Зоран Латковић и Добросав Цветковић

Лаза К. Лазаревић у српској офталмологији

Зоран Латковић и Добросав Цветковић
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва


Кратак садржај

На основу расположивих историјских извора и на основу података из литературе аутори анализирају рад др Лазе К. Лазаревића на пољу лечења очних болести и његово место у историји српске офталмологије. Лазаревић је значајна личност у историји српске књижевности и српске медицине крајем XIX века, која и данас с правом фасцинира вишеструком обдареношћу, ширином интересовања, високом интелектуалношћу и аналитичким и научним приступом стручним проблемима у медицини. Његови високи домети посебно су за поштовање с обзиром на кратак живот и врло кратку професионалну каријеру. У српској офталмологији, Лазаревић треба да остане запамћен као један од истакнутих лекара неофталмолога који су се успешно и предано бавили и лечењем очних болести. Његово знање и искуство у области офталмологије било је препознато и цењено од стране савременика.

Summary

The work of dr Laza K. Lazarevic in the field of eye diseases and his place in the history of Serbian ophthalmology are analyzed. Lazarevic is a prominent figure in the history of Serbian literature and medicine by the end of XIX century, an extraordinary personality with numerous gifts, broad interests, high intellectuality and analytical and scientific approach to the problems in medicine. He should be respected even more, considering his short life and very short professional career. In the Serbian ophthalmology, Lazarevic should be remembered as one of the prominent physicians–non-ophthalmologists who dealt with a number of eye diseases with devotion and successfully. His experience and knowledge in the field of ophthalmology has been fully recognized at that time.


За непуних 40 година колико је поживео и током свега десетак година лекарског стажа, Лаза К. Лазаревић је, поред осталог, успео да се озбиљно бави и офталмологијом. Свестрану личност интелектуалца, писца, лекара и научника, на логичан али и необичан начин допуњава и живо интересовање за болести ока, очне дупље и видног живца. Пре свега — интерниста и неуролог, а по положају — шеф Интерног одељења Опште државне болнице, овај необичан човек је чак и оперисао очи. И то успешно.

О стручном раду Лазе Лазаревића у области медицине данас је могуће објективно судити на основу писаних докумената који су сачувани, а то су, пре свега, стручни и научни радови публиковани у медицинским часописима тога времена и извештаји са стручних састанака у Српском лекарском друштву штампани у Српском архиву. Љубомир Матић1 је сакупио 54 библиографске јединице из области медицине, од чега 4 из офталмологије, и тај списак је, уз одговарајући кратак коментар, публиковао у Српском архиву пре 60 година1. Овај преглед, веома педантно рађен и коректно коментарисан, дуго је био главни ослонац свима који су проучавали рад Лазе Лазаревића у области медицине. Тај списак, међутим, није потпун. Тако Кецмановић2 у свом прегледу приказа очних болесника на састанцима СЛД у доба Кнежевине Србије, наводи један приказ од стране др Лазе Лазаревића, који се односи на примену салицилата код реуматског иритиса, кога нема у раду Љ. Матића. Р. Бабић3 говори о 72 публикована стручна и научна рада, ослањајући се, свакако, на податке из рада Кањуха и Павловића из 1999. године4. В. Кањух и Б. Павловић5 објављују 2002. године Нову библиографију стручно–научних медицинских радова др Лазе К. Лазаревића5 са укупно 78 библиографских јединица, што је најпотпунији преглед до сада. Овај број стручних и научних публикација делује врло импресивно, када се узму у обзир време њиховог настанка, врло кратка лекарска каријера Лазаревића и, посебно, чињеница да међу публикованим радовима има заиста значајних.

У Новој библиографији стручно–научних медицинских радова др Лазе К. Лазаревића5, Проф. Кањух и др Павловић су свој преглед 78 нађених стручних радова поделили на десет целина, а према ужој области медицине на коју се поједини радови односе. У том прегледу, у VIII целину, која се односи на офталмологију, сврстана су три рада (под бр.73–75)5. Међутим, под редним бројем 37, у оквиру целине која се односи на неурологију и под редним бројем 54, и у оквиру целине која се односи на јавно здравство, нотирани су радови у којима се говори о понављаним неуралгијама супраорбиталиса, односно о амблиопији услед пушења, који, иако су тако разврстани са добрим разлогом, свакако припадају и области коју покрива офталмологија. На тај начин, долазимо до броја од 5 публикација из области офталмологије. На исти начин размишљали су и Кецмановић2 и Матић1у својим већ споменутим радовима. Тих 5 публикација су:

1. О резултатима употребе Калабара код два случаја иритиса. Писмени реферат поднет на састанку СЛД од 18. октобра 1881. године под бр. 716.

2. Случај амблиопије услед пушења. Усмени реферат на састанку СЛД од 10. априла 1882. године под бр.417.

3. Периодична неуралгија нерви супраорбиталис (nervus–a supraorbitalis–a) (Један случај купиран у нападу). Писмени реферат на састанку СЛД од 10. марта 1884. године8.

4. Два болесника на којима су извршене четири екстракције катаракте без дисцизије него са капсулом лентис. Усмени реферат и приказ оперисаних болесника на састанку СЛД од 16. априла 1888. године под бр. 229.

5. О дејству Natrii salicylici на iritis rheumatica. Усмени реферат на састанку СЛД од 22. априла 1888. године под бр. 1010.

Реч је о усменим или писменим рефератима и једном приказу оперисаних болесника на састанцима СЛД, који су сви касније публиковани у Српком архиву у оквиру записника и извештаја са одржаних стручних састанака1,2,5–7,9–10, или као посебан рад8.

Ми не знамо колико је офталмолошких болесника видео и лечио Лаза Лазаревић. Подаци о врсти и броју болесника лечених на Интерном одељењу Опште државне болнице од 1881 до 1890 доста су тешко доступни, а зна се да је Лазаревић у исто време имао и значајну приватну праксу11, а активно се бавио и хуманитарним радом, прегледајући и лечећи људе без накнаде11. Уз његово стално велико интересовање за неурологију, бављење неуроофталмологијом (болести видног живца7, неуралгије супраорбиталиса8) изгледа као природна допуна и последица тога. Међутим, сачувани подаци о сопштењима везаним за увеитисе, јер очигледно је да је лечио људе од запаљења судовне опне ока1,2,5,6,10, недвосмислено говоре да његова интересовања за офталмологију нису била ограничена само на неуролошке проблеме. Потпуно је јасно, притом, да се о нежељеним ефектима једног лека6 или о повољним ефектима пероралне примене другог10 може реферисати само на основу одређеног искуства стеченог праксом. Лаза Лазаревић је видео и лечио доста оваквих болесника.

Теже је тумачити чињеницу да се неко ко није офталмохирург упушта у сложен и одговоран посао интракапсуларне екстракције катаракте. Оно што сигурно знамо то је да је Лазаревић извршио барем 4 операције катаракте, јер је у поменутом извештају са стручног састанка у СЛД одржаног 16.4.1888 г., накнадно публикованом у Српском архиву9, наведено да је приказао 4 оперисана ока код 2 болесника пред члановима СЛД, од којих је један (др Павле Поповић) био школовани офталмолог. Оперисани болесници су били лично присутни приликом приказа, били су прегледани од стране присутних чланова СЛД и остало је записано да су оперисани видели („препознавали предмете на повећој даљини“9).

Лазаревићево бављење офталмологијом и познавање ових проблема било је препознато и цењено од стране савременика. Одлуком Главног санитетског савета из 1881. године, Лазаревић испитује кандидате из интерне медицине и окулистике на државном испиту, а нешто касније исте године бива и задужен да састави програм за полагање државног испита из хирургије, окулистике и дентистике12.

Колико су интелектуални капацитети, ширина интересовања у оквиру медицинске струке, научни приступ проблемима са којима се среће и озбиљност бављења офталмологијом Лазе К. Лазаревића чини нам се — несумњиви, толико је, са друге стране, тешко и незахвално процењивати и одређивати његово место и значај његовог рада у историји српске офталмологије. Такав наш утисак подупиру и налази до којих се долази пажљивим прегледом публикованих радова из области историје медицине и историје офталмологије код нас1,3,11–21, у којима се констатује Лазаревићево бављење офталмологијом, при чему је оцена његовог места у историји офталмологије у Србији или сасвим уздржана или недостаје.

У времену у коме је живео и радио, Лаза К. Лазаревић је, реално гледано, био један од школованих лекара неофталмолога који су се бавили и овом облашћу2,12,22,23, чини нам се — са интересовањем, предано, упорно и озбиљно. У Кнежевини и Краљевини Србији било је још лекара неофталмолога који су лечили људе од различитих очних болести (о чему су сачувани писани подаци23), неки од њих су у својој дипломи имали и назив магистра окулистике23,24, а многи од њих су своје резултате и искуства реферисали на састанцима СЛД. Проф. Кецмановић2 је заслужан за то што те реферате и извештаје имамо сакупљене. Исто потврђују и подаци о броју и врсти лечених болесника у разним извештајима и званичним државним статистикама који су сачувани, где бројне офталмолошке дијагнозе говоре о броју и врсти очних болести и поремећаја лечених од стране лекара који нису били офталмолози23. То је нека наша преофталмолошка ера. Рад Лазе К. Лазаревића у области офталмологије у великој мери спада у ту еру.

Ми рачунамо, с правом, да офталмолошка ера у Србији почиње доласком и почетком рада др Павла Поповића (1854–1937), нашег првог школованог офталмолога, 1881. године24. То би значило да је највећи део свог радног века (па и своје праксе из очних болести) Лазаревић провео у време када је Србија већ имала школованог офталмолога. Треба, међутим, знати да је Павле Поповић по свом доласку у Србију прво радио у Чачку, да би јуна 1884. био пребачен у Београд на послове у војном санитету, као лекар Дунавске дивизије. Потом, он активно учествује у Српско–бугарском рату и тек је од марта 1886. поново у Београду, а од децембра 1887 у Војној болници24. Ту, по први пут од доласка у Београд, има какве–такве услове да се у малој очној амбуланти бави и офталмологијом, да прима, лечи и оперише болеснике24. Своје оперативне резултате саопштава у СЛД у исто време кад и Лаза Лазаревић. Поповић, који је у Будимпешти прошао офталмолошку школу и био специјалиста офталмолог, доста дуго је, дакле, по премештају из Чачка у Београд, био превасходно на дужностима војног лекара па, стицајем прилика, у то време није имао боље услове за рад, посебно не за офталмохирургију, од других који нису били офталмолози. Зна се да је он своје болеснике после учињених операција стационирао, контролисао и лечио на Хируршком одељењу Војне болнице24, а логично је претпоставити да је и Лазаревић, будући да је био шеф Интерног одељења, своје болеснике оперисао и лечио на Хируршком одељењу Опште државне болнице у Видинској улици (данас — Џорџа Вашингтона), о чему немамо директних података. Постоје докази да су и војна и цивилна амбуланта за очне болести почеле са радом 1887. године и да је обадве основао и њима руководио др Павле Поповић. О раду цивилне очне амбуланте у Видинској улици има мало података, све до формирања Очног одељења 1891. године25, а то је време после Лазе Лазаревића.

Већ је спомињан Лазаревићев приказ 4 успешне интракпсуларне екстракције катаракте. Др. Павле Поповић је, нешто пре тога, приказао своје екстракапсуларне екстракције (са дисцизијом капсуле, VIII редовни састанак СЛД, 20 јуна 1887. године24), од којих неке са озбиљним интраоперативним компликацијама. При том, Поповић је користио кокаин за локалну анестезију24. У времену о коме је реч, интракапсуларна екстракција (уклањање читавог замућеног сочива), свакако је био тежи, ризичнији и одговорнији хируршки захват. Из детаља у извештају са састанка СЛД знамо да су Лазине операције биле успешне. Ово није неумесан покушај аутора да пореде стручно знање и хируршко умење Лазе Лазаревића и Павла Поповића, већ скретање пажње на чињеницу да се, у време када је Павле Поповић (чије је значајно место у српској офталмологији — несумњиво) стекао услове да се бави својим послом, Лаза Лазаревић већ дуго лечио очне болести.

Фасцинирани ширином интересовања и медицинског деловања Лазе Лазаревића и чињеницом да је, иако није био ни хирург ни офталмолог, оперисао очи, неки аутори3 тврде да је он био наш први офталмохирург и да му припада примат у операцији катаракте у Србији. То није тачно. Тај примат припада др Владану Ђорђевићу, који је био први очни хирург код нас22; а ни Лазине интракапсуларне операције нису прве, Ђорђевић је и то изводио успешно пре њега и то још крајем 1871. године22. Осим тога, било је и других који су оперисали и очи и катаракте у исто време кад и Лазаревић и пре њега. Довољни су подаци изнети за др Павла Поповића. Лаза Лазаревић, дакле, није био први ни једини, али је оперисао катаракте и то успешно. То се мора признати.

Можда има смисла, у овом контексту и на овом месту, с поштовањем споменути и др Петра Миљанића, који је, по завршетку школовања, живео и радио у Црној Гори у последњој четвртини XIX века. Задуживши неизмерно Црну Гору својим радом на здравственом просвећивању и организацији здравствене службе26,27. Миљанић је био и први црногорски окулиста и офталмохирург27. Оперисао је и катаракте, на разне начине и са добрим резултатима, нешто раније (1884. и 1885.) и у исто време када и Лазаревић и Поповић у Србији, али, пошто је поживео коју годину дуже од Лазаревића, већину операција ока па и катаракте урадио је неколико година касније. Миљанића као врсног офталмохирурга има смисла спомињати и зато што по броју урађених операција ока (око 300 катаракти)27 нема такмаца у то време на овим просторима. Можемо само да нагађамо шта би човек високих способности као Лаза стигао и успео да уради да је поживео мало дуже.

Разговор о историји операције катаракте код нас заслужује да буде допуњен, барем укратко, још неким основним обавештењима. Катаракте су оперисане много векова пре времена о коме говоримо. Кецмановић и Крунић28 су документовали и публиковали познату истину о операцијама ока (и катаракте) у нашим крајевима у римско доба. Померање замућеног сочива из предела видне осовине његовом луксацијом у доње партије стакластог тела (реклинација) познато је и практиковано од давнина, вештим маневром прстима (палцем) али и оперативно, уз помоћ различитих инструмената који су у те сврхе увођени у око. Међутим, и оперативно уклањање замућеног сочива (екстракција катаракте) старог је датума. Данас нам је тешко да поверујемо да је без услова за асепсу и без добре анестезије било могуће трајно постићи неке добре резултате. Али, такве операције су рађене. У првој половини XIX века, у Србији је било врло мало школованих лекара и сви су били странци29. Операцијама катаракте бавили су се различити неквалификовани људи (од којих су неки били, изгледа, заиста вешти тако да су успели да добију и званичну дозволу да се тим послом баве29), као и „путујући окулисти“, странци, међу којима је, такође, било различитих људи29. У овом раду било је говора само о офталмологији и операцијама ока крајем XIX века, дакле у време рада Л. К. Лазаревића.

Лаза Лазаревић је био добар и цењен лекар, а ми смо склони да ту у потпуности укључимо и његов рад у области офталмологије. Његова склоност и способност да проблемима приđе и са психолошке стране одавно је примећена и позната је. Анализом приповедака које је за собом оставио свакако треба да се баве они који су за то стручни, али нама лекарима тешко да могу да промакну описи болести, болнице и болесника у његовим причама. Најупечатљивији пример је, свакако, приповетка „Ветар30 и невероватно жив и сликовит опис слепца и слепила као последице атрофије видног живца. Лаза Лазаревић је дубоко доживљавао оно са чиме се сретао у својој медицинској пракси, а то је особина добрих лекара.

Закључак

Др Лаза К. Лазаревић је значајна личност у историји српске књижевности и српске медицине крајем XIX века, која и данас с правом фасцинира вишеструком обдареношћу, ширином интересовања, високом интелектуалношћу и аналитичким и научним приступом стручним проблемима у медицини. Његови високи домети посебно су за поштовање с обзиром на кратак живот и врло кратку професионалну каријеру.

У српској офталмологији, Лазаревић треба да остане запамћен као један од истакнутих лекара неофталмолога који су се успешно и предано бавили и лечењем очних болести. Његово знање и искуство у области офталмологије било је препознато и цењено од стране савременика.

Превасходна интересовања Лазе Лазаревића и највреднији резултати везани су за друге области медицине. Интересовање и за очне болести, познавање офталмологије и успешне операције катаракте које је извео говоре, пре свега, о његовим личним способностима и о његовој свестраности као лекара и као човека.

Литература

1. Матић Љ.: Библиографија медицинских радова Лазе К. Лазаревића. Срп Арх Целок Лек, (1951); 49:358–362.

2. Kecmanović Z.: Prikazi očnih bolesnika na sastancima Srpskog lekarskog društva u doba Kneževine Srbije. Acta Ophthalmol, (2008); 34: 62–64.

3. Babić R.R.: Laza K. Lazarević, doktor — književnik. Acta Med Medianae, (2006); 45(2):85–86.

4. Kanjuh V., Pavlović B.: Dr Laza K. Lazarević. Med Istraživanja, (1991); 24:1–12.

5. Кањух В., Павловић Б.: Нова библиографија стручно–научних медицинских радова др Лазе К. Лазаревића. Глас СССХСI САНУ, Одељење медицинских наука, књ. 46. Београд. 2002. стр. 38–51.

6. Лазаревић Л.К.: О резултатима употребе Калабара код два случаја иритиса. Писмени реферат цитиран у записнику са 10. састанка СЛД од 18. октобра 1881. год., под бр. 71. Срп Арх Целок Лек, (1887); Одељак I, Књ. IX:стр.29–30.

7. Лазаревић Л.К.: Случај амблиопије услед пушења. Усмени реферат цитиран у записнику са састанка СЛД од 10. априла 1882. год., под бр. 41. Срп Арх Целок Лек, (1887); I, IX:52–53.

8. Лазаревић Л.К.: Периодична неуралгија н. супраорбиталиса (један случај купиран у нападу). Писмени реферат на састанку СЛД од 10. марта 1884. год, штампан као посебан рад. Срп Арх Целок Лек, (1888); I, IX:186–187.

9. Лазаревић Л.К.: Четири екстракције катаракте без дисцизије, него са капсулом лентис. Усмени реферат и приказ оперисаних болесника цитиран у записнику са састанка СЛД од 16. априла 1888. год. под бр. 22. Срп Арх Целок Лек, (1895); I,XII:27.

10. Лазаревић Л.К.: О дејству Natrii salicylici на iritis rheumatica. Усмени реферат цитиран у записнику са састанка СЛД од 22. априла 1888. год. под бр. 10. Срп Арх Целок Лек, (1895); I, XII:21.

11. Станојевић В.: Место Лазе К. Лазаревића у историји наше медицине. Срп Арх Целок Лек, (1951); 49:340–352.

12. Кањух В., Павловић Б.: Лаза К. Лазаревић (1851–1891), у: Сарић М.Р.: Живот и дело српских научника. САНУ, Биографије и библиографије, књ.IV. Београд. 1998. стр. 3–52.

13. Dimitrijević S.: Lazarević K. Laza. Med Enciklopedija. Jugoslavenski leksikografski zavod. Zagreb. 1969. Sv.4,str.256.

14. ....: Лазаревић Лаза. Мала енциклопедија Просвета, IV издање. Просвета. Београд. 1986. Св.2, стр. 440.

15. Станојевић В.: Историја медицине. Мед. књига. Београд–Загреб. 1963. Стр. 1028–1053.

16. Ђорић М.Н.: Лаза К. Лазаревић — лекар и писац. Београд. 1938.

17.Ђорић М.Н.: Лаза Лазаревић као лекар. Срп Арх Целок Лек, (1951); 49:337–339.

18. Ристић М.: Лаза К. Лазаревић. Мед Подмладак, (1960–1961); 12:73–80.

19. Milovanović S., Milovanović D.: Laza K. Lazarević — lekar, pisac i naučnik. Životno delo dr Laze K. Lazarevića kao etičara u medicini i psihologa u književnosti. Engrami, (2002); 24:5–10.

20. Лешић А., Бумбаширевић М.: Др Лаза К. Лазаревић — писац и лекар. Срп Арх Целок Лек, (2005); 133:106–109.

21. Babić R.R., Stanković–Babić G.: Laza K. Lazarević — doktor, pravnik, pisac i borac u tri rata. Med pregl, (2010); 63(5–6):431–436.

22. Kecmanović Z.: Dr Vladan Djordjević — prvi očni operator u Srbiji. Acta Ophthalmol, (2008); 34:65–68.

23. Kecmanović Z.: Dijagnoze očnih oboljenja u Kneževini Srbiji postavljene od doktora celokupne medicine. Acta Ophthalmol, (2008); 34:59–61.

24. Kecmanović Z., Paunović D.: Dr Pavle Popović (1854–1937). Forsa. Zrenjanin. 2008.

25. Kecmanović Z., Latković Z.: Prilog za istoriju I Očnog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu i osnivanje Očne klinike. Acta Ophthalmol, (2009); 35:88–98.

26. Protić M.: Miljanić Petar. Med Enciklopedija. Jugoslavenski leksikografski zavod. Zagreb. 1969. Sv.4,str.521–522.

27. Kecmanović Z., Pavlović B.: Dr Petar Miljanić (1852–1897) — prvi okulista „domorodac“ u Crnoj Gori. Acta Ophthalmol, (2004); 30:76–85.

28. Kecmanović Z., Krunić S.: Operacije katarakte u doba rimskih careva. Acta Ophthalmol Iug, (1997); 27:120–125.

29. Kecmanović Z.: Boravak putujućih okulista u Beogradu u prvoj polovini XIX veka. Acta Ophthalmol, (2003); 29: 84–89.

30. Lazarević L.: Pripovetke. Unireks. Podgorica. 1996. Str. 150–178.

(Изговорено на научном скупу „Др Лаза К. Лазаревић — живот и дело“, у САНУ 2. новембра 2011.)

На Растку објављено: 2012-03-14
Датум последње измене: 2012-03-14 12:30:31
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине