревачкој болници извршена је једна операција фимозе и једна ампутација подлактице.

● У смедеревској болници није било операција али су урађене две обдукције: једна због смрти услед повреде главе а друга код војника с кахексијом, фебрилношћу и хелминтијазом.

У „општем прегледу боловања и умирања“ у шабачкој окружној болници од 1866. до 1878. год. који је израдио општински лекар др Милан Новаковић — међу 6.343 лечене особе операције се не помињу (8).

У статистичком прегледу болесника у свим окружним болницама за месеце јануар, фебруар и март 1879. год., који је саставио др Лаза Стефановић се каже да би се „сувише мало могли рећи штогод о операцијама, које су вршене, јер, осем у извештају београдске болнице, у другима нема ни наговештења, што се даје отуда закључити да, или их никако није ни било, или нису биле ни бележене“ (9).

11. VIII 1879. год. др Шнекендорф је писмом известио да је 27. VI 1879. год. са успехом одстранио „један Elephantiasis labiorum pudendi“ са петељком обима 10 цм, промера 10x18 цм тако што је „дршку добро подвезао свиленим концем а затим ножем одсекао“ (10).

У алексиначкој болници 14. X 1879. год. урађена је сутура колона код убода воловским рогом, црево је репонирано, рана и сутура црева су попустили али се формирала спољна цревна фистула која се спонтано затворила. Била је то, изгледа, прва сутура колона у Србији. У тој болници урађена је и пластика горње усне „хеилопластика помоћу једног дела десног образа“ после великог дефекта „горње усне и горње вилице“. Трећа операција је била једна очигледно већа раздеротина коже пениса и мошничке кесе „тако да су тестиси били сасвим разголићени“. Операција је успела, рана је зарасла од „чести per primam, а од чести per secundam“. Операције је изгледа извео др Ђорђе Димитријевић.

Крајем 1879. год. године у београдској болници оперисане су 3 катаркте, 1 екстирпација очне јабучице због карцинома, 1 циркумицизија, 1 ампутација надлактице „услед пушчане ране“, 3 операције фимозе, 1 хипоспадија и 1 екстракција куршума.

10. XI 1879. год. др Хирш је реферисао да је урадио пластичну операцију. Једном болеснику је била „одгризена доња усна. Дефект је био три сантиметра широк и један сантиметар дубок. Успешном пластичном операцијом потпуно је уклоњен сваки деформитет“ (11).

6. IX 1880. год. др Драга Љочић извештава да је успешно „оперисала фибролипом на левој усмини“ (12).

11. X 1880. др ЛК Лазаревић реферише човека кога је „убо во рогом испод пупка на два прста а мало у лево. Црева су испала и човек је без лекарске помоћи лежао неколико сахата, само му је неко намазао црева угрејаном машћу и репоновао их. Ја сам при прегледу нашао разголићену артерију епигастричку, рану сам зашио и преписао јаке дозе опијума. Болесник није имао 12 дана столицу и оздравио је“ (13).

Сличне примере су реферисали др Јован Данић у Београду, др Игњат Хирш у Јагодини и два случаја др Лаза Стевановић од којих је један с повредом црева умро.

15. XI 1880. др Самуило Попс је реферисао да је уз анестезију др Мите Поповића урадио краниотомију при порођају детета с хидроцефалусом (14).

4. VI 1881. др Хирш је реферисао о лечењу једне уретралне стенозе бужирањем а др Лаза Стевановић да је хируршки успешно лечио један карбункул на лицу, (инцизијом и некректомијом а ивице је приближио фластером) (15).

1. VIII 1881. др Л К Лазаревић реферише о локалној некрози ткива руке детета због уједа змије. Токсичних ефеката није било (16).

22. VIII 1881. др Игњат Хирш је реферисао да је успешно сашио рану на лицу са „3 Карлбадске игле и да је рана лепо зарасла per primam“ (17).

6. II 1882. др Младен Јанковић реферише да је са др ЛК Лазаревићем пре неколико месеци екстирпирао подкожни масни тумор, липом. Рана је примарно зарасла. Ускоро дошло је до рецидива и тумефакцијa „за неколико месеци нарасла је као и пре операције. Затим буде опет екстирпована, па у цељи да не би више рецидивисала др Јанковић и ЛК Лазаревић навалице су оставили да шупљина испод коже гноји. Али чим је рана зарасла, опет неоплазма почиње да расте и сада ... она је већа од песнице. Известилац овом приликом изјављује да је њему непознато да липоми могу да рецидивишу, па стога је друштву представио овај случај“. Др Зиболд је изразила сумњу да се ради о липому и питала је да ли је тумор микроскопски испитан. Др ЛК Лазаревић је одговорио да није али „да се на пресеку тумора са свим јасно могла констатовати маст“ (18).

И заиста, 6. II 1882. др Младен Јанковић реферише да је екстирпирани липом на леђима који је рецидивирао и после реоперације „сарком“ (19).

10. IV 1882. др Љубомир Весовић описао је један случај где је успешно излечио једно дете с пенетрантном (али не и перфорантном) повредом трбуха, где није могао репонирати црево док није „убо црево иглом те су гасови изишли и онда је могуће било и овај последњи део репоновати. Рана је зашивена и трбух је бандажиран, онда је рањеник отпуштен и после 8 дана савршено оздравио без икаквих реакција“ (20).

28. VIII 1882. др Валента реферише о повреди подлактице стаклом из које је „тако липтала крв да се морала компримовати art. brachilis“ и повређени је после упућен у болницу (21).

3. X 1882. др Лаза Лазаревић и др Игњат Хирш приказују случај Placentae previae код кога су „једним обртом“ извадили асфиктично дете које није показивало знаке живота, чија је пупчана врпца била трула, на оба краја прекинута и без крвављења. Др Лаза Лазаревић је постељицу одстрањивао у деловима а сутрадан је одстранио још једно заостало парче. После два дана пацијенткиња је добила високу температуру али она је „после употребе познатих лекова ишчезла и породиља је оздравила“ (22).

27. XI 1882. др Марија Зиболд је реферисала да је урадила хитну трахеотомију код једног детета које се гушило. После се испоставило да је дете имало ретрофарингеални апсцес који је инцидиран и дете је оздравило (23).

13. VIII 1883. реферисано је да је др Стеван Мачај, физикус округа црноречког, екстирпирао један фибром, послао га министру Унутрашњих дела а он Српском лекарском друштву (24).

24. IX 1883. др Самуило Попс је реферисао „о једном случају prolapsus ani код једног детета од 1½ године, где је ректум испао за 15 сантиметара“ који су он и др Казимир Гонсјоровски „репоновали врло тешко“ и „дете је оздравило“ (25).

24. IX 1883. др Лаза Лазаревић реферише једног дечака који је „идући на воду оклизнуо се и пао на тикву, коју је са собом носио. При томе паду тиква опсече ректум, уђе у пелвис и заломи се“. Том приликом он је показао парче од грлића тикве које је представљало зарубљени конус на бази 6 а на врху 3 цм у пречнику а висина му је била 4,5 цм. „Оно је тако опсекло ректум заједно са сфинктерима да је цео ушао у карлицу, потиснут парчетом тикве, тако високо, да се једва прстом могло дохватити. Како је грлић од тикве био својом искрзаном базом окренут доле, то је са екстракцијом ишло врло тешко све дотле, докле јаким клештима није ... у парчетима повађена на поље. Болесник је тек четвртог дана потражио лекарске помоћи, па пошто се била разгнојила цела ова шупљина у којој је комотно могла стати цела песница. Дефекације није било за последња два дана“. „По што је парче тикве извађено, пелвис добро изапран и дезинфикован, свучен је Мизеовим клештама ректум и „освежен“ и нашивен на своје место“. Дат је опијум. „Ни пре ни после операције осим локалних болова није било никакве опште реакције ни перитонеалног дражења. Четвртог до петог дана после нашивања болесник је отпуштен здрав“ (26).

На истом састанку др Лаза Лазаревић је реферисао и „о својим пункцијама хумидне плевритиде“. Нагласио је да се „пажљивом манипулацијом може испустити од један пут много већа количина, него што се до сада радило“, тако да је он „без икаквих тешкоћа испуштао до 3 литра од један пут“ пазећи да „течност што је спорије могуће одилази тако да је, испуштање овако великих количина трајало по два сахата и више“. Др Лазаревић је нагласио да „грозница није ни у колико контраиндикација за пункцију као што се често узима“ (27).

Реферат се несумњиво односи на више а не на једну пункцију. Супротно важећим ставовима, др Лаза К. Лазаревић је исправно закључио да се безбедно може евакуисати и већа количина течности и да грозница није контраиндикација за плеуралну пункцију.

8. X 1883. др Брентовић је известио да је уз помоћ седатива и млаких облога код једног болесника дошло до спонтане репозиције укљештене киле (28).

5. V 1884. године др Самуило Попс реферисао је о успешној плеуралној пункцији коју је предузео с др Лазом Лазаревићем (29).

29. XII 1884. године прочитан је допис др Кандића из Ужица у коме је реферисао о ампутацији надлактице због тумора и да је болесник „наскоро као здрав отпуштен“. Он је у допису навео и да је код једне укљештене киле са „др Розенфелдом извршио херниотомију lege artis“ и да је болесник после неколико недеља сасвим оздравио без икаква трага од херније. Он додаје да је „операција извршена под наркозом“ (30).

2. III 1885. др Попс реферише о случају успешне репозиције ишчашења кука коју су он и др Казимир Гонсјоровски извели 3 недеље после повреде (31).

27. IV 1885. др Попс, др Гонсјоровски и др Брил успешно су просекли један велики апсцес у доњем средњем и десном делу трбуха, вероватно апендикуларног порекла, јер је у почетку ишао „под знацима тифлитиса и перитифлитиса које се мало по мало распрострло на трбушну марамицу као Peritonitis circumscripta и Pericystitis између пупка и мокраћне бешике“ (32).

24. VIII 1885. др Лаза Лазаревић приказује порођај током кога је са др Драгом Љочић апликовао форцепс али са којим нису могли завршити порођај већ су били принуђени да ураде ембриотомију (33).

22. III 1886. др Милан Јовановић реферише како је имао случај где је прелом тибије лечио „познати жандар“ (вероватно се мисли на чувеног жандара Алексу — примедба РЧ), да је нога срасла тако да је крива и апеловао да и он и друштво затраже „да министар унутрашњих дела, на основу закона забрани томе жандару бавити се намештањем и лечењем преломљених костију, јер је до сада у више прилика констатовано његово незнање, које је штетно по људско здравље“. То је још један доказ да су „народни лекари“ упркос законској забрани и даље практиковали лечење прелома и ишчашења (34).

5. V 1886. др Попс је реферисао како су он и Др Лаза Лазаревић „аспиратором, намештеним средством обичног троакара између 6–ог и 7–ог ребра у аксиларној линији извукли лагано око 2000 гр жућкасте течности из плеуре без икаквих алармантних симптома“ (35).

31. V 1886. др Лаза Лазаревић је приказао једног болесника са отежаним гутањем тако што „храна и пиће застане кад дође до кардије, па их после болесник пропушта у желудац“. Даље се каже да је „референт завлачио сонду и није наишао ни на какву препону. Чињен је оглед са болесником у самоме друштву по што му је дато да попије једну чашу воде. При томе огледу одиста се приметило, како је вода дошла до желудца па се ту задржала, а после напрезањем болесниковим протерана је доле у желудац, што се врло лепо чује како вода при упаду у желудац клокоће“. „Др ЛК Лазаревић мисли да је то нервозно стање ... и да болесник може својом вољом да отвори кардију...“. На то је др Хирш приметио да овде неће бити „нервозно стање него пареза у циркуларним мишићима једњака и да због тога једњак на том месту мора бити раширен, где се накупи храна и пиће, па после одатле упадају у желудац услед контракција дијафрагме којим се кардија рашири“ (36).

14. III 1887. године др Занфт је реферисао „о једном леталном случају репониране herniae inguinalis dextrae incarceratae“ извршене другог дана од укљештења и заузео се да „с тога не треба никад оклевати с херниотомијом“ али га други учесници састанка нису подржали наводећи примере успешних и срећно завршених репозиција чак „иза 8–ог дана“ после инкарцерације (37).

16. V 1887. год. др Павле Поповић је реферисао о експирпацији „Adenitis inguinalis dextra које су биле инфилтриране и индуриране, повремено су се проваљивале и из њих се цедила житка и казеозна маса“. После низа компликација болесник је умро, вероватно од генерализоване инфекције (38).

17. X 1887. др Н. Николић је реферисао како је код једне повреде подлактице крвављење могао зауставити тек када је подвезао повређену артерију (39).

16. IV 1888. др Лаза Лазаревић извештава да је на 2 болесника извршио „четири екстракције катаракте без дисцизије него са capsulom lentis. Оба оперисана болесника распознају предмете на повећој даљини. Чланови су са интересом прегледали ове четири срећно извршене операције“ (40).

7. V 1888. реферисано је да је др Кандић, чачански физикус, послао Друштву ампутирану десну шаку „која је периоститичким и перихондритичим талозима јако деформисана и тако голема, да мери више од 4 киле“ (41).

7. V 1888. др Лаза К. Лазаревић је реферисао о „једноме за оперисање Eczema–у pudendorum који је захватио скротум и прешао отуд на бутине“, који током 15 година није реаговао на разна лечења а који се повукао на „фосфор int u Ung. Herbae extr“ који су за 2–3 дана довели до нестанка пруритуса а после 3 недеље „постала је пахидермитична кожа нормална“ (42).

6. VI 1888. др Милан Јовановић је реферисао „о једном случају педерастије, при коме је анус на злоупотребљеном детету од 8 год. био 7 цм уздуж задеран“ али се не каже каква је терапија предузета (43).

3. IX 1888. др Павле Поповић је реферисао о две повреде ока и о операцији катаракте (44).

У пролеће 1889. године Хируршко одељење Опште државне болнице преузео је дотадашњи шеф Хируршког одељења и управник болнице у Земуну, др Војислав Субботић, који је специјализацију из хирургије обавио на Првој бечкој универзитетској клиници код професора Едварда Алберта. С њим је почела нова ера српске хирургије па се Војислав Субботић с правом сматра њеним родоначелником.

Закључак

Иако је живео кратко (39 година) и медицином се бавио свега 10 година, др Лаза К. Лазаревић је оставио дубок траг у српској медицини, пре свега у неурологији и геријатрији а у мањој мери и у офталмологији, хирургији, гинекологији, токсикологији, интерној и судској медицини.

У области хирургије др Лаза Лазаревић је успешно извео неколико врло захтевних операција из данашње абдоминалне хирургије али је успешно изводио и операције из офталмолошке хирургије (операције катаракте), акушерства (окрети, екстракције постељице и ембриотомије ), торакалне хирургије (плеуралне пункције) и дао низ вредних запажања (некроза ткива код уједа змије, сметњи у гутању, вероватно због ахалазије кардије и др). Због тога др Лазу К. Лазаревића с правом треба сматрати важним хирургом српске хирургије девете деценије XIX века.

Литература

Čolović R. Istorija srpske hirurgije do početka Prvog svetskog rata. U
knjizi: Hronika hirurgije u Srbiji, Prosveta, Beograd 2002: 53–56.
Чоловић Р. Хируршки рад Др Владана Ђорђевића. Срп Арх Целок
Лек. 2008; 136: 435–440.
Осми редовни састанак држан 21–Фебруара 1879. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига четврта, број 33, страна 7–8 .
Седми редовни састанак држан 8. априла 1879. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига четврта, број 36, страна 10.
Гонсјоровски К. Извештај Београдске окружне болнице за 1878. годину. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига трећа, број 33, страна 100–116.
Дванаести редовни састанак држан 16. јуна 1878. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига пета, број 83, страна 3–4.
Стефановић Л. Статистички преглед болесника у свима окружним болницама у другој половини 1879. године. Срп Арх Цел Лек 1880, одељак први, Књига седма, страна 84–105.
Новаковић М. Општи преглед боловања и умирња у шабачкој окружној болници од 1866. до 1878. године. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига четврта, страна 47–49.
Стефановић Л. Статистички преглед болесника у свима окружним болницама за месеце Јануар, Фебруар и Март 1879. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига трећа, страна 130–137.
Шеснаести редовни састанак држан 11. августа 1879. Срп Арх Цел Лек 1879, одељак први, Књига пета, број 105, страна 10–11.
Двадесет први редовни састанак држан 10. новембра 1879. Срп Арх Цел Лек 1880, одељак први, Књига шеста, број 145, страна 9.
Четрнаести редовни састанак држан 6. септембра 1880. г. Срп Арх Целок Лек 1881, Одељак први, Књига осма, бр 100, страна 4.
Петнаести редовни састанак држан 11. октобра 1880. г. Срп Арх Целок Лек 1881., Одељак први, Књига осма, број 114, страна 9.
Осамнаести редовни састанак држан 15. новембра 1880. г. Срп Арх Целок Лек 1881, Одељак први, Књига осма, број 135, страна 15.
Шести редовни састанак држан 4. јуна 1881. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 45 и 46, страна 21–23.
Осми редовни састанак држан 1. августа 1881. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 59, страна 26.
Двадесет девети редовни састанак држан 22. аугуста 1881. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 64, страна 27.
Први редовни састанак држан 6. фебруара 1882. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 8, страна 43–44.
Ванредни састанак држан 6. фебруара 1882. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 8, страна 47.
Пети редовни састанак држан 10. априла 1882. г., Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 39, страна 52.
Десети редовни састанак држан 28. августа 1882. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 60, страна 57.
Дванаести редовни састанак држан 3. октобра 1882. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 75, страна 60.
Петнаести редовни састанак држан 27. новембра 1882. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 89, страна 64.
Осми редовни састанак држан 13. августа 1883.г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 38, страна 84–85.
Једанаести редовни састанак држан 24. септембра 1883.г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 48, страна 88–89.
Осми редовни састанак држан 24. септембра 1883. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 49, страна 89–90.
Једанаести редовни састанак држан 24. септембра 1883.г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 49 и 50, страна 90–91.
Дванаести редовни састанак држан 8. Октобра 1883. г. Срп Арх Целок Лек 1887, Одељак први, Књига девета, број 54, страна 92.
Шести редовни састанак држан 5. маја 1884. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 36, страна 86–88.
Шеснаести редовни састанак држан 29. децембра 1884. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 94, страна 103–105.
Трећи редовни састанак држан 2. марта 1885. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 18, страна 122.
Шести редовни састанак држан 27. априла 1885. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 32, страна 126–127.
Десети редовни састанак држан 24. аугуста 1885. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 47, страна 131–132.
Једанаести редовни састанак држан 22. марта 1886. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 59, страна 137–138.
Шести редовни састанак држан 5. маја 1886. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 36, страна 86–88.
Други редовни састанак држан 31. маја 1886. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 8, страна 162–163.
Други редовни састанак држан 14. марта 1887. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 13, страна 195–196.
Шести редовни састанак држан 16. маја 1887. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 36, страна 195–196.
Једанаести редовни састанак држан 17. октобра 1887. г. Срп Арх Целок Лек 1888, Одељак први, Књига десета, број 70, страна 200.
Четврти редовни састанак држан 16. априла 1888. г. Срп Арх Целок Лек 1895, Одељак први, Књига дванаеста, брoj 31, стрaна 30.
Пети редовни састанак држан 7. маја 1888. г. Срп Арх Целок Лек 1895, Одељак први, Књига дванаеста, брoj 31, стрaна 30.
Шести редовни састанак држан 6. јуна 1888. г. Срп Арх Целок Лек 1895, Одељак први, Књига дванаеста, брoj 32, стрaна 30–31.
Седми редовни састанак држан 18. јуна 1888. г. Срп Арх Целок Лек 1895, Одељак први, Књига дванаеста, брoj 39, стрaна 35.
Осми редовни састанак држан 3. септембра 1888. г. Срп Арх Целок Лек 1895, Одељак први, Књига дванаеста, брoj 52, стрaнa 37–38.

(Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело, у САНУ 2. новембра 2011.)

На Растку објављено: 2012-02-08
Датум последње измене: 2012-02-08 12:59:29